1/ FUNKCIJE SCENSKOG SVETLA I ATRIBUTI SVETLOSTI

Sistem, odnosno metod dizajna svetla (eng. The McCandless Method), kao i skup pojmova koji omogućava analizu scenskog svetla prema funkciji i kvalitetu, osmislio je i razvio Stenli Mekendls (Stanley McCandless) sa Jejl Univerziteta (SAD), tridesetih godina XX veka.

Dizajn svetla za scenu podrazumeva korišćenje svetla kako bi se stvorio odgovarajući, dizajnirani, odnosno namenski osećaj vidljivosti, realizma (ili verodostojnosti), kompozicije i atmosfere.

U tom smislu, možemo reći da su FUNKCIJE SCENSKOG SVETLA:

VIDLJIVOST (eng. visibility) VERODOSTOJNOST (eng. plausability) KOMPOZICIJA (eng. composition) ATMOSFERA (eng. mood)

Cilj svakog dizajna svetla je koordinirana primena ove četiri funkcije.

Cilj scenskog svetla je prikaže vizuelne aspekte nekog scenskog dela tako da oni dopru do unutrašnje svesti gledaoca preko njegovog čula vida. Potrebno je uspostaviti okruženje za glumca, radnju i prostor. Ovaj pristup odvija se putem čula vida, a rezultat zavisi od mašte i intelektualnog procesa gledaoca, čiji je rezultat percepcija.

Funkcije scenskog svetla – sve ono što od scenskog svetla očekujemo da uradi za neko scensko delo.

VIDLJIVOST

Iznad svega, od scenskog svetla možemo očekivati da obezbedi vidljivost. Naravno, pitanje kakvu vidljivost želimo uvek postoji – da li da sve bude dostupno oku posmatrača, ili baš nasuprot tome, da selektivno otkrivamo delove scenske slike.

Nivoi vidljivosti mogu varirati od donje granice vizuelne osetljivosti oka, preko dobre vidljivosti koja omogućava da se vidi precizno i detaljno, sve do drugog ekstrema – blještanja.

Po svojoj prirodi, svetlost osvetljava i otkriva detalje. Uopšteno govoreći, što ima više svetlosti, posmatrač će videti više detalja. Manja količina svetlosti podrazumeva da su neki objekti ili površine nekih objekata skrivene. U tom smislu, vidljivost se može koristiti kao sredstvo kontrole.

Treba imati na umu da prigušeno osvetljene forme ostavljaju više mesta za maštu gledalaca nego situacija koja podrazumeva visok nivo osvetljenosti u kojoj je sve vidljivo.

Otkrivanje forme doprinosi boljoj vidljivosti, dok plastičnost „odvaja“ glumca od pozadine.

Za reditelja, vidljivost glumca obično se nalazi na prvom mestu.

VERODOSTOJNOST

Aspekti scenskog svetla koji podrazumevaju realizam (ili njegovo odsustvo), smeštanje radnje u prostoru i vremenu, kao i jedinstvo radnje, prostora i vremena (ili njihovo odsustvo). U smislu realizma, verodostojnost možemo posmatrati kao iluziju prirodnog okruženja i zakona koje unutar njega važe. Publika uvek pokušava da se orijentiše u odnosu na realizam, prirodu, i dosadašnja životna iskustva.

Gledaoci očekuju motivaciju svetla koje dolazi od izvora svetla koji se na sceni koriste kao praktikabli, kao i naznaku specifične lokacije i doba dana ili godine.

U nerealističkim situacijama scensko svetlo može se koristiti da se postigne veći stepen apstrakcije unutar realizma, ili neke druge stilizacije i efekti.

Ukoliko u pristupu dizajnu scenskog svetla nema realizma ili prirodne motivacije svetlosnih izvora, potrebno je da rešenje za koje se autor dizajna svetla odlučio funkcioniše jedinstveno i pruži publici jasnu orijentaciju.

Uspostavljanje vizuelnog jedinstva je primarna funkcija scenskog svetla.

Za dramaturge i scenografe pitanje verodostojnosti scenskog svetla u određenoj scenskoj slici obično je od velikog značaja. Scensko svetlo mora biti dizajnirano i kontrolisano tako da obezbeđuje jedinstven vizuelni stil cele produkcije, koji je prethodno naznačio dramaturg, a potom definisao autorski tim (reditelj i dizajneri).

KOMPOZICIJA

Kompozicija, u najbukvalnijem smislu reči, predstavlja odnos između osvetljenih i neosvetljenih delova. Kompoziciju možemo istovremeno razmatrati u dve situacije – velike kompozicije i male kompozicije.

Velika kompozicija obuhvata celu pozornicu, odnosno njene delove koji su osvetljeni. Pomoću scenskog svetla može se osvetliti jedan ugao ili zona, ili cela pozornica. Scensko svetlo može voditi oko gledaoca od mesta do mesta u priči koja se dešava.

Kao malu kompoziciju možemo definisati odnos između najosvetljenijih delova (eng. hightlights) i delova koji su u senci, i najlakše je možemo uočiti na licu ili telu izvođača. Odnos između najosvetljenih delova i senke u maloj kompoziciji zavisiće od zahtevane verodostojnosti situacije, kao i slike formirane u velikoj kompoziciji.

Stvaranje kompozicije možemo shvatiti i kao postavljanje priče na scenu, u vizuelnom smislu. Ona pripada domenu vizuelnog, i predstavlja progresiju vizuelnih momenata koji su nerazdvojni deo cele produkcije – to je slikovni aspekt scenskog svetla. Odnos scenografije i kostima otkriva se pomoću scenskog svetla. U tom smislu, možemo govoriti o liniji, obliku, meri, razmeri, pozicijama, boji i teksturi, kako ih otkriva scensko svetlo.

Scenograf određuje intenzitet boja, forme i njihove međuodnose tokom procesa rada na dizajnu scenografije. Reditelj donosi odluke vezane za scenske slike, u procesu nastanka predstave. Ostali članovi autorskog tima zaduženi su za stvaranje dramske kompozicije, gde je zadatak dizajnera svetla da prepozna momente i scenske slike i unapredi njihovo vizuelno predstavljanje.

ATMOSFERA

Atmosfera se, kada pričamo o scenskom svetlu, definiše kao sveobuhvatni dramaturški efekat, atmosfera ili osećanje, koje se na sceni kreira pomoću svetla. To je celokupan efekat koji stvaraju izvođači i ideje koje se predstavljaju. Ovaj efekat obično se pojačava korišćenjem boje, muzike ili drugih zvukova. Dizajner svetla obično ima na umu željenu atmosferu kada radi na ostalim funkcijama dizajna svetla. Kada je atmosfera pravilno odabrana, obično su i druge funkcije dobro zadovoljene. Atmosfera je verovetno najapstraktnija funkcija dizajna svetla ali, sa druge strane, najvažnija za reditelja, dramaturga i publiku. Deluje na nivou psiholoških reakcija publike na prikazane ideje i vizuelno okruženje.

Da bi postigao željene rezultate kada je reč o funkcijama scenskog svetla, dizajner svetla koristi se ATRIBUTIMA SVETLOSTI i koje je moguće kontrolisati.

ATRIBUTI SVETLOSTI koje je moguće kontrolisati su:

INTENZITET (eng. intensity) BOJA (eng. color) DISTRIBUCIJA (eng. distribution) POKRET (eng. movement)

INTENZITET

Intenzitet svetlosti predstavlja količinu elektromagnetnog zračenja iz vidljivog dela spektra koja ulazi u oko. Jedinica svetlosnog intenziteta je kandela (cd).

Svetlosni fluks (Φ) predstavlja ukupnu snagu svetlosnog zračenja izvora, uz uvažavanje spektralne osetljivosti ljudskog oka. Pojednostavljeno, svetlosni fluks predstavlja ukupnu količinu svetlosti koju emituje svetlosni izvor. Jedinica svetlosnog fluksa je lumen (lm).

Osvetljenost (E) predstavlja svetlosni fluks po jedinici osvetljene površine. Jedinice mere su luks (lx) u SI sitemu i foot-candle (fc) u imperijalnom sistemu mernih jedinica. Osvetljenost jedne tačke, odnosno beskonačno male površine, srazmerna je svetlosnom intenzitetu, a obrnuto srazmerna kvadratu rastojanja između izvora i tačke posmatrača. Može varirati od 0.3lx za mesečinu, preko 30,000lx za dnevnu svetlost (ako se ne meri direktno izloženo sunčevom zračenju) do čak 100,000lx za dnevnu svetlost, ako merimo osvetljenost tačke direktno izložene sunčevom zračenju.

Da bismo videli bolje, i sagledali više detalja, potrebno je više svetlosti. Viši nivoi osvetljenosti pomažu razumljivosti pozorišnog komada – publika razume više i bolje sa više svetlosti. Tu je i psihološki efekat; publika se bolje oseća kada ima više svetlosti. Postoji i stara izreka – komediju treba jako osvetliti, dok tragedija zahteva više mraka.

Iako postoje instrumenti kojima je moguće precizno izmeriti nivo osvetljenosti u nekoj tački ili na nekoj površini, u pozorištu se ona meri subjektivnim utiskom „svetline“.

Sposobnost adaptacije ljudskog oka na određeni nivo osvetljenosti može predstavljati problem, pošto će ovaj organ stalno pokušavati da dovede „svetlinu“ na nivo koje smatra normalnim. Veći nivo osvetljenosti zaista, u prvo vreme, daje jači subjektivni utisak svetline, koji polako nestaje, kako se oko adaptira da bi eliminisalo blještanje. Mrak jeste mrak, ali se i tu oko adaptira, kako bi postalo osetljivije na vizuelne stimulanse.

Kontrast je odnos između svetlog i tamnog unutar slike, između osvetljenih delova i delova koji su u senci, odnosno neosvetljeni. Takođe, potrebno je voditi računa o kontrastu između dve scene koje se nadovezuju.

Svetlo u gledalištu se pre početka predstave polako gasi, baš zato da bi pružilo mogućnosti očima gledalaca da se naviknu na niže nivoe osvetljenosti, koji se koriste u većini pozorišnih produkcija.

Vizuelni umor može se pojaviti kada postoje nagle promene u intenzitetu svetlosti.

Blještanje se može javiti kao problem u slučaju ili ekstremno visokog intenziteta svetlosti, ili ekstremno jakog kontrasta.

BOJA

Ljudsko oko sposobno je da razlikuje oko 100,000 boja, odnosno njihovih nijansi. Praktično sve boje su na raspolaganju dizajneru svetla, koji ih postiže korišćenjem kolor (gel) filtera, koji podrazumevaju mnoštvo različitih nijansi, čistoća i svetlina određenih boja.

Bojom se mogu naglasiti oblici i dimenzije određenih objekata ili površina. Kada pričamo o boji tkanina od kojih je izrađen kostim ili obojenim površinama od kojih je izrađena scenografija ili rekvizita, one mogu obogatiti postojeću boju ili promeniti njenu pojavnost. Naše oči zapravo

vide svetlost koja se reflektuje od ovih objekata. Ova reflektovana svetlost ima određen intenzitet, koje oči subjektivno tumače kao „svetlinu“, i određenu talasnu dužinu, koja definiše našu percepciju boje.

Ljudsko oko bolje vidi u žuto-zelenom delu spektra, koji se nalazi u sredini, nego na njegovim krajevima, koje zauzimaju plave i crvene nijanse.

Postoji stara izreka – treba koristiti tople boje za komediju, a hladne za tragediju.

Receptori zaduženi za boje nalaze se u centralnom delu retine ljudskog oka, u blizini centra žute mrlje (fovea), gde je najveća koncentracija čepića u odnosu na štapiće (čepići i štapići su dve različite vrste receptora koji reaguju na svetlo unutar ljudskog oka). Receptori zaduženi za centralni (fovealni) vid zauzimaju samo 2% retine, ali bez njih ne bismo mogli da raspoznajemo fine detalje i boje. Kako idemo ka periferiji oka, dominantni receptori postaju štapići, koji „ne vide“ boje i služe samo grubom raspoznavanju oblika. U situaciji ekstremno niskih nivoa osvetljenosti oko bolje vidi u plavom delu spektra. Kada imamo visoke nivoe osvetljenosti, oko se neće primarno fokusirati na zone u plavoj boji.

DISTRIBUCIJA

Kada pričamo o distribuciji svetlosti, moramo razmotriti dva segmenta. Jedan je ugao distribucije svetla, dok je drugi je kvalitet svetla, u okviru kojeg razlikujemo tvrdo ili meko, odnosno difuzno svetlo.

Jedna od bitnih odluka koje donosi dizajner svetla je i ona o pozicijama instrumenata scenske rasvete, pošto će ovaj izbor uticati na ugao pod kojim svetlost pada na određeni objekat ili površinu. Tipični uglovi osvetljavanja u pozorištu definisani su prednjim svetlom (eng. front light), kontra svetlom (eng. backlight) i bočnim svetlom (eng. side light). Gledaocu je lakše da vidi i razume detalj ukoliko je objekat ili glumac osvetljen samo prednjim svetlom, nego ako na njega pada samo kontra svetlo. Ipak, još veći stepen razumljivosti za gledaoca daće objekat ili glumac osvetljen istovremeno prednjim svetlom i kontra svetlom većeg intenziteta, koje će mu dati utisak trodimenzionalnosti.

Svetlost ima prepoznatljivu formu i distribuciju u prostoru. Ljudsko oko ima sposobnost da prepozna različite obrasce svetlosnog zračenja, u smislu svetline i boje, kao i razlike u difuziji i uglu.

Različiti obrasci distribucije svetlosti koje oko prepoznaje mogu podrazumevati opšte svetlo (eng. general wash) ili akcentno svetlo koje se postiže uskosnopnim spot reflektorom (eng. narrow spotlight), difuzno (eng. diffuse) ili usmereno svetlo (eng. directional) kod kojeg jasno prepoznajemo ugao distribucije svetla, potom svetlo koje dolazi iz gornje (eng. high angle) ili donje (eng. low angle) pozicije...itd.

Iako je potrebno da svetlost padne na neku površinu i odbije se od nje da bi postala vidljiva, ponekada je moguće svetlost videti u prostoru u kojem prividno nema ničega, tako što se ona „materijalizuje“ reflektujući se o sitne čestice koje se nalaze u vazduhu (dim, vodena para).

POKRET

Kroz pokret, odnosno promenu bilo koji od tri prethodno spomenuta atributa svetla (intenzitet, boja i distribucija) u funkciji vremena, njihov dejstvo može se pojačati ili oslabiti. Pokret predstavlja svaku promenu u vremenu, bila ona nagla ili postepena. Tako na primer, u realistično postavljenoj sceni enterijera nekog stana, pokret bi predstavljala promena svetla kojim se predstavlja sunčano popodne do svetla koje simbolizuje sumrak. U ovom slučaju, desila bi se promena, odnosno pokret u boji, intenzitetu i uglu distribucije svetla.

Priroda nas je predodredila za pokret. U prirodnom okruženju, mi prihvatamo pokret i prilagođavamo mu se, dok na pozornici ne možemo automatski prihvatiti pokret. Dizajner svetla pravilnim odabirom atmosfere mora usloviti publiku da očekuje određeni pokret (npr. promenu dnevnog svetla od popodneva ka večeri, ili slabo osvetljene scene monologa do jarko osvetljene scene borbe), kako bi ga ona prepoznala i protumačila. Pokret svetla mora biti u skladu sa vizuelnim jedinstvom scene, inače će delovati kao greška.

Kada je reč o pokretu svetla, tehnološki napredak obeležen pronalaskom digitalno kontrolisane inteligentne rasvete (eng. computerized automated lighting fixtures) doneo je nove mogućnosti za pokret scenskog svetla. Ova rasvetna tela, prvobitno razvijena za velike rok koncerte sada se standardno koriste u većini pozorišta. Uz pomoć ovih instrumenata, dizajner svetla može promeniti boju, tačku fokusa ili širinu svetlosnog snopa, u trenutku ili postepeno.

Obzirom da smo utvrdili da zona fovealnog (preciznog) vida zauzima samo 2% vidnog polja, ljudsko oko je primorano da se kreće brzo i puno, kako bi fokusiralo tačku vizuelnog interesa u ovu zonu najveće preciznosti. Oko i centar za vid u mozgu neverovatnom brzinom organizuju čulne nadražaje koje vizuelni receptori u oku primaju u prepoznatljive obrasce.

Oko će se zadržati na određenoj tački interesa onoliko koliko je potrebno mozgu da formira koherentnu sliku u centru za vid. Brze promene umaraju oko i mozak; adaptacije su neophodne, pošto pokret privlači pažnju, samim tim i oko.

OSTALA PITANJA

refleksija (reflektivnost određene površine) kontrast sjaj blještanje adaptacija na boju

JEDINSTVO / KONZISTENTNOST

GLAVNO SVETLO (eng. key light)

2/ PROCES DIZAJNA SVETLA ZA POZORIŠTE

Potrebno je da dizajner svetla pročita dramski tekst i razume kako se on može preneti na scenu u konceptualnom smislu.

Potrebno je sa rediteljem i drugim članovima autorskog tima prodiskutovati ostala scenska rešenja koja se pojavljuju u produkciji – shvatiti intelektualni proces koji određuje odluke koje autorski tim donosi, odnosno konceptualno rasuđivanje koje oblikuje scenski dizajn kao celinu.

Prisustvujući probama predstave, dizajner svetla ima priliku da razume u kom stilu, odnosno estetskom ključu, funkcioniše predstava, ali i da vidi tretman prostora.

Potrebno je saznati koja su elektroenergetska i fizička ograničenja prostora izvođenja.

Koliko dimerskih kanala i dimerskih jedinica (dimera) imamo na raspolaganju? Koliko električnih kola imamo na raspolaganju? Koliko instrumenata scenske rasvete imamo na raspolaganju? Koliko vremena je potrebno za montažu, fokusiranje, podešavanje nivoa intenziteta na mikseti i tehničku probu? Koliko novca imamo na raspolaganju? Koliko i koje radne snage imamo na raspolaganju? Na početku, dizajner svetla može uraditi „osnovni“ plan rasvete, koji podrazumeva pokrivenost prostora izvođenja opštim svetlom (eng. general lighting), uz dodate specijalne pozicije scenske rasvete, odnosno specijale (eng. specials), koje se koriste u posebnim momentima ili kada je potrebno drugačije svetlo. Na osnovu ovakvog plana rasvete, dizajner svetla ima sliku o tome koliko je strujnih kola / dimerskih kanala / instrumenata scenske rasvete iskorišćeno, i šta je preostalo na raspolaganju. Sledeći korak predstavlja ponovno gledanje proba, u toku kojih dizajner svetla beleži svetlosne promene koje su potrebne za izvođenje predstave. Svetlosna promena (eng. cue), označava dinamičku svetlosnu situaciju, odnosno trenutak prelaza iz jedne svetlosne situacije u drugu. Nakon što je svetlosna promena izvršena, nastupa statična svetlosna situacija (eng. cue state) i očekuje se trenutak kada će nastupiti sledeća promena scenskog svetla. Štimung (svetlosna situacija) definisana je instrukcijama koja realizatoru svetla objašnjavaju šta da radi i kada to da radi; uključujući trajanje statičnih svetlosnih situacija ali i dinamičkih svetlosnih situacija, odnosno svetlosnih promena.

Funkcije svetlosnih promena u pozorištu mogu biti: - vizuelno odvajanje scenskih slika - prilagođavanje scenskog svetla sadržaju određene scene ili željenoj atmosferi - usmeravanje pažnje gledalaca

Obzirom da u izvođenju svetlosnih promena može učestvovati više realizatora svetla koji rade za miksetama scenske rasvete (ukoliko, na primer, postoji odvojena kontrola konvencionalne i inteligentne scenske rasvete), operateri pratećih reflektora i inspicijent, neophodno je da svaki štimung ima svoj znak poznat svim učesnicima – to može biti neki događaj na sceni, tekst koji izgovara izvođač ili muzički akcenat. Nakon što je formirao štimunge, dizajner svetla može da koriguje „osnovni“ plan rasvete u kojem prilagođava prvobitno rešenje svetlosnim promenama koje su potrebne. Preporuka je da se uvek ostavi nekoliko instrumenata viška, koje dizajner svetla može da iskoristi u poslednjem momentu, ukoliko bude potrebe. Potrebno je organizovati sastanak na kojem će članovi autorskog i tehničkog tima imati prilike da prouče tehničku dokumentaciju (eng. paper tech) koja osim svetlosnih, podrazumeva zvučne i scenografske promene. Važno je da reditelj i ostali članovi autorskog tima, kao i inspicijent, budu upoznati sa svim promenama unutar scenske slike. Sledi montaža i fokusiranje instrumenata za određenu produkciju, prema planu scenske rasvete. Do ovog momenta, scenografija bi trebala da bude završena i montirana na scenu. Nakon toga, potrebno je za sve štimunge snimiti nivoe intenziteta na mikseti – ovaj proces obično se dešava tokom tehničke probe koja uključuje i probu scenske rasvete bez glumaca. Ukoliko primeti da nešto ne funkcioniše, dizajner svetla može adaptirati prvobitno zamišljenu listu štimunga i intenzitete. Dizajner svetla bi nakon tehničke probe trebao da prosledi beleške o promenama u redosledu svetlosnih promena (eng. cue placement), njihovom vremenu pretapanja (eng. fade time), i sadržaju štimunga (eng. cue content) realizatoru svetla koji radi za miksetom i inspicijentu. Tipičan terminski plan podrazumeva: Ponedeljak / Pogledati konačnu probu pre nego što se krene sa postavkom opreme za tehničku probu Utorak / Sastanak na kojem inspicijent, reditelj i ostali članovi autorskog tima prolaze kroz scenografske, zvučne i svetlosne promene (eng. paper tech) Sreda / Montaža instrumenata scenske rasvete Četvrtak / Fokusiranje instrumenata scenske rasvete

Petak / Proba i snimanje nivoa intenziteta na miksetu Subota / Tehnička proba sa ili bez glumaca Nedelja / Tehnička proba sa glumcima Ponedeljak/ Kontrolna proba Utorak / Pretpremijera Sreda / Premijera Koncept dizajna svetla predstavljen kroz nacrt sa strelicama (eng. arrow plot):

3/ PRIMER TIPIČNOG DIZAJNA SVETLA ZA POZORIŠTE

Da bi se postiglo opšte svetlo (eng. general lighting) potrebno je:

- podeliti prostor pozornice na zone oblika kvadrata čija stranica može varirati između 120 i 350cm (definiše se u odnosu na dimenzije i logičnu podelu površine pozornice)

- osvetliti svaku zonu što je ujednačenije moguće - koristiti isti instrument scenske rasvete - koristiti isti ugao osvetljavanja - koristiti istu boju svetla

1 / Pozicije scenske rasvete kojima se postiže vidljivost

Prvo treba postaviti prednje svetlo (eng. front light), koje se obično postiže pomoću dva instrumenta postavljena sa prednje strane glumca koji se osvetljava - obično iz pozicije dva tročetvrtinska svetla (ugao distribucije 45° po vertikali i 45° po horizontali)

Potom se postavlja kontra svetlo (eng. back light), koje obično čini jedan instrument koji se pozicionira iznad, i malo iza glumca koji se osvetljava.

Ukoliko postoji mogućnost (dovoljno instrumenata, dimerskih priključnica i sl.), može se dodati i bočno svetlo (eng. side light).

Skica prikazuje najčešće upotrebljavane uglove osvetljavanja sa FOH pozicija rasvete:

2 / Specijalne pozicije scenske rasvete (specijali)

- motivisani su radnjama koje vrše dramski likovi - motivisani su postavkom scene - uslovljeni postojanjem određene estetike - korisni za naglašavanje pojedinačnih elemenata unutar kompozicije

3 / Pozicije scenske rasvete za osvetljavanje scenografije

- obasjavači za osvetljavanje pozadine (eng. backdrop washes) - praktikabli – rasvetna tela koja koriste ili uključuju glumci (motivišuće svetlo) - pozicije scenske rasvete koje na scenografiji pojačavaju efekat rasvete koja se koristi u

funkciji praktikabla (motivisano svetlo) ili drugih rasvetnih tela koja se koriste u specijalne svrhe.

Plan scenske rasvete (eng. light plot) je osnovni referentni dokument u kojem se nalaze sve informacije koje objašnjavaju određeni dizajn svetla. U pitanju je grafički dokument koji prikazuje sve instrumente scenske rasvete koji se koriste u određenoj produkciji, raspoređene u scensko-gledališnom prostoru. Na planu rasvete obično se, uz pozicije rasvetnih tela, obeležava kontrolni kanal i boja svetlosti za svaki instrument scenske rasvete. Lista dimerskih/kontrolnih kanala (eng. Dimmer or Control Hook-Up sheet) je dokument koji sadrži informacije o svim instrumentima, poređane prema kontrolnim kanalima. Ove informacije uključuju:

- oznaku kontrolnog kanala (na mikseti) - oznaku dimerskog kanala (na dimeru) - poziciju u scensko-gledališnom prostoru - tip instrumenta scenske rasvete - izvor svetla (sijalicu) - namenu instrumenta - boju svetlosti

Raspored instrumenata (eng. The Instrument Schedule sheet) je dokument koji obuhvata informacije o svim instrumentima, poređane prema poziciji instrumenta. Ove informacije uključuju:

- poziciju instrumenta - redni broj instrumenta - oznaku strujnog kola ili dimerskog kanala - oznaku kontrolnog kanala

- tip instrumenta scenske rasvete - izvor svetla (sijalicu) - namenu instrumenta - boju svetlosti

Potrebno je da dizajner svetla rasporedi instrumente scenske rasvete u grupe, formirane tako da pojačavaju utisak vizuelnog jedinstva scene. Takođe, brojeve kontrolnih kanala treba uspostaviti u logičnom rasporedu.

Primeri:

Memorial auditorium raspolaže sa 192 dimera od po 20 ampera Little Theater raspolaže sa 96 dimera od po 20 ampera The Nitery raspolaže sa 48 dimera od po 10 ampera Prosser studio raspolaže sa 48 dimera od po 10 ampera The Light Lab raspolaže sa 24 dimera od po 10 ampera Ako znamo da su izvori svetla koji se koriste u instrumentima scenske rasvete obično snage 500W, 750W ili 1000W, možemo zaključiti da: Strujno kolo od 20 ampera može da izdrži:

- 4 instrumenta sa sijalicom snage 500W ili - 3 instrumenta sa sijalicom snage 750W ili - 2 instrumenta sa sijalicom snage 1000W

Strujno kolo od 10 ampera može da izdrži:

- 4 instrumenta sa sijalicom snage 400W ili - 2 instrumenta sa sijalicom snage 500W ili - 1 instrument sa sijalicom snage 750W ili 1000W

Primer tipičnog plana rasvete u pozorištu:

4/ OSVETLJAVANJE LJUDSKE FIGURE

H0° / V 135°

Primer plana rasvete sa tipičnim uglovima osvetljavanja ljudske figure u pozorištu:

4/ IZVORI SVETLA ZA INSTRUMENTE SCENSKE RASVETE

5/ INSTRUMENTI SCENSKE RASVETE

srp. instrumenti scenske rasvete / svetiljke / rasvetna tela

eng. lighting instruments / fixtures / luminaires

Iako dizajn pojedinačnih instrumenata može varirati, skoro svi su sastavljeni od istih, specifičnih elemenata.

Elementi koji čine instrumente scenske rasvete, počevši od elektroenergetskog napajanja do svetlosti koju generiše izvor svetla su:

1. utikač 2. napojni kabl 3. sijalično grlo 4. sijalica (izvor svetla) 5. žarna nit

Ukoliko nastavimo da posmatramo instrument od svetlosti koju generiše izvor svetla do konačno definisanog svetlosnog snopa koji izlazi iz rasvetnog tela, možemo prirodati i sledeće elemente:

6. žarna nit 7. ogledalo (reflektor, odsijač) 8. kućište 9. sočivo

Kada je reč o mehaničkim elementima sa kojima rade tehničari rasvete, spisku možemo pridodati i:

10. “G” stega 11. osovinski držač reflektora 12. ručica za fokusiranje sočiva (kod profil spot reflektora) 13. prorez za gobo maske / šablone (kod profil spot reflektora) 14. noževi za oblikovanje svetlosnog snopa (kod profil spot reflektora) 15. mehanizam za podešavanje sijalice (kod aksijalnih profil spot reflektora) 16. ručica za fokusiranje sijalice / ogledala (kod Frenel reflektora) 17. držač kolor filtera

Instrumenti scenske rasvete mogu varirati u veličini, obliku ili dizajnu, ali ih na osnovu širine svetlosnog snopa sve možemo podeliti u dve kategorije:

A) SPOT REFLEKTORI (eng. spot lights) - snop svetla uži od 60°

B) OBASJAVAČI (eng. flood lights) - snop svetla širi od 60°

A) SPOT REFLEKTORI - većina instrumenata scenske rasvete pripada kategoriji spot reflektora, u koje spadaju:

1. profil spot reflektori (eng. Ellipsoidal spotlight - ERS / Profile spot / Framing spot /Leko) - među spot reflektorima, najviše je profil spot reflektora.

2. frenel reflektori (eng. Fresnel spot) – sledeći najčešće korišćen instrument koji spada u kategoriju spot reflektora, nakon profil spot reflektora.

Druge vrste spot reflektora obuhvataju:

3. PAR reflektori (eng. PAR can / PAR head / PAR - Parabolic Aluminized Reflector) 4. prateći reflektori (eng. Follow spot) 5. inteligentna rasveta različitih vrsta (eng. intelligent lighting / automated lighting /

moving lights / moving heads) Spot reflektori koji se manje koriste, ili izlaze iz upotrebe:

6. beam projectors (eng. Beam projectors) 7. PC spot reflektor (eng. PC spot) – koristi se uglavonom u Evropi, za slične namene kao

Frenel reflektor. B) OBASJAVAČI – obuhvataju sledeće instrumente:

1. svetlo ciklorame (eng. Cyc Light / Asymmetric flood) 2. simetrični obasjavači (eng. Symmetric flood) 3. open face reflektor (eng. Scoop / Open face light) 4. linijska svetiljka / svetlosna rampa (eng. Striplights) 5. PAR reflektori sa širokim snopom (eng. PAR wide flood)

1. profil spot reflektor - Osnovni instrument je profil spot reflektor. Njegovi elementi uključuju:

- elipsoidno ogledalo - aksijalnu ili konvencionalno (pod 45°) postavljenu sijalicu - mehanizam za podešavanje sijalice - dva plankonveksna sočiva i mehanizam za njihovo podešavanje - noževi za oblikovanje snopa svetla - prorez za gobo masku ili šablon

Karakteristike i širine svetlosnog snopa se kod profil spot reflektora označavaju na dva načina:

PREMA VELIČINI SOČIVA (stariji način): PREMA UGLU (noviji način): 4 ½ x 6 ½ VERY WIDE 50° 6 x 9 WIDE 40° ili 36° 6 x 12 NARROW 30° ili 26° 6 x 16 VERY NARROW 20° ili 19° 8“ x 13 (ili neka slična veličina) 10° 10“ x 12 (ili neka slična veličina) 5° 12“ x neki broj

Prvi broj u oznaci odnosi se na prečnik sočiva (u inčima), dok drugi označava žižnu daljinu svakog od dva ili jednog (u većim profil spot instrumentima) plankonveksnog sočiva.

Ugao opisuje ugao rasipanja svetlosti iz instrumenta (širinu svetlosnog snopa).

Sijalice su obično snage 500W, 750W ili 1000W, ređe 2000W. U novije vreme, koristi se HPL sijalica od 575W (menja sijalicu od 1000W).

2. frenel reflektor

Delovi frenel reflektora su:

- frenel sočivo - pre-fokusirana sijalica srednje širine snopa - sferno ogledalo - ručica za fokusiranje sijalice / ogledala

Veličine frenel reflektora takođe se opisuju prečnikom njihovih sočiva – oni od 3“, 6“ i 8“ (oznake u inčima) su najčešći, ali postoje i frenel reflektori sa sočivom od 10“ ili 12“ (inča) za specijalne namene, kao i veći instrumenti koji se koriste za filmska i TV snimanja. Sijalice su obično snage 500W, 750W (6“) ili 1000W (8“), nekada i 2000W.

3. PAR reflektor

PAR reflektori su instrumenti fiksne širine svetlosnog snopa, koji definiše sijalica koja se nalazi u njima. Tipična veličina instrumenta je PAR 64 (sa sijalicom snage 1000W), ali takođe postoje i PAR 56 (500W), niskonaponska PAR 46 / R 40 (150W ili 300W), PAR 38 (150W), niskonaponska PAR 36 i ostale, uključujući i MR16, koja takođe radi na niskom naponu. PAR reflektori označavaju se prema širini snopa: VNSP (eng. very narrow spot) - veoma uski snop NSP (eng. narrow spot) – uski snop MFL (eng. medium flood) – srednje široki snop WFL (eng. wide flood) – široki snop U principu, spot reflektori mogu biti većih dimenzija, sa sijalicama veće snage i užeg snopa svetla (za osvetljavanje sa većih distanci), ili manjih dimenzija, sa sijalicama manje snage i šireg snopa svetla (za osvetljavanje sa manjih distanci).

6. inteligentna rasveta uključuje instrumente sa rotirajućom glavom poput:

- Vari*light VL6 spot reflektor - Vari*light VL5 spot reflektor

ili instrumente sa rotirajućim ogledalom kao na primer:

- Clay Packy Stage Scan

B) OBASJAVAČI Obasjavači podrazumevaju različite vrste instrumenata:

1. svetlo ciklorame - asimetrična geometrija odsijača, asimetrično oblikovan svetlosni

snop. Ovi instrumenti imaju specifično oblikovan odsijač koji omogućava da pozadina koja se osvetljava (ciklorama) bude ujednačeno osvetljena kada se postave u gornjoj zoni. Koriste sijalice snage 1000W.

2. simetrični obasjavač - simetrična geometrija odsijača, simetrično oblikovan svetlosni snop

3. open face reflektor – instrumenti širokog svetlosnog snopa, različitih veličina definisanih dimenzijama otvora i veličinom držača kolor filtera – uobičajeno 14”, 16” ili 18” (inča). Instrument od 10” (inča) ponekada se na engleskom naziva wizard. Uobičajeno se koriste sijalice snage 300W ili 500W, ređe 1000W.

4. linijska svetiljka / svetlosna rampa – ponekada se zovu i gornja ili donja svetlosna rampa u zavisnosti od pozicije na kojoj se nalaze i namene za koju se koriste.

Linijske svetiljke su uobičajeno: 6”x 6’ sa R40 ili PAR 38 sijalicama, snage 150W ili 300W 8”x 8’ sa PAR 56 (snage 500W) ili PAR 64 (snage 1000W) sijalicama MR16 (50 ili 75W) mini linijska svetiljka Pojedinačne linijske svetiljke obično imaju 12 izvora svetla, i obično se nalaze u konfiguraciji 3 ili 4 svetiljke koje su povezane u električno kolo.

6/ DIMOVANJE I DISTRIBUCIJA ELEKTRIČNE ENERGIJE

Većina sistema za kontrolu scenske rasvete danas je zasnovana na softveru. Kontrolni sto, smešten u gledalište (režiju svetla) tako da operater koji sa njim upravlja ima jasan pogled na pozornicu i scensku radnju, šalje signal u dimersku sobu – tačku distribucije kontrole intenziteta svakog rasvetnog instrumenta.

Kontrola scenske rasvete podrazumeva kontrolu intenziteta (pomoću dimera) i distribuciju električne energije unutar elektroenergetskih sistema u pozorištu. Distribucija električne energije spada u kontrolne sisteme.

Primarno pitanje je – šta je strujno kolo?

Strujno kolo možemo definisati kao:

- konfiguraciju provodnika koji omogućavaju kružni tok električne struje - put električne energije od izlazne priključnice strujnog kola pozornice do dimera - put električne energije od distributivne ploče do bilo koje izlazne priključnice - priključnica u koju je moguće uključiti instrument scenske rasvete

Gde se nalaze strujna kola i zašto su locirana tamo?

- rasvetni cugovi (eng. electric battens) - FOH rasvetni mostovi / cugovi (eng. FOH pipe / beam position) - boks stativ / FOH pozicije rasvete kod loža (eng. Juliet / Box boom positions) - FOH pozicije rasvete na galeriji / balkonu (eng. Balcony front positions) - stativi u zoni proscenijuma (eng. Proscenium tormentor positions) - pod (eng. Floor) - zadnji i bočni zidovi pozornice (eng. Back / Side walls)

Dimer ili tiristorski regulator (eng. dimmer) je razvodna kutija u koju ulazi trofazna struja, najčešće snage 30kW, sa više (najčešće 6 ili 12) jednofaznih izlaza. Ono što ga razlikuje od obične razvodne kutije je mogućnost regulacije napona na jednofaznim izlazima. Napon na jednofaznim izlazima može imati bilo koju vrednost između 0V i 220V – vrednost ovog napona direktno utiče na intenzitet svetlosti koji emituje instrument scenske rasvete.

Regulator rasvete, odnosno mikseta za scensku rasvetu, komandnim (DMX) kablom je povezana sa dimerom i pomoću njega određuje napon na njegovim pojedinačnim izlazima, odnosno intenzitet svetlosti koji emituju određeni instrumenti.

U dimer ulazi trofazna struja i deli se na odgovarajući broj (obično 6 ili 12) monofaznih izlaza. Svaki izlaz na dimeru predstavlja zasebno strujno kolo, osigurano sopstvenim osiguračem. Ova

strujna kola nazivaju se dimerskim kanalima. Na regulatoru, odnosno mikseti scenske rasvete postoje klizači (regleri), koji su sa dimerima povezani preko kontrolnih kanala, koji prenose informaciju o traženom izlaznom naponu pojedinačnih dimerskih kanala. U tom smislu, možemo zaključiti da dimerski kanali provode jaku struju i dovode elektroenergetsko napajanje do instrumenata scenske rasvete, dok kontrolni kanali prenose informacije u upravljaju radom dimerskih kanala.

Šema distribucije električne energije i kontrole unutar sistema scenske rasvete:

Kako se električna energija distribuira unutar sistema scenske rasvete?

Električna energija distribuira se od glavnog strujnog voda do:

- dimera - patch panela / konektorskog polja / patch polja / priključne ploče / priključnog panela (eng.

Patch panel) - strujnih kola (dimerskih kanala) - instrumenata scenske rasvete

Gde se nalaze zaštitni uređaji i zašto su locirani tamo?

- u instrumentima scenske rasvete - u strujnim kolima - u dimerima - u distributivnoj ploči (eng. distro box)

Šta je dimerska ploča (eng. dimmer board) i kako radi?

- elektronski dimeri - manuelni (mehanički) dimeri

Šema distribucije električne energije unutar sistema scenske rasvete:

Primer rasporeda električnih kola u scensko-gledališnom prostoru:

7/ MIKSETE ZA SCENSKU RASVETU

srp. mikseta za scensku rasvetu / mikseta za svetlo / rasvetna konzola / regulator rasvete

Manuelna kontrola – pomoću mehaničkih dimera

- otpornički dimeri (eng. Resistance dimmers) - auto-transformatorski dimeri (eng. Auto transformer dimmers)

Daljinska kontrola – pomoću elektronskih dimera

- kontrola podešavanja incijalne postavke svetla (eng. Preset control) - podešavanje za 2 scene (eng. 2-scene preset) - podešavanje za više scena (eng. Multi scene preset)

Kontrola nezavisnih (eng. independents) i master (eng. master) kanala Crossfade regler (eng. Cross fader) / Split regler (eng. Split fader) Submasteri (eng. Submasters)

Rasvetna konzola sa mogućnošću memorisanja (eng. Memory boards)

- Potencijalni problem - Preciznost - Lokacija - Ožičavanje, visoki napon, niski napon

Proporcionalna master kontrola (eng. Proportional mastering)

Statična svetlosna situacija (eng. cue state) Dinamička svetlosna situacija (svetlosna promena) (eng. cue) Statična svetlosna situacija Patch, odnosno spajanje, predstavlja način povezivanja kontrolnih I dimerskih kanala. Može označavati softversko povezivanje kroz slanje kontrolnih signala do dimera (eng. soft patch) ili hardversko povezivanje putem kontrole napajanja koje se šalje dimerskim kanalima (eng. hard patch). U slučaju da su kontrolni kanali povezani sa dimerskim kanalima u odnosu 1 prema 1 (eng. Patch 1 to 1) prvi kontrolni kanal reguliše napon na prvom dimerskom kanalu, drugi kontrolni kanal na drugom dimerskom kanalu…itd. Naravno, ovo nije jedina mogućnost, pa je tako

moguće u procesu spajanja predvideti da se pomoću jednog kontrolnog kanala upravlja sa više dimerskih kanala. Potreba za povezivanjem kontrole nad više dimerskih kanala može se javiti kada imamo više instrumenata koji, na primer, zajednički osvetljavaju pozadinu, pa ih želimo kontrolisati kao grupu. Osim toga, ukoliko redni brojevi dimerskih kanala sa kojima su povezani instrumenti ne prati logiku plana rasvete, moguće je premostiti vezu između dimerskih i kontrolnih kanala, kako bi se na mikseti pojavljivali u željenom rasporedu, u kojem se realizator rasvete može lako snaći. Na primer, kontrolni kanal 1 može upravljati dimerskim kanalom 7, kontrolni kanal 2 može upravljati dimerskim kanalom 11…itd. Šema koja prikazuje primer spajanja (eng.patch) dimerskih i kontrolnih kanala:

Aditivno (eng. Pile on / Additive) Inhibitivno (eng. Inhibitive)

Submasteri (eng. Submasters) Grupe (eng. Groups) Memorija (eng. Memory) Štimung (eng. Cue) Podešavanje (eng. Preset) Izmene samo za štimung (eng. Cue Only) Treking (eng. Tracking) Kanal / Dimer (eng. Channel / Dimmer)

Manuelno podešavanje (eng. Manual) Vreme pretapanja / fejda (eng. Fade time) Aktivacija / Kraj štimunga (eng. Up / Down) Čekanje (eng. Wait) Praćenje (eng. Follow) Povezivanje (eng. Link) Ubacivanje (pojedinačnih štimunga) (eng. Insert (point cues)) Kontrolni točak (eng. Wheel) Živi mod (promene svetla na pozornici) (eng. Live (Stage)) Slepi mod (bez promena svetla na pozornici) (eng. Blind (Preview)) Niz (eng. Sequence) Inteligentna rasveta (eng. Moving Lights) Intenzitet (eng. Intensity) Tilt / pomeranje instrumenta gore i dole u vertikalnom pravcu (eng. Tilt) Pan / rotacija instrumenta oko vertikalne ose Turela (eng. Color Wheel) Mešanje boja (eng. Color Mixing) Iris (eng. Iris) Gobo maska (eng. Gobo) Fokusiranje (eng. Focus)

8/ BOJA

Boja je reakcija oka na elektromagnetno zračenje u određenom rasponu talasnih dužina. Spektralne boje su rezultat izloženosti oka određenoj talasnoj dužini, dok nespektralne boje nastaju kada se oko izloži više od jednoj talasnoj dužini.

Bela svetlost nastaje kombinacijom svih talasnih dužina.

Vidljivi spektar (eng. visible spectrum)

Različiti izvori "bele" svetlosti emituju različite kombinacije talasnih dužina, koji zajedno čine "belu svetlost". Koje boje je bela svetlost? Da li je to dnevna svetlost, sunčevo svetlo vedrog ili oblačnog dana? Veštačko svetlo u enterijeru, od inkadescentnih sijalica ili fluo cevi?

Postoji mnogo različitih varijacija "bele svetlosti" i mnogo standarda za belu svetlost. Referenca za belu svetlost je Kelvin skala kojom se meri udeo toplih ili hladnih boja u svetlosti. Uopšteno, bela svetlost može varirati od 1800K za svetlost sveće, sve do 5000K za dnevnu svetlost. Izvori svetla koji se koriste u pozorištu imaju temperaturu boje svetlosti 3000K.

Relativna energija

Percepcija boje zavisi od boje svetlosti, kao i boje posmatranog predmeta. Mi vidimo svetlost koja se odbija o objekte. Ukoliko se promeni boja svetlosti ili boja predmeta, posmatrač će svakako moći da percepira samo promenu na predmetu.

Kako vidimo svetlost i boju?

U pozorištu, kao i životu, moguće je, pomoću filtera, od bele svetlosti dobiti svetlost u određenoj boji (ponekad toliko slabe boje, da je vrlo blisko beloj svetlosti), radi željenog efekta. U pozorištu koristimo kolor filtere, često nazivane i gel filteri, koji zadržavaju neželjene talasne dužine, omogućavajući tako samo da svetlost određene talasne dužine, odnosno boje prođe kroz njega.

Različite površine o koje se svetlost reflektuje - ljudi, jabuke, pejzaž, pod, sve - imaju osobinu da reflektuju samo određene talasne dužine boje. Mi boju vidimo zahvaljujući beloj svetlosti koja se reflektuje o predmete u boji, da bi oni, potom, reflektovali samo određene boje svetlosti (odnosno talasne dužine) prema našim očima.

Neki pojmovi:

nijansa (eng. hue) – Tipično, smatra se bojom svetla, kvalitet koji označava boje kao što su crvena, žuta ili plava. Nijansu boje određuje dominantna talasna dužina, odvajajući ovako jednu boju od druge.

valer (eng. value) – Kvalitet boje koji se doživljava kao vizuelni intenzitet (svetlina boje). Valer boje određen je odnosom u kojem su u njoj prisutne bela, siva ili crna. Što više bele boje određena boja sadrži, vidimo je kao svetliju. Kada boja sadrži mnogo crne boje u sebi, izgleda tamnije.

zasićenost / intenzitet boje (eng. chroma saturation) – Utisak čistote boje, odnosno zasićenost boje pravi razliku između zagasitih i jakih boja. Definisana je odnosom između čiste boje (eng. chroma) i bele svetlosti. Dodavanjem više čiste boja (eng. chroma) povećava se zasićenost boje.

krug boja (eng. color wheel) dobro ilustruje odnos između boja u svetlosti.

primarne boje su one čijim međusobnim mešanjem možemo dobiti sve ostale boje. Primarne boje ne mogu se dobiti mešanjem drugih boja. Primarne boje svetlosti su crvena, plava i zelena.

sekundarne boje dobijaju se mešanjem dve primarne boje u odnosu 1:1. Sekundarne boje svetlosti su crvenonarandžasta (eng. magenta), žutonarandžasta (eng. amber), plavozelena (eng. cyan).

komplementarne boje stoje jedna nasuprot drugoj na krugu boja, i njihovim aditivnim mešanjem dobija se bela svetlost. Komplementarne boje uključuju crvenu i zelenu, plava i narandžasta, kao i žuta i ljubičasta.

mešanje boja kod svetlosti u boji – aditivni sistem mešanja boja, koji, u principu, podrazumeva da mešanjem nastaje bela svetlost.

mešanje boja pomoću filtera u boji – supstraktivni sistem mešanja boja, kod kojeg se kroz mešanje ukidaju prvo delovi vidljivog spektra, pa onda i svetlost u potpunosti.

Krug boja (eng. The Color Wheel)

CIE dijagram boja (eng. CIE chart)

Sistemi boja koji su od velike pomoći u izboru palete boja u procesu dizajna svetla za pozorište su sistem komplementarnih boja (eng. Complementary System) i sistem susednih boja (eng. Adjacent System).

U sistemu komplementarnih boja koriste se boje sa suprotnih strana kruga boja, tako da se boje svetlosti na sceni zapravo mešaju do bele boje.

Sistem susednih boja pri mešanju koristi boje koje se nalaze u međusobnoj blizini na krugu boja. Ovaj sistem pruža ujednačenije kombinacije, ali i smanjuje šansu za razovrsnost boja.

Ključ boja (eng. The Color Key)

Ovo su specifična pitanja koja se odnose na aditivno mešanje boja i vezana su za pravac iz kojeg dolazi svetlost, kao i rezultujuće senke. Kada se razmišlja o svetlosti i rezultatu koji će dati svetlosti u boji, ne smeju se sa uma smetnuti ni senke, kao ni boje senki.

BOJA SVETLOSTI

BOJA PIGMENTA

LJUBIČASTA PLAVA PLAVO-ZELENA

ZELENA ŽUTA NARAN-DŽASTA

CRVENA PURPURNA

ljubičasta zagasito ljubičasta

tamno ljubičasta

tamno ljubičasta

ljubičasta tamno braon

tamno braon

tamno siva tamno ljubičasta

plava svetlo plava zagasito plava

svetlo plavičasto siva

svetlo plava

svetlo plavičasto siva

crna siva plava

plavozelena tamno plava

vrlo tamno plava

tamno plavičasto siva

tamno zelena

plavičasto zelena

tamno zelenkasto braon

crna tamno plava

zelena plavičasto braon

svetlo maslinasto zelena

svetlo zelenkasto siva

intenzivno zelena

jarko zelena

tamno zelenkasto braon

tamno siva tamno zelenkasto braon

žuta grimizna zelenkasto žuta

zelenkasto žuta

zelenkasto žuta

intenzivno žuta

žuto-narandžasta

crvena narandžasta

narandžasta grimizna svetlo braon

svetlo braon

svetlo braon

narandžasta intenzivno narandžasta

intenzivno crveno-narandžasta

grimizna

crvena grimizna purpurno crna

kestenjasto braon

kestenjasta jarko crvena

crveno-narandžasta

intenzivno crvena

crvena

purpurna crveno-purpurna

tamno ljubičasta

purpurno ljubičasta

purpurno ljubičasta

svetlo braon

kestenjasta crvenkasto braon

zagasito purpurna

9/ BEZBEDNOST

Jedna od važnih stavki u profesionalnoj praksi je kreiranje bezbednog radnog okruženja, jer pravilan način upotrebe sistema scenske rasvete, osim što donosi sigurnost može i da uštedi mnogo vremena.

MONTAŽA INSTRUMENATA SCENSKE RASVETE

Instrumenti scenske rasvete se uz pomoć kuka za vešanje, odnosno „G“ stega (eng. C clamp, hanging clamp) i vijaka (eng. top bolt) pričvršćuju za nosač. Sigurnosna veza mora pravilno biti postavljena na nosač, zbog mogućnosti da primarno kačenje (vijak ili kuka za vešanje) popuste.

Pri radu sa instrumentima scenske rasvete, potrebno je preduzeti sledeće korake:

1. postaviti instrument u vertikalni položaj (nikako pod uglom)

2. pravilno postaviti kuke za vešanje - tako da onemoguće da instrument padne sa nosača

3. učvrstiti vijak tako da ne dođe do pomeranja već pozicioniranog instrumenta

4. upotreba sigurnosne veze (sajle)

5. dužina napojnog kabla bi trebala da bude minimalna, tako da ne smeta pri radu - ali dovoljna da može da se obmota labavo oko nosača i ne sprečava pomeranje i fokusiranje instrumenta

6. osigurati da usmeravanje i korišćenje instrumenta ne bude blokirano postavkom drugih instrumenata (blago zakositi instrument u pravcu usmeravanja svetla)

7. fokusirati instrumente na najuži snop svetlosti pre početka fokusiranja

8. proveriti da li su klapne i držači gel filtera su pravilno postavljeni na instrument

9. pre uključivanja instrumenta proveriti da li su noževi, iris i klapne otvoreni

10. proveriti da li su produžni kablovi su odgovarajuće dužine

11.

ELEKTRIČNA SIGURNOST INSTRUMENATA SCENSKE RASVETE

Važno je pre upotrebe proveriti ispravnosti instrumenata i kablova. U evropskoj praksi je uobičajeno da jedna osoba bude zadužena za obezbeđivanje sigurnosti električnih instalacija i opreme.

Koraci provere električne sigurnosti instrumenata scenske rasvete:

1. napojni kabl trebalo bi bezbedno pozicionirati na mestu ulaska u rasvetno telo, kao i na mestu postavljanja u priključnicu sa druge strane

2. proveriti produžne kablove - da li ima oštećenja i da li su pravilno postavljeni?

3. ne koristiti instrumente i kablove na kojima su vidljiva oštećenja