01 Uvod

I УВОД Српски народ изгубивши своје средњовековне државе у 15.веку никад није губио наду да ће своју државу повратити. Векове проводећи на територији два царства, Османлијског и Хабзбуршког, врло често у вртлогу ратних сукоба ове две велике силе, узимајући посредства у готово свим, константно угрожен национално и верски од обе, свим силама се борио да учува своје национално биће и верски идентитет. Огромним делом то је и успео, највише захваљујући Српској православној цркви. У тим тешким временима она је била духовни стожер. Свест о прошлости никад није јењавала међу Србима. Са обе стране границе, Срби су се колико су то околности дозвољавале грчевито борили да обнове своју државност. Међутим 19.век представља прекретницу нововековне српске историје, у њему српска револуција 1804. под вождом Карађорђем удара трајне темеље срспке државе и њене самосталности. Срби осећају да је дошао тренутак и да су околности погодне да остваре своје вишевековне тежње. Од тог момента до 1833.године када је Кнежевини Србији трећим хатишерифом употпуњена већ стечена аутономија, није престајала њихова наизменична интензивна дипломатска и војна активност. Аутономија није оно што може задовољити Србе, они желе да потпуно збаце турски јарам и то чине постепено. Доносе и сопствени устав 1835.године у циљу оснажења стечене аутономије, који је додуше био кратког века, а након априла и маја 1867.на

Documents

01 Uvod