· 1 UVOD Srđan Aleksić (1966-1993) bio je vojnik Vojske Republike Srp-ske. Ubili su ga pripadnici te iste vojske pošto im se suprotstavio kada su na ulici hteli da ubiju njegovog

1

UVOD

Srđan Aleksić (1966-1993) bio

je vojnik Vojske Republike Srp-

ske. Ubili su ga pripadnici te iste

vojske pošto im se suprotstavio

kada su na ulici hteli da ubiju

njegovog poznanika i komšiju,

Alena Glavovića, Bošnjaka iz

Trebinja. Nasrnuli su na Srđana

i pretukli ga kundacima. Podle-

gao je povredama 27. januara,

1993 godine. Imao je 27 godina.

Umesto uvodnika

Z PRE SVEGAAntiimperijalni otpor u Jevanđelju po

MarkuMario DeĐiljo Belmar ...................... 2

Z BALKANSlučaj Kosovo: “Samoopredeljenje”

kao instrument imperijalističke

politikePeter Švarc ........................................ 4

Izbrisani u Beogradu ........................ 7

Ne zaboravimo Jugoslaviju!Džon Pildžer .................................... 13

Pravno nevidljiva licaintervju sa Ivankom Kostić ............. 14

Dozvola za krađu – privatizacija na

srpski načinAhmed Šokr .................................... 16

Najvažnije probleme može rešiti

samo globalni sindikatMilenko Srećković .......................... 18

Novac u školstvo, a ne u vojskuMašenjka Bačić ............................... 20

Za besplatno školstvo… i sve ostaloMarko Strpić ................................... 21

Nemačka uloga u odcepljenju KosovaMartin Krajkenbaum ....................... 23

Z SVETAnatomija kolateralne štete u Bušovoj

eriTom Engelhart ................................ 27

Deset ratova, deset medijskih lažiMajkl Kolon ..................................... 33

’Novi Bliski Istok’ i PalestinaAdam Hanije ................................... 35

Narod je sasvim pristojan, ali je žrtva

propagandeintervju sa Noamom Čomskim ......................................... 40

Drugi hladni rat? Noam Čomski ................................. 43

Iračke izbeglice i odgovornost SAD-aKris Spanos ..................................... 47

Z VIZIJA I STRATEGIJASocijalna ekologija i razvoj zajedniceDanijel Šodorkof ............................ 50

Z SUOČAVANJE S PROŠLOŠĆUU podnožju kapitalizmaintervju sa Milenom Prstojević ......................................... 56

Rat je nešto drugointervju sa Đorđem Palibrkom ........................................ 62

Z DODATAKVanvremenski portret antikolonijalne

borbe u AlžiruRičard Filips .................................... 66

Diktatura istine-intervju sa Đilom Pontekorvom, režiserom Bitke za Alžir (Edvard Said) ................................... 69

Blizak dodir sa stvarnošću-intervju sa Đilom Pontekorvom, režiserom Bitke za Alžir (Marija Espozito) ............................. 73

S A D R Ž A J

IzdavačPokret za slobodu, 063/83-83-882,

pismo@freedomfi ght.net

Žiro-računFreedom Fight, 205-121816-39

ŠtampaHighland production team, Beograd,

011/644-8083

CIP - Katalogizacija u publikacji Narodna

Biblioteka Srbije, Beograd

32

Z Magazin Balkan. - 2008, br. 5-. - Beograd

(Golsvortijeva 34): FreedomFight, 2008-

(Beograd : Highland production). - 30 cm

Tromesečno

ISSN 1452-9017=Z Magazin Balkan

CORBISS.SR-ID 140392716

2

PRE SVEGA

Jevanđelje po Marku (5:1-13)1. I dođoše preko mora u okolinu Ga-

darinsku.

2. I kad iziđe iz lađe, odmah ga srete čo-

vjek s duhom nečistijem.

3. Koji življaše u grobovima i niko ga ne

mogaše svezati ni verigama;

4. Jer je mnogo puta bio metnut u puta i

u verige, pa je iskidao verige i puta izlo-

mio; i niko ga ne mogaše ukrotiti.

5. I jednako dan i noć bavljaše se u gro-

bovima i u gorama vičući i bijući se ka-

menjem.

6. A kad vidje Isusa iz daleka, poteče i

pokloni mu se.

7. I povikavši iza glasa reče : šta je tebi

do mene, Isuse sine Boga višnjega? Za-

klinjem te Bogom ne muči me.

8. Jer mu govoraše: Iziđi, duše nečisti, iz

čovjeka.

9. I pitaše ga: Kako ti je ime? I odgovori

mu: Legeon mi je ime; jer nas je mnogo.

10. I moliše ga mnogo da ih ne šalje iz

one okoline.

11. A ondje po brijegu pasijaše veliki krd

svinja.

12. I moliše ga svi đavoli govoreći: Poša-

lji nas u svinje da u njih uđemo.

13. I dopusti im Isus odmah. I izišavši

duhovi nečisti uđoše u svinje; i navali

krd s brijega u more; a bijaše ih oko dvi-

je hiljade; i potopiše se u moru.

UvodJevanđelja prikazuju istorijskog

Isusa kao ličnost koja je živela i umr-

la pod okupacijom Rimske imperije.

Iako su hrišćanske crkve postale crkve

carstva, antiimperijalni otpor je imao

centralnu ulogu u Isusovom pokretu.

Rimsko kažnjavanje raspinjanjem na

krstu bilo je namenjeno nepokornim

pojedincima, obično iz nižih društve-

nih slojeva, koji su smatrani pretnjom

za rimsku vladavinu. Hiljade pojedina-

ca je raspeto tokom rimske vladavine;

bio je to način da se stanovništvo za-

straši i drži u pokornosti. Isus je bio

jedan od njih.

Većina Velikih inkvizitora ovog

sveta nastoji da čita Bibliju uopšte ne

spominjući rimsku okupaciju! Moćnici

nastoje da Bibliju čitaju kroz naočari

koje pogoduju svetskim inkvizitorima.

Ruski romanopisac Fjodor Dostojev-

ski shvatio je šta bi se dogodilo isto-

rijskom Isusu kad bi se vratio u ovaj

svet i suočio sa inkvizitorima Hristo-

vog carstva. Ali, ako čitate Bibliju iz

perspektive jevrejskih seljaka, kojima

se Isus i obraćao svojim alternativnim

bogosluženjem, shvatićete zašto selja-

ci El Salvadora danas Bibliju smatraju

knjigom oslobođenja ili zašto su robovi

iz Afrike u SAD koristili Bibliju za šire-

nje i jačanje abolicionističkog pokreta

u vremenima pre oslobođenja.

Ričard Horsli nam u svojoj knji-

zi Isus i imperija priča o čoveku po

imenu Jošua (Isus) ben Hananeja koji

je živeo u isto vreme kad i Jošua ben

Josif (Isus sin Josifov: iz Jevanđelja).

Horsli nas obaveštava da su rimske

vlasti Jošuu ben Hananeja proglasile

ludim, da su ga rimski čuvari tukli, da

bi ga na kraju pustili da napusti Jeru-

salim. Zašto? Jošua ben Hananeja se

pominje u nekim istorijskim izvorima

zbog toga što je bio dobro poznat na-

rodu Jerusalima u to vreme i to kao čo-

vek mudrosti koji ide okolo proričući

propast Izraela. Zašto je on važan? Pa,

zato što se navedeni kratki opis Isusa

ben Hananeja u stvari podudara sa

likom depolitizovanog Isusa kojeg su-

srećemo u opisu Isusa koji nam daju

etablirani i konzervativni hrišćani: na-

ime, Isusa koji hoda okolo propove-

dajući, Isusa učitelja mudrosti, Isusa

hipi dobročinitelja, Isusa pravednika i

moralne ličnosti. Ali postoji ogromna

razlika između dvojice ljudi koje nam

predstavlja Horsli. Isus ben Josif nije

bio samo pretučen i izbačen iz grada,

već su njega rimski okupatori i razapeli

na krstu. Zašto? Zbog toga što je Isus

ben Josifov bio vođa pokreta – ne usa-

mljeni učitelj mudrosti – koji je ponu-

dio konkretnu alternativu siromašnim

jevrejskim seljacima i usprotivio se

rimskoj vlasti. A to je bilo proglašeno

opasnim. Isusov pokret je težio da po-

stigne dve stvari: da obnovi Izrael i da

se odupre rimskoj okupatorskoj vojsci.

Važno je da se setimo da Isus nikad

nije propovedao samog sebe, on je pro-

povedao o dolazećem carstvu ili kra-

ljevstvu (od grčke reči: basileia). Dobar

deo Isusove teologije usredsređene na

carstvo je alternativa rimskoj predstavi

basileia1, koja je, ustvari, predstavljala

širenje rimske ”civilizacije” na narode

koji su smatrani za ”varvarske” rase,

kao što je bio jevrejski narod. Osnova

rimske teologije basileia bila je ideja da

Rim vlada svojom imperijom zbog toga

što su rimski bogovi (kao što je Jupiter)

želeli da Rim vlada svetom. Osnova

Isusove vizije basileia, konkretizova-

ne u njegovom deljenju trpeze i hrane

sa odbačenima, bilo je shvatanje da je

Božja volja da podanici rimske vlasti

(poslednji) postanu prvi.

Širenje Rimskog carstva rimska

elita videla je kao dobar civilizirajući

projekat (Pax Romana) koji je imao i

političke i religiozne implikacije. U to

vreme, politika i religija nisu bile od-

vojene jedna od druge. Na primer, im-

perator Domicijan (81-96 n.e.) nije

bio doživljavan samo kao otelovljenje

rimskog sistema imperijalne vlasti, koji

je bio aristokratski, već je istovremeno

shvatan i kao oličenje božjeg prisustva

(deus praesens, na latinskom), mani-

festacija Jupiterovog prisustva među

ljudima. Obojica, i Isus i imperator

(cezar), bili su smatrani božanskim

predstavnicima carstva, ili basileia.

Prema tome, prisustvo Isusa kao Bož-

jeg izaslanika u Jevanđeljima u direk-

tnom je sukobu sa cezarovom vlašću i

osporava njegovo pozivanje na božan-

sko pravo na vlast.

Isus se oslanjao na specifi čne as-

pekte sopstvene jevrejske tradicije da

bi odgovorio na svoje iskustvo pod

imperijalnom vladavinom Rimljana.

On je podsećao na brojne biblijske

primere odupiranja jevrejskog naroda

carskoj vlasti, kako bi podstakao ot-

por imperiji sopstvenog vremena. Na

primer, podsećao je na iskustvo oslo-

bađanja od ropstva pod piramidalnim

sistemom Egipta (Egzodus), proročke

kritike monarhijske vladavine u Izraelu

(Knjiga proroka), iskustva vavilonskog

izgnanstva i makabejskih ustanaka

protiv helenizacije jevrejske kulture,

koji su se odigrali manje od 200 godi-

1 Bazileja (starogrčka reč koja je

prvobitno označavala carsku palatu): u

hrišćanstvu znači Božje ili nebesko carstvo

(Basileia tou theou), iz ove reči je izvedena

naša reč vaseljena. (prim.prev)

Mario De Điljo Belmar

Antiimperijalni otpor u Jevanđelju po Marku

3

PRE SVEGA

na pre njegovog rođenja. Makabejski

ustanci su, da pomenemo i to, prva po-

vest nacionalno oslobodilačke borbe

koja je zapisana!

Štaviše, Isusovo propovedanje

među siromašnim seljacima Galileje,

najosiromašenije oblasti Palestine, bilo

je pod dubokim uticajem radikalnih

biblijskih zakona o oprosnim godina-

ma (svaka pedeseta godina). Tradicija

oprosne godine iz Treće knjige Moj-

sijeve ili Knjige levitske (poglavlje 25),

koja je proizašla iz iskustva vavilon-

skog izgnanstva, propisivala je radi-

kalno restrukturiranje društva kojim

su seljacima vraćana njihova sopstvena

sredstva za proizvodnju (zemlja i oslo-

bađanje od dugova). Svaka pedeseta,

jubilarna ili oprosna godina, u kojima

se zahtevalo oslobađanje robova, opra-

štanje dugova, i vraćanje zemljišta, bio

je pokušaj da se održava posvećenost

oslobodilačkom Bogu koji je ”narod

Izraela” spasio ropstva. Bio je to poku-

šaj izgradnje alternativnog puta, ”kon-

trastnog društva”, veoma različitog od

imperijalnog sistema piramidalnog

Egipta, koji stoji nasuprot izraelskom

idealu.

Zakon o oprosnim godinama bio je

stvoren zato što bi većina seljaka antič-

kog sveta, pod nametnutim dažbinama

i porezima, na kraju završavala u dugo-

vima, gubila zemlju, i bivala prisiljena

na ugovorni najamni rad za zemljopo-

sedničke elite. Prema Ulrihu Duhrovu

(Ulrich Duchrow), u pretkapitalistič-

kim društvima, kamata na dug je za ot-

platu zahtevala deo profi ta ”koji ustva-

ri nije postojao s obzirom na to da je

proizvodnja ostajala istog obima”. Po-

većanje proizvodnje radi otplaćivanja

dugova u pretkapitalističkoj agrarnoj

privredi, bilo je praktično nemoguće

za siromašnog seoskog farmera.

Isus je živeo u jednoj privredi koju

Voren Karter (Warren Carter) naziva

”legionarskom privredom”, u kojoj je

pretnja vojnim nasiljem rimskih legija

(vojne jedinice sastavljene od otprilike

5.000 vojnika) ”osiguravala da se većina

ljudi potčini plaćanju dažbina i poreza”.

Karter piše da su grad Antiohiju 80.

godine Hristove ere, sa populacijom

od oko 150.000 ljudi, kontrolisale če-

tiri legije, odnosno 20.000 rimskih voj-

nika. To znači jedan vojnik na svakih

7,5 osoba! Imperijalno nasilje i zastra-

šivanje bili su svakodnevno iskustvo

tog vremena, a mnogi stanovnici pri-

siljeni na angareia, to jest neformalne

dodatke brutalnom poreskom sistemu

koje je propisivala sama vojska, kao što

su rekvizicija2 stoke, kuvanje i smeštaj

za vojnike, prisilni rad, itd. Ko je fi nan-

sirao ovu ogromnu vojnu mašineriju,

kao i svu tu izgradnju puteva, mosto-

va i akvadukta neophodnih da bi takva

mašinerija funkcionisala? Lokalno sta-

novništvo čiju su većinu činili siromaš-

ni radnici i seljaci.

Priča o Gadarincu koga je zaposeo

zli duh jeste slikovit prikaz duhovnih,

psiholoških i somatskih posledica de-

lovanja rimske okupacije na narod. Za-

posednuti čovek koji je i danju i noću

živeo ”među grobovima”(5:5), na, pre-

ma jevrejskom zakonu, nečistom me-

stu, može biti shvaćen kao predstava

bede i jada jevrejskog naroda. Kada je

Isus naredio demonu (reč koja obično

znači ”moć” u jevanđelističkim pripo-

vestima) da se predstavi, ovaj mu od-

govara: ”Moje ime je legija: jer nas je

mnogo”(5:9). Legija je u Markovo vre-

me značila samo jedno: vojnu jedinicu.

Prema Čedu Majersu (Ched Myers)

”vođeni ovim znakom, otkrivamo da

ostatak priče vrvi od vojnih slika”. Su-

očen sa Isusom, demon preklinje da

bude poslat u ”krdo svinja”(5:11), koje se

same dave u moru. Dok, po jevrejskom

zakonu, svinja predstavlja najnečistiju

od svih životinja, Majers nas podseća

da se svinje nikada ne kreću u krdima.

Međutim, reč krdo (grčki: agele) bila je

često korišćena da označi gomile vojnih

regruta.

Slika svinja koje se dave direktno se

odnosi na davljenje egipatskih vojnika

u Crvenom moru posle oslobađanja iz

egipatskog ropstva, što je ispričano u

Egzodusu(14:28). Priča o izlasku, oslo-

bađanju iz egipatskog ropstva, pred-

stavlja najznačajniji događaj u jevrej-

skoj istoriji; ona je stožer jevrejskog

identiteta kao naroda. Priča o isteriva-

nju demona iz zaposednutog Gadarin-

ca sadrži duplu strategiju otpora i stva-

ranja alternativne zajednice. Pre svega,

ona je direktno povezana sa pričom o

2 Rekvizicija je uzimanje stvari za

vojne ili državne potrebe, naročito u vreme

rata, besplatno, uz potpisivanu priznanicu,

često prisilnim putem. (prim. Z redakcije)

egzodusu, oslobađanju iz Egipta (koji je

antiteza izraelskog utopijskog ”kontra-

stnog društva”), a zatim, ona pokazuje

da isceljenje ovog pojedinca i njegovo

ponovno uvođenje u zajednicu, ”iz pro-

stora među grobovima”, čini sadržinu

Isusovog pokreta za nebesko carstvo

(basileia).

Isusov pokret je toliko radikalan u

svom uspostavljanju prostora basileia

među legijama rimskih okupatora da

ljudi ”počinju da preklinju Isusa da na-

pusti njihovo mesto”(5:17). To je jedna

razumljiva reakcija, kad se ima u vidu

”rimska kampanja ponovnog osvajanja

koja je pustošila zemlju” (Majers). Isce-

ljenje čoveka koga su zaposeli demoni i

njegov povratak u zajednicu predstav-

ljaju pretnje rimskoj vladavini u okupi-

ranoj Palestini. Sagledan iz perspektive

Egzodusa, zaposednuti čovek simbolič-

ki predstavlja novi alternativni Izrael.

Isceljenje upućuje na novi početak za

one koji su živeli ”među grobovima”

Egipta. Baš kao što se egipatska vojska

podavila, simbolišući novi početak za

bivše robove, isterivanje demona i isce-

ljenje predstavljaju odbacivanje sistema

zasnovanog na militarizmu i ropskom

radu. Ali, Isus isto tako pokazuje i put

u obnovljenu budućnost u kojoj je us-

postavljanje alternativne zajednice, za-

jednice isceljenja, pokazano kao budući

znak njegovog nebeskog carstva (basi-

leia).

U predanju o Isusu koji leči Ga-

darinca koga su zaposeli demoni, pri-

sustvujemo procesu pomoću koga je

demonima zaposednuta osoba, koja se

povukla ”među grobove”, izlečena od

ubistvenog dejstva rimske vojne okupa-

cije. Isus nastoji da iz prostora ”među

grobovima” izvede te monstrume čija

je monstruoznost konkretna posledica

imperijalističke okupacije. ”Monstru-

mi” se ne mogu razumeti bez kritike

sistema dominacije u svetu; oni nam

”pokazuju” (monstrare) kako takvi si-

stemi obezličuju ljude i negiraju život.

Situacije imperijalne dominacije tako-

đe obiluju mentalnim bolestima, jer

su potlačeni ljudi često uhvaćeni u ši-

zofrenična stanja između podređivanja

(usled pretnje nasiljem) i otpora (usled

nepodnošljive situacije u kojoj žive). Ali

u ovoj priči, osvajačku tuđinsku silu,

koja je prikazana kako preuzima kon-

trolu nad umom i telom osobe, Isus je

proterao. ■

Prevela Nada Ljubić

4

Z BALKAN

20. februar 2008.

Zapadne imperijalističke sile bile su te

koje su namerno podsticale etničke sukobe

u bivšoj Jugoslaviji kako bi ostvarile svoje

sopstvene interese. Situacija na Kosovu

prvenstveno je rezultat njihove politike.

Podrška SAD i većih evropskih sila

jednostranom odcepljenju Kosova od

Srbije, u svetlosti žestokog protivljenja

Srbije i Rusije, kao i Kine, označava pre-

kretnicu u međunarodnoj politici.

Ovaj događaj odigrao se bez odo-

brenja Saveta Bezbednosti Ujedinjenih

Nacija i predstavljao je kršenje rezolucije

UN donete nakon SAD-NATO vazduš-

nog napada na Srbiju 1999. To postavlja

presedan koji će separatistički pokreti

širom Evrope i Azije najverovatnije isko-

ristiti, i izaziva zabrinutost među nekim

državama članicama EU koje su odbile

da priznaju nezavisno Kosovo, uključu-

jući Španiju (koja se boji implikacija po

Baskijski region) i Grčku (koja vidi pove-

ćanu pretnju od nezavisne Turske države

na severu Kipra).

Bušova administracija i Evropska

Unija nastojale su da zaobiđu ovaj pro-

blem izjavljujući da je Kosovo slučaj "svo-

je vrste", tj. politički i istorijski jedinstve-

na situacija koja ne može biti smatrana

presedanom za druge. Oni su, međutim,

nesposobni da potkrepe to stanovište,

koje ne ostaje ništa više od puke izjave.

Evropski ministri spoljnih poslova

na sastanku u ponedeljak u Briselu, po-

navljajući stav državnog sekretara SAD

Kondolize Rajs, izjavili su da su kosovski

Albanci jedinstveni jer nijedno drugo do-

maće stanovništvo nije bilo tako brutal-

no lišeno svojih prava – još jedna izjava

koja može biti opovrgnuta upućivanjem

na ma koju od brojnih etničkih manjina,

među njima i američke domorodce, koje

su bile još brutalnije potiskivane.

Zapravo, predratne tvrdnje iznesene

od SAD i NATO početkom 1999. o sto-

tinama hiljada Kosovara usmrćenih od

strane srpskih trupa i milicije, pokazale

su se, nakon tromesečnog vazdušnog na-

pada, kao ogromno preterivanje. Sa svoje

strane, kosovski vladari postavljeni od

SAD i NATO nisu bili ništa manje bru-

talni prema srpskoj manjini u pokrajini

nego svrgnuti režim Slobodana Miloše-

vića prema albanskoj.

Opravdanje dato od SAD i evropskih

sila kakve su Nemačka, Francuska i Bri-

tanija, za podršku nezavisnom Kosovu

nastavlja se pritužbom da su Beograd i

Moskva odbili svaku formu kompromisa.

Stoga je priznavanje želje kosovskog na-

roda za nacionalnom nezavisnošću bilo,

kako i taj argument pokazuje, neizbežno.

U stvarnosti, zapadne imperijalistič-

ke sile bile su te koje su namerno pod-

sticale etničke sukobe u bivšoj Jugoslaviji

kako bi ostvarile svoje sopstvene interese.

Situacija na Kosovu prvenstveno je rezul-

tat njihove politike.

1991. Nemačka je pokrenula krvavi

raspad Jugoslovenske države podržava-

jući i garantujući nezavisnost Slovenije

i Hrvatske. SAD je nastavila niz i izdej-

stvovala nezavisnost Bosne i Hercegovi-

ne. Rezultat je bio četvorogodišnji rat u

Bosni, koji je doneo teške gubitke života i

u kojem su velike sile najzad intervenisale

sa svojim sopstvenim trupama.

Konačno, NATO je iskoristio pokret

za nezavisnost na Kosovu, kome je po-

mogao da se razvije, kako bi se usmerio

protiv Srbije. 1999. na "mirovnoj" kon-

ferenciji u Rambujeu, Državni Sekretar

SAD Medlin Olbrajt izdala je srpskoj

vladi jedan nemogući ultimatum. I kada

je srpska vlada to odbila, NATO je reago-

vao vojnom ofanzivom.

U to vreme, Olbrajtova i njene ko-

lege, Joška Fišer u Nemačkoj i Robin

Kuk u Velikoj Britaniji, već su se oslanjali

na lidera Oslobodilačke Vojske Kosova

(OVK) Hašima Tačija, sadašnjeg premi-

jera Kosova. To je bilo uprkos činjenici da

je godinu dana ranije OVK od vlade SAD

bila proglašena za terorističku organiza-

ciju. Sam Tači bio je tražen od srpskih

vlasti zbog napada na snage bezbednosti,

a bio je osumnjičen i za pogubljenje disi-

Peter Schwarz

Slučaj Kosovo: “Samoopredeljenje” kao

instrument imperijalističke politike

5

Z BALKAN

denata unutar sopstvenog pokreta i odr-

žavanje veza sa narko-mafi jom.

Od kraja rata 1999, Kosovo je bilo

pod administracijom UN, tj. pod vojnom

i političkom kontrolom onih sila koje su

rat i vodile. Prvi administrator UN, od

1999. do 2001, bio je Bernard Kušner,

koji je sada, kao francuski ministar spolj-

nih poslova, bio među prvima koji će

objaviti diplomatsko priznanje Republike

Kosovo.

Administracija UN dala je ultranaci-

onalistima odrešene ruke. Izveštaj objav-

ljen nedavno od Amnesty International-a

daje poražavajuće negativan bilans. "Mi-

sija UN ili nije adekvatno istražila ili je

potpuno omanula u istraživanju stotina

zločina kakvi su ubistva, silovanja, otmi-

ce i proterivanja", napisao je Jan Digel,

kosovski ekspert za Amnesty.

Prema Evropskom Centru za Prava

Roma u Budimpešti, preko dve trećine

od 120.000 Roma i Aškalija koji žive na

Kosovu proterano je iz pokrajine nakon

NATO bombardovanja. To je bilo naj-

obuhvatnije etničko čišćenje Roma od

Drugog svetskog rata. Mnoge hiljade

Srba bile su takođe primorane da napu-

ste Kosovo, dok preostalih 120.000 živi u

izolovanim srpskim enklavama.

Iako vlada u Prištini sada izražava

privrženost pravima manjina – čiji rang

uključuje Turke, Bošnjake i druge manje

grupe uporedo sa Srbima i Romima –

nije bilo popuštanja u napadima na naci-

onalne manjine u pokrajini.

Objava nezavisnosti od prošle ne-

delje odigrala se u bliskoj kooperaciji sa

takozvanom Kontakt Grupom, sastavlje-

nom od SAD, Francuske, Nemačke, Bri-

tanije i Italije. To je već duže vreme bilo

pripremano.

Već godinu dana ranije, bivši fi nski

predsednik Marti Ahtisari podneo je

plan za nezavisnost, koji se susreo sa od-

lučnim protivljenjem Srbije i Rusije. Iako

je Ahtisarijev predlog u to vreme bio od-

bijen, on je poslužio kao okvir i postavio

redosled postupaka za osvajanje nezavi-

snosti. Svaki korak u procesu – uključu-

jući i rok za dobijanje nezavisnosti – bio

je tada koordiniran između kosovskog

premijera Tačija i Kontakt Grupe.

Rezultirajuća Republika Kosovo niti

je ekonomski niti politički kompetentna,

i nije ništa više od protektorata postavlje-

nog od velikih sila. U očekivanju nezavi-

snosti, Evropska Unija sastavila je vojsku

koja obuhvata 2.000 policajaca, sudija,

zatvorskih čuvara i carinskih službenika,

i koja će uglavnom upravljati pokrajinom

uz podršku od nekih 1.000 lokalnih zva-

ničnika. Ta takozvana Eulex misija pod

komandom je francuskog generala sa

četiri zvezdice Iva de Kermabona, koji

ima mnogo godina iskustva sa vojnim ra-

zvojima u Africi i na Balkanu. Euleks mi-

sija trebalo bi da bude potpomognuta sa

16.000 NATO vojnika već stacioniranih

na Kosovu.

Socijalna situacija na Kosovu je ka-

tastrofalna. Više od polovine od njegovih

2 miliona stanovnika nezaposleno je, a

svake godine dodatnih 30.000 mladih

pridružuje se onima koji traže neposto-

jeći posao. Preko trećine populacije živi

sa manje od 1,50 evra dnevno. Prosečna

plata iznosi 220 evra (oko 320 dolara)

mesečno.

Kontrola Balkana je od velike stra-

tegijske važnosti kako za SAD tako i za

evropske sile, a preduslov te kontrole je

raspad Jugoslavije, koji je sada dovršen

odcepljenjem Kosova.

SAD održava jednu od svojih najve-

ćih vojnih baza na evropskom tlu na Ko-

sovu – Kamp Bondstil, blizu Uroševca.

Kamp Bondstil takođe služi kao baza za

takozvano "prevođenje", koje uključuje

kidnapovanje i torturu navodno osum-

njičenih za terorizam. Vojne baze Va-

šingtona na Balkanu i u Istočnoj Evropi

deo su strategije SAD da zaobiđu Rusiju

prodirući u bivše sfere uticaja Sovjetskog

Saveza. U isto vreme, one služe i za jača-

nje američkog uticaja u Evropi.

Evropske sile, a pre svega Nemačka,

takođe smatraju svoju intervenciju na

Balkanu presudnom za povećanje svog

značaja u Evropi. Činjenica da su SAD

sposobne da igraju takvu vodeću ulogu u

evropskom "dvorištu" viđena je od evrop-

skih medija kao bolni dokaz nemoći sa-

mog kontinenta.

Kosovo i Balkan u celini čine važnu

pristupnu rutu do Crnog Mora i ener-

getskih zaliha Kaspijskog Basena. Postoji

trenutno niz planova za konkurentske

gasne i naftne cevovode u kojima Kosovo

igra bitnu ulogu. Kosovo takođe ima svo-

6

Z BALKAN

je sopstvene rezerve zlata, olova, kalaja i

lignita.

U bezobzirnoj poteri za ostvarenjem

sopstvenih interesa, SAD i sile EU odba-

cile su osnovne elemente međunarodnog

prava.

U analizi njegovih implikacija po

međunarodni poredak, britanski Gu-

ardian (od 19. februara) zaključuje "da

će priznanje kosovske nezavisnosti do-

prineti daljoj eroziji dva fundamentalna

stuba međunarodnog sistema – prava

na suverenitet i principa nepovredivosti

granica".

Članak pobija tvrdnju da zloupotre-

be ljudskih prava počinjene od Srbije pod

Miloševićem mogu poslužiti kao oprav-

danje trenutnih razloga za nezavisnost,

zato što "prvo, ono jasno ignoriše mnoš-

tvo kršenja ljudskih prava Srba i ne-Alba-

naca koja su se odigrala od 1999, naro-

čito u provalama nasilja u martu 2004", i

"drugo, teško je reći da se kršenja ljudskih

prava iskorišćena za opravdanje kosovske

nezavisnosti ne bi nadoknadila i ako bi al-

ternative za nezavisnost, na primer sup-

stancijalna autonomija, bile predložene

kao rešenja".

Čak još opasniji, po Guardian-u,

jeste argument "da je gubitak efektivne

kontrole Srbije nad Kosovom, koje je pod

međunarodnom upravom od 1999, jed-

nak gubitku suvereniteta nad tom pokra-

jinom".

"Prihvatanje tog presedana", časopis

upozorava, "imalo bi štetne implikacije

po slične mirotvoračke pokušaje jer bi

zemlje postale naročito zabrinute zbog

autorizacije misija koje će proizvesti gu-

bitak efektivne kontrole nad njihovom

sopstvenom teritorijom".

"Štaviše", nastavlja Guardian, "kako

je prisustvo [misije UN] proisteklo iz ile-

galne upotrebe sile od strane NATO-a,

svaka promena granica opravdana rezul-

tirajućim gubitkom efektivne kontrole

predstavljala bi promenu granica vojnim

sredstvima – čin eksplicitno stavljen van

zakona poveljom UN, i koji međunarod-

na zajednica dosledno odbija da prizna

kroz čitav posleratni period".

Članak zaključuje: "Zanemarivanje

glavne doktrine koja je podupirala među-

narodni poredak od Drugog svetskog rata

omogućava najopasniji presedan prizna-

nja kosovske nezavisnosti. Potkopavanje

prava na suverenitet i principa nepovre-

divosti granica ruši presudnu razliku iz-

među međunarodnog prava i politike, sa

štetnim implikacijama po globalni mir i

bezbednost".

I Rusija i Srbija reagovale su na pro-

glašenje nezavisnosti Kosova ozbiljnim

upozorenjima.

Srbija je zapretila da će nametnuti

ekonomske sankcije Kosovu, a na svojoj

godišnjoj pres konferenciji ruski pred-

sednik Vladimir Putin osvrnuo se na

SAD i EU da bi izjavio: "Ako neko nastavi

da se bavi politikom baziranom na tako-

zvanoj političkoj ekspeditivnosti da bi

služio interesima pojedinačnih država,

međunarodno pravo i svetski poredak

biće uništeni".

U isto vreme, on je zapretio da će

usmeriti ruske nuklearne projektile pre-

ma Evropi ukoliko SAD nastave sa svo-

jim planovima o postavljanju raketnog

odbrambenog sistema u Poljskoj i Češkoj

Repuplici, ili ako se Ukrajina pridruži

NATO-u. ■

Preveo Vladimir Bogićević

■■ ■ PLJAČKA RADI DELJENJA HRANEATINA, GRČKA - Grčki anarhisti su upali u jednu

prodavnicu i počeli da dele besplatno hranu u no-

vom napadu zbog rastućih cena.

Oko 20-ak nenaoružanih osoba, većinom sa

crnim kapuljačama, izvelo je pljačku u sred dana

u Solunu, saopštila je policija. Lokalni mediji ovo

nazivaju pljačke “Robina Huda”. Napadači uzimaju

pakete pirinča, testenine, pakovanja mleka, koje

onda ostave na sred ulice da ljudi mogu da ih po-

kupe, rekao je jedan policajac.

“Oni nikad nisu ukrali novac niti su bilo koga

povredili. Traže od ljudi da ostanu mirni ali koriste

taktiku klasične pljačke, kao na primer preskaka-

nje preko registra sa kasom”, dodao je on i rekao

da kad nekad dođu bez kapuljača iznenade mnoge

jer se uglavnom radi o ženama.

Povećanje troškova života je pored nezapo-

slenosti najveći problem za Grke. Infl acija od 4,9

posto je na desetogodišnjem maksimumu, a cene

pojedinih proizvoda su još više porasle.■ ■ ■

■■ ■ POLICAJCI TUKLI ROME I TERALI IH

DA PRIZNAJU DELO KOJE NISU POČINILIKURŠUMLIJA, 8. AVGUST 2008. - Trojica policajaca

iz Kuršumlije optuženi da su brutalno pretukli dva

Roma zbog navodne krađe. Nakon par sati mal-

tretiranja, iznudili su im priznanje za delo koje su

počinile druge osobe.

Romi iz Kuršumlije, braća Toni i Ivica Jovano-

vić, optužili su trojicu policajaca da su ih, nakon

privođenja u policijsku stanicu, brutalno prebili i

iznudili priznanje za krađu vodomera.

“Počeli su da nas tuku pendrecima i pesnicama

čim su nas uveli u stanicu. Jedan od njih, koji nas

je najviše tukao, potegao je i pištolj, uperio ga u

mene i zatražio da priznam da sam ukrao nekakve

vodomere. Nakon višesatne tuče, morali smo da

priznamo da smo počinili krađu, iako to nije istina”,

rekao je Toni Jovanović.

Istragom je utvrđeno da su druge osobe poči-

nile tu krađu.

Udruženje Roma u Kuršumliji je upoznato sa

ovim slučajem, i u njihovom prisustvu su braća

Jovanović podnela prijavu protiv kuršumlijskih

policajaca.

U kuršumlijskoj policiji je potvrđeno da je pod-

neta prijava protiv tri policajca, čiji identitet nije

saopšten.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

Kamp BondstilKamp Bondstil

7

Z BALKAN

Pokret za slobodu je 23. oktobra organi-

zovao tribinu ``Izbrisani u Beogradu``

u Domu Omladine, zajedno sa prijate-

ljima iz slovenačkog udruženja izbri-

sanih, kao i protest ispred slovenačke

ambasade, narednog dana, nakon raz-

govora sa slovenačkim konzulom.

Uvodnik u Glas izbeglica broj 2Sva etnička čišćenja i agresivni na-

cionalizmi devedesetih godina na Bal-

kanu zapravo su služili kao podrška ne-

oliberalnom ekonomskom i političkom

projektu, odnosno ostvarenju društva

maksimalne eksploatacije ljudi i resur-

sa. Agresivni nacionalisti su najbolji

saradnici imperijalističke politike koja

se sada javlja u obliku neoliberalne dog-

me. Njihova uloga je u širenju mržnje

prema susednim narodima sa kojima bi

udruženo trebalo da se suprotstavimo

projektima dominacije, te su ključni

faktor u početnoj fazi politike ’’Zavadi,

pa vladaj’’.

Iako se mnogi danas pozivaju na

evropske vrednosti koje su navodno

osnovne civilizacijske vrednosti, ne

smemo zaboraviti da je nacistička in-

dustrija smrti nastala upravo u Evropi i

da istorija i prošlost Evrope nikako nisu

bile ’’civilizovane’’.

Pri sprovođenju etničkog čišćenja

neke države bivše SFRJ odabrale su

oružje, druge su se odlučile na per-

fi dniji model. 1992. je slovenačka

vlast, još dok se borila za priznanje

nezavisnosti Slovenije, jednom bro-

ju svojih stanovnika život pretvorila

u tragičnu dramu, uskrativši im sva

prava i izbrisavši njihovo postojanje.

Do nedavno je nad Evropskom Unijom

predsedavao slovenački establišment,

a on po svemu sudeći nije imao

nameru da korenito ispravi te zločine

iz prošlosti… Usled toga, zabrinjava

nas kakav tretman će u EU imati obični

ljudi, pogotovo ako znamo da će EU

prema Sporazumu o Readmisiji u Srbi-

ju deportovati između 50.000 i 100.000

ljudi, od kojih mnogi neće imati ni gde

da žive, ili će biti bez zaposlenja i sa

otežanim daljim školovanjem… Toliko

o ``svetloj`` budućnosti u EU, bilo da

nas u nju vode domicilne demokrate ili

od nedavno profi njeni bivši ili sadašnji

članovi Srpske Radikalne Stranke.

U ovom izdanju Glasa Izbeglica

predstavljamo sudbinu stanovnika

Slovenije čije je postojanje država

ukinula jednim potezom, oduzevši im

lična identifi kaciona dokumenta usled

čega su izgubili sva prava koja su im

pripadala, i prepustila ih bezizlaznom

birokratskom lavirintu. Oni su širom

sveta postali poznati pod imenom

’’Izbrisani’’. Pokret za slobodu ovim

izdanjem Glasa izbeglica želi da skrene

pažnju i na mnoge "izbrisane" građane

u Srbiji, odnosno na one koji su ’’pravno

nevidljivi’’ čime su im uskraćena os-

novna egzistencijalna prava. Nažalost,

u Srbiji procesi brisanja, odricanja ljud-

skih prava pojedinim zajednicama, ug-

lavnom su nevidljivi a broj "izbrisanih"

građana, koji nikad neće postati ravno-

pravni, neprestano se umnožava. Za

Srbiju njihova sudbina kao da je još

uvek ispod praga osetljivosti.

Ovo izdanje Glasa Izbeglica ob-

javljujemo povodom dolaska u Beograd

naših prijatelja iz Slovenije, iz Civilne

Inicijative Izbrisanih Aktivista, So-

cijalnog Centra Rog, ČKZ-a (Časopis

za kritiko znanosti), i [A]Infoshopa

iz Ljubljane. U četvrtak 23. oktobra,

organizujemo tribinu ’’Izbrisani u Be-

ogradu’’ u Domu Omladine, a zatim

ćemo sledećeg dana, zajedno sa gos-

tima iz Slovenije, primerke Glasa iz-

beglica predati slovenačkoj ambasadi

u Beogradu i na taj način apelovati na

sadašnju slovenačku vladu da ispravi

nepravdu koja je učinjena Izbrisanima.

Osim toga, želimo da nam se

jave Izbrisani koji žive u Srbiji kako

bi dokumentovali njihove slučajeve

i povezali ih sa ljudima koji im mogu

dati osnovne pravne informacije o

mogućnostima sređivanja njihovog

statusa u Sloveniji. ■

Izbrisani u Beogradu

Zamislite da se jednog jutra probudite i shvatite da više ne postojite. Upravo to se

početkom 1992. dogodilo jednom broju građana Slovenije. Ljudi koji su se rodili ili pro-

živeli veći deo svog života u toj državi, koja se 1991. otcepila od Jugoslavije i proglasila

nezavisnost, otkrili su da ih je vlada ”izbrisala” sa svih javnih spiskova. Ostajali su bez

posla, lične karte i vozačke dozvole bivale su im konfi skovane, deca su im bila vraćana

sa školskih kapija, penzije im nisu isplaćivane, otkazano im je zdravstveno osiguranje.

Mnogi od njih bili su isterani iz svojih domova. U očaju, mnogi su pobegli, dok oni koji

su ostali živeli su u strahu od zatvaranja, zlostavljanja i deportacije. Najmanje sedam

ljudi izvršilo je samoubistvo. Ultradesničarski političari nazivali su ih ratnim zločinci-

ma, prevarantima i nepoželjnima. Iako su se njihovi glasovi računali na referendumu

za slovenačku nezavisnost, više nisu bili dobrodošli u novoj republici. U Sloveniji, oni

su postali poznati kao ”Izbrisani” a njihovi životi postali su kafkijanski.

8

Z BALKAN

Predstavnici ”izbrisanih” Slovenije pre-

dali su u Beogradu otvoreno pismo slove-

načkom ambasadoru Miroslavu Luciju.

Upozoravaju da u Srbiji živi najmanje

641 izbeglica, koji su, zbog nepravdi uči-

njenih u Sloveniji, utočište potražili – u

Srbiji.

Predstavnici izbrisanih stanovnika

Slovenije koji su već prošle godine svoje

probleme predstavili tokom turneje po

evropskim državama i u Briselu, ovih

dana ih prezentuju i u Beogradu. Mnogi

izbrisani, naime, žive i u Srbiji, u kojoj

se, inače, nalazi veoma mnogo izbeglica,

većinom Srba, izgnanih sa Kosova, iz

delova Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Prema poslednjim podacima Visokog

komesarijata za izbeglice (UNHCR),

takvih izbeglica u Srbiji ima 256.660 a

među njima je i 204.000 ”interno rase-

ljenih lica”, tj. izbeglica iz drugih delova

države.

Slovenija prognala, Srbija prihvatila

Uprkos svemu, iznenađuje podatak

da su u Srbiju došle i izbeglice iz Sloveni-

je, jer bi s obzirom na razvijenost i visoke

standarde, kojima se Slovenija rado po-

nosi, bilo moguće očekivati da Sloveni-

ja predstavlja tranzitnu ili ciljnu državu

srpskih izbeglica a ne obrnuto. Upravo

iz tog razloga jedna grupa izbrisanih će

danas obići Miroslava Lucija, ambasa-

dora Slovenije u Srbiji. Tom prilikom će

ambasadoru predati posebno otvoreno

pismo u kome se nalaze podaci o više

stotina izbeglica iz Slovenije kojima je

Srbija ponudila utočište. ”Prema podaci-

ma UNHCR-a u periodu između 1992.

i 2002. godine 641 izbeglica iz Slovenije

potražilo je utočište u Srbiji. Pretpostav-

ljamo da među njima ima i nezakonito

i neustavno izbrisanih 1992, jer je deo

izbrisanih Slovenije poreklom iz Srbije.

Među njima je i veliki broj dece. Među

njima su izbrisani koji su deportovani iz

Slovenije, kao i izbrisani koji su, ništa ne

sluteći, kratkotrajno otputovali a da više

nikada nisu mogli da se vrate u svoje do-

move. Mnogi od njih nikada nisu dobili

ili nisu zatražili status izbeglice u Srbiji.

Usled toga je broj izbrisanih koji trenut-

no borave u Srbiji verovatno veći od broja

registrovanih izbeglica iz Slovenije. Na to

nas upućuje i zvaničan podatak MUP-a

Slovenije, koji pominje više od 4.000 iz-

brisanih, koji nikada nakon brisanja

nisu “pokušali” da legalizuju svoj status

u Sloveniji. Dakle, problem izbrisanih je

još uvek akutan. Velikom broju izbrisa-

nih je nasilno bio onemogućen povratak

u svoje domove ili su bili razdvojeni od

svojih porodica koje su ostale u Sloveniji”,

piše u pismu koje će slovenačkom am-

basadoru u Beogradu uručiti “Civilna

inicijativa izbrisanih aktivista” (CIIA) iz

Slovenije, Pokret za Slobodu iz Srbije,

Sudbina izbrisanih■ Jednog sunčanog ju-

tra 1992. Zoran Vojinović

se probudio shvativši da više

ne postoji. Ne postoji na pa-

piru – kada mu je lična karta

istekla, zvaničnici su odbili

da je produže. Ni u bolnici

– kada se razboleo i zatražio

tretman, rečeno mu je da

je izgubio sve zdravstvene

pogodnosti. Ni u državnim

kompjuterima – kada se

obratio za pomoć u nalaže-

nju posla odbijen je uz obra-

zloženje da ilegalno boravi

u Sloveniji. Vojinović(29),

jedan je od 18.000 ljudi u

Sloveniji poznatih kao ”iz-

brisani” - neslovenački gra-

đani čija su imena izbrisana

iz spiska stanovnika samo

godinu dana nakon što je

Slovenija proglasila nezavi-

snost. Vojinović je izbrisan

iako je rođen u Sloveniji, od

srpskih roditelja. Danas radi

kao nadzornik grupe čistača

u jednom tržnom centru.

”Bio sam prevaren i Slove-

nija bi trebalo da se stidi”,

rekao je.

■ Pre deset godina,

građevinski radnik, Franjo

Herman postao je jedan od

”izbrisanih”. Rođen u Hrvat-

skoj, preselio se u Sloveniju

1955. Kao i svi bivši Jugoslo-

veni, imao je pravo da živi

u bilo kom delu tadašnje

Jugoslavije. Deregistrovan,

izgubio je sva socijalna osi-

guranja. Avgusta 2000, di-

jagnoziran mu je rak. Iako

je Franjo redovno plaćao

zdravstveno osiguranje sve

dok ga nisu izbrisali, odbili

su da ga pregledaju u bolni-

ci. Rekli su da nije bio osi-

guran. Gospodin Herman

preminuo je 2003. godine,

bez lečenja i nepriznat, u

državi u kojoj je živeo skoro

50 godina.

■ Ivan Bago je na pre-

lomu milenijuma bio vital-

ni osamdesetogodišnjak.

Onda mu je jednog dana na

nogu pala paleta i povredio

je prst. Otišao je do bolnice,

gde su sredili ranu. U bolni-

cu je išao još i na previjanje

rane, a onda mu je jednog

dana medicinska sestra re-

kla: ”Karticu, molim.” Gos-

podin Bago joj je pružio

staru zdravstvenu knjižicu,

ali sestra njome nije bila za-

dovoljna. Prišla je drugom

pacijentu, uzela mu karticu

i gospodinu pokazala šta joj

treba. Plastičnu karticu Za-

voda za zdravstveno osigu-

ranje sa čipom. ”Gospodine,

kartica Vam treba. Inače,

svaka injekcija košta 4.500

tolara.” Pošto Ivan Bago do

toga dana nije imao proble-

ma sa zdravljem, nije ni pri-

metio da nije dobio karticu.

Zatim je otišao do koparske

fi lijale Zavoda i saznao da

je 1992. godine bio izbrisan

iz evidencije. Iz evidencije

je bio izbrisan, jer je 1992.

godine bio izbrisan iz regi-

stra stalnog stanovništva.

Da se Ivan Bago nije po-

vredio, možda ni danas ne

bi znao da je njegov pravni

status vrlo sumnjiv. Ako

ministarstvo unutrašnjih

poslova nekoga izbriše iz

registra stalnog stanovniš-

tva, on posledično izgubi

gomilu drugih prava. Zakon

o zdravstvenoj prevenciji i

zdravstvenom osiguranju

kaže da su osigurani oni

penzioneri koji u RS imaju

stalni boravak. Pojam stalni

boravak ne upućuje na kuću

ili stan u kome se stalno bo-

ravi, već na kompjuterski

podatak. Govori o tome da

li neko postoji u informaci-

onoj bazi ministarstva unu-

trašnjih poslova.1

■ Penziju, koju je zara-

dio u Nemačkoj, nije mo-

gao u RS da dobije niti da

1 [1] Članak ’’Izbrisa-

ni – 11 let pozneje’’ objavljen

u ’’Mladini’’, 24. 2. 2003. godi-

ne.

Igor Mekina

Slovenačke izbeglice u Srbiji

9

Z BALKAN

redakcija Z magazina i redakcija Glasa

Izbeglica iz Srbije.

U Beogradu je u Domu omladine,

23. oktobra, održana i javna tribina na

temu izbrisanih u Sloveniji. Prikazan je

i dokumentarni fi lm ”Izbrisani” (Rubbed

out), čiji je autor Dimitar Anakiev, i sam

jedan od onih koje je slovenačka vlast

26. februara 1992. godine nezakonito

izbrisala iz registra stalnih stanovnika

Slovenije. U fi lmu je brisanje stanovnika

predstavljeno kao varijanta “administra-

tivnog etničkog čišćenja”, koje se deša-

valo tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Tribina je sutradan završena šetnjom

izbrisanih opremljenih transparentima

do slovenačke ambasade.

Prema zvaničnim podacima, iz slo-

venačkih registara stalnog stanovništva

izbrisano je 18.305 osoba, mada neki

aktivisti ocenjuju da je taj broj verovat-

no još veći. Na problem izbrisanih je

Mladina upozoravala još u vreme kada

je problem nastao, a 1994. se u Mladini

prvi put javno pojavljuje i oznaka ”izbri-

sani” za tu grupu stanovnika, čija je ljud-

ska prava, prema oceni Ustavnog suda

Slovenije, država nedvosmisleno kršila.

U intervjuu koji je Aleksandar To-

dorović dao za Glas izbeglica u Srbiji,

naglašeno je da je Sloveniji brisanje” do-

nelo velike koristi tokom devedesetih, a

donosi joj i danas. Slovenija je zahvalju-

jući brisanju mogla da se pohvali pozi-

tivnijim statističkim podacima” za lakši

pristup u EU, naravno, izostavljanjem

velikog broja izbrisanih, koji kasnije nisu

bili uključeni u statistike, jer zvanično ne

postoje. Na istovetan način je ”falsifi ko-

vana zvanična statistika o siromaštvu u

državi, jer nije obuhvatila nepostojeće

izbrisane”. Prema oceni Aleksandra To-

dorovića, približno 1.000 stanova koje

bi stanari mogli da otkupe, prešlo je u

državno vlasništvo, pa država i danas

dobija prilična novčana sredstva iznaj-

mljujući ih. Izbrisani su bili isključeni i

iz denacionalizacije a istovremeno, iako

su izgubili i radna mesta, ”morali su da

je podigne iz banke, jer nije

imao stalni boravak. Tako je

ostao bez sredstava za pre-

življavanje, iako je penzija iz

Nemačke dolazila na njegov

račun još od aprila 1997. U

međuvremenu su mu iz Ne-

mačke nagovestili da će pre-

stati da mu uplaćuju penziju,

jer Janko Šribar nije mo-

gao nijednim dokumentom

da dokaže da je živ i da još

uvek postoji. Od nemačkog

penzionog osiguranja dobio

je pismo u kome su zahte-

vali da u dokumenat kojim

svake godine potvrđuje da

je živ upiše i svoje držav-

ljanstvo i podatke iz ličnog

dokumenta, inače će pre-

stati da mu uplaćuju pen-

ziju. Da bi preživeo, polako

je rasprodavao svoj imetak

– auto, koji mu država nije

dozvolila da koristi, harmo-

niku, Fender gitaru, skupe

elektronske efekte za gitaru,

pojačalo za gitaru, ozvuče-

nje za pevača, radijski stub

sa Telefunkenovim zvučni-

cima, mikrofone i različite

držače. Po pomoć je otišao

na odeljak za socijalni rad u

Izoli, gde su mu službenici

ljubazno objasnili da pomo-

ći kod njih nema i predloži-

li mu da ilegalno pobegne

preko granice. Izdali su mu i

potvrdu o tome da mu nisu

dali nikakvu pomoć.

■ Bila je rutinska kon-

trola. Priveli su me u po-

licijsku stanicu iako sam

predao dokumenta. Rekli su

mi da dokumenta ne važe

i oduzeli mi ličnu kartu,

pasoš i propusnicu za Itali-

ju. Tražio sam da mi neko

objasni zašto. Nakon dva

sata mi je prišao jedan civil

i objasnio: dovezen sam u

policijsku stanicu da bi me

poslali sudiji za prekršaje!

Zašto, pitao sam se. Jer ži-

vim neprijavljen na svojoj

adresi, bio je odgovor. Kada

sam pitao kako i zašto, civil

me je pitao da li gledam TV,

jer tamo je rečeno da me je

država odjavila 26. 2. 1992.

Odveden sam sudiji za pre-

kršaje, platio kaznu 3.600 to-

lara, onda su me vozili kući,

u prisustvu policije pokupio

sam garderobu i odvezli su

me u Center na Celovški ili

u Šiški.2 Tu sam bio 12 dana

zatvoren. Pitao sam zašto

2 Prelazni dom, insti-

tucija u kojoj se između osta-

log utvrđuje identitet osoba

bez dokumenata.

“Strance nikada prisilno ne

vraćamo u države u kojima

bi bili ugroženi njihovi životi

ili sloboda iz razloga rasne,

verske, etničke ili druge pri-

padnosti ili političkog uvere-

nja, ili, pak, u države gde bi

bili ispostavljeni mučenju ili

nečovečnom ili ponižavaju-

ćem tretiranju, jer u tim slu-

čajevima Zakon o strancima

izričito brani njihovo prisilno

odstranjivanje iz naše države.”

Sa zvanične i-net strane Po-

licije R.S. www.policija.si/si/

organiziranost/uup/centujce.

html

me drže zatvorenog – re-

kli su mi da idem u Hrvat-

sku da pomognem svojima.

Žena je dolazila par puta, pa

su me pustili. Vozačku do-

zvolu sam imao. Tokom bo-

ravka u Prelaznom centru

bile su mnogobrojne verbal-

ne provokacije: da će, kada

dođe mrak, da nas, Srbe,

vozi kombi u Hrvatsku, da

se borimo. To se događalo

iz dana u dan. (prev. M.S.)3

■ Po narodnosti sam

Srbin i ne bi smeli da me

deportuju u Hrvatsku. Time

su kršili sve konvencije o

ljudskim pravima. Na slo-

venačkoj granici smo prešli

u drugi auto: iz policijskog

u običan beli karavan. Hr-

vatski pogranični policajci

nisu hteli da me prime. Po-

licajci su me morali odvesti

nazad. Na graničnom pre-

lazu Gruškovje između slo-

venačke i hrvatske granice

3 Iz intervjua sa V.A.

iz 2005. godine

nast

avak

na

sled

ećoj

str

anic

i

10

Z BALKAN

plaćaju razne takse, vize, molbe”, da bi

uopšte mogli da žive sa svojim porodi-

cama. Država je uštedela i na oko 3.000

dece koja nisu dobijala dečije dodatke, a

zdravstvene usluge za ”neizbrisane” su

se popravile, jer određen procenat izbri-

sanih, uprkos uplaćivanjima u kasu za

zdravstvo, nije imao prava na zdravstve-

nu zaštitu. Mnogi izbrisani su izgubili i

penzije a radnici na hiljade godina rad-

nog staža.

Gore nego u baltičkim državama

Predsednik CIIA-e je za časopis

srpskih izbeglica pojasnio i razliku iz-

među procedure spovedene u baltičkim

državama i one sprovedene u Sloveniji.

”Ako vam ne daju ili oduzmu državljan-

stvo, izgubite uglavnom politička prava i

neke manje bitne mogućnosti kao što je

zaposlenje u državnim ministarstvima,

oružanim snagama, policiji, gubite pra-

vo glasa na parlamentarnim izborima,

itd. Ali, ipak i dalje ste vozač autobusa,

poštar, profesor u školi… Upravo to se

dogodilo u Litvaniji, Letoniji i Estoniji,

i političari su dostigli cilj da ruskogovo-

reće odmaknu od državnih korita i da

’’nelojalni’’ putem izbora ne mogu krojiti

nacionalne politike. Brisanjem na na-

čin koji je to izvela Slovenija gubite sve,

uključujući i dostojanstvo. Nekako kao

kad se otvori lov upravo na vas, da vam

skinu krzno, ali počinilac ne odgovara,

jer vas nije ubio”, objašnjava Todorović.

Dosadašnja slovenačka vlada nije

bila sposobna da reši ovaj problem u

skladu sa odlukom Ustavnog suda. Da bi

sebi kupila vreme, predlagala je rešenje

problema ustavnim zakonom, koji ne bi

bio podvrgnut novoj presudi Ustavnog

suda, a istovremeno je formulisan tako

da ne bi ispravio nepravde učinjene iz-

brisanima, već bi ih ponovo diskrimi-

nisao. Nakon kritika organizacija za za-

štitu ljudskih prava, pravnika Matevža

Krivica, Civilne inicijative izbrisanih

aktivista i medija, zakon nije dobio po-

dršku koja bi mu omogućila potvrdu u

parlamentu. U novom koalicijskom ugo-

voru je ispravljanje nepravdi nanetih iz-

brisanima upisano kao jedna od tačaka

novog programa vlade, što će pokušati

da ostvari vlada kojoj će mandatar naj-

verovatnije biti predsednik Socijalde-

mokrata, Borut Pahor.

Vrlo dobro bi bilo ako bi novoj vladi

zaista uspelo da izbriše jednu od najve-

ćih sramota Slovenije nakon osamosta-

ljenja. Jer se samo tako ni u budućnosti

ne bi ponavljalo trenutno apsurdno i

neprihvatljivo stanje u kome Srbija, koja

tek pokušava da dobije status kandidata

za članstvo u EU, vodi brigu o izbegli-

cama iz Slovenije, države koja je u prvoj

polovini ove godine čak predsedavala

Evropskom Unijom i istovremeno želi

da se ponosi visokim standardima na

području zaštite ljudskih prava. ■

Izvor: Mladina (www.mladina.si)

Prevela sa slovenačkog

Marta Stojić

postoji nekoliko kilometara

širok pojas koji ne pripada

nijednoj državi. Tamo, na

sredini između obe granice

smo stali. Izvukli su me iz

auta. Policajac mi je stavio

automatsku pušku u usta

i zapretio mi da će sledeći

put pritisnuti obarač – ako

se vratim. Onda me je još i

šutnuo. Ostavili su me baš

tamo, na ničijoj zemlji, da

bih sam otišao u Hrvatsku.

Nisam znao šta bih. Rešio

sam da odem na granicu do

hrvatskih policajaca. Činili

su mi se čovečnijim od slo-

venačkih, jer su me odmah

na granici odbili (kao Srbi-

na nisu hteli da me prime).

Objasnio sam im kakva je

situacija. Jedan od njih mi

je skuvao kafu. Rekli su mi

da im policajci svakog dana

dovezu po 10, 12 ljudi. Ako

su Hrvati, uzmu ih – trebali

su im vojnici – slali su ih na

front. Nas Srbe su odbijali.

Sačekali smo da padne mrak

i onda su mi pokazali gde

mogu da ilegalno pređem u

R.S. i vratim se kući. (prev.

M.S.)4

■ Saša Milenković,

koji se 1972. rodio u Pro-

kuplju, u R.S. je došao kada

je imao 5 godina. Godine

1991. je završio poslednji

razred srednje škole, kre-

nuo u posetu braći u Srbiju

i iznenada se našao usred

konfl ikata između srpskih

i hrvatskih jedinica. U R.S.

se zbog blokada na putevi-

ma vratio tek februara 1992,

zakasnio da preda molbu za

državljanstvo i postao iz-

brisan. Pomoću stare lične

karte pokušao je da se upiše

na Fakultet za sport, ali ga

bez potvrde o državljanstvu

nisu primili. U upravnoj je-

dinici u Mačkovoj ulici su

mu izbušili lične dokumen-

te, a u R.S. je sa ”pauzama”

boravio sa radnom i bora-

4 Dedić, J. n.d., str.

121

višnom vizom. Posle deset

godina života, često na ivi-

ci siromaštva, vratili su mu

status stalnog stanovnika.”

(prev. M.S.)5

■ Jedan od najnovijih

primera je slučaj Ali Beriše,

kosovskog Roma. Godine

1993, kada se vratio iz po-

sete rođacima u Nemaèkoj,

na graničnom prelazu mu je

policajac rekao da njegova

dokumenta više ne važe iako

je u R.S. stalno živeo i radio

od 1987 godine. Oduzeli su

mu dokumenta i odvezli u

Centar za odstranjivanje

stranaca u Šiški, Ljubljana.

Odatle je kasnije depor-

tovan za Albaniju. A osim

prezimena, Ali Beriša nema

nikakve veze sa Albanijom

niti je do tada ikada u njoj

bio. Iz zatvora u Albaniji

je pobegao i ilegalno opet

5 Iz članka ’’Zgod-

be izbrisanih”, objavljenog u

’’Mladini” dana 22.12.2003.

godine.

došao u R.S, gde je opet za-

tvoren u Centar iz koga je

kasnije pobegao u Nemačku

gde je zatražio status izbe-

glice. Kada Kosovo, nakon

1999, više nije imalo status

ratnog područja, nadležni

organi u Nemačkoj su od-

lučili da Berišu sa porodi-

com (u Nemačkoj se oženio

i dobio decu) deportuju na

Kosovo. Međutim, pošto

je poslednji stalni boravak

imao prijavljen u Mariboru,

vraćen je u R.S. gde je zatra-

žio azil. Živeo je u Azilnom

domu (gde je dobio i peto

dete) sve dok ga sa porodi-

com nisu opet deportovali

u Nemačku krajem januara

2007.6 ■

6 Iz članka „Otro-

ci v zaporu“, objavljenom u

„Mladini“ 3.2.2007. godine.

O Beriši je isti časopis pisao

i u članku „Izbrisani azilant“

17.10.2005.

11

Z BALKAN

Slovenački konzul u Beogradu pred-

stavnicima izbeglica iz Slovenije nije

mogao da da garanciju o izdavanju

viza za obilazak države na sunčanoj

strani Alpa.

Prema podacima Visokog kome-

sarijata Ujedinjenih Nacija za izbeg-

lice (UNHCR), u Srbiji živi gotovo

300.000 prognanih i raseljenih lica, a

među njima je i 641 iz Slovenije. Nji-

hovi predstavnici i simpatizeri su se 24.

oktobra između 11 i 13 sati okupili is-

pred slovenačke ambasade u Beogradu.

Slovenački konzul Jožef Keček primio

je pet predstavnika, među njima i Ale-

ksandra Todorovića ispred Civilne in-

icijative izbrisanih aktivista, Milenka

Srećkovića iz neformalnog Pokreta za

slobodu, i Zorana Miloševića, izbeg-

licu iz Maribora. Okupljanje je protek-

lo mirno uz pojačano prisustvo srpske

policije.

”Pitanje izbrisanih se više ili

manje uspešno rešava već od 1991.

godine. Slovenija je tada ponudila

mogućnost sticanja državljanstva svim

državljanima iz drugih republika a koji

su imali prijavljeno stalno prebivalište

u Sloveniji - 171.132 osobe su ga do-

bile na taj način. Za one koji nisu tražili

državljanstvo, važio je zakon o stran-

cima”, piše, između ostalog, u izjavi za

javnost koju je tom prilikom objavila

slovenačka ambasada za srpske medi-

je.

Dovde je sve lepo i u redu, a ipak,

zbog neinformisanosti većinom neo-

brazovanog sloja stanovnika iz re-

publika bivše Jugoslavije, a u nekim

slučajevima i zbog neprofesionalnog i

arogantnog ponašanja slovenačke male

birokratije, početkom 1992. godine bez

statusa je ostalo 18.305 osoba. Tu ne-

pravdu je Slovenija pokušala da ispravi

tek 1999. godine, kada je Zakonom o

uređivanju statusa državljana drugih

država naslednica bivše SFRJ u Repub-

lici Sloveniji omogućila dobijanje doz-

vole za stalni boravak za 12.303 osobe.

Vlada Republike Slovenije je, inače, for-

mulisala nacrt ustavnog zakona o dop-

uni Ustavnog zakona za sprovođenje

bazičnog ustavnog akta o samostalnos-

ti i nezavisnosti Republike Slovenije,

pomoću koga bi trebalo da se realizuje

odluka Ustavnog suda. Taj nacrt je no-

vembra 2007. vlada poslala skupštini s

predlogom za početak postupka ali je

očigledno tamo nešto zapelo.

Predstavnici izbrisanih na sastanku

sa slovenačkim konzulom nisu dobili

garancije da će izbeglicama iz Slovenije

biti izdate vize za obilazak bližnjih u

Sloveniji. Konzul je posetioce obaves-

tio da je za izdavanje vize u skladu sa

Bečkom konvencijom i šengenskim

sporazumom pre svega potreban važeći

pasoš, koji mogu da dobiju i izbeglice

evidentirane od strane UNHCR-a.

Zoran Milošević, po narodnosti

Srbin, nema nikakvo državljanstvo.

Njegova priča više podseća na neki Re-

markov roman iz međuratnog perioda,

nego na praksu demokratske države na

Dominik G. Žigon

Izbrisani ispred slovenačke ambasade

U Sloveniji “izbrisani” bez statusa

24. oktobar 2008.

BEOGRAD - Od više od 18.000

ljudi koji su nezakonito februara 1992.

godine izbrisani iz registra stalnog

stanovništva Slovenije, 4.000 i dalje

nema nikakav status, istaknuto je si-

noć na tribini u beogradskom Domu

omladine.

Tribinu “Izbrisani u Beogradu”

organizovalo je Udruženje Civilna

inicijativa izbrisanih aktivista iz Slo-

venije i Pokret za slobodu iz Srbije.

“Izbrisani” su osobe koje su imale

prijavljen stalni boravak u Sloveniji,

a državljanstvo neke druge republi-

ke bivše SFRJ i nakon osamostaljenja

Slovenije nisu aplicirale za njeno dr-

žavljanstvo.

Od 200.000 takvih osoba, oko

30.000 je brisano iz registra, a da nisu

dobili odluku o tome, niti su bili oba-

vešteni na bilo koji način, objasnila je

Sara Pistotnik iz “Civilne inicijative”.

Izvor: Radio-televizija

Vojvodine

Zoran Milošević i Milan Ćulibrk, izbrisani koji zive u Beogradu

12

Z BALKAN

početku 21. veka. Tokom osamostaljen-

ja Slovenije, živeo je u Mariboru, gde su

još uvek njegova dva deteta. Po njegov-

im rečima, 1992. godine je otišao na

lečenje u Beograd, a prilikom pokušaja

da se vrati u Sloveniju, zabranili su

mu ulazak na granici sa Mađarskom.

U Maribor se vratio nakon dva neus-

pela pokušaja, i to vozom 1993. god-

ine, a onda ga je policija deportovala

iz države. Tako je on jedan od onih

evidentiranih izgnanika iz Slovenije,

koji po podacima UNHCR-a žive u Sr-

biji. On ne želi srpsko državljanstvo, jer

misli da ima pravo na slovenačko. Bio

je jedan od petoro ljudi, koje je primio

slovenački konzul u Beogradu, Jožef

Keček. Još uvek govori slovenački. ■

Izvor: Mladina (www.mladina.si)

Prevela sa slovenačkog

Marta Stojić

Priznato 18.307 ljudiSlovenija je posle toga donela novi Zakon o prebivalištu po kome su ovo pra-

vo mogli da ostvare samo oni koji su sve vreme bili u Sloveniji, ali ne i oni koji su

isterani, a vlasti su zvanično priznale 18.307 izbrisanih.

Usledile su nove inicijative Ustavnom sudu koji je 2003. godine doneo odluku

da izbrisanima moraju da se vrate sva prava i da ne mogu više biti deportovani, ali

i da pitanje prebivališta treba rešiti novim zakonom.

Na osnovu dva nova zakona kasnije je veliki broj izbrisanih uspeo da legalizu-

je status, ali ne i oni kojima političke institucije nisu priznale da su izbrisani, koji

su bili prisiljeni da se isele ili su deportovani, navela je ona.

Todorović: Administrativno etničko čišćenjeAleksandar Todorović iz Ptuja kod Maribora, i sam “izbrisani” koji se izbo-

rio za prebivalište, istakao je da se ovde radi “administrativnom etničkom čišće-

nju” koje je sprovođeno perfi dno, ali sistemski.

“Stigmatizirani smo kao državni neprijatelji, neslovenci, i bili smo prepušteni

na milost malim lokalnim Hitlerima kakvih ima u svim nacijama”, rekao je on i

ispričao da su se ljudi vrteli u tom lavirintu sve dok nisu organizovano krenuli u

borbu za vlastita prava.

Izvor: Radio-televizija Vojvodine

Sa tribine o Izbrisanima, Beograd, Dom Omladine, 23. oktobar 2008.

■■ ■ NATO LOBISTIČKA NVO U

SKUPŠTINI VOJVODINE ORGANIZOVALA

DEBATU “ULAZAK SRBIJE U

NATO NEMA ALTERNATIVU”NOVI SAD, 5. NOVEMBAR 2008. - Pod pokrovitelj-

stvom Skupštine Vojvodine održano je prvo regi-

onalno takmičenje mladih o temi “Ulazak Srbije u

NATO nema alternativu”, čiji je organizator ’’Centar

za politiku i evroatlantsko partnerstvo’’, NATO-va

lobistička nevladina organizacija. Debatno takmi-

čenje podržali su ambasada Republike Mađarske

u Srbiji i NATO-odeljenje za javnu diplomatiju.

Partneri na projektu su Civilni Resurs Centar iz

Bujanovca i Fakultet za pravne i poslovne studije

iz Novog Sada. U debati su učestvovali studenti

Pravnog fakulteta u Novom Sadu i članovi Centra

za civilne resurse u Bujanovcu.

Ostalo je nejasno kako su organizatori zamislili

da debatuju o nečemu za šta oni unapred tvrde da

’’nema alternativu’’. Takođe je ostala tajna suma

novca potrebna da bi se Skupština Vojvodine

pretvorila u prostor za marketinške izvedbe NATO

ratne mašinerije. Među debaterima nisu se mogli

zateći radnici kragujevačke Zastave koji su, usled

posledica raščišćavanja svoje fabrike, nakon što ju

je NATO bombardovao, oboleli od raka i leukemije,

kao ni rakom oboleli italijanski vojnici koji su došli

na Kosovo odmah po završetku bombardovanja.

Isto tako, u debati nije učestvovao niko kome je

član porodice postao NATO ’’kolateralna šteta’’.

U ime organizatora, izvršni direktor Centra za

politiku i evroatlantsko partnerstvo Siniša Kresoja

izjavio je: ’’Svi nosimo odgovornost da pripremimo

evroatlantski hodogram Srbije. A generacija mladih

i sigurni smo, naši današnji debateri će u bliskoj

budućnosti biti nosioci politikâ stabilizacije prosto-

ra Zapadnog Balkana i kreatori ključnih političkih

odluka. Zato što će strateški osmišljen evroatlant-

ski hodogram predstavljati naš odgovor na izazove

21. veka, veka koji zahteva globalno partnerstvo. I

zahteva elite koje će pripremiti kompetentne od-

govore’’, rekao je Kresoja i naglasio da je Centar

za politiku i evroatlantsko partnerstvo uveren da

će generacija budućih lidera, koji se spremaju da

argumentovano otvore današnju debatnu temu,

razumeti da je globalno partnerstvo prvi korak u

nadilaženju granica - stvarnih i simboličkih.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

13

Z BALKAN

Tajne razaranja Jugoslavije isplivavaju

na površinu, otkrivajući nam sve više

kako se upravlja modernim svetom. Biv-

ša glavna tužiteljka Međunarodnog kri-

vičnog tribunala za Jugoslaviju u Hagu,

Karla Del Ponte, objavila je ove godine

sopstvene memoare pod naslovom Lov -

ja i ratni zločinci. Uveliko ignorisana u

Britaniji, ova knjiga otkriva surove istine

o zapadnjačkoj intervenciji na Kosovu,

koja ima svoj eho na Kavkazu.

21.09.2008.

Tribunal su uspostavile i fi nansirale

uglavnom Sjedinjene Države. Uloga Del

Ponteove je bila da istražuje zločine

počinjene kad je Jugoslavija rasparčana

1990-tih. Ona je insistirala da to obu-

hvati i 78-dnevno bombardovanje Sr-

bije i Kosova 1999. od strane NATO-a,

tokom kojeg je ubijeno stotine ljudi u

bolnicama, školama, crkvama, parkovi-

ma i televizijskim studijima, i razorena

ekonomska infrastruktura zemlje. "Ako

nisam spremna da optužim NATO ka-

drove", rekla je Del Ponte, "moram na-

pustiti svoju misiju." Bila je to bruka.

Pod pritiskom iz Vašingtona i Londona,

istraga NATO-vih ratnih zločina bila je

odbačena.

Čitaoci će se setiti da je izgovor za

NATO bombardovanje bilo to što su

Srbi počinili "genocid" nad Albancima u

secesionističkoj pokrajini Kosovo. Dej-

vid Šefer, ambasador SAD za-uglav-

nom-ratne zločine, objavio je da je oko

"225.000 etničkih Albanaca uzrasta iz-

među 14 i 59 godina" ubijeno. Toni Bler

je podsetio na holokaust i "duh Drugog

svetskog rata". Herojski saveznici Zapa-

da behu članovi Oslobodilačke vojske

Kosova (OVK), čiji je ubilački dosije

sklonjen u stranu. Britanski ministar

spoljnih poslova, Robin Kuk, rekao im

je da u svako doba mogu da ga pozovu

na njegov mobilni telefon.

Kad se NATO bombardovanje

okončalo, međunarodni timovi su se

spustili na Kosovo da ekshumiraju "ho-

lokaust". FBI nije uspeo da nađe nijednu

jedinu masovnu grobnicu pa se vratio

kući. Španski tim forenzičara je uradio

to isto, njegov vođa je ljutito optužio

"semantičke piruete ratne propagandne

mašinerije". Godinu dana kasnije, tribu-

nal Del Ponteove je proglasio konačni

račun smrti na Kosovu: 2.788. Taj broj

je obuhvatao borce obeju strana, Srbe i

Rome koje je ubila OVK. Nije bilo ge-

nocida na Kosovu. "Holokaust" je bio

laž. Napad NATO-a je bio zasnovan na

prevari.

To nije bilo sve, kaže Del Ponte u

svojoj knjizi: Oslobodilačka vojska Ko-

sova je kidnapovala stotine Srba i tran-

sportovala ih u Albaniju, gde su njihovi

bubrezi i drugi telesni organi bili otkla-

njani; oni su zatim u drugim zemljama

bili prodavani kao transplanti. Ona isto

tako kaže da je bilo dovoljno dokaza

da se optuže kosovski Albanci za ratne

zločine, ali da su istrage bile sasečene u

povoju tako da fokus tribunala bude na

"zločinima koje je počinila Srbija". Ona

kaže da su haške sudije bile zastrašene

od kosovskih Albanaca – istih onih u

čije je ime NATO napao Srbiju.

Zaista, čak dok je Bler, ratni vođa,

bio na trijumfalnom obilasku "oslobo-

đenog" Kosova, OVK je etnički počistila

više od 200.000 Srba i Roma iz pokra-

jine. Prošlog februara, "međunarodna

zajednica", predvođena SAD, priznala je

Kosovo, koje nema formalnu ekonomi-

ju i kojim vladaju kriminalne bande koje

trguju drogom, ilegalnom robom, i že-

nama. Ali oni imaju jednu vrednu stvar:

vojnu bazu SAD, kamp Bondstil, koji je

Komesar za ljudska prava Saveta Evrope

opisao kao "manju verziju Guantana-

mo". Del Ponteovoj, koja je trenutno

švajcarski diplomatski predstavnik u

Argentini, bilo je rečeno od strane vlade

njene sopstvene zemlje da prestane da

promoviše svoju knjigu.

Jugoslavija je bila na jedinstven na-

čin nezavisna i multietnička, mada ne i

savršena, federacija koja je stajala kao

politički i ekonomski most između isto-

ka i zapada u hladnom ratu. To nije bilo

prihvatljivo za Evropsku zajednicu u

ekspanziji, posebno za novoujedinjenu

Nemačku, koja je počela prodor na istok

kako bi dominirala svojim "prirodnim

tržištem" u jugoslovenskim republikama

Hrvatskoj i Sloveniji. U vreme kad su se

Evropljani sastali u Mastrihtu 1991, taj-

ni sporazum je bio napravljen; Nemačka

je priznala Sloveniju, a Jugoslavija je bila

upropašćena. U Vašingtonu, SAD su

osigurale da se jugoslovenskoj privredi

u krizi uskrate krediti Svetske banke a

više nepotrebni NATO je bio ponovo

vraćen u igru. Na ’’mirovnoj’’ konferen-

ciji o Kosovu u Francuskoj 1999. godine,

Srbima je rečeno da prihvate okupaciju

NATO snaga i tržišnu ekonomiju ili će

bombardovanjem biti naterani na po-

slušnost. Bio je to precizan nagoveštaj

krvoprolića u Avganistanu i Iraku. ■


Džon Pildžer

Ne zaboravimo Jugoslaviju!

Karla Del PonteKarla Del Ponte

14

Z BALKAN

U razgovoru sa Ivankom Kostić, izvrš-

nom direktorkom Praxisa, organiza-

cijom koja se bavi pravnom zaštitom

izbeglica i interno raseljenih lica (IRL),

kao i pripadnika nacionalnih manjina,

rečeno nam je da ’’svaki pojedinac ima

pravo da bude priznat kao subjekat

prava. Tek kao subjekt prava, pojedinac

može da uživa i druga prava i slobode.

Svojstvo subjekta prava se stiče po rođe-

nju, upisom u matičnu knjigu rođenih.

Sa stanovišta pravnog poretka, ljudi koji

nisu upisani u matičnu knjigu rođenih

ne postoje, oni su „pravno nevidljivi“,

ne uživaju svoja prava na zdravstvenu

i socijalnu zaštitu, na obrazovanje, ne

mogu da uživaju imovinska prava, ne

mogu da glasaju na izborima itd.’’.

Praxis, između ostalog, pruža

besplatnu pravnu pomoć licima bez

pravnog subjektiviteta, odnosno li-

cima koja nisu upisana u matične

knjige rođenih, u upravnim i sud-

skim postupcima. ’’Dugogodišnje

iskustvo u radu na pojedinačnim

predmetima nas je navelo na za-

ključak da je ovaj problem izuzetno

težak i da je neophodno da se hitno

sistemski reši``, kaže gđa Kostić.

Lica bez pravnog subjektiviteta, odnosno lica koja nisu upisana u matične knjige rođenih

- Lica koja nisu upisana u ma-

tičnu knjigu rođenih su „pravno ne-

vidljiva“, ne uživaju svoja prava na

zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na

obrazovanje, ne mogu da uživaju

imovinska i druga prava.

- Da bi se naknadno upisala,

moraju da vode upravne i sudske

postupke, i nažalost, u većini slu-

čajeva zavise od stručne pravne po-

moći.

- U praksi, ovi postupci su slože-

ni, dugotrajni i često sa neizvesnim

ishodom. Upravni postupak, ukoli-

ko stranka raspolaže svim dokazi-

ma traje oko 5 meseci od momenta

podnošenja zahteva. Nažalost, ova

lica obično ne raspolažu potrebnim

dokazima, te postupci traju i duže

od godinu dana.

- Praksa sudova i organa uprave

u ovoj oblasti je neujednačena. Do-

kazi se ne pribavljaju po službenoj

dužnosti, te je sav teret dokazivanja

na podnosiocima zahteva. Nadlež-

ni organi uprave od slučaja do slu-

čaja različito cene istu vrstu doka-

za. Poseban problem je što pojedini

sudovi insistiraju da se u postupku

utvrđivanja materinstva i očinstva

kao dokaz izvede DNK analiza ili

upoređivanje krvnih grupa, što u

proseku košta od 40.000,00 za DNK

analizu, a 80.000,00 dinara za upo-

ređivanje krvnih grupa. Za ova lica

koja su nezaposlena i žive u dubo-

kom siromaštvu, ovi troškovi su ne-

zamislivi.

G-đa Kostić kaže da ’’do sada

nije bilo sistemskih napora da se

ovo pitanje reši, ali je očigledno

da se kontinuiranim izbegavanjem

rešavanja ovog problema, on samo

uvećava. Rešavanjem ovog pitanja

na sistemski način, država bi omo-

gućila jednako uživanje i zaštitu

prava i sloboda svima koji žive pod

njenom jurisdikcijom.

Neophodno je posebnim za-

konom regulisati problem pravno

nevidljivih lica, i to na jednostavan

i efi kasan način, neopterećen broj-

nim formalnopravnim uslovima,

kako u pogledu podataka o rođe-

nju jednog lica, tako i u pogledu

njihovog dokazivanja. Praxis je

pokrenuo inicijativu za pronalaže-

nje takvog sistemskog rešenja ovog

problema. Uz podršku Praxisa,

UNHCR-a i OEBS-a, pravni ek-

sperti Centra za unapređenje prav-

nih studija su izradili Model zakona

o postupku priznavanja pravnog

subjektiviteta. Pored donošenja

novih propisa, neophodno je po-

većati materijalne i ljudske resurse

nadležnih opštinskih organa uprave

koji se bave ovim pitanjima, kako bi

se licima bez pravnog subjektivite-

Intervju sa Ivankom Kostić

Pravno nevidljiva lica

Srbija je na prvom mestu u Evropi po broju izbeglih, prognanih i raseljenih lica, a 13. u svetu.

Status izbeglice u Srbiji od 1992. naovamo imalo je oko 538.000 ljudi, interno

raseljenih je bilo 210.000, dok je ostalih ratom ugroženih lica bilo 70.000. Prema

podacima Komesarijata za izbeglice, u treće zemlje otišlo je oko 46.000 osoba,

procenjuje se da je oko 40.000 osoba umrlo, dok je državljanstvo Srbije dobilo

206.000. Samo 28.000 zbrinuto je proteklih godina kroz stambene programe.

Srbija je i dalje na prvom mestu u Evropi po broju izbeglih, prognanih i ra-

seljenih lica, a 13. u svetu. U tom statusu u našoj zemlji danas se nalazi 307.078

ljudi, ili 3,94 posto stanovništva. U kolektivnim centrima na teritoriji Srbije živi

6.292 ljudi, dok je u neformalnim ustanovama tog tipa trenutno njih oko 1.800, od

kojih svega 200 svakog dana dobije veknu hleba od 300 grama.

60 odsto izbeglih i raseljenih u Srbiji je nezaposleno, 40 odsto živi u iznaj-

mljenim stanovima, a 90 odsto živi na granici siromaštva.

Ivanka Kostić, Praxis

15

Z BALKAN

ta omogućilo efi kasno ostvarivanje

svih prava’’.

Teškoće u nabavci ličnih dokumenata

Prema gđi Kostić, glavne pre-

preke sa kojima se suočavaju inter-

no raseljena lica sa Kosova u pristu-

pu ličnim dokumentima su:

udaljenost matičnih službi koje -

vode matične knjige sa Kosova i

izmeštenih policijskih stanica, od

mesta njihovog boravka,

plaćanje administrativnih taksi -

za obradu zahteva,

nemogućnost prijave boravišta -

Roma koji žive u nelegalnim nase-

ljima,

neefi kasnost matičnih službi u -

obradi zahteva za izdavanje doku-

menata,

nedostatak informacija odno--

sno neobaveštenost o njihovim pra-

vima, kao i

neujednačena praksa u sprovo--

đenju upravnih i sudskih postupaka

u slučajevima kada su matične knji-

ge uništene ili nestale i kada ranije

nije izvršen upis u matične knjige.

Raseljeni RomiG-đa Kostić kaže da je ’’poseb-

no težak položaj interno raseljenih

Roma, koji često žive u nelegalnim

i nehigijenskim naseljima, nezapo-

sleni su i žive ispod donje granice

siromaštva. Neke procene govore da

trenutno u Srbiji živi nekoliko de-

setina hiljada lica, uglavnom Roma,

čiji pravni subjektivitet nije priznat,

iako je pravo na pravni subjektivitet

osnovno ljudsko pravo, zagaranto-

vano međunarodnim propisima i

Ustavom Republike Srbije’’.

Podaci UNHCR-aG-đa Kostić nam prenosi po-

datke UNHCR-a prema kojim je u

zvaničnim kolektivnim centrima u

Srbiji smešteno približno 6.500 ra-

seljenih lica (oko 5.000 IRL i 1.500

izbeglica).

U takozvanim „nezvaničnim“

kolektivnim centrima, u kojima ra-

seljena lica nemaju pravo na držav-

nu potporu i humanitarnu pomoć,

živi oko 2.000 IRL i 600 izbeglica.

ReadmisijaG-đa Kostić kaže da proce-

ne Saveta Evrope govore da će od

50.000 do 100.000 lica biti obuhva-

ćeno readmisijom, kao i da je veći-

na ovih lica romske nacionalnosti.

Praxis će povratnicima po re-

admisiji takođe pružati pravnu

pomoć u pribavljanju dokumenata

i rešavanju problema u vezi sa pri-

znavanjem pravnog subjektivite-

ta. Međutim, za sada jos uvek nije

poznato kolika će biti potreba za

ovom vrstom pomoći. Pored toga,

pružaće ovim licima pravnu pomoć

i u pristupu drugim pravima u Srbi-

ji, kao i dokumentima i imovinskim

pravima na Kosovu.

PraxisPraxis pruža pravnu pomoć u

svojim kancelarijama u Beogradu i

Kraljevu, kao i na terenu. Mobilni

pravni timovi Praxisa obilaze ra-

seljena lica u privatnom smeštaju,

u kolektivnim centrima i romskim

naseljima širom Srbije.

Pružanjem besplatne pravne

pomoći Praxis nastoji da omogući

raseljeničkoj populaciji (izbeglica-

ma i IRL) pristup dokumentima,

povraćaj imovine u posed, zaštitu

njihovih prava na zdravstvenu i so-

cijalnu zaštitu, rad, penziju, obra-

zovanje i dr.

Pored toga Praxis nastoji da do-

prinese uklanjanju sistemskih pre-

preka koje sprečavaju raseljeničku

populaciju u ostvarivanju svojih

prava, te da doprinese poboljšanju

kvaliteta života, smanjenju siro-

maštva i stepena socijalne ugrože-

nosti ove populacije.

Zajedničkim snagama, Praxis,

Centar za unapređenje pravnih stu-

dija, UNHCR i OEBS će preduzeti

razne aktivnosti do kraja ove go-

dine, sa ciljem da se skrene pažnja

nadležnim državnim organima, i

celokupnoj javnosti, da je neophod-

no hitno sistemski rešiti problem.

„pravno nevidljivih“ lica. ■

Razgovarao Milenko Srećković

Raspored evidencije izmeštenih matičnih knjiga sa Kosova U skladu sa dopunama Zakona o matičnim knjigama (“Sl. glasnik RS”, br.

57/2003) koje su stupile na snagu 7. juna 2003. godine, vođenje matičnih knjiga

za područje Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija obezbeđuju organi upra-

ve:

* grada Niša za opštine: Priština, Podujevo, Glogovac, Obilić, Lipljan i

Kosovo Polje;

* grada Kragujevca za opštine: Peć, Istok i Klina;

* opštine Kraljevo za opštine: Kosovska Mitrovica, Srbica, Zubin Potok,

Vučitrn, Zvečan i Leposavić;

* opštine Kruševac za opštine: Prizren, Orahovac, Suva Reka i Gora;

* opštine Jagodina za opštine: Đakovica i Dečani;

* opštine Vranje za opštine: Gnjilane, Vitina, Kosovska Kamenica i Novo

Brdo;

* opštine Leskovac za opštine: Uroševac, Kačanik, Štimlje i Štrpce.

16

Z BALKAN

izvor: Al-Ahram Weekly,

egipatski nedeljnik

Priča o Rekordu iz Rakovice je samo

jedna u sadašnjem lancu privatizacija

i okupacija fabrika, koje su počele pre 5

godina u Jugoremediji, farmaceutskom

preduzeću u Zrenjaninu. Primer Jugo-

remedije je inspirisao slične radničke ak-

cije u Zrenjaninu. "Rešavamo probleme

u hodu. Nemamo obrazac za potiskivanje

ovog talasa neoliberalizacije i ekonom-

skog razvlašćivanja. Slučaj Jugoremedije

nas je naučio da je upoznavanje sa po-

jedinostima svakog pojedinačnog slučaja

najznačajniji potencijal za njegove izgle-

de na uspeh. Ono što nas je dovelo dovde

bila je naša sposobnost inovacije, prona-

laženja rupa u sistemu i alternativnih

kanala otpora", rekao je Ivan Zlatić.

"U našoj zemlji odvijala se najduža i

najsporija ekonomska tranzicija u Istoč-

noj Evropi", primetio je Đorđe Petković,

radnik u srpskoj fabrici guma "Rekord",

zbog čijeg je zatvaranja nezaposlen već

10 meseci. Razočaran sadašnjim eko-

nomskim stanjem u svojoj zemlji, do-

dao je: "Nismo videli ništa od donacija i

kredita dobijenih sa Zapada. Novi tran-

zicioni zakoni su doneli bedu narodu i

podigli troškove života za mnoge. Moje

preduzeće, koje je postojalo 100 godina,

prestalo je sada da postoji, ali to nikoga

ne brine".

Ovaj opis možda protivreči nekim

od popularnih predstava i diskursa o Sr-

biji kao zemlji uspešne tranzicije, balkan-

skom tigru, kako su je neki nazivali, sa

rapidnim ekonomskim rastom i dobrim

dugoročnim izgledima za pridruživanje

Evropskoj Uniji. Uprkos visokim stopa-

ma ekonomskog rasta u prethodnih par

godina (5,8 procenata u 2006. i 7,5 pro-

cenata prošle godine), veći deo toga rasta

ostvaren je u neproizvodnim sektorima

kao što su transport, veletrgovina i fi -

nansijske usluge, dok je industrija, sektor

koji zapošljava najviše radne snage, vide-

la relativno malo boljitka. Stoga je visoka

stopa rasta praćena povećanom nezapo-

slenošću i ukidanjem kolektivnih prava i

zaštite radnika.

To je neoliberalna priča koja se od-

vija u mnogim delovima sveta, posebno

u bivšim zonama i regionima konfl ikata

pogođenim prirodnim i katastrofama

koje su izazvali ljudi, gde se politička

nestabilnost koristi kao mogućnost za

radikalno ekonomsko restruktuiranje.

Kao što je Naomi Klajn dokumentovala

u knjizi Doktrina šoka: Uspon kapitaliz-

ma katastrofe, mnoge vlade su iskoristile

katastrofe - ratove, uragane i ekonomske

kolapse - za uvođenje programa ubrza-

ne privatizacije, tržišnog liberalizma i

smanjenje poreza. Slučaj Balkana isto

tako naglašava moć uobičajenog u poli-

tičkoj praksi; gde je neoliberalizam do-

bijao snagu ne samo iz naglih promena,

nego i od korumpirane birokratije, koja

je u poslednje dve decenije ostavila pečat

na svakom značajnijem sektoru privrede

zemlje.

Srbija, najprostranija republika biv-

še Jugoslavije, nalazila se u ekonomskoj

tranziciji proteklih 20 godina. Politički i

ekonomski događaji tokom ovog perio-

da, ubrzavali su proces tranzicije: post-

hladno-ratovski programi šok terapija,

balkanski ratovi 1990-ih, i konstelacija

političkih snaga koje su dolazile na vlast

posle ovih događaja uz pomoć zapadnih

saveznika.

Gušeći se u dužničkoj krizi iz 1980-

ih i međunarodnim sankcijama 1990-ih,

bivši predsednik Slobodan Milošević

je počeo da privatizuje društvenu svo-

jinu kroz ono što je nazivao "narodnim

kapitalizmom", modelom privatizacije

koji je garantovao većinski udeo akcija

radnicima svakog preduzeća. Najpre su

privatizovana preduzeća u preradi hra-

ne, metalskoj i tekstilnoj industriji. Deve-

desetih je ustavnim promenama utvrđen

prelazak na tržišnu privredu, a radnici su

počeli da pregovaraju o ugovorima kroz

kolektivne ’’nagodbe”, radije nego na su-

dovima.

Privatizacija je ubrzana posle oba-

ranja ovog režima oktobra 2000. Novi

zakoni, usvojeni 2001, regulisali su za-

pošljavanje i plate u javnim preduzećima

– neki po preporukama MMF i Svetske

banke- stupili su na snagu. Rezultat:

1.852 preduzeća je privatizovano u pro-

teklih sedam godina, prema podacima

Agencije za privatizaciju Srbije.

Danas se radnici Rekorda iz Rako-

vice, industrijskog predgrađa Beograda,

bore sa novim vlasnicima oko neisplaće-

nih otpremnina i doprinosa za penzijsko

osiguranje. Mnoge fabrike u Rakovici,

nekad visokoindustrijalizovanom delu

srpske prestonice i centru autoindustri-

je, teško su stradale od nedavnog pri-

vatizacionog talasa. Radnici Rekorda

se hvale vremenom u kome je njihovo

preduzeće bilo među najvećim proizvo-

đačima gume u Evropi i izvozilo u oko

150 zemalja. Kompanija je 2005. godine

privatizovana i upropašćivana od novih

vlasnika, koji su i formalno proglasili ste-

čaj oktobra 2007.

Isforsirani stečaji kojih je do sada bilo

na stotine, postali su uobičajena strate-

gija koju primenjuju vlasnici novopri-

vatizovanih fi rmi. Oni najpre enormno

zadužuju novokupljene kompanije kod

svojih drugih preduzeća. Vlasnici-kredi-

tori zatim mogu ili da preuzmu kontrolu

nad svojinom kompanije ili da je restruk-

tuiraju, izbacujući iz njih male akcionare

i poništavajući prethodno zaključene ko-

lektivne ugovore sa radnicima.

Kao i sve privatizacije u Srbiji, i pro-

daja Rekorda je obavljena uz uslove koje

novi vlasnik nije ispunio: nijedan radnik

nije smeo biti otpušten, a kolektivni spo-

razum, utvrđen pod prethodnim vlasni-

kom, morao je ostati nepromenjen dve

godine. Uz to, novi vlasnik je bio obave-

zan da investira u kompaniju i drži je u

radu najmanje pet godina.

A kad su radnici otkrili da je njihov

gazda razneo imovinu kompanije, tajno

rasprodao njen fi ksni kapital i zalihe, za-

počeli su okupaciju fabrike, koja je ušla u

treći mesec. Prošlog aprila, posle jednog

sporazuma sa direktorom da napuste

fabriku, 200 radnika je ostalo u napušte-

nim fabričkim pogonima, smenjujući se,

Ahmed Šokr

Dozvola za krađu – privatizacija na srpski način

Ivan ZlatićIvan Zlatić

17

Z BALKAN

i zahtevajući isplatu socijalnog programa

na koji imaju pravo.

Mnogi od radnika su prešli pedesetu

i decenijama su radili u ovom preduze-

ću. Među onima koji su na smenu čuvali

fabriku, mnogi su zavisili od fi nansijske

pomoći članova porodice, dok su drugi

nalazili dopunski posao, insistirajući na

tome da će ostati u fabrici sve dok im se

ne isplati socijalna pomoć na koju imaju

pravo. A, oživljavanje proizvodnje izgle-

da kao daleka nada.

Takva su bila iskustva mnogih radni-

ka industrijskih i proizvođačkih sektora

koji su otpušteni iz fi rmi za koje su de-

cenijama bili vezani, ekonomski i emoci-

onalno. Ukratko, tranzicija je za mnoge

značila gubitak posla i ekonomske sigur-

nosti, često prouzrokovan nezakonitom

poslovnom praksom i iznuđenim stečaji-

ma. Na drugom kraju društvene lestvice,

elitna klasa se dokopala novog bogatstva,

ne proizvodnjom i generisanjem priho-

da, već sistematskim procesom privati-

zacije i redistribucije bogatstva. Objaš-

njavajući novu ekonomsku stvarnost,

jedan od radnika Rekorda je ocenio: "Mi

više ne živimo u kapitalizmu blagostanja,

mi živimo u prvobitnoj akumulaciji iz 19

veka. U ovoj zemlji više nema volje da

se pokrene proizvodnja, samo trgovina i

usluge".

Priča o Rekordu je samo jedna u sa-

dašnjem lancu privatizacija i okupacija

fabrika, koje su počele pre 5 godina u Ju-

goremediji, farmaceutskom preduzeću

u Zrenjaninu, jednom od najvećih gra-

dova u severnoj pokrajini Vojvodini, koji

je smatran drugim najvećim industrij-

skim gradom stare Jugoslavije. Uprkos

svom ekonomskom nasleđu iz Titovog

socijalizma, doprinos Zrenjanina indu-

striji je opadao tokom procesa tranzicije

pa stopa nezaposlenosti u njemu sada

iznosi 36 procenata.

Jugoremedija je bila privatizovana

2000. godine, po Miloševićevom starom

zakonu, koji je radnicima davao 58 pro-

cenata akcija preduzeća, dok je država

zadržavala 42 procenta. Godine 2002,

država je prodala svoje akcije Jovici Ste-

fanoviću, ozloglašenom makedonskom

biznismenu koga je svojevremeno tražila

policija zbog šverca i pranja novca. Ra-

znovrsnim protivzakonitim manevrima

– Stefanović je zadužio Jugoremediju

kod svojih drugih fi rmi, a zatim dugove

konvertovao u sopstvene akcije – vla-

snička struktura je bila promenjena. Ste-

fanović je za sebe osigurao 68 procenata

akcija dok je radnički udeo smanjen na

32 procenta. U svom izveštaju iz 2005.

godine, Savet za borbu protiv korup-

cije je naveo nekoliko zabrinjavajućih

stvari u vezi sa prodajom Jugoremedije:

dokaze o pranju novca, informacije koje

je kupac dobio ”iznutra”, protivzakonite

transakcije i izbegavanje standardnih po-

stupaka registracije. Zbog svega toga su

radnici izveli štrajk i pozvali na zauzima-

nje fabrike u decembru 2003.godine i po-

krenuli sudski postupak protiv ponovne

kapitalizacije kompanije.

Ne uzmičući pred sudskim postup-

kom i radničkom direktnom akcijom,

Stefanović je unajmio privatnu fi rmu za

obezbeđenje da se suprotstavi radnicima

u štrajku, i počeo da otpušta najaktivnije

radnike ili da ih razmešta na lošije po-

slove. A 2006.godine, za samo nekoliko

meseci, Vrhovni sud Srbije, za njim Pri-

vredni sud Zrenjanina, a za njim i Viši

privredni sud Beograda, jedan za drugim

presudili su da je ponovna kapitalizaci-

ja sprovedena nezakonito. Na osnovu

toga su radnici-akcionari povratili svoje

vlasništvo na 58 procenata kapitala kom-

panije, učinivši Jugoremediju jedinom

kompanijom kojom upravljaju radnici u

istočnoevropskim zemljama u tranziciji.

Ali korupcija nije bila jedini izvor

socijalno-ekonomskih problema, niti se

ona naročito izdvajala iz svakodnevne tr-

žišne prakse. Privatizacije, stečaji, korup-

cija, organizovani kriminal, legalna i siva

ekonomija - sve su to bili delovi jedin-

stvenog procesa masivne redistribucije

bogatstva i jačanja klasne moći tajkuna i

njihovih saveznika u političkoj eliti, koji

su profi tirali na slomu države.

Primer Jugoremedije je inspirisao

slične radničke akcije u Zrenjaninu. Šin-

voz, proizvođač željezničkih vagona, bio

je privatizovan 2004, po novom zakonu o

privatizaciji, a novi vlasnik-kreditor, Ne-

bojša Ivković, objavio je bankrot posle

tri godine. Proizvođači vagona su odgo-

vorili blokadom fabrike, zahtevajući spa-

šavanje kompanije. Njihov slučaj još čeka

na rešenje u Agenciji za privatizaciju.

BEK, proizvođač hrane koji je tako-

đe bio privatizovan skoro u isto vreme,

deli istu sudbinu – nezakonitih poslovnih

poteza, masovnog otpuštanja, i isforsira-

nog stečaja – sa preostalih 300 radnika

koji su sada nezaposleni i čekaju isplatu

zaostalih plata.

Lideri štrajkačkog komiteta ove tri

kompanije, zajedno sa drugim aktivisti-

ma lokalnih sindikata, nedavno su formi-

rali Ravnopravnost, političku partiju, da

bi podržali interese radnika i manjinskih

akcionara. Posle relativnog uspeha na

nedavnim opštinskim izborima u Zre-

njaninu, oni sada predstavljaju deo ko-

alicije koja upravlja gradom.

Borbe radnika za kolektivna prava,

sigurnost i samoupravljanje u Srbiji ima-

ju dug put pred sobom. Oslanjajući se na

kombinaciju pokretanja pravnih postu-

paka, štrajkova i zaposedanja, medijskog

pritiska i izborne politike, do sada su po-

stignuti izvesni uspesi.

Ali borba sa sistemom zakona, de-

kreta, dogovora iza zatvorenih vrata i

političkom korupcijom, zahteva kre-

ativnost i nove oblike otpora koji bi im

se suprotstavili. "Rešavamo probleme

u hodu" rekao nam je Ivan Zlatić, član

Ravnopravnosti. "Nemamo obrazac za

potiskivanje ovog talasa neoliberaliza-

cije i ekonomskog razvlašćivanja. Slučaj

Jugoremedije nas je naučio da je upo-

znavanje sa pojedinostima svakog poje-

dinačnog slučaja najznačajniji potencijal

za njegove izglede na uspeh. Ono što nas

je dovelo dovde bila je naša sposobnost

inovacije, pronalaženja rupa u sistemu i

alternativnih kanala otpora". ■


Tranzicija je za mnoge značila gubitak posla

i ekonomske sigurnosti, često prouzrokovan

nezakonitom poslovnom praksom i iznuđenim

stečajima. Na drugom kraju društvene lestvi-

ce, elitna klasa se dokopala novog bogatstva,

ne proizvodnjom i generisanjem prihoda, već

sistematskim procesom privatizacije i redistri-

bucije bogatstva.

18

Z BALKAN

Zastava, Kragujevac - Suočeni sa či-

njenicom da će ’’Fijat’’ pre doći u Kra-

gujevac nego povećati plate radnicima

u Poljskoj iz koje seli proizvodnu liniju,

pojedini kragujevački sindikalisti sma-

traju da potragu za jeftinijom radnom

snagom može sprečiti samo globalni sin-

dikat.

Zoran Mihajlović, predsednik

Samostalnog sindikata Zastava auto-

mobila, početkom septembra prisu-

stvovao je internacionalnom okuplja-

nju sindikalista svih zemalja u kojima

’’Fijat’’ ima svoje fabrike (Italija, Brazil,

Poljska, Turska, Indija). Skup su orga-

nizovali predstavnici tri reprezentativ-

na sindikata ’’Fijatove’’ fabrike u Torinu

u kojem se okupljanje i održalo. Tema

sastanka bila je pravljenje međunarod-

nog kolektivnog ugovora koji bi važio

za sve države u kojima ’’Fijat’’ ima svoje

fabrike, koji će se naknadno usklađivati

sa propisima i zakonima svake pojedi-

načne države. Ugovor bi trebalo da pro-

piše osnovne uslove koje ’’Fijat’’ mora

da ispuni prema radnicima svih svojih

ekspozitura, ma u kojoj državi da se na-

laze. Osim toga, u njemu će biti uzeta u

obzir i potreba da se cena rada usklađu-

je sa rastom cene života i vrednosti po-

trošačke korpe u svakoj od tih zemalja.

Na taj način bi se prava radnika i uslovi

rada, koliko je to moguće, izjednačili u

svim fabrikama ’’Fijata’’, bez obzira na to

u kojim se zemljama nalaze.

Ono što je na sastanku Zoran Mi-

hajlović saznao o ponašanju ’’Fijata’’

prema radnicima u drugim zemljama ne

deluje nimalo optimistično, i ukazuje na

to da kragujevačke sindikaliste očekuje

grčevita borba za prava radnika. ’’Fijat’’,

kaže Mihajlović, ’’deluje kao sve multi-

nacionalne kompanije – njemu je prio-

ritet jedino zarada, tamo gde vidi bolju

zaradu, tamo će i otići. U kojoj god ze-

mlji da je imao ili ima fabriku, kada bi se

sindikalisti pobunili ili tražili veću cenu

rada, ’Fijat’ bi pretio da će dislocirati

svoju opremu na neku drugu lokaciju’’.

U pojedinim ’’Fijatovim’’ fabrikama

radi se više od 40 sati nedeljno, jer u ze-

mljama u kojima se nalaze radno vreme

nije regulisano zakonom, ili ga važeći

propisi ne ograničavaju, kao što je slu-

čaj u Indiji. Sindikat iz matične fi rme u

Torinu ima primedbe na diskriminaciju

na poslu, kao i na nisku cenu rada. Pro-

sečna plata tamo iznosi oko 1.200 evra,

s čime se u Italiji ne može normalno ži-

veti, jer je čitavih 600 evra potrebno za

zakup stana.

U Poljskoj je plata između 500 i 600

evra što za poljske prilike nije puno. Ta-

mošnjim sindikatima je poručeno da će,

ako ne odustanu od zahteva za većom

platom, ’’Fijat’’ preseliti proizvodnju u

neku drugu zemlju, kaže Mihajlović.

Upravo je na sastanku u Torinu prvi

put obelodanjena informacija da će iz

fabrike u Poljskoj proizvodnja novog

’’fi će’’ biti prebačena u Kragujevac. Dru-

ga proizvodna linija stići će iz ’’Fijatove’’

fi rme na Siciliji, zbog čestih štrajkova

sicilijanskih sindikata, a navodno i zbog

toga što je prevoz delova i proizvedenih

automobila trajektom skup.

U Turskoj je rad sindikata bio za-

branjen do 1992, a mnogi sindikalisti

proveli su više godina u zatvoru. Sam

zakon sindikalistima ograničava polje

rada, kaže Mihajlović. Veoma teško se

dolazi do pregovora sa poslodavcima. U

Indiji je situacija najteža jer se zapošlja-

vaju čak i maloletnici, a prekovremeni

rad se ne plaća, iako se radi duže od 40

sati nedeljno.

’’Sindikat kakav imamo danas mora

da se menja jer ne može odgovoriti za-

Milenko Srećković

Najvažnije probleme može rešiti samo globalni sindikat

Zoran MihajlovićZoran Mihajlović

19

Z BALKAN

htevima vremena i promenama koje se

dešavaju u svetu’’, kaže kragujevački sin-

dikalista. Potraga za jeftinom radnom

snagom i pretnja izmeštanjem fabrika

u države u kojima se ne poštuju prava

radnika mogu biti sprečene samo po-

stojanjem globalnih sindikata. Mihaj-

lović kaže da je okupljanje sindikalista

u Torinu označilo početak saradnje svih

sindikata koji deluju u okviru ’’Fijata’’.

Naredni sastanak će se možda održati

upravo u Kragujevcu.

Cena tranzicijeZoran Mihajlović smatra da su rad-

nici Zastave platili preveliku cenu tran-

zicije. Od nekih 10.000 radnika, koliko

je Zastava imala 2000. godine, samo će

nekih 2.000 ostati na poslu. Dok politi-

čari govore o smanjenju nezaposlenosti,

istovremeno se, kaže Mihajlović, stvara

nova ’’armija nezaposlenih’’. Zoran Mi-

hajlović tvrdi da više nikom ne veruje.

Od ministra Mlađana Dinkića, koji je

toliko puta prevario naivne radnike, za-

hteva pismene garancije za sva izrečena

obećanja koja se tiču socijalnog progra-

ma i zapošljavanja radnika Zastave.

N e k a d a

su gigant-

ske fabri-

ke kao

što je

b i l a

Z a -

s t a -

v a

s lu ž i l e

za pri-

hvatanje

ljudi prognanih iz

svojih mesta prebivališta. Veliki

broj ljudi sa Kosova utočište je

našao u Zastavi. Danas su okolno-

sti tako postavljene da samo ’’Fijat’’ može

da bude siguran da će mu se dolazak u

Kragujevac isplatiti zbog povlastica koje

je dobio od države da bi ušao u ’’strateš-

ko partnerstvo’’ sa Zastavom. Sasvim je

sigurno da nova fabrika, pod kontro-

lom ’’Fijata’’ željnog profi ta, neće imati

onaj društveni i socijalni značaj kakav

je imala Zastava. Desetine hiljada ljudi,

koje će zemlje EU deportovati u Srbiju

prema Zakonu o readmisiji, sigurno ne

mogu očekivati utočište u nekoj fabrici,

poput nekadašnje Zastave, koja bi bila

spremna da žrtvuje svoju profi tabilnost

i funkcionalnost iz humanih razloga.

Takve fabrike više ne postoje, niti je nji-

hovo postojanje zamislivo u dobu ’’de-

mokratije’’ i ’’evropskih integracija’’.

Radnici Zastave su nakon bombar-

dovanja svoje fabrike od strane NATO

pakta 1999. godine učestvovali u rašči-

šćavanju ruševina. Veliki broj je nakon

toga oboleo od raka i leukemije. Tačne

podatke niko nema, jer je 2001. godi-

ne usledilo restruktuiranje Zastave, a

radnici se razišli po njenim drugim is-

postavama, ili su, uzevši otpremninu,

napustili fabriku. Danas su oni, kao i

bombardovanje Jugoslavije, zabo-

ravljeni. ’’Evropske integraci-

je’’ pišu svoju istoriju u ko-

joj za neke istine nema

mesta. ■

■■ ■ PRETI ZATVARANJE ZASTAVE INPROKRAGUJEVAC - Radnici Zastave Inpro strahuju da

će ostati bez posla jer je njihov pogon pripao itali-

janskom Fijatu.

Posle potpisivanja ugovora s Fijatom proi-

zvodni prostor preduzeća Zastava Inpro pripao je

italijanskoj kompaniji koja do kraja godine želi da

uđe u posed. Ukoliko u narednih mesec i po dana

ne bude obezbeđen novi pogon za proizvodnju, po-

stoji opasnost da radnici, koji su uglavnom invalidi,

ostanu bez posla.

Više od polovine zaposlenih u Zastavi Inpro,

koja se bavi proizvodnjom prikolica, jesu osobe

sa invaliditetom. Do kraja godine prostor u kome

posluju trebalo bi da ustupe Fijatu, ali gde će izme-

stiti svoju proizvodnju još uvek ne znaju. Zaposleni

strahuju da će ostati bez posla i bukvalno na ulici.

Zastava Inpro bavi se radnim osposobljavanjem

i zapošljavanjem invalida. Prošle godine na tržištu

Francuske plasirano je oko 70 odsto proizvodnje

vrednosti oko milion evra, dok je planom za nared-

nu godinu predviđen izvoz od dva miliona.

Osim što uspešno posluje, ova zaštitna ra-

dionica zapošljava 90 osoba sa invaliditetom, a

egzistencija njihovih porodica zavisi od opstanka

preduzeća..■ ■ ■

■■ ■ JUGO “NIJE ZA BACANJE”KRAGUJEVAC - Polovinom novembra će se zau-

staviti proizvodne trake u pogonima kragujevačke

Zastave, ali bi u Kongu, Alžiru ili Rusiji u budućnosti

mogao da se proizvodi ’’jugo’’, jer su iz ovih zema-

lja stigle ponude za otkup proizvodne tehnologije.

Direktor grupe Zastava vozila Zoran Radojević

potvrdio je da su sve ponude zainteresovanih za

kupovinu opreme prosleđene Agenciji za privatiza-

ciju. Mašine će biti ponuđene na tenderu tek pošto

’’Fijat’’, sa kojim je potpisan ugovor o preuzimanju

kragujevačke fabrike, donese odluku šta će zadr-

žati.

U opticaju je nekoliko ponuda. Mislim da su

zainteresovani za ’’jugo’’ i ’’fl oridu’’. Jedan od po-

nuđača je fi rma iz Konga, druga je ruska korpo-

racija sa Kipra, a treća ponuda je iz Alžira - kaže

predsednik Samostalnog sindikata fabrike Zastava

automobili Zoran Mihajlović.

Posle potpisivanja ugovora sa Fijatom i počet-

ka priprema za proizvodnju novog modela, došlo je

vreme da takozvani jugići i fl oride ’’idu u penziju”.

Međutim da ova vozila, kako u Šumadiji kažu “nisu

za bacanje”, potvrđuju i ponude za otkup proizvod-

ne tehnologije iz pojedinih afričkih zemalja.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

20

Z BALKAN

Studentski prosvjedi u Zagrebu i Puli:

Država za saborske mirovine izdvaja 55

milijuna kuna godišnje, a za sudjelova-

nje u okupaciji Afganistana 250 miliju-

na, dok je za prošlu godinu izdvojila 78

milijuna kuna za obrazovanje, rekla je

Andrea Milat, jedna od organizatorica

prosvjeda.

Studenti Zagreba i Pule pridružili

su se međunarodnom prosvjedu protiv

komercijalizacije školstva u kojem su

sudjelovali studenti iz još dvadesetak ze-

malja diljem svijeta.

Istaknuvši svoje specifi čne ciljeve,

a to je besplatno studiranje za sve, i s

time u vezi veće ulaganje iz državnog

proračuna u visoko obrazovanje, više

od tisuću i petsto zagrebačkih studenata

te četiristotinjak njihovih kolegica i ko-

lega iz Pule okupilo se da bi vladajućim

strukturama ukazalo na nedosljednost

njihovih političkih poruka i stvarnog

djelovanja. Naime, u državi koja teži da

postane društvom znanja, visoko obrzo-

vanje svake godine postaje sve nedostu-

pnije.

Od 1991. do 2006. ukupan se broj

studenata povećao za 82 posto, dok se

broj studenata koji sami (su)fi nanciraju

svoj studij povećao za 814 posto, ukazali

su na poražavajuću statistiku nezado-

voljni studenti.

Naoružani transparentima poput

Nemamo što izgubiti osim školarina,

Tko sije bijedu, žanje gnjev, Novac u

školstvo, a ne u vojsku, prosvjednici su se

u Zagrebu sastali pred muzejom Mima-

ra u 12 sati. Najviše ih je došlo iz pravca

Filozofskog fakulteta čiji je dekan Mi-

ljenko Jurković i sam podržao zahtjeve.

Zagrebački prosvjed podržao je i Neza-

visni sindikat znanost, čiji je predsjednik

Vilim Ribić podsjetio da na Sveučilištu

vlada bezvlađe zbog kojeg se ono ne

može očitovati ni pozitivno ni negativno

o ovom problemu.

Takvu je situaciju svojim istupom

posvjedočio i Tonko Čurko, prorektor

za poslovanje, koji se pred studentima

okupljenim ispred HNK pojavio u sve-

čanoj odori s proslave dana Sveučilišta

da bi rekao: Podržao bih zahtjeve stude-

nata, da su oni realni. Nakon što mu je

Andrea Milat, jedna od organizatorica

prosvjeda, objasnila da takvo što nije

nerealno jer država za saborske mirovi-

ne izdvaja 55 milijuna kuna godišnje, a

za sudjelovanje u okupaciji Afganistana

250, dok je za prošlu godinu izdvojeno

78 milijuna kuna za obrazovanje prorek-

tor je samo odmahnuo glavom rekavši

da je to visoka politika i da on za to nije

nadležan, te se vratio na svoju proslavu.

Već uobičajeno prebacivanje odgo-

vornosti Sveučilišta na Ministarstvo, i

obratno, nije iznenadilo nikoga, a pro-

svjednici su se zaputili prema Katarini-

nom trgu gdje su glasnim skandiranjem

parola Besplatno školstvo i Plaćam ško-

larinu, nemam za stanarinu pokušali

privući pažnju Vlade.

Pulski studenti su se okupili na glav-

nom gradskom trgu, i osim navedenih

zahtjeva, također ukazali i na sustavno

zanemarivanje njihovog sveučilišta. Po-

dršku im je dao i gradonačelnik Boris

Miletić.

Na našem sveučilištu ima 3000 stu-

denata, a nas se okupilo oko 400, što

nije zanemariva brojka, izjavio je Alek-

sandar Tomino, jedan od organizatora

prosvjeda i predsjednik tamošnjeg Stu-

dentskog zbora. Sama činjenica da Stu-

dentski zbor organizira ovakav prosvjed

iznenađujuća je, sjetimo li se izdajničke

uloge koju su u dosadašnjim prosvjedi-

ma igrali članovi iste udruge u Zagrebu,

Dubrovniku, Splitu, i drugim gradovi-

ma.

Ministarstvo, koje se nije službeno

očitovalo, a kojemu je s prosvjeda upu-

ćeno pismo, dosad je već trebalo naučiti

kako da reagira u ovakvim situacijama,

s obzirom na to da su mu u protekloj

godini adresirana dva studentska i jedan

srednoškolski prosvjed. Bit će zanimljivo

vidjeti na koji će način objasniti da bi se

zemlja koju je unatrag deset godina naj-

više zamarao odljev mozgova, u skoroj

budućnosti mogla susretati s uvozom

stručnjaka koji će dolaziti iz zemalja

poput Indije ili Kine. Takvo karikiranje

doduše i nije daleko od istine ima li se u

vidu da prosječnom studentu danas tre-

ba najmanje 30 000 kuna godišnje, a ta

će brojka, sudeći prema planovima sve-

učilišta i ministarstva samo rasti. U isto

vrijeme država izdvaja manje od 2 posto

iz svog proračuna za visoko školstvo.

Politika koja je zagovarala provedbu bo-

lonjske deklaracije po brzom postupku,

dovevši pritom sveučilišta u nezavidan

položaj da se moraju nositi s izazovima

za koja nisu spremna i izazvala anomiju

u kojoj su mogući različiti tipovi malver-

zacija, koje je sad moguće riješiti jedino

preko leđa roditelja čija djeca žele studi-

rati, morala bi odgovoriti na pitanje koje

se danas počelo otvoreno postavljati: tko

će ubuduće imati privilegiju da može

obrazovati svoje dijete?

Komercijalizacija školstva nije samo

boljka Hrvatske jer u prosvjedu sudje-

luju i zemlje poput Australije, Austrije,

Izraela, Irske i Italije, ali nije nezaobila-

zna. Među tim zemljama nema Danske

jer oni imaju zakon koji osigurava be-

splatno školstvo. Ali nema također ni

Estonije ni Bjelorusije koje su shvatile

važnost ulaganja u obrazovanje. Esto-

nija ima jednu od najbrže rastućih eko-

nomija u svijetu, rekao je Alen Sućeska,

jedan od organizatora prosvjeda.

Hoće li izlazak studenata na ulice

natjerati vladajuće strukture na pro-

mišljanje o potrebi stvaranja stvarnih

uvjeta za izgradnju društva znanja, ili

će obrazovanje, kao i zdravstvo, postati

privilegija? Ili će se vlast okrenuti objaš-

njenjima o potrebi smanjenja godina

studiranja i poticanja studenata na rad,

stvaranja autonomnog sveučilišta, tr-

žišnim uvjetima i slično, pošto ovaj put

prosvjed nije moguće sanirati brzom i

jednokratnom povlasticom besplatnog

studiranja za jednu godinu i jednu gene-

raciju?

Sudeći prema prvim reakcijama u

emisiji Hrvatska uživo, u kojoj su sudje-

lovali glasnogovornik Ministarstva Duje

Bonacci, i državni tajnik za visoko škol-

stvo Radovan Fuchs, odgovorni će radi-

je pribjegnuti fl oskulama i statistikama

čija moć brojki nije uspjela održati samo

jednog ministra na vlasti, i za koje smo

već imali priliku vidjeti kako se izvrću.

Može li obrazovanje postati prioritet, ili

loše obrazovne politike nemaju sposob-

nost generiranja kratkoročno vidljivih,

dovoljno tragičnih i štetnih učinaka da

bi dovele do promjena? ■

Izvor: H-Alter (www.h-alter.org)

Mašenjka Bačić

“Novac u školstvo, a ne u vojsku!”

21

Z BALKAN

6. studenog 2008

Studentima se jedno mora priznati, tije-

kom jedne godine su se dva puta masovno

okupili i izašli na ulice jer ne vide drugi

način postizanja svojih ciljeva. Ovaj put

su tražili besplatno školstvo, a sve skupa

upravo u vrijeme kada postaje jasno da će

malo što u zemlji ostati javan i dostupan

resurs, a još manje besplatan.

Prosvjed je okupio oko 1000 stude-

nata i studentica, tek trećinu u odnosu na

prošli prosvjed, no to možemo pripisati

lošem vremenu i nepovoljnoj medijskoj

klimi pa mediji nisu najavili i "nabildava-

li" cijelu stvar, jer ovaj put vijesti nije ne-

dostajalo - krv, ubojstva, mafi ja1, izbori u

SAD-u... i tek onda tek spominjanje nekih

studenata koji prosvjeduju. Mora se spo-

menuti, ali nije sad u fokusu, ima drugih

vijesti. Na stranu to što govorimo o pro-

svjedu koji poziva na besplatno školstvo,

zapravo, uopće na besplatno bilo što, jer

kada se upućuje takav poziv, promjene

koje se traže su puno dublje od tog za-

htjeva, čak i kada se to ne usudimo ili ne

želimo izgovoriti. Kako god bilo, prosvjed

je bio slabije najavljen. Ne ide to toliko na

račun organizatora, koliko na račun "lo-

šeg medijskog trenutka".

Što zapravo traže studenti?Već u najavi prosvjeda studenti su

jasno rekli da prepoznaju put kojim po-

lako, ali siguno, ide visoko školstvo te su

kroz par statističkih podataka pokazali taj

trend. Pa su tako u najavi naveli (da malo

obnovimo znanje) kako je od situacije da

smo imali besplatno školstvo došlo do

toga da danas gotovo 60% studenata pla-

ća svoj studij. Statistika također kaže da

je od 1991. do 2006. godine ukupan broj

studenata povećan za 82%, dok se broj

studenata koji sami (su)fi nanciraju svoj

1 Autor aludira na ubistvo Iva Pu-

kanića, zagrebačkog novinara, povezanog sa

mafi jaškim krugovima, koje je duže vreme

bilo jedna od glavnih tema hrvatskih medi-

ja, a i šire. Pukanić je, kao i ubijeni podgo-

rički novinar Duško Jovanović, trebalo da

bude svedok u procesu šverca duvana u koji

je bio umešan Milo Đukanović, predsednik

Crne Gore u periodu 1998-2002, a sadašnji

premijer (prim. Z redakcije)

studij povećan za čak 814%. I to sve u ze-

mlji sa samo 7% fakultetski obrazovanih.

Sve to će, dobro primjećuju organi-

zatori, već u samom početku samo ne-

kima dati mogućnost studiranja - onima

koji si to mogu priuštiti. Ako ćemo otvo-

reno govoriti, onda je jasno da govorimo

o vrlo očitoj klasnoj podjeli - na one koji

su svojom klasnom pripadnošću predo-

dređeni za studiranje i kasnije "uprav-

ljačke" pozicije u društvu, te na one koji

nisu predodređeni za studiranje, već za

razne proizvodne, uslužne i slične poslo-

ve u društvu. Naš položaj u društvu na taj

način i otvoreno postaje nasljedan, a tek

iznimke imaju šansu obrazovati se.

Ministar na to kaže da oni stipendi-

raju one koji postižu izvrsne rezultate, no

što to zapravo znači? Da je netko imao

uvjete u kojima je te rezultate mogao po-

stići? Da smo svi sa 14 godina života mo-

rali dobro izabrati i odlučiti se za pravu

školu, kako bi kasnije mogli ili ne bi mogli

studirati? Gdje je nestala ideja učenja ti-

jekom cijelog života? A jednake šanse za

sve koji žele učiti?

Zahtjev studentskog prosvjeda da

školovanje bude besplatno za sve je za-

pravo zahtjev za jednakim ili približno

jednakim šansama za sve slojeve društva.

Trošak školarine je tek jedan od troško-

va, a stanovanje, hranu i ostale troškove

nitko niti ne spominje. Dakle, ukidanje

školarina će studentima dati tek približno

jednake uvjete.

U tom smislu je podršku prosvjedu

dao i Nezavisni sindikat znanosti i viso-

kog obrazovanja pa se studentima ispred

Mimare u ime sindikata obratio Vilim

Ribić koji je rekao da besplatno školstvo

znači razvoj visokog obrazovanja, ali i

zemlje, te da će trenutno stanje stvari i

smjer u kojem sve ide svesti selekciju pri

upisu na bogate i siromašne. S druge pak

strane, prorektor Zagrebačkog sveučilišta

Tonko Ćurko, je tek deklarativno dao po-

dršku studentima u tome da ostvare što

bolje uvjete studiranja, no zahtjev za be-

splatnim školstvom nije podržao rekavši

kako je to nerealno.

Međutim, studentima i studentica-

ma okupljenim na ovom prosvjedu se ne

može prigovoriti zbog nerealnih zahtjeva,

već prije zbog izostanka istih.

Realni, a ne radikalni zahtjeviPokušaj prorektora pa kasnije i mini-

stra Primorca da studentske zahtjeve pro-

glase nerealnim i samim tim nemogućim

su potpuno promašeni, osim kao politički

potez kojim se javnost pokušava uvjeriti

da su prosvjedovali samo džabalebatori i

loši studenti koji bi željeli i dalje uživati

u studentskom životu na račun društva.

Time i oni koji bi trebali poticati želju za

učenjem, želju za znanjem i osobnim ra-

zvojem (pa onda i razvojem društva) svo-

de ideju studiranja na to da je riječ o pri-

vilegiji, lagodnom studentskom životu i

tulumarenju, a učenje je tu tek forma koju

treba zadovoljiti, dobiti ocjene i dogurati

nekako do diplome.

No takav pokušaj diskreditiranja pro-

svjeda je proziran.

Studentski zahtjevi su stvarno realni.

Čak toliko realni da nisu išli dalje od tra-

ženja besplatnog školovanja i izbacivanja

reklama za banke iz studentskih vodiča, a

koje su ubačene kao pogodnost jer nude

"povoljne" studentske kredite. Realno gle-

danje na stanje stvari se očituje i u tome

da ne žele sebi i svojim roditeljima, niti

budućim generacijama dužničko ropstvo

koje im nude banke, a ustupanjem pro-

stora za reklame i studentski vodič, samo

zato jer se žele obrazovati.

Realno gledanje stvari je i to da je ti-

jekom prosvjeda istanknuto kako je ula-

ganje u obrazovanje zapravo ulaganje u

znanost i znanstvena postignuća, koja će

se dugoročno isplatiti. Za razliku od onih

koji reguliraju stanje u obrazovanju, očito

je da su studenti shvatili realnost kapita-

lizma pa umjesto da poput države sma-

traju kako bi oni trebali plaćati da studi-

raju, oni smatraju da država treba plaćati

njima, jer to je, kapitalističkom logikom,

dugoročno ulaganje.

Popisu realnih zahtjeva treba dodati

i onaj o slobodi kretanja koji se odnosio

na zabranu održavavanja okupljanja na

Markovom trgu, zbog čega je studentska

prosvjedna povorka završila na Katarin-

skom trgu. Dovoljno blizu da se prosvjed

Marko Strpić

Za besplatno školstvo... i sve ostalo!

22

Z BALKAN

čuje sa Zabranjenog trga, ali ne i vidi. No,

poruka je bila jasna. I bučna.

Utoliko su zahtjevi studentskih pro-

svjeda realni pa čak i pretjerano realni jer

ne dovode u pitanje sustav, već samo izo-

stanak njegove dugoročne vizije ulaganja

u svoju (dakle, ne tuđu) budućnost. Go-

tovo da možemo reći da sustav radi sam

protiv sebe.

Budimo barem malo nerealni...

Upravo je ta razina realnosti na pro-

svjedima bila zabrinjavajuća. Umjesto da

zahtjevi budu stvarno nerealni, pretjerani

i veći od bilo čega zamislivog, sve je osta-

lo u domeni izvedivog i posve logičnog.

Sustav bi to trebao prepoznati i prigrliti te

ideje, a ne ih se bojati.

Ako pretpostavimo da su studenti

onaj progresivan dio društva, a baš nji-

ma nedostaje vizije i ideje koja nadilazi

postojeće stanje stvari i ne vidi dalje od

svog sudjelovanja u trenutnom sustavu,

onda imamo ozbiljan problem. Ili barem

gledamo u krivom smjeru i krivo pretpo-

stavljamo da je visoko obrazovanje ono

što daje takve vizije.

Time ispada da je problem još dublji

od same nedostupnosti obrazovanja i

njegove cijene, već je problem u tome što

nas i na koji način ovaj obrazovni sustav

uči. Prijateljica mi je jednom rekla, a re-

ferirajući se na studiranje humanističkih

znanosti, kako je problem u tome što te

na fakultetu ne uče kako misliti, već što

misliti. U toj jednostavnoj izjavi se skriva

važna istina o sustavu obrazovanja. Taj

sustav nije osmišljen na način da koristi

društvu, već državi, moći, vlasti, ekono-

miji... Samim tim nikoga ne potiče na to

da razmišlja dalje od unaprijed zadanih

okvira, već isključivo unutar njih, a sve

to rezultira nedostatkom vizije i ideje o

nečem drugačijem. Naravno, uvijek mo-

ramo ostaviti prostor za iznimke.

To nas dovodi do zaključka da bi ti

nerealni zahtjevi mogli biti to da se tra-

ži utjecaj studenata na tijek i način svog

obrazovanja, na stvarno sudjelovanje i

zajedničko stvarenje obrazovnog progra-

ma, gdje uloga profesora/nastavnika ne bi

bila indoktrinacija, već edukacija, koja u

mnogo toga može i treba biti dvosmjer-

na. Otvoreno i slobodno (ali i besplatno)

obrazovanje bi na ovaj način bilo poticaj-

no, a društvena korist bi bila nemjerljiva

u odnosu na ono što danas imamo. Neće-

mo dalje razrađivati ovu mogućnost, za

to bi trebala cijela knjiga i nekoliko njih,

no svakako je riječ o ideji koju bi trebalo

razvijati.

Odlazak u domenu nerealnog bi bilo

i to da se slogan "Znanje nije roba" do-

slovno primjeni i da se sva otkrića, sva

znanja, sva postignuća ostvarena kroz vi-

sokoobrazvone institucije učine javnim,

dostupnim i besplatnim. Time bi društvo

imalo direktnu korist od ulaganja u visoko

obrazovanje i njegov razvoj. Komercijali-

zacija školstva zapravo vodi u suprotnom

smjeru od društvene koristi i opet dono-

si korist za kompanije koje sva otkrića i

znanja privatiziraju i zatvaraju za javnost,

čime osiguravaju svoju dobit. Hej, ali tko

bi ih krivio!? Obrazujemo se upravo za ta-

kve poslove i za osobnu dobit, ne za dobit

društva/zajednice.

Na kraju, nerealan potez bi bio do-

vesti u pitanje svoj društveni položaj koji

dolazi uz diplomu i titulu. I umjesto da se

cijeni znanje, zapravo je važnije, zvanje.

Čak se i rimuje.

Tijekom prosvjeda se pojavilo neko-

liko poruka i zahtjeva koji su ipak grani-

čili s nerealnim, a opet toliko mogućim i

ostvarivim. Tako je, primjerice, transpa-

rent koji je pozivao na ulaganje u škol-

stvo, a ne u vojsku nešto što upada u tu

kategoriju, a nerealan je utoliko jer je logi-

čan, no za sustav baziran na nasilju posve

neprihvatljiv. Drugi primjer je letak koji

su dijelili članovi i članice Mreže anar-

hosindikalista/kinja (skraćeno MASA),

a koji, ukratko govoreći, poziva na osni-

vanje nove predstavničke institucije (što

nazivaju delegatima), kojom bi se stvorila

alternativa nametnutom Studentskom

zboru koji studenti i ovako ne biraju.

Ideja koju iznosi MASA je stvaranje pro-

cedure odlučivanja bazirane na izravnoj

demokraciji, a koja bi onda pomogla u

boljem predstavljanju studentskih zahtje-

va prema vladi, sveučilištu i drugim insti-

tucijama. Čak niti to ne moramo staviti

u domenu nerealnog, a sindikalno udru-

živanje studentske populacije i onda pre-

govori s institucijama su posve logičan

razvoj situacije. Uostalom, nisu li i ovakvi

prosvjedi upravo takav oblik djelovanja?

I za kraj samo treba reći da su ovi

prosvjedi, baš poput prošlih i unatoč

svim primjedbama i kritikama, pozitivan

pomak i čini se da studentska populacija

prepoznaje loš smjer u kojem stvari već

dugo idu, a ono što izostaje i na što mora-

mo uvijek upozoraviti je solidarnost. Tre-

ba otići na ovakve prosvjede i podržati ih

jer zahtjev za besplatnim školstvom nije

zahtjev koji se ne tiče nas koji ne studira-

mo. Danas se borimo za besplatno škol-

stvo, a sutra za besplatno zdravstvo. Bez

solidarnosti u ovakvim pitanjima, većina

nas će stradati zbog sve veće socijalne

bijede na kojoj nekolicina sasvim dobro

zarađuje. Ako se pomorimo s takvim sta-

njem stvari i ne prestanemo razmišljati

«realno», jedino što nas čeka je propast.

I može li ovaj tekst završiti nečim drugim

do posve prigodnog slogana: Budimo re-

alni, zahtjevajmo nemoguće! ■

www.zamirzine.net

Ako pretpostavimo da su studenti onaj progresivan dio društva, a baš

njima nedostaje vizije i ideje koja nadilazi postojeće stanje stvari i ne vide

dalje od svog sudjelovanja u trenutnom sustavu, onda imamo ozbiljan

problem. Ili barem gledamo u krivom smjeru i krivo pretpostavljamo

da je visoko obrazovanje ono što daje takve vizije.

23

Z BALKAN

26. februar 2008.

U martu 2004. mnoštvo Srba, Roma i Aš-

kalija bilo je pobijeno, a hiljade protera-

ne od albanskih kosovskih snaga, dok su

trupe KFOR-a stajale i gledale. S druge

strane, "oživljavanje" kosovske ekonomije

trebalo je da se izvede po striktnim prin-

cipima "slobodnog tržišta" i značilo je, u

praksi, da su NATO snage – s Nemačkom

na čelu – mogle prisvojiti pokrajinske

prirodne resurse. "Oživljavanje" je zna-

čilo privatizaciju kosovskih industrijskih

i poljoprivrednih preduzeća, koja su do-

tle bila uglavnom državna svojina. Iako

Kosovo ima druge najveće rezerve lignita

u Evropi, sama pokrajina trpi nestašicu

energije i mnoga domaćinstva dobija-

ju samo nekoliko sati električne energije

dnevno. Zvanična nezaposlenost kreće se

oko 45 procenata, ali se računa da je bliže

70 procenata – dokaz činjenice da je pri-

oritet UNMIK administracije zadovolja-

vanje stranih investitora pre nego potreba

lokalnog stanovništva.

20. februara nemačka vlada zvanič-

no je priznala nezavisnost Kosova. I to

je učinjeno uprkos predvidljivim politič-

kim opasnostima: mogućem konfl iktu

s Rusijom, erupciji novih konfl ikata na

Balkanu, i razbuktavanju separatističkih

tendencija u drugim kriznim regionima

širom sveta.

No, nije da vlada u Berlinu nije bila

upozorena. U januaru, uticajni Institut

za Nauku i Politiku, koji je u bliskim od-

nosima s vladom, urgentno se izjasnio

protiv unilateralnog proglašenja neza-

visnosti srpske pokrajine. U njegovom

izveštaju, institut je upozorio da će od-

cepljenje Kosova ugroziti entitete Bosne

i Hercegovine i Makedonije, i zapretiti

"odnosima SAD i Evropske Unije sa Ru-

sijom".

U konzervativnom listu Frankfurter

Allgemeinen Zeitung, zvanični stručnjak

koji je savetnik za nemačke spoljne po-

slove upozorio je da nezavisnost Kosova

stvara presedan koji se može okrenuti

"u drugim slučajevima protiv zapadnih

zemalja". Upozorenja su takođe dolazila

iz redova nemačke vladajuće koalicije,

sastavljene od Hrišćanske Demokratske

Unije (CDU), Hrišćanske Socijalne Uni-

je (CSU) i Socijalne Demokratske Stran-

ke (SPD), pri čemu je govornik SPD-ove

parlamentarne grupe za spoljnu politiku,

Gert Weisskirchen, čak opisao Kosovo

kao "mafi jašku državu".

Nemačka vlada je, međutim, prene-

bregla ovakve primedbe i bila jedna od

prvih koja je priznala Kosovo kao neza-

visnu državu. Vlada predvođena Ange-

lom Merkel (CDU) razjasnila je da je

bila spremna da sledi SAD i rizikuje po-

većanje tenzija s Rusijom. Čineći tako,

sadašnja vlada odustala je od bliske sa-

radnje s Putinovim režimom u Moskvi,

postavljenom od strane pređašnje vlade,

koju je predvodio Gerhard Schröder iz

SPD-a.

Vodeći politički i poslovni krugovi u

Nemačkoj i Evropskoj Uniji sve više su

zabrinuti zbog zavisnosti Evrope od naf-

te i gasa uvezenih iz Rusije. Balkan služi

kao bitni tranzitni region za planirane

cevovode, kroz koje će nafta i gas iz Kas-

pijskog mora biti dopremani do Zapad-

ne Evrope, zaobilazeći Rusiju.

Kontrola Balkana i smanjivanje ru-

skog uticaja u regionu stoga su od kru-

cijalne važnosti i postaju glavni deo ne-

mačke i evropske spoljne politike. Ovo je

bilo razjašnjeno u podrobnom izveštaju

podnesenom Institutu za Nauku i Politi-

ku od strane Franz Lothar Altmanna, i

objavljenom u januaru 2007.

Nemačka spoljna politika bila je sve

više usmerena na slabljenje položaja Sr-

bije, tradicionalnog saveznika i klijenta

Rusije, od raspada Varšavskog pakta i

kolapsa Sovjetskog Saveza početkom

devedesetih.

1991. nemačka vlada je potpomogla

raspad Jugoslavije požurivši da prizna

nezavisnost Slovenije i Hrvatske. 1995.

iskoristila je rat u Bosni kao izgovor za

internacionalno angažovanje nemačke

vojske, pod maskom navodne humani-

tarne pomoći, i nemačka visoka diplo-

matija otad je bila aktivno uključena u

određivanje sudbine Bosne i Hercego-

vine.

Istorija podrške Kosovskim separatistima

Od raspada Sovjetskog Saveza, Ko-

sovo je sve više postajalo centralni fokus

nemačke politike u jugoistočnoj Evropi.

1989. tadašnji srpski predsednik (i po-

tonji predsednik Jugoslavije) Slobodan

Milošević ukinuo je autonomiju Kosov-

ske pokrajine, i ubrzo potom raspustio

kosovski parlament.

U odgovor, osnovana je antisrpska,

nezvanična vlada – Kosovska Demo-

kratska Liga (LDK) – pod vođstvom

predsednika albanske narodnosti, Ibra-

hima Rugove, koji je za premijera po-

stavio svog bliskog saradnika, Bujara

Bukošija. Ova vlada otišla je u egzil u

Nemačku, gde je dobila političku podrš-

ku od nemačkih pristalica.

Početkom devedesetih, Albanija

je dobila podršku nemačke vlade, tada

predvođene Helmutom Kolom (CDU).

Ova podrška dobila je formu nemačko-

albanskog sporazuma, potpisanog od

nemačkog predsednika Romana Her-

coga u Tirani 1995. Pakt je zahtevao

"pravo na samoopredeljenje svih naro-

da", ali je očigledno ciljao na Kosovo,

čija je većina stanovništva bila albanske

narodnosti. U isto vreme, ured Nemač-

kog Informativnog Servisa (BND) po-

stavljen je u Tirani, sa zadatkom pruža-

nja logističke podrške tajnoj kosovarskoj

(sastavljenoj od Kosovskih Albanaca)

miliciji na Kosovu.

Novac za ovaj projekat prikupio

je Bukoši, koji je održavao blizak kon-

takt sa tadašnjim nemačkim ministrom

spoljnih poslova Klausom Kinkelom iz

Slobodne Demokratske Stranke (FDP).

1995. Bukoši se distancirao od nenasil-

nog puta koji je promovisao Rugova i

počeo da okuplja pristalice za Oružane

Snage Republike Kosova (OSRK), koje

su 1998. pripojene Oslobodilačkoj Voj-

sci Kosova (OVK).

Sukob na Kosovu pojačao se nakon

bombaških napada OVK na pet srpskih

izbegličkih kampova 1996. Uz pomoć

SAD i Nemačke, OVK je mogla da se

proširi i opskrbi svoje borce oružjem

i opremom dobijenim preko albanske

granice.

1998. nakon pojačanog internacio-

nalnog pritiska za embargo na oružje,

albanski premijer Fatoš Nano obratio

se NATO-u za pomoć u kontroli grani-

ce njegove zemlje sa Kosovom, u poku-

šaju obuzdavanja OVK.

Svako slanje NATO borbenih tru-

pa u Albaniju u tom trenutku značilo bi

Martin Krajkenbaum

Nemačka uloga u odcepljenju Kosova

24

Z BALKAN

direktnu konfrontaciju sa OVK i zadalo

bi ozbiljan udarac nemačkim planovima

na Balkanu. Nemački ministar spoljnih

poslova Kinkel stavio je veto na takvu

intervenciju, izjavljujući: "Prirodno,

moramo se zapitati je li moralno i etički

sprečavati kosovske Albance u nabavlja-

nju oružja za samoodbranu".

Tadašnji nemački ministar odbra-

ne, Volker Rühe (CDU), promovisao

je stav, koji će kasnije postati zvanični

stav nemačke vlade, da Milošević u ši-

rokim razmerama sprovodi etničko či-

šćenje. On je izjavio: "Kosovski problem

ne može biti rešen mojim slanjem trupa

u Albaniju, zatvaranjem kosovske gra-

nice, i ohrabrivanjem na taj način ope-

racija gospodina Miloševića". Njegovi

komentari obezbedili su tako blanko

ček za aktivnosti OVK.

1999. Frankfurter Allgemeine Zei-

tung otkrio je da je OVK bila ohrabri-

vana od Nemačke i drugih država da

izazove humanitarnu krizu, koja će biti

iskorišćena kao opravdanje za interven-

ciju NATO-a.

Novine iz glavnog izveštaja sa par-

lamentarnog sastanka NATO-a za ko-

sovsku krizu navode: "Srpska represija

smanjena je u periodu od oktobra do de-

cembra 1998. S druge strane, činjene su

nedovoljne mere za obuzdavanje OVK,

koja je mogla da prikuplja donacije iz

SAD i Zapadne Evrope – konkretno, iz

Nemačke i Švajcarske – kao i da regrutuje

članove i švercuje oružje preko albanske

granice. Na osnovu toga, OVK je mogla

naročito da intenzivira svoje napade na

srpske snage bezbednosti i civile od po-

četka decembra 1998."

Ultimatum postavljen u Rambujeu

Na konferenciji u Rambujeu u Fran-

cuskoj februara 1999. jugoslovenska vla-

da, tada predvođena predsednikom Mi-

loševićem, suočena je sa ultimatumom

čiji su uslovi bili očigledno neprihvatljivi.

Dokument je bio skiciran uglavnom od

državnog sekretara SAD Madlen Olbrajt

i nemačkog ministra spoljnih poslova

Joške Fišera (Stranka Zelenih).

Fišer je prethodno osigurao da Au-

strijanac, Volfgang Petrič, predstavlja

Evropsku Uniju na pregovorima u Ram-

bujeu. A Petrič nije bio samo zakleti pro-

tivnik Srbije, koja je dominirala jugoslo-

venskom federacijom, već je imao i bliske

kontakte sa OVK i organizovao učešće od

zapada podržanog gerilskog pokreta, koji

je za pregovaračkim stolom predstavljao

Hašim Tači.

Taj potez signalizirao je de facto in-

ternacionalno diplomatsko priznanje

Tačija, koji je u to vreme bio pod istra-

gom zbog terorističkih napada na srpske

snage bezbednosti i likvidacije opozici-

onih elemenata među sopstvenim OVK

saborcima. Nemačka vlada je na taj način

odigrala ključnu ulogu u osiguravanju da

OVK postane odlučujući politički faktor

na Kosovu.

Kao što je i očekivano, srpska strana

odbila je ultimatum postavljen u Ram-

bujeu i NATO je započeo, u martu 1999,

svoj vazdušni rat protiv Srbije. Ovo je

otvorilo put za prvu vojnu intervenciju

■■ ■ MINISTAR ODBRANE REPUBLIKE

SRBIJE POTPISAO SPORAZUM S NATO-OM BEOGRAD, BRISEL - Ministar odbrane Dragan Šu-

tanovac, u ime Vlade Srbije, potpisao je Sporazum

o bezbednosti informacija s NATO-om.

Sporazumom se reguliše razmena poverljivih

informacija između Srbije i Severnoatlanske ali-

janse. Sporazum na koji su u Briselu stavili potpis

ministar odbrane Dragan Šutanovac i generalni

sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, stupa na sna-

gu odmah. U Sporazumu se navodi da je republika

Srbija koopreativna partnerska država.

’’Sporazum je potpisan na osnovu postignute

saglasnosti da se vrše konsultacije o političkim i

bezbednosnim pitanjima, kao i da se proširi i in-

tenzivira politička i vojna saradnja širom Evrope.

Uspešna saradnja u ovim oblastima podrazumeva

razmenu osetljivih i poverljivih informacija’’, navo-

di se u tom dokumentu.

Sporazum o bezbednosti informacija predviđa

da će svaka potpisnica štititi i čuvati informacije i

materijal koji pripadaju drugoj strani.

Kako prenosi Fonet, odredbama sporazuma

Srbija i NATO su se obavezali da će učiniti sve što

je potrebno da obezbede da takve informacije i

materijal, ukoliko su poverljivi, zadrže onaj stepen

poverljivosti koji je odredila ona strana od koje te

informacije i materijal potiču, kao i da će čuvati

takve informacije i materijal u skladu sa dogovo-

renim zajedničkim stadardima.

Obaveza je i da se razmenjene informacije i

materijal neće koristiti u druge svrhe osim onih

navedenih u okvirima pojedinačnih programa, kao

i odluka i rezolucija koje se na te programe odnose

i da ih neće otkrivati trećoj strani bez saglasnosti

strane od koje one potiču.

Potpisivanjem sporazuma Vlada Srbije prihva-

tila je obavezu da svi njeni državljani, koji u toku

obavljanja službenih dužnosti zahtevaju ili mogu

imati pristup informacijama ili materijalu razme-

njenom u okviru aktivnosti saradnje odobrenih od

NATO-a, budu podvrgnuti odgovarajućoj bezbed-

nosnoj proveri pre nego što im se odobri pristup

takvim dokumentima.

Postupci bezbednosne provere biće osmišljeni

tako da se utvrdi da li pojedinac, uzimajući u obzir

njegovu lojalnost i pouzdanost, može imati pristup

poverljivoj informaciji bez opasnosti po njenu bez-

bednost.

Kancelarija NATO-a za bezbednost (NOS), pod

upravom i u ime generalnog sekretara i predseda-

vajućeg Vojnog komiteta NATO-a, postupajući u ime

i po ovlašćenju Severnoatlantskog saveta i Vojnog

komiteta NATO-a, odgovorna je za bezbednosne

sporazume o zaštiti poverljivih informacija raz-

menjenih u okviru aktivnosti saradnje koje odobri

Severnoatlantski savet.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

25

Z BALKAN

nemačke armije na stranom tlu od kraja

Drugog svetskog rata. Tada je i nemački

kancelar Šreder (SPD) održao govor o

"uklanjanju tabua sa vojske", artikulišu-

ći na taj način nemačke opet probuđene

ambicije za veliku silu.

Na kraju 11. nedelje NATO bombar-

dovanja, Kosovo je stavljeno pod upravu

Ujedinjenih Nacija, sa političkom i voj-

nom kontrolom u rukama onih NATO

sila koje su i vodile rat. Civilna uprava bila

je u rukama misije UN, UNMIK, dok su

vojnu kontrolu zadržale NATO-om ru-

kovođene sile KFOR-a.

Rezolucija Saveta Bezbednosti UN

koja je ustanovila UNMIK, dok je oslo-

bodila Kosovo od praktične kontrole

jugoslovenske države, ne samo da nije

govorila o kosovskoj nezavisnosti, već je

garantovala suverenitet i teritorijalni in-

tegritet jugoslovenske federacije, tj. na-

stavila je da smatra Kosovo integralnim

delom Jugoslavije. To je bio, između osta-

log, ustupak Rusiji, koja se ne bi složila s

ma kojim jezikom koji bi ustanovio legal-

nu bazu za odcepljenje Kosova.

Kosovsko jednostrano proglašenje

nezavisnosti prošle nedelje, i njegovo pri-

znanje od SAD i glavnih država članica

EU, dogodili su se bez donošenja nove

rezolucije Saveta Bezbednosti UN. Pro-

laženje bilo kakve takve rezolucije bilo je

blokirano od strane Rusije, koja je obja-

vila da će iskoristiti svoje pravo na veto u

Savetu Bezbednosti. Stoga je jednostrano

odcepljenje pokrajine bilo kršenje među-

narodnog prava.

Od samog početka zajedničke UN-

NATO uprave nad Kosovom, nemačka

vlada mogla je da obezbedi da bitne po-

ložaje kako u UNMIK-u tako i u KFOR-u

zauzmu nemačke diplomate i generali.

Nemački general, Klaus Rajnhard,

preuzeo je vođstvo nad KFOR-om 1999.

godine. Rajnharda je pratio Holger Ka-

merhof, koji je predvodio KFOR od sep-

tembra 2003. do avgusta 2004. Još jedan

nemački ofi cir, Roland Kater, bio je na

čelu KFOR-a od septembra 2006. do av-

gusta 2007.

Najveći antisrpski pogrom sproveden

od albanskih ultranacionalista odigrao se

pod Kamerhofom. U martu 2004. mnoš-

tvo Srba, Roma i Aškalija bilo je pobijeno,

a hiljade proterane od albanskih kosov-

skih snaga, dok su trupe KFOR-a stajale

i gledale.

Dve istaknute nemačke diplomate

bile su aktivne u komandi civilne misije

UN na Kosovu, UNMIK. Mihael Štajner

predvodio je administraciju UN od 2002.

do 2003. Štajner je bio koordinator za

balkansku politiku pod Šrederom. Od

septembra 2006. isti položaj u UNMIK-u

preuzeo je Joahim Riker, koji je, kao i

Štajner, blizak SPD-u. Riker je prethod-

no radio za UN i nemačke spoljne poslo-

ve u Bosni i Hercegovini.

Takođe istaknuti u toj oblasti bili su

Tom Kenings (Stranka Zelenih); izasla-

nik prvog supervizora UN Bernara Kuš-

nera (trenutno ministra spoljnih poslova

Francuske), sa zaduženjem stvaranja ci-

vilne uprave na Kosovu; i Bodo Hombah

(SPD), raniji šef Šrederove kancelarije. U

1999. Hombah je određen za koordina-

tora pakta o stabilnosti Evropske Unije za

jugoistočnu Evropu.

"Rekonstrukcija" KosovaVodeći nemački političari bili su ta-

kođe uključeni u UNMIK-ove planove za

rekonstrukciju kosovske infrastrukture i

razvoj njegove ekonomije. "Oživljavanje"

kosovske ekonomije trebalo je da se izve-

de po striktnim principima "slobodnog

tržišta" i značilo je, u praksi, da su NATO

snage – s Nemačkom na čelu – mogle

prisvojiti pokrajinske prirodne resurse.

"Oživljavanje" je značilo privatizaciju ko-

sovskih industrijskih i poljoprivrednih

preduzeća, koja su dotle bila uglavnom

državna svojina.

Takva privatizacija bila je vrhovni

prioritet za Kosovo Trust Agency (KTAS)

oformljenu 2003. pod pokroviteljstvom

bivšeg nemačkog ministra spoljnih poslo-

va Nikolausa Grafa Lambsdorfa (FDP).

Njega je 2004. nasledio Joakim Riker.

Riker je nadzirao proces nemilosrd-

ne privatizacije. Radnici zaposleni u dr-

žavnoj industriji bili su ili otpušteni ili su

im ponuđene minimalne novčane nado-

knade da napuste svoj posao. Većina od

nekih 200 državnih preduzeća rasproda-

ta je u sumnjivim pregovorima sa stranim

investitorima, što je dovelo do optužbi za

korupciju protiv KTAS-a.

Pored drugih minerala, Kosovo ima

druge najveće rezerve lignita u Evropi,

iako sama pokrajina trpi nestašicu ener-

gije i mnoga domaćinstva dobijaju samo

nekoliko sati električne energije dnevno.

Zvanična nezaposlenost kreće se oko 45

procenata, ali se računa da je bliže 70 pro-

cenata – dokaz činjenice da je prioritet

UNMIK administracije zadovoljavanje

stranih investitora pre nego potreba lo-

kalnog stanovništva.

Pojedinci i poslovni interesi uple-

teni u KTAS pokazuju se kao "ko je ko"

nemačkog poslovnog sveta, i uključuju

takva istaknuta fi nansijska preduzeća

kakva je Nemačka Banka, HypoVerein-

sbank, i veće kompanije kakva je Simens.

Njihov portparol za Kosovo je Mihael

Schäfer, ranije politički direktor pri ne-

mačkim spoljnim poslovima. Schäfer je

navodno koristio svoj položaj i uticaj u

korist bivšeg premijera Kosova, Ramuša

Haradinaja, optuženog za zločine pro-

tiv čovečnosti od Internacionalnog Suda

Pravde u Hagu.

Haradinaj, koji je bio lider OVK,

opisan je u izveštaju nemačkog Infor-

mativnog Servisa za 2005. kao jedan od

najmoćnijih i najopasnijih vođa klanova

na Kosovu. Izveštaj tvrdi: "Organizacija

oko Ramuša Haradinaja, čije je središte

u oblasti Dečana i koja je zasnovana na

plemenskim vezama, upletena je u čitav

26

Z BALKAN

spektar kriminalnih, političkih i vojnih

aktivnosti, s bitnim reperkusijama po

bezbednost čitavog Kosova. Grupa broji

oko 100 članova i upletena je u švercova-

nje oružja i droga i ilegalnu trgovinu ro-

bom. Osim toga, ona kontroliše lokalne

organe vlade".

Uprkos tome, nemačka vlada nastav-

lja svoju blisku saradnju i kooperaciju

sa kriminalnim i ultranacionalističkim

snagama na Kosovu. U svojim liderskim

ulogama u UNMIK-u i KFOR-u nemački

zvaničnici zatvaraju oči pred zločinima

počinjenim od ekstremnih nacionalista u

pokrajini, koji sprovode kampanju ubista-

va i proterivanja kako bi osigurali "etnički

čisto" albansko Kosovo.

Od 1998. udeo Srba koji žive na Ko-

sovu opao je na manje od 10 posto. Oko

polovine od 120.000 preostalih Srba u

pokrajini živi u etničkim enklavama.

Od vrlo ranih datuma, vodeći ne-

mački političari zalagali su se za nezavi-

snost Kosova. 2001. Gernot Erler (SPD),

državni ministar u spoljnim poslovima,

izjavio je nemačkom radiju da granice ne

bi trebalo smatrati nepovredivim u slu-

čaju Kosova. Zapravo, još u aprilu 1999,

dok je vazdušni napad NATO-a još bio

u toku, tadašnji govornik za spoljnu po-

litiku iz CDU, Karl Lamers, pokrenuo je

zahtev za kosovsku nezavisnost u nemač-

kom parlamentu.

Od 2005. zapadne sile intenzivirale

su svoje napore da izdejstvuju odceplje-

nje Kosova. Taj projekat je bio ubrzan

proglašenjem bivšeg fi nskog premijera

Martija Ahtisarija za posrednika UN.

Ahtisari je razvio plan koji je uklju-

čivao "uslovnu nezavisnost" za pokrajinu

– u praksi, stvaranje evropskog prokteto-

rata. Plan se susreo sa ogorčenim protiv-

ljenjem Srbije i Rusije.

U potonjim pregovorima između

Srbije i takozvane trojke (SAD, Rusija

i Evropska Unija), još jednom je to bio

Nemac, Wolfgang Ischinger, nemački

ambasador u Londonu, koji je vodio pre-

govore u ime Evropske Unije. Ischinger

je žestoko promovisao Ahtisarijev plan

nasuprot opoziciji iz Srbije, i bio je od po-

moći u omogućavanju odcepljenja Koso-

va iz Srbije.

Ahtisari je imao svoje sopstvene sa-

veznike. Između 2000. i 2004. Ahtisari je

bio predsedavajući Internacionalne Kri-

zne Grupe (ICG), fi nansirane od SAD,

čiji izvršni komitet popunjavaju visoke

diplomate i vojne fi gure iz Severne Ame-

rike i Evrope.

U odboru ICG-a su američki mili-

jarder Džordž Soroš, penzionisani SAD

general Vesli Klark, koji je 1999. bio glav-

ni komandant NATO snaga u ratu protiv

Srbije, Joška Fišer, Friedbert Pfl üger

(CDU) i Uta Zapf (SPD). Od samog po-

četka Internacionalna Krizna Grupa lo-

birala je za podršku odcepljenja Kosova

i odigrala ključnu ulogu u privatizaciji

kosovskog industrijskog kompleksa u

Trepči.

Nemačka spoljna politika više od de-

set godina aktivno je radila na odvajanju

Kosova od Srbije. Nemačka se nadala da

zajamči ovaj cilj sporazumom sa Rusi-

jom. Sada, međutim, nemačka podrška

odcepljenju Kosova po nalogu alijanse

zapadnih sila razbesnela je Moskvu, i još

jednom upalila fi tilj na balkanskom bure-

tu baruta. ■


■■ ■ ADVOKATI PROTIV

RADNIČKIH PRAVABEOGRAD - Timovi pravnika u velikim fi rmama,

umesto da štite zaposlene, traže rupe u zakonu,

rekli su Politici u Centru za demokratiju.

Uz savet šefi ce da uvek ima šta da se radi i

da ako ona i njene koleginice ne znaju šta, ona će

ih uposliti, službenica strane banke svakodnevno

ostaje nekoliko sati duže za šalterom. Naknadu

za prekovremeni rad, naravno, ne prima. Prema

rečima Svetlane Vukomanović, izvršnog direktora

Centra za demokratiju, ovo je najčešći oblik nepo-

štovanja prava zaposlenih.

“To je novi vid eksploatacije zaposlenih u Srbiji.

Ispostavilo se da velike i bogate fi rme imaju timove

advokata koji, umesto da štite radnike svakodnev-

no traže rupe u zakonu, kako bi na legalan način

obezvređivali radnička prava. Inspektori rada su

nam na terenu vrlo često govorili da ne mogu da

veruju koliko su poslodavci postali kreativni u kr-

šenju zakona”, kazala je Vukomanovićeva.

U Centru za demokratiju upozoravaju i da je

rad na crno, bez obzira na sve mere koje država

preuzima i dalje raširen. Takođe, navode činjenicu

da u Srbiji radnici u dovoljnoj meri nisu upoznati sa

svojim pravima, kao i da samo mali broj njih uspe-

va da se zaštiti sudskim putem.

“Uglavnom, problem i nastaje kad se dođe

do sudnice. Građani nisu imali zamerke na rad

inspektora, ali su se žalili na iskustva sa pravo-

sudnim sistemom. Radnički sporovi trebalo bi da

traju do šest meseci. Nažalost, po sudskim fi okama

ovi predmeti tavore godinama”, kaže Svetlana Vu-

komanović.■ ■ ■

■■ ■ ČAVEZ: EKSPROPRIJACIJOM

PROTIV KRIZEKARAKAS - Predsednik Venecuele Ugo Čavez re-

kao je da će u slučaju da fi nansijska kriza pogodi

Venecuelu, eksproprisati banke koje se nađu u

teškoćama.

“Ako fi nansijska kriza pogodi Venecuelu, nema

ni najmanje sumnje da neću dati ni jedan cent ban-

kama; eksproprisaću ih”, rekao je on.

Čavez je dodao da je “čudno” da bogate zemlje

nemaju novca da se bore protiv siromaštva, da

proizvode hranu, lekove ili ulažu u obrazovanje, a

imaju za spasavanje posrćućih banaka.

SAD, Velika Britanija, Francuska i Holandija su

među zemljama koje su, pogođene krizom, deblo-

kirale milijarde dolara kako bi podržale bankarski

sektor.

Čavez je rekao da svetska kriza nije pogodila

Venecuelu, jer je njena privreda jaka zahvaljujući

revoluciji, socijalističkoj inspiraciji koju njegova

vlada primenjuje.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

27

Z SVET

13. septembar 2008.

U slabo zapaženom odeljku svoje najpro-

davanije knjige, Tamna strana, Džejn

Mejer1 iznosi jednu sliku o značaju koji

se pridaje životima jednih, naspram

obezvređivanju života drugih. Naime,

u oktobru 2001. godine, uznemiren laž-

nom uzbunom o širenju nervnog gasa u

Beloj kući, potpredsednik Dik Čejni2 je,

izveštava Mejerova, otišao pod zemlju.

Bukvalno se samoubunkerio "na bezbed-

nom, strogo poverljivom mestu", koje ona

opisuje kao "jedan od nekoliko hladnora-

tovskih podzemnih bunkera, zaštićenih

od nuklearnih bombi i izgrađenih za vre-

me Trumana i Ajzenhauera3, od kojih

1 Džejn Mejer (1955, Njujork) je

novinarka, članica redakcije Njujorkera od

1995. godine. Poslednjih godina napisala je

veliki broj tekstova o Diku Čejniju, porodici

Bin Laden, i kontraverznoj politici američke

vlade po pitanju ekstradicije osoba koje su

osumnjičene za terorizam. (primedba Z

redakcije)

2 Ričard Brus ’’Dik’’ Čejni (1941)

je bio američki ministar odbrane u periodu

kada je predsednik SAD bio Džordž Buš Se-

nior (1989-1993). Postao je potpredsednik

SAD dolaskom Džordža Buša Juniora na

mesto predsednika SAD početkom 2001.

godine. Rukovodio je invazijom Paname

1989. godine, kao i operacijom ’’Pustinjska

oluja’’ 1991. godine tokom Zalivskog rata

rata na Bliskom Istoku, vođenog između

Iraka i koalicionih snaga 34 države pod

mandatom Ujedinjenih nacija i vođstvom

SAD sa ciljem da se proteraju iračke snage

koje su okupirale Kuvajt. (primedba Z

redakcije)

3 Hari Truman (1884-1972) je

bio 33. predsednik Sjedinjenih Američkih

Država u periodu od 1945. do 1952. godine.

Dvajt Dejvid ’’Ajk’’ Ajzenhauer (1890-

1969) je bio američki vojskovođa i političar,

najpoznatiji po komandovanju savezničkim

snagama u Zapadnoj Evropi za vreme

Drugog svetskog rata, kao i po tome što

se najbliži nalazio nekoliko stotina stopa

ispod nivoa zemlje..." Taj bunker se nazi-

vao, možda samo poluposprdno, "stanom

vrhovnog komandanta".

U tom periodu, ako bi Čejni morao

da putuje sa jednog na drugo mesto, "vo-

zili su ga u koloni blindiranih kola koja je

menjala maršrutu da bi zavarala poten-

cijalne napadače". Na zadnjem sedištu

automobila u kome je on sedeo, nastav-

lja Mejerova, ležala je (zlu ne trebalo)

"vojnička vreća u kojoj su se nalazile

gas-maska i komplet za preživljavanje u

uslovima biohemijskog rata". A da se ni

najmanja pretnja ne bi nadvila nad nje-

govu glavu, "retko je putovao a da sa so-

bom ne bi poveo i doktora medicine".

Kad smo kod vođa u nemirnim vre-

menima, ovaj baš i nije bio portret koji

oličava hrabrost. Možda je bliži oličenju

paranoje ili prosto straha, ali ma šta bio,

takođe predstavlja i čudnovatu vrstu pri-

davanja značaja samom sebi. Da li je ije-

dan ratni predsednik - uključujući Abra-

hama Linkolna kad su južnjačke armije

marširale na Vašington, ili Franklina D.

Ruzvelta na vrhuncu Drugog svetskog

rata − ikada bio tako bizarno prezaštićen

u prestonici države? Da li je bilo koja ad-

ministracija ikad toliko polagala na zašti-

tu života ijednog jedinog funkcionera?

S druge strane, dobro oklopljeni pot-

predsednik Čejni i njegov pomoćnik Da-

vid Adington odigrali su glavnu ulogu,

kako Mejerova dokumentuje strašnim

pojedinostima, u gubljenju globalnog

rata protiv terorizma4, koji je takođe bio

i globalni rat terorom5, vođen u zemlja-

ma udaljenim hiljadama milja. U tom

novom ratu, "rukavice su skinute", "okovi

je na mestu predsednika SAD proveo dva

mandata, 1952. i 1956. godine. (primedba Z

redakcije)

4 Global War on Terror

5 Global War of Terror

zbačeni" – sve same vizuelne predstave

omiljene u američkoj administraciji i

Džordž Tenetovoj CIA-i. U tom proce-

su, nijedna cena u vidu unižavanja ljudi

ili elimisanju ljudskih života nije se po-

kazala previsokom da ne bi bila plaćena

– sve dok je plaća neko drugi.

Nedavno, platilo ju je oko šezdeseto-

ro avganistanske dece.

Bezvrednost drugihIako ni jedan nivo zaštite ne beše do-

voljan za ovu ekipu iz Bele kuće, ona ipak

nije ponudila nikakvu zaštitu civilima

koje je zadesilo da žive u "zonama rata",

koje se neprestano šire po ovoj planeti.

Na Bliskom istoku, u Somaliji, Pakistanu,

Avganistanu, rat koji se vodi usmeren je

protiv civila (iako to nikada neće biti pri-

znato). "Kolateralna šteta", sterilna fraza

samoiskupljenja koju je Pentagon iza-

brao da upotrebljava isključivo za usput-

no ubijanje civila, postaće glavni princip

ratova koje je, izgleda, predsednik odlu-

čio da povede skoro istog onog trenutka

Tom Engelhart

Značaj jednih, bezvrednost drugihAnatomija kolateralne štete u Bušovoj eri

28

Z SVET

u kome je potpredsednik iščezao u svom

bunkeru.

U svetu u koji je smrt iznenada sti-

gla, u tim slabo nastanjenim i zabačenim

prostranstvima planete, koje su neokon-

zervativci nazvali "lukom nestabilnosti"

(i pre nego što su ga takvim učinili), civili

su, kad ih je pogodila katastrofa, imali

na raspolaganju šačicu lekara i nijedan

komplet za preživljavanje, kao ni gas ma-

sku. Najčešće su, kada se pojavila nena-

javljena smrt, bili na spavanju ili se bavili

svojim svakodnevnim poslovima. Svih

ovih godina, priče o ovim smrtima, ako

su uopšte ugledale svetlost dana, obično

bi se nalazile na unutrašnjim stranama

novina u kratkim izveštajima o ratnim

zbivanjima u kojima su redovno bili uko-

pani "žene i deca".

Mi nemamo pojma koliko su civila,

tokom ovih godina, vojska SAD i vojska

njenih saveznika pobili, znamo samo da

je "kolateralna šteta" široko rasprostra-

njena pojava, a broj žrtava svakako nije

najvažnija briga u predsednikovom ratu

protiv terora, štaviše nikome ovde uop-

šte nije stalo da sazna koliki je taj broj.

’’Kolateralna šteta” je činjena na bez-

brojne načine – artiljerijskom paljbom

tokom početne invazije Iraka, čestim

odstreljivanjem civila u vozilima i na

kontrolnim punktovima, pešadijskom

vatrom (ili čak vatrom privatnih plaće-

nika) iz konvoja, tokom racija po privat-

nim kućama, tokom operacija po selima,

i najviše iz vazduha.

U Avganistanu, kako je pobuna tali-

bana rasla znatno brže nego snaga trupa

SAD i NATO, tako se povećavalo kori-

šćenje vazdušne sile. Od 2004. do 2007.

godine, broj vazdušnih napada se ude-

setostručio. Tokom prošle godine, broj

pogibija civila usled ovih vazdušnih na-

pada skoro se utrostručio. Prema Marku

Garlasku, bivšem funkcioneru Penta-

gona i vojnom analitičaru ’’Hjuman rajts

voča’’, 317.000 funti bombi je bačeno u

junu ove godine, a 270.000 u julu, što je

jednako ’’ukupnoj tonaži bombi bačenih

tokom cele 2006. godine’’.

Kao i sve druge brojke koje se od-

nose na žrtve, brojevi koje sada dobi-

jamo kao izveštaje o smrti avganistan-

skih civila su približni i verovatno niži

od stvarnih, posebno stoga što se rat

protiv talibana većim delom odvijao

u zabitima jednog od najsiromašnijih,

najzabačenijih regiona na planeti. Ali,

ipak, nešto znamo. Na primer, iako su

mediji posvećivali pažnju temi spora-

dično, znamo da je u mnogim situacija-

ma dolazilo do stradanja izvesnog broja

nevinih. Dok su, na primer, u oktobru

2006. Amerikanci provodili dane pri-

kovani za TV ekrane prateći izveštaje

o ubistvu pet amiških devojčica koje je

počinio poludeli čovek u jednoj prosto-

riji školske zgrade u Pensilvaniji, ili o

ubistvima 32 studenata koje je izvršio

njihov kolega na Univerzitetu Virdžinija

Tek u aprilu 2007, između 2001. i ove

godine, američki avioni su desetkovali

tri avganistanske i jednu iračku svadbu,

poslednju pre samo mesec dana, a da se

u medijima skoro nije ni pojavila vest o

tome. U poslednjem takvom ’’inciden-

tu’’ smrt je stigla 47 ljudi, uglavnom ’’sa

nevestine strane’’, uključujući i samu ne-

vestu. Poruka ovih pokolja je da ako ste

stanovnik oblasti u kojoj ima talibana, a

takve sada čine veći deo ove zemlje, bo-

lje vam je da se ne okupljate.

Svaki od ovih događaja je obeležen

uniformnim odgovorom SAD: najpre

ide tvrdnja da je na snage SAD otvore-

na vatra i da su pobijeni bili neprijatelji;

zatim sledi ispravka i predstavljanje po-

kolja "kolateralnom štetom" neizbežnom

za vreme rata i, iznad svega, otvoreno

pokazivanje nespremnosti na istinsko

izvinjenje, kao ni na prihvatanje stvarne

odgovornosti za to što su zbrisali sa lica

zemlje grupu meštana koja nešto pro-

slavlja.

I, imajmo na umu da su ovakve kata-

strofe tek deo daleko širih, medijski jed-

va pokrivenih priča. Samo su u julu, na

primer, vojni funkcioneri SAD i NATO

pokrenuli istragu o tri vazdušna napada

u Avganistanu u kojima je ubijeno 78 av-

ganistanskih civila.

Otkako je rat u Avganistanu počeo

2001. godine, ovakvi "incidenti" su se če-

sto događali. Ne iznenađuje što je Bušova

administracija, zajedno sa Pentagonom,

izumela metod kako da se izvuče iz ova-

kvih situacija. Posle svega, sledi da glo-

balni rat protiv terorizma počiva na ne-

izgovorenom uverenju da životi civila iz

udaljenih zemalja koji gledaju svoja posla

u suštini nemaju nikakav značaj u pore-

đenju sa američkim potrebama i željama.

Njihovi životi su bezvredni.

Incident u AzizabaduJoš jedno nedavno okupljanje Av-

ganistanaca, okončano je pokoljem ci-

vila jezivih razmera. Njemu je napokon

posvećena medijska pažnja daleko veća

od uobičajene i još ne prestaje. Zadrža-

vajući se u vestima, taj događaj je otvorio

prozor kroz koji se mogao videti način

na koji su se vojne snage SAD i Bušova

administracija odnosili prema većini slu-

čajeva "kolateralne štete" koji su prodrli u

vesti tokom poslednjih godina.

U noći 21. avgusta, održavala se ko-

memoracija u Azizabadu, selu u okrugu

Šindand avganistanske pokrajine He-

rat, za plemenskog vođu koji je poginuo

prethodne godine, koji je bio, kako su

potvrdili seljani, protivnik talibana. Sto-

tine ljudi se okupilo, "uključujući članove

familija iz dva plemena".

Te noći, združene snage specijalnih

jedinica SAD i avganistanske armije,

napale su selo. Tvrdili su da su upali u

"zasedu" i našli se pod "jakom paljbom".

Tražili su pomoć u vidu uzastopnih na-

pada iz vazduha. Sudeći po rezultatima

nekoliko istraga i izveštavanju sa lica

Dik Čejni se obraća vojnicima u Iraku

29

Z SVET

mesta novinarke Njujork Tajmsa Karlo-

te Gol, te noći je poginulo najmanje 90

civila, uključujući najverovatnije 15 žena

i do 60-oro dece. Ubijeno je ni manje ni

više nego 76 članova samo jedne familije,

zajedno sa njihovim poglavarom, Rezom

Kanom. Čini se da je baš njegovo imanje

bilo meta napada.

Ispostavilo se da Kan, nije bio ”mi-

litantan” niti taliban, nego "bogati bi-

znismen, građevinskim i bezbednosnim

ugovorima povezan sa obližnjom ame-

ričkom vojnom bazom na aerodromu

Šindand". Potvrđeno je da je imao pri-

vatnu kompaniju koja je pružala usluge

obezbeđenja vojsci SAD na aerodromu

i, isto tako, bio je vlasnik biznisa sa mo-

bilnim telefonima u gradu Herat. Imao

je propusnicu koju mu je "izdao ofi cir

američkih specijalnih jedinica na kojoj je

on označen kao 'koordinator Specijalnih

snaga SAD' ". Još osmorica ubijenih te

noći, prema izveštaju Golove, radili su

kao čuvari u američkoj privatnoj fi rmi

koja pruža usluge obezbeđenja. Konač-

no, dvojica poginulih su radili u avgani-

stanskoj policiji i učestvovali u borbama

protiv talibana.

Incident u Azizabadu može da pred-

stavlja jedan od najsmrtonosnijih, medij-

ski potvrđenih napada američke vojske

na civile počev od invazije 2001. godine.

Brojne građevine su bile oštećene. Mnoga

tela, uključujući i dečja, trebalo je iskopa-

ti iz ruševina. Tu je bilo ni više-ni manje

nego 60-oro dece među ubijenima. Po-

kazalo se da su vojne snage SAD napale

na osnovu dezinformacije dobijene od

drugog plemenskog vođe, biznismena iz

iste branše, neprijateljski raspoloženog

prema Kanu i njegovom bratu. Kao što je

jedan plemenski starešina, koji je poma-

gao da se mrtvi sahrane, rekao: "Potpuno

je očigledno, Amerikanci su bombardo-

vali područje na osnovu dezinformaci-

je. Stopostotno sam uveren da im je tu

dezinformaciju neko dostavio zbog ple-

menskih sukoba. Amerikanci su stranci i

oni to ne razumeju. Ovi ljudi koje su po-

bili, bili su neprijatelji talibana".

Ponovljeni vazdušni napadi SAD,

koji su prouzrokovali pogibije civila, po-

kazali su se katastrofalnim po predsed-

nika Avganistana, Hamida Karzaia. On

je požurio da osudi napade na Azizabad

u kojima su pogođena dvojica avgani-

stanskih komandanata, uključujući i za-

padnoavganistanskog najvišeg ofi cira za

"nemar i prikrivanje činjenica" i naredio

sopstvenu istragu o incidentu. Njegov

tim istražitelja je zaključio da je zaista

poginulo više od 90 avganistanskih civi-

la. Zajedno sa avganistanskim Savetom

ministara, Karzai je, isto tako, zahtevao

"preispitivanje prisustva internacional-

nih snaga kao i sporazuma sa stranim

saveznicima, uključujući NATO i Sjedi-

njene Države".

Ahmad Nader Naderi, komesar av-

ganistanske nezavisne komisije za ljud-

ska prava, izvestio je da je jedno od istra-

živanja njegove grupe "otkrilo da je 88

ljudi bilo ubijeno, uključujući 20 žena".

Misija UN u Avganistanu je zatim po-

slala sopstveni tim istražitelja iz Herata

da intervjuiše preživele. Istraga je "otkrila

ubedljive dokaze, zasnovane na iskazima

očevidaca, da je ubijeno nekih 90 civila,

uključujući 60 dece, 15 žena i 15 muška-

raca". (Potvrđeno je da su deca bila uzra-

sta od "3 meseca do 16 godina, i da su sva

pobijena na spavanju").

Američki odgovorImajući u vidu težinu dokaza o Azi-

zabadu, istrage na licu mesta, mnoštvo

grobnica i razrušenih kuća, specifi čnost

iskaza očevidaca, i tako dalje, moglo se

učiniti da je ovo jedan istražen i zatvoren

slučaj greške obaveštajaca koji se završio

pogrešnim napadom sa katastrofalnim

posledicama. Ali prihvatanje takvog za-

ključka jednostavno nije sastavni deo

scenarija po kome se ponašaju vojska

Sjedinjenih Država i Bušova administra-

cija.

Umesto toga, ono što u takvim slu-

čajevima redovno dobijate su: predvidiva

priča SAD da su tvrdnje da se nešto tako

dogodilo izmišljotine čudaka (ili jedno-

stavno gole laži), sledi strategija podiza-

nja zida ćutanja (odbijanje da se odgovori

na pitanja), pa uključivanje pristupa "kri-

ve-su-žrtve", diskvalifi kovanje izveštaja o

pogibiji civila kao "neprijateljski inspirisa-

ne propagande", – a ako pritisak javnosti

za to vreme ne splasne – uslediće najava

"istrage" (čiji će rezultati retko kad biti

objavljeni), praćena izrazima "žaljenja" ili

"tuge" zbog gubitka života, izgovorenim

bez prihvatanja stvarne odgovornosti za

ono što se desilo - iza kojih nikada nećete

čuti iskreno izvinjenje.

A sad, hajde sa se pozabavimo ame-

ričkim odgovorom na slučaj Azizabad.

BrojeviPrvobitno su vojne snage SAD glatko

porekle da je ijedan jedini civil ubijen u

selu. Tvrdili su da je tokom operacija po-

ginulo 30 talibanskih "militanata". ("Po-

bunjenički vojnici su delovali sa različitih

tačaka na tom imanju otvarajući vatru iz

lakog naoružanja i raketnih minobacača.

Združene snage su uzvratile otvaranjem

vatre iz lakog naoružanja i jednim vaz-

dušnim napadom, ubivši 30 militanata".)

Gađano je jedno jedino usko područ-

je pod kontrolom lokalnog talibanskog

komandanta, kasnije identifi kovanog

kao Mula Sadik, koji je ubijen. (Sadik

je odmah zatim pozvao Radio Liberti da

pokaže da je još uvek vrlo živ i da se te

noći uopšte nije nalazio u selu). Sasvim

ubrzo, međutim, vojni glasnogovornici

počinju da se povlače. Brigadni general

Ričard Blanšet, glasnogovornik NATO,

izjavio je da su "islednici poslati odmah

posle bombardovanja na lice mesta" za-

pravo potvrdili pogibiju tri žene i dvoje

30

Z SVET

dece, za koje se pretpostavlja da su rođaci

mrtvog talibanskog komandanta.

Posle gnevnog saopštenja predsed-

nika Karzaija, kao i objavljivanja rezulta-

ta istrage koju su sprovele njegove ekipe,

vojska SAD je malo izmenila svoj račun,

priznavši da su poginula samo 25-orica

talibanskih boraca kao i petoro Avga-

nistanaca za koje je utvrđeno da ’’nisu

borci”, a među njima i jedna žena i dvoje

dece. Komanda vojske SAD, međutim,

ostaje ’’vrlo čvrsto” pri tvrdnji da je uku-

pan broj poginulih Avganistanaca - 30.

Kasnije, kada je vojna istraga pokre-

nuta, komanda vojske SAD u Avganista-

nu, izdala je nejasno saopštenje ukazuju-

ći da su "koalicione snage svesne optužbi

da je angažovanje u okrugu Šindand u

Pokrajini Herat, u petak, možda dovelo

i do civilnih žrtava osim onih o kojima

smo već izvestili".

A 28. avgusta, objavljeni su rezultati

američke vojne ”istrage”, kojima je potvr-

đeno da je ubijeno samo 30 Avganistana-

ca.

Međutim, 29-og avgusta general Da-

vid D. MekKirnan, američki komandant

NATO snaga, povećava broj, sugerišu-

ći da je moguće da je poginulo "do 40"

Avganistanaca, ali i dalje insistirajući na

tome da je samo petoro civila među nji-

ma, dok su svi ostali bili "muškarci voj-

ničkog uzrasta".

Ovako revidirane brojke još su bile

nametane 2. septembra, kada su prema

Vašington postu, "vojni funkcioneri SAD

glatko odbacili" broj žrtava do kog su

došli Avganistanci i UN.

Već 4. septembra je Los Anđeles

Tajms izvestio da vojska SAD sada ”pri-

znaje” da je pobijeno 35 militanata i se-

dam civila – ukupno 42 Avganistanaca

– u tom napadu.

Na tome su američki brojevi ostali

do danas. Počinjete da o svemu ovome

mislite kao o čudovišnom (i bezobzir-

nom) neformalnom procesu pregovo-

ra pod pritiskom. Za samo dve nedelje,

Amerikanci su polako odustajali od tih

prethodno defi nitivnih brojki, pomeraju-

ći se stidljivo ka brojevima koje su izneli

Karzaijevi i UN timovi, ali ne odustajući

od svoje verzije opisa događaja.

IstragePrva istraga, prema glasnogovor-

nicima vojske SAD, izvršena je slede-

ćeg jutra, odmah posle napada, kada su

istražitelji iz vojski koje su izvršile napad,

navodno išli od kuće do kuće "procenju-

jući štetu i gubitke" i "fotografi šući ih".

Ratnim fotografi ma je bilo rečeno da

moraju da "dokumentuju scenu". Prema

Golovoj, izveštaču Njujork Tajmsa, voj-

ne snage SAD su tvrdile da su njihove

snage "pažljivo prečešljale ovaj mali za-

padni zaseok, zgradu po zgradu, par sati

nakon vazdušnog napada, i ponovili do-

lazak 26.avgusta, za koji meštani tvrde da

se nikada nije desio".

Kako su tvrdnje o ubijanju civila po-

stajale sve brojnije a Karzai osudio na-

pad, general-major Džefri Dž. Šloser,

komandant koalicionih snaga u Avgani-

stanu, naredio je sprovođenje "istrage"

ove epizode. ("Sve tvrdnje o civilnim

žrtvama shvaćene su vrlo ozbiljno. Koa-

licione snage čine svaki napor da spreče

povređivanje ili gubitak nevinih života.

Istraga je naređena").

Na dan 29. avgusta, objavljeni su

rezultati istrage, izvršene u rekordnom

roku. Broj žrtava - samo 30 Avganistana-

ca, 25 militantnih talibana – defi nitivno

je potvrđen. Buduća "zajednička istraga"

sa avganistanskom vladom bila je, me-

đutim, predložena. Tog istog 29.avgusta,

general MekKirnan je takođe predložio

da se UN takođe pridruže zajedničkoj

istrazi.

Dana 3. septembra, Avganistanci su

prihvatili predlog SAD za ono što je na-

zvano "tripartitna istraga".

A 7. septembra "pojava dokaza" –

mutnog videa spremnog za tribunal, koji

je kamerom mobilnog telefona snimio

jedan lekar iz Azizabada, i koji je "pri-

kazivao desetine tela civila, uključuju-

ći i brojna dečja" – navela su generala

MekKirnana da zatraži da se američka

istraga obnovi. Sad se američka central-

na komanda izgleda pripremala da "po-

šalje tim viših istražitelja, na čelu sa ge-

neralom, a uključujući i vojnog pravnog

stručnjaka, da istraže incident".

Normalno, takvi istražitelji, čiji re-

zultati obično ostaju strogo poverlji-

vi, nisu ništa drugo do varka, smišljena

radi razvodnjavanja situacije dok pažnja

javnosti ne splasne. U ovom slučaju, mi-

nimalistička vojna istraga, koja je samo

podržala prvobitno zataškavanje istine o

napadu na Azizabad, bila je iznuđena, a

kako su avganistanski protesti splasnuli,

do sada je sigurno otišla na đubrište isto-

rije.

Dva sveta Prvobitno, prema Vašington Postu,

"glasnogovornica vojnih snaga SAD od-

bacila je kao 'šokantne' tvrdnje avgani-

stanske vlade o broju civila poginulih u

napadu... Zvaničnici SAD u Vašingtonu,

koji su govorili pod uslovom da ostanu

anonimni, rekli su da su talibani postali

majstori u širenju dezinformacija kojima

bi navukli napade SAD na civile". U ko-

mentaru za koji je traženo da izvor osta-

ne neimenovan, zvaničnik iz vojske SAD

kasnije je sugerisao "da su seljani isfabri-

kovali dokaze kao što su sveže zatrpane

grobnice".

Potpukovnica Rami Nilson-Grin,

glasnogovornica vojske SAD, insistirala

je: "Uvereni smo da smo napali pravo

imanje".

Dana 24. avgusta, kako je protest

zbog masakra u Azizabadu bio sve jači u

Avganistanu, glasnogovornik Bele Kuće,

Toni Frato je rekao pred jatom novinara:

"Žalimo gubitak života među nevinim

Avganistancima koje smo se obavezali da

štitimo... Koalicione snage preduzimaju

31

Z SVET

mere predostrožnosti da spreče civilne

žrtve, za razliku od talibana i militanata

koji ciljaju civile i koriste ih na način koji

njihove živote dovodi u opasnost".

A 25. avgusta Frato je dodao: "Ve-

rujemo da, iz onoga što nam je rečeno u

Ministarstvu odbrane, oni veruju da je taj

napad bio dobar… Treba da vam kažem,

ipak, pre svega, mi očigledno žalimo gu-

bitak života svakog civila koji u ovakvim

napadima može izgubiti život – bez ob-

zira da li su oni Avganistanci ili Iračani, u

bilo kojoj od ovih zona sukoba". Tog istog

dana, Pentagonov glasnogovornik Bra-

jan Vitman je rekao: "U ovom trenutku

mi nastavljamo da verujemo da je to bio

legitiman napad sproveden protiv taliba-

na. Nažalost, bilo je i civilnih žrtava, iako

je njihov broj sporan, rekla bih. Upravo

zato se o tome vodi istraga".

Na konferenciji za štampu 27.avgusta

u Pentagonu, komandant korpusa mari-

naca, general Džems Konvej je rekao:

"Ako su izveštaji o civilnim žrtvama u

Avganistanu tačni - a ponekad je to ve-

liko 'ako', jer mislim da svi mi shvata-

mo kakvi su majstori talibani u pogledu

sprovođenja informacijskog rata, ali ako

se oni dokažu, biće to istinski nesrećan

incident. Potrebno je da izbegavamo ta-

kve incidente, sigurno, po svaku cenu...

"Znate da je vazdušna moć prven-

stvena asimetrična prednost koju mi

imamo i nad talibanima i, po tom pitanju,

nad Al Kaidom u Iraku... A kada uvidimo

da su naši protivnici opasni ljudi na opa-

snom terenu, pre nego što spustimo naše

marince ili pešadince da se bore protiv

njih, najpre izvučemo prednost iz naše

- asimetrične vojne nadmoći ... Ne zna-

te uvek šta vas čeka na terenu, nažalost.

A ponekad mislimo da je bilo namernih

nastojanja na strani talibana da se okruže

civilima zato da bi makar ubrali plodove

jedne informacione operacije ako civili

izginu".

General MekKirnan je 29. avgusta

ponovio američki stav, izražavajući žalje-

nje zbog svakog izgubljenog života civila:

"To je bio legitimni pobunjenički cilj. Ža-

limo zbog gubitka života civila, ali broje-

vi koje smo mi utvrdili u ovoj oblasti su

daleko manji od brojeva o kojima govore

mediji, a ono u šta mi verujemo jeste da

se ovde radi o vrlo smišljenoj operaciji

informativnog rata koja je orkestrirana

od strane pobunjenika, talibana". Takođe

se požalio na istragu UN rekavši: "Vrlo

sam razočaran što Ujedinjene Nacije

nisu razgovarale sa našim štabom pre

nego što su objavile svoje nalaze" a onda

je sugerisao da je predsednik Karzai bio

žrtva lošeg informisanja.

Dana 3. septembra, pod sve jačim

pritiskom javnosti, ambasador SAD u

UN Zalmaj Halilzad, potisnuo je debatu

o nepoklapanju brojeva žrtava u "maglu

rata", dok se zalagao za novu zajedničku

istragu: "verujem da je u sve ovo umeša-

no i malo ratne magle iz početnih izve-

štaja. Ponekad prvi izveštaji mogu biti

pogrešni. A, najbolji način da se to reši,

jeste da imamo takvu istragu kakvu smo

mi predložili, u kojoj učestvuju SAD, ko-

alicija, vlada Avganistana, i Ujedinjene

nacije."

Istog dana Karzaijev kabinet je

objavio saopštenje prema kome je pred-

sednik Buš telefonirao avganistanskom

predsedniku: "Predsednik Amerike je

izrazio svoje žaljenje i saosećanje zbog

incidenta u Šindandu". Citirali su ga: "Ja

sam partner u vašem gubitku i gubitku

koji je zadesio avganistanski narod".

Na dan 3. septembra general

MekKirnan je rekao: "Svaka smrt civila

za vreme rata jeste strašna tragedija. Čak

je i jedna jedina smrt – prevelika žrtva...

Želim da ponovo izrazim najiskrenije

saosećanje i da se izvinim porodicama

čiji su voljeni nepovratno stradali u una-

krsnoj vatri u borbi naših snaga protiv

pobunjenika u Azizabadu". Iako su av-

ganistanski civili masovno izginuli zbog

američkih vazdušnih napada, a ne zbog

nekakve unakrsne paljbe, ova izjava je

bila nešto najbliže izvinjenju do čega je

došao neko povezan sa američkom vla-

dom ili vojskom.

Pošto je 7. septembra obnovio vojnu

istragu, general MekKirnan je izjavio:

"Narod Avganistana može da računa na

našu posvećenost i odgovornost u dola-

ženju do istine".

Igranje vatromDozvolite mi da istaknem ironični

detalj iz ove priče. Vojska SAD je tvrdi-

la da su njihovi sad već diskreditovani

podaci o Azizabadu "bili potvrđeni od

strane jednog nezavisnog novinara koji

se nalazio uz trupe SAD na licu mesta".

Ispostavilo se da je taj ”nezavisni novi-

nar” niko drugi do Oliver Nort, koji radi

za Fox News! Nort ne samo da je stekao

reputaciju poslušnika u Reganovoj vladi

kao vladin službenik, vladin branilac, i

učesnik u Iran-Kontra aferi6, nego se bo-

6 Iran-Kontra afera je naziv za

politički skandal koji je izbio u SAD krajem

1986. godine kada se otkrilo kako je ad-

ministracija predsednika Ronalda Regana

rio i u Vijetnamu. Ustvari, on se pojavio

kao svedok odbrane u slučaju marinca

optuženog zbog masakra Vijetnamaca u

Son Tangu u februaru 1970.

Baš kao sad i ovde, tako i tada u Vi-

jetnamu, behu "srca i umovi" lovljeni iz

tajno prodavala oružje Iranu, koji je u to

vreme ratovao s Irakom, a tako skupljena

fi nansijska sredstva koristila kako bi se,

zaobilazeći tadašnje američke zakone,

podržavali kontraši – antikomunistički

gerilci koji su ratovali protiv sandinističkog

režima u Nikaragvi. Oliver Nort je u to

vreme bio pomoćnik savetnika za nacio-

nalnu sigurnost i, zajedno sa svojom sekre-

taricom, uništavao je dokumenta vezana za

ovaj slučaj. (primedba Z redakcije)

Oliver Nort je stekao veliku popularnost među desničarima jer je uništavao dokaze o prodaji oružja Irancima i korišćenju tako zarađenog novca za fi nansiranje borbe kontraša protiv sandinista u Nikaragvi.

Nortova sekretarica Fewn Hall takođe okrivljena za aferu, dok je američki predsednik Ronald Regan uspeo da se izvuče. (vidi fusnotu 6).

32

Z SVET

vazduha i sa zemlje; tako da premnogo

civila beše raznešeno bombama iznova i

iznova; i isto tako je previše, kao u sluča-

ju zloglasnog masakra u Mi Laju7, isfabri-

kovanih reportaža koje su objašnjavale

kako su civili - vijetnamski seljaci – izgi-

nuli. Te priče je objavljivala vojska, iako

su te priče imale malo ili nikakve veze sa

onim što se tamo stvarno dogodilo.

Danas, "srca i umovi" bivaju isto tako

lovljeni širom prostranih oblasti plane-

te, a ljudi u iznenađujuće velikom broju

nastavljaju da ginu dok se samo trude da

nastave da žive svoje živote. Ovo je leto

bilo, u stvari, prepuno "incidenata" koji

najčešće nisu ili su jedva pominjani u ve-

stima, a u kojima su ginuli civili u Iraku,

Avganistanu, i u plemenskim oblastima

Pakistana: na kontrolnom punktu u irač-

7 Mi Laj masakr je masovni geno-

cid počinjen 16. marta 1968. od strane

američkih vojnih trupa nad nenaoružanim

civilima Republike Vijetnam (Južni Vijet-

nam). Broj žrtava se procenjivao između

347 i 504 osoba. Neke žrtve su bile silo-

vane, prebijane, mučene, dok su neki leševi

pronađeni iskasapljeni. Optuženo je 26

američkih vojnika i samo je jedan osuđen

na dve godine zatvora. Odslužio je samo

četiri i po meseca. (primedba Z redakcije).

koj pokrajini Dijala, američki vojnici su

ubili doktora Abdula-Salama al-Šima-

rija, načelnika internističkog odeljenja

državne bolnice Baakuba dok je puto-

vao kolima na posao, dok je druga grupa

američkih vojnika iz konvoja projektilom

oborila direktora i dve službenice dok su

se vozili na svoja radna mesta u fi lijali

banke na Međunarodnom aerodromu.

(Nenaoružani, pobijeni Iračani su na-

knadno proglašeni naoružanim "zločin-

cima" pre nego što su demonstranti nate-

rali vojsku SAD da povuče ove optužbe).

Isto tako, nedavno je ubijena jedna avga-

nistanska žena sa dvoje dece na nemač-

kom kontrolnom punktu u provinciji

Kunduz, a od zalutale bombe poginulo je

još dvoje civila.

U plemenskim oblastima Pakista-

na, u napadu helikoptera SAD na jedno

selo, ubijeno je 20 civila, kako je saopštio

ogorčeni guverner provincije; a Pakistan-

ci, mahom rođaci čoveka označenog kao

glavni talibanski komandant, uključujući

i jednu od njegovih nekoliko žena, "sva-

stiku, sestru, dve sestričine, osmoro unu-

čadi i jednog odraslog rođaka", pobijeni

su projektilima iz američke bespilotne

letelice.

Ova vrsta "kolateralne štete" je koš-

mar koji ne prestaje, koji za razliku od

ubijenih amiških devojčica ili pucnjava u

američkim školama, uopšte ne fascinira

ni medije a, očigledno, ni Amerikance.

Izgleda da većina nas ne želi da zna šta

se događa, i generalno govoreći, da smo

srećni što mediji nisu posebno zaintere-

sovani da nam to i pokažu. To je jedan

od razloga što često apsurdni iskazi koje

ponekad nudi vojska SAD ne nailaze na

kritiku - što, srećom, nije slučaj sa inci-

dentom u Azizabadu. Ni manje ni više,

Bušova administracija, bila je više nego

voljna da prihvati "kolateralnu štetu" kao

svakodnevnu prateću pojavu svog glo-

balnog ’’rata protiv terora’’.

Naravno, važno je šta cenite kao

vrednost, a čemu odričete vrednost.

Kada sebi pripisujete višu vrednost, a

drugima oduzimate njihovu, vi prirodno

precenjujete svoje moći i zapanjujuće ste

slepi prema potencijalnim moćima dru-

gih – vi njih, ustvari, potcenjujete. To je,

može se reći, bio razuman rezime kratke

i gorke istorije Bušove vlasti.

Na taj način su, ne samo potpred-

sednik Čejni, već i predsednik i njegovi

najviši zvaničnici, ostali samo-zaštitnički

ubunkereni tokom godina u kojima su bili

na vlasti. Oko 60-oro dece masakriranih

u Azizabadu, svi iz iste porodice, njima

nisu bila važna. A, važna su. Kada pobi-

jete njih, i toliko drugih sličnih njima, sa-

svim je izvesno da se igrate vatrom.

[Napomena: sasvim retko se događa-

lo da američki reporteri dopru tamo gde

su se odigrali ovakvi incidenti. U ovom

slučaju, Karlot Gol je uspela da dođe na

lice mesta i njen je izveštaj iz Azaziba-

da osvanuo na naslovnoj strani Njujork

Tajmsa, što je bilo važno. Ne propusti-

te to. Osim toga, ’’Hjuman Rajts Voč’’ je

upravo objavio novi izveštaj o civilnim

žrtvama i vazdušnoj sili u Avganistanu.

Pogledajte ga. Antiwar.com je uobičajeno

dobro obavio svoj posao izveštavanja o

žrtvama globalnog rata protiv terora, dok

vebsajt Džejsona Dica redovno objavlju-

je pouzdane preglede vesti o takvim do-

gađajima. Osim toga, vebsajt Huana Ko-

lea Informed Comment objavljuje skoro

svakodnevne preglede primera upotrebe

prekomerne sile u Iraku, sile primenjene

na najvišem mogućem nivou.] ■


33

Z SVET

16. maj 2008. godine

Svakom ratu prethodi velika medijska

laž. Danas, Buš preti Venecueli i Ekva-

doru. Sutra, Iranu? A posle toga, ko je

sledeći? Sa predsednikom Uribeom, kao

lutkom, dilerom droge i ubicom Indi-

janaca (četiri miliona izbeglica). Ovaj

Uribe tvrdi da su pronađeni dokazi o

Čavezovoj podršci terorizmu i militari-

zaciji regiona u neuništivom kompjute-

ru Raula Reja (FARC).

Mediji glavnog toka šire ovu propa-

gandnu kampanju za naredni Bušov rat.

Setimo se koliko puta su SAD i isti me-

diji nama manipulisali. Svaki veći rat je

opravdavan onim što se kasnije pokaza-

lo kao dezinformacija. Evo kratke liste:

1. Vijetnam (1964 - 1975):Medijska laž: 2. i 3. avgusta (1964),

snage Severnog Vijetnama su optužene

od strane vlade SAD zbog napada na

dva vojna broda SAD u Zalivu Tonking

Šta smo kasnije doznali: Nikakvi

brodovi nisu napadnuti. To je bila čista

izmišljotina Bele kuće.

Stvarni cilj: da se spreči nezavi-

snost Vijetnama i da se očuva domina-

cija SAD u ovom regionu.

Posledice: Milioni žrtava, genetske

deformacije (Narandžasti agens), ma-

sovni društveni problemi.

2. Grenada (1983):Medijska laž: Malo ostrvo u Kari-

bima je optuženo da instalira sovjetsku

vojnu bazu i da ugrožava živote SAD

doktora.

Šta smo kasnije doznali: Potpuno

netačno. Predsednik SAD Regan je iz-

mislio sve to iz ničega.

Stvarni cilj: da se spreče društvene

i demokratske reforme premijera Bišo-

pa (koji je ubijen). Regan je rekao: ’’Mi

ne možemo da dozvolimo komunistič-

kim apačima da preuzmu našu privatnu

baštu...’’.

Posledice: Invazija SAD marinaca,

brutalna represija i restauracija kontrole

Vašingtona nad zemljom.

3. Panama (1989):Medijska laž: Invazija SAD mari-

naca je sprovedena da bi bio uhapšen

predsednik Norijega koji je optužen da

je diler droge.

Šta smo kasnije doznali: agent

Centralne obaveštajne službe SAD,

Norijega, zahtevao je suverenitet nad

Panamskim kanalom prilikom isteka

perioda iznajmljivanja zemljišta. Nepri-

hvatljivo za SAD.

Stvarni cilj: da se očuva kontrola

SAD nad ovim strateškim komunikacij-

skim putem.

Posledice: SAD bombardovanje je

ubilo od 2 do 4.000 civila, ignorisano od

medija.

4. Irak (1991):Medijska laž: Iračani su ukrali in-

kubatore sa porodiljskog odeljenja bol-

nice u gradu Kuvajtu.

Šta smo kasnije doznali: Pot-

puno izmišljotina koju je proizvela

Hill&Knowlton reklamna agencija, koju

je platio sam Emir Kuvajta.

Stvarni cilj: da se spreči Bliski istok

da stekne nezavisnost nasuprot SAD

dominacije i da se očuva vojna kontrola

Izraela nad regionom.

Posledice: Nebrojena količina žrta-

va tokom rata, uvećana tokom dugačkog

Majkl Kolon

Deset ratova, deset medijskih lažiKratka inventarna lista dezinformacija

34

Z SVET

embarga, uključujući lekove.

5. Somalija (1993):Medijska laž: Gospodin Kušner

sebe predstavlja kao heroja humanitar-

ne kampanje u Somaliji.

Šta smo kasnije doznali: četiri

SAD kompanje su kupile četvrtinu pod-

zemlja Somalije, bogatog naftom.

Stvarni cilj: kontrola vojno strateš-

kog regiona.

Posledice: Nesposobne da kontroli-

šu Somaliju, SAD drže zemlju u potpu-

nom haosu.

6. Bosna (1992 - 1995):Medijska laž: SAD reklamna fi rma

Ruder Finn i Bernard Kušner otkriva

takozvane srpske logore za ekstermina-

ciju.

Šta smo kasnije doznali: Ruder

Finn i Kušner su lagali. Ti kampovi su

bili za ratne zarobljenike spremne za

razmenu. Muslimanski predsednik Alija

Izetbegović je to priznao.

Stvarni cilj: da se uništi Jugoslavi-

ja, njen program socijalnog osiguranja,

da se region povrgne multinacionalnoj

kontroli, da se kontroliše strateška reka

Dunav i balkanski putevi.

Posledice: četiri godine strašnog

rata za sve nacionalnosti (Bošnjake,

Srbe i Hrvate). Rat provociran iz Berli-

na, produžen iz Vašingtona.

7. Jugoslavija (1999):Medijska laž: Srbi sprovode geno-

cid nad Albancima na Kosovu.

Šta smo kasnije doznali: čista iz-

mišljotina koju je priznao Džejmi Šej,

službeni govornik NATO-a.

Stvarni cilj: da se nametne kontro-

la NATO nad Balkanom i NATO-v pre-

obražaj u policijske snage svetskih raz-

mera. Uspostavljanje vojne baze SAD

na Kosovu.

Posledice: 2.000 žrtava NATO

bombardovanja. Etničko čišćenje Koso-

va od strane NVK pod pokroviteljstvom

NATO.

8. Avganistan (2001):Medijska laž: Buš je hteo da se

osveti posle 11. septembra i da uhvati

Bin Ladena.

Šta smo kasnije doznali: Ne po-

stoji dokaz o postojanju Al-Qaida orga-

nizacije. U svakom slučaju, Talibani su

predložili da predaju Bin Ladena.

Stvarni cilj: da se vojno kontroli-

še strateški region u Aziji, da se izgradi

naftovod preko Afghanistana radi kon-

trolisanja snabdevanja energentima Juž-

ne Azije.

Posledice: dugoročna okupacija i

masivno povećanje proizvodnje i trgo-

vine narkoticima.

9. Irak (2003):Medijska laž: Sadam poseduje

opasna oružja za masovno uništavanje,

potvrdio je Kolin Pauel u UN, držeći

epruvetu u svojoj ruci.

Šta smo kasnije doznali: Bela kuća

je naložila svojim službama da falsifi ku-

ju (slučaj Libi) ili da stvaraju lažne izve-

štaje.

Stvarni cilj: kontrola svih naftnih

izvora i mogućnost da se ucenjuju rivali:

Evropa, Japan, Kina...

Posledice: Irak je u haosu i građan-

skom ratu, uslovi života žena su unaza-

đeni u smeru potčinjavanja i mračnjaš-

tva.

10. Venecuela - Ekvador (2008?):

Medijska laž: Čavez podržava tero-

rizam, uvozi oružje, diktator je (konačni

izgovor još nije odabran).

Šta smo kasnije doznali: mnoge

medijske laži su već razotkrivene: Čavez

puca u svoj narod, Čavez anti-Semita,

Čavez militarista, igra se nastavlja

Stvarni cilj: glavne SAD kompani-

je žele da održe kontrolu nad naftom i

drugim izvorima na čitavom kontinen-

tu.. Boje se demokratskog i socijalnog

oslobođenja Latinske Amerike.

Posledice: Vašington vodi globalni

rat protiv čitavog Juga: pučevi, ekonom-

ske sabotaže, ucene, instaliranje vojnih

baza SAD pored prirodnih izvora...

ZaključakBilo kako bilo, svakom ratu pret-

hodi i opravdava ga masovna medijska

kampanja laži. I naš inventar je daleko

od toga da bude potpun! Da se spreče

ratovi potrebno je razotkrivati ove me-

dijske laži što je pre moguće i na najma-

sovniji način. Hvala na cirkulisanju ovog

članka, na njegovom prevođenju na

druge jezike ako je moguće (dostupan je

na francuskom, španska verzija uskoro

dolazi) kao i na slanju prevoda. U ratu

vestima, vi ste stvarna snaga! ■

Prevela Vera Vratuša

■■ ■ ČAVEZ TRAŽI “HUMANI

ZAOKRET” OD SADKARAKAS, SEUL, 8. NOVEMBAR 2008. - Predsednik

Venecuele Ugo Čavez kaže da bi želeo da SAD i

Barak Obama učine “humani zaokret u poštovanju

prema svetu”.

“SAD mogu biti velika zemlja”, rekao je Čavez u

prvom komentaru na izbor demokratskog senatora

za novog predsednika SAD. On je, međutim, rekao

da samo ako SAD prihvate da “poštuju suverenitet

ostatka sveta mogu biti velika zemlja i sila koja radi

za dobrobit” drugih.

“Nadam se da će nova vlada biti na visini onoga

što od nje očekuje svet, ali i njen narod: da će se

pre svega baviti pitanjima vezanim za SAD”, rekao

je Čavez, poznat inače kao veliki neprijatelj politike

SAD.

Venecuelanska vlada je u utorak čestitala

Obami na “istorijskom izboru” izražavajući želju da

izgradi “nove odnose” s Vašingtonom.■ ■ ■

■■ ■ UMRLA GLUMICA SONJA SAVIĆBEOGRAD, 24. SEPTEMBAR 2008. - Glumica Sonja

Savić umrla je u svom stanu u Beogradu.

Sonja Savić je rođena 15. septembra 1961. go-

dine u Čačku. Glumom je počela da se bavi u ama-

terskim trupama, a debitovala je na fi lmu “Leptirov

oblak” 1977. godine. Glumu je diplomirala 1982. na

Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Filmskim ulogama tokom osamdesetih godina

- “Živeti kao sav normalan svet”, “Una”, “Šećerna

vodica”, “Davitelj protiv davitelja”, “Balkanski špi-

jun”, “Čavka” - izborila je status zvezde srpskog

fi lma kreirajući uloge izvan određenog faha, ali

uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom.

Za ulogu u fi lmu “Život je lep” (1985) nagrađena

je na festivalu u Veneciji. Devedesetih godina ređe

se pojavljuje na fi lmu “Mi nismo anđeli”, “Uvod u

drugi život”, “Ni na nebu ni na zemlji”, “Urnebesna

tragedija”, ali je sve aktivnija kao rediteljka - “Prvi

srpski tehno vodvilj”, “Supernaut – Beograd an-

dergraund”, “Plej” i poslednji fi lm “Šarlo te gleda”.

Veliki povratak na glumačku scenu usledio je

posle uloge u fi lmu “Hleb i mleko” (2001), nagrađe-

nog Zlatnim lavom u Veneciji. Film “Jug-jugoistok”

u kojem je igrala, dobio je nagradu beogradskog

FEST-a “Nebojša Đukelić”.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

35

Z SVET

Krajem 60ih, sa defi nitivnim kolapsom

britanskog i francuskog kolonijalizma na

Bliskom Istoku, Amerika je postala do-

minantna imperijalna sila u regiji. Zbog

nafte, Bliski Istok je postao presudno va-

žan za izgradnju američke prevlasti u

svetskom poretku. Kontrola nad regional-

nim prirodnim bogatstvima istovremeno

je služila da obezbedi robu od životne

važnosti, pruži izvor profi ta, i kao batina

kojom se uticalo na konkurenciju unutar

svetskog tržišta. Čak šta više, tokom za-

dnjih trideset godina, regija je preuzela

sve važniju ulogu obezbeđivanja protoka

viška kapitala – a time i sveobuhvatnu

moć – unutar globalnog fi nansijskog po-

retka.

Američka politika prema regiji dik-

tirana je ovim faktorima. Pošto je Bliski

Istok vitalna veza sveobuhvatne američ-

ke moći nad globalnom ekonomijom, na

njemu mora da se razvije politički okvir

koji će održati američku prevlast u regi-

ji. Ovaj politički okvir (inače poznat kao

američka ’spoljna politika’) ostvaren je

kroz svakodnevne debate, borbe i isku-

stva američkog kapitala i njegovih pred-

stavnika u vladama, odborima i lobistič-

kim političkim organizacijama. Uprkos

stvarnim i važnim razlikama koje se uvek

pojavljuju, tokom poslednje četiri dece-

nije formirala se opšta saglasnost oko

pitanja kako upotrebljavati i održavati

uticaj u regiji. Ovaj konsenzus se zasniva

na tri centralna stuba podrške:

Prvo, kao i drugde u svetu, • Amerika se oslanja na korumpirane vlade

i elite čija bezbednost i ekonomski opsta-

nak zavise od nje. Možemo to jasno vi-

deti u slučajevima Egipta i Jordana – dva

ključna američka saveznika u regiji. Ove

dve vlade blisko sarađuju sa SAD-om u

pitanjima bezbednosnih i ekonomskih

veza. Poseduju široku mrežu tajne poli-

cije, a zatvori su im prepuni pojedinaca

koji su, uz blisku saradnju CIA-e i drugih

obaveštajnih službi, bili mučeni. Njihove

ekonomije su širom otvorene za strane

investicije a neoliberalizam je godinama

gospodario.

Drugo, kao dodatak ovim kli-• jentskim režimima, američka moć se

oslanja na zemlje ujedinjene kroz regio-

nalni proces integracije, tzv. Savet zaliv-

ske saradnje (GCC1). GCC je osnovan

1981. godine između Saudijske Arabije,

Bahrejna, Kuvajta, Omana, Katara i Sje-

dinjenih Arapskih Emirata. Kao regional-

ni integracioni projekat koji podseća na

Evropsku Uniju, GCC ima cilj da kreira

jednu ekonomsku zonu među svojih šest

država-članica sa uniformnim zakonima,

ekonomskom politikom, zajedničkom

centralnom bankom, i jednom valutom

do 2010-e. Zemlje GCC-a su posebno

zavisni saveznici SAD-a. Njihova jaka

zavisnost od emigrantskih radnika znači

da se razlikuju od država kao što su Irak,

Iran, Egipat i druge zemlje gde jaki do-

maći radnički pokreti predstavljaju po-

tencijalnu opasnost. GCC je istovremeno

ključna regionalna predstraža za američ-

ku vojsku. U 2003, američka vojska je u

Katar izmestila svoj jedinstveni koman-

dni centar za operacije u 27 zemalja. Do

2005-e, prema izveštaju američkog kon-

gresa, preko 100.000 američkih vojnih

lica nalazilo se u zalivskim zemljama (ne

računajući oko 150.000 vojnika u Iraku

kao ni bezbednosne snage koje operišu

pod okriljem civilnih fi rmi)2.

Najzad, treća glavna potpora•

američke moći u regiji jeste izraelska

država. Od rata 1967-e, Izrael je odigrao

ključnu ulogu štiteći američke interese

u regionu. On je oružje koje Amerika

upotrebljava kad hoće da uništi pokrete

a nije u prilici da interveniše direktno.

Ima puno primera te logike – počevši od

1967-me pa kroz 1970-te, izraelski vojni

napadi i atentati osakatili su levičarske i

arapske nacionalističke pokrete koji su

predstavljali pretnju klijentskim režimi-

ma širom regije. Tokom 1980ih, Izrael

je korišćen da uništi palestinske i druge

progresivne snage u Libanu. Čak šta više,

Izrael je promovisao američke spoljnopo-

litičke interese širom sveta. Bio je ključna

politička, vojna, i ekonomska podrška

1 Gulf Cooperation Council

2 Vidi: Katzman, Kenneth. (2006),

”Th e Persian Gulf States: Issues for U.S.

Policy”, Washington D.C: Congressional

Research Service Th e Library of Congress.

str. 10.

aparthejdu3 u Južnoj Africi i tokom naj-

aktivnijih godina bojkota i sankcija služio

je kao kanal za protok južnoafričke robe

ka Evropi (jedan od razloga zbog kojeg

Izrael danas ima centralnu ulogu u glo-

balnoj trgovini dijamanata). U Latinskoj

i Centralnoj Americi, izraelsko oružje i

vojna obuka korišćeni su za naoružava-

nje i opremanje vojnih diktatura u tim

regijama tokom 1980-ih.

Od početka 1990ih, u kontekstu ge-

neralno povoljnije globalne geopolitičke

klime, SAD je ciljala ka ponovnom uobli-

čavanju odnosa ova tri stuba podrške da

bi bolje učvrstila svoju moć i uticaj. Skri-

veni cilj ove politike je da se zajedno spoje

ova tri stuba u jedinstvenu neoliberalnu

ekonomsku zonu (nazvanom ’Novi Bliski

Istok’ od strane Kondolize Rajs 2006-e).

Vrlo je važno da se razume ova strategija;

ona je ključna za regionalno okruženje u

kojem se, danas, politika regiona razvija,

kao i specifi čne snage koje pokreću eko-

nomske planove poput PPRR4-a.

Novi Bliski Istok i MEFTACentralna tačka strategije krojenja

’Novog Bliskog Istoka’ je produbljivanje

neoliberalne ekonomske politike (pri-

vatizacija, slobodnotrgovinski ugovori,

sužavanje javnog sektora, otvaranje ka

stranim investicijama, ukidanje državnih

subvencija, itd) u svim zemaljama regije.

Tokom poslednje decenije, podstaknute

od strane međunarodnih fi nansijskih in-

stitucija kao što su Svetska Banka i MMF

i podržane od strane regionalnih tela kao

što su Arapski Monetarni Fond i Arapski

Savet za Biznis, skoro sve vlasti u regionu

izašle su u susret ovoj politici.

Ovaj neoliberalni zaokret nagove-

šten je ubrzanim talasom privatizacije

3 Aparthejd (na afrikansu apart-

heid ’’odvojenost’’) je bio socijalni sistem,

koji je sprovodila vladajuća bela manjina

u Južnoj Africi u 20. veku. Po aparthejdu,

crna većina je bila odvojena i bila joj je

uskraćena politička i ekonomska jednakost

sa belcima.

4 PPRR – Palestinski Plan za Re-

formu i Razvoj. Vidi detaljnije u prethod-

nom broju Z magazina, u prvom delu ovog

teksta.

Adam Hanije

’Novi Bliski Istok’ i PalestinaNastavak teksta iz prethodnog broja: Položaj Palestine na Bliskom Istoku: Otpor neoliberalizmu i američkoj sili

36

Z SVET

širom Bliskog Istoka: fabrike, avio-kom-

panije, poštanske usluge, bolnice, banke,

elektroprivrede, vodovodi, prešli su u

privatno vlasništvo. Najvažnije je da, iz

perspektive američkog i drugog stranog

kapitala, otvaranje regionalnih naftnih i

gasnih polja (kao i sektori petrohemijske

industrije) obećava generacijski preokret

u strukturama vlasništva. Najdramatični-

ji primer toga se, naravno, nalazi u Iraku,

gde je nedavno vlada prihvatila povratak

četiri najveće zapadne naftne kompanije

(iste četiri kompanije koje su kontrolisa-

le iračku naftu od 1920-ih do naciona-

lizacije 1972-e). Ali, irački primer nije

jedinstven, na drugim mestima u Zalivu

strane naftne kompanije dobijaju pristup

naftnim i gasnim resursima koji su im

bili decenijama nedostupni (na primer,

u 2003-oj, prvi put u periodu od tri de-

cenije, strane naftne kompanije dobile su

dozvolu da eksploatišu gas u Saudijskoj

Arabiji).

Istovremeno, neoliberalna politika

značila je i ukidanje subvencija na osnov-

ne životne namirnice kao što su hrana,

gorivo, struja, voda i kirija. Ove mere če-

sto su diktirane od strane Svetske Banke i

MMF-a u zamenu za kredite i drugu po-

moć (na primer, 1991-e, krediti Svetske

Banke za Jordan bili su uslovljeni duplira-

njem cene struje i povećanjem cene vode

za 140%). U Egiptu, gde 22% stanovništva

živi ispod granice siromaštva od 1 dolara

na dan, cene hrane su se tokom posled-

nje godine više nego duplirale. 7-og maja

ove godine, egipatska vlada je ukinula

subvencije na cene goriva tako da su se

cene preko noći popele za 40%.

Inače, najdalekosežniji aspekt neoli-

beralizma u regionu je sprovođenje slo-

bodnotrgovinskih ugovora (FTA)5. Na bi-

5 FTA - Free Trade Agreement

lateralnom nivou, SAD su potpisale FTA

ugovore sa pojedinačnim zemljama kao

što su: Bahrejn, Oman, Egipat, Jordan,

Izrael, i Maroko. FTA ugovori obavezuju

ove zemlje da američkim kompanijama

otvore svoja tržišta i obustave kontrolu

uvozne politike (privilegovanjem lokal-

nih kompanija ili sprečavanjem kretanja

stranog kapitala u regionu). Čineći to,

oni neizbežno uništavaju lokalnu indu-

striju i, što je najvažnije, onesposobljava-

ju te zemlje da povećaju državnu pomoć

i javnu potrošnju radi pomoći siromaš-

nima (pošto bi se to smatralo ’’diskrimi-

nacijom”).

Ali postoji i druga komponenta ovih

FTA ugovora koju je važno razumeti:

MEFTA (Ugovor o slobodnoj trgovini

na Bliskom Istoku6). Cilj MEFTA-e, obe-

lodanjene od strane SAD-a sredinom

2003-e, je ostvarenje jedne zone slobodne

trgovine širom Bliskog Istoka do 2013-e.

Logika koja stoji iza MEFTA-e je, otvore-

no rečeno, neoliberalna: maksimum bo-

gatstva, sreće i napretka će biti ostvareno

uklanjanjem svih barijera izvozu i tokovi-

ma kapitala, tretiranjem stranog kapitala

kao domaćeg, prihvatanjem širokih pri-

vatizacionih programa, odobravanjem

stranog vlasništva, i smanjenjem državne

potrošne na socijalne usluge.

U junu 2003, tadašnji američki pred-

stavnik za trgovinu Robert Zolik održao

je govor na Svetskom ekonomskom foru-

mu (WEF)7 u Jordanu gde je jasno izrazio

ove principe kao temelj MEFTA spora-

zuma. Zolik je odgovornost za siromaš-

tvo, nezaposlenost i terorizam prebacio

na arapsku samovolju i ’propali socijali-

stički’ model. On je pokušao da dokaže

6 Middle East Free Trade Agreee-

ment

7 World Economic Forum

da bi se, ako se ekonomija liberalizuje i

otvori ka stranom kapitalu, ti problemi

prevazišli. Prema njemu, cilj Amerike je

da ’’pomogne nacijama koje su spremne

da prihvate ekonomsku slobodu i vla-

davinu prava, da se integrišu u globalni

trgovinski sistem, i da se njihove ekono-

mije uvedu u moderno doba”8.

Američka strategija je bila pojedinač-

no pregovaranje sa ’prijateljskim’ zemlja-

ma u regionu i ostvarivanje postepenog

procesa od 6 etapa koji bi na kraju doveo

do potpunog ispunjenja FTA ugovora

između SAD-a i svake zemlje ponaosob.

Ti individualni FTA ugovori bi se vreme-

nom sjedinili sve dok ceo Bliski Istok ne

dođe pod američki trgovački uticaj. U su-

štini, logika MEFTA sporazuma je ostva-

renje ekonomske zone slobodne trgovine

širom cele regije, koja bi bila učvršćena

izraelskim kapitalom na zapadu i zaliv-

skim kapitalom na istoku, i povezana sa

američkom ekonomijom u razvijenom

jezgru kapitalizma. Na to je Kondoliza

Rajs mislila upotrebivši termin: ’Novi

Bliski Istok’.

Normalizacija sa IzraelomNajviši stepen ostvarenja ove vizije je

ekonomska i politička integracija Izraela

u regionu. Vrlo je važno razumeti ovu

tačku: ’Normalizacija’ (kako je nazivaju

palestinska i arapska levica) je ’’sine qua

non9’’ za MEFTA sporazum i neolibe-

ralnu viziju regiona. Odbacivanje nor-

malizacije već duže vreme stvara liniju

razdvajanja između progresivnih snaga u

regiji i, s druge strane, vlada i lidera koji

su voljni da sarađuju sa Izraelom i ame-

ričkim imperijalizmom. Iza ovog odbija-

nja stoji shvatanje da se Izrael ne može

smatrati ’normalnom’ zemljom dok god

odbija da prizna izrazito kolonijalnu pri-

rodu cionizma i nastavlja da negira pravo

palestinskih izbeglica da se vrate svojim

domovima i pravo na samoopredeljenje

(ovo nema nikakve veze sa saradnjom sa

anticionističkim Izraelcima, nego znači

odbijanje da se kolonizator i kolonizovan

izjednače kao ’partneri u miru’).

Nema ničeg novog u američkom in-

sistiranju na normalizaciji. Ali otvorena

veza sa neoliberalizmom isplivala je na

8 Zoellick, Robert B. (2003a),

“Global Trade and the Middle East: Re-

awakening a Vibrant Past”, Remarks at the

World Economic Forum Amman, Jordan

June 23. Available at usinfo.state.gov.

9 Sine qua non - Bez čega ne može

biti

37

Z SVET

površinu sa sporazumom iz Osla10, tokom

1990-ih. SAD i druge svetske sile spon-

zorisale su seriju četiri uzastopnih samita

poznatih kao ”Ekonomski Samiti Bliskog

Istoka i Severne Afrike’’ (MENA)11, od

kojih je prvi održan u Maroku 1994-e.

MENA samiti otvoreno povezuju ne-

oliberalizam sa ekonomskom i politič-

kom normalizacijom Izraela na Bliskom

Istoku. Jordanska vlada se nije stidela da

promoviše tu činjenicu kada je Ministar-

stvo spoljnih poslova otvoreno izjavilo

da je cilj samita da ’’…stvore ekonomske

međuzavisnosti između arapskih država

i Izraela, promovišu lična poznanstva

između dveju strana, i neguju trgovinu,

investiranje i ekonomski razvoj” 12.

Možda izgleda čudno da se u trenut-

noj situaciji priča o trendu normalizaci-

je, posebno nakon novog palestinskog

ustanka krajem 2000. godine i očiglednog

prekida pregovora između Izraela i Pale-

stinskih Zvaničnika. Ali daleko od očiju

javnosti, ekonomske i političke veze iz-

među Izraela i arapskih vlada nastavljaju

da se produbljuju. Jedan primer suštinske

veze između neoliberalizma i normaliza-

cije su bilateralni FTA ugovori potpisani

između SAD-a i zemalja u regionu. Sva-

ki od tih ugovora sadržava klauzulu koja

obavezuje te zemlje na normalizaciju sa

Izraelom i sprečava bilo kakav bojkot tr-

govinskih odnosa.

Ali, najpotpunija potvrda načina na

koji je ’normalizacija’ postala usklađena

sa neoliberalnim projektom je osnivanje

takozvanih Kvalifi kovanih Industrijskih

10 Sporazum iz Osla su, u prisus-

tvu tadašnjeg američkog predsednika

Bila Klintona, 1993. godine potpisali vođa

PLO Jaser Arafat i izraelski ministar Yitzak

Rabin. Sporazum je predvideo da se Izrael

povuče sa 95 odsto okupiranih teritorija i

to pri konačnom rešenju do 1998. godine.

11 Middle East and North Africa

Economic Summits

12 Hashemite Kingdom of Jordan,

Foreign Ministry, Middle East and North

African Summits www.mfa.gov.jo/pages.

php?menu_id=70

Zona (QIZ)13 u Jordanu i Egiptu. Ove in-

dustrijske zone su proizvod ekonomskih

dogovora između SAD-a, Izraela, Jorda-

na i Egipta. Njihovo osnivanje sadrži po-

sebnu meru po kojoj roba proizvedena u

njima može da se oslobodi uvozne takse

za američko tržište pod uslovom da je

izvestan deo ulaganja izraelski.

Većina industrijskih zona sadrži tek-

stilne fabrike koje imaju ulogu podizvo-

đača za krupni američki kapital poput

Walmarta, GAP-a, i drugih robnih kuća.

Te fabrike su vlasništvo regionalnog i

internacionalnog kapitala, uglavnom

Sjedinjenih Arapskih Emirata, Izraela,

Kine, Tajvana i Koreje. Mada je teško

precizirati veličinu radne snage u ovim

industrijskim zonama, pretpostavlja se

da u Jordanu zapošljavaju preko 40.000

radnika, od kojih su većina emigrantski

radnici iz Bangladeša, Šri Lanke, i dru-

gih južnoazijskih zemalja. Uslovi rada

su zastrašujući a retko kada su dovođe-

ni u pitanje od strane arapskih levičara

i sindikata. Ne postoji zakon o radu a

radnici bivaju sprečavani da se pridruže

sindikatima. Plata je oko 2 centa na sat,

sa 72očasovnim smenama. Radnici su

redovno prebijani, seksualno maltretira-

ni i prisiljeni da žive u izuzetno prljavim i

prenatrpanim uslovima. Sami moraju da

plate svoj put do Bliskog Istoka a pasoši

im se oduzimaju čim stignu14.

Ove industrijske zone počele su da

dominiraju u bilateralnoj trgovini izme-

đu SAD-a i Jordana (i u manjoj meri u

trgovinskim odnosima sa Egiptom). Do

2007-e, američka vlada je tvrdila da je

izvoz iz trinaest industrijskih zona osno-

vanih u Jordanu razlog što ukupan jor-

danski izvoz za SAD iznosi 70%15. Egipat

13 Qualifi ed Industrial Zones

14 Za detaljne izveštaje o ovim us-

lovima u Jordanu vidi izveštaj koji je u maju

2006. napravio National Labor Committee,

’’U.S.-Jordan Free Trade Agreement De-

scends into Human Traffi cking and Invol-

untary Servitude”.

15 Offi ce of the United States Trade

Representative, 2007 Trade Policy Agenda,

je osnovao prvu industrijsku zonu 2004.

godine i sada ih ima četiri. Do 2006-e,

egipatska roba za izvoz u SAD, proizve-

dena u industrijskim zonama, dostigla je

26% sveukupnog izvoza na tom tržištu.

Dakle, ove zone postoje da bi se izra-

elski i arapski kapital spojili, blisko pove-

zali sa američkim tržištem, u zajedničkoj

eksploataciji jeftine radne snage. Vero-

vatno je nemoguće naći jasniju metaforu

američke vizije Novog Bliskog Istoka.

Uništavanje narodnog jedinstvaPokušaj slamanja svih oblika jedin-

stva (nacionalnog i regionalnog) koji se

odupiru ovim posledicama, neizbežna

je pratilja ove vizije jedinstvene ekonom-

ske zone, koja spaja izraelski i regionalni

kapital pod neoliberalnim pokrovitelj-

stvom. Bez fragmentacije i slamanja ot-

pora (koji je, na kraju krajeva, oblik so-

cijalne solidarnosti) ne može postojati

jedinstvo pod neoliberalizmom.

Američka spoljna politika je, zbog

toga, skoncentrisana na razbijanje svih

snaga koje potencijalno mogu da se su-

protstave njenoj viziji – ovo je jedan od

ciljeva okupacije Iraka, kao i pretnji i

pokušaja da se destabilizuju Iran, Sirija, i

Liban. U ovim zemljama, SAD podržava

i neguje one društvene snage za koje se

nada da će se pokorno ponašati prema

njenim interesima u regionu, kao što to

rade vlade Jordana i Egipta. Najvažniji

cilj američke politike je da se državama u

regionu oduzme moć kontrolisanja sop-

stvene ekonomske i spoljne politike. Na

taj način, bez obzira na vladajuće režime

(pri tom ne smemo zaboraviti da države

poput Irana i Sirije imaju sopstvene za-

tvore pune političkih zarobljenika), naci-

onalni interesi ovih zemalja neizbežno se

sudaraju sa oblikom vladavine koju SAD

pokušava da nametne celoj regiji.

U slučaju Palestine, ovo cepanje na-

rodnog jedinstva apsolutno je ključno

za uspeh neoliberalnog projekta u regiji.

Zbog bliske povezanosti normalizacije

odnosa sa izraelskom državom i američ-

Section III. str.5.

Najvažniji cilj američke politike je da se državama u regionu oduzme

moć kontrolisanja sopstvene ekonomske i spoljne politike. Na taj način,

bez obzira na vladajuće režime (pri tom ne smemo zaboraviti da države

poput Irana i Sirije imaju sopstvene zatvore pune političkih zarobljeni-

ka), nacionalni interesi ovih zemalja neizbežno se sudaraju sa oblikom

vladavine koju SAD pokušava da nametne celoj regiji

38

Z SVET

ke vizije jedinstvene ekonomske zone ši-

rom Bliskog Istoka, palestinski otpor ima

centralnu poziciju unutar šire regionalne

antiimperijalističke borbe. Činjenica da

čitavih 60 godina Palestinci odbijaju da

se pomire sa svojim isterivanjem 1947-

1948. i nastavljaju da traže pravo da se

vrate i žive na svojoj zemlji, snažna je

pretnja ne samo rasističkoj prirodi izrael-

ske države nego i prirodi američke moći

u regionu. To je razlog što je nemoguće

da se progresivni pokret razvije u regio-

nu a da nije skoncentrisan na palestinsku

borbu i povezan s njom, i što, neizbežno,

sve iskrene narodne borbe idu ka tome

da budu kanalisane kroz pitanje Palesti-

ne.

Tek se u ovom kontekstu PPRR i ulo-

ga Palestinskih Zvaničnika mogu u pot-

punosti razumeti. Od početka izraelske

okupacije Zapadne Obale i Pojasa Gaze

1967. godine, Izrael je gledao da smanji

palestinsko stanovništvo u tim oblasti-

ma sve do izolovanih naselja razdvoje-

nih izraelskim kolonijama, zaobilaznim

putevima i vojnim instalacijama. Ovi

parčići teritorija – precizno identifi ko-

vani kao bantustani16 od strane mnogih

analitičara koji vide sličnosti sa crnač-

kim ’zavičajem’ za vreme Južnoafričkog

aparthejda – dobili bi privid autonomi-

je dok bi u realnosti suštinski služili kao

zatvori na otvorenom prostoru. Umesto

direktne izraelske vojne vlasti nad pale-

stinskim stanovništvom u ovim zonama,

pasivne palestinske vođe bi sprovodile

izraelsku kontrolu. Kao u slučaju svih za-

tvora, prava kontrola bi ostala u rukama

onih koji drže ključeve: tj. u rukama izra-

elskih okupatorskih snaga koje nastavlja-

ju da regulišu uvoz svih proizvoda, ljudi

i službi.

Proces u Oslu je bio projektovan da

formalizuje osnivanje ovih bantustana

i da predstavi blagoslov ’međunarodne

zajednice’ za odgovarajuću poniznost

palestinske vlasti. Iako je ova namera bila

prekinuta borbom naroda, početkom

palestinskog ustanka u septembru 2000.

godine, bolna je očiglednost svakome ko

pogleda u mapu Zapadne Obale i Poja-

sa Gaze, da su ovi palestinski bantustani,

uz fi nalne konture Aparthejdskog Zida

16 Bantustan – 1. rezervat za

domorodačko crnačko stanovništvo u

Južnoafričkoj Republici za vreme aparthe-

jda. 2. izolovan prostor, region i sl. koji sa

spoljnim svetom nema mnogo dodira. 3.

ekonomski i politički slaba država, prividno

nezavisna, čiju unutrašnju i spoljnu politiku

određuju velike sile. (prim. Z redakcije)

koji okružuje sela i gradove na Zapad-

noj Obali, postali stvarnost. Složeni plan

kontrolnih punktova, ličnih karti i do-

zvola kompletno reguliše pristup unutar

i van ovih zona.

Prema ovoj viziji, Zapadna Oba-

la postaje kapija za izraelski ulaz u širu

teritoriju Bliskog Istoka. Potvrda ova-

kve perspektive je izgradnja masivnih

autoputeva koji se protežu od istoka do

zapada, preko Zapadne Obale, koji pove-

zuju izraelske gradove na Sredozemlju sa

kolonijama u Jordanskoj Dolini. Ovi au-

toputevi su jasno projektovani za mnogo

više od lokalnog saobraćaja – namena im

je da omoguće trgovinu između Izraela i

Zaliva (kroz Jordan i Zapadnu Obalu).

Osim toga, palestinski i drugi regi-

onalni kapitali potpuno su integrisani u

ovaj projekat kroz zajedničke ekonom-

ske inicijative kao što su već spomenute

industrijske zone. Ove društvene snage

direktno profi tiraju od ovakvih ekonom-

skih aranžmana i, kao što je dokazala

Palestinska investiciona konferencija,

neće biti predmet istih restrikcija koje

su nametnute prosečnom Palestincu.

Imenicom ’mir’ blagosloveno od strane

’međunarodne zajednice’, ovo rešenje će

biti najavljeno kao ’Palestinska država’.

U stvarnosti, izolovani delovi teritorije i

industrijskih zona nemaju nikakve veze

sa narodnim samoopredeljenjem. Uspeh

MEFTA (i normalizacija Izraela unutar

neoliberalnog Bliskog Istoka) uslovljen je

uspešnim okončanjem ovog procesa.

ZaključakAktivisti i pristalice palestinske bor-

be provode puno vremena u dokumen-

tovanju i obaveštavanju šire javnosti o

očajnim uslovima u kojima se nalazi pa-

lestinsko stanovništvo na Zapadnoj Oba-

li i Pojasu Gaze. Mi detaljno katalogizira-

mo maltretiranje kojem je izložen narod

Gaze pod opsadom, tekuću izgradnju

novih kolonija i Aparthejdskog Zida na

Zapadnoj Obali, konstantni porast nivoa

siromaštva, i način na koji su kretanje i

svakodnevni život regulisani izraelskim

vojnim naredbama.

Ove činjenice su suštinske da bi se

ocrtala dubina i opseg izraelske kontrole.

Za one koji nisu imali priliku da dožive ili

budu očevici tih uslova iz prve ruke, po-

trebno je da smo u stanju da objasnimo

rutinizaciju bede koja je svakodnevna

realnost života u Palestini.

U isto vreme, moramo da razumemo

da poziv na solidarnost baziran na kon-

stantno prisutnom kršenju ljudskih pra-

va ne dopire dosta daleko. Palestinci nisu

žrtve nego su narod u borbi. Ova borba

prevazilazi granice Zapadne Obale i Po-

jasa Gaze i centralna je komponenta šire

regionalne borbe. Danas je nemoguće

razumeti zbivanja u bilo kojoj bliskoi-

stočnoj zemlji bez postavljanja nacio-

nalnog konteksta unutar pojedinačnog,

koherentnog i ujedinjenog napada koji

SAD i druge imperijalne sile sprovode

protiv naroda u regionu. Nije samo in-

tenzitet njihove patnje ili dužina njiho-

vog izgnanstva to što palestinsku borbu

čini imperativom solidarnosti u ovom

trenutku, već njeno centralno mesto u

širem kontekstu.

Jezgro ovog regionalnog okvira je od-

nos između razvoja neoliberalnog kapita-

lizma na Bliskom Istoku i normalizacije

sa Izraelom. Svi napori SAD-a i njihovih

klijentskih režima u regiji usmereni su ka

promovisanju ove dve međusobno zavi-

39

Z SVET

sne teme. Nije slučajnost da su se ključni

razgovori tokom regionalnih sastanaka

između Rajsove, predstavnika Kvarteta,

i drugih međunarodnih fi gura, vrteli oko

načina ohrabrivanja zajedničkih projeka-

ta između izraelskog i regionalnog kapi-

tala (uključujući i palestinski). To je ra-

zlog što bilateralni američki FTA ugovori

insistiraju na normalizaciji sa Izraelom,

i što je toliko veliki napor da se prošire

šeme kao što su industrijske zone.

Solidarnost aktivista u razvijenim

kapitalističkim državama može da igra

ključnu ulogu u odbijanju i sprečavanju

procesa ”normalizacije”. To je dugo bio

zahtev palestinske i arapske levice, ali

je poziv na takvu solidarnost dostigao

novi značaj nakon Bušovog objavljivanja

MEFTA plana u 2003. godini. 2005. go-

dine, palestinske samonikle organizacije

pozivale su na stvaranje globalnog po-

kreta bojkota i sankcija protiv izraelske

države kao što se radilo tokom kampanje

protiv Južnoafričkog aparthejda17. Od

tog datuma, studentske grupe, mesne za-

jednice, umetnici i sindikati, širom sveta

usvojili su ove rezolucije kao znak podrš-

ke apelu iz 2005. godine.

Moramo razumeti koliko je važan

ovaj pokret za perspektivu šire borbe u

17 Vidi: http://stopthewall.org/

worldwideactivism/968.shtml

regionu. Međunarodna solidarnost nije

pitanje milosrđa ili pružanja pomoći

’nesrećnima’. To je, u suštini, pitanje za-

uzimanja strane i podržavanja naroda u

borbi. Poziv na bojkot i sankcije ojačava i

učvršćuje te regionalne snage koje odbi-

jaju normalizaciju okupacije i aparthejda

u Palestini. Konačno, cilj te kampanje je

da se ukine međunarodna podrška – ide-

ološka, ekonomska i vojna – koja omo-

gućava nastavak današnjeg aparthejda .

Ali naši napori da se delegitimizuje i

preokrene ”normalizacija” sa izraelskom

državom nije samo čin solidarnosti sa

palestinskom borbom. To je istovremeno

važan element podrške drugim narodi-

ma u regionu, bilo u borbi protiv ame-

ričke okupacije u Iraku, pokušaja da se

spreči vojna intervencija protiv Irana, ili

mnogobrojnih drugih narodnih pokreta

širom Bliskog Istoka. Što je najvažnije,

zbog centralne uloge koju ova regija igra

u podršci globalnoj američkoj hegemo-

niji, uspeh ovog pokreta tokom sledećih

godina će biti ključan u otporu politici

kreiranja bede i bezuslovne trke u nad-

metanju koja nastavlja da proizvodi kata-

strofe za većinu svetskog stanovništva. ■

Preveli Kole i Tanja Kilibarda

■■ ■ BOLIVIJA I VENECUELA

PROTERALE AMERIČKE AMBASADORELA PAZ, KARAKAS, 11. SEPTEMBAR 2008. - Pred-

sednik Bolivije Evo Morales optužio je američkog

ambasadora Filipa Goldberga da se meša u unu-

trašnje stvari Bolivije, i da podržava opoziciju i pro-

teste u kojima je poginulo najmanje osam osoba.

“Ambasador SAD kuje zaveru protiv naše de-

mokratije i pokušava da razbije Boliviju”, - izjavio

je Morales u govoru u predsedničkoj palati u La

Pazu. On je dodao da je naredio ministru spoljnih

poslova Bolivije da uputi pismo američkom amba-

sadoru Goldbergu i da zatraži od njega da se “hitno

vrati u SAD”.

Predsednik Morales nije izneo konkretne do-

kaze protiv američkog ambasadora za koga se

sumnja da stoji iza nedavnih protesta protiv vlade

Bolivije. Osim što je odbacio Moralesove optužbe,

Vašington je na taj potez uzvratio istom merom -

proglasio je bolivijskog ambasadora u Americi

personom non gratom.

Predsednik Morales je odranije poznat kao

veliki protivik sadašnjeg režima u Vašingtonu. On

u tome uživa podršku predsednika Venecuele Uga

Čavesa i bivšeg lidera Kube Fidela Kastra.

Predsednik Venecuele Čavez je takođe izbacio

američkog ambasadora iz Karakasa i povukao am-

basadora Venecuele iz Vašingtona. Čavez je rekao

da je to učinio iz solidarnosti sa Bolivijom i izjavio:

“Naložio sam ministru Maduru da odmah vrati

našeg ambasadora kući pre nego što bude izbačen

iz SAD. Mi ćemo poslati našeg ambasadora kada

dođe nova vlada u SAD i to vlada koja će poštovati

narode Latinske Amerike”.

U Boliviji su u toku protesti protiv predloženih

reformi predsednika Moralesa koji želi da ravno-

mernije raspodeli prihode od proizvodnje energe-

nata.

Bolivija je duboko podeljena zemlja i to na istok

- gde se nalaze zalihe nafte i prirodnog gasa i gde

su ljudi uglavnom protiv Moralesovih radikalnih

planova, i na zapad koji želi da vidi promenu u na-

činu na koji su stvari postavljene.

Predsednika Moralesa podržavaju siromašni i

južnoamerički Indijanci koji će podržati odluku da

se protera američki ambasador.

Dok pojedini analitičari optužuju SAD da zane-

maruje Latinsku Ameriku, drugi joj zameraju, kako

to nazivaju, imperijalističko držanje i mešanje u

tuđe stvari.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

40

Z SVET

U ovom intervjuu Noam Čomski odgo-

vara na pitanja koja interesuju javnost u

Sloveniji, pre svega, na pitanje o intenzi-

tetu uticaja Sjedinjenih Američkih Drža-

va na politiku koju vodi Evropska Unija,

i govori o ulozi koju su SAD i Evropa odi-

grale pri raspadu Jugoslavije.

Razgovarao Matic Primc, Slovenija

Kakvi su politički odnosi između Ev-

ropske Unije i Sjedinjenih Država?

Kako se uticaj Sjedinjenih Država

ispoljava u unutrašnjoj, a kako u

spoljnoj politici unutar EU? Postoji li

ijedna oblast politike u kojoj se može

videti jasna razlika između politike

SAD i politike EU?

Tokom Drugog svetskog rata, Sjedi-

njene države su postavile planove svoje

globalne hegemonije, dodelivši svakom

regionu na svetu posebnu ’’funkciju’’ u

okviru sistema koji je tada bio projekto-

van. Evropa je, naravno, bila region od

najveće važnosti. Sjedinjene Države su

(uz britansku pomoć) zato uložile zna-

čajne napore da osiguraju da Zapadna

Evropa bude rekonstruisana na način

koji odgovara interesima SAD. To je

obuhvatalo i takve akcije kao što je pot-

cenjivanje antifašističkog otpora, obnav-

ljanje većeg dela tradicionalnog poretka

uključujući fašističke i nacističke sarad-

nike, ponovno uspostavljanje mafi je (a sa

njom i industrije narkotika), i još mno-

go toga. Ali postoji zabrinutost iz rani-

je prošlosti da bi Evropa mogla krenuti

svojim nezavisnim putem i postati ’’treća

sila’’ - možda nešto poput De Golove vi-

zije Evrope od Atlantika do Urala. SAD

zbog toga uvek imaju ambivalentan stav

prema ujedinjenju Evrope. Ona korpo-

racijama SAD nudi ogromne prednosti

zbog razmera njihovog duga, a mogla bi

da bude i podrška globalnim planovima

SAD. Ali, sa druge strane, ona može da

bude i potencijalno dovoljno moćna da

sledi sopstveni nezavisni kurs.

Stavovi SAD prema EU potvrđuju

ove dugopostojeće zabrinutosti. One

su iznete sasvim eksplicitno u distink-

ciji koju je Donald Ramsfeld1 napravio

1 Donald Henri Ramsfeld (1932)

je američki republikanski političar i sek-

retar za odbranu s najdužim mandatom

u američkoj istoriji. Takođe je poznat kao

najgorljiviji zagovornik i arhitekt američke

između ’’Stare Evrope’’ (loše) i ’’Nove

Evrope’’ (dobre) kad su SAD pokušale

da iznude podršku za rat u Iraku. Kri-

terijum njihovog razlikovanja je bio vrlo

jasan: staru Evropu su sačinjavale države

u kojima su vlade zauzimale stav većine

svog stanovništva i usprotivile se ratu.

Novu Evropu sačinjavaju zemlje u kojima

vlade zauzimaju stav suprotan mišljenju

velike većine populacije i slede naređe-

nja iz Vašingtona. Lideri nove Evrope su

tada bili italijanski Berluskoni2 i španski

Aznar3, koji su čak bili pozvani i na sa-

stanak na vrhu Azora4, odakle su Buš i

Bler objavili rat. Aznar se pridružio ratu

uz podršku samo 2 odsto stanovništva

Španije, i zbog toga je bio pozdravljen

kao lider koji donosi demokratiju svetu.

Sve ovo je prošlo bez komentara,

a u isto vreme su zapadni intelektual-

ci hvalili sami sebe zbog svoje duboke

posvećenosti Bušovom demokratskom

krstaškom ratu. Događaji su otkrili, još

jednom, da obrazovana klasa slabo zazi-

re od toga da se prikloni moći.

Ali u distinkciji stara-nova Evropa

ima nečeg višeg od toga. Stara Evropa je

invazije na Irak 2003. godine, te neslužbeni

vođa neokonzervativne frakcije unutar

administracije predsednika Džordža Buša

(prim. Z redakcije).

2 Silvio Berluskoni (1936) je

italijanski biznismen, političar i državnik

koji je tri puta osvojio mandat premijera

Italije. Berluskoni se istakao po neolib-

eralnoj ekonomskoj politici, zalaganju za

evropsko ujedinjenje ali i bliskim vezama

s američkom administracijom Džordža

Buša, kojeg je podržao u invaziji na Irak.

Zbog toga, kao i zbog niza istraga o koru-

pciji, te izjava koje opravdavaju i veličaju

fašizam, Berluskoni je jedna od najkontro-

verznijih ličnosti današnje Evrope. (prim. Z

redakcije)

3 José María Aznar López (1953)

je bio premijer Španije od 1996. do 2004.

(prim. Z redakcije)

4 Azorska ostrva su portugalski

arhipelag u Atlantskom okeanu oko 1500

kilometara od Lisabona i oko 3900 kilo-

metara od istočne obale Severne Amerike.

Arhipelag se sastoji od devet velikih i osam

malih ostrva, koja se protežu na više od 600

kilometara. Azori su vrhovi najviših plani-

na sveta, ako se meri od baze, koja je na dnu

okeana. (prim. Z redakcije)

bila industrijsko i trgovinsko središte, a

centar potencijalne evropske nezavisno-

sti: Nemačka i Francuska. SAD hoće da

oslabe njihov uticaj i da pojačaju sopstve-

ni. Stoga su snažno podržavale prijem u

EU bivših sovjetskih satelita, za koje su

pretpostavile da će ih lako kontrolisati,

i koji bi povukli Evropu da se potpunije

prikloni globalnim ambicijama SAD.

Tako se Evropa pridruživala zahte-

vima SAD, čak i onda kada se snažno

protivila stavovima Vašingtona. To se

događa širom sveta. To, međutim, ne

sme tako da se nastavi i u budućnosti.

Spoljne politike SAD i Slovenije čine

se vrlo sličnim. Uprkos širokom otpo-

ru javnosti (samo 3,6% stanovništva

je podržalo vojnu akciju u vreme kad

su trupe poslane), slovenačka vojska

se nalazi i u Avganistanu i u Iraku,

Slovenija je priznala Kosovo kao neza-

visnu državu a još nije priznala Južnu

Osetiju. Šta mislite da je razlog ovakve

sličnosti politika dveju zemalja?

To je pitanje na koje treba da od-

govore ljudi koji poznaju Sloveniju, a,

po mom mišljenju, to je i ono što naj-

zad treba da se promeni ako se Slovenci

nadaju da žive u jednom nezavisnom i

demokratskom društvu.

Slušamo obećanja o unapređenju

demokratije, smanjenju siromaštva i

jačanju razvoja, sa obe strane, i iz EU

i iz SAD. Da li su ta obećanja istinita i

na koji način se predstavljaju kroz de-

lovanje spoljne politike?

Svako priča o tim ciljevima, čak i

Staljin. Prema tome, ta obećanja nisu

informativna, čak ni u tehničkom smi-

slu: ona su predvidive govorničke fraze

političara. U slučaju SAD, stvar je pa-

žljivo proučena od strane same vlada-

juće struje mišljenja. Vodeći stručnjak,

zagovornik promovisanja demokratije je

Tomas Caroters, vrlo poštovan lik, koji

sebe opisuje kao neoreganistu. Napisao

je nekoliko knjiga na tu temu, dopirući

tačno do sadašnjice. Zaključuje da, na-

žalost, administracija SAD podržava de-

mokratiju ako, i samo ako, to odgovara

njenim strateškim ekonomskim ciljevi-

ma. Svaki je predsednik, kaže on, čude-

sno ’’šizofren’’ u tom pogledu. Prostim

rečima, to je čista prevara, kao što je i

Intervju sa Noamom Čomskim, septembar 2008.

Narod je sasvim pristojan, ali je žrtva propagande

41

Z SVET

većina saopštenja o plemenitim namera-

ma koje daju moćnici.

Kad je reč o siromaštvu i razvo-

ju, nažalost, isto je, i tu se radi o dobro

prostudiranoj stvari. Nisam video da se

intelektualci EU bave uporedivim zabri-

nutostima, ali koliko znam, mislim da je

slika ista, sa proređenim izuzecima.

Interesantno je uporediti politiku

vlada sa stavovima javnosti. Uzmimo, na

primer, pomoć inostranstvu. Amerikan-

ci se stalno bune da je pomoć previsoka:

mi se odričemo našeg teško stečenog

novca zbog beznačajnih stranaca. Me-

đutim, kada im se postavi pitanje koji

bi nivo te pomoći bio odgovarajući, oni

stalno navode iznose koji daleko pre-

mašuju postojeći nivo američke pomoći

inostranstvu. To otkriva da je narod sa-

svim pristojan, ali da naseda neprekidnoj

propagandi i postaje njena žrtva. Nisu

mi poznate slične studije sprovedene u

Evropi.

Zašto, po vašem mišljenju, NATO nas-

tavlja da se širi kad se ima u vidu da je

stvoren da bi zaštitio Evropu od Sov-

jetskog Saveza koji više ne postoji?

Razuman zaključak je da NATO nije

stvoren da brani Evropu od SSSR, čak

iako je to možda bila jedna od njego-

vih prvobitnih svrha. A drugi razuman

zaključak, koji isto tako podržava pret-

hodna istorija NATO, jeste taj da je iz

perspektive SAD, primarni cilj – možda

primarni cilj – da NATO osigura da se

Evropa potčinjava kontroli SAD. Nema

prostora da ovde navodimo sve dokaze,

ali postoji obilje dokumentovanih i isto-

rijskih dokaza koji podržavaju oba ova

zaključka.

Kako gledate na nedavni konfl ikt u

Gruziji? Koje su njegove globalne imp-

likacije?

Bojim se da na ovo ne mogu dati kra-

tak odgovor. Pridružiću ovom intervjuu

svoj nedavni članak na tu temu. (Članak

Noama Čomskog Drugi hladni rat nala-

zi se na 43. stranici, prim. Z redakcije)

Kakvu su ulogu odigrale SAD i EU u

raspadu bivše Jugoslavije? Da li su one

bile planeri i motori razaranja zemlje

ili su samo usput pomogle da se to do-

godi i postarale se da se stvari razvi-

jaju u skladu sa željama ’’zapada’’?

Ostavljajući Sloveniju po strani, jer

je ona poseban slučaj, javno mnjenje u

Jugoslaviji izgleda da je bilo za održanje

federacije. U početku su i SAD zauzele

isti stav. Na inicijativu Nemačke, EU je

brzo reorganizovala Hrvatsku ne uzima-

jući u obzir prava značajne srpske mani-

ne. To je bio recept za građanski rat, koji

je ubrzo izbio. Kako se Jugoslavija poce-

pala, SAD su priskočile u pomoć bosan-

skim muslimanima, uglavnom radi toga

da pokažu da su velika sila. Klinton je

ubedio Izetbegovića da odbije Vens-

Ovenov plan5, umanjujući tako najbolje

izglede za miran sporazum i polažući

5 Vens-Ovenov plan je bio mirov-

ni predlog za kraj rata u Bosni i Hercegovini

koji su početkom 1993. napravili specijalni

izaslanici Sajrus Vens i lord Dejvid Oven.

(prim Z redakcije)

temelje divljačkog sukoba, koji se zavr-

šio sporazumom ne mnogo različitim od

onog plana, osim što su nade za mirnu

obnovu postale mnogo, mnogo udalje-

nije. Od svega toga su zapadni intelektu-

alci ispleli čitavu mitologiju koja dobro

služi samo njihovim interesima, a čiji je

pregled ovde nemoguće navesti.

Izgleda da je trend u svetu da države

smanjuju svoje mreže socijalne

pomoći, što je vrlo nepopularno. To

se dogodilo i u Sloveniji. Govori nam

se da je to neophodno da bi se ubrzali

ekonomski razvoj i da to moramo da

uradimo zbog globalizacije. Izgleda,

ipak, da se neke oblasti sveta razvijaju

sasvim uspešno čak iako radikalno

povećavaju socijalne izdatke. Kakvu

ulogu globalizacija igra u ovom proce-

su, ako uopšte igra, i da li je to zaista

neizbežno?

Mnoge reči u političkom diskursu

imaju po dva značenja: doslovno znače-

nje i doktrinarno značenje, koje se ko-

risti za vođenje političkog rata. Termin

”globalizacija” nije izuzetak.

U svom doslovnom značenju ”glo-

balizacija” se odnosi na međunarodnu

integraciju. Bukvalno svako podrža-

va globalizaciju u tom značenju. Njeni

najaktivniji i najposvećeniji promote-

ri su oni koje srećemo na godišnjem

Svetskom socijalnom forumu6, i sa njim

6 Svetski socijalni forum je kon-

ferencija koja predstavlja pandan Svetskom

ekonomskom forumu u Davosu, i namerno

se održava u isto vreme kad i skup vodećih

42

Z SVET

povezanim regionalnim i lokalnim so-

cijalnim forumima širom sveta. Oni se

nazivaju ’’antiglobalistima’’, što znači da

se protive globalizaciji u doktrinarnom

smislu: specifi čnom obliku međunarod-

ne ekonomske integracije po dizajnu

multinacionalnih korporacija i moćnih

država koje im služe, i koji je, naravno,

dizajniran u interesu dizajnera. Taj oblik

”globalizacije” sadrži mešavinu liberali-

zacije i protekcionizma, i mnoge druge

mere koje nemaju ništa zajedničko sa tr-

govinom u bilo kom značenju te reči, ili

se termin ”trgovina” često uvodi samo da

bi omogućio da se podvede pod pravila

Svetske trgovinske organizacije. Prirod-

no, ovaj oblik ”globalizacije” i neoliberal-

nih doktrina u kojima je položen poziv

na slabljenje sistema socijalne pomoći,

dok raste moć onoga što je ispravno

nazvano ”konzervativna država-dadi-

lja” i koja služi interesima koncentracije

ekonomske moći. Možda neki ideolozi

ustvari obmanjuju sami sebe da veruju

da to ima bilo kakve veze sa ekonom-

skim razvojem. Nema. Za većinu njih, to

je samo sredstvo za uvećavanje njihove

sopstvene moći i uticaja.

Bez obzira na sav uticaj na svet koji

su SAD izvršile, izgleda da taj uti-

caj opada globalno, delom zbog sla-

bljenja privrede SAD, ali isto tako i

zbog posvemašnjeg gubitka moralnog

oreola koji su nekad izgleda imale.

Da li je ovo opažanje tačno? Da li će

svetskih biznismena i političkih lidera.

Za razliku od Davosa, gde se diskutuje o

unapređenju slobodne trgovine i otvaran-

ju tržišta, Svetski socijalni forum okuplja

ljude iz celog sveta čiji je jedan od ciljeva

da pruže alternativu postojećem svetskom

ekonomskom modelu. (prim. Z redakcije)

ovaj opadajući trend da se preokrene,

a ako neće, da li je verovatno da će i

američka imperija da ode isto tako

tiho kao što je otišla sovjetska?

Bušova administracija je, bez svake

sumnje, uspela da silno poveća antipati-

je i strah od Sjedinjenih Država u celom

svetu. Bez obzira na to, SAD ostaju do

daljnjeg najmoćnija država na svetu, i

imaju ogromne prednosti u skoro sva-

koj oblasti. Nema razložnog poređenja

sa Sovjetskim Savezom. Malo je razloga

za sumnju da će SAD biti glavni akter na

svetskoj sceni još neko vreme u buduć-

nosti. Mnogo se priča o rastućoj snazi

Kine i Indije, i njihovom povratku na

značajne svetske pozicije koje su ove ze-

mlje imale pre evropske kolonizacije. Ali,

ove zemlje imaju enormne unutrašnje

probleme. Samo radi ilustracije, recimo

da se na rang listi Ujedinjenih nacija po

indeksu ljudskog razvoja Kina nalazi na

81. a Indija na 128. mestu (što je ustvari

niže nego pre parcijalnog sprovođenja

neoliberalnih reformi u ovim zemljama).

Evropa bi mogla, kao ranije, da sledi ne-

zavisan put, ali sada izgleda da ima malo

nagoveštaja za tako nešto. ■


■■ ■ BOLIVIJA: MARŠ 50.000

LJUDI ZA PROMENU USTAVA20. OKTOBAR 2008. - Više od 50.000 pristalica

bolivijskog predsednika Eva Moralesa, koji im se

pridružio, okončali su u ponedeljak protestni marš

započet pre nedelju dana pred Kongresom tražeći

da to telo usvoji predlog zakona koji bi otvorio put

reformi ustava.

Učesnici marša su prepešačili 200 km da bi

stigli pred Kongres u La Pazu tražeći da se debloki-

ra proces usvajanja zakona neophodnog za izmenu

najvišeg zakona zemlje.

Sam Morales se pridružio svojim pristalicama,

uglavnom poljoprivrednicima, aktivistima zajedni-

ce bolivijskih Indijanaca i rudarima, neposredno

pre nego što su stigli ispred Kongresa, javio je

Rojters.

Morales, prvi kolumbijski predsednik iz autoh-

tone indijanske zajednice, zalaže se za usvajanje

novog ustava koji bi uvažio vrednosti starosede-

laca Indijanaca i usvojio levičarske ekonomske

principe.

Novi ustav se usvaja referendumom. Međutim

da bi se održao referendum neophodno je usvaja-

nje zakona koji bi ga omogućio.

Politički protivnici Moralesa, uglavnom sa de-

snice koji imaju većinu u Senatu, blokiraju usvaja-

nje tog zakona u Kongresu. Oni smatraju da bi novi

ustav dao suviše veliku vlast Moralesu.

Osim toga novi ustav bi dozvolio dva pred-

sednička mandata za razliku od sada važećeg koji

predviđa samo jedan.

Najzad novi ustav bi predvideo održavanje

opštih izbora za šest meseci, čemu se energično

protive Moralesovi protivnici. Oni ne žele da se iz-

bori održe pre predviđenog datuma 2011. godine,

jer smatraju da bi time Morales obezbedio većinu i

u Kongresu i u Senatu.

Ustav za koga se zalaže Morales nameće strik-

tna ograničenja veličine zemljišnog poseda poje-

dinaca, što bi omogućilo vladi da zapleni zemlju u

rukama malog broja veleposednika i da je podeli

malim siromašnim poljoprivrednicima, pre svega

indijanskog porekla, koji čine glavninu Moraleso-

vih pristalica.

Takođe bi omogućio Moralesu da poveća kon-

trolu države nad prirodnim resursima ove latinoa-

meričke zemlje.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

43

Z SVET

Šokiran ubistvima koje su počinile je-

dinice SAD u invaziji Filipina i trabu-

njanjem o plemenitim namerama koje

uvek pokriva zločine države, Mark Tven

je očajavao nad ograničenjima satire.

Objekat njegove frustracije bio je poznati

general Funston. „Dobra satira na račun

Funstona je nemoguća, jer je on njena

inkarnacija”.

Setio sam se ovoga u avgustu 2008,

tokom gruzijsko-osetijsko-ruskog rata,

kada su se Džordž Buš, Kondoliza Rajs

i ostala mnogopoštovana gospoda setila

svetinje Ujedinjenih nacija, upozorivši

Rusiju da bi, ukoliko „preduzme mere

koje nisu u saglasnosti” sa principima UN,

mogla biti isključena iz međunarodnih

institucija. Suverenost i teritorijalni in-

tegritet svih nacija moraju biti poštovani

– osim, naravno, onih koje SAD odluči da

napadne: Irak, Srbiju, možda Iran; spisak

je previše dug da bismo ga naveli u celini.

Uskoro im se pridružio i mlađi „or-

tak”, britanski ministar spoljnih poslova,

Dejvid Miliband. On je optužio Rusiju

da se bavi „diplomatijom 19. veka”, jer je

izvršila napad na jednu suverenu državu,

što Britanija nikada ne bi učinila. To

jednostavno „nije način na koji se vodi

međunarodna politika u 21. veku”, dodao

je Miliband. Bio je to eho izjave njegovog

„glavnog i odgovornog”, koji je mišljenja

da je invazija na „suverene susedne države

neprihvatljiva u 21. veku”. Meksiko i Kan-

ada dakle mogu da odahnu, jer neće biti

daljih aneksija njihovih teritorija. SAD na-

pada samo države sa kojima se ne graniči.

To je na svojoj koži 2006. iskusio i njen

saveznik, Liban.

„Pouka ove priče postaje još zanim-

ljivija” kaže Serž Halimi, „ako uzmemo u

obzir i da je proamerički Sakašvili opoz-

vao svojih 2.000 vojnika (koje je poslao da

okupiraju Irak) da bi zaštitio sopstvenu

zemlju”. To je bio najveći vojni kontingent

u Iraku, izuzimajući naravno Ameriku i

Britaniju.

Poznati analitičari su u horu podržali

stav američkog predsednika. Farid Za-

karija je aplaudirao Bušovoj izjavi da je

rusko ponašanje neprimereno, za razliku

od 19. veka „kada bi ruska invazija bila

smatrana standardnim ponašanjem velike

sile”. Moramo, dakle, osmisliti strategiju da

Rusiju „privedemo civilizovanom svetu” u

kome je vojna intervencija nepojmljiva.

Kris Paten, bivši komesar EU za

spoljne poslove, predsednik britanske

konzervativne stranke, rektor univerziteta

u Oksfordu i član gornjeg doma britanskog

parlamenta rekao je da je reakcija zapada

„takva da i kod najvećeg cinika proizvodi

nevericu”. Paten ovde misli na evrop-

sku neodlučnost da stane na put ruskim

liderima koji „poput careva iz 19. veka šire

sferu uticaja preko svojih granica.”

Paten je u pravu kada pravi razliku

između Rusije i SAD, globalne supersile

koja je odavno prevazišla stadijum širenja

sfere uticaja preko svojih granica. SAD je

proširila sferu svoga uticaja na celu plan-

etu. Ova supersila aktivno sprovodi svoje

želje u skladu sa Klintonovom doktri-

nom da Vašington ima pravo na upotre-

bu vojne sile radi zaštite svojih vitalnih

interesa, kao što je „bezuslovan pristup

glavnim tržištima, energetskim izvorima

i strateškim resursima”. U praksi, SAD

pokreću vojnu silu i za mnogo manje od

toga.

Naravno, ovu doktrinu nije izmislio

Klinton. Njeno poreklo vuče korene iz

principa globalne dominacije koji su for-

mulisani još posle Drugog svetskog rata.

Tada je odlučeno da je glavni cilj SAD

„neprikosnovena sila” kojom ima pravo da

„limitira suverenost” onih država koje sta-

nu na put njenim globalnim planovima.

Preduslov za sprovođenje ovog plana bio

je „program ponovnog naoružanja”, koji

će omogućiti „vojnu i ekonomsku nadmoć

SAD”.

Ovaj plan je duboko usađen u

amerićke institucije i nadživeo je sve

smene u Beloj kući. Nije ga uzdrmao ni

odlazak najvećeg rivala sa globalne scene.

Umesto da prihvate ponuđene dividende

konačnog mira, menadžeri ove doktrine

pronašli su nove izazove. Tako je Ronald

Regan navukao kaubojske čizme i progla-

sio nacionalnu uzbunu, jer je nikaragvan-

ska vojska na samo dva dana od Harlinge-

na u Teksasu i postoji opasnost da njihove

horde „pregaze SAD i otmu nam ono što

je naše.” Tim rečima je i Lindon Džonson

apelovao na produžetak rata u Vijetnamu.

Najgore od svega je što ljudi od moći često

i misle to što govore.

Vratimo se naporima da se Rusija uz-

digne do standarda civilizovanog sveta.

Sedam članica grupe industrijalizovanih

zemalja, G8, „osudilo je intervenciju”

Rusije, koja je takođe članica G8, ali ne

razume svu ozbiljnost anglo-saksonskog

otpora intervencijama. Evropska unija je

održala specijalno vanredno zasedanje

na kojem je osudila ruske zločine. Tema

prethodnog specijalnog zasedanja bila

je invazija na Irak, ali na njemu nisu bile

izgovorene takve osude.

Rusija je tražila vanrednu sednicu

Saveta bezbednosti, ali o tome nije postig-

nut konsenzus jer, kako su otkrile neke

diplomate SB, SAD, Britanija i još neke

države nisu podržale tekst rezolucije koji

obe strane poziva „da se odreknu up-

otrebe vojne sile”.

Džordž Orvel ovu vrstu reakcija

objašnjava kao „indiferentnost prema

realnosti nacionalista, koji ne samo što

ne osuđuju zločine sopstvene strane, već

imaju neverovatan kapacitet da te zločine

ni ne primećuju”.

Osnovne činjenice sukoba u Gruziji

su uglavnom poznate. Južnu Osetiju, kao i

mnogo važniju Abhaziju, predao je rodnoj

mu Gruziji lično - Staljin. Zapadni lideri u

stvari strogo upozoravaju da se Staljinove

direktive moraju poštovati uprkos pro-

tivljenju Oseta i Abhaza. Te provincije su

uživale relativnu autonomiju do raspada

SSSR. 1990. gruzijski ultra-nacionalistički

predsednik Zvijad Gamsakurdija ukinuo

je autonomne pokrajine i napao Južnu Os-

etiju. Posledica tog rata bila je 1.000 mrt-

vih, desetine hiljada izbeglih, dok je glavni

grad Tsinvali bio „razrušen i napušten”

(New York Times).

Malobrojne ruske jedinice su, u to

vreme, nadgledale primirje koje je 7. av-

gusta 2008. prekinuo gruzijski predsednik

Sakašvili kada je izdao naređenje za na-

pad. Prema iskazima „velikog broja sve-

doka”, kako piše Times, gruzijska vojska je

„raketama i artiljerijom počela da bombar-

duje civilne delove Tsinvalija, kao i ruske

baze”. Predvidivi ruski odgovor bio je da

gruzijsku vojsku protera iz Južne Osetije,

kao i iz dobrog dela Gruzije, da bi kas-

nije svoje trupe delimično povukla prema

granici sa Južnom Osetijom. Posledica

Noam Čomski

Drugi hladni rat

44

Z SVET

ovoga bila je veliki broj žrtava i zločina.

Kao i uvek, najviše stradaju nevini.

Rusija je u prvi mah izvestila da je u

gruzijskom napadu ubijeno deset ruskih

mirovnjaka. Zapad nije reagovao, što je

takođe bilo očekivano. Nije bilo reakcija ni

kada je 1982. Aviation Week preneo vest

da je 200 Rusa ubijeno u Libanu, kao pos-

ledica invazije koja je za sobom ostavila

15-20.000 mrtvih, a koju je podržala SAD

sa isključivim motivom da dodatno osnaži

izraelsku kontrolu okupirane Zapadne

obale.

Osetini koji su bežali na sever su „ug-

lavnom”, prema londonskom Financial

Times-u, „bili mišljenja da je prozapadni

gruzijski predsednik Sakašvili pokušao da

zbriše njihovu enklavu”. Osetijske snage,

pod nadzorom Rusije, zatim su brutalno

proterale Gruzijce. „Gruzija tvrdi da je in-

vazija bila odgovor na ruski napad koji je

već bio u toku”, pisao je New York Times,

ali ni nekoliko nedelja kasnije „nema neza-

visnih dokaza, osim gruzijskog insistiran-

ja, da je ta verzija događaja tačna, odnosno

da je ruska vojska već napadala Gruzijce u

trenutku gruzijske invazije”.

U Rusiji, prema Wall Street Journal-u,

„preovlađuje mišljenje među institucijama,

zvaničnicima i analitičarima da je admin-

istracija Džordža Buša ohrabrila Gru-

ziju, svog saveznika, da započne konfl ikt

da bi prouzrokavala međunarodnu krizu

sa ciljem da se pomogne predsedničkom

kandidatu republikanske stranke, sena-

toru Džonu Mekejnu”.

Nasuprot tome, francuski autor

Bernar-Anri Levi, u časopisu New Re-

public, piše kako „niko ne može da os-

pori činjenicu da je predsednik Sakašvili

odlučio da reaguje kada više nije imao iz-

bora, i kada je rat već bio počeo. Uprkos

činjenicama koje svim dobronamernim

posmatračima moraju biti očigledne,

mnogi mediji su požurili sa ocenom da su

Gruzijci bili podstrekači i da su neodgov-

orno isprovocirali sukob”.

Ruska propagandna mašinerija je

napravila grešku, jer je prezentovala doka-

ze koji su brzo i lako bili pobijeni. Njihovi

zapadni parnjaci su se, mudro, više osloni-

li na izjave autoriteta poput Levija, koji

je osudio zapadne medije za ignorisanje

„činjenica koje svim dobronamernim

posmatračima moraju biti očigledne”,

ističući da bi njihova lojalnost sopstvenim

zemljama morala biti dovoljna da se saz-

na Istina. Mnogi ozbiljni analitičari bi se

složili sa njim.

Rusija, prema BBC-u, gubi „propagan-

dni rat”, dok Vašington i saveznici uspeva-

ju da „ruske akcije prikažu kao agresiju, a

da istovremeno smanje značaj gruzijskog

napada na Južnu Osetiju 7. avgusta, koji

je bio katalizator za ruske operacije”, iako

„ima indikacija iz Južne Osetije da je gru-

zijski napad bio sveobuhvatan i štetan”.

Rusija „još nije naučila da igra medijsku

igru”, zaključuje BBC. To je sasvim prirod-

no. Propaganda postaje sofi sticiranija u

slobodnim zemljama, jer država u njima

gubi mogućnost da građane kontroliše

putem sile.

Neuspeh Rusije da predoči pouzdane

dokaze delimično je opovrgnuo Financial

Times, koji je saznao da je Pentagon nešto

pre napada 7. avgusta intenzivno obučavao

gruzijske specijalne jedinice, što bi moglo

da „potvrdi tvrdnje Vladimira Putina,

ruskog premijera, da su SAD orkestrirale

rat u gruzijskoj enklavi”. Tu obuku su de-

lom pružile specijalne jedinice SAD, koje

su regrutovane od strane privatnih vojnih

ugovarača, uključujući kompaniju MPRI

koju je, prema pisanju FT-a, „Pentagon

koristio i 1995. za obuku hrvatske vojske

pre njihovog napada na etnički srpsku

Krajinu, napada koji je kao rezultat imao

200.000 izbeglih i raseljenih lica u jednom

od najgorih primera etničkog čišćenja u

balkanskim ratovima”.

Čišćenje Krajine koju su podržale

SAD (ukupan broj se procenjuje na oko

250.000 izbeglih, uz veliki broj ubijenih) je

verovatno najgori primer etničkog čišćenja

u Evropi posle Drugog svetskog rata. Sud-

bina tog pogroma u zvaničnoj istoriografi ji

je predstavljena objektivno koliko i Trocki

u staljinističkoj Rusiji, iz jednog prostog i

sasvim dovoljnog razloga: jer nije u skladu

sa neophodnim imidžom plemenite SAD

u borbi protiv srpskog zla.

Broj ljudskih žrtava u kavkaskom ratu

iz avgusta 2008. podložan je različitim

procenama. Mesec dana nakon događaja,

Financial Times se poziva na ruske iz-

vore koji kažu da je „poginulo najmanje

133 civila, kao i 59 ruskih mirovnjaka”,

dok je posledica ruskog kontranapada na

Gruziju, opet po FT-u, 215 mrtvih Gru-

zijaca uključujući 146 vojnika i 69 civila.

Dodatne informacije se očekuju u skoroj

budućnosti.

U pozadini uočavamo dve ključne st-

vari. Prva je kontrola naftovoda i gasovo-

da prema Azerbajdžanu i centralnoj Aziji.

Klinton je Gruziju izabrao da bi zaobišao

Rusiju i Iran, što je kao rezultat imalo mili-

tarizaciju Gruzije. Gruzija je „naše veliko

i strateški važno preimućstvo”, primećuje

Zbignjev Bžežinjski.

Zanimljivo je kako analitičari post-

aju manje suzdržani kada treba objasniti

prave motive SAD u ostatku regiona. I

to u trenutku kada izgovor o „pretnjama

SAD i neophodnosti da se širi sloboda i

demokratija” toliko bledi da je sve teže

opravdati ostanak u Iraku i ignorisati zala-

ganja iračke vlade da okupacione vojske

konačno napuste zemlju. Urednici Wash-

ington Post-a kritikuju Baraka Obamu

zbog toga što Avganistan vidi kao „cen-

tralni front” SAD, podsećajući ga da je

Irak taj koji „leži u geopolitičkom centru

Bliskog istoka i poseduje gotovo najveće

svetske rezerve nafte”, pa je avganistan-

ska „strateška važnost manja od iračke”.

Priznanje stvarnih razloga za napad na

Irak je uvek osvežavajuće, čak i kada stiže

prekasno.

Druga ključna tema je širenje NATO

na istok, koju je Džordž Kenan 1997.

opisao kao „najveću grešku američke poli-

tike u celom post-hladnoratovskom peri-

odu. Ta odluka će ojačati nacionalističke,

anti-zapadne i militarističke snage u

Rusiji. Biće to veliki udarac razvoju ruske

demokratije, a odnosi između istoka i za-

Izuzmemo li zapaljivu retoriku, hladni rat je u

praksi bio prećutni sporazum po kome je svaki

od igrača bio relativno slobodan da u svojoj

sferi uticaja koristi subverziju i agresiju

45

Z SVET

pada ponovo će se odvijati u atmosferi

hladnog rata”.

Dok se SSSR raspadao, Mihail

Gorbačov je napravio ustupak koji je bio

zaprepašćujući u svetlu skorašnje istorije i

strateške realnosti: složio se da ujedinjena

Nemačka pristupi neprijateljskom vojnom

paktu. Ovaj „nečuveni ustupak” naišao je

na odobravanje zapadnih medija, NATO,

i predsednika Buša Prvog, koji ga je naz-

vao primerom „državništva, u najboljem

interesu svih zemalja Evrope uključujući i

Sovjetski Savez”.

Gorbačov je pristao na ovaj nečuveni

ustupak na osnovu „obećanja da se NATO

neće širiti dalje na istok ni za jedan inč,

kako se doslovce izrazio državni sekre-

tar Džim Bejker”. Ovo je bio citat Džeka

Matloka, vodećeg eksperta za Sovjetski

Savez pri Savetu za spoljnu politiku i am-

basadora SAD u Rusiji ključnih godina od

1987. do 1991. Ovaj citat potvrđuje i Strob

Talbot, koji je bio najviši činovnik zadužen

za istočnu Evropu u Klintonovoj admin-

istraciji. Na osnovu punog uvida u diplo-

matske spise, Talbot kaže da je „državni

sekretar Bejker garantovao tadašnjem

ministru spoljnih poslova SSSR, Eduardu

Ševardnadzeu, u kontekstu previranja

unutar SSSR povodom dozvole ujedin-

jenoj Nemačkoj da pristupi NATO paktu,

da se NATO neće širiti na istok”.

Klinton je ubrzo prekršio taj dogo-

vor i odbio predloge Gorbačova da se

hladni rat okonča partnerskim odno-

sima. NATO je odbio i ruski predlog da

u regiji od Arktika do Crnog mora bude

zabranjeno nuklearno naoružanje. To bi

„ometalo planove NATO o svom daljem

širenju”, kaže Majkl Mekgvajer, strateški

analitičar i bivši planer u NATO.

Odbivši sve ove mogućnosti, SAD je

zauzela trijumfalistički kurs koji je pred-

stavljao pretnju za rusku bezbednost i

igrao značajnu ulogu u ruskom ekonom-

skom i socijalnom kolapsu, čiji su rezul-

tat bili milioni ljudskih žrtava. Taj proces

je naglo eskalirao Bušovom naknadnom

ekspanzijom NATO, povlačenjem iz

važnih ugovora o smanjenju naoružanja,

i njegovim agresivnim militarizmom.

Matlok piše da bi Rusija možda i toleri-

sala inkorporaciju bivših ruskih satelita

u NATO, da nije „bombardovana Srbija

nakon čega je NATO nastavio da se širi.

Ali postavljanjem raketnog štita u Poljskoj

i pokušajima uključenja Ukrajine i Gruzije

u NATO prekoračene su sve granice tol-

erancije, dok je insistiranje na priznavanju

nezavisnosti Kosova bila poslednja kap.

Putin je zaključio da ustupci koje Rusija

čini SAD ne izazivaju reciprocitet, već će,

naprotiv, biti upotrebljeni da se promoviše

dominacija SAD u svetu. Iskoristio je prvu

priliku da joj se odupre” - u Gruziji.

Klintonovi zvaničnici su obrazla-

gali da širenje NATO ne predstavlja vojnu

opasnost i da je to benigni potez koji će

bivšim satelitima Rusije omogućiti ulazak

u EU (Talbot). Tu priču je teško proguta-

ti. Austrija, Švedska i Finska jesu u EU,

ali ne i u NATO. Da je kojim slučajem

Varšavski pakt preživeo i počeo da se širi

na Latinsku Ameriku (da ne govorimo o

Kanadi i Meksiku), SAD ne bi poverov-

ale da je u pitanju lokalni skup Kvekera.

Nema potrebe da analiziramo istorijat

zločina SAD koji su počinjeni kako bi se

prekinule uglavnom nebitne veze između

Moskve i „naše male ovdašnje regije” (za-

padne hemisfere), kako se izrazio sekretar

rata, Henri Stimson, kada je objašnjavao

potrebu za ukidanjem svih regionalnih

sistema nakon Drugog svetskog rata, osim

našeg koji, naprotiv, valja proširiti.

Kao da je želeo da naglasi ovaj

zaključak, Vašington je, u sred krize na

Kavkazu, izrazio zabrinutost da bi Rusi-

ja mogla ponovo da uspostavi vojne i

obaveštajne veze sa Kubom, mada nivo

tih veza nije ni blizu onima koje SAD tre-

nutno ima sa Gruzijom.

Raketni štit nam je, takođe, predstav-

ljen kao bezazlen, iako vodeći strateški

analitičari objašanjavaju zbog čega ruski

planeri i njega i njegovo lociranje mogu da

shvate kao instaliranje baze koja je poten-

cijalna pretnja ruskom sistemu odbrane.

Ruska invazija na Gruziju je iskorišćena

kao izgovor da se potpiše ugovor o postavl-

janju raketnog štita u Poljskoj „dajući kred-

ibilitet ruskom argumentu, koji Vašington

uporno negira, da je reč o sistemu kome

je primarna meta Rusija”, smatra komen-

tator AP-a, Dezmond Batler.

Matlok nije usamljen u mišljenju da

je Kosovo bilo značajan faktor. „Priznanje

nezavisnosti Južne Osetije i Abhazije je

opravdano principom da ugrožene man-

jine imaju pravo na secesiju – princip koji

je Buš uspostavio na Kosovu,” piše Boston

Globe.

Ali postoje i važne razlike. Strob Tal-

bot priznaje da „postoji doza vraćanja

’milog za drago’, zbog onoga što su SAD

i NATO učinili na Kosovu pre devet go-

dina”, ali insistira da je „analogija potpuno

i suštinski pogrešna”. Niko nije u bol-

joj poziciji od njega da zna zašto je ova

analogija pogrešna, a to je lucidno i ob-

jasnio u predgovoru za knjigu o NATO

bombardovanju Srbije, koju je napisao

njegov saradnik Džon Noris. Talbot u

tom predgovoru piše da oni koji žele da

znaju „razvoj događaja i kako su se osećali

oni koji su odlučivali” u tom ratu, moraju

da se okrenu Norisovoj knjizi. A Noris

zaključuje da je „otpor Jugoslavije širim

trendovima političke i ekonomske re-

46

Z SVET

forme – a ne patnja kosovskih Albanaca –

bio pravi razlog NATO rata”.

To da motivi NATO bombardovanja

nisu imali veze sa „patnjom kosovskih Al-

banaca” bilo je jasno iz bogate zapadne

arhive koja nam govori da su ti zločini,

u ogromnoj većini, posledica (koja je

bila predviđena), a ne uzrok bombardo-

vanja. Ali i pre otvaranja arhiva, moralo

je biti očigledno svima, osim najvećim

navijačima, da humanost nije motiv SAD

i Britanije, koje su u isto vreme na drugim

mestima podržavale zločine koji su bili

veći od kosovskih i čija je pozadina mnogo

gora od bilo čega što se desilo na Balkanu.

Ali ovo su samo činjenice, koje nisu važne

orvelovskim „nacionalistima” – u ovom

slučaju većini zapadnih intelektualaca koji

su investirali u tezu o „humanoj fazi” u

spoljnoj politici SAD i njenom svetačkom

oreolu koji je zadobila na kraju mileniju-

ma, fazi koja je krunisana bombardovan-

jem Srbije.

Bilo kako bilo, interesantno je kada

se sa najvišeg mesta čuje da je stvarni

razlog bombardovanju Srbije bio u tome

što je to bila jedina zemlja u Evropi koja

se protivila političkom i ekonomskom

programu Klintonove administracije i

njenih saveznika, mada će još mnogo vode

proteći pre nego što ta notorna istina bude

kanonizovana u zvaničnoj istoriografi ji.

Postoje i dodatne razlike između Kos-

ova i gruzijskih regija koje žele nezavisnost

i ujedinjenje sa Rusijom. Za sada nema in-

dicija da je Rusija tamo otvorila ogromnu

vojnu bazu koju je nazvala po svom heroju

iz rata u Avganistanu, a koja bi bila pandan

kampu Bondstil na Kosovu, koji je nazvan

po heroju iz Vijetnama i koji je, da se pret-

postaviti, deo velikog sistema američkih

baza uperenog protiv proizvođača ener-

genata na Bliskom istoku.

Dosta se govori o „novom hlad-

nom ratu” prouzrokvanom brutalnim

ponašanjem Rusije u Gruziji. Nemoguće

je ostati ravnodušan prema najavama

konfl ikta, među kojima je i prisustvo mor-

narice SAD u Crnom moru, čiji se ruski

pandan nikada ne bi tolerisao na Karibi-

ma. Težnja da se NATO proširi na Ukra-

jinu, čija se realizacija trenutno razmatra,

potencijalno je jako opasna.

Ipak, novi hladni rat se čini malo

verovatnim. Da bismo se pozabavili time,

moramo jasnije defi nisati onaj stari hladni

rat. Izuzmemo li zapaljivu retoriku, hlad-

ni rat je u praksi bio prećutni sporazum

po kome je svaki od igrača bio relativno

slobodan da u svojoj sferi uticaja koristi

subverziju i agresiju: Rusiji su to bili njeni

sateliti u Evropi, a za globalnu supersilu

to je bio skoro ceo ostatak sveta. Ljudska

zajednica ne bi mogla da istrpi, a ne bi ni

preživela, vaskrsnuće ovakvih ideja.

Razumna alternativa bila bi vizija

Gorbačova, koju je Klinton odbacio, a

Buš dodatno potkopao. Takav savet je dao

i bivši ministar spoljnih poslova Izreala,

istoričar Šlomo ben-Ami, koji u Beirut

Daily Star-u kaže: „Rusija mora težiti

iskrenom strateškom partnerstvu sa SAD,

a SAD mora da razume da Rusija, ukoliko

bude dodatno izolovana i prezrena, može

postati veliki gobalni kavgadžija. Ignorisa-

na i ponižena od strane SAD još od kraja

hladnog rata, Rusiji je potrebna integracija

u novi globalni poredak koji poštuje njene

interese, a ne nova anti-zapadna strategija

konfrontacije”. ■

Preveo Marko Iasi

■■ ■ RASIZAM POD KRINKOM BONTONAVELENJE - Strani radnici jedne od najvećih slo-

venskih građevinskih tvrtki Vegrad iz Velenja

upozoreni su da svoje ponašanje moraju prilagoditi

slovenskim prilikama i okolišu u kojem se nalaze.

Na vratima kontejnera u kojima stanuju sezonski

radnici, većinom iz BiH, osvanule su upute da u

okolici ne razbacuju smeće i ne uriniraju.

Neće ih tolerirati

Usto im tvrtka Vegrad “objašnjava” da su došli

“u sredinu s višom razinom kulture” te poručuje:

“Budite svjesni da stanujete u urbanom okolišu i

da si ne možete dopustiti takvo ponašanje. Naši su

susjedi visokosituirani ljudi i takve postupke neće

još dugo tolerirati.” Pod tekstom obavijesti potpisan

je Vegradov djelatnik Marko Čerkez, koji je novina-

rima kazao da su radnicima samo savjetovali kako

se ponašati.

Na pitanje zašto im je trebalo reći da su došli

u sredinu s višom razinom kulture, Čerkez im je

odgovorio: “Pa doista je tako, zar nije?” Usto je

naglasio da će kazniti osobu koja je obavijest dala

medijima.– Svi smo ovamo došli raditi kao nor-

malni ljudi. Mnogima je to jedini izlaz iz bosanske

krize, a ljudi koji su tu obavijest napisali sigurno

nisu upoznati s bosanskom kulturom. Svi smo mi

završili srednju školu, u kojoj smo naučili i pravila

ponašanja – kaže jedan radnik.

Predstavnica Vegrada Branka Klavž priznala je

da obavijest “nije napisana baš najboljim stilom”.

– Stanovnike kontejnerskog naselja nismo na-

mjeravali povrijediti – kazala je B. Klavž, dodavši

da je Vegrad svjestan da su njihovi zaposlenici

“ključ uspjeha tvrtke”.

Da tomu nije tako, potvrdili su radnici novinari-

ma, ali se iz straha za posao nisu željeli predstaviti,

kazavši da rade od 10 do 12 sati na dan, a mjeseč-

no zarade jedva 600 eura. Odbiti prekovremeni rad

se, kažu, kažnjava.

Vlado Zagorac / LJUBLJANA, izvor: Večernji list■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

47

Z SVET

19. septembar 2008.

Pre sedam dana zvaničnici U.S. Stejt

Departmenta objavili su da su uspešno

ispunili svoj cilj da prime 12.000 iračkih

izbeglica u SAD pre kraja fi skalne godine

30. septembra. Od tada pa do kraja me-

seca ćemo slušati samohvalospeve Stejt

Departmenta, Višeg Koordinatora za

Iračke izbeglice, i Bezbednosne Agencije

(Homeland Security) zbog onog što oni

smatraju glavnim pokazateljem dare-

žljivosti SAD – otvaranjem granica za

Iračane. Prema Stejt Departmentu, hu-

manitarna pomoć Iraku i iračkim izbe-

glicama već je "premašila zacrtani cilj" i

"dostigla nove domete". Iako je tačno da

su SAD premašile svoj cilj, hvalospevi

previđaju prethodne podatke i ne spomi-

nju da je cilj bio postavljen tako nisko da

ga je bilo lako ostvariti. S druge strane,

tvrdnjama Stejt Departmenta nedosta-

je odgovarajući kontekst da bi dočarale

opseg trenutne krize i omogućile pravilnu

procenu reakcije SAD.

Potreban je jedan uopšteni opis

iračke izbegličke krize da bi se razumeo

skorašnji "uspeh". Brojke variraju ali pro-

cene iz 2007. i 2008. godine navode da

se broj raseljenih Iračana, nakon invazije

SAD 2003. godine, kreće između 5 mili-

ona pa sve do preko 6 miliona. Unutar

Iraka raseljenje je bilo na vrhuncu 2006.

godine, a procenjeni broj raseljenih

iznosio je 1.596.448 osoba od februara te

godine. Od 2003. godine do tada, proce-

njeni broj raseljenih unutar Iraka bio je

1.212.108. Zbir ova dva broja nam poka-

zuje da do danas u Iraku ima više od 2.8

miliona raseljenih osoba.

Preostalih 2-3 miliona raseljeno je

između Sirije i Jordana (otprilike 44%),

drugih bliskoistočnih zemalja (9%),

Evrope (4%) i ostalih zemalja (0.5%).

12.000 Iračana kojima se Stejt Depar-

tment diči u 2008. je otprilike 85% nji-

hovog ukupnog prijema u SAD od 2003.

godine. To znači da je do petka 12-og

septembra SAD, od svoje invazije 2003.

godine, primila manje od 0.3% ukupne

iračke izbegličke populacije (koristeći

nisku procenu od 5 miliona izbeglica).

Tri decenije ratova i sankcija pro-

izveli su značajno srozavanje životnog

standarda u Iraku. Prvi (1980-88), Drugi

(1990-91), i Treći persijski rat (2003-da-

nas) kombinovano sa UN/SAD namet-

nutim sankcijama na Irak (1990-2003)

obuhvaćeni su tim periodom. Procene o

broju zajedničkih žrtava od Prvog persij-

skog rata (iliti "Iran-Irak rata") kreću se

između 1-2 miliona. Ipak, bilo je to pre

1990. godine, Drugog persijskog rata,

kada se smatra da je Irak imao najviši

životni standard na Bliskom Istoku. Mo-

derno zdravstvo, sanitarni i obrazovni

sistem karakterisali su zemlju. Ali SAD/

VB invazija bacila je državnu infrastruk-

turu na kolena. Usledili su slomovi elek-

tričnog, vodovodnog, kanalizacijskog,

saobraćajnog, prehrambenog i medicin-

skog distributivnog sistema. Neuhranje-

nost, bolesti, i procenti mortaliteta dece

i novorođenčadi višestruko su uvećani.

Nametnute u avgustu 1990, UN/SAD

sankcije učinile su skoro nemogućim

oporavak od destrukcije uzrokovane

invazijom. Ciljale su na trgovinske, pre-

hrambene, medicinske i humanitarne

zalihe. Sankcije su takođe bile uzrok dve

uzastopne ostavke koordinatora UN Hu-

manitarnog Programa za Irak, a i treće,

od načelnika World Food Program-a u

Iraku. U 1998, nakon 34-godišnje karije-

re pri UN, uključujući i poziciju asistenta

Generalnog Sekretara, Denis Halliday

dao je ostavku na poziciju koordinatora

UN Humanitarnog Programa za Irak.

On je bio prvi. Halliday je tada zapisao

da je dao ostavku "zato što politika eko-

nomskih sankcija... uništava celokupno

društvo. Pet hiljada dece umire svakog

meseca. Ne želim da sprovodim pro-

gram koji se uklapa u defi niciju genoci-

da".

U tih 10 godina, od 1992. do 2002.

godine, godinu dana pre okončanja sank-

cija i početka američke okupacije Iraka,

SAD su primile 31.170 iračkih izbeglica

u zemlju. Nakon američke invazije Iraka

2003. godine, broj iračkih izbeglica pri-

mljenih u SAD znatno opada. Od maja

2003. do februara 2007, između 466—

770 Iračana biva nastanjeno u SAD.

Uskoro, nakon što su se pročule vesti o

neznatnom broju iračkih izbeglica na-

seljenih u SAD do tog februara, SAD su

povećale svoju kvotu za 2007. godinu na

7.000; iako ni tu kvotu nisu nikada do-

stigle, ne ispunivši svoje obećanje, i pri-

mivši samo 1.600 Iračana - manje od 1/4

svog planiranog cilja.

Izostavljajući neuspeh norme za

2007. u prošlonedeljnom izveštaju Stejt

Departmenta od 12 septembra, i izokre-

ćući humanitarni nesupeh naglavačke,

Viši Savetnik Sekretara Domovinske

Bezbedonosne Agencije za iračke iz-

beglice, Lori Scialabba izjavio je "Ovo

veoma značajno povećanje [primanje

12.118 Iračana u fi skalnoj 2008. godi-

ni] premašilo je 1.600 Iračana koji su

primljeni prošle godine. To dostignuće

prikazuje izvanrednu predanost sa nase

strane…" Međutim UN, izbegličke, i or-

ganizacije ljudskih prava odgovorile su

na tu izjavu ukazujući da napor SAD

"daleko podbacuje ispod onoga što je

potrebno", i "izrazile su razočaranost...

oko Stejt Department-ovog cilja koji

podrazumeva naseljavanje samo 17.000

iračkih izbeglica u fi skalnoj 2009. godi-

ni". Kancelarija Visokog Komesara za Iz-

beglice UN (UNHCR) procenjuje da će u

2009. godini biti potrebno hitno preseliti

90.000 iračkih izbeglica u regionu. "Od-

govor SAD je nesrazmeran obimu potre-

ba", istakle su u svojoj izjavi grupe u koje

Kris Spanos

Iračke izbeglice i odgovornost SAD-a

Država Stanovništvo Iračke izbeglice Razmera

Jordan 6.000.000 500.000-700.000 1:12-1:9

Sirija 20.000.000 1.500.000 1:13

Liban 4.000.000 50.000 1:80

Švedska 9.000.000 40.000 1:225

Egipat 82.000.000 70.000-150.000 1:1.171-1:546

SAD 300.000.000 14.000 1:21.428

Tablica poređenja razmera iračkih izbeglica u

odnosu na domaće stanovnike od 2003.

48

Z SVET

spadaju Refugees International, Human

Rights Watch i Save the Children.

Pored slabih rezultata SAD u na-

seljavanju iračkih izbeglica u periodu

2003-2007, kao i Scialabbainog izostav-

ljanja nedostignute kvote za 2007. iz svog

izveštaja, tvrdnja da trenutna pomoć

SAD Iraku "pokazuje predanost sa naše

strane" može biti procenjena prema:

(a) Prihvatu iračkih izbeglica od

strane SAD upoređenim sa prihvatom

ostalih zemalja.

(b) Pomoći Iraku od strane SAD

upoređene sa pomoći drugih zemalja.

(c) Pomoći Iraku od strane SAD na-

suprot pomoći SAD drugim zemljama.

(d) Pomoći po glavi stanovnika od

strane SAD prema izdacima za rat u Ira-

ku.

(a) Među vodećim zemljama u

iračkoj izbegličkoj krizi, SAD imaju ne

samo jedan od najnižih brojeva prihvata

od 2003. godine (14.000), nego takođe i

jednu od najnižih razmera po glavi sta-

novnika u poređenju sa ostalim zemlja-

ma. Da bi sustigle Švedsku, koja je 4-ta

po veličini razmere, SAD bi trebalo da

private 1.330.000 Iračana, sto je 1/4 svih

raseljenih Iračana, od kojih je polovina

izvan Iraka. Da bi SAD sustigle Siriju

trebalo bi da prihvate 23.077.000 Iračana

– 1.684 puta više nego što je urađeno od

2003. do danas. Očito je da postoji limit

za ovakvu vrstu poređenja. Prvo, stvar-

ni broj iračkih izbeglica mnogo je manji

od 23 miliona potrebnih da se sustigne

izbeglička stopa prihvata Sirije. Drugo,

zahtevati da SAD prihvate broj izbeglica

malo manji od celokupnog broja stanov-

nika Iraka bi bilo preterano. Treće, što

je razumljivo, postoje geografski i kul-

turni razlozi zašto se Iračani iseljavaju

u zemlje sa kojima se graniče pre nego

u SAD, jednu od najudaljenijih zema-

lja. Međutim, podaci ukazuju da mnoge

druge zemlje preuzimaju, na poražava-

jući način, više nego pošten deo tereta,

dok SAD, uprkos Scialabbainoj tvrdnji,

preuzimaju najmanje. Uzimajući u obzir

procene UNHRC o potrebama raselja-

vanja Iračana za 2009. godinu, rezultat

SAD od 2003. godine podbacuje daleko

ispod njihove odgovornosti i moglo bi

se čak reći da ukazuje na zanemarivanje

krize.

(b) Stejt department tvrdi da su

SAD "najviše doprinele programima koji

pomažu raseljenim Iračanima od 2003",

i da je njihov doprinos "porastao na više

od 318 miliona dolara za ovu fi skalnu

godinu", iako ne navodi koja suma je

stvarno za to bila namenjena, priložena,

ili jednostavno zajamčena. (Napomena:

Pretraga preko ReliefWeb-ove Finan-

sijske Pretraživačke Službe (FTS), pod

Pozivi & Fondovi, pokazuje da je pomoć

SAD Iraku do 15. Septembra 2008. bila

sve ukupno manja od 1/3 sume koju je

odredio Stejt Department, iako je teš-

ko utvrditi tačnost ovih brojki). Ali čak

i pretpostavljajući da je tvrdnja SAD o

318 miliona dolara pomoći tačna, to je

malo više od 1.00 dolara po glavi sta-

novnika za ovu fi skalnu godinu. Irska,

sa populacijom koja je 1/75-ina SAD

izdvojila je po glavi stanovnika gotovo

isto za novčanu pomoć Iraku (2.9 milio-

na Eura), dok je Kanada, koja je izdvojila

300 miliona USD između 2003. i 2007,

a u proseku 40 miliona godišnje (suma

za 2006-2007), došla do 1.21 dolara nov-

čane pomoći po osobi. Ova i ostala po-

ređenja ukazuju na SAD kao prosečnog

izdvajaoca fi nansijske pomoći Iraku.

(c) Dok pomoć SAD Iraku po glavi

stanovnika može biti uporediva sa ne-

kim zemljama, a premašena od strane

drugih, ona je daleko najveći davalac po-

moći Gruziji. Tri dana pre izveštaja Stejt

Departmenta o iračkim izbeglicama, to

ministarstvo je objavilo odluku o pomo-

ći Gruziji od milijardu dolara (Raseljena

lica su prvi prioritet nove pomoći SAD

Gruziji od 9. septembra). Prema Depar-

tmentu, novac je određen za "Gruziju", i

nije ograničen samo na onih 215 hiljada

raseljenih Gruzina. Niska procena od 5

miliona iračkih izbeglica veća je od uku-

pnog stanovništva Gruzije, i onih 215

hiljada raseljenih Gruzina iznose ispod 5

% raseljenih Iračana, u i izvan Iraka. Pre-

ma CIA-inoj Svetskoj Knjizi Činjenica

broj stanovnika Iraka za 2008. je nešto

malo preko 28 miliona ljudi. Od 1 mili-

jarde dolara pomoći određene za Gruzi-

ju, 570 miliona će biti podeljeno u 2008,

što iznosi, u poređenju obećane novča-

ne pomoći po glavi stanovnika između

Odnos izdataka za vođenje rata u Iraku prema pomoći izdvojenoj za iračku izbegličku krizu, po glavi stanovnika, daje od 1:38.000 (najniža procena) do 1:100.000 (najviša procena) u fi skalnoj 2008. godini.

49

Z SVET

Gruzina i Iračana 121 USD:11 USD u

korist Gruzije. Da, to je 121.00 dolara po

jednom Gruzinu na prema 11.00 dolara

po Iračanu za 2008. Može se prigovoriti

da nam ovo pojedinačno poređenje ne

može reći mnogo. Međutim, kombina-

cija Gruzina koji brzo postaju jedni od

najvećih primalaca fi nansijske humani-

tarne pomoći SAD po glavi stanovnika,

i Iračana koji brzo postaju jedna od naj-

većih izbegličkih populacija zahvaljujući

ratu SAD, čine ovo poređenje ekstre-

mnim u svojoj skali i stoga ilustrativnim.

Najočigledniji zaključak koji neko može

izvesti jeste da SAD više vrednuju ljud-

ski život tamo gde njihove geopolitičke

ambicije nailaze na protivljenje.

(d) Dok se govori da pomoć SAD

Iračanima zasniva programe za hranu,

zdravlje, obrazovanje, vodu, sanitarije,

itd, SAD su defi nitivno najzaslužnije za

njihovo skoro kompletno propadanje,

počev sa sankcijama od pre 18 godina,

i kulminirajući sa trenutnom i tekućom

okupacijom. Iako je rečeno da je za fi -

skalnu 2008. jemstvo za pomoć Iraku

"dostiglo nove visine", a svakako da jem-

stvo pomoći Gruziji to jeste, ništa od

toga nije toliko impresivno kao to koliko

građani SAD plaćaju po stanovniku za

izdržavanje rata i okupaciju Iraka. Pro-

cene idu od 9.5 milijardi, 12 milijardi, sve

do 25 milijardi mesečno u ovoj godini za

plaćanje rata u Iraku. To je između 114

milijardi i 300 milijardi dolara godišnje,

ili od 38 do 100 hiljada dolara godišnje

po stanovniku SAD. To je po glavi sta-

novnika (u odnosu na pomoć Iračanima)

srazmerno 1:38.000 dolarske pomoći za

rat (najniža procena), sve do 1:100.000

dolarske pomoći za rat (najviša procena)

u fi skalnoj 2008. godini. Ovo poređenje

ilustruje ogromnu razliku, i neko bi lo-

gično mogao zaključiti da su SAD manje

zainteresovane za stvaranje boljih život-

nih uslova za Iračane, a više za vođenje

rata kod njih. Taj isti bi takođe mogao

zaključiti da je ovo razlog zašto Iračani

u mnoštvu napuštaju Irak.

Nakon ulepšavanja fi nansijske pot-

pore SAD iračkim izbeglicama u izve-

štaju Stejt Departmenta od petka, Viši

koordinator za pitanja iračkih izbeglica,

Ambasador Džejms B. Foli (James B.

Foley) opisao je proces ulaska Iračana u

SAD kao "pouzdan", "usmeren", "sužen",

i iako priznaje da odobrenje useljenja

može potrajati do 6 meseci, on potvrđuje

da "mašina radi". Mnoge agencije iz kojih

se sastoji ova "usmerena" "mašina" uklju-

čuju SAD Program za prihvat izbeglica

(USRAP), SAD Ministarstvo Državnog

(DOS) Ureda za stanovništvo, izbeglice

i migracije (PRM), SAD Odeljenje do-

movinske bezbednosti (DHS) i njegovu

SAD Službu za državljanstvo i imigra-

cione usluge (USCIS). Proces je "sužen"

još više sa "Odeljenjima prekomorskog

procesiranja" (OPE), SAD ambasadama,

"određenim nevladinim organizacijama",

i "vladinim i nevladinim partnerima, i

prekomorskim i domaćim". Nezavisni

posmatrač bi mogao shvatiti proces kao

lavirint dizajniran da drži Iračane izvan

pre nego da ih pusti unutra. Ono malo

Iračana koji se probiju do SAD suočeno

je sa trenutnim preprekama kao što su

jezičke barijere, nalaženje poslova, obra-

zovanje, podrška članovima porodice, i

pružanje zdravstvene zaštite – većinom

stvari koje su SAD uništile u njihovoj

domovini. ■

Prevod CYBER

MUЛТИКUЛТURA

http://www.cyber-multikultura.org

■■ ■ AVGANISTANSKI PREDSEDNIK

KARZAI UPUTIO APEL BUDUĆOJ

AMERIČKOJ ADMINISTRACIJIAVGANISTAN - Prestanite sa ubijanjem nedužnih!

U seriji američkih vazdušnih napada ove godi-

ne ubijeno je najmanje 150 avganistanskih civila,

čime je ozbiljno ugrožena podrška javnosti te ze-

mlje prisustvu više od 60.000 NATO i koalicionih

snaga

Oko 4.000 ljudi, od kojih trećina civila, poginulo

je u sukobima u Avganistanu ove godine pošto su

talibanski pobunjenici pojačali kampanju u cilju

svrgavanja Karzaijeve vlade i proterivanja stranih

vojnika iz zemlje.

Avganistanski predsednik Hamid Karzai izjavio

je da je stradanje civila glavni izvor napetosti u od-

nosima te zemlje sa Sjedinjenim Američkim Drža-

vama i pozvao novoizabranog predsednika Baraka

Obamu da prioritet njegove politike bude prestanak

ubijanja nedužnih ljudi u Avganistanu.■ ■ ■

■■ ■ STUDENTSKI PROTEST

U BEOGRADUBEOGRAD, 16. OKTOBAR 2008. - Više stotina stude-

nata Filozofskog fakulteta, Fakulteta političkih na-

uka, Saobraćajnog fakulteta, Veterine i Arhitekture

oko 13.30 prošlo je pored zgrade Skupštine, a nji-

hova delegacija je nadležnom Odboru za prosvetu

podnela protestno pismo.

Studenti su nezadovoljni time što je Vlada

usvojila amandman Jagode Jorge (ZES) na Predlog

za izmenu Zakona o visokom obrazovanju, po kome

će na teret budžeta preći 20 odsto najboljih samo-

fi nansirajućih studenata koji skupe potreban broj

bodova za upis naredne godine.

Studenti su se uputili na Plato ispred Filozof-

skog fakulteta gde su održali protest. Oko 15 sati

oni su se, uz transparent „Mi studiramo, vi profi -

tirate“, ponovo našli ispred parlamenta, zviždali

i skandirali „lopovi, lopovi“. Odatle su krenuli u

protestnu šetnju, a centralne beogradske ulice

zatvarane su za saobraćaj. Kako je ranije rečeno

u studentskim organizacijama, zvaničnog organi-

zatora protesta zasad nema, jer je reč o studentima

sa više fakulteta, sa nekoliko različitih zahteva. Deo

studenata koji se juče okupio, protestuje i zbog na-

plate bodova, odnosno nedostajućih EPSB bodova

na pojedinim fakultetima, a povod za protest je i

režim studiranja za studente upisane po starim

programima.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

50

Z VIZIJA I STRATEGIJA

Kao što su imperijalne kulture prošlih

vremena bile više model dominacije

nego izvorni oblik socijalizacije, tako je

dominantna kultura našeg doba samo

sistem kontrole pomoću eksploatacije

i manipulacije. Oblici koje ta eksploa-

tacija i manipulacija uzimaju, bili su

uspešni u razaranju zajednice, ali nisu

mogli da je zamene. Ostavili su vakuum,

prazan prostor kojim odjekuju neuro-

tični individualizam zapadnih društa-

va i kolektivno beznađe istočnih. To je

taj vakuum, često pun nesvesne žudnje

za ponovnim povezivanjem, koju sam

proizvodi, vakuum koji razvoj zajednice

mora da ispuni.

Socijalna ekologija, kako ju je razvio

Marej Bukčin1, predstavlja jedan sveo-

buhvatni teorijski okvir za analizu krize

modernosti. Ona je možda prvi takav

sveobuhvatni pristup posle Marksa, i

predlaže rekonstruktivnu praksu koja

obećava temeljan preobražaj ljudskog

1 Marej Bukčin (1921-2006) je

sedam decenija bio aktivni učesnik levičar-

skog političkog pokreta i napisao je gotovo

dva tuceta knjiga koje se bave širokim spek-

trom tema, uključujući ekologiju, fi lozofi ju

prirode, istoriju, urbane studije, i levicu,

posebno marksizam i anarhizam. Tokom

1950-ih, svojim podužim esejom "Problem

hemikalija u hrani" iz 1952, upozorio je na

hemikalizaciju poljoprivrede i životne sre-

dine, a sa tim i drugim radovima, pomogao

je izgradnju temelja modernog pokreta za

radikalnu ekologiju. Pomogao je populari-

zaciju organskog baštovanstva, diverzifi ka-

ciju poljoprivrede, i drugih problema život-

ne sredine. Njegov manifest radikalne poli-

tičke ekologije ("Ekologija i revolucionarna

misao"), napisan 1964, bio je prvi manifest

tog tipa napisan na bilo kojem jeziku. Kao

autor i govornik, uticao je na antinuklearni

pokret i osnivanje ranog političkog pokreta

Zelenih, u Sjedinjenim Državama i Nemač-

koj. Jedan je od osnivača Instituta za soci-

jalnu ekologiju, na kom je držao predavanja

svakog leta, i počasni profesor na Ramapo

koledžu u Nju Džersiju. (prim. Z redakcije)

odnosa prema prirodi i drugim ljudima.

Vrhunsko obećanje socijalne ekologije

jeste ponovno uspostavljanje harmonije

između kulture i prirode. Vitalni činilac

tako duboke transformacije leži u pove-

zivanju socijalne ekologije sa razvojem

zajednice.

Tradicionalni pristupi razvoju zajednice

Društveni razvoj ili razvoj zajednice

je često zloupotrebljavan koncept. Mož-

da je najbolji način da se njegovo defi -

nisanje započne u tome što će se najpre

reći šta on nije. U značenju u kom ja ko-

ristim taj termin, razvoj zajednice nije

isporučivanje usluga profesionalaca sta-

novništvu kojem su

one potrebne. To

je tradicional-

ni model koji

su decenija-

ma zastupale

profesionalne

agencije za ra-

zvoj. To je model

’’rata protiv siro-

maštva’’, koji

na zajednice

gleda kao na

bojna polja

na kojima

se moraju

iskorišćava-

ti ’’strateški

resursi”. On

poziva na

b i rokrat sku

inter venci ju

masovnih raz-

mera da bi se una-

predili obrazovanje,

zdravstvena zaštita,

stanovanje, ishra-

na, ekonomske prilike i drugi

aspekti društvenog života. Nepotrebno

je reći da svi ovi ciljevi moraju biti in-

korporirani u svaki značajniji pristup

društvenom razvoju. Problem je u me-

todologiji, u procesu kojim se se ovi ple-

meniti ciljevi ostvaruju.

Ka holističkom pristupu Istinski razvoj društvene zajednice

ne može počivati na temeljima spoljaš-

njih servisa za isporuku. Takav pristup

neizbežno podstiče zavisnost od spo-

ljašnjih ’’eksperata” i ’’resursa”. Ova za-

visnost osujećuje stvaranje autohtonog

vođstva, šireg učestvovanja i oslanjanja

lokalne zajednice na sopstvene snage.

U krajnjoj liniji, to se često izvrgava u

oblik društvene kontrole, povećavajući

potčinjenost dominantnoj kulturi, pod-

stičući dalju homogenizaciju zajednica,

i pojačavajući centralizaciju vlasti i vo-

đenje politike od strane ljudi izvan same

zajednice. Ovaj pristup vodi razvlašći-

vanju zajednica i građana, a ne njiho-

vom razvoju.

Razvoj zajednice ne možemo shva-

titi ni na način na koji ga je predstavila

Reganova administracija. To shvatanje

je reakcionarno do srži, a

nedostaju mu

čak i one do-

bre namere

koje nosi

p r i s t u p

’’rata protiv

siromaštva’’.

Oni predlažu

politiku ukorenjenu

u investiranju pri-

vatnog sek-

tora i efektu

’ ’ k a p a n j a

bogatstva”,

što može

d o v e s t i

samo do ek-

sploatacije,

dominacije,

i dezintegra-

cije zajedni-

ce. I ovde je,

takođe, fokus

na apsorbovanju

zajednica u glavne

tokove dominan-

t n e kulture.

Ključ ove strategije je u tome da

nudi podsticaje privatnim preduzećima

da ’’razvijaju” zajednicu, to jest da sub-

vencionira njeno potčinjavanje. Pred-

lažu se domaće ’’zone preduzetništva”

koje će preslikavati dominaciju korpo-

rativnog investiranja nad nacijama Tre-

ćeg sveta. Namera je da se ponudi paket

poreskih ustupaka, sniženih standarda

Danijel Šodorkof

Socijalna ekologija i razvoj zajednice

51


zdravstva i osiguranja, kao i eliminacija

mera protiv zagađivanja okoline i garan-

tovane minimalne nadnice, sa ciljem da

se privatno preduzetništvo namami da

investira u ekonomski zapostavljene za-

jednice.

Ovde je defi nicija razvoja zajednice

- ekonomska. Zasnovana je na pretpo-

stavci da će biznis doneti zapošljavanje,

da zaposlenost znači prihode, a da po-

većanje prihoda predstavlja razvoj za-

jednice. No stvarnost je u tome da, iako

takav pristup možda može dovesti do

toga da pojedini članovi zajednice ima-

ju veće prihode, to se postiže po cenu

kulturne tradicije, kohezije zajednice,

i zdrave životne sredine, kao i gubitka

kontrole zajednice nad sopstvenim važ-

nim resursima.

Mnogo benigniji oblik razvijanja

privatnog sektora bio je isproban ranih

1970-ih pod oznakom "Crni Kapitali-

zam". Tu su napori bili usmereni prema

individualnim preduzetnicima iz same

zajednice, kojima se pružala pomoć da

pokrenu i učvrste sopstvene male bizni-

se. I ovde su u osnovi ležala slična oče-

kivanja prosperiteta - da će sa stolova

obogaćenih pojedinaca početi da kaplje

i u zajednicu. Stvarnost crnog kapita-

lizma jeste da je većina tih preduzeća

propala, budući da nisu mogla da izdrže

konkurenciju korporacija koje su raspo-

lagale neuporedivo boljom opremom i

boljom organizacijom, a onih nekoliko

koja su ipak uspela, donela su prosperi-

tet samo svojim vlasnicima i šačici nji-

hovih zaposlenih. Rezultat je povećana

socijalna raslojenost unutar zajednice,

koja je trebalo da se razvija.

Još jedan tradicionalni pristup ra-

zvoju zajednice, ’’urbanistička obnova”

kroz gradsko planiranje, imala je iste ne-

slavne rezultate. Neuspeh ambicioznih

planova rehabilitacije širokih područja,

dobro je dokumentovan. Da, planeri su

uporno nametali nove prostorne odno-

se naseljima, očekujući da će njihovi na-

crti stvoriti zajednicu. I dok arhitektura

i planiranje mogu da pomognu učvršći-

vanju određenih društvenih odnosa, ra-

zvoj zajednice nije stvar dizajna. Grandi-

ozni planovi urbanističke obnove bili su

odraz tehnokratskog mentaliteta kojim

je prožeta naša civilizacija, verovanja u

brze intervencije tehnike. Tokom istori-

je, ljudi su shvatili da dizajn mora da se

uklopi u društveni život zajednice da bi

poboljšao kvalitet života. Postoji tradi-

cija koja priznaje holističku prirodu di-

zajna zajednice, ali nju uveliko ignorišu

tehnokrati koji zastupaju profesionalno

planiranje.

Tendencija našeg društva da traži

tehničke intervencije, tehnološka re-

šenja za ono što su u suštini društveni

problemi, jaka je i zahvatila je i razvojne

napore zajednice. Uvođenje ’’alternativ-

nih tehnologija” u šeme razvoja zajedni-

ca 1970-ih, predstavlja slučaj o kome je

ovde reč. Alternativna tehnologija do-

bila je centralnu ulogu u mnogim pilot-

projektima razvoja zajednica za vreme

Karterove administracije. Ali je model

uvođenja, u suviše velikom broju slu-

čajeva, bio ekspertsko postavljanje teh-

ničkih sistema bez značajnijeg učešća

zajednice. Kao rezultat, izvesna geto-

naselja su sada zakrčena zarđalim solar-

nim kolektorima, vetrenjačama koje ne

rade, i grafi tima prekrivenim staklenim

baštama. ’’Tehnološko rešenje” razvoja

lokalne zajednice nije nikakvo rešenje.

Uz institucionalizovane pristupe

opisane tokom prethodne dve deceni-

je, postojalo je i mnoštvo napora au-

tohtonog razvoja zajednica, od kojih su

neki doživeli više uspeha. Ovi napori su

uveliko bili usredsređeni na pitanja uče-

stvovanja zajednice i kontrolu lokalnih

institucija, kao što su školski odbori,

odbori za planiranje i urbanizam, i na

specifi čne programe stanovanja i obuke

za zapošljavanje. Mnoga njihova nasto-

janja i pristupi promenama podudaraju

se sa onima iz socijalne ekologije.

Istinski razvoj zajednice, iz perspek-

tive socijalne ekologije, mora biti holi-

stički2 proces koji integriše sve aspekte

života zajednice. Socijalna, politička,

ekonomska, umetnička, etička i duhov-

na dimenzija - moraju biti sagledane kao

delovi celine. One moraju sadejstvovati

jedna sa drugom i podupirati jedna dru-

gu. Zbog toga, razvojni proces mora da

proistekne iz samosvesnog razumevanja

njihovih međusobnih odnosa.

Dominantna kultura ima fragmen-

tiran i izolovan društveni život u uda-

ljenim područjima iskustva. Ponovno

otkrivanje organskih veza između ovih

područja, polazna je tačka razvojnog

procesa. Kada su one jednom prepozna-

te, moguće je kreirati holističke pristupe

razvoju, koji će integrisati sve elemente

zajednice u povezujuću dinamiku kul-

turnih promena. Ovde, socijalna eko-

logija izvlači važan princip iz oboje, iz

prirode i iz ’’primitivnog društva”: inte-

grativni karakter života, kako u prirod-

nim ekosistemima, tako i u organskim

zajednicama.

Svakodnevni život zajednice treba

da bude pažljivo analiziran. Koji odnosi

funkcionišu, a koji su nefunkcionalni?

Postoji li tradicija uzajamnosti i koope-

racije koja može da pomogne zajedni-

ci da ostvari svoje ciljeve, ili se moraju

stvoriti novi oblici? Kako se primarne

neposredne veze, koje su karakterisale

predbirokratska društva, mogu obnoviti

u kontekstu savremene zajednice?

Postoji li tu neka politička sfera koja

bi se mogla proširiti i/ili transformisati

tako da da više moći zajednici? Gradski

2 Holizam – 1.biol. teorija prema

kojoj je organizam kao celina mnogo više

od skupa delovanja svih njegovih delova i

kao celina usmerava sve fi zičko-hemijske

životne pojave. 2. psih. posmatranje i pro-

učavanje pojedinih stanja psihe u okviru

celine. (prim. Z redakcije)

52


skupovi, okružna udruženja, skupštine

mesnih zajednica za planiranje, i narod-

ni referendumi - jesu sredstva koja bi se

mogla revitalizirati kroz proces razvoja

zajednice. Kako se postojeće strukture

vlasti odnose prema procesu razvoja za-

jednice? Ponovno preuzimanje politike

od strane zajednice i stvaranje aktivnog

građanstva su, iz perspektive socijalne

ekologije, elementi od suštinskog zna-

čaja za razvoj zajednice.

Kako umetnost može biti od pomo-

ći u zajednici? Poezija, muzika, murali

zajednice, ritualna drama i literatura

mogu pomoći stvaranju jedinstvenog

identiteta i povećati senzibilnost zajed-

nice, ako su potpuno integrisani u ra-

zvojni proces.

Duhovni element zajednice je isto

tako važan za razvojnu matricu. Odakle

zajednica izvodi svoje vrednosti, svoju

etiku, i principe koji usmeravaju razvoj?

Kakva je njena kosmologija? Kako ona

dobija inspiraciju potrebnu da istraje

u dugom, teškom procesu kulturne re-

konstrukcije?

Društvena stvarnost, uključujući i

porodičnu strukturu, ulogu žena, druš-

tvene mreže kao što su klubovi, družine,

i klike, takođe moraju biti istraženi. Ovi

odnosi leže u osnovi mnogih formalnih

elemenata zajednice i otvaraju najčistiji

prilaz primarnim vezama koje treba da

budu obnovljene.

Integracija veza među članovima,

kulturne tradicije, mitova, folklora,

duhovnih verovanja, kosmologije, ritu-

alnih formi, političkih udruženja, teh-

ničkih veština i znanja zajednice – od

suštinske je važnosti. Svi ovi elementi

moraju biti udruženi da bi se obezbedila

osnova razvoja. Ovi nadekonomski fak-

tori su kritične komponente, skoro uvek

ignorisane u tradicionalnim pristupima

razvoju. Ali briga socijalne ekologije

jeste razvoj zajednice, a ne ekonomije.

Ekonomski razvoj, koji nije ukorenjen u

sveobuhvatnom razumevanju zajedni-

ce, može vrlo lako imati dezintegrativni

efekat.

Međutim, privreda zajednice, a ja

ovde koristim taj termin u širem smi-

slu, kao i njeni produkcioni odnosi, jesu

vitalno važni aspekti projekta. Ko po-

seduje i kontroliše proizvodne resurse

zajednice? Šta ona može da uradi da bi

razvila svoju materijalnu bazu, posebno

u ključnim oblastima proizvodnje hra-

ne i energije? Kako se tehnologija može

koristiti u tom procesu? Postoje li funk-

cionalni ili zapušteni kooperativni oblici

ekonomije ili tradicije koji bi mogli biti

stavljeni u praktičnu upotrebu? Zadruge

za hranu, zadruge proizvođača, zadruž-

no upravljanje zemljištem, zajednička

zemlja, kreditne zadruge - daju moguć-

nosti u ovoj oblasti.

Tragajući za modelima ekološke

društvene organizacije, socijalna ekolo-

gija prihvata da moramo svesno razmo-

triti istoriju da bismo shvatili sopstveni

potencijal. Na primer, predlaže se da

odvojimo slobodarske principe primi-

tivnih društava od njihovog sujeverja,

ksenofobije, i neznanja. Ljudski razvoj

i kulturna evolucija nisu linearni pro-

cesi. Još uvek u sebi nosimo potencijale

koherentne zajednice. Naivno je pret-

postaviti da je sve bilo dobro u primi-

tivnom svetu. Primitivnost, međutim,

kao komparativni model, dopušta nam

da razumemo sve ono što je civilizacija

izgubila, i da je kooperativni potencijal

ljudske vrste mnogo veći nego što bi ci-

vilizacija želela da verujemo.

I oblik i senzibilitet zajednice, obli-

kovani su prirodnom sredinom kao što i

sami pomažu njenom oblikovanju. Ovo

je u podjednakoj meri tačno za plemen-

ske zajednice, gradove Mesopotamije i

Mezoamerike, grčke polis-e, renesansne

evropske gradove i moderne metropole.

U slučaju moderne metropole, među-

tim, istinski sadržaj odnosa zaklonjen

je posredujućim delovanjem moderne

tehnologije i naporima da se ’’gospodari”

svetom prirode. Osećaj širine i organska

vezanost za određenu prirodnu sredinu

bili su središte izvornog senzibiliteta

koji je oblikovao život zajednice mileni-

jumima, senzibiliteta koji je počeo da se

ruši tek u sasvim nedavnoj prošlosti.

Time se ne želi poreći postojanje

imperijalnih kultura u prošlosti, već se

priznaje da su one postojale kao model

dominacije, sistem ugnjetavanja odozgo

koji je cedio poreze iz lokalne zajednice.

Ove lokalne zajednice su nastavljale da

pružaju koherentan okvir društvenom

životu svojih stanovnika, osećanje pri-

padanja i podrške, koje je ležalo skrive-

no ispod glazure imperije.

Slom lokalne zajednice i totalno

potčinjavanje kulturi dominacije jesu

ono po čemu je naše vreme jedinstveno.

Prema tome, primarni zadatak u proce-

su razvoja zajednice jeste oživljavanje

lokalne zajednice, a ključni deo tog za-

datka jeste identifi kacija međuljudskih

veza i ponovno uspostavljanje osećaja

za mesto, bilo da je reč o ruralnom seo-

cetu, malom gradu ili urbanom naselju.

Stvaranje senzibiliteta zajednice

— samoidentifi kacija ljudi sa mestom,

osećaj zajedništva, saradnje, zajedničke

istorije i sudbine — teško se postiže, po-

sebno u društvenom miljeu koji naglaša-

va individualizam, konkurenciju, mobil-

nost i pluralizam. Negovanje vrednosti

kao što je individualnost ukorenjena

u zajednici, saradnja, identifi kacija sa

mestom, i kulturni identitet, jesu pro-

tivteža potiskivanju od strane dominan-

tne kulture. Baš kao što su imperijalne

kulture prošlih vremena bile više model

dominacije nego izvorni oblik socijali-

zacije, tako je dominantna kultura na-

šeg doba samo sistem kontrole pomoću

eksploatacije i manipulacije. Oblici koje

ta eksploatacija i manipulacija uzimaju,

bili su uspešni u razaranju zajednice,

ali nisu mogli da je zamene. Ostavili su

vakuum, prazan prostor kojim odjeku-

ju neurotični individualizam zapadnih

Oslanjanje na sopstvene snage prepoznaje i

ohrabruje međuzavisnost zajednica, ali nagla-

šava jedan etos ekološke održivosti u oblastima

proizvodnje i potrošnje, decentralizaciju poli-

tičke sfere, i zdravo poštovanje raznovrsnosti.

53


društava i kolektivno beznađe istočnih.

To je taj vakuum, često pun nesvesne

žudnje za ponovnim povezivanjem,

koju sam proizvodi, vakuum koji razvoj

zajednice mora da ispuni.

Socijalna ekologija ne predlaže ne-

kakvo apstraktno idealno društvo, već

jedan evolutivni proces razvoja koji ni-

kada neće biti u potpunosti dovršen. Jer,

čim se približimo idealu, ideal se pro-

meni. Bavljenje stvarnošću sa voljom da

se ona promeni, otvara novi svet mo-

gućnosti. To je najdublja tradicija uto-

pijskog mišljenja, nastavak one tradicije

utopijskih socijalista iz 19 veka, kao što

su bili Oven (Owen) i Furije (Fourier).

Iako su njihovi planovi sadržali i neke

elemente fantazije, njihova je briga bila

kako da izgrade sredinu koja zajednicu

čini moćnijom, uz intergrisanje poljo-

privrede, industrije, socijalnog diskur-

sa, poezije, duha, pa čak, u Furijeovom

slučaju, i emocionalne raznovrsnosti.

Tradicija je našla još eksplicitniji izraz u

radu ruskog anarhiste Petra Kropotkina.

Ovoj tradiciji socijalna ekologija dodaje

svesno ekološku perspektivu.

Utopijski elemenat u procesu ra-

zvoja zajednice ne treba pogrešno pro-

tumačiti. Socijalna ekologija shvata

ograničenja utopije kao plana, tenden-

ciju povlačenja pred problemima stvar-

nosti u maglovitu zemlju u oblacima i

njen apstraktni ’’nacrt”. Ali, ona isto tako

prepoznaje i moć utopije kao inspiracije

i orijentacione tačke u procesu menja-

nja sveta iz dana u dan. Upravo je uto-

pijski proces - holistički, participativan

i integrativan - taj koji mora da uobliči

praksu razvoja zajednice.

Ovaj utopijski pogled oslanja se na

samosvest zajednice, na njenu sposob-

nost da svesno planira svoju budućnost

i ostvaruje te planove. Ta ’’ovlašćenost”,

osećanje moći - može se pojaviti jedino

kroz stvaranje pravih foruma za plani-

ranje i utvrđivanje politike, foruma koji

su decentralizovani, participativni i de-

mokratski. Zajednice moraju povratiti

u svoje ruke javnu sferu, koja je postala

birokratizovana i profesionalizovana.

Moguće je da će stare forme biti upotre-

bljive ili da će biti potrebno da se stvore

nove forme, ali bez inicijative aktivnog

građanstva ni jedna forma neće posluži-

ti kao sredstvo samoosvešćivanja zajed-

nice. Samosvest mora biti ukorenjena u

punom učestvovanju građana u odluči-

vanju, u reintegraciji politike u svakod-

nevni život zajednice.

Socijalna ekologija isto tako prokla-

muje ideal lokalnog oslanjanja na sop-

stvene snage i zavisnost od autohtonih

resursa i talenata, u najvećoj mogućoj

meri. To, međutim, ne znači ’’samodo-

voljnost”, stanje u kojem nijedna zajed-

nica nije postojala još od Neolita. Osla-

njanje na sopstvene snage prepoznaje

i ohrabruje međuzavisnost zajednica,

ali naglašava jedan etos ekološke odr-

živosti u oblastima proizvodnje i po-

trošnje, decentralizaciju političke sfe-

re, i zdravo poštovanje raznovrsnosti.

Mora se obrazovati konfederacija koja

će pomagati koordinaciju zadružnih

aktivnosti između zajednica oslonjenih

na sopstvene snage, administrirati te

funkcije međuzavisnosti koje su prihva-

ćene, i raditi na uravnotežavanju resursa

među zajednicama. Socijalna ekologija

predlaže da takve konfederacije mogu

da obrazuju ’’zajednicu zajednica”, ko-

monvelt koji može obuhvatati lokalni,

regionalni i kontinentalni nivo, i šire,

da bi tako ostvarile vrhunsko jedinstvo

u različitosti. U sopstvenim ciljevima,

socijalna ekologija ponavlja svrhu same

prirodne evolucije: kretanje prema uvek

sve većoj kompleksnosti međuzavisnih

mreža života.

Alati i tehnike potrebni za razvoj

zajednica kao jedinstvenih kulturalnih

entiteta, zasnovanih na konceptu eko-

loške održivosti i lokalnog oslanjanja na

sopstvene snage, već su dostupni. De-

centralizovane tehnologije za proizvod-

nju električne energije po meri lokalne

zajednice mogu pomoći ostvarivanju

ove vrste holističkog razvoja zajednice

kakav predviđa socijalna ekologija. So-

54


larna energija, energija koju proizvode

vetrenjače, mini hidrocentrale - sve to

nudi mogućnosti za obnovljive i čiste

izvore energije. Tehnike proizvodnje

hrane kao što je francusko intenzivno

gajenje voća i povrća, hidroponici, teh-

nologija bioloških skloništa (bioshelter

technology), akvakultura i permakul-

tura - mogu obezbediti zajednici dobar

deo godišnjih potreba za hranom. Sve

ove tehnike su dokazane, a mnoge su

komercijalno dostupne. Imajući u vidu

humano odmerenu veličinu zajednice,

integracija poljoprivrede i industrije,

koja se zasniva na alternativnim tehno-

logijama i naprednim, ekološki pouz-

danim tehnikama proizvodnje hrane,

može obezbediti održivu materijalnu

bazu zajednici oslonjenoj na sopstvene

snage.

Jedna od mera održivosti i oslanja-

nja na sopstvene snage leži u odnosu

između grada i sela. Tamo gde je grad

postao potpuno otuđen od sela kao u

savremenom urbanom društvu, posto-

ji nezdrav odnos. S jedne strane, grad

dominira selom, crpeći iz njega resurse

za sopstvenu potrebu; a sa druge strane,

grad se silno oslanja na selo, parazitski

zahtevajući energetski subvencionirane

oblike hortikulture i transporta za sop-

stvenu egzistenciju.

Etos dominantne kulture usvojio je

specijalizaciju funkcija koja je isključila

proizvodnju hrane iz većine zajednica.

Industrijalizacija poljoprivrede stvorila

je opasan centralizovani pristup proi-

zvodnji hrane, u kome su populacioni

centri u održavanju svakodnevnog živo-

ta zavisni od hiljadama milja udaljenih

proizvođača hrane. Ovakvo stanje je vi-

soko osetljivo na mnoštvo kriza kao što

su parazitima ugrožena žetva, nestašica

energije i poremećaji u transportu. Ako

se bilo koji od ovih poremećaja pojavi,

uslediće katastrofa. Ovakav oblik proi-

zvodnje hrane takođe ima razorne eko-

loške učinke kao što su degradacija ze-

mljišta, gubitak genetske raznovrsnosti,

podložnost masivnim napadima gljivica

i insekata.

U istoriji, zdrave zajednice su ostva-

rivale ravnotežu između sela i grada.

Grčki polis Atinu, na primer, sačinjavali

su centralni grad i poljoprivredna oblast

oko njega. Srednjevekovna komuna je

integrisala vrtove unutar svojih zidina.

Čak i u naše doba, postojali su urav-

noteženiji odnosi između sela i grada.

Grad Njujork, do 1950-ih, dobijao je

većinu svoje hrane sa Long Ajlenda i iz

Nju Džerzija. Postojale su mlečne farme

na Stejten Ajlendu i farme pilića u Bru-

klinu. Danas, regionalna poljoprivreda

je uništena.

Odnosi između grada i sela imaju

i druge, nematerijalne aspekte. Prevla-

davajuće ruralne vrednosti koherentne

zajednice zamenjene su, uglavnom,

anonimnošću (anomie) i otuđenjem,

kao karakteristikama grada. Propada-

nje zajednice proističe iz ove osnovne

promene vrednosnog sistema. Seosko-

gradski kontinuum Roberta Redfi lda,

kontrast koji Maks Veber pravi izme-

đu zajednice (Gemeinschaft) i društva

(Gesellschaft), kao i rascep između

grada i sela koji je zapazio Marks, sve

su to paradigme koje izražavaju druš-

tvenu podelu koja se refl ektuje i u naše

vreme kroz gotovo totalno otuđivanje

zajednice od njene prirodne baze.

Razvijanje zdrave zajednice zahte-

va ponovno uspostavljanje ravnoteže

između grada i sela, ponovno uvođenje

organskog sveta u uglavnom sintetičku

sredinu grada. Jedna takva akcija u po-

četku može biti ukorenjena u čisto ma-

terijalnom području, kao na primer u

uvođenju, kroz inicijative zajednice, ze-

lenih prostora, okružnih vrtova, parko-

va hrane, permakultura (samoodrživih

poljoprivrednih sistema), itd. Ovo pre-

obražavanje fi zičke okoline i korišćenje

veština uzgajanja biljaka i gajenja živo-

tinja, potrebnih da bi se transformisalo

fi zičko okruženje, doprineće razvoju

novog osećanja zajedništva, koje će se

odnositi prema ovim veštinama kao

prema socijalnim vrednostima.

Holistički pristup u praksi U ovoj tački razmatranja, kon-

kretan primer razvoja zajednice treba

da pomogne da ilustrujemo socijalnu

ekologiju u praksi. Loisaida je por-

torikanski deo njujorškog Donjeg Ist

Sajda, gde su stanovnici pokušali da

ostvare elemente ovog pristupa sredi-

nom 1970-ih. Mnogo se može naučiti

iz tog iskustva. Dozvolite mi da opišem

način na koji je, kroz razvojni proces,

jedan od problema zajednice pretvoren

u njen resurs.

U Loisaidi postoji preko stotinu

slobodnih placeva. Oni su bili deponi-

je zasute gomilama šljunka, hranilišta

za pacove i ’’cenzurisane” bube, rugla

za oko i pretnja za zdravlje. Ovi pla-

cevi su često služili kao opasna ’’igrali-

šta” za decu iz susedstva, bili su prava

pošast za zajednicu. Sagledani iz per-

spektive socijalne ekologije, međutim,

ovi placevi su predstavljali dragocene

resurse zajednice: otvoren prostor. U

okruženju od betona i propalih stam-

benih zgrada za izdavanje sirotinji, ovi

placevi, značajan procenat zemljišta u

naselju, nudili su vredan prostor za re-

kreaciju, obrazovanje, privredni razvoj

i kulturne aktivnosti zajednice.

Lokalni aktivisti prepoznali su ovaj

potencijal i započeli samosvojan ra-

zvojni proces, organizujući stanovnike

da očiste placeve i stave ih u konstruk-

tivnu upotrebu. Većina placeva pripa-

dala je gradu Njujorku, koji nije činio

ništa da ih dovede u red. Ljudi iz Loi-

saide udružili su kritičku analizu svog

problema sa direktnom akcijom. Upu-

tili su protest gradu, a sami su očistili

placeve i počeli da ih koriste.

Neke su pretvorili u "džepne (vest-

pocket) parkove", koncept koji je uveo

Robert Nikols, opremivši ih klupama i

posadivši zelenilo. Drugi su pretvoreni

u igrališta, a reciklirani materijali isko-

rišćeni su za njihovo opremanje. Lju-

ljaške su napravljene od odbačenih cevi

i starih automobilskih guma, a vežbao-

nice "Jungle-Gyms" podignute od reci-

kliranih greda. Ostali placevi pretvore-

ni su u bašte zajednice, koje su postale

glavno mesto međugeneracijskog po-

vezivanja. Jedan od placeva pretvoren

je u kulturni centar pod otvorenim ne-

bom, La Plaza Cultural, gde su pesnici,

pozorišne trupe i lokalni muzičari da-

vali svoje predstave. Nekoliko placeva

55


prisvojile su lokalne škole i koristile ih

kao centre za učenje, gde su mladi sti-

cali prva znanja iz agrikulture i ekolo-

gije. Preobražaj ovih placeva pomogao

je ponovnom uvođenju sveta prirode u

ovu geto-zajednicu.

To su bile jednostavne akcije, ali su

njihovi rezultati bili dubinski. Najpre

su placeve menjali ljudi koji su se po-

našali u skladu sa svojom potrebom da

rekonstruišu sopstveno životno okru-

ženje. Radili su bez zvanične saglasno-

sti grada; u nekim slučajevima, u stvari,

oni su radili boreći se sa protivljenjem

grada. Ova direktna akcija bila je prvi

korak ka unapređenju zajednice.

Inicijativa je došla iz same zajedni-

ce, od autohtonog vođstva koje je ana-

liziralo problem i tragalo za utopijskim

(tj. rekonstruktivnim) rešenjem. Nisu

tražili rešenje od grada; stvorili su sop-

stveno. Oni su se borili sa gradom za

materijalnu bazu svoje zajednice, ze-

mljište, a u većini slučajeva uspeli su

čak i da se izbore za legalni zakup pla-

ceva uz simbolične novčane naknade,

ili puno pravo poseda. Stvoreno je ne-

koliko fondova za upravljanje zemljom

da bi ove placeve zauvek sklonili sa

tržišta nekretnina, i da bi garantovali

njihovo stalno korišćenje kao resursa

zajednice. Filozofi ja ’’napravi mnogo

od malo”, moto Čarasa (Charas), jedne

od grupa koje su u tome učestvovale,

poslužio je kao inspiracija pokretu za

slobodan prostor u Loisaidi.

Po holističkom pristupu, iz ovih

jednostavnih akcija proistekli su i mno-

gi drugi elementi razvojnog procesa

zajednice. Problem je preokrenut u re-

surs, a rezultat je bio koristan za zdrav-

lje zajednice. Ljudi koji su učestvovali

u radu, stekli su osećaj ponosa i ispu-

njenosti - zadovoljstva zbog obavljenog

posla. Nekoliko omladinskih bandi se

uključilo u pokret, a njihovo iskustvo u

konstruktivnoj društvenoj akciji pomo-

glo je da se oni sklone sa ulice. Formi-

rana je zadruga za proizvodnju opreme

za igrališta od recikliranih predmeta,

što je donelo zaposlenje i prihode lju-

dima koji su u nju uključeni. Grupe za

baštovanstvo oslonile su se na tradiciju

Hivara (Jivaro), portorikanskih seljaka

od kojih mnogi stanovnici Loisaide po-

tiču, čime je ostvarena veza sa živom

kulturnom tradicijom. Uspeli su da

uvuku različite delove zajednice, mlade

i stare, koji su često ostajali otuđeni od

razvojnog procesa. U baštama su gajili

sveže, zdrave, organske proizvode, što

je poboljšalo ishranu i oborilo troš-

kove baštovanstva u zajednici. Oni su

povećali oslanjanje zajednice na sop-

stvene snage na važan simbolički na-

čin, a obuka za baštovanstvo dovela je

do planiranja njegovog daljeg razvoja,

kroz izgradnju komercijalnih stakleni-

ka za gajenje povrća i voća.

Uspostavljanje kulturnog trga (Cul-

tural Plaza) stvorilo je jedan otvoren

prostor na kome se slavila njujorško-

portorikanska kultura Loisaide. To je

doprinelo učvršćivanju identiteta ljudi

za koje je doseljenje na ulice Njujor-

ka često značilo traumu. Upravo je taj

identitet bio presudan za razvoj jednog

uspešnog pokreta za promene u Loisa-

idi.

Možda je najznačajniji aspekt po-

kreta za slobodan prostor bio napredak

samih ljudi koji su u njemu učestvovali.

Preobražaj njihovih zapuštenih par-

cela, doveo ih je do šire vizije o tome

kakva bi njihova zajednica mogla da

bude. Učesnici pokreta za slobodan

prostor uključivali su se u druge aktiv-

nosti zajednice, radeći na problemima

kao što su briga o zdravlju, obrazova-

nju, stanovanju i razvoju zapošljavanja.

Gradski sastanci održavali su se trome-

sečno da bi beležili napredovanje po-

kreta, koordinirali i integrisali njegovo

delovanje i razvijali sveobuhvatan plan

za budućnost zajednice. Jedna alterna-

tivna samonikla grupa za planiranje,

Zajednički savet za planiranje, koja se

rodila iz protivljenja zvaničnom grad-

skom planu za zajednicu Loisaida, pr-

vobitno obespravljeni i demoralizovani

geto, postala je snaga koja se priznaje

u Njujorku, uzor samoniklog, ekološki

orijentisanog pristupa razvoju zajedni-

ce.

Inkorporiranje ideja socijalne

ekologije u proces razvoja zajednice

pružilo je jasnu demonstraciju moći

Bukčinove teorije o napredovanju po-

kreta za kulturalne promene. Socijalna

ekologija predstavlja vitalni izvor ide-

ja koje će sve više nalaziti svoj izraz u

efi kasnoj praksi. Moramo nastaviti da

razvijamo i artikulišemo njene teorije u

holističkom okviru, jer socijalna ekolo-

gija, zahvaljujući svojoj vrlini sveobu-

hvatne vizije i svojoj istinski radikalnoj

prirodi, predstavlja izazov bazičnim

pretpostavkama naše civilizacije. Samo

razvijanjem ovakvog izazova, možemo

se nadati da ćemo prebroditi našu sa-

dašnju krizu i krenuti ka ekološkom,

harmoničnom i mirnom svetu. ■


56

SUOČAVANJE

Onom delu javnosti koji prati radnička

gibanja izazvana privatizacijom u pro-

teklih sedam godina, Milena Prstojević

je postala poznata tokom 2007. godine,

kao lider protesta radnika zrenjaninske

industrije mesa BEK, jednog od izrazi-

tijih primera “radničke neposlušnosti”.

Naravno, mnogi će reći da svaki iskorak

ka neposlušnosti sa sobom nosi neprijat-

no podpitanje da li ste, i zašto, prethod-

no bili poslušni, a naš cilj je da upravo

takva trik-pitanja izbacimo iz aparature

suočavanja s prošlošću.

Razgovor sa Milenom smo započe-

li pitanjem o počecima krize u BEK-u,

ali nas je, priznajemo, odgovor odveo u

neočekivanom pravcu. Za našu sagovor-

nicu “sve je počelo ’90-tih godina, kada

smo gledali kako jedna velika Jugoslavija,

koja je bila ugledna zemlja u svetu, ne-

staje u ratnim strahotama. Lično što se

tiče mene i moje porodice, mi smo izu-

zetno bili pogođeni time. Porodica mog

muža je dala četiri života u borbama oko

Sarajeva. Braća od strica i rođeni brat

mog supruga su poginuli, a jedan brat od

strica je na žalost završio kao psihijatrij-

ski slučaj. Bio je 10 meseci u zarobljeniš-

tvu kod Muslimana, i dever jedan, koji je

vojno lice, uspeo je da ga vrati u jednoj

razmeni zarobljenika”.

Odakle je porodica vašeg muža?

Iz Hercegovine, iz Gackog polja.

Međutim, sticajem životnih okolnosti,

kako je to bilo u staroj Jugoslaviji, išlo

se trbuhom za kruhom, pa su se oni,

eto, našli i u Sarajevu, i po Hrvatskoj, i

po svim, da sada kažem državama biv-

še Jugoslavije. Sada, posle svih tih ratnih

strahota, u kojima je i moj pokojni dever

poginuo boreći se za to Sarajevo... zna-

či dao je život braneći nešto gde njego-

va deca danas više ne mogu da se vrate.

Njegova supruga, verovatno potresena i

već rovitog zdravlja, umrla je pet nedelja

posle njegove pogibije. Sahranili su ih na

groblju na Ilidži, ali, pošto je to pripalo

Muslimanima, i pošto su počela rovljenja

srpskih grobova, taj dever koji je vojno

lice uradio je ekshumaciju njihovih gro-

bova i preneo ih je tu u selo Međa, gde

se i danas nalaze naš Vukašin i Draginja,

jedno pored drugog. Sećam se kako je

strašna scena bila kada smo ih sačekali.

Ceo njihov život stao je u jedan šleper. A

sanduci sa telima su bili sakriveni izme-

đu kaučeva i zavesama pokriveni, pošto

naša carina nije dozvoljavala da pređu

granicu. UNPROFOR je dozvolio prenos

leševa, ali preko naše granice je brat svog

rođenog brata i snaju prokrijumčario

među kaučevima.

A u isto vreme kod nas ovde, dok

smo gledali tamo strahote i raspadanje,

dešavala se opšta pljačka u privredi. Ja

sam živi svedok da je industrija mesa

BEK bez obzira na sankcije, na ratove, da

je i dalje izvozila, da je pravila profi t, ali

se ne zna gde je taj novac završio. Izvozili

smo u Banjaluku, izvozili u Makedoniju,

a marke, tadašnje devize, donosile su se

u fi rmu u džakovima, i niko nije znao gde

odlaze. Delili su ih, naravno, menadžeri

sa svojim partnerima, a mi smo dočekali

da ’93. godine, u vreme one strahovite

infl acije bukvalno radimo za jednu mar-

ku. Ja sam uvek bila borac i nikada nisam

bila plašljiva, ali se u ono vreme jesam

zabrinula za svoje dve kćeri, kako ću ih

prehraniti, jer dok bi dobila platu i otišla

u banku u one silne redove da je podi-

gnem, otišla do pijace da nešto kupim da

imaju da pojedu, već nisam imala dovolj-

no novca.

Pomenuli ste izvoz u vreme sankcija.

Kako se to radilo?

Da, to je išlo normalno, oni su to ra-

dili preko svojih carinika. Čak se izvozila

i roba koja je bila zabranjena da se izvo-

zi, recimo kao što je čajna kobasica, ili

sveže meso... Ali tu su se pisale drugačije

otpremnice, pa je drugačije carinjeno. U

Makedoniji smo imali mešovito predu-

zeće, AIVA BEK se zvalo, osnovano je

’80-tih godina, ne sećam se tačno kada.

Danas ne znamo šta je sa tim preduze-

ćem, kolaju priče da je to vlasništvo biv-

Intervju sa Milenom Prstojević

U podnožju kapitalizma

U drugom izdanju Suočavanja s prošlošću razgovaramo sa pede-

setjednogodišnjom Milenom Prstojević, odbornicom Pokreta Ravno-

pravnost u Skupštini opštine Zrenjanin, i Đorđem Palibrkom, tride-

setogodišnjim programerom u jednoj novosadskoj fi rmi, koja radi za

jednu američku fi rmu. Sve bitnije razlike među našim sagovornicima,

naznačene su u prethodnoj rečenici.

Ostalo je opterećeno podudarnostima.

57

SUOČAVANJE

šeg menadžera Milidragovića. Mi samo

znamo da su naši majstori tamo išli da

rade, čak su bili i penzionisani po sili

zakona da bi tamo odlazili da vode po-

slove. Koliko smo mi u tim vremenima

imali informacija, znali smo da roba od-

lazi preko granice, da se u fi rmu u dža-

kovima donose devize i da se broje noću.

Sve se to radilo pod fi rmom „probijanja

sankcija“, ali mi kao preduzeće od tih de-

viza nismo imali nikakve koristi. Dok su

se paralelno vodile porodične tragedije i

gubili životi, na drugoj strani, preduzeća

su sistematski pljačkana.

Tako je došlo do krize koja se završila

prvim stečajem BEK-a.

Da, 2000. godine. Tada su još na

vlasti bili SPS-JUL. Došli su predsednik

srednjebanatskog okruga i predstavnici

banke, da nam kažu kako se BEK nalazi

u teškoj situaciji, tražili su ustvari našu

saglasnost za stečaj i objašnjavali nam

da će se preduzeće kroz stečaj oporavi-

ti. Pre nego što je otvoren stečaj, 7. juna

2000. godine, mi smo zaključili ugovor

o uslužnom klanju za fi rmu “Vizelj” iz

Padinske skele koja je preko tog zajed-

ničkog posla diktirala prvi stečaj BEK-a.

Iz tog stečaja smo izašli sa još većim gu-

bicima, fi rma se uopšte nije oporavila,

ali su se oslobodili oko 500 radnika. U

momentu podizanja tog prvog stečaja

bilo je 893 radnika, a po izlasku iz stečaja

oko 450, s tim što se radilo i po ugovo-

ru, pa se i tako smanjivao broj radnika.

Ispalo je da smo iz tog stečaja mi izašli

veći magarci nego što smo u njega ušli.

Ništa od dugova se pokrilo nije, a BEK

se dodatno zadužio prema Vizelju celih

92 miliona dinara. Najvažnije što mislim

da tu treba reći je, naravno, da direktor

Žarko Milidragović nikada nije odgova-

rao za zloupotrebe u privredi, već je po-

sle stečaja ostao menadžer, i čak je radio

kao savetnik stečajnog upravnika. Znači

svima njima je to odgovaralo. Međutim,

radnicima i samom BEK-u nije. Kada je

posle izlaska iz stečaja počela da kruži

priča da će se u BEK-u praviti neka skla-

dišta, neki golf tereni, radnici su krenuli

u proteste. Dotle niko nije smeo da zuc-

ne, jer nakon izlaska iz stečaja više ne bi

bio na svom radnom mestu, tako da su

u vreme stečaja, dok se još nije znalo ko

će ostati na poslu, svi ćutali. Kad smo

izašli iz stečaja, ja sam bila kod tadašnjeg

vd direktora koji je bio i zadnji stečajni

upravnik, predstavnika Vojvođanske

banke iz Zrenjanina Vojvodića, gde sam

insistirala da prestane sa selektivnim

davanjem rešenja za stalno i da konač-

no kažu ko je ovom BEK-u potreban i

kuda vodi ovaj put za fi rmu. I da, ukoliko

ne da rešenja za stalno svim radnicima

trenutno zatečenim u fi rmi, da on posle

Nove godine u BEK ući neće. Pod tim

pritiskom, svi radnici koji su se trenutno

našli u BEK-u, a bilo ih je negde oko 340,

dobili su rešenja za stalno. Posle izlaska

iz stečaja prestali su da isplaćuju plate,

a krenule su priče o nestanku BEK-a, o

nekim golf terenima, i ljudi su se uplašili.

Sazvali smo skupštinu, ustvari prvo smo

smenuli predsednika koji nije hteo da je

sazove, a onda smo na skupštini ime-

novali za direktora jednog mladog eko-

nomistu, koji je prethodno bio direktor

komercijale i nabavke. Smatrali smo da

će on to dobro da vodi, ali za jako kratko

vreme, posle raznih pretnji i šikaniranja,

on je dao ostavku. Ponovo smo se našli

u haosu, jer, u međuvremenu, od tog vi-

šegodišnjeg propadanja stručnjaci su na-

puštali fi rmu i nalazili mesta u drugim,

boljim kolektvima. Moj šef računovod-

stva je tada predložio da direktor bude

gospođa Mitrović Ranka. Ona se prihva-

tila obaveze, međutim, jako brzo kad je

sela i videla sav taj haos, a istinu o tom

haosu na žalost radnici ni danas ne zna-

ju, jer mnoga dokumentacija nam nije

dostupna, ona jednostavno nije mogla

da se snađe, niti da dobije pomoć. Jedinu

pomoć joj je nudio bivši menadžment. Ja

sam bila protiv povratka ljudi koji su nas

uveli u stečaj, međutim bivši menadžer

Milidragović je iskoristio krizu i preko

svog klana u preduzeću ponovo uspeo

da ubedi radnike da je najbolje rešenje da

on “pomogne” gospođi Ranki oko obav-

ljanja poslova.

Kada se to dešava?

To je već 2003. godina, kad se Mili-

dragović ponovo vraća kao savetnik ge-

neralnog direktora. Tada sam se nadala

da će direktorka ipak biti dominantnija

od njega, da on neće moći baš toliko da

ima uticaja, međutim Milidragović je

vrlo brzo uspostavio potpunu domina-

ciju.

U to vreme SPS-JUL više nisu na vlasti.

Da li ste od novih vlasti pokušali da

dobijete podršku da se zaustavi sve to

što se u preduzeću dešavalo devede-

setih?

U početku ne. Nismo tražili pomoć,

jer od ljudi koji su u to vreme bili u vlasti

prosto nismo ništa ni očekivali. Ja sam

lično očekivala od Gorana Kneževića,

koji je došao kasnije, i odlazili smo kod

njega 2005. godine, ali njegova podrška

nije bila niodkakve pomoći. Ja sam od te

promene vlasti 2000. godine puno očeki-

vala, da će ispuniti ono što su obećavali

pre 5. oktobra, da će oni koji su uništava-

li fi rme biti dovedeni pred lice pravde, da

će sve biti transparentno. Spadam u one

građane koji su duboko verovali u sve to,

jer sam bila razočarana svim tim ratnim

strahotama, propadanjima, infl acijom, i

duboko sam verovala u promene. Među-

tim, danas sam samo duboko razočarana,

jer ništa danas nije postalo transparen-

tno, sem što vidimo da moćnici rade šta

hoće. Jednostavno, u silnim protestima

koje smo imali, nikada se niko iz lokalne

samouprave nije zainteresovao ni da nas

zaštiti kao građane grada Zrenjanina. A

haos se dešavao po svim fi rmama, i od

svih ćete čuti istu priču, da nigde nisu

mogli da nađu pomoć, sem da se nadaju

u privatizaciju. Međutim, završili smo u

rukama onih koji su nas upropastili.

Žarko Milidragović, dakle, uživa

zaštitu svih režima?

On je devedesetih bio toliko moćan

da mu jednostavno niko ništa nije mo-

gao. Naš bivši direktor fi nansija, Đeko-

vić Miomir, na žalost nije među živima,

podneo je ’98. godine protiv Milidragovi-

ća krivičnu prijavu za njegovu spregu sa

fi rmom “Probekom” i za devizne prekr-

šaje, međutim to je tadašnja vlast zataš-

kala, i svako ko bi digao glas protiv njega

taj je bio kažnjavan. Ja sam ’97. godine na

zboru predložila referendum o njegovoj

smeni, rekla sam da ljudi zbog šikanira-

nja neće smeti javno da dignu ruke protiv

njega, već da idemo na referendum, da

ljudi stvarno slobodno, svojom voljom

odluče da li mu daju podršku, ili ne. Na

tom referendumu, od tada zaposlenih

oko 900, 732 je bilo protiv njega, protiv

njegovog vođenja fi rme. Neki nisu došli

za glasanje, nekih stotinak je bilo za nje-

ga. Tada smo isto postavili jednog mla-

dog ekonomistu, koji gde god je otišao

sva su mu vrata bila zatvorena. Njemu su

vrata bila zatvorena ako je išao kod pred-

sednika okruga, to je tada bio gospodin

Ljuba Slijepčević iz SPS-a, bila su mu za-

tvorena vrata predsednika opštine... Gde

god je otišao da traži pomoć, oni su sve

izokretali kao da je on nesposoban. On je

bio častan i na kraju je sam sazvao zbor.

Znači, referendum je bio 16. decembra,

a već u martu sledeće godine Ljuban je

izašao ispred nas i rekao je – ljudi ja sam

u najboljoj nameri seo ovde, ali ništa ne

mogu da uradim, gde god odem meni se

58

SUOČAVANJE

vrata zatvaraju, od dobavljača ne mogu

da dobijem stoku za klanje, svi su mi pu-

tevi zakrčeni. Onda su ljudi iz Milidrago-

vićevog klana počeli da ga napadaju, kao

što to uvek tako bude, verovatno ćete tu

priču čuti i u drugim fi rmama. Govori-

li su mu da je nesposoban, da ne zna da

vodi fi rmu, a da oni imaju čoveka koji je

sposoban. Još su tada pretili i stečajem,

pa su se ljudi uplašili da ne odu na ulicu,

ne znajući da će od tih koji prete preži-

veti dva stečaja i zaista završiti na ulici.

Dobar deo ljudi nije pristajao da se vrati

stari direktor, ja sam ustala i rekla – ka-

žite nam ko je taj čovek koji treba da nas

spase, da je to Žarko Milidragović, da

je to čovek koji ne da Ljubanu da radi,

on mu zatvara i dobavljače stoke, i vrata

predsednika okruga, i vrata predsedni-

ka opštine, zato što su svi u istoj bandi!

Tim rečima sam rekla. Međutim, ljudi

tada prosto nisu znali šta da rade jer im

je prećeno da će ako ovaj ne ode doći do

stečaja. Ljuban je tada rekao da jedino

rešenje za BEK jeste da se napravi jedan

program, on je to napravio po uzoru na

mlekaru zrenjaninsku, da se ide na stečaj

i poravnanje dužničko poverilačkih od-

nosa i krene sa jednom zdravom fi rmom,

gde bi se u tom programu omogućilo

radnicima koji ostanu bez posla da tove

svinje za fi rmu i regulišu staž. Međutim,

i sindikat je, na žalost, stao uz Milidra-

govića, što je potpuno zbunilo ljude i on

je tako uspeo da se vrati u fi rmu. Vratio

se u upravni odbor i okružio se SPS ka-

drovima, gospodin Mimić iz “Pekabete”

i još neki, i rekao da su to ljudi koji će

mu pomoći da oporavi BEK. Međutim,

preduzeće je i dalje tonulo. Ne znam šta

da kažem, naši ljudi su toliko osiromaši-

li da se plaše svake promene, a hvataju

se za svaki sitan dinar koji im se ponudi.

Dovedeni smo do prosjačkog štapa svim

ovim što smo preživljavali ’90-tih godina

i razumljivo je kada je nečije dete gladno

da on pristaje na svaku moguću kombi-

naciju. I to vrlo dobro znaju oni koji su

tada bili na vlasti, i ovi koji sada vladaju.

Ljudi su tako osiromašeni dočekali

privatizaciju 2006. godine. Šta se tada

desilo?

U privatizaciju je većina radnika gle-

dala kao spas. Nikada ne računajući da će

to za njih biti ista tragedija kakva je bila i

u vreme SPS-a i JUL-a, jer su preduzeća

ustvari pokupovali oni isti krvavi kapita-

listi. Obzirom da dok su se vodili ratovi

u staroj Jugoslaviji i raspadala se jedna

država gde smo svi mi imali ponekog

brata koji je ginuo, po neku sestru koja

nam je tamo, oni su se bogatili pljačkaju-

ći našu privredu. Bogatili su se na nečijoj

deci koja su gubila život. Naš kolega je

za Kosovo tada izgubio sina od dvadeset

godina. Počupao je kosu sa glave. Sada je

težak psihijatrijski slučaj. Te rane još nisu

zarasle, a danas više nemamo ni fi rmu u

kojoj smo radili.

Kada je došao taj period privatizaci-

je, većina radnika u Srbiji se obradovala,

računajući konačno – kakav sam ja do-

maćin u svojoj kući, da vodim računa o

svakom dinaru, da ćemo dobiti i takve

gazde koji će da kupe fi rme i normalno

idu ka putu oporavka, čime će biti bolje i

nama, i kao akcionarima i kao radnicima.

Ispalo je da su nam se vratili oni sa koji-

ma se vlast nije obračunala 5. oktobra.

Kako je to išlo kod vas konkretno?

BEK je 26. aprila 2006. godine kupio

vozač čoveka koji se nama predstavio

kao vlasnik, Vladana Beštića. Beštić je

nekada živeo u Sarajevu i otac je Bori-

voja Beštića, koji je držao neko stovari-

šte preko koga smo mi distribuirali robu.

Po jednoj ceni je on dobijao robu, koju

je onda tamo dobro preprodavao, i pre-

vozio našim vozilima na račun BEK-a.

Tako je nastao “Probekom” Borivoja Be-

štića, da bi nam onda njegov sin sa tim

novcem postao gazda. Na aukciji je uče-

stvovao njegov šofer Miloš Jović, jer je

Vladanu Beštiću bilo zabranjeno učešće

zbog mahinacija na prethodnoj aukci-

ji na koju je izašao zajedno sa “Krmivo

produktom”. Međutim, džaba zakon kad

ga niko ne kontroliše, pa je dovoljno da

čovek samo poturi svog vozača i već je

sve po zakonu. A pre aukcije, gospodin

Milidragović je najavljivao kako će “Pro-

bekom” da kupi BEK, i uveravao nas

kako će on tu da ulaže, kako ćemo biti

klanica evropskog ugleda, jelte mi sad svi

idemo na neki evropski ugled! Međutim,

kada smo na televiziji videli da je predu-

zeće prodato nekom Joviću, svi smo bili

zabunjeni. Kupac se u fi rmi nije pojavlji-

vao, a pre prodaje proizvodni pogoni su

bili raspušteni. Izgubili smo dozvolu za

rad. Svi smo se čudili kako, da bi kasnije

shvatili da je sve to namerno urađeno.

Menadžer i dalje ostaje Milidragović, i

najavljuje neke velike poslove.

Koje su bile obaveze kupca u priva-

tizaciji?

Obaveza je bila da investira 21 mili-

on, i da ispoštuje socijalni program – 200

evra po godini staža svakom radniku koji

mu nije potreban, i da će održati konti-

nuitet proizvodnje dve godine od mo-

menta kupovine preduzeća. Međutim,

on se uopšte nije pojavljivao u fi rmi, a

samo dva-tri meseca posle privatizacije

počeo je da seče osnovna sredstva i da ih

rasprodaje u staro gvožđe. Naše klima-

komore je odneo u fi rmu “Zlatibor” Ča-

jetina, koja pripada njegovom stricu, Vu-

kašinu Beštiću. Bez klima komora, trajni

kobasičarski proizvodi koji su donosili

veliku dobit BEK-u, ne mogu da se rade.

Jeste li se žaili Agenciji za privatizac-

iju?

Agenciji smo se obratili posle prve

posete vlasnika fi rmi, u avgustu mese-

cu. Znači preduzeće je prodato aprila,

odmah posle toga je počela ta rasproda-

ja osnovnih sredstava, kamiona i svega

drugog. Agencija ga je opominjala što

Milena Prstojević na protestu radnika BEKa ispred Trgovinskog suda u ZrenjaninuMilena Prstojević na protestu radnika BEKa ispred Trgovinskog suda u Zrenjaninu

59

SUOČAVANJE

ne ispunjava investicioni program, da bi

ga on na kraju kao ispoštovao, s tim što

je vrednost investicije naduvana da se

uklopi u onih 21 milion, a te mašine koje

je doneo nikada nisu ni instalirane, samo

su ubačene da bi zadovoljili formu. Jedna

od tih mašina, punilica i zatvaračica za

paštete, je isto odneta u “Zlatibor” Čaje-

tina, preko neke fi rme u Petrovaradinu,

i za to smo takođe podneli krivičnu pri-

javu. Kada su se prvi put pojavili u fi rmi,

avgusta 2006, Jović je bio u svojstvu Be-

štićevog vozača i telohranitelja. Pozdra-

vio nas je dizanjem ruke, kao: “Volim i ja

vas!”, i rekao da je on kupac, ali da u sve-

mu Vladan Beštić ima odlučujuću ulogu,

kao njegov strateški partner. Onda je

Beštić izneo kako ima ogromne planove,

i da je on uzeo našu fi rmu iako je preza-

dužena zato što smatra da ima vrednost

i da on kao mlad čovek želi da ulaže u

nju i da od nje ponovo napravi klanicu

evropskog ugleda. Tu će biti jedna svet-

ski opremljena laboratorija u kojoj ćemo

mi raditi i istraživanja sa strane, uslužno,

da će on tu dovesti tim stručnjaka, me-

nadžera koji će da pokrenu sve to, i da

smo srećni da smo dobili jednog takvog

zainteresovanog gazdu da podigne BEK

iz propasti. Bilo mi je malo čudno, po-

sle svih onih bajki koje smo slušali deve-

desetih, ali na trenutak, neću da lažem,

poverovala sam u priču. Mlad je dečko,

a valjda kao majka uvek emotivno reagu-

jem na mlađe generacije, pa zašto ne bi

nekom našem dečku dali šansu... Među-

tim, kad je predočio uslov buduće sarad-

nje, pale su sve iluzije. Kako već dugo ni-

smo primali plate, to za novog vlasnika,

kaže on, predstavlja opterećenje, pa nam

je predložio da, kao „znak dobre volje“,

potpišemo ugovor kojim se odričemo

svojih dvanaest plata sa diskontom od 60

odsto i grejs periodom od godinu dana,

na 42 mesečne rate! Svi smo se pogledali.

Jedan kolega je pitao – pa valjda ste vi

znali šta kupujete, i da ćete preuzeti sve

te dugove? Beštić je odgovorio da ko ne

pristane na to nema šta da traži u BEK-u,

nema saradnje sa takvima i, doslovno

nam je rekao – ko ne želi da sarađuje sa

njim može da se j... I mi uplašeni, vidimo

da je bezakonje nastavljeno i posle 5. ok-

tobra, pristali smo. Devedesetpet odsto

zaposlenih u kolektivu je potpisalo ugo-

vor, između ostalih i ja. Računala sam da

mi je ostalo još pet godina do penzije,

izdržaću. Na žalost to je bila jedna teška

obmana, jer mi smo ustvari Beštićevoj

fi rmi prodali svoja potraživanja, tako

da je on posle digao stečaj sa tim našim

otkupljenim potraživanjem, i sa onih 92

miliona koja su ostala iz prethodnog ste-

čaja, a koje je takođe otkupio.

Kasnije ćemo doći do stečaja. Šta

se dešava nakon što ste mu ustupili

potraživanja? Da li je zaista pokrenuo

proizvodnju?

Ne, nego su sad plasirali priču kako

će da nas daju u zakup novoj fi rmi „De-

likato“. Ponovo je Milidragović sazvao

zbor i rekao da treba da pređemo u taj

„Delikato“, jer Beštić sad ne može, pošto

nije vlasnik, da pokrene proizvodnju u

BEK-u, nego mora da nas uzme u zakup.

Na svu sreću tada sam već uspela da

ubedim kolege da ne pristanu da napu-

ste BEK, jer istu mustru je koristio Rajić

u zrenjaninskoj pivari – prebacivao rad-

nike u druge fi rme da bi ostali bez pra-

va iz kolektivnog ugovora koji su imali

sa pivarom. Ja sam tada u onom haosu,

bukvalno u onoj sali sklopila ruke moleći

svoje kolege da ne pristanu na to, jer tek

onda ćemo izgubiti i ono malo zaštite

koju nam pruža ugovor o privatizaciji.

U to vreme ste bili na nekoj funkciji u

sindikatu?

Da, u nadzornom odboru. Bila sam

napravila veliku grešku pre toga, kad su

moje kolege iz sektora, radila sam u di-

rekciji, hteli da me predlože za predsed-

nika sindikata još pre privatizacije, i ja

sam rekla – nemojte, to je za mene veliki

teret, imam nekih privatnih problema. I

onda je išao kao predlog jedan momak

iz proizvodnje, Dragoljub, koji je osvoio

većinu glasova. Međutim, kajem se što

tada to nisam prihvatila, jer sam mogla

možda mnogo više da učinim, znaju-

ći ulogu sindikata u privatizaciji i posle

privatizacije. Na žalost, predsednik sin-

dikata je poklekao, doneo je katastrofal-

nu odluku da oni koji rade i koji ne rade

treba da imaju istu platu. Pre toga sam

ga hiljadu puta molila da pozove te ljude

koji su pre privatizacije poslati kući, neka

dođu u fi rmu, privatizovana je da bi ra-

dila; država nam je otpustila dugove da

bi radili. Rekoh mu – dete, odakle ti ideja

da to radiš, ovo neće na dobro da izađe.

Međutim, sa funkcije nadzornog odbora

ništa nisam mogla da promenim. Ume-

sto da se ljudi zovu da rade, mi donosimo

takvu odluku. I zašto bi onda onaj čovek

koji sedi kući i zarađuje novac imao mo-

tivaciju da se buni? Kao da je sindikat

išao na ruku kupcu i menadžeru.

Da se ustvari otupi taj pritisak ljudi

da se pokrene proizvodnja?

Jeste. I tada sam videla praktično da

sam nemoćna, da ništa tu ne može da se

učini u okviru sindikata. Počeli smo sa

dopisima Agenciji za privatizaciju, upo-

zoravali smo ih da vlasnik hoće da nas da

u zakup, da nam spremaju prevaru, da se

u preduzeću ne pojavljuju, niti pokreću

proizvodnju. Kada sam prvi put nazva-

la gospodina Novakovića iz novosadske

Agencije za privatizaciju, on je rekao –

gospođo Prstojević, sad i nije tako teško

kao ranije da se raskine kupoprodajni

ugovor; obratićete se jednim dopisom vi

nama, i mi ćemo doći u kontrolu i vide-

ti da li on nešto radi, ili ne. Tako smo i

učinili. Dođoše oni u kontrolu i dadoše

mu dodatnih 60 dana da ispuni obaveze.

Gospodin je to veoma vešto radio, čak je

60

SUOČAVANJE

simulirao proizvodnju samo taj dan kad

Agencija dolazi u kontrolu. Upozorili

smo ih na to, da je proizvodnja bukval-

no radila samo dva sata tog dana kad su

bili u kontroli, i to na našim starim maši-

nama iz 1989. godine, jer one iz njegove

investicije nisu ni bile u funkciji, ako su

uopšte i bile u fi rmi, da on obmanjuje i

državu i radnike. Na taj dopis oni pono-

vo sazovu komisiju, pošalju novu kontro-

lu, i ponovo mu daju 60 dana dodatnog

roka. Kada smo im poslali treći dopis već

smo bili ušli u generalni štrajk. Nakon

toga smo još jednom tražili raskid ku-

poprodajnog ugovora, taj dopis je poslat

u februaru. Na žalost, 5. marta je dignut

stečaj nad BEK-om, tako da ta njihova

komisija nije imala vremena ni da zaseda,

a i da jeste verovatno bi mu ponovo dala

još 60 dana. Mi danas duboko verujemo

da je kupac bio u sprezi sa Agencijom za

privatizaciju, jer kako drugačije objasniti

to što ugovor nije raskinut iako se Be-

štić, odnosno Jović ničega iz tog ugovora

nije pridržavao. Ja sam nedavno tražila

izveštaj o krivičnoj prijavi iz ’98. godine

od zrenjaninskog Tužilaštva. Dobila sam

odgovor da nezakonitosti u deviznom

poslovanju BEK-a nije bilo. Verujte, koga

god da pitate od radnika, od nas starijih,

svako će vam reći na koji način se to de-

šavalo. I nemoguće je da Tužilaštvo ne

nađe da je kršen zakon, nego, jednostav-

no, svi su u ono vreme delili te marke i

to je bio razlog zbog čega nisu reagovali,

i ta tužna priča se sada samo nastavlja sa

novim ljudima. Na žalost, 5. marta smo

dobili informaciju, ustvari 22. februara

smo saznali da je podnet zahtev za po-

dizanje stečaja. Otišla sam u Trgovinski

sud kod gospodina Stojkovskog koji je

tvrdio ovako – zašto ste tako uznemire-

ni, pa ne mora da znači ako je on podneo

zahtev da će to i da prođe? A ja se setim

’90-ih godina i svih onih silnih neplaće-

nih računa, pa kako smo uvek dobijali

one telegrame da hoće da nam iskop-

čaju struju, pa mi sve odjednom bude

manje strašno. Vratila sam se na posao

normalno, jer me je gospodin koji danas

u Trgovinskom sudu predsedava stečaj-

nim postupkom BEK-a, taj gospodin me

je uverio da je moguće da do stečaja fi r-

me neće ni doći. Radila sam toga dana

normalno svoj posao, pošto je radilo nas

nekoliko u računovodstvu, obezbeđenje

i još par njih, i spremali smo se i sutra

da dođemo na posao. To je bio četvrtak.

Koleginica sa kojom sam zajedno radila

me nazvala i rekla – ej Mika, sutra ne ide-

mo na posao, nestalo je struje. Posle toga

uveče gledam na televiziji „Santos“ da

je ušao stečajni upravnik u BEK. Znači,

gospodin Stojkovski je vrlo dobro znao i

da će stečaja biti, i da će on predsedavati

tim stečajem. A Milidragovića je stečaj-

ni upravnik uzeo za pravnog savetnika.

Zbilja nije mogao naći osobu koja više

zna o stečaju BEK-a. Mi radnici koji smo

ostali napolju, krenuli smo da napravimo

udruženje malih akcionara, koje do tada

nije postojalo. Trebala nam je neka for-

ma da nastavimo borbu, pošto sindikat

prestaje da postoji kad fi rma uđe u ste-

čaj. Istovremeno smo pokrenuli spor za

raskid ugovora kojima smo Beštiću ustu-

pili potraživanja, pa smo prvo tu uspeli

da animiramo grupu od 105 ljudi koji bi

pokrenuli tužbu.

Znači u martu je otvoren stečaj, a u

oktobru ste ušli u fabriku?

U oktobru smo ušli u fabriku sa na-

merom, željom da primoramo institucije

da zaštite naša radnička i vlasnička pra-

va. Pre toga smo se preko leta pismima

obraćali institucijama, ministru Dinkiću,

dobili smo i podršku predsednika opšti-

ne Kneževića, ali i dalje nije bilo nikakvog

konkretnog rezultata, tako da smo sazvali

protest ispred fi rme i presekli lanac, ušli

u fi rmu i tamo nastavili protest. Inače

na BEK u stečaju je stavljen katanac tek

kada su čuli da pripremamo okupljanje

ispred fabrike. Znači katanac ne treba da

postoji da bi se zaštitila imovina fabrike

u stečaju, nego da ne bi ušli mi koji smo

gradili tu fi rmu. Ja se sećam celog tog

dela novog pogona, ja i moj suprug smo

radili zajedno u fi rmi, kada smo gradili

taj novi pogon za 80 odsto dohotka, i

nismo mogli da shvatimo da sada nama

koji smo gradili te fi rme, on takav orto-

doksni lopov, menadžer onog režima, i

menadžer kupca koji nas je doveo u ste-

čaj, on da naredi da se zbog nas radnika

stavi katanac. Prosto, u meni je to iza-

zvalo neki revolt, i odlučili smo da prese-

čemo katanac. Ljudi su shvatili konačno

da su prevareni. Izgubili puno vremena

verujući u promene, ali smo shvatili, na

žalost, da od toga nema ništa i da ćemo

morati sami da se borimo za sebe. Tako

smo ušli u fi rmu i odmah prvo gore otiš-

li kod stečajnog upravnika sa zahtevom

da Milidragović Žarko odmah napusti

BEK. Prosto je neshvatljivo da se takav

neko ne kažnjava, već da i dalje upravlja

tuđim životima, i on, i svi koji su sa njim

u sprezi, mislim na porodicu Beštić. I tek

kad smo ušli u fi rmu, Agencija je u no-

vembru 2007. godine raskinula ugovor,

iako je to morala da učini mnogo ranije,

zbog kršenja ugovora. Međutim ne, oni

su raskinuli ugovor tako što smo mi otišli

sa dva autobusa za Beograd i celog dana

stajali ispred Agencije, da bi nam gos-

pođa koju je u međuvremenu postavila

nova vlada, rekla da joj nije jasno zašto

taj ugovor nije odavno raskinut, jer je

izostala čak i bankarska garancija! I rekla

je da je njoj jako žao, eto sad je tu ste-

čaj, ali ona će uraditi ono što je do nje,

raskinuće kupoprodajni ugovor. Ko je

odgovoran za to što ugovor nije raskinut

dok je još mogao da se spreči stečaj? Na

to pitanje nismo dobili odgovor. Tražili

smo preko Poverenika za informacije da

nam se navedu članovi komisije koji su

konstantno kupcu u privatizaciji dava-

li naknadne rokove da ispuni obaveze, i

svojom nebrigom ustvari doveli Bek do

stečaja, i dali Beštiću prostor da sada po-

stane ne 70 odsto vlasnik, već 100 odsto

vlasnik. I pored žalbe povereniku, Agen-

cija nam nikada nije dala imena članova

Milena Prstojević i članovi redakcije Z magazina na Milena Prstojević i članovi redakcije Z magazina na antifašističkom festivalu u Zrenjaninuantifašističkom festivalu u Zrenjaninu

61

SUOČAVANJE

komisije, a gospođa Sanja Mališić, koja

je bila zadužena za kontrolu privatiza-

cije BEK-a, je nazvala mene telefonom i

rekla mi, pobogu, šta ja to više hoću od

njih sad kad su raskinuli ugovor. Ja sam

joj rekla – znate šta, gospođice, meni

ćete nekako i da objasnite da ste uradili

sve što ste mogli, ali ne znam kako ćete

objasniti mojim kolegama, kolegama

iz „Šinvoza“ i hiljadama drugih radnika

u Srbiji koji su ostali bez posla zato što

vi niste sprečili pljačku njihovih fabrika.

Onda mi je rekla da sam licemerna, jer

dok sam tražila da se raskine ugovor zva-

la sam je „Sanjice srce“ i „Sanjice dušo“, a

sad Sanjicu hoću da strpam u zatvor. Da,

kažem ja, jesam ti se tako obraćala, zato

što nisam znala da treba da se svađam

i da psujem da bi ostvarila svoje pravo,

ali ako sa vama ne može drugačije da se

razgovara, uopšte nije problem. Pošto

sam baš u tom trenutku bila u „Šinvozu“,

rekla sam joj da je pozdravljaju kolege iz

„Šinvoza“, i podigla sam telefon, i oni su

svi povikali: „Lopovi! Lopovi!“.

Sud je pre mesec dana konačno ra-

skinuo ugovore koje smo zaključili sa Be-

štićem, ali to je samo jedan kraj klupka o

BEK-u. Podneli smo niz krivičnih prijava

protiv Milidragovića, Jovića, Beštića, ali

po tim prijavama nije puno urađeno, za

neke sam već rekla zbog čega su odba-

čene. S druge strane, kao i u „Šinvozu“

i brojnim drugim fabrikama širom Srbi-

je, i kod nas se krivični postupci otežu

u nedogled, a stečaj se završava po hit-

nom postupku. Plan reorganizacije iza

kog stoje stari vlasnici je pravosnažan,

mi smo morali da napustimo BEK, a po-

stupci u kojima treba da se utvrdi kako

smo otišli pod stečaj su negde u predso-

blju istine.

Da se vratimo sada na početak – možete

li da se setite kako ste razmišljali tamo

krajem ’80-tih, kada su Milošević i

Šešelj zvali u rat?

Ja tada, da budem iskrena, kada su

oni krenuli u to, ja sam bila i sada sam

veliki protivnik ratova i uopšte svađa.

Za mene je to jednostavno bio haos, to

sve što se dešavalo. Kada je to krenulo,

mi smo svi sedeli pored televizora i če-

kali da se jednom javi da je tome kraj. Ja

nikada nisam mogla da verujem da mi

možemo da pobedimo ceo svet. Jer i ona

Jugoslavija kakva je bila, bila je previše

mala. Mislim da je nama kroz istoriju

uvek falilo malo fl eksibilnosti i pameti. I

na žalost uvek nas je sve manje. Nisam

verovala ni u kakva obećanja da ćemo,

ne znam, pobediti Ameriku. Uopšte ne

želim da opravdam politiku neku global-

nu Amerike, daleko od toga. Ali možda

je trebalo malo elastično se snaći, bez tih

ratova. Koliko znam, do ’95. godine Mi-

lošević je kao bio mirotvorac svetski, ali

ja to nisam videla. Nisam videla kada sam

gubila braću. Na mom porodičnom ima-

nju u Bosni postoji još samo moja snajka.

Zadnji brat koji je živeo tamo, poginuo

je u ovom ratu. Gde god su ginuli, ginula

je, na žalost, mladost. Ja smatram da je

i moj brat tada bio mlad, obzirom da je

on ’53. godište. Da... mnogo mlade dece,

mnogo invalida, a ništa nismo sačuvali.

Ništa. Za to Sarajevo je otišlo iz moje

kuće četiri života i jedan, tužno je reći,

ali nije više svestan da je živ. A ja i danas

imam taj osećaj, možda je nekome smeš-

no, ali ja još uvek ne mogu da shvatim da

te granice postoje. Možda ja pripadam

toj generaciji koja je naučila na tu... Jed-

nostavno ja mrzim ratove! Ja u Hrvatskoj

imam devera koji ima sina. I strašno mi

je bilo da moje dete sa Danilom, koji je

pola Srbin pola Hrvat, da se gledaju pre-

ko nišana. To nikada nije moglo da da

progres. Ja mislim da su svi ljudi isti, i ja

ljude delim samo na dobre i loše. Kaže se

– nekom rat, nekom brat. I tačno je tako

bilo. Ko je mogao da se tada nakrade, taj

je danas na žalost moćan.

Kada je počela ta golgota u Saraje-

vu, dever pokojni i njegov sin Darko su

ostali da se bore, a kćer i ženu je poslao

ovamo. One su bile na selu u svekrvinoj

kući, u Međi. Mi smo zvali Darka da

dođe, plašili smo se za njegov život. Vu-

kašina smo znali da ne možemo ubediti,

ali mislili smo makar Darko da dođe. I on

je rekao kad je bio na dopustu – sramota

me strina, svi bi rekli Darko Prstojević je

pobjeg’o! Sramota ga je bilo, jer tamo su

bili njegove kolege sa kojima je i studirao

i učio i radio, i sada da se on povuče...

Međutim, kada je izgubio oba roditelja

onda se i u njemu prelomilo. Mala je bila

kod zaove u Žitištu, a Darko je boravio

kod mene. Jednog dana mi je rekao – čuo

sam strina, ide se preko katoličke crkve

za Kanadu pa ne znam šta da radim. A

duboko u duši on voli ovu zemlju. I voleo

je i svoje Sarajevo. To je tako normalno.

Gde je rođen i odrastao. I kaže – pa ne

znam šta da radim. Ovamo sam se naš-

la u procepu gde gubim familiju, a tamo

mi je haos, ne primamo platu, gledamo

očigledne pljačke, a radimo za te njiho-

ve izmišljene garantovane zarade i neke

džakove crnog brašna.. Jako mi je bilo

teško. Najteže je kad čoveka nešto lično

pogodi, a pobedićemo kada nas pobedi

nesreća drugih, kada nas pogodi. I to je

ono što još malo fali u narodu. A ja ve-

rujem da ćemo mi stići taj korak. Ja sam

optimista uvek. Ja sam mu ovako samo

rekla – Darko sine, strini nije problem

da te nahrani i uvek ćemo nešto umesiti

i pojesti. Jer tada se čisto preživljavalo.

Rekla sam – već nešto da ti kupim, neke

farmerke i to, to ne mogu da ti obećam,

sine, jer već jedva kupujem mojim kćeri-

ma. Jer tada je jedna već studirala u Zre-

njaninu na Višoj tehničkoj školi, mlađa je

krenula u srednju tu u Zrenjaninu. Moja

ćerka je bila primorana da radi tu u ham-

burgeriji da bi imala sebi da kupi nešto za

školu, iako je bila na državnom budžetu

kao dobar učenik. Sećam se dobro da za

njeno tehničko crtanje moja garantova-

na zarada nije bila dovoljna. Primorana

je bila da sama sebi zaradi, radila je da-

nonoćno i to me je ubijalo. A sa druge

strane porodični problemi, gubici fami-

lije... I onda sam nekako na tren videla

da je možda bolje, da ja njemu ništa ovde

neću moći da pružim, ne mogu da pru-

žim ni svom rođenom detetu, a prirodno

je, i laže svako ko kaže da mu nije rođeno

dete na prvom mestu, ma koliko druge

voleo i žalio. Rekla sam – otiđi i probaj,

a ovde, u ovu džunglu nikada nije kasno

da se vratiš, jer ja ti sine ništa ne mogu

pružiti sem golog života. I to je istina. I

onda su oni počeli da sređuju deci te pa-

pire i otišli su. I ne znam kako je tamo

toliko loše i kako neki pljuju na tamo, oni

se nikada odande nisu vratili. Veoma su

se dobro deca snašla što mi je posebno

drago, jer zbilja danas bi mogla isto to da

im ponudim što i onih godina. Jer moj

standard u odnosu na te ratne godine

nije otišao gore. Onda sam radila za neke

lupeže, i za neke lopove koje sam očeki-

vala da će neko kazniti, a danas su me ti

isti ostavili bez posla. I ne samo mene,

isto je sa većinom mojih kolega. U Srbiji

kad nešto kažeš u svoje ime uvek pričaš

o armiji ljudi iza sebe.

Poslednje pitanje – gde ste bili 5. ok-

tobra?

Bili smo svi ovde u centru, ne samo

tog 5. oktobra nego danima. To je za

mene bio veliki dan, a sada je jako veliko

razočarenje. Možda je to lično, posle sve-

ga toga što sam proživljavala tih ’90-tih,

i u familiji i u fabrici, i bila protiv svega...

Danas sam duboko razočarana. ■

Razgovarao Ivan Zlatić

62

SUOČAVANJE

Đorđe Palibrk je naš drug. Rođen je u

Raškoj, studirao u Čačku, 1999. godine

poslat u rat na Kosovu, živi i radi u No-

vom Sadu. Iz novčanih razloga odustao

od podizanja diplome inženjera infor-

matike sa istog onog fakulteta koji je Ve-

limiru Iliću dodelio titulu magistra.

Kako je izgledalo živeti u Raškoj de-

vedesetih?

Bio sam vaspitavan po komunistič-

kim načelima, i, bogami, odlično sam

savladao gradivo. Čini mi se da sam bio

poslednji koji je u svojoj školi “Ivo Lola

Ribar“ u pismenim zadacima ostao ve-

ran sintagmi “domovina SFRJ“ sve do

kraja osnovnog obrazovanja 1993. godi-

ne. Nisam baš verovao u stvari kao, na

primer, da “je sve to naše zajedničko“,

niti da je Reks izgubio glavu spasavaju-

ći Tita, ali do danas su ostale kao deo

mene neke pozitivne vrednosti koje su

tada forsirane – da se ne gleda nacional-

na pripadnost čoveka, da se teži huma-

nijoj preraspodeli dobara, ideja da čovek

nije sredstvo za eksploataciju već da ima

pravo na dostojanstvo. Kako se isposta-

vilo, značiće mi to dosta u godinama

koje su dolazile kako ne bih skrenuo u

pomodarske zanose nalik verskom i na-

cionalnom, preko teritorijalnog, do ovog

danas, da kažem “liberalno-tržišnog“.

Tek sam 1993. godine počeo da ka-

piram da je društvo u kome živim dale-

ko od poštovanja dostojanstva čoveka, i

to pre svega zbog ekonomske krize. To

je ustvari išlo paralelno – moju sumnju

u “odbrambeni rat“ umnogome je poja-

čala novčanica sa hiljadu nula, a tu sum-

nju je onda udvostručilo to što je došao

neki deda iz Amerike1 i odjednom rekao

da odsad više nemamo infl aciju. Taj pe-

riod kada sam krenuo u srednju školu

pamtim pre svega po pisanju političkih

parola na panoima i zidovima škole, či-

tanju NIN-a na časovima, ubeđivanju

pokojne babe da ne može da glasa za

Miloševića, inače neka nađe nekog dru-

gog ko će da joj u banci podiže penziju.

1 Autor aludira na Dragoslava

Avramovića koji je bio ekonomista, gu-

verner Narodne banke Jugoslavije i do-

pisni član SANU. Njegovim programom

je 24. januara 1994. zaustavljena hipe-

rinfl acija i dinar postao 1:1 u odnosu na

nemačku marku. (prim. Z redakcije)

Pamtim ga i po jednoj neuspeloj pobuni

protiv dodela nekih stipendija u školi,

zato što su dobitnici sasvim ’’slučajno’’

bili članovi mladih SPS-a, gde su me i

profesori i srećni dobitnici gledali onako

tupo u fazonu – ma pusti budalu, lupeta

nešto. Slično sam kasnije čuo kad sam

išao u Beograd na proteste 96/97, jedan

drug mi je rekao – da li ste normalni,

toliku energiju trošite na neku lokalnu

vlast, i da dobijete nećete ga pomeriti ni

za pedalj.

Samo nisam uvek bio karakteran.

Lepio sam Lilićeve2 plakate po Raškoj za

2 Kandidat za predsednika Srbije

ispred Socijalističke Partije Srbije. Do 1997.

predsednik SRJ (prim. Z redakcije)

50 para po komadu, 150 dinara za veče,

i navijao za njega uz dobru večeru i pivo

sa mladim socijalistima, na besplat-

noj jednodnevnoj ekskurziji do Novog

Sada.

Elem, onda je došlo vreme za stu-

diranje, i ja sam se opredelio za infor-

matiku na tehničkom fakultetu u Čačku.

Nakon što sam upisao redovno drugu

godinu studija, odlučio sam da decem-

bra te ’98 odem u vojsku!

Kažeš – odlučio si da odeš u vojsku?

Nisi morao?

Ne, pošto sam još uvek studirao. Ni

dan-danas ne umem da odgovorim za-

što sam otišao, već se nerviram samo pri

pomisli na to. Uglavnom se pred sobom

Intervju sa Đorđem Palibrkom

Rat je nešto drugo

63

SUOČAVANJE

pravdam privremenom neuračunljivo-

šću, deluje nekako najbezbolnije. Ovako

– kad je sve oko tebe nečasno, a ti po-

kušavaš da ostaneš pošten, ustvari i ne

možeš da uradiš ništa časno što bi imalo

smisla, jer je sve trulo. Onda iz frustraci-

je jednostavno počneš da radiš svakakve

stvari. Svi su uglavnom tražili neku vezu

da ne idu u vojsku, a ja sam otišao iako

nisam morao. Bilo je dosta onih koji su

izbegavali vojsku a navijali za rat, tako

da sam ustvari ispao potpuna budala.

Završio sam tzv. “osnovnu“ tzv. “obuku“

u Milanovcu, i negde na početku marta

1999. godine poslali su me na Kosovo.

U Mitrovicu.

Moj stric, tada već u penziji, imao

je zavidnu karijeru u vojsci i pokušavao

je svim silama da me nje poštedi, ali

nije mogao protiv moje volje, a i sama

situacija je bila teža nego obično, poči-

njao je rat. I nije samo on pokušavao,

naravno, roditelji, prijatelji, videli su da

je vrag odneo šalu i pokušavali su na sve

načine da me izvuku odatle. Ali bilo je

kasno, sve što su mogli je da pokušaju

da mi ublaže boravak na svetoj zemlji,

pa umesto da vreme provodim među

"džombama" koji "seksaju guštere", do-

bio sam raspored u nekom centru za

vazdušna osmatranja gde sam spavao

na podu, što je bilo daleko ugodnije od

druženja sa ostalima. A ostali su me,

naravno, proglasili za “vezaru“. Ništa,

međutim, nije moglo da me izvuče sa

Kosova, i tako, u očima drugih kao “ve-

zara“, proveo sam nekih mesec i po dana

na turneji od Mitrovice preko Peći, De-

čana do nekog sela pored Junika.

Kad razmišljam o ekipi sa kojom

sam tamo bio, često se setim fi lma

“Vod“. Ne poredim, naravno, rat na Ko-

sovu sa Vijetnamom. Nešto drugo mi je

tu na pameti. Način na koji se stvari od-

vijaju. Njihova forma. Šablon. U jednom

trenutku, Čarli Šin opisuje kako izgleda

socijalni profi l ljudi koji su sa njim, ono

– ljudi iz siromašnih porodica, iz male-

nih mesta za koja verovatno nikad niste

čuli, što će reći oni koji nemaju “vezu“.

Jedino Čarli ne mora tu da bude, nego

želi da, ako se dobro sećam, doživi ne-

što. Budala. Isto tako i ona situacija kada

dolazi nova vojska, odnosno privilegije

koje stariji po nekom nepisanom pravu

uživaju. Prevedeno na naše prilike – ali,

desetar, imaš onog septembarca i onaj

tamo je decembarac, a još nisu išli na

smenu na albanskoj granici, šalji njih

noćas, izgleda da se muva neka šiptar-

ska grupa okolo!

Hoću da kažem da je za svaki rat,

bilo gde, univerzalna stvar taj stravičan

psihološki pritisak koji svako trpi. Kon-

stantan. Ako sam se tokom obuke i pi-

tao oko suštine mučenja i ponižavanja,

na Kosovu mi je sve postalo kristalno

jasno. Cilj je da stvari prema kojima

inače osećaš gađenje prestanu da te se

tiču, počnu jednostavno da prolaze po-

red tebe jer nemaš prosto snage i vre-

mena da se baviš njima. A sutra te već

čeka ko zna šta. Možda, recimo, naleti-

te na novo selo u kome je bilo “čišćenje“.

Možda vidite ubijene ljude pored puta,

ubijene ispred svoje kuće. Ili možda re-

cimo vidite još jednu kolonu sa izbegli-

cama. Ili recimo krenete kolima, a kola

koja su krenula samo par minuta posle

vas dobiju metak u prednje staklo. Re-

cimo. Nikad se ne zna. Zato te “obuče“

da sve to gutaš, jer ne ide da pored od-

brane suvereniteta ja sad razmišljam i

osećam to što proživljavam. A kako je

tek samo kratak put od odbrana suve-

reniteta do sitnog lopovluka! Sad, sva-

ko tu krade prema svojim aspiracijama.

Jedan od drugara recimo našao motor-

nu testeru, kaže, treba mu kad se vrati

kući. Drugom se opet sviđaju porodič-

ne fotografi je, jer je na njima neka lepa

devojka. Ja nisam mogao da odolim čo-

koladama. Svega ima... To ti je odbrana

suvereniteta na terenu.

Na kraju je i na mene došao red da

odslužim svoje na granici sa Albanijom.

Pre polaska dobili smo metalne pločice

u koje treba da ubacimo papirić sa ime-

nom i prezimenom. I danas me hvata

jeza kad se setim. Tada sam video scenu

gde neko čita podatke sa pločica, onako

rutinski, izgovara moj broj i ime, drugi

pored njega piše, a onda prelaze na sle-

dećeg sa gomile… Nisam imao snage da

ga ispunim - sebe sam ubedio da mi se

ništa neće desiti. Eto, imao sam nameru

da se vratim…

Po strukturi ljudi koji su boravili

gore, u baznom logoru, videlo se koli-

ko je sati. Potporučnik, poručnik, mlađi

vodnik, vodnik, dobrovoljci, borci sa

prethodnih ratišta, poneki čak i viši ofi -

cir, i nesrećna obična vojska. Dakle oni

koji moraju, i par onih koji to vole. Ma-

jor vas, recimo, otprati do baze, onda

se uz najbolje želje oprosti od vas i ve-

rovatno vrati u štab da pomera tenkiće

na mapi.

Od baze do mesta gde smo zau-

zeli tzv. “položaj“ ima nekih kilometar,

možda dva, na nekoj nadmorskoj visi-

ni od preko hiljadu metara na granici

četinarskog pojasa. Inače mi kondicija

nikad nije bila jača strana. Jedva sam

pratio druge. Stigao sam kao poslednji

u grupi. Čovek koji je išao ispred mene

skrenuo je sa puta i pošao u pogrešnom

smeru, i kad je hteo da se vrati, osuli su

paljbu na njega i ranili ga. Ja sam prošao

iza njega i otišao na sasvim drugu stra-

nu kad je pucnjava počela. Dok traje ta

pucnjava i dreka, čovek iz jedinice koju

menjamo uopšte se ne obazire na to,

kao da se radi o galami na vašaru, poka-

zuje mi gde je šta tu oko rova, šta i kuda

da gledam, kaže mi u jednom trenutku

imaš tamo MRUD, valjda sam dobro re-

kao. Onda na trenutak zastane, pa me

pita – znaš li ti uopšte šta je MRUD? To

je inače, kako sam kasnije saznao, ek-

splozivna naprava koja se postavi ispred

rova i treba da je aktiviraš ako krenu u

juriš, ali u vojsci je sve u skraćenicama i

tako se izražava.

Elem, objašnjava mi on kako se

MRUD, ili šta već koristi, a meni je i

dan-danas taj neki njegov tup i prazan

pogled u glavi. Kao da čovek nije tu, kao

da su te okolnosti iscedile sve ono što

ga čini čovekom. Ne vidim čak u njemu

ni neko zlo, mržnju, jednostavno ne vi-

dim ništa. Kao da sam ispred bankoma-

ta. Eto, daje mi obaveštenja i uputstva. I

malo para (municije), koliko mi sleduje.

Igrom slučaja kasnije sam čoveka sreo

u Prištini, gde opet, iz razgovora kojeg

se ne sećam, pamtim samo isti utisak.

Pitao sam se koliko će meni trebati da

postanem takav. Oni su tu bili više od

mesec dana a meni je trebalo samo pet

dana do bankomat stadijuma ličnosti.

Prvi dani su prolazili mirno, sem

jedne kraće pucnjave u kojoj je neko, u

početnoj panici, bespotrebno aktivirao

MRUD.

I to je isto kao u “Vodu“ kada su Čarli

Šin i onaj crnac aktivirali obe mine na

prazno, pre nego što je napad uopšte

počeo.

Da, zbog panike... Osim toga,

uglavnom smo se šetkali tu po liniji idu-

ći od jednog do drugog rova koji su bili

na rastojanjima od po dvadesetak me-

tara. Sećam se jednom dok sam bio u

susednom rovu kada sam saznao da su

onog prijatelja ustvari ranili naši. -Gde

je ranjen? -U dupe. Tajac. Počinje smeh.

Sa jedne strane malo vam je glupo što

se smejete, ipak se radi o čoveku koga

znate, ali opet, tolika pucnjava, dreka,

bacane su i bombe na čoveka i od sve-

64

SUOČAVANJE

ga, strada guza. Ne znam, možda ima

i neke simbolike u tome. Pa onda ide i

konstatacija -Izvuče se baraba. Pa opet

smeh.

Dan pre povratka u Metohiju je

bio... ’’zanimljiv’’. Počelo je još u 6 uju-

tru sa jakom pucnjavom. Da se ne radi

o nekom uobičajenom puškaranju, i da

se neće tek tako završiti, videlo se po

minobacačkim granatama koje su po-

čele da tuku svuda oko nas. Čitav dan

je trajala paljba. Slušao sam kako meci

pogađaju u deblo koje mi je služilo kao

zaklon, a mine su sve vreme padale oko

položaja. Pritisak u glavi dok je to tra-

jalo, bio je nepodnošljiv. Ta konstantna

igra na sreću koju igrate sa svakim zvu-

kom kada granata izleti iz minobacača,

i jeza koja hvata kada pogodi na svega

par koraka od vas, a morate da dobijete

svaki put, jer imate samo jedan žeton,

odnosno život. Matematički gledano,

tih 10 metara za koje vas promaši mina,

to je, recimo, jedan maleni kamen koji

čini mikroneravninu ispod postolja mi-

nobacača. Da nema tog kamička, ne bi

bilo ni vas. Uz sve to, tu su i drugari sa

suprotne strane koji se približavaju i ni-

kako ne prestaju da pucaju. U talasima

pucamo jedni na druge; popušta mi,

kako vreme odmiče, koncentracija od

stalne napetosti i zujanja hitaca, pored

mene čovek više i ne gleda gde puca, ja

nemam više snage da razmišljam. Ste-

pen samopouzdanja oscilira u velikim

razmacima, pravim u svojoj glavi sva-

kojake scenarije, od... do... Vraćam se

sebi tek kada u jednom trenutku stiže

pojačanje. Prvo je stigao tenk. Čovek je

provukao tenk kroz šumu!? Uspeo je da

ih potisne, a ubrzo posle njega stižu i

pešadinci. Pucnjava je prestala. Bilo je

oko 3 popodne. Već tada sam došao u

onaj “bankomat stadijum“, a “samo“ sam

imao jedan takav dan. Nisam mogao da

razmišljam ništa. Sećam se da sam nešto

i pričao sa čovekom pored, ali koliko mi

mozak nije radio ničeg se ne sećam. A

onda iz susednog rova dolazi čovek koji

nam govori da je od 30-tak ljudi, koliko

je pokrivalo taj deo terena, pre dolaska

pojačanja bilo ostalo samo nas 10, a da

su drugi pobegli još oko 9 ujutru. I to na

čelu sa jebenim ofi cirom! Dakle, nekih

šest sati nas desetorica smo bili sami u

borbi, bez ikakve komande.

Kako si se osećao kad si to saznao?

Bes, a onda i očajanje, nemoć, shva-

tate da ste u situaciji gde nemate šanse

da upravljate ni malo svojom sudbi-

nom. Vratili smo se u bazu pre mraka,

bio sam užasno ljut na ostale u jedinici,

počeo sam da ih provociram, hteo sam

da se tučem. A onda sam shvatio da je

ipak najvažnije to što sam živ. Prosto, to

je bila kulminacija svega. Ako sam do

tada i gutao budalaštine, od tog trenut-

ka sam prestao. Starešinu sam isfolirao,

dan pošto smo se vratili u Metohiju, da

treba da idem na lekarski u Peć. Plan je

bio da nekako pokušam da dobijem po-

štedu i da se ne vraćam na granicu više.

Tamo su radila dva kardiologa, i dobro

sam procenio kome treba da priđem za

pregled. Ženi sam tihim glasom rekao

da nisam bolestan, već da ne želim više

da vidim oružje. Možda bih eventualno

mogao da istolerišem pištolj na vodu, ili

kuhinjski nož dok seckam luk. Doktor-

ka mi je dala znak da ćutim, a onda je

glasno rekla da rezultati na ultrazvuku

izgledaju sumnjivo i da bi da me zadrži

neki dan.

Proveo sam u Peći nekoliko dana, i

pošto u bolnici nije bilo nikakvog nad-

zora, išao sam sa cimerom iz sobe do

nekih njegovih rođaka u romskom delu

grada. Nešto sam čoveku bio simpati-

čan i smešan, pa me je vodao po gra-

du. Noćio sam čak jedno veče tamo

kod njih, pio ruski čaj, razgovarao sa

ljudima, družio se. Odmah mi je bilo

lakše, samo da ne razmišljam o ono-

me što se događa na 50-tak kilometara

odatle. Zatim sam poslat na lekarski u

Prištinu, gde se srećom ponovila goto-

vo identična priča kao i u Peći. Ostao

sam zahvaljujući lekarima, a pogotovo

glavnom kardiologu, koji je dodao tu i

tamo još po neku bolest da mi se nađe.

Kraj rata sam dočekao u bolnici u Pri-

štini, na bezbednom. Dok sam živ, du-

žan sam svim tim ljudima. Taj boravak

tamo mi je značio dosta, pre svega da

malo ohladim glavu i sredim utiske. Sve

vreme do tog trenutka praktično nije

postojao nikakav kontakt između mene

i porodice. Ne smem ni da pomislim

kako je bilo njima. Verovatno je ta nei-

zvesnost bila u nekim segmentima teža

za proživljavanje od samog rata. Zato

sam kako znam i umem morao da se

vratim u normalu, jer sam osećao da im

to dugujem

Rat lomi čoveka mentalno. Fizička

bol i iscrpljenost su zanemarljive. Hra-

brost verovatno postoji samo u Holivu-

du, gde ste sigurni da nećete poginuti.

Stvarnost u ratu je da čovek sa kojim

deliš rov hoće u njemu da vrši nuždu,

pošto danima ne sme da izađe, i tek

kad je uveren da ćeš ga “štititi“ on izlazi

i ode iza drveta. Isto tako, stvarnost u

ratu je, recimo, lomljenje ruke kame-

nom da se dobije bolničko lečenje, i ko

zna šta još.

Kada nekima predstavite kako to

ustvari izgleda, dešavalo mi se više puta

da dobijem odgovor da sam subjek-

tivan i emotivan prema tome. A kako

da drugačije posmatram to? Ljudi ginu,

ono tamo je nečiji brat, otac, a ja tre-

ba da se bavim uopšteno, da gledam to

sa višeg nivoa. Rat i jeste strašan samo

na nivou pojedinca, na nivou nacije to

izgleda kao da ste dobili, ili izgubili par-

tiju šaha.

Kako izgleda povratak u život posle

rata?

Nije ni malo lak. Koliko god da to

drugi verovatno i ne primećuju, čovek

se onako pod utiskom preispituje svaki

dan, i bori se sa sobom da povrati ele-

mentarne ljudske kriterijume, i da sebi

ponovo nađe mesto među ljudima. U

moralnom pogledu, svi kriterijumi su

pali, i najgore je što sam bio svestan

toga, ali prosto nisam bio u stanju da se

borim. Sve gluposti oko mene su, eto…

tako nekako tu, i znam da su gluposti,

ali ništa, nije frka, radimo i živimo sa

njima – period “obnove“, političkog ra-

zračunavanja ubistvima, opšte nemašti-

ne i beznađa. Onaj koji to ne oseća sa

nekim normalnim ljudskim emocijama,

nema problem ni da se snađe u takvom

okruženju. Ja sam švercovao raznora-

znu robu sa prostora koje sam do skora

kobajagi branio. I moram vam reći da

Ljudi ginu, ono tamo je nečiji brat, otac, a ja

treba da se bavim uopšteno, da gledam to sa

višeg nivoa. Rat i jeste strašan samo na nivou

pojedinca, na nivou nacije to izgleda kao da ste

dobili, ili izgubili partiju šaha.

65

SUOČAVANJE

mi uopšte nije loše krenulo... Tako sve

do 5. oktobra.

Kako si doživeo taj dan?

Puno mi je značio. Nisam tada ve-

rovao da je moguće to što se desilo. Taj

dan nisam ni bio u Beogradu. Ustati u 6

ujutru za nešto u šta čovek ne veruje…

nema šanse. Posle mi je bilo jako krivo

zbog toga što nisam lično prisustvovao,

ali, ako ništa drugo, taj dan mi je na

neki način bio znak da su promene mo-

guće, čak i kada to ne deluje tako. Jed-

nostavno, taj dan je morao biti trenutak

sa kojim ću prestati da živim na način

na koji sam do tada živeo. Nisam od te,

hajde da kažem revolucije, nikada oče-

kivao puno. Nisam verovao u drastično

bolji standard i, šta znam, da će korup-

cija i kriminal naprasno nestati. Tada,

u tom trenutku, samo me je intereso-

vala prilika da se usavršavam, prilika da

učim, kao šansa za karijeru. Batalio sam

totalno šverc, vratio se na fakultet i po-

svetio se informatici. Država se otvorila

prema svetu i ponovo je imalo smisla

studirati nešto za šta sam verovao da će

kad-tad postati jedna od fundamental-

nih oblasti u društvu. Krenuo sam i sa

političkim angažovanjem. Zaista sam

bio pun elana i voljan da maksimalno

uložim energiju da budem delić pozi-

tivnih promena u društvu.

I kako ti sada izgleda Srbija?

Posle 5. oktobra sam često u razgo-

vorima sa ljudima slušao priče tipa – ovi

sve prodaše u bescenje, otpustiše silne

ljude i slično, i moram reći da su mi

tada delovale bezveze. Bio sam u fazo-

nu – ko im je kriv, tako nešto je normal-

no, tržište ne prašta slabima… Hm, pa

meni je bilo lako da to kažem, iako još

uvek na studijama, već sam uveliko za-

rađivao svoj novac, odmah posle studija

sam se i zaposlio bez po muke, zato sto

sam u specifi čnoj oblasti, i to koliko god

meni tada delovalo da se stvari menjaju

na bolje, i dalje ljudi oko mene nisu do-

bili šansu za neki dostojanstven život.

Većina ljudi sa kojima sam se družio ili

nisu mogli da nađu posao, ili su pak u

nekim nenormalnim uslovima radili po

principu kako se radilo za “bizmisme-

ne“ devedesetih… Jednostavno, nisam

mogao da ne primetim da u mojoj libe-

ralno-tržišnoj, baš-me-briga-za-druge

teoriji nešto ne štima. Vidiš po ljudima

oko sebe, njihovom nezadovoljstvu, vi-

diš ako se recimo provozaš do Kuršu-

mlije, šta znam, Trgovišta, Brusa, rodne

mi Raške... Obećavate čoveku blistavu

budućnost, tražite njegovo požrtvova-

nje i strpljenje, uz to tražite od njega da

bude svestan svih svojih (kolektivnih)

grehova u prošlosti. Kad vidiš to sve oko

sebe, normalno je da se čovek preispita.

Da li je baš sve tako, i da li je problem u

konzervativnim snagama u društvu, šta

znam, u radikalizaciji, izolaciji, i da li je

to uzrok lošeg stanja u zemlji? Da li je

radikalizacija zemlje proizvod naciona-

lizma, ili oni ljudi sa kojima sam služio

na granici ne znaju kako drugačije da

traže pravo na osnovne stvari u životu i

elementarno dostojanstvo.

Dok sam bio na studijama, posle 5.

oktobra, bio sam dosta aktivan u stu-

dentskim organizacijama, i u to vreme

sam se bavio uglavnom problemima na

fakultetu. Kasnije sam ostao u kontaktu

sa ekipom iz organizacije... Elem, ne-

kim sticajem okolnosti, nađem se tada

sa jednom ekipom uticajnih omladina-

ca nevladinih organizacija i političkih

partija, oko osnivanja nove nevladine

organizacije koja bi trebalo da popuni

tu prazninu koja postoji na levici, protiv

nacionalizma, bla, bla... Zvali su me na

taj neki uvodni sastanak, gde se, onako

nezvanično, iznose ideje šta bi po va-

šem mišljenju bili ciljevi, pravci i nači-

ni delovanja i druge slične... gluposti.

Kolega koji sedi preko puta mene priča

kako da napadamo crkvu, pa desničar-

ska udruženja, neofašističke organi-

zacije, onako je obučen po poslednjoj

modi, ima jedino bradu doduše, čisto,

eto, da mu stajling ne izgubi vezu sa

levicom. Ja onda počnem da kukam

da treba valjda neko da se bavi i lošim

socijalnim stanjem, bilo kako, navodim

neke primere gde smo ranije pokušavali

u Čačku sa nekim besplatnim kursevi-

ma za računare, u smislu akcije gde bi

se ljudima dala šansa, putokaz neki, šta

bi i kako mogli da rade. Na kraju ra-

sprave, čovek me prozove sarkastično,

kaže kako bi za pauzu za ručak treba-

lo da kupimo neku socijalnu picu, ne-

što skromno. Banalnost, ali meni je u

tom trenutku svašta prošlo kroz glavu.

Njemu jednostavno treba idiotizam u

društvu. On se tada vidi kao bela tač-

ka na crnoj pozadini. On se ne vidi ako

je oko njega sve u redu, ako drugi ljudi

imaju šansu da žive dostojanstveno. On

napada sve te koje napada zato što zna

da ih neće promeniti, već da izazove da

on postane njihova tema i na taj način

opstane. Mene je nacionalizam raspalio

žešće nego ikog drugog na tom sastan-

ku, jedva sam živu glavu izvukao, ali ja

ni za jednog nesrećnika koji je zaglavio

sa mnom na granici, ne mislim da mi je

neprijatelj. Kao što ni za vreme rata ni-

sam mislio da su mi oni sa druge strane

neprijatelji. ■

Razgovarao Ivan Zlatić

66

Z DODATAK

29. maj 2004.

U režiji Đila Pontekorva, i po scenariju

Pontekorva i Franka Salinasa, Bitka za

Alžir, nagrađivani crno-beli fi lm, pionir-

ski je rad i verovatno jedan od najmoć-

nijih fi lmova o kolonijalnoj okupaciji, i

otporu istoj, ikad napravljen.

Pontekorvov 116-ominutni fi lm

dramatizuje jednu od najkrvavijih anti-

imperijalističkih borbi dvadesetog veka

– pobunu iz 1954-62. protiv kolonijalne

vlasti u Alžiru, jednoj od najstarijih i naj-

većih francuskih kolonija.

Tokom osmogodišnjeg konfl ikta

francuska vojska i s njom združena mi-

licija pobile su skoro milion Alžiraca. U

Parizu, Gi Moletova, Socijalističkom

Partijom predvođena vlada, sa Fransoa

Miteranom kao ministrom unutrašnjih

poslova, usvojila je Dekret o Specijalnoj

Sili (Special Powers Act), dajući vojsci

odrešene ruke u Alžiru. Ubistva, muče-

nja i silovanja bila su svakodnevna poja-

va. Kao što se vodeći francuski general

kasnije hvalio: "Dali su nam odrešene

ruke da radimo ono što smo smatrali ne-

ophodnim".

Na desetine hiljada nedužnih ljudi,

žena i dece bilo je mučeno, a samo u Al-

žiru "nestalo je" više od 3.000 ljudi koje su

uhapsile francuske snage. Francuski "mi-

rovni" programi isterali su dva miliona

Alžiraca iz njihovih domova, mnoge pra-

vo u bodljikavom žicom ograđene kon-

centracione logore, i podstakli uništenje

više od 3.000 sela.

Skoro dva miliona francuskih voj-

nika služilo je u konfl iktu, uključujući i

aktuelnog francuskog predsednika Žak

Širaka i Žan-Mari Le Pena, lidera ra-

sističkog Nacionalnog Fronta. Le Pen je

čak bio optužen za aktivno učestvovanje

u mučenju zatvorenika u ozloglašenoj

Villa Sesini u Alžiru 1957.

Iako se fokusira na samo jedan aspekt

rata – Alžirsku Bitku iz 1954-57. – Pon-

tekorvov fi lm je izuzetno delo. Skoro 40

godina nakon svoje prve projekcije on

ima ogroman odjek jer demonstrira mo-

dus operandi savremenog kolonijalnog

ugnjetavanja i otkriva ono što podstiče i

napaja svaki nacionalni pobunjenički po-

kret. U stvari, gradske opsade, masovna

postrojavanja i tortura prikazani u fi lmu

anticipiraju izraelske napade na Palestin-

ce i metode koje i danas upotrebljavaju

SAD snage u Iraku i Avganistanu. Taj

kontekst, kombinovan sa inovativnim

fi lmskim tehnikama, veštim izborom glu-

mačke postave i impresivnom muzikom,

komponovanom od Enio Morikonea i

samog Pontekorva, daje fi lmu izuzetnu

autentičnost i dramski intenzitet.

Bitka za Alžir prati dva glavna juna-

ka: Ali La Ponta (Brahim Haggiag), koji

je član FLN-a (Nacionalnog Oslobodi-

lačkog Fronta) i simbol alžirskog otpora,

i francuskog komandanta padobranskih

jedinica, Pukovnika Matijea (Žan Mar-

ten), kome je određeno da taj otpor slo-

mi.

La Pont je iz Kazbaha, dvokilome-

tarske, gusto naseljene i siromaštvom po-

gođene oblasti Alžira, i predstavlja ključ-

nu fi guru oružanog ustanka. Matije, koji

je koncipiran po uzoru na Žaka Masua,

vođu zloglasne Desete padobranske di-

vizije, brutalni je predstavnik francuske

vojske, spremne da iskoristi svako sred-

stvo da bi uništila nacionalni pokret.

Film počinje 1957. Matije i njegovi

ofi ciri upravo su iznudili priznanje od

polugolog, neobrijanog i unezverenog

Alžirca. Sredovečni čovek otkrio je La

Pontov identitet i boravište. Kako teče

uvodna špica, padobranci lociraju La

Ponta i tri druga borca otpora, uklju-

čujući mladu ženu i trinaestogodišnjeg

dečaka, koji se svi kriju u udubljenju iza

tajnog zida, u Kazbahu. Dat im je ultima-

tum – da se predaju, ili budu razneseni.

I dok La Pont i njegovi drugovi

razmišljaju o svojoj sudbini, fi lm se vra-

ća unazad u 1954. kad je FLN započeo

veće vojne operacije u Alžiru. Usvajajući

kvazi-dokumentarnu formu, fi lm zatim

postepeno izlaže ključne etape ustanka i

političke evolucije La Ponta.

La Pont, bivši bokser i sitni lopov,

odlučuje da se pridruži FLN-u nakon

što je prisustvovao sceni u kojoj francu-

ske kolonijalne vlasti giljotiniraju jednog

borca alžirskog otpora. Pošto testira nje-

govu ozbiljnost i političku hrabrost, vo-

đstvo FLN-a mobiliše La Ponta u seriji

odvažnih ali krvavih terorističkih napa-

da. Francuski stanovnici na to odgova-

raju noćnim bombardovanjem i rasno

motivisanim napadima.

Zbog povećanja tenzije, mobilišu se

padobranske jedinice koje će se obraču-

nati s pokretom otpora. Matije stavlja

Kazbah pod preki sud, sa kontrolnim

punktovima, vojnim racijama i masov-

nim hapšenjima. FLN na to odgovara

Ričard Filips

Vanvremenski portret antikolonijalne

borbe u Alžiru(Film Bitka za Alžir (1966), režiser Đilo Pontekorvo)

67

Z DODATAK

novim ubistvima, te Matije pokreće pro-

gram sistematske torture i drugih oblika

kolektivnog kažnjavanja. Kako napadi i

protivnapadi eskaliraju, žene Kazbaha

pridružuju se FLN-u i detoniraju bombe

u francuskim civilnim područjima. Ali

intenziviranje francuskog vojnog tero-

ra i neuspeh generalnog štrajka FLN-a

konačno uzimaju svoj danak, i pobuna

1957. biva ugušena.

Film se, međutim, ne završava smi-

rivanjem situacije, već izbijanjem, par

godina kasnije, masovnih demonstracija

i novog alžirskog ustanka, koji će najzad

primorati Francusku da 19. marta 1962.

potpiše Evijanski Sporazum i preda vlast

FLN-u.

U avgustu prošle godine, Pentago-

novo odeljenje za Specijalne Operacije

i Konfl ikte Manjeg Intenziteta1 odlučilo

je da pusti Bitku za Alžir svojim zapo-

slenima. Ovo se dogodilo pošto je irački

pokret otpora počeo da intenzivira svoje

operacije protiv vojske SAD, i Sekretar

Odbrane SAD Donald Ramsfeld po-

čeo da zahteva "naprednija obaveštenja"

sa njihovih saslušanja u Iraku i drugde.

Dejvid Ignejšs, pišući za Vašington Post,

izneo je apsurdnu tvrdnju da je to "znak

koji, nadajmo se, svedoči da vojska raz-

mišlja kreativno i nekonvencionalno o

Iraku". Prava svrha ove projekcije bila je,

međutim, da još više ohrabri sadističko i

protivzakonito maltretiranje zatvorenika

koje drži vojska SAD.

Pošteno ispitivanjeIako Bitka za Alžir nedvosmisle-

no podržava otpor, fi lm je u potpuno-

sti objektivno delo, koje ne pokušava da

romantizuje FLN ili njegove terorističke

metode. Zapravo, fi lm ukazuje na neke

od političkih slabosti i kontradikcija te

organizacije, uključujući njene pokuša-

je da kombinuje standardnu levičarsku

retoriku sa apelom na konzervativna

islamska osećanja.

Diskusija između La Ponta i vođe

FLN-a Ben M’Hidija naročito je inte-

resantna. M’Hidi opominje mladog re-

gruta da "terorizam" ne može obezbediti

pobedu ni u ratovima ni i revoluciji. On

ga upozorava da je revolucionarna borba

teška, ali da je pobeda "najteža od svega".

I da će "tek nakon što pobedimo započeti

prave teškoće".

Pontekorvo je brutalno pošten u

svom slikanju FLN-ovih terorističkih

napada na francuske civile ali odbacuje,

1 Special Operations and Low In-

tensity Confl ict department

ipak, svaki pokušaj da ustanovi političku

ili moralnu ekvivalenciju između krva-

vog terora otpora i terora francuske voj-

ske. Kao što je izjavio jednom novinaru

1966, "Mislim da je nevažno reći 'ovi su

ubili deset, oni su ubili dvoje'. Problem

je u tome što su oni (Alžirci) u situaci-

ji u kojoj je jedini faktor ugnjetavanje...

Morate prosuditi koga će istorija osuditi,

a ko je u pravu. I odavati osećanje da se

identifi kujete s onima koji su u pravu".

Ovaj politički pristup dobro je de-

monstriran u jednoj sceni u kojoj no-

vinar izaziva Ben M’Hidija da opravda

FLN-ovu taktiku. Nije li "kukavički", pita

reporter, koristiti ženske korpe i tašne za

terorističke bombaške napade na fran-

cuske civile? M’Hidi odgovara mirno,

podsećajući na francusko bombardova-

nje hiljada alžirskih sela napalmom: "Na-

ravno, da imamo vaše avione bilo bi nam

mnogo lakše. Dajte nam vaše bombarde-

re, i možete dobiti naše korpe".

Isto tako, Pontekorvov portret Ma-

tijea inteligentan je i bez preuveličavanja.

Zapravo, komandant padobranaca naj-

potpunije je razvijeni karakter u fi lmu.

Visoko obrazovan i staložen, Matije je,

svejedno, nemilosrdan u svojoj odbrani

francuskih interesa.

Koristeći fraze koje danas ponav-

lja Vašington kako bi opravdao svoj "rat

protiv terorizma", Matije objašnjava

svojim ofi cirima da je FLN "anonimni i

neprepoznatljivi neprijatelj, koji se skriva

među hiljadama drugih koji su mu slični".

Takve okolnosti, zaključuje on, zahtevaju

da svi "ljudski obziri" prema pokretu ot-

pora budu isključeni.

Izazvan od reportera da kaže nešto

o svojim brutalnim metodama, Matije

odgovara: "Reč 'tortura' ne pojavljuje se

u našim naređenjima... (ali) problem je u

tome što FLN želi da napustimo Alžir, a

mi želimo da ostanemo.

"Uprkos različitih nijansi u mišljenju,

vi se svi slažete da treba da ostanemo.

Kad je pobuna prvi put počela, nije bilo

čak ni nijansi u mišljenju. Sve novine, čak

i levičarske, htele su da se pobuna uguši...

(ali) sad bih hteo da vas pitam: Treba li

Francuska da ostane u Alžiru? Ako od-

govorite sa 'da', onda morate prihvatiti i

sve nužne posledice".

Bitka za Alžir pokazuje šta ove "nuž-

ne posledice" podrazumevaju. Scene

mučenja zatvorenika plamenom, elek-

tro-šokovima, i delimičnim davljenjem,

cenzurisane su u Britaniji i Americi kad

je fi lm prvi put bio prikazan. Nova verzi-

ja fi lma, međutim, uključuje i ove zastra-

šujuće momente. I, kao po tehnici koju

su američka vojna policija i obaveštaj-

na služba primenjivale u Abu Grajbu i

Gvantanamo Beju, glasna muzika koristi

se kako bi prigušila užasne krike žrtava.

Bioskop koji pomera graniceRođen 1919. u Pizi, Điljo Ponte-

korvo bio je član antifašističkog pokreta

otpora, pridružio se Italijanskoj Komuni-

stičkoj Partiji (IKP), i bio komandant Tre-

će Brigade u Milanu tokom dve poslednje

godine rata. Napustio je IKP 1956, nakon

što su Sovjeti ugušili mađarski ustanak.

Pretrpevši bitan uticaj neorealistič-

kog fi lma i ruskog režisera Sergeja Aj-

zenštajna, Pontekorvo odlučuje da se

posveti fi lmu nakon gledanja Roselinije-

vog Paisana (Seljaka). Od 1946. do 1956.

pravi seriju dokumentarnih fi lmova,

uključujući Pane e zolfo (Hleb i sumpor),

fi lm o sicilijanskim rudarima, i režira

svoje prvo delo, nepravedno podcenjeni

La Grande Strada Azzurra (Široki Pla-

vi Put), 1957. Njegov sledeći fi lm bio je

Scene mučenja zatvorenika plamenom, elektro-šokovima, i delimičnim davljenjem, cenzurisane su u Britaniji i Americi kad je fi lm bio prvi put prikazan

68

Z DODATAK

Kapo (1960), o nacističkom koncentra-

cionom logoru, a 1964. usledila je Bitka

za Alžir. Sa snimanjem lokacija u Alžiru

počeo je tek nakon šestomesečnog istra-

živanja i opsežnih intervjua u Alžiru i

Francuskoj.

Pontekorvov fi lm koristi tehnike

koje su bile vrlo inovativne za bioskopsku

dramu sredinom šezdesetih, i po prvi put

tretira Severno-Afrikance ozbiljno, ume-

sto s podsmehom ili sumnjom, kako su

to činili raniji evropski i američki fi lmovi.

Njegovo razvijanje kvazi-dokumentarne

forme, s narativnim stilom i podelom

na poglavlja kao u fi lmskim novostima,

šesnaestomilimetarska reporterska ruč-

na kamera, korišćenje proglasa FLN-a

i zvaničnih objava francuske vojske bili

su nešto što pomera granice i fi lmu daje

specifi čnu naelektrisanost.

Publika se uvodi u uske ulice siro-

maštvom pogođenog Kazbaha, uz pa-

žljivo rekonstruisanje državne represije i

rasnog ugnjetavanja koji su konačno do-

veli do pobune. Masovne demonstracije

u kojima pred kraj fi lma učestvuju stotine

ljudi zadivljujuće su i imaju izvesni inten-

zitet i nametljivost koju moćne, kompju-

terski generisane slike nikad neće moći

da postignu. U stvari, dramatični reali-

zam fi lma tako je ubedljiv da su se pro-

ducenti osećali obaveznim da u uvodnoj

špici objasne kako snimci pravih fi lmskih

vesti nisu korišćeni u produkciji.

Skoro je neverovatno da je Bitka za

Alžir bila proizvedena sa samo 800.000

dolara budžeta, i samo devet kvalifi ko-

vanih tehničara na projektu, uključujući

i kamermana Marselo Gatija. Žan Mar-

ten (Pukovnik Matije), koji je pedesetih

stavljen na crnu listu u Francuskoj zbog

podrške alžirskom otporu, bio je jedini

profesionalni glumac. Ostatak postave

bio je regrutovan u Alžiru.

Haggiag (La Pont) je bio nepismen

i nikad nije ni ušao u bioskop pre no što

je izabran da glumi u fi lmu. Sredovečni

čovek koga muče i koji na kraju izdaje La

Ponta bio je privremeno pušten iz alžir-

skog zatvora da bi odigrao svoju ulogu.

Yacef Saadi, koji igra Đile Đafara i La

Pontovu prvu vezu sa vođom FLN-a, bio

je jedan od glavešina otpora i omogućio

inicijalnu priču na kojoj je scenario fi lma

zasnovan.

Dok je Bitka za Alžir postigla trenut-

ni uspeh u Alžiru, Italiji i SAD, gde je bila

nominovana za tri Nagrade Akademije,

dotle je u Francuskoj i Britaniji bila za-

branjena sve do 1971. Bivši alžirski ko-

lonisti i OAS (Tajna Vojna Organizacija)

u Francuskoj žestoko su se usprotivili

fi lmu. Ekstremno desničarski elementi

pretili su smrću porodicama tri bioskop-

ska menadžera u Francuskoj, a u neke

bioskope koji su planirali da prikažu fi lm

podmetnute su i bombe. 1972. fašistička

grupa napala je članove publike, ozbiljno

ranivši jednog, na prikazivanju fi lma u

Rimu.

Pontekorvo je nakon Bitke za Alžir

snimio Burn! (1969), u kome glumi Mar-

lon Brando, i koji se obračunava sa bri-

tanskim i portugalskim kolonijalizmom

u osamnaesto-vekovnoj Zapadnoj Indiji,

a zatim Ogro (1979), o baskijskom se-

paratističkom pokretu. Nijedan od njih,

međutim, nije dostigao intenzitet Bitke

za Alžir, koja je postala izvor inspiracije

za režisere poput Koste Gavrasa, Mar-

sel Opulsa, i mnoge druge.

Film ima očiglednih političkih ogra-

ničenja. On ne pravi nijednu referencu

na suparničku stranku unutar alžirskog

nacionalnog pokreta, niti pokazuje kako

je opštenarodni otpor alžirskih masa uti-

cao na radničku klasu u Francuskoj, koja

je, zauzvrat, započela talas štrajkova i

protesta protiv vlade Šarl De Gola. Niti

on obrađuje rastuću antiratnu opoziciju

običnih vojnika u toj, uglavnom od re-

gruta sastavljenoj, francuskoj armiji.

I bez minimalizacije ili zanemari-

vanja tih problema, Bitka za Alžir je,

ipak, inteligentan i ubedljiv opis antiko-

lonijalne borbe, i to takav koji energično

zastupa legitimna prava masa u svakoj

potlačenoj zemlji da se odupru imperija-

lističkoj okupaciji. Iznad svega, nemogu-

će je gledati Pontekorvov fi lm a da se ne

shvati da su SAD okupacija Iraka i drugi

neokolonijalni projekti jedna reakcionar-

na utopija, i kao takvi predodređeni na

neuspeh. Ma koliko brutalna ili vojno

sofi sticirana, imperijalistička represija

nikad neće moći da uguši ili potisne de-

mokratske težnje kolonijalnih masa. ■


69

Z DODATAK

Bitka za Alžir (1966)Film Đila Pontekorva (Gillo Pontecor-

vo) predstavlja uznemirujući prikaz

borbe alžirskog naroda za oslobođenje

od Francuske, između 1954. i 1962. go-

dine, snimljen u stilu dokumentarnog

fi lma. Film Bitka za Alžir stvara odlič-

nu iluziju realnosti kombinujući sekven-

ce dokumentarnih fi lmskih novosti sa

igranim sekvencama u kojima amateri

i profesionalni glumci igraju karaktere

zasnovane na stvarnim istorijskim lič-

nostima (uključujući Saadi Yacefa, koji

je bio lider nacionalno oslobodilačkog

fronta (FLN) u okupiranom Alžiru).

Izazvavši, detaljnim prikazivanjem po-

litičke torture i nasilja, snažan utisak

na premijeri, Bitka za Alžir je ponovo

teatralno prikazana 2003.godine uz ve-

liko odobravanje i nove pohvale. Film je

dobio prvu nagradu 11. međunarodnog

festivala.

Pontekorvova pomna anatomija

urbanog ustanka – oružanog nacio-

nalnog ustanka u Alžiru 1956. i 1957.

godine – doživljava se kao izuzetno re-

levantna i danas. Ona pokazuje stvarne

posledice potčinjavanja narodne volje

institucionalnoj agresiji i vojnoj sili, i

naravno, tu su i te zastrašujuće scene u

kojima alžirske žene, odevene evropski,

istovremeno postavljaju četiri bombe

na javnim mestima punim ljudi… Film

izrasta upravo iz samog oslobodilačkog

pokreta koji prikazuje: posle sticanja

nezavisnosti 1962, bivši pobunjenik

Saadi Yacef pušten je iz zatvora i, uz

podršku nove vlade, poziva italijanskog

fi lmskog majstora da ovekoveči njego-

ve uspomene. Rezultat je tako dobar

– tako moderan fi lm – da je nemogu-

će setiti se boljeg ostvarenja nastalog

iz političke borbe, ili bar takvog koje bi

uspelo da ovako efektno, stvarnom dra-

mom oblikuje politički stav. Ton fi lma

je setan, pristup novinarski, a estetika

neposredna: rekonstruišući velike do-

gađaje na alžirskom tlu, Pontekorvo

nikad ne napušta intimnost lika jedne

Alžirke koja tiho plače ili francuskog

para koji prelazi kontrolni punkt uz reči

’Ne treba ništa da brinemo’. Vrhunski i

neuporedivo.

Marta 1999. fi lmsko udruženje Lin-

koln Centra predstavilo je ”Dokumen-

tovane fi kcije”, retrospektivu fi lmova

Đila Pontekorvoa, a među njima i Dugi

plavi put (Th e Long Blue Road iz 1957),

Kapò (1959), Bitku za Alžir (1966),

Spali! (Burn! 1969), i Operaciju Ogro

(1979). Posle prikazivanja Bitke za Al-

žir, pisac Edvard Said (Orijentalizam,

Kultura i imperijalizam, i Prikazivanje

Islama, među mnogim drugim) razgo-

varao je o fi lmu sa Đilom Pontekorvo-

om na sceni teatra ”Volter Rid”. Njihov

razgovor dopunjen je intervjuom koji

je Pontekorvo dao uredniku ”Sineasta”

Geriju Kroudsu. Pontekorvoove ko-

mentare u oba razgovora sa italijanskog

je preveo Antonio Monda.

Edvard Said: Pre svega, želim da

kažem da je ovo jedan izvanredan fi lm.

Gledajući ga sada peti ili šesti put, mo-

ram reći da njegova snaga, njegova kon-

cepcija, logika i jasnoća, kao i njegova

strast, ostaju jednako snažne. Mnogo

vam hvala za ovaj fi lm [publika aplau-

dira].

Kada ste ga snimali, alžirska revo-

lucija je već bila pobedila. Da li ste že-

leli da ispričate priče obe strane ili ste

se uglavnom interesovali za alžirsku

stranu priče? Kako ste se osećali dok ste

prikazivali ovaj istorijski proces?

Đilo Pontekorvo: Najviše sam bio

zainteresovan da prikažem taj nezau-

stavljivi proces oslobođenja, ne samo u

Alžiru, već širom sveta. Prirodno, kad

se bavite tako dramatičnom istorijom,

morate pokazati koliko je situacija bila

teška za obe strane.

Spisi Franca Fanona takođe bili su

vrlo značajni za Franka Solinasa, sce-

naristu, kao i za mene samog. Mi smo

bili tamo nekoliko meseci pre oslobo-

đenja i videli smo svašta, nadu i radost,

i pamtimo mlade ljude koji po celu noć

razgovaraju na ulicama. Tokom dugih

meseci priprema i razgovora sa ljudi-

ma, videli smo da borba protiv koloni-

jalizma menja mentalno stanje i običaje

naroda. Da bi pobedili kolonijalizam

oni su morali da promene same sebe, da

promene ono u šta ih je kolonijalizam

pretvorio.

Said: Da, fi lm u jednom trenutku

otkriva da više nije moguće mirno pod-

nositi kolonijalizam. Jedna od izvan-

rednih stvari u njemu jeste način na

koji prikazuje trenutak buđenja i orga-

nizovanja. Kad Ali la Ponte, džeparoš,

bokser i lopov, postaje politizovan, to je

zaista jedan od znakova da je kolonijali-

zam dostigao nepodnošljiv nivo i da su

se ljudi preobrazili. Oni zatim postaju

deo jedne strogo disciplinovane organi-

zacije. To unosi preokret u njihove ži-

vote i oni ne mogu više nastaviti da žive

na normalan način.

Film pokazuje kako postepeno sve

postaje deo političkog procesa. Organi-

zacija prodire u ljudski život na svakom

nivou — čak i scena venčanja posta-

je politizovana — i to je, takođe, vrsta

Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir, razgovarao Edvard Said

Diktatura istine

Đilo Pontekorvo /Gillo Pontecorvo/Đilo Pontekorvo (19. novembar 1919. – 12. oktobar 2006.) bio je italijanski

fi lmski stvaralac, najpoznatiji po fi lmu Bitka za Alžir, iako je režirao nekoliko

fi lmova pre ovog 1966. godine, kao što je drama Kapò (1960), čija se radnja odvija

u koncentracionom logoru za vreme Drugog svetskog rata. Njegov fi lm Burn! iz

1966, u kome igra Marlon Brando, i koji je donekle zasnovan na haićanskoj revo-

luciji, takođe je doživeo da u poslednje vreme bude sve više hvaljen.

On je bio nominovan za Oskara za najboljeg režisera 1969. godine, a te iste

godine je dobio nagradu Zlatni lav na Venecijanskom fi lmskom festivalu, i jedno

i drugo za Bitku za Alžir. Godine 2000, dobio je nagradu Pietro Bianki na Vene-

cijanskom fi lmskom festivalu.

Takođe je autor fi lmskih scenarija i fi lmske muzike.

Đilo PontekorvoĐilo Pontekorvo

70

Z DODATAK

preokreta. Nema tu privatnosti, a or-

ganizacija je tako zaoštrena da postaje

neka vrsta prkosnog kvaliteta koji ljude

pretvara u borce.

Sineast: U vašim istraživanjima to-

kom priprema za pisanje scenarija, šta

ste otkrili, do koje mere je po vašem

mišljenju politička ideologija revoluci-

onara iz FLN proizilazila iz islamskih

religioznih uverenja ili bila pod njiho-

vim uticajem?

Pontekorvo: U to vreme je prisu-

stvo religioznih uverenja u njihovoj re-

volucionarnoj političkoj ideologiji bilo

krajnje pozitivno jer je davalo čvrste te-

melje toj borbi.

Sineast: To joj je obezbedilo auten-

tičnost.

Pontekorvo: Da, doprinelo je jača-

nju nacionalnog identiteta.

Said: Jedna od inovacija fi lma jeste

to da on nije samo priča pojedinaca —

Ali la Pontea, pukovnika Matjea, Saa-

rija Kadera, i žena koje gledamo — već

isto tako priča u kojoj učestvuje kolek-

tiv, o kome ste vi govorili kao o “hor-

skom liku”.

Pontekorvo: Upravo je to privu-

klo Salinasa i mene. Teže je inkor-

porirati horski lik u narativni fi lm, ali

nije nemoguće postići da se publika s

njim identifi kuje. U političkom smislu,

najvažnija poenta fi lma je ona koju je

napravio Ben M’Hidi, koji objašnjava

razliku između terorizma i kolektivne

akcije. “Ratovi se ne dobijaju teroriz-

mom, ni ratovi ni revolucije. Terorizam

je početak, ali kasnije mora da deluje

čitav narod, svi ljudi”.

Takav pristup je učinio da bude

vrlo teško pronaći producenta za naš

fi lm. Među onima kojima smo se obra-

tili bio je Anđelo Rikoli, koji je tada

bio najznačajniji italijanski producent.

Život i radPontekorvo je rođen u

Pizi kao sin bogatog i ne-

promišljenog italijansko-je-

vrejskog biznismena i mlađi

brat Bruna Pontekorvoa,

internacionalno priznatog

fi zičara.

Učio je prirodne nauke

u školi i upisao se na uni-

verzitet u Pizi, gde je stekao

diplomu hemičara. Na uni-

verzitetu je prvi put prihva-

tio opozicioni politički stav,

došavši najpre u kontakt sa

levičarima među studentima

i profesorima. Godine 1938,

ubrzo posle diplomiranja

i suočen sa rastućim anti-

semitizmom, pobegao je u

Francusku, gde je uspeo da

se zaposli kao novinar-dopi-

snik italijanskih dnevnika La

Republika i Paeze Sera, i kao

učitelj tenisa.

U Parizu 1933.godine,

odmah se priključio svetu

fi lma, napravivši par krat-

kih dokumentaraca. Postao

je asistent Jorisa Ivensa,

holandskog reditelja doku-

mentarnih fi lmova i pozna-

tog marksiste, u čije fi lmove

spadaju Regen i Th e Bridge.

Asistirao je isto tako i Ivu

Alžreu /Yves Allegret/,

francuskom reditelju po-

znatom po svojim delima u

žanru ”fi lm noir”, među či-

jim ostvarenjima su i fi lmovi

Tako lepa mala plaža /Une

Si Jolie Petite Plage/ i Pono-

sni /Les Orgueilleux/. Pored

ovih uticaja, Pontekorvo

je počeo da upoznaje ljude

koji su širili njegove vidike,

a među njima Pabla Pikasa,

Igora Stravinskog i Žan-

Pol Sartra. Bilo je to vrema

kada je Pontekorvo istinski

razvio svoje političke idea-

le. Bio je posebno potresen

kada su se mnogi od nje-

govih prijatelja spakovali i

krenuli iz Pariza da se bore u

španskom građanskom ratu.

Pontekorvo se pridru-

žio italijanskoj Komunistič-

koj partiji 1941. godine. Ot-

putovao je u severnu Italiju

da pomogne da se organizu-

ju antifašistički partizanski

odredi i pod lažnim imenom

Barnaba postao lider pokre-

ta otpora u Milanu od 1943.

do 1945. Pontekorvo je pre-

kinuo veze sa partijom 1956.

godine, posle sovjetske in-

tervencije u Mađarskoj. Nije

se, međutim, odrekao svoje

posvećenosti marksizmu i

rekao je, ”Ja nisam revoluci-

onar po svaku cenu. Ja sam

samo čovek levice, kao veći-

na italijanskih Jevreja”.

Posle Drugog svetskog

rata i njegovog povratka u

Italiju, Pontekorvo je odlu-

čio da napusti novinarstvo

radi snimanja fi lmova, stav

za koji je verovao da će ga

držati neko vreme, ali koji

ga je potpuno pokrenuo

čim je video fi lm Roberta

Roselinija Paisà. Kupio je

16mm kameru i snimio ne-

koliko dokumentaraca, koje

je uglavnom fi nansirao sam,

počev sa Misijom Timirja-

zeva /Missione Timiriazev/

1953.godine. Zatim je reži-

rao Đovanu, epizodu fi lma

Ruža vetrova /La rosa dei

venti/ (1956), koji je bio za-

jedničko delo više reditelja.

Godine 1957. režirao je svoj

prvi celovečernji fi lm, Široki

plavi put /La grande stra-

da azzurra/Th e Wide Blue

Road/, koji je najavio nje-

gov zreli stil kasnijih fi lmo-

va. Pontekorvo je provodio

mesece, a ponekad i godine

istražujući materijal za svoje

fi lmove kako bi tačno prika-

zao aktuelne socijalne situa-

cije koje je komentarisao.

Bitka za Alžir bila je

Pontekorvovo remek-delo,

često ocenjivano kao jedan

od najboljih fi lmova ikad

snimljenih u ovom žanru.

Njegovo portretisanje al-

žirskog otpora za vreme

alžirskog rata, sledi put pio-

nira neorealizma kao što su

Santis i Roselini, koristeći

snimanje u stilu fi lmskih no-

vosti (žurnala) i neprofesi-

onalne glumce (naturščike)

sa primarnim fokusom na

obespravljenom stanovniš-

tvu koje odjednom privlači

pažnju masovnih medija.

Pontekorvo je iščitavao

Franca Fanona dok je sni-

mao Bitku za Alžir, tako da

se mnogi Fanonovi stavo-

vi prepoznaju u fi lmu, iako

često pojednostavljeni. Kad

je fi lm počeo da se prika-

zuje u Sjedinjenim Država-

ma, Pontekorvo je primio

mnoge nagrade, a bio je

takođe nominovan i za na-

gradu Akademije za režiju i

koscenaristički rad. Film su

kao sredstvo video-obuke

koristili i državni stratezi i

revolucionarne grupe. Bio

je, a i sada je, ekstremno po-

pularan u Alžiru, budeći u

narodu sećanje na oslobodi-

lačku borbu.

Pontekorvoovo slede-

će veliko delo, Burn! (Quei-

mada!, 1969), sa Marlonom

Brandom u glavnoj ulozi, još

je jedan antikolonijalistič-

ki fi lm, ovoga puta sniman

na Antilima. Ovaj fi lm isto

tako prikazuje jedan pokušaj

revolucije potlačenih, i nosi

snažnu antikolonijalističku

poruku.

Pontekorvo je nastavio

svoju seriju visoko politički

angažovanih fi lmova delom

Ogro (1979), koje se bavi

pojavom terorizma pri kraju

oslabelog režima Franciska

Franka u Španiji. Nastavio

je da snima kratke fi lmove

početkom 1990-tih i 1992.

režirao dokumentarni na-

stavak Bitke za Alžir pod

naslovom Povratak u Alžir

(Ritorno ad Algeri). Te 1992.

godine Pontekorvo je za-

menio Đuljierma Biragija

na mestu direktora Vene-

cijanskog fi lmskog festivala

i ostao na njegovom čelu

1992, 1993. i 1994.

Godine 2006, umro je

od srčanog udara u Rimu u

86. godini. ■

71

Z DODATAK

Kad sam mu izneo predlog, upitao me:

“Misliš da je Italijane briga za te crnce!”

Prvo, objasnio sam, “Alžirci su belci, kao

ti i ja”. Uzvratio mi je: “Tu nema glavne

uloge, ne želiš da koristiš glumce uopšte

i hoćeš da ga snimaš u crno-beloj tehni-

ci. Da li na mom čelu piše – ‘Glupan’?”

Tako, pošto nijedan producent nije že-

leo da producira naš fi lm, producirali

smo ga sami, koristeći ono malo novca

što smo imali. Tada smo bili tako siro-

mašni da smo u ekipi imali samo deve-

toro ljudi.

Said: Da li je scenario bio napisan

ranije ili ste ga pisali u toku snimanja?

Pontekorvo: Salinas i ja smo radili

vrlo naporno na scenariju. Neke stvari

smo menjali, naravno, tokom snimanja,

ali struktura je bila unapred utvrđena.

Said: Znači da je bio vrlo pažljivo

planiran.

Pontekorvo: Sve osim završnice fi l-

ma. Otkrio sam jedno izvanredno lice

među statistima — to je žena koju vidite

na kraju fi lma — i počeo da pripremam

drukčiji završetak.

Said: Kakav je bio prvobitni kraj?

Pontekorvo: Bio je sličan, ali nije

imao isti osećaj slobode. Kad su me

pitali da li je bilo teško napraviti fi lm,

iskreno sam priznao da i nije bilo toliko

teško koliko se čini, iako vidite mnogo

ljudi, jer kad se jednom odlučite za tu

temu, odlučili ste da morate slediti isti-

nu. Kanal 4 u Engleskoj napravio je emi-

siju o Bici za Alžir i naslovio je “Dikta-

tura istine”. Kad se jednom opredelite za

diktaturu istine, to je kao da se penjete

mračnim stepeništem držeći se samo

ograde kao jedinog vodiča. Sve vreme

morate da razdvajate fi kciju od istine, i

odbacujete ono što nije istina.

Inspirisan licem te žene, odlučio

sam da završim fi lm baletom i odam

počast svim borbama za slobodu. Sad,

kada radite koreografi ju za balet na kra-

ju fi lma koji je pod diktaturom istine, to

je jedini težak trenutak sa stanovišta re-

žije. Potrebno je da nađete nešto što ima

svetlost baleta ili plesa, ali u isto vreme

ne želite da time narušite jedinstvo ili

kontinuitet fi lma. Mislim da je svima

jasno da takav kraj fi lma u kome polici-

ja potiskuje masu unazad, a ta žena na-

stavlja da se vraća, ne mora neizostavno

da bude realističan ili istinit.

Said: To je više nekako poetično.

Pontekorvo: Ono što je važno je-

ste da kada to publika vidi, ona ne ose-

ća da tu postoji nekakav upad u stilski

kontinuitet fi lma. Zbog toga smo scenu

montirali na tri različita načina tokom

produkcije. Naravno, Brandoa sam sni-

mio 41 put za jednu scenu u fi lmu Burn!

Gledali smo snimke koji su stigli iz Rima

u projekcionoj sali i nismo se osećali

prijatno, osećali smo da je scena bila ne-

ubedljiva, pa smo odlučili da nastavimo

■■ ■ OKRUŽNI SUD, VERSKI SUDBEOGRAD - Okružni sud u Beogradu potvrdio je

presudu Četvrtog opštinskog suda kojom je novi-

nar Zoran Petakov kažnjen sa 100.000 dinara zbog

ocena o ulozi crkve u formiranju ekstremističkih

desnih organizacija i Mirku Buloviću (bačkom

vladiki) koje je izneo 16. novembra 2005. u emisiji

„Klopka” na televiziji BK.

Tokom suđenja tužitelj Mirko Bulović (javnosti

poznatiji pod nadimkom Irinej) nijednom nije došao

na suđenje koje je sam pokrenuo (prvu tužbu je

podneo 16. februara 2006), a u obrazloženju pre-

sude stoji da „navedena inkriminacija okrivljenog

Zorana Petakova po oceni suda predstavlja izuzet-

no tešku uvredu jer ona insinuira da privatni tuži-

lac jeste i čini ono što je upravo suprotno njegovom

naznačenju u odnosu na episkopski čin, odnosno

da on lično i kao episkop Srpske pravoslavne crkve

ne teži dobru i pobedi dobra, već zlu i pobedi zla, u

smislu hrišćanske estahologije”.

Okružni sud kojem je predsedavala sudija-es-

hatolog Savka Gogić tako je potvrdio ocenu sudije

Četvrtog opštinskog suda Miroslava Bošnjaka, “lič-

no uvređenog” izjavom Petakova.■ ■ ■

■■ ■ MARKO PERKOVIĆ THOMPSON

PROMOVIŠE “EDUKATIVNI” CDZAGREB - Tvrtka Markotel najavila je da će njihovu

novu CD Učilicu “Bitka za zemlju Hrvatsku” pro-

movirati Marko Perković Thompson, pevač poznat

po svom proustaškom angažmanu i agitaciji, koji

je za osnovnoškolce snimio i videoporuku o ljubavi

i učenju.

Marko Perković je poznat po izjavama da

ustaška ideologija “ujedinjuje mladež”, kao i glo-

rifi kacijama zločina u logorima smrti Jasenovac i

Stara Gradiška u Drugom svetskom ratu.

Ministarstvo znanosti, obrazovanja i športa pod

upravom Dragana Primorca još uvek se ni na koji

način nije oglasilo povodom ovog događaja.■ ■ ■

■ ■ ■ KRATKE

VESTI ■ ■ ■

Tokom dugih meseci priprema i razgovora sa

ljudima, videli smo da borba protiv kolonija-

lizma menja mentalno stanje i običaje naroda.

Da bi pobedili kolonijalizam oni su morali da

promene same sebe, da promene ono u šta ih

je kolonijalizam pretvorio.

72

Z DODATAK

da je ponovo snimamo. Na kraju, nadam

se — a to mi je bilo i rečeno mnogo puta

— ne može se primetiti nikakvo stilsko

odstupanje.

Sineast: Da li biste nešto ispričali o

Franku Salinasu?

Pontekorvo: Sve svoje fi lmove,

osim jednog, napisao sam sa Frankom.

Imali smo iste političke ideje. Obojica

smo voleli ronjenje i ja sam kupio kućicu

na plaži u blizini njegove. Ponekad smo

uticali jedan na drugog na strašan na-

čin. Da bismo napisali scenario za Kapò,

otišli smo u malo selo da nam ništa ne

bi odvraćalo pažnju. Kad ste sa nekim

po ceo dan, međutim, ako počnete da se

svađate, to može da eksplodira.

U jednom trenutku tokom pisanja,

Franko je predložio da uvedemo malu

ljubavnu priču između Kapo i čuvara.

Mislio sam da će to narušiti jedinstvo

stila fi lma i rekao to Franku. Insistirao

je na tome i ja bih mu govorio “Zapre-

pašćuješ me!”, a on bi odvraćao “Zašto?”

Onda smo počeli da vređamo jedan

drugog. Na kraju smo obojica spakovali

naše torbe i otišli, i nismo govorili je-

dan sa drugim dve nedelje. Franko ima

mentalitet čoveka sa Sardinije, a ja sam

skoro isti takav, tako da nismo govorili

jedan sa drugim.

Posle 15 dana smo smo se posred-

stvom producenta dogovorili da se sa-

stanemo i Franko je rekao “Bio si u pra-

vu, zaista, bio bi to veliki ustupak”. A ja

sam na to rekao “Ne, ti si imao pravo,

jer sam shvatio da bi bez toga priča bila

suviše teška i niko ne bi želeo da gleda

fi lm”. A onda bi on rekao “Ne, ti si imao

pravo”, i tako dalje, i tako smo konačno

sastavili priču. Bio je sjajan pisac. Mno-

go mu dugujem. Takođe smo pripadali

istoj političkoj formaciji.

Sineast: Italijanskoj komunističkoj

partiji.

Pontekorvo: Pa, ja sam napustio

partiju 1956, ali Salinas je nikad nije

napustio. Bio je ljut na mene, i ja sam

bio ljut na njega iz suprotnih razloga, ali

smo uvek ostajali dobri prijatelji.

Sineast: Vaš saradnički odnos sa

Salinasom je očigledno bio vrlo pro-

duktivan, i čini se da ste obojica unosili

u to komplementarne kvalitete. Oboji-

ca ste veoma politični, ali se ima osećaj

da ste vi možda više doprineli jednom

umetničkom senzibilitetu fi lma – osmi-

šljavajući ga vizuelmo pa čak i muzički

– dok je Franko bio više ideološki ori-

jentisan.

Pontekorvo: Ne, s tim se ne sla-

žem. Nije bilo takve podele rada među

nama. Imali smo vrlo sličan ukus. Jedi-

na stvar u kojoj smo se istinski razilazili

bilo je to što Salinas nije shvatao ili po-

znavao muziku, dok je muzika za mene

bila izuzetno važna. Muzika za fi lm Bit-

ka za Alžir nastala je za vreme rada na

scenariju. U određenom trenutku sam

promenio scenario jer sam rekao: “Ne,

ubaciću muziku ovde”. Dok smo pisali

scenario, Franko se naljutio zbog toga

što sam rekao: “Možemo skratiti sve u

ovoj sceni jer ćemo tu ubaciti muziku”.

Pretpostavite da ste zamislili masovnu

scenu, ali ako koristite samo četiri lica i

posebnu vrstu muzike, možda vam više

neće biti potrebna masovna scena.

Zato sam rekao Franku: “Molim

te učini mi uslugu. Odslušaj 10 puta

Bramsovu Prvu simfoniju, odslušaj 10

puta jedan Betovenov gudački kvartet,

a onda odslušaj prvi hor Bahove Pasije

po svetom Mateji. Posle toga, Franko je

zavoleo muziku, a jedna od retkih obla-

sti naših nesuglasica je eliminisana.

Po mom mišljenju, fi lm sadrži kon-

trapunktski odnos između slike i zvuka.

To je venčanje iz interesa u kome obe

strane, mlada i mladoženja, dobijaju

tim zajedništvom. I, slika ne igra uvek

najvažniju ulogu. Mislim da ako pustite

Baha čak i preko zatamnjenog ekrana

magija i dalje funkcioniše!

Sineast: Vi ste učili muziku kao vrlo

mlad i jasno je da imate dobro razvijen

muzički ukus. Za potrebe fi lma Bitka za

Alžir, takođe ste sarađivali sa jednim od

najvećih svetskih kompozitora fi lmske

muzike. Da li biste nešto rekli o vašoj

saradnji i odnosu sa Enniom Moriko-

neom?

Pontekorvo: Kada sam prvi put ra-

dio sa njim, Morikone nije bio Mori-

kone. Bio je zvezda u usponu. Za moje

prve fi lmove, uključujući i dokumentar-

ne, angažovao sam kompozitore sa za-

vršne godine studija na konzervatoriju-

mu jer oni nisu bili tako skupi. Salinas

mi je preporučio Morikonea rekavši

“Svi kažu da je vrlo dobar”. Prvi put kad

sam ga sreo, bilo mi je pomalo nelagod-

no. Zamolio sam ga da mi odsvira neke

kraće muzičke komade i odmah sam vi-

deo da je zaista vrlo dobar.

Dok smo spremali muziku za Bitku

za Alžir, svejedno, nije mi se dopalo ono

što mi je doneo. Tek pred sami kraj, kad

smo morali da požurimo jer je fi lm bio

prihvaćen za Venecijanski fi lmski festi-

val, pronašli smo prave teme. On je pri-

hvatio neke teme koje sam ja predložio,

a ja sam bio oduševljen nekim od tema

koje je on predložio. Za moje sledeće fi l-

move potpuno sam se oslanjao na Mo-

rikonea, koga smatram muzičkim geni-

jem. Za fi lm Burn! Morikone je napisao

kompletnu muziku, osim jednog malog

dela, koji sam ubacio više zbog sujeverja

nego iz nekog drugog razloga. ■

Enio MorikoneEnio Morikone

73

Z DODATAK

razgovarala Marija

Espozito, 29. maja 2004.

Đilo Pontekorvo, režiser fi lma Bitka za

Alžir iz 1965.godine, razgovarao je 9.

juna 2004. telefonom sa Marijom Es-

pozito. Diskutovali su o produkciji Pon-

tekorvoovog prekretničkog i snažnog

fi lma, njegovim kinematografskim uti-

cajima, o okupaciji Iraka koju predvode

SAD, i drugim temama.

Marija Espozito: Pre nego što pre-

đemo na Bitku za Alžir, možete li mi

reći zašto ste postali fi lmski stvaralac

i ko je iz sveta fi lma i literature najviše

uticao na vas?

Đilo Pontekorvo: Pre svega, bio

je to italijanski fi lmski reditelj Roberto

Roselini. Verujem da je on najznačaj-

niji talenat u istoriji fi lma jer je doneo

potpuno nov pristup stvarnosti — lju-

bav prema stvarnosti koje pre njega nije

bilo. Stoga je za mene Roselini ličnost

koju najviše volim; sa njim sam bio do-

bar prijatelj i veoma ga uvažavao.

Pisci koji su mi mnogo značili bili su

ljudi kao Isak Baševič Singer, na primer.

Nisam poznavao jevrejski svet u Evropi,

izvan Italije, pa sam strasno čitao čitave

serije romana, ne samo Singerovih, već

i drugih sličnih pisaca. Neću da kažem

da mi je on bio najznačajniji, ali on je

jedan od onih kojih se najbolje sećam.

Iznad svega, glavni kreativni uticaj,

na mene izvršio je Roselini. Bio sam

isto tako prijatelj i fi lmskog stvaraoca

Federika Felinija, koji je bio ekstremno

inteligentna, dosetljiva i kreativna oso-

ba, ali fi lmovi kakve sam ja voleo i želeo

da pravim bili su vrlo daleko od sveta

Felinijevih. Roselini je, ponavljam, bio

moj uzor. On je imao naklonost i ljubav

prema stvarnosti kakvu sam i ja sam

imao.

Otprilike pre tri godine BBC je defi -

nisao moje delo kao ”diktaturu istine”. U

mojim fi lmovima, kad god sam se suo-

čavao sa izborom da se udaljim od stvar-

nosti ili upotrebim neki od efekata koji

se koriste da se stekne popularnost kod

publike, uvek sam odbacivao te moguć-

nosti i zadržavao blizak dodir sa stvar-

nošću.

Marija Espozito: Da li ste zbog toga

odlučili da Bitku za Alžir snimite u stilu

dokumentarnog fi lma?

Đilo Pontekorvo: Da.

Dozvolite da vam objasnim koliko je

ljubav prema stvarnosti, stvarnosti koja

nas okružuje, meni značila. Potrošio

sam samo par dana na probna snimanja

glumaca u Bici za Alžir, ali ceo mesec

dana proveo tražeći pravu vrstu fotogra-

fi je, onu koja će najbolje preneti taj ose-

ćaj istinitosti.

Teškoća je bila u tome da se postigne

taj pravi izgled koji će imitirati zrnaste

fotografi je sa jakim kontrastom, kao što

su one u fi lmskim žurnalima, a uz to, jer

će se to prikazivati u bioskopima u koji-

ma ljudi plaćaju da bi to gledali, morao

sam da zadržim izvesnu otmenost forme,

lepotu forme. Mesec dana nam je bilo

potrebno da otkrijemo traženu tehniku.

Metod kojim smo se na kraju posluži-

li bio je da snimimo originalni negativ i

napravimo njegovu kopiju pa da onda re-

fotografi šemo tu kopiju.

Marija Espozito: Koliko je trajala

priprema produkcije i da li je bilo teško

obezbediti novac za fi lm?

Đilo Pontekorvo: Iako je vreme

uloženo u pisanje scenarija bilo vrlo krat-

ko—samo dva meseca—istraživačka faza

bila je ekstremno duga. Pisac scenarija

Franko Salinas i ja proveli smo nedelje i

nedelje u kazbi (U Alžiru i Tunisu se tako

nazivaju utvrde povesnih, starih gradova

(kao Alžir ili Sousse). Naziv se, naročito

u Alžiru, uvrežio za celi stari deo grada,

koji je 1992. uvršten na UNESCOv popis

svetske baštine. prim. Z redakcije) da bi-

smo stekli predstavu o realnosti užasa koji

se tu odvijao. Tek onda smo otišli u Fran-

cusku i naširoko diskutovali sa funkcio-

Intervju sa Đilom Pontekorvoom, režiserom Bitke za Alžir

Blizak dodir sa stvarnošću

74

Z DODATAK

nerima koji su bili u paravojsci. Potrošili

smo mnogo vremena u skupljanju ovih

informacija, i mnogo kraće vreme u pisa-

nje scenarija.

Bilo je ekstremno teško skupiti novac

za fi lm; iako sam bio u dobrim odnosima

sa producentima jer je moj prethodni fi lm

Kapó bio nominovan za Oskara, oni su

hteli da pravim fi lmove kakve ja nisam

želeo. Kada sam predlagao snimanje Bit-

ke za Alžir, oni bi mi rekli: ”Ne, ti si lud.

Misliš da je Italijane briga za priču o ne-

kim tamo crncima?” Odgovarao sam da

oni nisu ”crni” i ”nije istina da Italijani nisu

zainteresovani za to—to je nama vrlo bli-

sko”. Niko nije hteo da producira fi lm. Svi

producenti bi rekli, ”Pustiću te da snimaš

šta god hoćeš, ali ovaj fi lm zaista ne”.

Jedan me je čak pitao da li na njego-

vom čelu vidim ispisano ”budala” kad mu

predlažem fi lm koji ”niko nikad neće hteti

da gleda”. Tražio sam od tog producenta

minimum—vrlo mali iznos novca—što je

fi lm zaradio za manje od 20 dana od po-

četka prikazivanja. Na kraju smo odlučili

da napravimo neku vrstu kooperative,

tako da je svako od nas uložio novac u

njega—režiser, tekstopisac, itd.—i konač-

no smo sami prikupili novac.

Da biste stekli predstavu o kako ma-

lom iznosu novca se radilo, reći ću da smo

otišli u Alžir bez script-girl, iako je taj po-

sao od suštinskog značaja za kontinuitet u

ponavljanju kadrova. Rekli smo sami sebi

da ćemo tamo naći nekoga i naučiti njega

ili nju kako se to radi. Ali, posle 15 dana,

imali smo takav haos i nered da smo mo-

rali da nabavimo pravu skript-girl iz Itali-

je, iako nismo imali ni peni za to.

Imali smo snažnu podršku Alžiraca.

Na primer, lako smo dobili dozvole da

se krećemo ulicama i snimamo, a i ostali

troškovi su bili manji nego obično.

Marija Espozito: Osim Žana Mar-

tena, koji je igrao pukovnika Matjea,

nije bilo drugih profesionalnih glumaca

u fi lmu. Možete li da objasnite kako ste

odabrali Alžirce za fi lm i koje ste kvalitete

tražili?

Đilo Pontekorvo: Čak je i Žan Mar-

ten bio minorni provincijski glumac u

Francuskoj. Izabrao sam ga jer mi se jako

svidelo njegovo lice, njegova pojava. To je

ono što uvek radim u fi lmovima.

Za mene je fi zička pojava osobe, ono

na šta ta pojava podseća, važnija nego

sposobnost ili oštroumnost izabranog

glumca. Naravno, ako pronađem glumca

koji je dobar i koji podseća na ono što že-

lim, ja sam srećan. Međutim, više volim

da gubim sat za satom, jer sa neprofesi-

onalnim glumcima gubite mnogo vreme-

na, samo ako je to lice pravo. Za mene je

to kao što slikar mora da ima pravi model

da bi mogao da zamisli prave boje. To je

odlučujuće.

Tako smo tokom priprema za Bitku

za Alžir obilazili Italiju i Francusku sve

dok nismo pronašli lica koja su odgovara-

la onome što smo želeli.

Marija Espozito: Koliko je trajalo

snimanje fi lma?

Đilo Pontekorvo: Četiri meseca mi-

nus tri dana, jer smo svi bili članovi zadru-

ge koja je fi nansirala fi lm i tačno znali ko-

liko sati snimanja smo mogli da platimo.

Marija Espozito: Možete li nam

ispričati kako je muzika za fi lm nastala?

Đilo Pontekorvo: To je duga, ali vrlo

zabavna priča. Moram reći da muziku

volim čak i više nego fi lm. U stvari, to je

moja najveća žalost što mi ekonomske

okolnosti moje porodice nisu dozvolile da

studiram klasičnu muziku na konzervato-

rijumu, kao što sam želeo.

Kad sam mu rekao da volim muziku,

koja je odlučujuća komponenta u stvara-

nju fi lma, [renomirani kompozitor fi lm-

ske muzike] Ennio Morikone bio je mlad

čovek; nedelju za nedeljom donosio mi je

teme koje mi se nisu dopadale, a ja sam

njemu davao moje teme, teme koje sam

sam komponovao, ili bolje reći, odzviždao

ili odsvirao na klaviru, i koje se njemu nisu

dopadale.

Konačno, posle nedelja i nedelja u ko-

jima nismo mogli da se složimo oko mu-

zike, jedne noći javile su mi se tri osnovne

teme. Snimio sam ih malim kasetofonom

i srećan, sledećeg jutra u pola osam, pro-

budio Ennia i rekao mu da sam našao ne-

što što ”će se čak i tebi dopasti”. Pozvao me

je da dođem kod njega. Za to vreme sam

zviždukao teme da bih ih zapamtio, tako

da sam ih zviždao i dok sam se stepeni-

štem peo pet spratova da bih stigao kod

Ennia.

Kad sam ušao, Ennio mi je rekao: ”Pre

nego što pustiš to što si snimio, daću ti da

čuješ tri teme koje su meni jutros pale na

pamet”. Seo je za klavir i počeo da svira

upravo to što sam ja snimio.

Nijedan mišić na njegovom licu nije

napravio ni najmanji izdajnički pokret koji

Tvorci fi lmova su manje zainteresovani za politiku, drugim rečima ma-

nje je interesovanja pokazano za probleme drugih ljudi i naroda. To je

izraženo činjenicom da producenti koji bi nekad ranije prihvatali izve-

sne teme više nisu zainteresovani za njih jer misle da se to publici neće

svideti... Nivo političke zainteresovanosti u medijima i kod evropske

publike nažalost je opao.

75

Z DODATAK

bi mi otkrio da pravi budalu od mene, a

on je rekao, ”Normalno je da posle mesec

dana razmene ideja budemo na istoj tala-

snoj dužini”. Pitao sam: “Talasnoj dužini?

Ovo su iste note, ne ista talasna dužina”.

Nije odgovorio.

Zatim, onog dana kada smo dobili

Zlatnog lava u Veneciji, Morikonea su

pitali kako to da je muziku pisao i režiser.

A on je objasnio: “Tog jutra je Đilo zviž-

dao svoje teme dok se penjao stepenica-

ma. Kad je stigao rekao sam mu, pazi,

slušaj ovo, a onda odsvirao njegove teme.

Bio je zaprepašćen i nije mogao da shva-

ti kako je moguće da nam obojici padne

na pamet ista muzika. Ali, ja nisam ništa

hteo da mu kažem. Pozvao sam njegovu

ženu i ispričao joj šta se desilo obećavši

da ću mu reći istinu samo ako dobijemo

nagradu u Veneciji”.

Ennio je ovo ispričao novinarima na

toj pres konferenciji povodom dobijanja

Zlatnog lava. Ostavio je jak utisak na sve

i svi su se smejali.

Marija Espozito: Bili ste u antifaši-

stičkom pokretu otpora. Pomažu li vam

ta iskustva u stvaranju fi lmova?

Đilo Pontekorvo: Da, naravno. U

izvesnim detaljima sve tajne borbe su

iste. Otpor protiv fašizma, u Parizu kao

i u Rimu, i borba protiv francuske ko-

lonijalne okupacije u Alžiru suočavaju

se sa istim problemima i koriste slične

tehnike. Tako mi je moje iskustvo mnogo

pomoglo i bilo je sasvim prirodno i jed-

nostavno za mene da zamislim šta bih ja

uradio u tim okolnostima.

Imao sam sjajnu pomoć ljudi u kaz-

bi u Alžiru, ekstremno siromašnom delu

grada, podignutom oko malih aleja, jer

su ti ljudi mogli da mi prenesu detalje

onoga što im se zaista događalo.

Marija Espozito: Dok nas dvoje raz-

govaramo, vojska SAD i njene savezni-

ce rade istu stvar u Iraku—opkoljavaju

mase, sprovode torturu, i ubistva— sve

što ste vi prikazali u svom fi lmu. Možete

li nam reći šta vi mislite o toj okupaciji?

Đilo Pontekorvo: Ja sam strašan

protivnik svakog oblika stranog prisustva

u nekoj zemlji. Irak treba da ima potpunu

autonomiju.

Postoji scena u Bici za Alžir koja od-

govara situaciji u Iraku. U izvesnom tre-

nutku neki novinar pita Ben M’Hidi-ja,

jednog od lidera pokreta otpora: ”Mislite

li da će FLN, alžirska organizacija, biti u

stanju da pobedi moćnu francusku armi-

ju?” a on odgovara ”Ne, ali mislim da će

Francuskoj biti mnogo teže da zadrži tok

istorije”.

Iako postoje razlike između Alžira i

Iraka, ovaj komentar je tačan i vredi i za

Irak. Na kraju će Irak i sve druge zemlje

gde ima bola, žrtvovanja i borbe protiv

okupacije, uspeti u odbrani svoje nezavi-

snosti. Na duge staze, stoga, mislim da će

Irak, pre ili kasnije, biti slobodna zemlja.

Nadam se da će se to dogoditi, jer to nije

automatski zagarantovano.

Nedavne informacije o američkoj

torturi nad iračkim zarobljenicima još

su jači argument za one koji okupaciju

smatraju nepravednom i nezakonitom. I,

imajte na umu da mi razgovaramo samo

o torturi koja je razotkrivena.

Marija Espozito: Kakav je vaš stav

prema italijanskom vojnom učešću u Ira-

ku?

Đilo Pontekorvo: Ja se tome potpu-

no protivim.

Marija Espozito: Posle Bitke za Al-

žir, snimili ste Burn. Kako je bilo raditi sa

Marlonom Brandom?

Đilo Pontekorvo: Smatrao sam

Branda istinskim genijem fi lma i vero-

vatno jednim od najizuzetnijih glumaca

na fi lmu uopšte, ali on je isto tako ćud-

ljiva i teška osoba. On je kao ekstremno

osetljiv trkački konj. Iako težak za sarad-

nju, on je istovremeno veoma profesio-

nalan i na kraju uradi ono što se od njega

traži da uradi.

Bilo je vrlo teško za vreme produkcije

Burna. Postojala je tu neprekidna borba i

to toliko napeta poslednjih meseci snima-

nja da Marlon i ja nismo govorili jedan sa

drugim. Davao sam mu instrukcije o tome

šta želim da uradi pred kamerama preko

mog asistenta režije. Nismo se čak ni ru-

kovali na kraju fi lma niti rekli jedan dru-

gom do viđenja, takva je to napetost bila.

Obnovili smo odnose kasnije, svaka-

ko. U stvari, godinu ipo dana posle Bur-

na, on je želeo da snimi fi lm o pravima

američkih Indijanaca i pitao me da li ja to

mogu da uradim.

Kad sam ga video, rekao sam mu:

”Znači, luđi si nego što sam mislio. Jasno

mi je da se tvoj karakter nije promenio baš

kao ni moj, pa ako bismo pokušali da na-

76

Z DODATAK

pravimo fi lm, opet bismo se posvađali za

tri dana”.

A on je rekao ”Ne, ne, ne, stvarno mi

je stalo do ovoga iz političkih i moralnih

razloga. Mislim da si ti vrlo pogodan da

napraviš taj fi lm i preklinjem te da to ura-

diš”. Onda sam rekao ”Hajde da vidimo šta

će se desiti”, ali sam i zahtevao da mi se

omogući da živim, najmanje 20 ili mesec

dana, u jednom indijanskom rezervatu, da

otkrijem kako oni govore i žive, itd.

On se složio i ja sam proveo skoro

mesec dana u rezervatu, koji je bio bezna-

dežno siromašan. Bilo je to vrlo intere-

santno iskustvo. Nažalost fi lm nikada nije

snimljen iz razloga na koje ni Brando ni ja

nismo mogli da utičemo. Ja sam svakako

vrlo zadovoljan što sam tih mesec dana

proveo sa Sijuks Indijancima u Južnoj Da-

koti.

Marija Espozito: Kad ste snimili Bit-

ku za Alžir i Burn, postojao je izvestan

broj levičarski orijentisanih reditelja čiji su

fi lmovi slali antiimperijalističku poruku.

Zašto danas po vašem mišljenju ima tako

malo reditelja koji se bave ovom temom?

Đilo Pontekorvo: Na žalost, došlo

je do ružnog pada standarda u proizvod-

nji fi lmova u poređenju sa periodima od

pre 15, 20 ili 30 godina. Tvorci fi lmova su

manje zainteresovani za politiku, drugim

rečima manje je interesovanja pokazano

za probleme drugih ljudi i naroda. To je

izraženo činjenicom da producenti koji bi

nekad ranije prihvatali izvesne teme više

nisu zainteresovani za njih jer misle da se

to publici neće svideti.

Sa rediteljima je malo drugačije jer

njihov interes nije do kraja ekonomski,

već i politički i moralni. Ima ljudi koji

žele da snimaju ozbiljne fi lmove, ali imaju

problema da nađu producente. Nivo poli-

tičke zainteresovanosti u medijima i kod

evropske publike nažalost je opao.

Marija Espozito: Bili ste član KPI

[Komunističke partije Italije] do 1956. Za-

što ste je napustili?

Đilo Pontekorvo: Nisam napustio

partiju samo zbog Mađarske, već i zbog

toga što se nisam slagao sa demokratskim

centralizmom—u najmanju ruku, oblici

organizovanja koje su imali bili su rigidni.

I pored toga sam ostao čovek levice, a ne

njen neprijatelj.

Marija Espozito: Smatrate li sebe so-

cijalistom?

Đilo Pontekorvo: Svakako. Snažno

sam vezan za socijalizam i progresivne

ideje.

Marija Espozito: Kakav biste savet

dali mladim rediteljima danas?

Đilo Pontekorvo: Rekao bih im: odr-

žite vašu hrabrost, čak i ako je to teško jer

je to na duge staze vredno svih teškoća.

Kada ostvarite ono što ste zamislili to se

uvek više nego desetostruko isplati, i do-

nosi mnogo više zadovoljstva nego snima-

nje fi lmova koji vas ne ispunjavaju strašću.

Rekao bih: budite istrajni i bićete nagra-

đeni. ■Preveli Nada Ljubić i

Vladimir Bogićević

Ben M’Hidi – borac za alžirsku nezavisnost koga su Ben M’Hidi – borac za alžirsku nezavisnost koga su Francuzi zarobili i ubili 1957. godineFrancuzi zarobili i ubili 1957. godine

Documents

· 1 UVOD Srđan Aleksić (1966-1993) bio je vojnik Vojske Republike Srp-ske. Ubili su ga pripadnici te iste vojske pošto im se suprotstavio kada su na ulici hteli da ubiju njegovog