Реферат

Самнитски ратови

Самнити

Самнити припадају сабелским племенима, заједно са Сабињанима и Кампанцима, који су

настали стапањем Самнита и другог италског народа – Оска. Насељавали су Самнијум у централној

Италији, а затим су се у V веку спустили на југ, у Кампанију, где су најмоћнија била два грчка града,

Кума и Напуљ, и етрурска Капуа. Претежно су се бавили сточарством, сахрањивали су своје мртве, што

је била битна карактеристика која их је разликовала од других италских племена. Са другим сабелским

племенима створили су савез и супротставили се Риму.

Први самнитски рат

Обухватао је период од 343. до 341. године п.н.е. Директан сукоб првобитно није био између

Самнита и Рима. Самнити су најпре напали Сидицине, народ који је живео у Кампанији, са намером да

стекну потпуну власт над плодном кампанском земљом и житницом. Тит Ливије наводи разлог зашто

су Кампанци поражени у окршају са ратоборним Самнитима, и били принуђени да се обрате Риму за

помоћ, а то је зато што су огрезли у луксузу и нису способни да се одбране. Римски Сенат је увидео исте

предности Кампаније као и Самнити, уз то их је и кампанско посланство молило за помоћ у одбрани

њиховог седишта Капуе.

По Ливију, Римљани су најпре послали фецијале, који су од Самнита тражили да врате све

што су одузели Кампанцима, али како то посланство није успело, послали су два конзула; један је

ратовао у подножју планине Гаур, а други у кампанском граду Сатикули. Победе су припале

Римљанима, иако је битка код Сатикуле била неизвесна, јер је конзул Валерије неопрезно увео војску у

шуму, из које, под притиском Самнита нису могли да се повуку, али је војни трибун Публије Деције

издејствовао победу. Код Ливија се овде примећује утицај млађих аналиста, који су често извртали

историју и измишљали римске победе, јер преувеличава број самнитских жртава на 30.000. Наводи и

трећу битку, код града Сеусуле у близини Капуе, која је такође завршена победом римске војске. Након

тога је конзул Гај Марције Рутул изнео идеју да се Капуа одузме од Кампаније.

Након закључивања примирја, Рим је заратио са Латинима 340. године. Тит Ливије наводи, да

су савезници Рима у овом рату били управо Самнити, само једну годину након њиховог сукоба, што

доводи у питање први самнитски рат.

Други самнитски рат

Трајао је од 327. до 304. године, и избио је због римског освајања Напуља. Напуљ или

Неаполис (Нови град), настао је на темељима Палеполиса (Старог града); Неаполис, као и Куме је

основао град Халкида, са грчког острва Еубеје. Према Ливију, Неаполис који је у савезу са Самнитима,

побунио се против Римљана, који су се настанили у Кампанији. Посланици из Рима су преговарали са

самнитским посланицима, и након непостигнутог договора, римска војска је отпочела опсаду

Неаполиса. Објављен је рат и Самнитима, а римски савезници су постали Луканија и Апулија на југу

Италије. Према Ливију, Римљани су у Самнијуму успели да освоје три града: Алифе, Калифе и Руфиј,

али на страну Самнита је прешла и моћна спартанска колонија Тарент. Све до 321. године, Рим и

савезници су постизали победе над самнитском војском.

Пораз код Каудијског кланца 321. године, сматра се срамотним поразом Римљана. Положај

кланца још увек није утврђен, зна се да је постојала станица Каудиј на путу Via Appia који је повезивао

Рим и Капуу, чију градњу је наложио цензор Апије Клаудије 312. године. Пораз је осмишљен као

превара Самнита и њиховог вође Гаја Понтија; самнитска војска је требало да се претвара како опседа

град Луцерију у Апулији, која је римски савезник. Један од путева којим би се дошло до Луцерије је

кроз Каудијски кланац, чији опис даје Ливије. Самнитски вођа је за савет питао свог оца, шта учинити са

војском заробљеном у теснацу, међутим одбио је његов предлог о томе, или да их све пусте или да их

убију, и решио да осрамоти Римљане, тако што је прво конзуле а затим и остале војнике натерао да

оскудно одевени прођу испод јарма. Усмени договор је склопио Спурије Постумије са римске стране.

Ливије помиње и заузимање градова Сатикуле и Клувија.

Трећи самнитски рат

Трајао је од 298. до 290. године. Најпре је етрурска војска 299. године кренула према Риму,

али су истовремено њену границу напали Гали. Понудили су им злато, уколико постану њихови

савезници против Рима, али Гали су тражили и део етрурске територије, а на шта ови нису могли да

пристану. Међутим, у Риму се чуло за покрет Гала, а у исто време су према Ливију, и лукански

посланици дошли у Рим да се жале како Самнити угрожавају њихове територије. Самнитима је објављен

рат 298. године, а њихови савезници су били и Етрурци и Гали. Ратовали су у Етрурији и Умбрији, а

римска војска је заузела и етрурски град Волатере, и самнитску Ромулеју. Конзул Сципион Барбат се

истакао у првим биткама, и против галског племена Сенона, који су дошли са севера све до етрурског

града Клузија.

Одлучујући битку у Трећем самнитском рату, римска војска је водила код умбријског града

Сентине 296. године. Римљани су извојевали победу, иако су против њих ратовали удружени Самнити,

Гали, Умбри и Етрурци.

Ливије као свој извор наводи аналисту Клаудија Квадригарија, и сам пише да извори које

користио нису поуздани. Поред Квадригарија, као извор за самнитске ратове користио је и млађег

аналисту Валерија Анцијата јер наводи велике самнитске жртве током борби. У бици код самнитског

града Аквилоније 293. године, наводи да се окупило око 40.000 војника, а преко половине је погинуло.

Исте године, Римљани су заузели и сабински град Амитерн, а битка код Аквилоније је уједно и

последња велика битка коју описује Тит Ливије у првој декади. Последње борбе у трећем самнитском

рату је водио Маније Курије Дентат, и Рим је заузео целу централну Италију, након склапања савеза са

Етрурцима, и победе над Галима 288. године код Вадимонског језера.

Јована Милановић, ис11/51