Расправа, Веселиновић, Држава српских деспота, Војска и финансије

Војска

На развој војске и војне организације највише је утицала словенско наслеђе, Авари, Византија, западна

Европа. Словенско наслеђе: племенско војно уређење које су чинили сви способни мушкарци. Родом је управљао

најстарији и најспособнији члан, племеном – главар =жупан биран на племенским скупштинама. Жупан је и

војвода племенске војске (најважнија функција) и судија. *помиње се и у Душановом законику, члан 129. и

Летпису попа Дукљанина. Жупани су бирали ратнике – најспособније чланове рода (руковање и ношење оружја је

био једини критеријум, понекад су учествовале и жене : опсада Цариграда 626.)

Војска у доба Немањића и развијеног феудализма: састојала се из два реда : пешадије и коњице (тешко

оклопљена, има одлучујућу улогу). У унутрашњој организацији раније је постојао и декадни систем (тисућник,

сатник, педесетник, десетник) који се сада напушта (ранофеудално доба, извори су биографи Стефана Немање о

државном сабору када се одрекао власти). Више чинове носи властела, крупно племство, а ниже властеличићи.

Војска се организовала на феудима који су давали одређени број војника у зависности од величине феудалног

земљишта – народна војска (феуд је основа за организовање војске) све до Деспотовине. Војска се према томе

могла поделити: баштинска, пронијарска (од увођења проније), најамничка, крајишка, заманичка (карактеристичан

за период Деспотовине)

Даље поделе: на основу прикупљања и организовања војске – поред коњице и пешадије постојали су и

помоћни одреди (бринули су се о снабдевању, опреми, наоружању, исхрани). По социјалној структури – крупна

властела и властеличићи (баштиници и пронијари), зависни наоружани сељаци и Власи – лако наоружана

пешадија, стрелаци и помоћни одреди.

Баштинска војска – 42. члан Душановог законика: све баштине су ослобођене пореза сем соћа и војске.

Властелин из сопствених средстава врши војну обавезу (заједно са властеличићима и зависним сељацима). Према

Јустинијановом закону (који је превођен и користио се заједно са Душановим) властелин је кажњаван животом и

својином ако не испуни обавезу (увршћен је у млађи рукопис Д.З. – софијски рукопис, члан 84) = неверство,

најтежи облик издаје (192. чалн, на суд пред цара). То није била стајаћа војска, сем одреда или дружине која је

стајала цару на располагању, чине је наоружана властела која се бира за разна достојанства на двору. Дворани су

вршили обуку омладини као и најаманици. Обавеза је трајала колико и поход. Војне обавезе је била ослобођена

црква, мобилизације је текла споро због лоших путева и прикупљања хране и опреме. Свештеници су учествовали

у походима ради одржавања морала. Војници су морали да врше стражарску службу у манастирима =

градобљуденије, и градозиданије = поправка и градња манастирских утврђења. У Деспотовини војска је била

изузета ове обавезе вероватно због вазалних обавеза према Турцима (војска и данак). Уведен је због тога нови

данак господски – унче (први пут се помиње у повељи кнеза Стефана из 1395.), исплаћивало га је зависно

становништво, лети и зими, на тај начин су имали средства да унајме најамнички војску. Један од назива за унчу

била је и војница. *крајишка обавеза – потечица – потера разбојника. Од Темишварског сабора 1397. (сазвао краљ

Жигмунд поводом борбе против Турака) сваки властелин на 20 становника даје по једног наоружаног коњаника,

десетак цркви и 1/9 производа за војне потребе – угарски модел. И приморски градови су имали војну обавезу, као

Будва али у случају војне акције у приморју. Дубровчани нису имали војну обавезу, али је владар задржавао право

суђења над Дубровчанима који имају баштину у Србији, имају обавезу градозиданија и градобљуденија. У случају

рата између Србије и Дубровника, Дубровчани напуштају своје поседе.

Пронијарска војска – није посебан род војске, пронија није наследна, услов је вршење војне службе,

могла је бити наследна али наследник преузима војну службу – не може је продати, купити ни поклонити цркви

(Д.З. члан 59.). Систем проније се ширио за време Деспотовине због веће опасности од Турака (постојали су и

ситни и крупнији пронијари). Пронијари су били у ппредности од баштинара јер им је служба била на првом месту,

мобилизаија је ишла много брже (војска и баштиника и пронијара се позивала преко курира који су носили

владарево писмо).

Најамничка – једина стална војска којом је владар располагао, живели су од плате и ратног плена,

најбоље наоружани (најранији податак је од Стефана Немање, његова браћа су унајмљивала најамнике) : Кумани,

малоазијски Турци (Турчин Шахин, Мелек, вођа Туркопола, који је ковао заверу против Милутина), Татари,

ратници са Запада (Палман, заповедао је двема гардама), Шпанци (Стефан Дечански), Мађари (деспот Ђурађ).

Заманичка и крајишка војска – постојала је унутар баштинске или прон. војске. Мобилисана је у крајњој нужди,

када је цела држава била у опасности (Деспотовина) - ове војне обавезе нису ослобођени ни манастирски људи =

општа мобилизација. Први пут се помиње у повељи босанског краља Стефана Томаше логотету Стефану

Ратковићу из 1458. Нјачешће се користила у крајиштима, издржавали су се и сопственом трошку. Слична је

заманичкој војсци, предводи је властелин крајишник, у Деспотовини их замењују војводе крајишници, крајишници

се придружују и власти – војно административне јединице.

У време Деспотовине се разликују 3 врсте ратовања: у крајишту, војевање у држави, и слање војске у Турке –

вазална обавеза.

Командовање војском – владар је команду могао да препусти војводи – највиши војни чин (они десетници

се постепено губе) – заповедали су одредима са баштина и пронија (Д.З. 116 ч.). Владар је могао и да пренесе

судску власт на војводу (код Душана је постојао и војни војвода?). Велики војвода – замењивао је владара, у 15.

веку замењују кефалије (цивилна и војна власт), војвода кулски је заповедник утврђења.

Наоружање: Брига пронијара и баштиника од сопствених прихода са поседа. Саму су властелини могли да

купе квалитетну опрему од Дубровчана, из Византије и Немачке. Владар се бринуо само о својој гарди и сталној

посади у градовима. У првој половини 15. века домаћа производња оружја је постала значајнија због убрзаног

развоја рударства. Оружје: мач, копље, буздован, штит (коњаник); коњица се делила на лаку и тешку.

Ратна тактика: зависи од – ратних околности, сопствене јачине и јачине непријатеља, квалитета оружја,

утврђења, ратног искуства, војсковође и владара, морала војске. Први ред: тешко оклопљена коњица – лако

оклопљена коњица и пешадија. Неке од тактика: пустошење непријатељске територије и разарање привреде и

градова, ратовање на планинима и шумском терену, затварање путева.

Финансије

Владарева (државна ризница) – није постојала подела на приватну и државну ризницу, као у Визанитији.

Приходи од дажбина су државни приходи (доходак царкски), као и соће. Називала се ризница или кућа (кућа краља

или цара), управља ризничар, на двору Деспотовине, челник ризнички (од обновљене Деспотовине 1455. челник

ризнички је Паскоје).

Казнац (велики казнац), управља приходима и расходима, од Душана протовестијар (али се среће још у

време Уроша I). Бирао се из редова которске властеле или других приморских градова због познавања трговине и

финансија, такође се старао и о царинама (један од најбитнијих прихода), пример: Никола Бућа у време Душана.

Постојали су и нижи чиновници од протовестијара, који су се бринули о прикупљању дажбина. Протовестијари су

се задржали и у време Деспотовине, и бирани су најспособнији и најпоузданији.

Главни приходи: дажбине од зависног становништва, приходи од трговине = царине, рударство. Редовни приходи

су и: Светодмитарски доходак од 2000 перпера, и стонски – он се изузима из Депотовине, и уводи се акростих,

порез који плаћају Бар и Будва, порез на земљу, у висини од 100 перпера. Нередовни: глобе за преступе,

конфисковање имања, присвајање добара без наследника, поклонис траних држава, владара, трговаца. Издаци:

издржавање двора, дипломатска посланства, набавка квалчитетног оружја, издржавање најмника, иградња

утврђења и градова и престоница, поклони властели, манастирима – градња задужбина, у пероду Деспотовине

данак, издржавање чиновника.

Приходи од дажбина: највећи део прихода је од зависног становништва, коначно уобличених у Душанновм

законику. Дела прихода владар се одриче приликом давање земље у баштину. Најредовнији приходи: соће –

доходак царски (Душанов законик), износио је 1 перперу или кабао жита, давали су је зависни становници на

баштинама или пронијама (меропси), о Митровдану или Божићу, убирано је по кући, плаћао се и у преиоду

Деспотовине, али не и у манастирима сем ако није било одређеном повељом. Десетак – од производа, жита, вина,

меда, воска, меса... Позоб и перпера – издржавање коња које је постало новчана обавеза. Оброк – давање

предвиђене количине хране за владара, породицу, пратњу...у Деспотовиини је постала новчана обавеза. Травнина и

жировина – давала се за коришћење пашњака. Власи су давали и дажбину у стоци (Закон Влахом). У Деспотовини

додата је и унча, крајем 14. века, увео је деспот Стефан, звала се и данак господски. Давала се два пута годишње,

па се назива и зимска (данак господстав ми) и летња унча (војница), једна је износила 20 динара, тако да је

годишње свака кућа давала 40 динара, такође је порез увео и Дубровчаниима (пре 1418) и касније и у Зети, и

износио је 1 дукат годишње, или 42 динара. Приходи од трговине и рударствва: царина (одмах после дажбина по

величини), 1/10 од вредности робе, наплаћиване су на трговима и рудницима, крајем 13. и у 14. веку су даване на

закуп на годину дана, и могао се продуживати, цариници су новац исплаћивали у сребру (владар је имао и до 100

хиљада дуката прихода од царина на тргове и руднике). Урбура – 1/10 ископане руде (Закон о рудницима,

СтатутНовог Брда). Посотојао и закуп прихода од ковнице новца у свим већим градовима и рудницима. Царина је

обухватала и таксу за унутрашњу, локалну трговину, ту је спадала и новчана или натурална дажбина од продаје

стоке – псуњ, износио је 5%.