1

Megi Olderson

Ludo

zaljubljena

3

Nemam ništa protiv pedera - neki od mojih najboljih prijatelja su homoseksualci. Ipak, nisam

ni sanjala da će i moj muž biti jedan od njih.

Kada mi je konačno priznao, trebalo mi je neko vreme da dođem k sebi. Jednog subotnjeg

jutra sedeli smo za stolom i doručkovali, kada je Hugo iznenada spustio modni časopis koji je

uvek tako predano čitao, i poslao našeg sina Toma u dvorište da se igra. Potom je savršeno

normalnim glasom rekao: „Moram nešto da ti kažem."

Obično je to bio uvod za neko zloslutno saopštenje. Kroz glavu su mi proletele eventualne

strahote - dosadila sam mu, vraćamo se u Englesku, nečiji roditelji dolaze da žive kod nas -

ono što je usledilo prevazišlo je sva moja očekivanja.

Ćutke sam klimnula glavom i znatiželjno ga pogledala. Neizvesnost je postala neizdrživa.

Možda se selimo u Melburn. Kul.

„Ja sam gej", rekao je.

Nisam se mnogo potresla jer sam to već znala. Hugo je oduvek bio feminiziran i upravo to

sam kod njega najviše volela. Obožavao je otmene žurke, voleo je da bira zavese, plakao je uz

tugaljive filmove, a i cveće je aranžirao bolje od mene. Upravo zbog toga sam se zaljubila u

njega čim sam ga ugledala, u svojoj devetnaestoj. Prijatelji su mi oduvek govorili da sam

srećna što imam muža s tako 'dobrim ukusom'. Muškarca koji mi je na Dan zaljubljenih

kupovao baš ono donje rublje koje sam oduvek želela da nosim.

Nastavila sam da zurim u njega, zaintrigirana, čekajući da mi saopšti tu famoznu vest.

Uzdahnuo je i nervozno provukao prste kroz kosu.

„Antonija, ja sam peder. Homić. Peško. Topli brat. Kapiraš?"

Nisam kapirala. Njegove reči mi jednostavno nisu dopirale do mozga. Sve dok se nije

nagnuo preko stola i šapnuo:

„Ja sam homoseksualac, Ant. Imam dečka."

Ukapirala sam.

Jedno vreme sam samo piljila u njega. Čini mi se da sam prvi put u svom životu shvatila

bukvalno značenje reči 'šok'. Napolju je vladalo uobičajeno vrelo i sparno januarsko jutro, ali

meni je bilo neobično hladno. Drhtala sam. Usta su mi zjapila širom otvorena, ali nisam mogla

da smislim ništa pametno što bih mogla da kažem.

Preko puta mene sedeo je Hugo Havijer Džejms Hiver (rimuje se s biver*, tim gore), čovek

*Beaver je ženski polni organ (engl.sleng)

s kojim sam provela poslednjih deset godina svog života. Spolja se nije nimalo promenio.

Imao je tamnoplavu talasastu kosu, visoke jagodične kosti, prelepe plave oči i držanje

nadmenog koker-španijela. Zaljubila sam se u njega čim sam ga ugledala na prvom času

istorije srednjeg veka na univerzitetu Svetog Andreja. Nikada pre nisam osetila zrak

aristokratskog šarma, tako da sam od prvog trenutka bila opčinjena njim. Za veliko čudo, i on

mnome.

Kroz glavu mi je proletelo sećanje na naš prvi susret; dok sam se istovremeno trudila da

svarim ono što mi je upravo rekao. Činilo mi se da se prisećam svakog momenta našeg

zajedničkog života, pitajući se šta će biti s nama i kako ćemo reći Tomu. Da ne spominjem

Hugovu majku, pobožnu katoličku groficu od Romzburga ili njegovog oca, ateističkog grofa.

Utom mi je uši zaparala reč koju je Hugo izrekao u svom priznanju, tako neprijatna i tako

surova.

„Dečka?", prasnula sam. „Kakvog dečka?"

U trenutku sam shvatila da me preljuba boli mnogo više od njegove nastranosti.

„Sta misliš kakvog, Ant?", obrecnuo se. ,,Dečka kao i svakog drugog dečka. Zove se Greg."

„Greg", sarkastično sam ponovila. „Mogu da zamislim u kom je fazonu", nastavila sam

isfoliranim glasom. „Ćao, ja sam Greg. U horoskopu vodolija. Cime se bavi taj - Greg?"

„Frizer je."

,,A-ha, baš lepo", rekla sam, shvativši iznenada razlog prilično uznemirujuće cezarovske

frizure s kojom je Hugo jedne ne tako davne večeri stigao kući.

„Koliko dugo poznaješ tog frizera?", upitala sam dok mi je srce lupalo sve brže.

„Pet meseci."

Izbrojala sam unazad do avgusta, pokušavajući da se setim da li je :ada pokazivao bilo

kakve znake nastranosti. U to vreme bila sam toliko zauzeta nabavkom prolećne robe za svoju

radnju da ništa drugo nije moglo da mi skrene pažnju.

„Gde si ga upoznao?", upitala sam, dok mi se koža sve više ježila od besa.

Hugu je očigledno bilo neprijatno. Počeo je bučno da meša svoj čaj, na način koji me je

oduvek nervirao. U menije ključalo. Odjednom sam planula.

„Pitala sam - gde si upoznao tog odvratnog malog gada? ODGOVORI MI!"

Vikala sam. Stajala sam i vikala. Ja nikada ne vičem. Ja sam Engleskinja. Kći sveštenika.

5

Hugo je takođe stajao. Lice mu je bilo crveno. Ovog puta to nisu bili blagi rozikasti obrazi

koji su me u početku očaravali, celo njegovo lice pokrivali su jarko crveni pečati. Bila je to

fizička manifestacija mračne strane Hugove naravi koja je retko izbijala na videlo, ali kada bi

se to dogodilo, delovala je užasavajuće.

„On nije gad", šištao je. „Predivan je. Sreo sam ga u Brizbejnu. U baru."

Tada sam se setila. Otputovao je u Brizbejn na sastanak s klijentom i zadržao se skoro

nedelju dana. Setila sam se telefonskog poziva kojim mi je saopštio kako mora da ostane

preko vikenda. Umetnička kolekcija bila je 'obimnija nego što je očekivao'. Naravno. Sve je

bilo obimnije.

Gađala sam ga praznom šoljom u trenutku kada se na vratima pojavio Tom, koji se vratio iz

dvorišta. Bacio je brz pogled na oboje pre nego što se šolja razbila o mermerni pod.

„Mama?", rekao je dok mu se sićušno lice gužvalo od zbunjenosti. Hugo i ja se do tada

nikada nismo posvađali.

Zagrlila sam ga i poljubila rumeni hiverovski obraščić.

„Ne brini, Tome", rekla sam, „tata i ja se samo zezamo. Igramo neku glupavu igru."

„Mogu li i ja da razbijem šolju?", upitao je, uvek spreman da iskoristi priliku. Baš kao i

njegov otac.

Zarila sam lice u njegov meki vratić i slasno ga poljubila, tražeći utehu u ovom zagrljaju,

možda čak i više nego on.

„Ne, ne možeš da razbiješ šolju, ali znaš šta, Tometi?" nastavila sam. „Tata mi je upravo

rekao da će te odvesti u park. Je li tako, tata?" Okrenula sam se i pogledala u Huga, izazivajući

ga da mi se suprotstavi. ,,A možda ćeš popodne moći da ideš i kod Neta. Sta misliš o tome?

Moći ćeš da se igraš na njihovoj plaži. Idem da javim njegovoj mami."

„Poneću moju kofu", rekao je Tom, migoljeći se iz mog zagrljaja.

„Obući ću kupaće gaće ispod šorca i poneću svoju lopaticu i ranac i šešir za plažu i..."

Otrčao je na sprat, nabrajajući naglas sve što mu je padalo na pamet. Tom je voleo da bude

organizovan. To svakako nije bilo nešto što je mogao da nasledi od Huga. Najpoznatiji Hiver

bio je onaj koji je izgubio Velingtonovu depešu kod Vaterloa, što je promenilo ishod bitke -

na bolje. Kao što je grof voleo da naglašava, Hiverovi su bili pomalo beznadežni, ali su zato

imali prokleto mnogo sreće.

Pogledala sam u Huga.

„Trebaće mi vremena da ovo svarim", rekla sam, trudeći se da kontrolišem uporno

podrhtavanje sopstvenog glasa. Hugo je ustao, obišao sto i bez reči mi prišao. Shvatila sam da

želi da me zagrli, da mi podari ono za čim sam u tom trenutku možda najviše čeznula -

hugohvat kako sam ga iz milošte zvala. Podigla sam ruke da ga zaustavim.

„Ne, Hugo", rekla sam, odlučno odmahujući glavom. „Trenutno mi ne trebaju tvoji

zagrljaji. Hoću da izvedeš Toma napolje da bih mogla o svemu da razmislim. Javiću ti kada

da se vratite i tada ćemo otvoreno da popričamo. U ovom trenutku mi ništa ne dopire do

mozga."

Napokon, posle uobičajene potrage za zaturenim novčanikom, mobilnim telefonom,

naočarima za sunce i ključevima od kola, Hugo i Tom su bučno izašli iz kuće. Ostala sam da

sedim za kuhinjskim stolom i da zurim u prazno. Glava mi je bila u haosu.

Pijuckajući hladan čaj iz Hugove omiljene šolje sa šarom od ljiljana na zelenom polju koju

smo kupili na pijaci u Blu mauntinu, istovremeno sam se trudila da mislim, a da ne mislim.

Na sekund sam uspevala da zaboravim ono što me je tištilo da bi mi se već sledećeg

trenutka sve ponovo vraćalo. Kao kada ljudi izgube pamćenje pa iznova čitaju isti

humoristički strip i svaki put se iznova smeju. Hugove reči su me neprestano proganjale iako

sam uporno pokušavala da ih potisnem.

Kako je mogao da bude gej? Imali smo savršen brak. Bili smo savršen par. Svi su govorili

da bi trebalo da nas uvrste u listu Savršenih parova magazina Pretler, sa sve slikom. Dakle, to

je bila istina. A on je sve vreme bio pritajeni gej?

Još rovita od šoka, rešila sam da pojedem malo tosta i smirim stomak. Posle četiri parčeta s

puterom od kikirikija, četiri s džemom od kajsija i dva s marmajtom, specijalno donesenim od

kuće, osećala sam se malo bolje. Spremna za ovsenu kašu i zlatni sirup. I malo kakaoa.

*

Do tog dana D, kako sam ga nazvala, u Sidneju smo živeli malo duže od godinu dana. Hugo

je bio direktor australijske filijale Kedogensa, jednog od najuglednijih aukcionara lepih

umetnosti. Bio je šef odeljenja za umetničku dekoraciju u Londonu tako da mu je posao u

Sidneju došao kao unapređenje - Kedogensova verzija Ministarstva spoljnih poslova u

Pekingu (druga profesija koju je najmlađi sin porodice Hiver razmatrao kao moguću opciju

odmah po završetku fakulteta).

7

Bila sam sasvim srećna zato što smo se preseli u Sidnej, i razmišljala kako će to lepo

sunčano mesto omogućiti Tomu da se sit izigra napolju dok ne krene u užasnu državnu školu

kao što je to bio slučaj sa svim muškim Hiverima pre njega. Hugo je bio tek u tridesetim i

Sidnej je za njega bio veliki napredak.

Bilo je to, takođe, veliko olakšanje, živeti nekoliko hiljada milja daleko od Hugovih

roditelja. Iako vrlo šarmantna, Margo - grofica od Romzburga, ledi Hiver - nikada nije sasvim

prihvatila činjenicu da se njen najdraži i najmlađi sin oženio 'popovskom ćerkom', kao što sam

jednom čula da me je nazvala. Hugov otac, grof - Fredi - mada mi se činio kao mio starčić, u

stvari je bio prilično uvrnut. Hm, dobro, bio je lud.

Njegova velika strast bilo je očuvanje nasleđa engleske folk muzike. Na porodičnim

večerama često su se pojavljivali bradati čudaci koji su uz pivo pevali stare mornarske pesme

koje je Fredi voleo da snima na svom prastarom magnetofonu, istovremeno im dirigujući

kašikom za puding.

Ledi H - 'molim vas zovite me Margo' - uvek je prema njima bila poražavajuće ljubazna.

,,Oh, vi ste građevinski inženjer", govorila bi, praktično žmureći od dosade. „Kako užasno

fascinantno. Sigurno susrećete vrlo zanimljive ljude. Još prasetine?"

Fredi i njegovi srdačni pobratimi kao da to nisu ni primećivali. Bili su previše zauzeti

gutanjem hrane koja je curila po njihovim pocepanim džemperima; pravili su se da komadiće

krišom bacaju psima ispod stola.

Uprkos tome što je njegova porodica spadala u tešku kategoriju, u jednom trenutku sam

konačno uspela da prevaziđem svoje početno naivno oduševljenje što sam pristupila njihovom

hiljadugodišnjem- porodičnom-stablu aristokrata i prepustila se uživanju u sreći s Hugom. Šta

da kažem? Od prvog dana bili smo najbolji ortaci.

Uzbuđen i rumen, seo je pored mene na prvom času našeg četvoro- godišnjeg

univerzitetskog školovanja, sa svojim dugim nogama u pohabanim cipelama, s rozikastim

obrazima i širokim osmehom, neodoljivim kao u deteta.

Kod sebe nije imao ni olovku ni papir i u poslednjem trenutku, pred sam početak

predavanja, uspeo je šarmantno da se našali na račun moje šarene dečje pernice pune

naoštrenih olovaka i lepih, raznobojnih gumica, moje nove sveske na linije A4 formata i

sjajne crvene fascikle, i da istovremeno pozajmljuje sve što mu je bilo potrebno.

Na kraju predavanja doneo mi je šolju kafe u znak zahvalnosti što je koristio moj

kancelarijski pribor - popili smo užasno lošu kafu u smešnoj maloj studentskoj kafeteriji u

podrumu odeljenja za Istoriju srednjeg veka.

„Mislim da je papa Pije III lično samleo ovu kafu, slažeš li se Antonija?", sećam se kada je

rekao, gvirnuvši u šolju i zvučno promešavši, a zatim je zasvetlucao prema meni svojim

ledeno plavim očima.

Zbunila sam se. Istog trenutka bila sam beznadežno zaljubljena i brže bolje mu kupila

čokoladicu kako bi ubio gadan ukus kafe. Nije bio naviknut na takvu vrstu 'majčinstva' - ledi

Hiver je uživala dok je o dečjoj higijeni brinulo nekoliko dadilja u odvojenom krilu kuće -

tada nisam razumela koliko je moj mali gest pažnje uspeo da ga razneži.

Do kraja drugog semestra već smo uveliko živeli zajedno. Budući da smo na početku bili

smešteni u zasebnim, muškim i ženskim odeljenjima - Hugo u Saliju sa ostalim starim

Etoncima, ja u Catamu sa ostalim matorim devicama - a upravnica doma uhvatila je Huga

kako se po treći put usred noći iskrada iz moje sobe, on je odlučio da nam nađe zajednički

stan.

Nije bilo seksa niti bilo čega sličnog. Praktično sam i dalje bila devica. Kao i svaka druga

nesalomiva kćer seoskog sveštenika, podigla sam čin seksualnog spajanja na nivo svetinje,

suprotno od onog što se radi petkom uveče samo zato što to tako treba. Nije mi smetalo da se

ljubim s njim i sve što je išlo uz to, ali pravog i potpunog ljubavnog čina jednostavno sam se

plašila. Htela sam da to bude nešto 'posebno' pre nego što mu se u potpunosti predam, i dušom

i telom.

Velika stvar bila je u tome što, nasuprot mojim prethodnim momcima - par dečaka s kojima

sam se ljubakala na školskim igrankama, zgodni jugoslovenski instruktor skijanja i ogromni,

nabildovani Amerikanac kojeg sam srela u letnjem dečjem kampu u Koloradu - Hugu to nije

smetalo. Ah, dobro, sa Amerikancem sam izgubila nevinost zato što sam mislila da sam se

zaljubila iako sam to uporno poricala. Trajalo je neke tri sekunde i užasno je bolelo, a onda

sam saznala za njegovu 'stalnu' devojku i odlučila da se to ne računa.

Za razliku od njega, Hugo je izjavio da je zadovoljan samo 'vatanjem' i tako smo sumorna

škotska zimska jutra provodili ležeći zagrljeni na krevetu. Umesto da budemo na

predavanjima, mi smo se smejali, pevali i igrali smešne igre, dok ne zaspimo jedno drugom u

naručju. Mislila sam da je to nešto najlepše što može da se dobije od života. I još nešto. Uopšte

nije bilo tako loše.

9

Uz pomoć lavirinta porodične mreže i starih školskih veza, što je značilo da se od prvog

dana poznavao ili bio u vezi s pola univerziteta - ili bar sa onim važnijim članovima - Hugo

nam je brzo pronašao sobu u starinskoj slavnoj kući od sivog kamena, u džordžijanskom stilu,

u Južnoj ulici. Njegov školski drug iselio se kako bi živeo sa svojom devojkom i mi smo se

uselili.

U kući je živelo još sedam studenata, ali mi smo bili jedini par zbog čega nam je dodeljena

ogromna spavaća soba. Imali smo otvoreni kamin i krevet sa četiri stuba koji je predstavljao

Hugovu ideju osnovnih studentskih prohteva, mesto gde smo konačno 'uradili ono', kako je

romantično umeo da kaže.

U to vreme smo se zabavljali već nekoliko meseci i u očima celog univerziteta bili sinonim

za idealan ljubavni par. Nakon poverljivog razgovora s Julijom, jednom od slobodnijih

devojka u kući, u vezi sa strahom od trudnoće (ne otkrivši da seksa još uvek nije bilo, bila sam

dovoljno pronicljiva da skapiram da je Hugo bio dobar 'ulov'), otišla sam u studentsku

polikliniku i počela da uzimam pilule za kontracepciju.

Veliki događaj zbio se one noći kada su Apolosi pretukli medicinare. Apolos je bio ragbi

tim od petnaest igrača; činili su ga Hugo i njegovi ortaci - delom birani zbog svojih sportskih

veština, ali uglavnom na osnovu svog izgleda. Timski dresovi bili su im ružičasti, a moto im je

bio Omnia vincit pulchritudo. Lepota iznad svega.

Neverovatna kombinacija dvaju zaista izvrsnih bekova i jednog energičnog napadača bila

je dovoljna da tim pobedi u meču protiv kas- apskih medicinara, koji su na teren istrčali pijani

i ubeđeni da će rasturiti uobražene i nalickane kicoše sa istorije starog veka. Međutim, kicoši

su pobedili nakon čega je napravljena žurka koja je ušla u legendu univerziteta.

Hugo i ja smo te noći vodili ljubav. Pretpostavljam da je bio toliko uzbuđen od silne

jurnjave za loptom, a kasnije i same zabave da je igra sakrivanja kobasice (još jedan hugoizam

koji prilično dobro pokazuje njegov stav prema našem seksualnom životu) delovala vrlo

privlačno - pa čak i sa ženom. Umesto sa daleko seksepilnijem Brojem Osam, shvatila sam

mnogo kasnije.

Seks je s vremenom postao mnogo bolji mada je i dalje bio redak, ipak, zezali smo se na

svoj način. Ključna stvar za nas bio je smeh. Dobar smeh i puno maženja. Verovala sam da je

to bio maksimum koji je mogao da se izvuče iz jedne stabilne ljubavne veze. Bila sam srećna.

Zatrudnela sam one noći kada smo diplomirali. Pilule sam prestala da uzimam budući da

nam je seks povremeno postajao toliko redak da nije bio vredan ni truda ni novca. Snabdela

sam se kontracepcijom zvanom 'medeni čep', o kojoj su pričale sve moje drugarice. S obzirom

na njegovu namenu i nije bio tako loš, ali daleko od toga da je mogao da bude od velike koristi

u fioci.

Na moje veliko iznenađenje, Hugo je bio oduševljen radosnom vešću.

„Fantastično", rekao je. ,,U mojoj porodici svi se rano razmnožavaju. Moji će biti srećni što

će dobiti još jedno unuče." Na trenutak se zamislio. „To će im biti četrnaesto. Sada je juli,

venčaćemo se početkom septembra. Tada je lišće najlepše oko kapele, a stomak se još uvek

neće videti."

Tako smo i učinili. Postala sam uvažena gospođa Huga Hivera. Krajem aprila slala sam

izgravirane pozivnice povodom rođenja našeg sina Tomasa Frederika Havijera Hivera. Živeli

smo u porodičnom stanu u južnom Londonu i Hugo je radio u Kedogensu. Grofica od

Romzburga je toliko žudno planirala krštenje da su Tomovi otmeni baba i deda otišli u Aspri

da kupe prikladne srebrne poklone. Kakav savršen par.

Ha, ha, prokleto ha.

Kada smo stigli u Sidnej izgledali smo kao savršeni par na vrhuncu. Malo pre toga u

Pretleru je izašao članak o nama i bila sam zapanjena brojem ljudi - među onima s kojima

smo se upoznavali na bezbrojnim žurkama i večerama, koje su udešavale Hugove kolege

kako bi on mogao da čavrlja s najvažnijom (čitaj: najbogatijom) klijentelom - koji su članak

zaista pročitali.

„Ah, evo je lepša polovina savršenog para", sećam se jedne žene koja mi se obratila

nakezivši svoje skupocene porcelanske zube dok sam pijuckala ko zna koju po redu čašu

šampanjca na još jednoj Point, pajper terasi s pogledom na predivnu sidnejsku luku.

Mi nismo živeli na vodi, mada sam žudela za tim. Za mene je to bilo nešto neophodno kada

je u pitanju život u Sidneju, ali Hugo je celu ideju proglasio 'običnom' istog momenta kada

smo doputovali i tako smo se skrasili u kući sa ogromnom terasom u kraju poznatom po

imenu Vulara, a po preporuci našeg starog školskog druga. Hugova kancelarija bila je odmah

iza ugla. Moj muž je zaista umeo da uživa u životu.

Međutim, uprkos mom početnom razočarenju, ubrzo sam zavolela Vularu. „Kao Holand

park s balkonima u stilu Nju Orleansa", pisala sam svojim sestrama Sari i Rebeki u

11

mejlovima, čim sam stigla, dok su utisci još uvek bili sveži. Bio je to moj savršeni

mikrokosmos.

U susednoj ulici bilo je mnogo ljupkih delikatesnih radnji i kafića, a samo malo uzbrdo,

božanstvenih butika i antikvarnica. Do parka nadomak luke mogla sam da stignem za deset

minuta peške, do plaže za deset minuta kolima ili sam mogla da, za deset sekundi,

jednostavno uskočim u bazen u našem dvorištu. U Londonu smo živeli prilično lepo, ali ovo

je bio život iz snova, kao da smo istovremeno bili i kod kuće i na odmoru.

Druga dobra stvar u vezi s Vularom bila je gomila ljudi s kojima smo se viđali zahvaljujući

Hugovom poslu, a koji su živeli u istom kraju. Događalo se da nekog upoznam na koktel žurci

i već sledećeg dana nabasam na njega u supermarketu. Sticali smo prijatelje bez puno napora.

Ponekad mi se dešavalo da na putu do radnje naletim na Huga baš u trenutku kada se s

ručka vraća u kancelariju. Zastali bismo na

Kvinstritu - glavnoj saobraćajnici u Vulari - i smejali se kao petogodišnjaci. Verovali smo da

je to bilo pravo zezanje. Porumenela bih svaki put kada bih ga videla da mi dolazi u susret. I

posle toliko godina na mene je ostavljao isti efekat. Bio je tako zgodan u tim svojim finim

odelima.

Naš društveni život u Londonu je bio dosta uzbudljiv, mešavina žurki s puno alkohola,

večera i vikenda provedenih u kućama prijatelja, u kombinaciji s nekoliko privlačnih

dešavanja koja su bili sastavni deo Hugovog posla, ali u Sidneju se to radilo fantastično -

jedna dugačka jahta, kokteli i gotova hrana iz restorana.

Zahvaljujući opuštenom australijskom načinu života, otkrili smo da su ljudi u Sidneju bili

mnogo formalniji od onih u Londonu. Naši prijatelji kod kuće su naručivali gotovu hranu

samo na venčanjima i proslavama dvadeset prvog rođendana. U Sidneju je to bila uobičajena

stvar pri skoro svakom nedeljnom ručku.

Ženama nisam mogla da se načudim. Naročito što se tiče održavanja savršenog izgleda.

Činilo se da su svakodnevno odlazile kod frizera i manikira dok su kostimčići bili standardna

uniforma čak i onih nezaposlenih. Sanelovi, naravno.

Moje široke suknje i šljampavi džemperi u pastelnim bojama, tako popularni u Londonu, s

parom ukrašenih japanki i otkačenom meksičkom torbicom, nisu se uklapali u taj sidnejski

kliše. Hugo me je na kraju odveo u kupovinu 'društveno prihvatljive' garderobe i obogatio moj

orman s par seksi koktel haljinica i cipelica s visokom potpeticom. Uvek sam se osećala kao

odrasla kada bih ih oblačila, ali sve je to bio deo fazona kome sam se prilagođavala. U prvih

godinu dana, Hugo i ja nismo prestajali da se kikoćemo, neverovatno dobro smo se provodili.

Ljudi su prema meni bili veoma ljubazni. Od trenutka kada smo stigli okružila me je

grupica žena sa čvrstom odlukom da mi se posvete. Bar je tako izgledalo u to vreme.

Najsimpatičnija među njima zvala se Suzi Torogud. Bila je prijateljica prijateljice Hugove

starije, preozbiljne sestre; Anastasije (koju smo kraće zvali Stasi što joj je sasvim pristajalo).

Znala sam da ću biti u velikoj nevolji ako se ne budem družila sa Suzi, kao što mi je Stasi

naredila da učinim.

„Ume da bude užasno fina", lajala je preko telefona malo pre nego što smo napustili

Englesku, podsećajući na jednog od svojih labradora.

„Neka vrsta finansijskog piar menadžera. Muž joj radi u osigranju ili nešto slično. Klo je

obožava. Vredi pozvati je."

Međutim, Suzi me je preduhitrila već prve nedelje po mom dolasku u Australiju, pozvavši

me na ručak s još dve svoje prijateljice. Riblji restoran na vodi, naglasila je, što sam

protumačila kao znak da obučem jednu od svojih širokih letnjih haljina i japanke - naravno, ne

sluteći da ćemo tamo jesti sve drugo samo ne ribu i krompiriće. Kada sam stigla, osećala sam

se kao uljez. Sve su bile u šanelovim i armanijevim kompletima.

Suzi mi se odmah svidela. Bila je visoka s kratkom plavom kosom i vrlo vitka, preplanula,

atletski građena, podsećala je više na olimpijsku plivačicu nego na akcionarsku super-ženu.

Svojim čvrstim stiskom i otvorenim osmehom odmah je odagnala moju nelagodnost

bezazleno se našalivši na račun mog preterano opuštenog izgleda.

„Vi Britanci ste mnogo slatki", popustljivo je rekla. „Tamo sam diplomirala poslovnu

administraciju - tako sam upoznala tvoju zaovu, Anastasiju - što mi je umnogome pomoglo da

upoznam vaš mentalitet. Što su opušteniji to su otmeniji", rekla je ostalima. „To mi nikada

nije bilo jasno. Ispada da si ti dobrostojeća, Antonija, s obzirom na to kako izgledaš."

Imala je osmeh koji sam odmah prihvatila, topao i mio; insistirala sam na tome da nisam

nimalo bogata, samo zbunjena.

„Ali tvoj muž je bogat, zar ne?", rekla je jedna od žena, zaškiljivši svojim svetlim zelenim

očima. Zapravo, svetlim i zelenim sočivima.

„Ma nije, zaista", odgovorila sam postiđeno. „On je najmlađi sin, tako da ništa neće

naslediti."

13

„Ali, zar on nije grofovski sin ili tako nešto?", upitala je ista žena, još uvek zureći u mene

svojim okruglim očima.

„Jeste. Ali to je veoma stara titula", dodala sam, što bi kod kuće bilo dovoljno da svakog

iole upućenog ubedi u to da su Hiverovi bili imućni pre nekih četiristo godina, kao i da

poslednjih nekoliko generacija samo podsećaju na bogataše, mada bi se pre moglo reći da su

siromašni. Nisam bila sigurna da li je zelenooka shvatila poruku, budući da me je i dalje

vrebala očima kao pas kosku.

Ni s jednom od ostalih prisutnih žena nisam se osećala prijatno kao sa Suzi, ali pošto je ona

bila ljubazna, odlučila sam i ostalima da pružim šansu. Ona koja mi je postavljala pitanja bila

je namlađa, samim tim i najlepša.

Imala je dugu, tamnocrvenu kosu i mačkasto lice koje je podsećalo na mladu Brižit Bardo.

Verovatno je celog svog života bila neverovatno lepa. Devojke tog kova ne prolaze kroz

čudne faze, one iz slatke direktno prelaze u očaravajuću fazu. Mogla sam daje zamislim kako

se s deset godina ljupko smeši sa fotografije na kojoj je napravila špagu u šljaštećim

hulahopkama čiju je svaku šljokicu brižno ušila njena majka.

Razgovor je nastavljen, ali ona me je i dalje odmeravala kao da pokušava da sazna nešto što

krijem od nje. Kada bih joj uzvratila upitnim pogledom, samo bi mi se blistavo osmehnula.

Nisam mogla, a da joj ne uzvratim. Ta žena se zvala Niki Majer.

Najstarija među gospođama bila je veoma privlačna, oštroumna, i sićušna plavuša, koja se

zvala Karolina Frenč. Dijamantsko kamenje veličine medaljona na njenim ušima, i njen

verenički prsten izgledali su kao ogroman dijamanat, najveći koji sam ikada videla. Uprkos

besprekornom francuskom manikiru i prelepom svetloplavom šanel kostimu, ruke su joj

posedovale nešto kandžasto što je delovalo odbojno.

Ruke joj nikada nisu bile mirne. Njima je konstantno lupkala, mlatarala i lepršala,

udarajući s vremena na vreme prilično jako o sto, što je sve izgledalo kao jezik znakova kojim

kao da je iskazivala svoja prava osećanja. S njenog lica je bilo teško pročitati bilo kakve

emocije budući da je bilo napumpano botoks i kolagen injekcijama tako da je više ličilo na

pozorišnu masku nego na ljudski lik.

Ručak je u svakom slučaju bio prijatan i za vreme razgovora postaljalo je sve jasnije da je

Suzi izgradila veoma ozbiljnu karijeru u sopstvenoj kompaniji za PR i marketing,

specijalizovanoj za finansije. Preostale dve nisu radile ništa, mada sam se naslušala

kojekakvih finajsijskih pikanterija o karijerama njihovih muževa. Karolinin je bio vlasnik

najveće kompanije za boje i lakove u Australiji, a Nikin je imao ogromno kozmetičko carstvo.

Suzin muž, Rodžer, bio je šef australijskog ogranka velike međunarodne osiguravajuće

kompanije, i suvlasnik brojnih drugih kompanija, međutim u to vreme se povukao s posla jer

je postao predstavnik Novog južnog Velsa u državnom parlamentu, čime mi je jasno stavljeno

do znanja da su Torogudovi nadasve moćan par u gradu. Druge dve jasno su pokazivale

strahopoštovanje prema Suzi, koja je zadovoljno igrala svoju ulogu najpopularnije devojčice

u školi. Uloga joj je savršeno pristajala.

Postavljeno je nekoliko pitanja o Hugovoj karijeri, a kada su mene pitale čime se bavim,

objasnila sam im da nikada zvanično nisam radila jer nisam želela da Toma, budući da sam ga

rodila odmah pošto sam završila fakultet, prepustim nezi kojekakvih dadilja.

Niki, koja je imala dvoje dece, pogledala me je kao da nisam pri zdravoj pameti. Kasnije

sam saznala da ima dve dadilje - jednu za dan, a drugu za noć - i da njena deca spavaju u

zasebnoj kućici iznad garaže, potpuno odvojenoj od porodične kuće.

„Mislim se da mi je Klo sopmenula da si dekorater", rekla je Suzi. „Kaže da je vaša kuća

bila u Intiriorsu i da su svi iz umetničkih krugova Londona prekopirali vaš stil. Tvrdi da si bila

veoma uspešna."

„Stvarno?", upitala sam, iznenađena što je ijedna od Stasinih snobovskih prijateljica uopšte

primetila da postojim. „To je baš lepo od Klo. Ali ne bih preterivala, nekada sam uređivala

kuće prijatelja svojih prijatelja, čisto radi zabave i ljudi su dolazili kod mene da kupuju stvari

i nameštaj. Međutim, to nije bio pravi posao, samo sam uživala u dekorisanju kuća i jer me je

to interesovalo."

Elem, svidelo im se, sve su nekada bile lude za dekorisanjem. Karolina je bila prva koja mi

je to ponosno saopštila. Pohađala je i kurs. Obećala sam da ću je posetiti da vidim njene

tapiserije. Niki je bila mnogo direktnija.

„Moraćemo da te obiđemo kada se skrasiš, slažeš se, Antonija?", rekla je sevajući svojim

zelenim očima. „Da procenimo koliko si dobra. U stvari, moja kuća vapi za novim

uređivanjem, možda si ti baš prava osoba za to."

„Biće mi drago da je pogledam", odgovorila sam, pomislivši kako su ljudi poput nje bili

pravi razlog što sam oduvek radila samo za prijatelje prijatelja, ne ubrajajući je još uvek u tu

kategoriju. Onda mi je sinula ideja.

15

„Zapravo, vas tri biste mogle da mi pomognete", rekla sam. „Razmišljam o tome da

otvorim radnju sa starinskim nameštajem. Pošto Tom sada ide u školu, imala bih vremena da

se tome posvetim. Oduvek sam maštala o tome da imam sopstvenu prodavnicu. Volela bih da

znam šta mislite o mom stilu i o tome da li bi to ovde moglo da prođe."

Obećale su da će mi pomoći, što je bilo sjajno jer do tog momenta, iako sam oduvek sanjala

o sopstvenoj radnji, nikada nisam iskreno verovala da ću zaista raditi ono što volim. Sve je

ukazivalo na to je da će 'Antikviteti' postati stvarnost.

Posle tog ručka, 'devojke', kako su volele sebe da zovu, viđala sam prilično često. Nikada

mi nije bilo sasvim jasno zašto se neko tako fin i inteligentan kao Suzi druži sa ostale dve,

međutim, pristala sam da se povinujem njenoj mudroj proceni i tako smo postale prava mala

ženska družina.

Niki je bila ta koja je preuzela na sebe obavezu da me 'čuva'. Nešto kao rotvajler koji čuva

poštara, kasnije sam shvatila, ali u to vreme mi je prijala bilo kakva pomoć. Udelila mi je

brojeve telefona najboljih ginekologa, akupunkturologa, masera i zubara, uputila me na

'prava' mesta na kojima ću moći da sredim kosu, manikiram nokte i iščupam obrve i gde ću

dobiti najbolje usluge za koje nikada pre nisam ni čula: npr. brazilska depilacija koja je

zvučala užasavjuće, ali koju su, ubeđivala me je, 'muškarci obožavali'. Naginjući više ka

jednini kada su u pitanju muškarci, nisam razmišljala o budućim rizicima.

Insistirajući jednog jutra da me povede u obilazak sidnejskih najboljih (čitaj: najskupljih)

prodavnica, Niki me je praktično odgurnula s vrata čim sam ih otvorila, i brže-bolje

prodefilovala pored mene. To je ličilo na invaziju.

„Ah, pa ovo je divno", rekla je, vrteći se po mom hodniku. „Antonija, mogu li na brzinu da

zavirim? Cisto da proverim kakav ti je stil i da se uverim koliko si dobra."

Ubrzo se odmetnula u obilazak soba u kući, kao neka vrsta popisivača. Dok je razgledala,

posvećujući se svakom detalju, lice joj je imalo uzbuđen izraz koji nije skidala još od prvog

zajedničkog ručka. Bila je praktično oduševljena svakom stvarčicom koja je izgledala iole

otmeno ili engleski.

„Jao, ovaj veliki plakar je predivan, gde si ga nabavila? Da nije poklon od Hugovih

roditelja?"

„Ovaj? Nije, kupila sam ga u Francuskoj na seoskoj aukciji..." Ali više me nije slušala.

Izvukla je fioku s escajgom i zadivljeno posmatrala naše srebro.

„Predivno", rekla je. „Sviđa mi se gravura. Jesi li i ovo kupila u Francuskoj?"

Ipak je slušala.

„Ne, to su nam poklonili Hugovi roditelji. Ima Hugove inicijale, a u stvari je pripadalo

njegovom čukun-čukun-dedi..."

„Sviđaju mi se stolice, dobro im stoji ova siva boja, kako se zove ta nijansa?"

„Pa, vrsta gustav sive - znaš, stari švedski stil. Sama sam ih ofarbala..."

Prostrelila me je pogledom u kojem je bila sažeta ogromna količina arogantnog sažaljenja i

sirove čežnje.

„Sviđaju mi se, u svakom slučaju."

Komentarisala je čak i Hugove papuče.

„Ah, ima somotske papuče. Videla sam takve u katalogu. Naručila sam za Dejvida jedan

par sa slikom jelenske glave. Doduše, ove izgledaju malo pohabano, zar ne misliš da je zreo za

nove?"

Nasmejala sam se. Hugo je obožavao svoje stare papuče.

„Ima ih još od škole. Stvarno ih voli..."

Kada se ta neprijatna inspekcija konačno završila, bila sam potpuno isceđena. Osećala sam

se prebijeno. Pokušala sam da se izvučem, ali ona je odlučno insistirala da me povede u

obilazak svojih omiljenih butika, kao što je već unapred bila isplanirala. Na moje

zaprepašćenje, gde god da smo ušle, sugerisala je prodavačicama da budu izuzetno uslužne jer

ću im biti dobra mušterija. Imala sam čudan osećaj da je tu bilo nečeg i za nju - popust ili

možda procenat od prodaje. Grdno se prevarila, pomislila sam. Nisam imala nikakvu nameru

da se vraćam u te prodavnice.

Na kraju je navalila da me časti ručkom, i mada sam njena uporna pitanja smatrala

ekstremno nametljivim, osećala sam da se istinski trudila da bude ljubazna prema meni na

neki sebi svojstven način, i činilo mi se uvredljivim i grubim s moje strane da je odbijem.

Moram priznati da je bilo nečeg zanimljivog u vezi s Niki, možda čak i neke ranjivosti pod tim

velom nametljivosti koji mi se činio čudno dirljivim. A imala je i taj osmeh od milion vati.

Zanosan. Bila je toga svesna, što nije umanjivalo efekat.

Nekoliko dana posle kućnog napada, Niki me je pozvala da dođem kod nje i pogledam

njenu kuću.

17

„Sviđa mi se tvoja kuća, Antonija", rekla je, kao da mi odaje posebno priznanje. ,,U pravom

je engleskom stilu. Izgleda otmeno. Hoću da dođeš i proceniš moju kuću" - ne 'našu kuću',

primetila sam - ,,i da mi kažeš kako i ja mogu da postignem isti efekat."

Disciplinovano sam otišla. Kuća se nalazila u Dabl beju u još jednom od predgrađa Vulare,

sa elegantnim radnjama i najlepšom peskovitom plažom koju sam ikada videla, ali bilo je

nekako hladnije i razmetljivije od našeg malog kraja. Dom Majerovih bio je više nego

neukusan.

Mogao bi da se opiše kao kuća 'apsolutno na vodi' - lokalni izraz koji me je slatko nasmejao

kad sam ga prvi put čula - iako se graničila s vodom u dužini od samo šest stopa, kuća je

izgledala kao gomila naslaganih uskih kocaka ispresecanih nizom naizmeničnih balkona sa

skupocenim pogledom na vodu.

Pogled je bio istinski veličanstven - sidnejska luka me je s nesmanjenom žestinom obarala

s nogu - ali kuća je bila na užasnom mestu. Tesno okružena ostalim gomilama betonskih

kocaka, kao da je bez prestanka obitavala u senci, vonjala je na buđ dok se između spratova

samo vijugalo uz mračne stepenice i niz njih. Najgore od svega, po mom skromnom

mišljenju, bilo je to što je sva bila u mermeru. Mermerni podovi, mermerni zidovi, mermerni

stolovi i mermerne pepeljare. Kao da sam došla na izložbu pogrebnih eksponata, ukrašenih

preteranom količinom bledunjavog i prašnjavog svilenog cveća, koje je samo pojačavalo već

sumoran efekat.

Nije bilo mnogo nameštaja: par vrlo glomaznih i ružnih sofa koje su stajale jedna naspram

druge u gostinskoj sobi, s mermernim stočićem u sredini; na njemu su ležali daljinski

upravljači. U trpezariji se nalazio šank i sto za ručavanje, od mesinga i monstruoznog

zatamnjenog stakla.

„Dejvid kaže da nema pojma zašto je kupio stakleni sto", rekla je Niki uz svoj neodoljiv

osmeh. „Ne može nikog da pipka ispod stola, a da ja ne primetim."

Slabašno sam se osmehnula.

U čitavoj kući nije bilo nijedne slike, knjige, niti pravog cveća - samo nekoliko uramljenih

postera, uključujući i sliku pomamljene teniserke bez gaćica u Dejvidovoj radnoj sobi. Niki

mi je ponosno demonstrirala kako se mermerni zid u istoj toj sobi, pritiskom na dugme

pomera unazad, otkrivajući pozamašnu kolekciju video-kaseta. U gomili pornografskih

filmova među kojima su bile i Nestašne tinejdžerke 5 i Kosooke mačkice 3, primetila sam

Smrtonosno oružje i Zgodnu ženu, ali kada sam pažljivije pogledala videla sam da je na kaseti

pisalo Plodna žena *, šta god to bilo.

Pošto su želeli maksimalno da uživaju u svojoj video kolekciji, imali su televizore s

najvećim ekranima - po jedan u svakoj sobi.

Spavaća soba bila je ogromna, s velikim krevetom i, sasvim predvidivo, s ogledalom na

plafonu. Tu je bila i video-kamera, postavljena na tronošcu, okrenuta ka krevetu i povezana s

televizorom. Nisam znala gde da gledam, ali Niki to očigledno nije mnogo potresalo.

Iz spavaće sobe ulazilo se u kupatilo enormnih razmera u kojem je sve bilo u paru: dva

umivaonika, dve tuš kabiname i dve WC šolje. Nije mi promaklo da je na peškirima bilo

izvezeno 'njegov' i 'moj'. Ne 'njen' nego 'moj'. Umesto zavesa, u svakoj sobi visile su one

užasne vertikalne trake koje su se otvarale i zatvarale na dugme. Bile su vidno prljave.

Nigde nije bilo znakova dece, što mi je izgledalo pomalo zlokobno. Davala sam sve od sebe

da Tomove igračke zadržim na jednom mestu, ali njegovih crteža bilo je svud po kuhinji,

njegove figure od plastelina ponosno su ukrašavale kamin dok su skoro na svakom koraku

ležale lego-kocke i prostirke u obliku Diznijevih junaka i dinosaurusa. Volela sam da osetim

njegovu dečju energiju u kući. Bilo je jasno da Niki to nije želela.

Kad sam završila obilazak ove bezdušne kuće, ostala sam bez teksta, što je Niki doživela

kao veliki kompliment.

„Prilično neverovatan posed, znam", rekla je zadovoljno, servirajući mi dijetalnu koka-kolu

u velikoj kristalnoj čaši na jednom od hladnih, mračnih balkona. „Ali volela bih da poseduje

malo više tog otmenog engleskog stila koji sam videla u tvojoj kući, Antonija. Sta predlažeš?"

Rušenje je bila prva reč koja mi je pala na pamet, ali uspela sam da sprečim da mi izleti iz

usta.

„Moraću malo da razmislim, Niki", rekla sam, dobijajući na vremenu. „Ovo zaista nije ona

vrsta ambijenta, u kojem sam navikla da radim. Do sada sam obično uređivala stare kuće sa

starim nameštajem koji im pristaje."

Uputila mi je jedan od svojih procenjivačkih pogleda.

„Već korišćen nameštaj?", upitala je brzo.

„Pa, moglo bi se reći..."

* U pitanju je igra reči. U originalu je pritty - zgodna i titty - s velikim poprsjem

19

'Ne bih volela korišćen nameštaj u svojoj kući. Ne želim tuđi štrokavi otpad", nastavila je sa

'bljak' izrazom na licu. „Sve što ovde vidiš novo je novcijato", ponosno je rekla.

.Verujem da jeste", rekla sam, „ali ako hoćeš da liči na moju kuću, Niki, moraćeš da uzmeš

stari nameštaj. Moj francuski ormar je star sigurno 150 godina, možda i više. Nisam prva koja

ga je koristila."

Konačno je shvatila.

„Hmmm", oklevala je. „Nisam razmišljala o tome. Jednostavno nikada nisam volela

drugorazredne stvari. Moraću da porazmislim. Zar ne možeš da nabaviš novu stvar koja

izgleda staro? Da je izudaraš čekićem?"

„Svakako da mogu. Neki ljudi to rade, ali ne i ja. Taj predmet ne bi imao dušu. Ono što mi

se sviđa kod starog nameštaja koji kupujem jeste njegov karakter i prošlost - patina koja ga

čini jedinstvenim. Kada kupiš neku novu stvar, ona je ista kao i sve ostale."

Mrko me je pogledala.

„Bar znaš šta dobijaš,, rekla je.

„Uopšte me ne interesuje predstava o tome šta bih dobila", odgovorila sam.

„Dobro, gde uopšte nabavljaš sve te stare stvari?", pitala je, sipajući mi još koka-kole. „Da

li je sve poreklom iz Francuske?"

Nije mi palo na pamet da joj otkrijem svoje izvore.

„Iz Francuske i drugih krajeva, tu i tamo", rekla sam. „Jednostavno naletim na njih."

Izgledala je krajnje nezainteresovano.

„Na primer, sviđaju mi se tvoje stolice. Hoću iste takve. Mislim da bi ovde dobro izgledale.

Možeš li da ih nabaviš?"

Počela je da mi ide na živce.

„Ne mogu", odsečno sam rekla. „Nabavila sam ih u staroj prljavoj kolibi na jugu Irske. Bile

su pokrivene kokošjim govnima. Lično sam ih išmirglala i ofarbala, kao što sam ti već rekla.

Mogu da pokušam da nađem nešto slično. Ali, to se nikako neće slagati sa stolom sa

zatamnjenim staklom. Ni s tvojim posuđem. A ni sa escajgom."

Delovala je ljutito.

„Šta nije u redu s mojim escajgom? Takav escajg nije nimalo jeftin. Napravljen je od čistog

mesinga."

„Verujem da puno košta", rekla sam. „Ali ne bi išao sa gustav sivim stolicama, a i takva

kombinacija ne bi išla u prilog mojoj dekoraterskoj afirmaciji u Sidneju."

Pogledale smo se kao dve nakostrešene mačke. Opet je stisnula kapke svojih smaragdnih

zelenih očiju. Tako su je odavale, u njima je praktično mogla da se pročita njena inače

skrivena proračunatost. Kada bih se samo malo više skoncentrisala, pomislila sam, mogla bih

da ugledam kako u njima treperi mali Rojterov ekran dok se ona odlučuje za svoje sledeće

poteze, ili protiv njih, zavisno od toga kakve efekte bi to moglo da ima na njenu buduću

reputaciju.

Očigledno je shvatila da je ljubaznost u ovom trenutku bila najbolja opcija i prešla na drugu

temu, ispitujući me o Hugu i o njegovoj porodici. Prihvatila sam igru odgovarajući joj u što

većim zagonetkama da bih na kraju pronašla odličan izgovor - odlazak po Toma u školu.

Sledećeg jutra pozvala me je i upitala da li bih mogla da joj nabavim 'one stolice' ako mi

'dozvoli' da joj preuredim kompletnu trpezariju. Složila sam se pod uslovom da pristane da

uklonim mermer i sve što je suvišno, promenim sto, posuđe i escajg i ofarbam sobu u drugu

boju. Uostalom, morala sam u Sidneju od nečeg da počnem.

Velika greška.

3

Onog dana kada sam se upustila u uređenje Nikine trpezarije, počela sam istinski dobro da

se provodim. Zaboravila sam koliko sam u stvari uživala u pronalaženju pravih delova

nameštaja za određeni prostor i tako se dekorisanje njene jezive kuće pretvorilu u dobru

zabavu. Naravno, u cenu je bilo uračunato i neizostavno vozikanje po Sidneju i njegovoj

okolini u potrazi za svim mogućim izvorima - koje sam ujedno iskoristila za nabavku robe za

radnju koju sam planirala da otvorim čim završim ovaj posao.

Jedini problem bio je u tome što je Niki uporno pokušavala da pođe sa mnom. Donela sam

joj svoje albume sa uzorcima i slikama mogućih predmeta kao što sam činila sa svim

klijentima u Engleskoj, ali ona je uporno ponavljala kako bi bilo mnogo 'efikasnije' kada bi

pošla sa mnom i 'pomogla' mi u kupovini.

Na kraju sam prestala da se javljam na mobilni telefon kako bih je se otarasila. Hugo je

morao da mi šalje poruke svaki put kada bi želeo da mu se javim. Na sreću, ona još uvek nije

upražnjavala tu vrstu komunikacije.

21

Međutim, bila je upornija nego što sam mogla da pretpostavim. Jednog jutra sam otišla u

skladište Voliš, prilično oskudan depo na južnoj periferiji Sidneja, u želji da još jednom

pogledam neke stolice koje su, s većim prepravkama, mogle da se uklope u Nikinu predstavu

o otmenoj trpezariji. Sedela sam na parkingu, čekajući da se skladište otvori - dileri su obično

pristizali pre otvaranja - kada sam začula kuckanje po prozoru. Bila je to Niki.

„Kakva slučajnost", rekla je. „Čula sam za ovo mesto i odlučila da svratim i malo

prošvrljam..."

Samo sam je zaprepašćeno nemo gledala. S obzirom na njen stav prema starom nameštaju,

bilo mi je pomalo neverovatno da je izlet na ovaj otpad bio njena ideja dnevne zabave. Čak i ja

- koja sam bila u stanju da kopam rukama i nogama kako bih ušla u ovu staru šupu koja

obećava - ponekad sam osećala gađenje prema otrcanim sofama i madracima na koje sam

obično nailazila na ovakvim mestima.

Izašla sam iz kola i odmerila je od glave do pete. Nosila je savršeno ispeglanu belu

pamučnu košulju koja se vezivala oko struka i odgovarajuće pantalone. Neko ko je čuo za

Voliš - a to je bila mala grupa dobro obaveštenih i redovnih mušterija - nikada ne bi došao na

ovo mesto ubučen u belo.

Iako poznata po svojoj trpeljivosti prema ljudskoj gluposti i sama sam s vremena na vreme

dobijala male napade iskrenosti. U tom trenutku ukazala se idealna prilika za jedan od njih.

Pogledala sam Niki direktno u njena zelena kontaktna sočiva.

„Jesi li me pratila dovde?", upitala sam.

Uzvratila mi je pogled, pripremajući jednu od svojih otrcanih instant analiza.

„Jesam", odgovorila je.

Odmahnula sam glavom.

„Stvarno si uporna, Niki", procedila sam.

Prihvatila je to kao kompliment i poklonila mi svoj famozni osmeh.

„Znam", procvrkutala je srećno. „Uvek dobijem ono što hoću."

„Pa, pošto si tu, pretpostavljam da ćemo u obilazak morati zajedno", rekla sam pomirljivo.

„Ali, moram još nešto da ti kažem. Uništila si osnovno pravilo poverenja između dekoratera i

klijenta."

Prostrelila me je još jednim širokim osmehom. Kao i svi ostali koji su joj davali na volju,

samo sam popustljivo uzdahnula i pustila da bude po njenom.

Naravno, bilo mi je drago što joj je osmeh pao s lica kada je ugledala ponudu nameštaja.

Ako ne posedujete urođenu sposobnost da vidite dalje od užasne pohabanosti, ignorišući oštar

smrad neuspeha, smrti i truleži, s očekivanom prljavštinom starih predmeta, shvatili biste da

ta skladišta puna korišćenih predmeta, u stvari liče na groblja uništenih života. Međutim, za

mene su to bile Aladinove pećine, pune blaga koje čeka da bude pronađeno - komadi

nameštaja koji su čekali da budu pomnoženi sa stotinu.

Ovde bi trebalo da napomenem da mi se uopšte nije gadilo da nakačim neverovatne cene na

stvari koje sam pronalazila na ovakvim otpadima. Bila sam neko ko je za to imao oko i

stomak, za razliku od mojih klijenata, koji su bili presrećni što po povoljnoj ceni i bez puno

truda dobijaju lepu staru stolicu, fotelju, orman ili kuhinjski sto. Bilo je dovoljno samo da

ispišu ček.

Na moje veliko zadovoljstvo, Niki je delovala krajnje zbunjeno. Ne znam šta je očekivala,

ali ovo definitivno nije.

„Nadam se da ovde nećeš kupiti ništa za moju kuću", prosiktala je, provlačeći se između

nagomilanih starudija, užasnuta.

„Ma ne", rekla sam, ukrstivši prste u džepovima. „Ali, moram da nabavim robu za svoju

radnju." Okrenula se prema meni i brzo me pogledala.

„Dakle, definitivno otvaraš radnju?"

Klimnula sam glavom. „Da. Pronašla sam prostor na krajnjem jugu ulice Monkur, znaš, one

što ide prema Sentenijal parku?"

„Nije li tamo pomalo mrtvo? Zar nisi mogla da nađeš lokal u Kvinstritu? Bilo bi mnogo

bolje za tvoje tržište", rekla je Niki s razumevanjem koje me je iskreno iznenadilo.

„Gledala sam na velikom trgu u Kvinstritu", priznala sam. „Ali, preskupo je. Ostaje mi da

se nadam da ću zadobiti mušterije po preporuci - na primer - svi ljudi koji budu došli kod tebe

na večeru i upitali ko ti je tako fantastično renovirao trpezariju."

Pokušala sam da joj udelim sopstvenu verziju blistavog osmeha. Izgledala je lukavo i

zadovoljno pri pomisli na svu pažnju koju će skrenuti njena nova trpezarija.

„Zar je to sve što je potrebno da bi jedna radnja bila uspešna?", upitala je.

Nasmejala sam se.

„Kamo sreće. Moraću da poradim na tome da se oglasim u dobrim časopisima za

unutrašnju dekoraciju i što je najvažnije da prodajem stvari koje ljudi žele da kupe. Kao na

primer ovo."

23

Podigla sam prljavi žuti krčag iz koga su štrčale jezivo stare, zarđale viljuške. Pogledala ga

je s gađenjem, očigledno začuđena idejom da je nekome uopšte potreban tako ogavan

predmet. Slegla sam ramenima. Nisam imala nameru da joj objašnjavam kako sam već

napravila kolekciju od pet ili šest žutih vaza i krčaga, sakupljenih s raznih strana, što će činiti

predivnu dekoraciju na stolu pokrivenom starim pamučnim stolnjakom s ručno umetnutim

jagorčevinama koji sam dan ranije pronašla u dobrotvornoj radnji na Bondi džankšnu.

Prebacila sam viljuške u obližnju korpu i pogledala u dno krčaga. Koštao je jedan dolar, ali

kada ga budem oprala i stilizovala, računala sam da ću moći da ga prodam za 60. Pun

pogodak. Zapisala sam razliku u ceni - kupovnu i prodajnu - u svoj notes u koji je Niki odmah

zabola nos s namerom da ga 'prelista'.

„Njuškalo!", rekla sam, sklanjajući notes u stranu i nastavljajući da s Niki obilazim

skladište. Neustrašivo sam rovarila po neuglednim kartonskim kutijama i zavirivala pod

krevete koji su bili u fazi raspadanja dok se Niki zdušno trudila da ništa ne dodiruje. Dok smo

izlazile, zadovoljno sam primetila kako ceo jedan metar prljave paučine visi s njene savršene

bele zadnjice.

Posle toga Niki je prestala sa zahtevima da ide na ovakva moja putešestvija, ali je i dalje

bila veoma zainteresovana za svaki korak transformacije svoje užasne trpezarije u neku vrstu

luksuznog salona, imitacije stila Sankt Peterburga.

Trpezarija je ispala odlično, zato što sam je namerno uredila po ugledu na scenografiju

filma Russe luxe iz 1960. Kada je Hugo došao da pogleda sobu, nazvao ju je chic ironique što

je posebno oduševilo Niki, mada verujem da ona nije imala pojma šta to zapravo znači. U

svakom slučaju, trpezarija je konačno bila slatka, topla i zgodna za blejanje. Niki je dobila

svoje sive stolice.

Bile su to one iz Volisa, što me je silno zabavilo, jer nije bilo šanse da ih prepozna, nakon

što sam ih strpala u kiselinu i promenila im prednje nogare. Ofarbala sam ih u svoju osobenu

sivu i tapacirala ih svilenim meblom sa sivo-belim prugama. Stolice su bile predivne. U

Volisu su koštale 10, a kad su bile gotove, 90 dolara, po komadu. Garnitura od deset stolica

koštala je 3 000 dolara. To je šou-biznis.

Onog dana kada sam odrađivala finalne detalje u trpezariji - Niki je uveče organizovala

'svečani obrok' tako da je obema puno značilo da sve bude savršeno - pokazala mi je na

nogaru od stolice mesto s kojeg je boja bila gadno odlomljena. Rekla je da je to odvalio čovek

koji je došao da okači luster (koji sam nabavila na rasprodaji predmeta s poljskog turističkog

broda iz komunističkog perioda - fantastičan primerak).

Brzo sam popravila boju farbom koja mi je preostala u kolima. Dok sam žurila da

aranžiram cveće pre dolaska fotografa iz magazina Bel, koji je trebalo da slika sobu pre

početka zabave, Niki me je zbrzala da joj 'odam' kombinaciju sive farbe.

»Ako se stolica ponovo ošteti", rekla je, a ja slučajno ne 'budem u gradu'.

Nikada nikome nisam odavala kombinacije svojih boja, ali ona je tačno znala kada da me

uhvati nespremnu i tako sam joj na pozadini koverte nažvrljala svoju tajnu samo da je skinem

s vrata. O bože, kako je to bila podmukla ženska.

Zabava povodom preuređenja Nikine trpezarije bila je veoma uspešna i za moju radnju

koja je otvorena sledeće nedelje, savšena odskočna daska. Razdelila sam svoje nove vizitke

svima koji su se pojavili. Antikviteti - fine i čarobne stvarčice', pisalo je elegantnim sivim

slovima, sa adresom i telefonom i takvim glupostima.

Šašavo ime radnje bila je Hugova ideja i odmah mi se svidelo, jer ja sebe ionako nisam

doživljavala previše ozbiljno - pogotovu uz sve te ozbiljne i afirmisane antikvarnice,

načičkane na uglu Kvinstrita, smatrala sam da je bolje da to svima odmah stavim do znanja.

Upalilo je. Momentalno su mi se javili skoro svi važniji dnevni listovi i časopisi sa željom

da napišu članak o mojoj radnjici. Sa zadovoljstvom sam prihvatila sve ponude, a Huga i

Toma sam dovela da mi ukrase nekoliko fotografija.

Sama prodavnica izgledala je sjajno - ako smem tako da kažem - iako me njeno uređenje

nije nimalo koštalo. Pronašla sam izvrsne plakare u staroj radnji u Njukastlu - gradiću na obali

Novog južnog Velsa, a ne u onom u Engleskoj koji služi samo za pristajanje brodova - s

prednje strane sam ih obložila jeftinom borovinom i ofarbala ih u belo. Uz par sivih salonskih

stolica radnja je izgledala kao retro kristijan dior.

Hugo i Tom su mi pomogli da ofarbam i pod u istu svetlosivu boju, a ja sam izradila natpis

'Antikviteti' od raznih starih komercijalnih slova koje sam skupila sa svih strana i uobličila ih

u običnu mešavinu svakojakih boja i veličina; bio je to divan dan, ispunjen radošću i bojama.

Sve je bilo fantastično.

Noć pred otvaranje, Tom, Hugo i ja večerali smo u radnji i otvorili šampanjac u ime njenog

budućeg uspeha. Tom me je nacrtao što je pažljivije mogao, uz poseban oglas kako bi

privukao mušterije.

25

„Sjajna radnja! Fenomenalna! Fantastične stvari! Dobra roba!

Tomova mama!", pisalo je, sa strelicom ka mojoj slici na kojoj držim veliki žuti ćup na bele

tufne koji je Tom sam pronašao sakrivenog u kredencu jednog otpada, u nizu onih na autoputu

Pacifik.

Crtež sam stavila u izlog, okruživši ga žutim ćupovima i vazama, a Tomov tufnasti ćup

napunila sam grančicama divlje jabuke sa sve načičkanim voćem. Izgledalo je veoma ljupko i

od ranog jutra radnja je vrvela od posla.

Trgovina antikvitetima bila je onoliko zabavno koliko sam se nadala da će biti. Svraćali su

svakojaki ljudi i moja radnja je postala neka vrsta mesta za okupljanje. Hugo bi se često

išunjao iz kancelarije da zajedno popijemo čaj, donoseći mi krišku kolača od pomorandže iz

svoje omiljene poslastičarnice Kod Agostinija, što mu se činilo nestašnim i zločestim kao

ždranje u ponoć.

Naviknuta da budem gospodar svog vremena, ubrzo sam shvatila da se kockam s njime

svaki put kada zatvorim radnju da odem po Toma u školu ili da ga odvedem zubaru, svesna da

je to loše za posao. Ponekad se dešavalo da radnju zatvorim na nekoliko dana kako bih se

odmetnula u potragu za novom robom, i delovalo je da to tako može da funkcioniše. Izgledalo

je kao da su se ljudi pomirili sa činjenicom da su ta naprasna zatvaranja i otvaranja radnje u

stvari bila sastavni deo poslovanja 'Antikviteta'.

Sve je postalo mnogo lakše. Ponekad je u radnji vladala opšta gužva kada bi svratile majke

Tomovih školskih drugova, srećne što mogu da ga pokupe iz škole umesto mene i usput kupe

neku sitnicu za sebe.

Mislila sam da živimo na istočnoj periferiji društvene mape, do onog dana kada se Karla,

majka njegovog druga Neta, žena ružnjikave spoljašnjosti i takmičarskog duha - posvećena

sidnejska skorojevićka - ponudila da povremeno volontira u radnji kad god bih ja morala da

odsustvujem. Bilo je jasno da su 'Antikviteti' postali mesto gde valja kupovati i biti viđen.

Naravno, vrlo mali broj mušterija napuštao je 'Antikvitete' praznih ruku. U krajnjem

slučaju kupovali su sitnice: šarmantnu staru cediljku za čaj ili klupko svilene trake sa

ogromne gomile požutele posteljine koju sam kupila u seoskoj sitničarnici.

Jedna od prvih koja je prodefilovala kroz radnju bila je Niki, glasno zahtevajući - na

očigled pune radnje - da joj dam popust. Dok sam usluživala drugu mušteriju, primetila sam

kako uzima mali žuti ćup kupljen u Volisu. Kada je ugledala cenu razrogačila je oči i na

trenutak mi uputila svoj karakterističan stisnut i proračunat zeleni pogled. Sve to me je tada

veoma zabavljalo.

Sada, kada se osvrnem i bolje razmislim, shvatam da su ti prvi dani 'Antikviteta' bili neka

vrsta zlatnog doba. Hugo i ja smo još uvek bili traženi u društvenim krugovima - uspeh moje

radnje doprineo je da budemo još poželjniji - a žurke su bile sve zabavnije budući da smo znali

sve više ljudi.

Zaista sam uživala u izazovu da sama vodim radnju, Hugo je briljantno obavljao svoj posao

- negde u to vreme je dostigao rekordnu prodaju na aukciji australijske umetnosti. Najvažnije

od svega, bar što se mene tiče, Tom je bio veoma srećan i odlično je napredovao u školi.

I baš u tom savršenom trenutku, Hugo je ispalio svoj razorni projektil.

Na dan velikog priznanja, vratio se kući pošto je Toma odvezao kod Neta i seo preko puta

mene u gostinskoj sobi.

„Nikada nije pravi trenutak da nekome saopštiš nešto ovako", rekao je. „Da sam ti rekao u

nekom tvom lošem periodu, rekla bi mi - kako se usuđuješ da mi pogoršavaš situaciju? Zar

nije tako?"

Imao je pravo. Bila sam toliko ljuta na njega, zbog svega. Kad sam se sita isplakala,

izdurila, kad sam ga izvređala i pretila da ću mu odseći muda ako ikada dovede tog morbidnog

Grega u našu kuću, ili ne daj bože, upozna svog perverznog prijatelja s našim sinom; ostala

sam potpuno bez snage i samo sam sedela i zurila u njega. Osećala sam se bedno i prazno.

Očajno. Na kraju sam smogla snage da mu postavim pitanje koje me je sve vreme užasno

kopkalo.

„Kaži mi samo jedno, Hugo", rekla sam promuklo. „Ali da mi iskreno odgovoriš..."

Klimnuo je glavom, delujući krajnje ozbiljno.

„Jesi li oduvek bio pritajeni gej?", upitala sam. „Je li naš brak za tebe bio samo maska?"

Pogledao me je direktno u oči. Tada sam znala da će ono što mi bude rekao biti apsolutna

istina. Pa nije on džabe bio polukatolik.

„Antonija, ti si ljubav mog života", odgovorio je. „Od časa kada smo se sreli, nije postojao

niko drugi - ni muškarac ni žena. Naša ljubav mi je donela samo radost."

27

Zastao je i duboko uzdahnuo. Videla sam kako mu adamova jabučica nervozno podrhtava

dok je gutao pljuvačku. Taj dobri stari aristokratski kokošji vrat.

„Uvek ćeš biti moj najbolji prijatelj, Antonija, ako mi to dozvoliš. Ali biću iskren. Da,

mislim da sam u dubini svog bića oduvek bio gej. Međutim, nisam hteo da se suočim s tim i

kada sam se zaljubio u tebe, verovao sam da nisam."

„Zašto onda sada?", zavapila sam. „Zar nismo srećni? Zar nismo uvek bili srećni?"

„Naravno da jesmo", odgovorio je, delujući tako napeto da mi ga je skoro bilo žao.

„Neverovatno srećni, ali siguran sam da bi me ovo stiglo jednog dana pre ili kasnije, bez

obzira gde se našli, a to što smo u Sidneju, gde su svi tako opušteni kad je u pitanju

homoseksualnost, gde muškarci hodaju ulicama slobodno se držeći za ruke, gde nema osuda i

kazni i gde je to normalna stvar, jednostavno je probudilo nešto u meni."

Ćutala sam predosećajući da ima još nešto da mi kaže.

„Jednom sam otišao u gej bar u Londonu", nastavio je tiho. „Odmah sam znao da tu ne

pripadam. Ne želim da imam mnogo različitih partnera, u suštini sam monogaman, kao što i

sama znaš i došavši ovde shvatio sam da bih mogao da imam udoban dom pun ljubavi, ali s

muškarcem, i da tako zadovoljim svoju seksualnost - i da zadržim svoj posao. I da ne moram

da kažem mami."

Izgledao je apsolutno slomljen, što je i rekao, pa sam se ja osećala još gore. Pokušala sam

da zaustavim suze, ali one su mi lile niz obraze. U trenutku je razbucao ceo moj svet, ali dok

god sam znala za njegovu snagu da preživi, sa svim tim iskričavim šarmom, i dalje je bio moj

dragi Hugo, veliki dečko s kojim sam odrasla, s kojim sam otkrila najveće tajne ljubavi i

privrženosti, koji mi je i dalje dovoljno verovao da bi mi priznao svoje najdublje i najmračnije

tajne.

Prišao mi je i zagrlio me, brišući mi suze svojom maramicom. Možda zvuči beznadežno

simbolično, ali Hugo Hiver je u svom džepu uvek imao čistu maramicu. Ovoga puta ga nisam

odgurnula od sebe.

„Ne plači, Ant", rekao je. „Molim te. Užasno mi je žao. I meni je slomljeno srce, ali više

nisam mogao da te lažem. Hoću da pokušam da živim s Gregom. Jednostavno moram."

Naravno, ove reči su me samo naterale da zacvilim kao pas. Kombinacija njegove

srceparajuće iskrenosti i ideje da jednog dana više neće živeti s nama, iskreno me je povredila.

Ipak sam, kroz bolne jecaje koji su njegovu lila košulju natapali mojim toplim slanim suzama,

uspela da izustim ono što me je najviše brinulo.

„Ali šta će biti s Tomom?", cvilela sam. „Sta ćemo da mu kažemo? Tata više ne živi s

nama? On živi s drugim muškarcem?"

„Da", rekao je Hugo. „Upravo to ćemo da mu kažemo."

Samo sam ga pogledala.

'Nisam ni prvi ni poslednji koji to čini, Ant. Naročito u Sidneju. Slučajno znam da u

Tomovom razredu postoji devojčica koja se nalazi u sličnoj situaciji - ona živi s majkom i

njenom ljubavnicom. Upoznao sam ih preko Grega."

„Tom neće živeti s vama", odbrusila sam dok mi je krv pulsirala u venama.

„Ne brini, Ant, ne bih ti to nikada učinio - ni tebi ni njemu. Ziveću u blizini. U stvari, već

sam iznajmio kuću odmah iza ugla. Tom će nastaviti da živi ovde s tobom, ali moći će da

svrati da me vidi, kad god poželi."

„Hoće li se rasturač domova, Greg, useliti odmah s tobom?", upitala sam, povrativši

ogorčenost.

„Ne odmah. Učinićemo to postepeno, dok se i mi i Tom ne naviknemo na to."

„Mi!", uzviknula sam. „Ti i taj Greg ste već na mi. Baš lepo. Da li zajedno birate zavese?

Jao, sigurno ste sve do tančina isplanirali, zar ne, Hugo?", upitala sam, opet užasno ljuta.

„Jesmo. U stvari ja sam", procedio je bezlično. „Nisam hteo da ti sve odjednom saspem u

lice. Našao sam kuću. Selim se u ponedeljak."

Lice mu je poprimilo plemićki izraz dok je reči izgovarao odlučno i hladno, direktorskim

tonom. To je bio Hugo koji je preživeo razjarenog oca, hladnokrvnu majku, tri nemilosrdna

starija brata, surovu stariju sestru i školu koja je više ličila na kamp regruta nego na obrazovnu

ustanovu. Druga strana Hugovog šarmantnog bića koje su svi voleli - ova strana je njegove

mlađe kolege obavezno dovodila do suza. Ponekad je umeo da bude i pravi siledžija. Znala

sam da nema svrhe svađati se.

Nemoćno sam se zavalila u sofu i pokrila lice rukama. Pretvorivši se momentalno u dobrog

Huga, obujmio me je rukama i počeo da me mazi po kosi. Ostali smo tako celu večnost,

jednostavno sedeći tu, jedno drugom u naručju. Iako je uništio moj svet, i dalje je bio moj

najbolji prijatelj. On je bio taj koji me je ranio - ali je takođe bio jedini koji je zaista mogao da

me uteši.

Ljudi su ponekad stvarno uvrnuti.

29

4

Tom nas je tako i zatekao, kada ga je nešto kasnije dovezao Netov otac, sklupčane kao dva

šteneta u korpi, kako je najviše voleo da nas vidi. Vrata je otključao svojim ključem -

insistirao je da ga ima - uleteo je i skočio na sofu.

„Bili smo u Nelson parku i otplivao sam skroz do mreže za ajkule", pričao nam je. „Tamo je

stvarno hladno i nešto mi je očešalo nogu i plivao sam k'o niko, za svaki slučaj, ako je to bila

ajkula. Zamislite da je bila prava ajkula da je videla moju nogu i pomislila - mljac, ručak!'

Nastavio je da brblja, uvlačeći svoje mršuljavo telašce između nas, kao što je učinio mnogo

puta pre. Hugo i ja smo se samo pogledali. Naši životi su se tog dana raspali, ali i dalje smo i

telepatski komunicirali kao dva neverovatno bliska bića.

„Hej, Tomski", rekao je Hugo, golicajući ga po stomaku.

„Molim?", uzvratio je Tom, uputivši nam pogled srećne nevinosti, pa je malo falilo da

briznem u plač.

„Mama i ja ćemo da izvršimo jedan eksperiment. Hoćeš da ti kažem o čemu se radi?"

„Je li nešto što ima veze sa čovekom koji se zove Greg?", upitao je Tom, savršeno mirno.

Malo je nedostajalo da se onesvestim.

„Ovaj, da, jeste, Tome", odgovorio je Hugo, pogledavši u čudu. „Kako znaš?"

„Rekao mi je Net", bezbrižno je uzvratio Tom i nastavio da nas ujeda po nogama,

imitirajući ajkulu.

Naravno, nije sve bilo tako prosto. Kada se Hugo konačno odselio s koferom u ruci - dva

dana nakon što mi je sasuo istinu u lice - i kada je svanulo jutro bez njega, Tom je bio očajan,

baš kao i ja.

U stvari, prvi put u svom životu plakao je svakog jutra i svake večeri, čitave dve nedelje,

što je za oboje bilo više nego užasno.

Uznemirio bi se svaki put kada bi shvatio da sitnice, kao na primer Hugove papuče, više nisu

na mestu na kome se inače nalaze. I ja sam. Nedostajalo mi je čak i bučno mešanje kafe.

Hugo je činio sve što je u njegovoj moći da nam ublaži bol. Vodio je Toma na izlete

provodeći s njim puno vremena i dolazio posle posla da ga stavi u krevet kad god je mogao.

Ponekad bi svratio na zajednički doručak i Tom je na svoj dečji način uskoro počeo da se

privikava na svoj novi, izmenjeni život.

Stvari nisu bile potpuno grozne dok nije počela nova školska godina. U početku je bilo OK,

ali posle nekoliko dana počeli su Tomovi jutarnji izlivi besa pod izgovorom da 'mrzi' svoju

novu učiteljicu, iako je uporno odbijao da kaže i zašto.

„Debela, masna krmača", bilo je sve što sam uspevala da izvučem iz njega.

Ovo se nastavilo i narednih nekoliko nedelja sve dok me njegova učiteljica jednog jutra

nije pozvala u radnju da me obavesti kako je Tom bio 'jako nevaljao' na času. Ispostavilo se da

ju je oslovio sa 'gospodo Pigbum'.*

Gospođa Pikton - kako se zapravo prezivala - odmah me je, kao iskusna u svom poslu,

upitala da li postoje 'neki problemi kod kuće'.

Kada sam joj objasnila situaciju - činilo se da nije imalo smisla da izbegavam istinu iako je

bila poslednja osoba u Ist saburbu koja je morala da je sazna - složila se s tim da su u takvim

slučajevima moguće promene u ponašanju deteta i obećala da će Tomu posvetiti posebnu

pažnju. Zvučala je rutinski, kao da je već navikla na slične životne promene među svojim

mladim štićenicima, rekavši da će ga premestiti u drugu klupu, šta god to značilo.

Otprilike u isto vreme počela sam da primećujem kako majke Tomovih drugara sve rede

svraćaju u 'Antikvitete' i još se rede nude da ga dovedu iz škole kao što su to donedavno činile.

Kada sam u par navrata pozvala Karlu s molbom da mi pričuva radnju na sat ili dva, nekako se

uvek potrefilo da je bila zauzeta.

Pripisala sam to nedovoljnoj aktuelnosti - koju sam takođe smatrala razlogom sve ređeg

Tomovog spominjanja svog nekada velikog drugara Neta, s kojim je donedavno sedeo u klupi

i čije ime je bilo nezaobilazno u njegovim svakodnevnim pričicama o svemu što mu se

događalo u životu.

U to vreme nijednom mi nije palo na pamet da su te pojave imale bilo kakve veze s novim

oblikom mog ličnog života.

Nije, sve do kraja marta kada je počeo da se približava Tomov šesti rođendan i kada sam

konačno shvatila u čemu je problem. Delovao je neobično nezainteresovno za organizaciju

svoje rođendanske zabave. Posle nekoliko bezuspešnih pokušaja da ga uključim u tu temu -

Da li bi voleo neku posebnu temu? Da li želi da rođendan proslavi kod kuće ili negde drugde?

Koliko drugara bi pozvao? Da li želi sendviče s pljeskavicama ili kobasice na štapićima? - na

kraju sam ga upitala da li uopšte hoće da slavi rođendan. Odlučno je odmahnuo glavom.

* Ovo je igra reči, pigbum na engleskom znaci otprilike praseća stražnjica

31

„Neću mama", rekao je. „Voleo bih samo da gledam nešto smešno na televiziji s tobom i s

tatom i da jedemo čips."

Da se Hugo u tom trenutku našao u blizini, verovatno bih mu sa zadovoljstvom zabila

ledenicu u glavu. Nedugo zatim, otkrila sam pravi razlog zbog koga Tom nije hteo da slavi

rođendan - pribojavao se da nijedno dete iz njegovog razreda ne bi došlo na njegovu

rođendansku žurku. Činilo se da je istrpeo puno zadirkivanja i ružnih imena, ponajviše od

Neta.

Tada sam razumela novi raspored sedenja gospođe Pigbum - nije bilo potrebno puno

vremena da to urodi plodom. Tom je jednog dana doveo kući svoju novu drugaricu s kojom je

sedeo u klupi - ispostavilo se da je to bila devojčica s dve mame o kojoj mi je Hugo pričao.

Zvala se Vita,* što je možda bila aluzija na njenog oca; dok su Tom i ona jeli špagete, vodili

su dug razgovor o relativnim prednostima imanja dveju mama odnosno dvojice tata.

„Naravno, Greg mi nije tata", odlučno je rekao Tom kada je saslušao sve o Vitinim

mamama. „Imam samo jednog tatu. Greg je samo tatin poseban prijatelj. I mama je još uvek

tatina posebna prijateljica, je li tako mama?"

„Da, naravno", rekla sam, trudeći se da i sama poverujem u to. Međutim, nisam se osećala

mnogo posebnom. U stvari nikada nisam bila usamljenija u svom životu. Huga sam viđala

samo kada bi došao u posetu ili da vodi Toma napolje, ali više ga nisam viđala nasamo.

Ništa na svetu nije moglo da me natera da uđem na vrata kuće u kojoj je sada živeo sa

nalickanim Gregom. Uskoro je prestao da svraća u 'Antikvitete' na popodnevni čaj. Oboje

smo se složili da je najbolje da se jedno vreme ne viđamo, osim kada dođe po Toma i da za to

vreme

pokušamo da nabacimo neku vrstu emocionalnih melema preko svojih rana. Sve je to zvučalo

vrlo odraslo i zrelo mada je za mene to bilo pravo emotivno ubistvo.

Najmanje deset hiljada puta na dan pomislila bih 'Jao, moram ovo da pokažem Hugu...', ili

'Hugo će umreti od smeha kada mu ovo budem ispričala...', a onda bi mi se sve ponovo srušilo

na glavu. Nije bilo Huga da mu bilo šta pokažem ili ispričam.

*U pitanju ie igra reči. vital na engleskom znači važan, suštinski, koban.

Bio je iza ugla, gde je slušao o tome kako je Greg proveo dan u svom salonu. Zadovoljila

sam se nekim krajnje nasilnim fantazijama o Gregu i vreme koje je Tom provodio van kuće,

provodila sam ležeći na sofi, jecajući i gledajući odvratan TV program.

Sve je bolje od odlaska u krevet - zato što je za mene jedna od najgorih stvari u vezi s

Hugovim odsustvom bio pokušaj da zaspim. Posle deset godina spavanja u njegovom

naručju, u koje sam se savršeno uklapala, bilo mi je veoma teško da spavam sama. Nikada do

tada nisam patila od nesanice i najednom sam shvatila kakav je to pakao.

Probala sam sve - flaše s toplom vodom, jastuke na praznom delu kreveta, nekoliko

Tomovih medvedića, čaj od kamilice, aromatične kupke, relaksirajući filmovi, dosadne

knjige - ništa nije pomagalo. Iz sata u sat bih ležala, širom otvorenih očiju, slušajući

australijske vesti, a želeći engleske. Želeći da su jastuci Hugo. Želeći da sam mrtva. Stvarno

sam se mučila, bila sam isceđena kao krpa svaki put kada bi u 7 sati zazvonio sat.

Osim što mi je nedostajalo fizičko prisustvo mog muža i najboljeg prijatelja, nedostajao mi

je i naš društveni život. Tom nije bio jedini koji se osećao kao Alisa u zemlji čuda. Hugo i ja

smo toliko izlazili u Sidneju od prvog dana, da me je prosto zabolelo kada su pozivi odjednom

prestali. Naravno, samo za mene. Bila sam sigurna da je on i dalje dobijao pozive za žurke i

večere kao i za poslovne izlaske na koje je odlazio, a ja, izuzimajući nekoliko mesta kao što je

bila koktel zabava za Vog living, nisam više nigde bila pozvana.

Za mene je to bio veliki šok. Stvarno sam verovala da su ti ljudi moji prijatelji, ali onda sam

shvatila da su oni u stvari pozivali savršeni par kao ukras za svoje savršene zabave, a ne nas

kao ljude. Kao šef Kedogensa - i sin grofa - Hugo je i dalje bio neko, ali ja sam iznenada

postala niko.

Naravno, ubrzo je i Niki Majer prestala da me zivka. Jedina osoba koja mi je ostala verna

bila je Suzi Torogud, koja me je izvela na ručak čim je čula novosti o Hugu, i to među

poslednjima, s obzirom da se zadesila na poslovnom putu u Njujorku, u vreme kada se sve

desilo.

Bila je zaista ljubazna, krajnje iskrena i otvorena.

„Upravo sam čula loše vesti, Antonija, i vodim te na ručak", rekla je. „Posle toga se ne

vraćam na posao, tako da možemo da se našljokamo, ako hoćeš. Potreban ti je neko.

Verovatno si se šokirala kada ti je rekao. Sigurna sam da ćeš preživeti, ali u međuvremenu,

zvanično ti nudim rame za plakanje - vodootporno je."

33

Napile smo se, plakala sam joj na ramenu pokrivenom skupocenom haljinom i zaista mi je

pomoglo. Rekla mi je da je Greg lični frizer većine dama iz viših krugova, što je objašnjavalo

činjenicu da je Tomov drugar Net saznao za Hugovu novu vezu pre mene. Netova majka,

Karla, bila je jedna od Gregovih redovnih 'devojčica'. Ispostavilo se da je većina majki iz

Tomove škole posećivala njegov salon što je konačno razrešilo misteriju izbegavanja moje

radnje.

Postojala je još jedna stvar koja je uticala da nakon tog ručaka počnem da cenim Suzi kao

pravog prijatelja. Iz Sandej morning heralda saznala sam da je njen muž Rodžer nedavno

postao jedan od ministara Novog južnog Velsa. Nakon kratkog službovanja u parlamentu, već

je uznapredovao do ministra za projektovanje i izgradnju što je bio veliki napredak mada ona

to nije spominjala, s obzirom na okolnosti. Očigledno je bila dovoljno saosećajna da se ne

hvali svojim mužem dok ja svog oplakujem.

Zasluživala je moju zahvalnost.

„Sigurno si ponosna na Rodžera", rekla sam. ,,Verovatno je uzbudljivo biti udata za

ministra. Ozbiljna stvar."

Nasmešila se, ali uprkos pripitosti, učinilo mi se da sam videla senku tuge na njenom licu.

„Ma da, dobro je", rekla je, ne delujući previše oduševljeno. „Samo što je uvek van kuće,

čak i previše. Ti političari non-stop rade."

Potom je skrenula temu na neku idiotariju o tome kako se na poslednjem dobrotvornom

balu napila i uneredila osoba koju smo obe poznavale. Glupi trač o nekom trećem bio je

upravo ono što mi je bilo potrebno da skrenem misli sa svog problema. Suzi je to odlično

znala.

Kada smo krenule kući dala mi je poklon - dupli CD pod nazivom Preživeću - 30 najboljih

srceparajućih balada. Bila je to najkorisnija stvar koju sam ikada dobila i koju sam narednih

noći slušala, opet i iznova, zureći u TV i pitajući se kuda li Hugo lunja sa slatkim Gregom.

Gospodina Pravog sam najzad upoznala kada sam jednog subotnjeg jutra, malo posle

Uskrsa, naletela na njih dvojicu u Kvinstritu. Kakav šok. Ćutke sam klimnula Hugu glavom i

brže-bolje šmugnula u najbližu radnju, imajući dovoljno vremena da registrujem kako je Greg

u stvari bio neverovatno zgodan - na onaj stereotipan način. Izgledao je kao maneken sa

gučijeve reklame, isfeniran, uglađen i savršeno građen, obučen u usku majicu i pantalone koje

uvećavaju onu stvar.

Vireći neprimetno kroz izlog radnje, videla sam da je, na svoje veliko iznenađenje, nosio

narukvicu, zbog čega umalo nisam počela naglas da se smejem, sve dok nisam primetila da je

i Hugo nosio jednu koja mu je virila ispod manžetne njegove Turnbull & Asser košulje. Bile

su identične. Baš slatko.

Jedva sam preživela dan kada sam ih ugledala zajedno, ali samo radi Tomove sreće i radi

očuvanja sopstvenog razuma - prihvativši Suzin mudar savet - odlučila sam da pokušam da

prihvatim Grega. Desilo se nešto vrlo čudno. Greg je odbijao da bude ljubazan prema meni.

Budući da su živeli zajedno već prilično dugo - uselio se skoro odmah po Hugovom

odlasku, toliko o 'postepenosti' - saopštila sam Hugu da bi Greg i ja trebalo da se zvanično

upoznamo. Hugo mi je bio patetično zahvalan na tome. Mislim da je na smešan način hteo da

nas uputi jedno na drugo. Jedini problem bilo je mesto susreta. Još uvek nisam bila spremna

da primim Grega u svoj dom, a da ih posetim u njegovom ljubavnom homo-gnezdu nije

dolazilo u obzir. Tako sam predložila Hugu da ga jedne večeri dovede u moju radnju, negde

pred zatvaranje.

Bila sam užasno nervozna pre njihovog dolaska, ljuteći se na sebe što sređujem i čistim po

radnji, trudeći se da sve izgleda najbolje moguće. Koga sam pokušavala da impresioniram,

pitala sam se, ali sam ipak pripremila piće i grickalice, odlučno rešena da naš susret prođe što

bolje i bezbolnije.

Naravno, stigli su u trenutku kada sam legla na pod da dohvatim klupko trake koje se

otkotrljalo pod kredenac. Ne baš sjajan početak. Greg me je gledao ispod oka, skršenih ruku,

naslonjen na moj pult, nesvesno odgurnuvši zadnjicom tanjir s pažljivo aranžiranim

grickalicama.

Hugo mi je pomogao da ustanem povukavši me za ruku i toplo me zagrlio. Ugledala sam

kako Greg šmrkće i gleda u stranu. Zatim je podigao malu keramičku figuru koju sam držala

pored kase zato što me je podsećala na psa moje majke, prezrivo je osmotrio i praktično

frljnuo nazad. Hugo sve to kao da nije ni primećivao.

„Antonija", konačno je izustio gospodin Uglađeni, „ovo je Greg Papodopulos. Greg, ovo je

Antonija Hiver."

Osetila sam kako mi se usta razvlače u dečji osmeh na pomen njegovog punog imena, ali

uspela sam da se obuzdam. Upravo sam se spremala da ispružim ruku i rukujem se kada me je

instikt naterao da sačekam i vidim da li će on to učiniti prvi. Nije ni pokušao. Niti je išta

rekao. Nije čak ni gledao u mene.

35

Upitno sam pogledala u Huga. Nelagodno se počešao po glavi. Kada je skrstio ruke na

grudima, ukočenog tela i pognute glave, znala sam da je to značilo koliko mu je užasno

neprijatno. Prijala mi je svest da će biti potrebno još puno vremena dok gospodin

Papodopulos ne bude u stanju da ga čita kao ja.

„Pa sad", rekao je Hugo, pokušavši još jednom, glasom koji je naučio u školi za vojne

kadete. „Mislim da je važno da se svi zajedno suočimo sa situacijom. Nije lako, ali dešavaće

se da u Sidneju naletimo jedni na druge i lično bih voleo da budem siguran kako bismo svi

zajedno mogli..." - govoreći to pogledao je u Grega - „bar da budemo civilizovani jedni prema

drugima."

„Potpuno se slažem", rekla sam hladnim i odsečnim glasom. Onda sam sačekala da čujem

Gregovu saglasnost. Gospodin Pap je uporno ćutao.

„

Šta ti kažeš na to, Greg?", na kraju sam upitala, pokušavajući da ostvarim kontakt. Samo

zbog Toma i ni zbog koga drugog, odlučila sam da mu pružim još jednu šansu. Podigao je

glavu i uzdahnuo, kao da je to bila najdosadnija stvar koju je od njega iko ikada tražio da

učini. Na kraju me je pogledao direktno u oči.

„Naravno", rekao je, slegnuvši ramenima. „Kako hoćete." Došlo mi je da ga ošamarim po

razmaženom, nalickanom licu. Od svih muškaraca na svetu, pomislila sam, moj dragi muž se

zaljubio baš u ovog skota.

„Super", rekao je Hugo, zadovoljan ovim napretkom. „Tom je večeras kod Vite, zar ne

Ant?"

Klimnula sam glavom.

„Sta mislite o tome da nas troje odemo na večeru gde ćete vas dvoje malo bolje da se

upoznate?", nastavio je u revnosno.

„Zauzet sam", rekao je Greg, prebrzo. »Zapravo, Hugo, mi smo zauzeti. Idemo kod Niki."

Trijumfalno me je pogledao dok je to izgovarao - sve to garantovalo mu je da će izazvati

moj još veći bol i uvredu.

Hugo je izgledao iznervirano. Znala sam da stvari nisu tekle onako kako je želeo. Njegova

najveća želja bila je da ja zavolim njegovog dragog Grega, skoro istom merom kao on - i

obrnuto - iako je i sam dobro znao da je to bilo neizvodljivo. Prekrstila sam ruke. Moj bes je

počeo da izbija.

„Znaš, Greg", počela sam. „Jedna je stvar ukrasti nekom muža i odvojiti ga od njegove kuće

i deteta, ali sasvim druga stvar je biti nepristojno grub prema osobi kojoj si to učinio i koja

pokušava prema tebi da bude ljubazna. Kao neko ko Huga poznaje strašno dugo, spremna sam

da ti udelim jedan savet. Hiverovi su porodica koja mnogo polaže na lepe manire, stoga ako

želiš da budeš uz jednog od njih, onda bi bilo bolje da lepe manire što pre i naučiš."

Zastala sam da procenim izraz njegovog lica.

„Pozdravite Niki u moje ime", nastavila sam. ,,I lepo se provedite. Laku noć."

Bio je to zlatni trenutak. Nije mi bilo važno što ću zbog njega kasnije zažaliti, osećala sam

se tako dobro izbacujući iz sebe ono što mislim. Greg je delovao besno što me je iskreno

iznenadilo. Savršeno. Moji obrazi su goreli dok mi je srce lupalo, ali osećala sam se dobro.

Požurio je napolje i zastao na vratima.

„Hugo, ja idem. Bilo bi bolje da kreneš sa mnom", prosiktao je, a zatim - na moje ogromno

zaprepašćenje - bukvalno pljunuo na moj pod.

Mirno sam pogledala u Huga. Reči su bile suvišne. Bila sam ubeđena da je Greg tog

trenutka postao istorija. Hugo je bio istinski zaljubljen u njega, ali postojale su neke granice

koje kada su Hiverovi u pitanju ne smeš nikad da prekoračiš. Greg je jednu od njih preskočio

motkom. Hugo ga je samo hladno pogledao i okrenuo se ka meni. Uzeo me je za ruku i tužno

me pogledao.

„Hvala ti što si nas pozvala večeras ovde, Ant", rekao je. „To je bilo neverovatno ljubazno

od tebe. Izvini zbog ponašanja mog prijatelja. Zvaću te sutra."

Hugo je podigao moju ruku do svojih usana i poljubio je. A onda je otišao. Kada je izašao

na ulicu, shvatila sam da je u stvari trčao za Gregom.

Na ivici očaja, vratila sam se u svoju praznu kuću.

Te noći oka nisam sklopila. Iz glave mi nije izbijao događaj iz radnje. Hugo svakako nije

mogao da ostane s nekom tako groznom i nevaspitanom osobom kakav je bio Greg. A šta ako

se dogodi da ga ostavi, da li bi nam se vratio? I da li bih ga prihvatila?

Zaista nisam znala. Bilo je prošlo više od tri meseca od kada se Hugo odselio, tri najteža

meseca u mom životu, ali usredsređena na radnju i Toma, uz pomoć Suzinog CD-a, kao što

kaže pesma - preživela sam. Nisam znala da li sam bila spremna da rizikujem da kroz sve to

ponovo prođem. Budući da je Hugo konačno shvatio da je gej: ako nije u pitanju Greg, mogao

je biti bilo ko drugi?

37

Ponovo sam se zapitala da li bi trebalo da se vratim u London. To mi je prvo palo na pamet

kada je sve krenulo nizbrdo, ali kada sam malo dublje razmislila, shvatila sam da bi Tom

mnogo teže podneo dvanaest hiljada milja udaljenosti od svog oca, nego očevu odluku da živi

s drugim muškarcem, odmah iza ugla.

Takođe sam razmotrila situaciju u kojoj bih morala svojim prijateljima i rođacima da

objašnjavam zašto sam ga napustila - ne spominjući njegovu nastranu sudbinu. U porodici

Hiver niko se nikada nije razveo kao što je ledi H volela da naglašava, a ja nisam želela da

budem odgovorna za presedan.

U stvari, toliko sam je se plašila da sam se odmah složila s Hugovim predlogom da joj

serviramo priču kako u istoj kući imamo dva telefonska broja - 'porodični broj' je bio naš stari

kućni broj, a njegov 'lični broj' bio je u stvari onaj u novoj kući. Objasnio joj je da je to nešto

što je morao da učini zbog interneta i ona u to nije posumnjala. Niko nije. Bili su, kako se

kaže, bliska porodica.

Meni je sasvim odgovaralo da se držim te priče. Do tada još uvek nisam ispričala ni svojim

roditeljima niti bilo kome od prijatelja kod kuće šta se zapravo dogodilo. Jednostavno, bilo je

previše ponižavajuće. Rekla sam samo svojim sestrama koje su to sasvim dobro prihvatile,

složivši se da je najbolje da još jedno vreme ostanem u Australiji, zbog Toma.

Kao što je moja starija sestra, ta uvek saosećajna pravnica, Rebeka, rezonovala - pokazujući

svoje pravno-analitičke sposobnosti - jedno je biti samohrana majka u Sidneju, gde je sve bilo

novo i strano, a drugo u Londonu gde bi na svakom ćošku vrebali Hugovi i moji duhovi

prošlosti. Povrh toga, podvukla je, to bi bio ogroman preokret za Toma.

Bila je u pravu, a uz sve druge razloge, nisam želela da napustim svoju malu radnju. Volela

sam 'Antikvitete' i posao je dobro išao. Znala sam da u Londonu nikada sebi ne bih mogla da

priuštim tako dobru lokaciju. Drugim rečima, nisam imala snage da se svega odjednom

odreknem. Ionako mi je Hugo majstorski upropastio veći deo života, mislila sam. I tako sam

ostala.

Hugo me nije pozvao dan posle mog susreta sa ogavnim Gregom, što me je vrlo iznenadilo,

ali zato Suzi jeste.

„Čujem da je tvoj muž raskinuo sa svojim slatkim dečkom", rekla je s neba pa u rebra, kao

i uvek.

„Zaboga, odakle ti to?", upitala sam, i dalje nenaviknuta na brzinu kojom su se tračevi širili

po Ist saburbu, mada oduševljena novostima.

„Jutros sam išla kod frizera. Greg nije bio tamo. Bio je previše uzrujan. Otišao je kod Niki

da se uteši."

„O, bože", rekla sam.

„Hoćeš li primiti Huga nazad, Ant?", upitala je Suzi. „Mislim, ako bude hteo da se vrati?"

Na trenutak sam razmislila i odgovor za kojim sam cele noći tragala, najednom mi je sinuo

u glavi.

„Neću", odlučno sam rekla. „On je gej."

„Pametna devojčica", rekla je Suzi. „Takvu te volim."

Imala sam sreće što sam došla do tog zaključka zato što sam, dva dana kasnije, čula da se

Greg ponovo uselio kod Huga. Nisam shvatala šta je moj neodoljivi muž video u tom

neotesanku, ali bio je odrastao čovek i mogao je sam da odlučuje. I po ko zna koji put se

dokazalo isto, pomislila sam, žudnja pobeđuje sve.

Prolazile su prazne nedelje bez Huga i dok je lišće opadalo s drveća Kvinstrita i Sidnej se

polako ali sigurno pretvarao u sumornu verziju zime, trudila sam se da ne razmišljam o sebi i

skoncentrišem se na Tomovu sreću.

Takođe mi je bilo drago što imam radnju koja mi je skretala misli i koja je poslovala bolje

nego ikad, naročito posle fantastičnog priloga o njoj na šest strana u časopisu Vog living.

Raskošne slike radnje i kuće, kao i mnogobrojne fotografije predivnih detalja, silno su

obradovale Toma i mene - takoreći savršeni par (na naš poseban način). To me je mnogo

radovalo. Latila sam se svog starog hobija - izrade goblena, kako bih ispunila duge noći u kući

i dane sa slabijim prometom u radnji.

Tom je izmislio svoje ime za moj obnovljeni hobi. Jednog mirnog popodneva 'pomagao'

mi je u 'Antikvitetima' kao što je obično radio posle škole i kada je preuredio izlog sa starim

čajnicima - prilično dobro, moram da priznam - prišao mi je, naslonio se na stolicu i počeo da

posmatra kako vezem.

„Mama, šta to radiš? Šiješ?", upitao je nakon par trenutaka.

„Ovo jeste neka vrsta šivenja", objasnila sam mu. „Ali zove se vezenje."

Posmatrao je još neko vreme kako radim da bi izgovorio jedan od svojih karakterističnih,

samo njemu svojstvenih komentara. Tom je bio vrlo precizan dečak.

39

„Pa, mislim da je bolje da to zoveš popunjavanje rupa, zato što to stvarno i jeste. Samo

popunjavaš rupe vunicom."

Od tada smo to tako i zvali, popunjavanje rupa. Ali, koliko god to Tomu izgledalo

besmisleno, meni je pričinjavalo veliko zadovoljstvo. Uživala sam u smišljanju elegantnih

šara koje sam vezla na jastučićima za radnju.

Jarko ružičasti jastučići sa izvezenim 'Da' s jedne i 'Ne' s druge strane, najbolje su se

prodavali. Za njima je išao odgovarajući par s natpisima 'Letim od sreće' na tamnoplavom i

'Umirem od dosade', na lila jastučiću. Moje rukotvorine prilično su poljuljale lokalno

stanovništvo i podjednako su ih kupovale mršave žene s velikim dijamantima i skupim

frizurama kao i ukusno obučeni mladići s jakim mišićima i modernim frizurama. Generalno,

to je bila moja klijentela.

Tako su tekli moji dani - sedela sam u radnji, popunjavala rupe - noći sam provodila jedući

keks pred televizorom, uz napade plača bez posebnog razloga. Jednom se umalo nisam

udavila sa čokoladnim keksom, jecajući nad reklamom Britiš Ervejsa. Bila je krajnje

patetična.

A onda, jednog dana, kada sam stvarno počela da se pitam da li ću ikada ponovo izaći

napolje, pozamašan predmet je ispao iz mog poštanskog sandučeta. Bio je to jarko ružičasti

koverat, oivičen ukrasnim papirom i adresiran zlatnim slovima; sadržao je najlepšu pozivnicu

koju sam ikada videla. Bila je od Suzi koja je pravila ogromnu zabavu za svoj četrdeseti

rođendan u njihovoj letnjoj kući u Palm biču.

„Razmišljala sam da je napravim u gradu", rekla mi je sledećeg jutra, kada smo se videle

na pauzi za ručak u Kvinstritu, „zato što je zima, ali hoću da ljudi za to odvoje ceo vikend.

Moje venčanje nije bilo veliko, umesto toga slavim rođendane. Pet stotina mojih najbližih

prijatelja'',smejala se .,,Samo prijatno malo večernje okupljanje..."

Zbilja, to je bilo ono što sam najviše volela kod Suzi - umela je da se smeje sama sebi.

Definitivno je bila centralna figura u visokim krugovima pa čak i među 'vrhunskim gradskim'

prevarantima u svom profesionalnom životu, međutim, znala je da prozre i smešnu stranu

svega toga.

Ispod krem de la mer kože, armanijevog stila od glave do pete, isfenirane kose i pravih

dijamanata, savest je mučila Suzi Torogud.

Pretpostavljala sam da su to bili ostaci iz njenih radikalnih studentskih dana, kada je

planirala da se posveti zalaganju za ljudskih prava, pre nego što se obrela u mnogo unosnijem

poslu akcionarskih odnosa s javnošću. Jednom joj je izletelo da je svakog Božića radila u

narodnoj kuhinji, ali me je naterala da se zakunem da to nikada neću spomenuti nekoj od

'devojaka'. Nije htela da misle o njoj kao o 'čistunici'.

„Mrzela bih kada bih se previše poistovetila sa svojim udatim prezimenom",* rekla je,

cereći se.

Iako je bilo dobro znati da nije bila glupa kao Niki Majer ili Karolina Frenč, oduševljavalo

me je što je rođendansku zabavu organzovala zapravo ona Suzina strana koja je pripadala

visokom društvu. Konačno sam bila spremna za dobar provod.

„Tema žurke je Hiljadu i jedna noć", uzbuđeno mi je rekla. „Unajmila sam momka, zove se

Entoni Mejburi, da sve organizuje. Zapravo je modni kreator, u stvari on mi šije haljinu za

zabavu, ali briljantan je u stilizovanju žurki - posebno kada novac nije problem."

Ponovo se nasmejala sebi i nekako, kada Suzi priča ovakve stvari, nimalo mi nije smetalo.

Obično sam mrzela kada ljudi pričaju o novcu, ali ona je bila ponosna na svoje bogatstvo -

odnosno na njihovo bogatstvo - na način koji je bio prihvatljiv za svakoga. Počeli su skoro od

nule, rekla mi je, ali zajednički su stvarali i dostigli visok kapital, domogli se direktorskih

položaja, i napravili karijeru.

Nisam imala ideju koliko novca su zaista imali - za razliku od ljudi koji su bili pravi

milijarderi, nikada stvarno nisam razumela koliko novca je potrebno da bi se neko smatrao

'bogatašem' - ali bilo je očigledno da su se ostale žene u tim krugovima razlikovale od Suzi.

Ona i Rodžer imali su mnogo više od ostalih.

U početku me je čudilo da smo Hugo i ja poznavali toliko bogatih ljudi u Sidneju, ali posle

nekog vremena bilo je sasvim lako zaboraviti

da je tamo negde postojao stvaran svet. U Londonu su svi konstantno bili svesni da tamo

negde u velikim gradovima obitavaju jako srećni, ali u Sidneju - ja sam retko odlazila van

Vulare, osim kada bih odlazila u Palm bič ili u jednu od svojih kupovnih ekspedicija - lako je

bilo verovati da svako živi u kući od pet miliona dolara, ima prekookeansku jahtu, svake

večeri jede van kuće i leti prvom kasom.

*Suzino prezime, Thorogood, u slobodnom prevodu glasi otprilike potpuno dobar.

41

Zaista sam pokušala da podsetim sebe da je život koji sam živela bio normalan, ali u to

vreme mi je prijalo da delim Suzino uzbuđenje dok je razmatrala šta bi to moglo da se pamti

kao 'žurka decenije'.

Osim toga, kod Suzi sam volela još nešto - zabavna, ljubazna i samokritična, bila je

neverovatno ambiciozna u svakom segmentu svog života. Nije joj bilo dovoljno to što je bila

poštovana u društvu, najuspešnija žena u svojoj profesiji, popularna i obožavana majka dvoje

dece, takođe je morala da bude i famozna domaćica i da nosi savršenu veličinu 10 - čula sam

da je bila i apsolutna vladarka teniskih terena. Mrzela je da gubi.

Suzi je čvrsto odlučila da njena zabava bude nezaboravni događaj.

„Gomila stvari dolazi avionima iz Maroka i Indije, kao dekor", rekla mi je. „Stiže dvesta

tepiha i na stotine lampi i jastučića, zatim veliki bojeni tanjiri na kojima ćemo da služimo

kus-kus. Imamo vezene šatore koji dolaze iz Radžastana, muzičare iz Goe i kuvara iz

Marakeša. Dekor će prosto preterano očaravati, ali ipak ne pravimo maskembal. Hoću da se

ljudi obuku stvarno dobro i da izgledaju predivno. Vog entertejning dolazi na žurku da napravi

prilog, zato moraš da obučeš nešto fantastično, Antonija. Ovoga puta bez japanki - tako ih vi

Britanci zovete, zar ne?''

Gledala me je sa simpatijama. Znala sam da mi je kosa vapila za pranjem, na sebi sam

imala uobičajene slojeve vrećaste odeće i par starih cipela koje su bile zrele za penziju. Tu je

bila i moja verna meksička torbica.

„Pozajmicu ti nešto nakita", rekla je.

„Ma u redu je", rekla sam imitirajući uobraženost. „Kod kuće u stvari imam jako dobru

kolekciju nakita, iz trezora Hiverovih. Jedna od prednosti udaje za aristokratu, kapiraš. Ne

nosim ga svaki dan kao ostali emigranti."

Kikotale smo se.

„Molim? Korišćeni nakit?", uzviknula je, navlačeći na lice facu užasa - priče o Nikinoj

poseti Volisu.

Slatko smo se smejale i raspoloženje mi se još više popravilo kada mi je Suzi rekla da želi

da budem jedna od odabranih 'devojaka' koje će provesti ceo vikend u njenoj kući. Plan je bio

da u petak uveče doletim hidroavionom koji su planirali da iznajme na ceo vikend kako bi pre-

vozili goste iz grada do Palm biča i nazad.

Bila sam i ranije u Suzinoj 'letnjoj kući', zamišljala sam da tako izgleda Kenedijev

letnjikovac na Majni, sa širokim verandama, manikiranim travnjacima i teniskim terenima i

naravno više spavaćih soba i gostinskih kućica nego što može da se izbroji. Nisam mogla da

dočekam tu noć.

Četiri nedelje kasnije, dok smo čekale da pristignu prvi gosti, gledajući u okean sa Suzine

verande, imala sam utisak da izgledam bolje nego na sopstvenom venčanju. Nesumnjivo

nikada pre nisam bila toliko doterana. Sve žene u kući prošle su kroz vešte ruke manikira,

pedikira i masera onog dana kada je Suzi dovela tim šminkera i frizera da obave poslednje

pripreme ulepšavanja. Osetila sam neviđeno olakšanje shvativši da gospodin Papodopulos

nije jedan od njih, pretpostavljala sam da se Suzi za to pobrinula.

Najbolje od svega bilo je to što sam nosila najlepšu haljinu koju je njen prijatelj Entoni

Mejburi kreirao specijalno za mene. Osećala sam se kao filmska zvezda. Učinio je nešto

fantastično sa skrivenom postavom tako da ispod nje nisam morala da nosim baš ništa, a da ne

izgubim samopouzdanje. Haljina je bila od glatke nabrane svile rubin crvene, s dugim

rukavima i neverovatno golim leđima, zlatnim lančićima koji su mi se ukrštali na leđima i oko

kukova kako mi haljina ne bi skliznula niz telo.

„Ova boja ti dobro ide uz kosu", rekao mi je na prvoj probi, mršteći se u ogledalu pri

pogledu na haljinu, kao da pokušava da se seti prave reči. „Neka vrsta mišje sive, zar ne? Ali

stoji ti. Neverovatno."

Držeći materijal prislonjen uz mene počeo je da ga seče. ,,Vi Engleskinje imate predivnu

kožu. Hajde da je što više pokažemo, a da se ne smrzneš."

Sa podignutom kosom, moćnim parom hiverovskih visećih dijamantskih minđuša i svojim

najboljim džimi ču ukrašenim papučama na nogama, istinski sam se osećala kao zanosna

Sidnejka - upravo tako me je Suzi opisala.

„Izgledaš divno, Ant", rekla mi je kada sam sišla u dnevnu sobu.

Zvučala je sasvim iskreno i vragolasto me pogledavši, dodala, „Niko nikada ne bi pomislio da

si Engleskinja."

Ona je izgledala kao Kameron Dijaz lično, u višeslojnom kaftanu od šifona, različitih

nijansi zelene kroz koji se naziralo njeno vitko telo. U kosi je imala smaragdne visuljke u

obliku srca i ogroman dragulj na čelu - rođendanski poklon od Rodžera koji je izgledao

43

prilično uštogljeno u paun plavim svilenim šalvarama koje su specijalno za njega bile

napravljene u Džipuru.

Stajala sam na verandi, naslonjena na ogradu i gledala u vezene šatore pune jastučića i

tepiha, užarenih mangala koji su održavali toplotu, u četu konobara sa srebrnim

poslužavnicima sa šampanjcem i koktelima i u ogromne cvetne aranžmane koji su ličili na

ptice čarobnih boja. Vazduh je bio težak i mirisan dok je mali orkestar svirao egzotičnu

muziku na citri. Entoni Mejburi s turbanom na glavi, namignuo mi je u prolazu, obavljajući

poslednje popravke na svojim dekoracijama.

,,Večeras ćemo se provesti kao nikada u životu", rekla je Suzi, kucnuvši svojom čašom

punom šampanjca o moju i pohitala da pozdravi svoje prve goste.

Verovala sam da je tako.

5

Pogrešno. Među prvim gostima koji su stigli u Palm bič bili su Niki i Dejvid Majer - i Greg

Papodopulos. Jedan dragoceni trenutak živela sam u nadi da Hugo neće biti s njima, međutim,

nekoliko sekundi kasnije začula sam nepogrešivi glas koji je dopirao iz gostinske sobe.

„Jao, Suzi", cvrkutao je. „Ne... Ovo je fantastično. Greg mi je pričao koliko je divno ovo

mesto, ali nisam imao pojma da je u pitanju pravi predsednički letnjikovac."

Obično me je zabavljao način na koji su on i svi ostali članovi njegove porodice

upotrebljavali reč 'ne' u cilju izražavanja svog najdubljeg oduševljenja (na primer: O, ne,

oduševljen sam. Neeeee, fantastično! bila je uobičajena reakcija Hiverovih na božićne

poklone), ali to je bila poslednja stvar koju sam u tom trenutku želela da čujem. Posebno zato

što sam te večeri otkrila pomalo drugačiji ton u Hugovom glasu. U trenutku kada je stigao do

cvetnih aranžmana - „Ne! Ovo je predivno. Sviđa nam se. Božanstveno..." - uspela sam da

prokljuvim šta je to drugačije. Sviđa nam se? Nam? Zvučao je naglašeno pederski.

Niki i Greg su me odmah 'snimili' - kako stojim sama - ne pokazujući preteranu želju da

naprave deset koraka i jave mi se, pa čak ni da mahnu rukom ili klimnu glavom.

Često mi pada na pamet kako na svetu postoji mnogo više ostataka životinjske inteligencije

u ljudskim bićima nego što to sami sebi želimo da priznamo. Kako bi drugačije moglo da se

objasni ponašanje dvoje ljudi koji su treću osobu ugledali i prepoznali i nisu iskazali nikakvu

nameru da to i pokažu? To je sigurno imalo neke veze sa antiferomonima. Ipak, u tom

trenutku u meni se naprasno probudio jedan sasvim drugi instikt - da pobegnem pre nego li me

Hugo primeti.

Trudeći se da ne upadam u oči, ležerno sam sišla s verande i nonšalantno krenula ka

šatorima, kao da je to bilo jedino mesto na planeti na kome bih volela da budem. Mogla bih da

se zakunem da sam u tom trenutku osetila vrelinu malicioznih pogleda na svojim leđima,

naravno, mogla sam samo da ih zamislim.

Međutim, nisam morala dugo da maštam. Nikin glas bio je više nego stvaran u trenutku

kada je razgovetno uzviknula: „Ćao Hugo, dušo. Pogledaj, eno je tvoja bivša žena u crvenoj

haljini. Liči na Deda Mrazicu koja očajnički traga za nekim ko će s njom da priča. Kakav

blam! Napokon izgleda pristojno, zar ne?"

Nisam uspela da čujem Hugov odgovor jer sam tada već bila i dubokoj senci šatora,

pronašavši utočište u mraku. Ostala sam tu duže nego što se to smatralo 'pristojnim',

uglavnom očajavajući zbog svega što mi se sručilo na glavu. Zabolelo me je kada me je Niki

nazvala Hugovom 'bivšom', a mi smo itekako još uvek bili u braku, uprkos činjenici da više

nismo živeli zajedno.

Ostatak večeri nije prošao ništa bolje. Poznavala sam dosta ljudi na žurci, ali cela atmosfera

mi je išla na živce jer sam konstatno bila svesna Hugovog i Gregovog prisustva. Kuda god da

krenem, nabasala bih na njih dvojicu - iako se prostor za zabavu nikako nije mogao nazvati

malim.

Suzi i Entoni su podelili vrt na mnoštvo posebnih delova što je podsećalo na niz soba od

kojih je svaka bila drugačija tako da se sticao utisak da je uvek postojao neki kutak u kojem je

moglo da se otkrije ili dogodi nešto novo.

Napolju se nalazio ogroman podijum za ples i stolovi s posluženjem, bile su tu neverovatne

količine kus-kusa, egzotičnog voća i koječega drugog, a nadomak toga okretali su se jarići na

ražnju. Unaokolo su bili postavljeni i različiti šankovi za kojima su služili sve vrste pića.

Šatori su bili zone za opuštanje. U njima se leškarilo, muvalo ili sedelo u grupama. Sve to,

međutim, za mene nije bio dovoljno veliki prostor da pobegnem od doteranog para koji kao

da se uvek ludo provodio baš u onom uglu koji bih pokušala da istražim.

Iako sam se bedno provodila, mogla sam da vidim da je zabava fenomenalna, i bilo mi je

drago zbog Suzi. Gosti su se naročito potrudili oko svog izgleda - što je za domaćicu uvek bio

45

veliki kompliment - i još su napunili podijum odmah na početku. Oni koji nisu igrali, kon-

stantno su zujali i na svakom ćošku se mogao čuti smeh koji je odzvanjao kroz noć.

Bez sumnje, ovo je bila jedna od najboljih zabava na kojoj sam ikada bila. Bila je prava

šteta što sam istovremeno prolazila kroz tako loš period.

Koliko god da sam se trudila, nikako nisam mogla da se uklopim. Jednostavno sam lelujala

unaokolo, osećajući se krajnje usamljenom. Problem je bio u tome što nisam imala grupu

prijatelja kojoj bih se vraćala, i to je, shvatila sam, bilo nešto što sam u svom životu prihvatala

kao konačno. Uvek sam se odlično uklapala u velike žurke, ali sada sam se osećala sasvim

suvišnom. Najgore od svega, naravno, bilo je to što nisam imala Huga.

Kad sam se vratila malo unazad, nisam mogla da verujem koliko sam zapravo bila glupava,

ali bila sam vrlo uzbuđena zbog Suzinih velikih planova pa nisam ni stigla o svemu dublje da

razmislim - ovo je bila prva velika žurka na kojoj sam bila bez njega od moje devetnaeste

godine. Ceo taj pakao pogoršavala je činjenica da je on bio tu s nekim drugim. Ni o tome

nisam razmišljala tako da me je veoma povredilo što mi Suzi nije napomenula da će Hugo i

Greg doći zajedno. Bilo je krajnje netipično za nju da bude toliko neuviđavna.

Povrh sve moje nesreće, imala sam čudan osećaj da ljudi nisu bili naročito oduševljeni što

me vide. Pokušala sam da ubedim sebe kako je to bio proizvod moje nesigurnosti, ali

postajalo je očigledno da ni na jednom mestu zaista nisam bila dobrodošla. Kada bih se

pridružila grupici koju poznajem, primetila bih kako najednom zaćute, značajno se pogledaju,

a zatim nastave razgovor na način koji me je potpuno istiskivao iz cele kombinaciie. Zatim

bih klisnula dalje i pokušala kod sledeće grupice. Jedini trenuci tokom cele večeri kada sam

se osećala srećnom, bili su oni kad sam stajala sa Suzi i Rodžerom, ali nisam mogla cele

večeri da trčkaram za njima kao prilepak.

Konačno sam shvatila da ne umišljam kada mi je Karolina Frenč bukvalno okrenula leđa u

trenutku kada je primetila da joj se približavam. Pre toga je nisam videla dosta dugo i veoma

sam se radovala razgovoru s njom, ali ona se spretno okrenula i nastavila da me ignoriše. Bila

sam toliko zapanjena da sam se ukopala u mestu, i primetila kako mi muškarac s kojim je

pričala, upućuje pomalo postiđen pogled preko njenog ramena, što je samo potvrdilo moje

najgore strahove. Nisam mogla da verujem; nisam mogla da zamislim da to ljudi stvarno rade.

Očigledno su još uvek bili na Tomovom nivou. Ni manje ni više.

Sve je bilo više nego grozno, ali najgore od svega, nisam imala s kim da igram. Volela sam

da plešem i nisam mogla ni da zamislim kako je to biti izostavljen. To me je nateralo da

shvatim, po ko zna koji put, koliko sam bila srećna svih tih godina kada sam mogla bezbrižno

da odvučem Huga na podijum i sita se izigram.

Kada se jednom dočepate podijuma sve je dobro, uvek se nađe neko s kim ćete da đuskate,

ali prvi partner je najvažniji. Svakako nisam imala petlju da se usudim na ples sama. Da sam

bila bar malo pripita, verovatno bih, ali povrh svega, proživljavala sam jednu od onih noći

kada svaka sledeća čaša pića čini da se osećate još treznije.

Na kraju sam jednostavno digla ruke od dobrog provoda i sela na stolicu gledajući druge

ljude kako igraju, i osećajući se kao neka vrsta patetične babadevojke koja s nostalgijom gleda

mladež kako se zabavljaja, i uzdiše. Pokušala sam da svemu dodam interesantnu notu, bar na

antropološkom nivou, čisto da mi vreme brže prođe.

Sedela sam tako dobrih deset minuta - a možda i deset sati - pitajući se kako bih mogla da se

iskradem i odem u krevet, a da to Suzi ne primeti, kada se pojavio moj spasitelj u obliku

Entonija Mejburija. Stao je ispred mene i elegantno ispružio ruku.

„Mogu li da zamolim tvoju božanstvenu haljinu za ovaj ples?", upitao je.

Praktično sam skočila sa stolice i uletela mu u zagrljaj. Konačno, pomislila sam, konačno

ću početi da uživam u žurci. Entoni je bio dobar igrač koji me je spretno vrteo po podijumu,

šapućući duhovite i zajedljive komentare na račun prisutnih i njihove odeće.

Di-džej je puštao odličnu muziku što mi je pomoglo da na trenutak zaboravim na svoju

turobnu stvarnost. Ali ne zadugo. Na podijum su se popeli, ko drugi do Majerovi, Frenčovi i

tandem Hiver-Papodopulos. Po svemu sudeći svi su se sjajno zabavljali. Hugo je u jednom

trenutku skinuo sako i raskopčao košulju do pojasa - nedostajala mu je još samo kajla,

pomislila sam - i nastavio da skakuće na temu popularnog irskog folka.

Entoni nije primetio novopridošle parove na podijumu, ili mu to jednostavno nije bilo

važno, a ja sam dala sve od sebe da ne izgubim korak iako sam iznenada osetila neverovatan

gubitak samopouzdanja. Onog časa kada počnete da razmišljate o koracima, prosto izgubite

ritam i definitivno zabrljate. Osećala sam se kao loše isprogramiran robot.

I baš kada sam se spremala da povratim izgubljeni korak, Entoni me je u velikom okretu

iznenada pustio. Zavtela sam se i našla se licem u lice s Karolininim mužem, Tonijem. Kao i

na svakoj normalnoj žurci, osmehnuo mi se i uzeo me za ruku. Nastavili smo da igramo

prijateljski i opušteno. Možda će ovo na kraju ispasti veoma zabavno veče, pomislila sam.

47

Ali, ne lezi vraže. Karolina je iznenada čvrsto uvukla ruke između mene i svog muža,

okrenuvši mi po drugi put leđa tako da sam ostala da stojim sama na sred podijuma za igru,

kao totalni idiot. Osvrnula sam se oko sebe u želji da pronađem Entonija i ugledala ga kako,

na moj veliki užas, pleše s Niki. Dejvida Majera nije bilo na vidiku, Hugo i Greg plesali su

stiskavac. Greg me je pogledao direktno u oči i gladno liznuo Huga po vratu.

Kao pokisla sišla sam s podijuma.

Želela sam da pobegnem u svoju sobu, ali Suzi i Rodžer su sedeli u ljuljašci na verandi i

nije bilo načina da se uvučem u kuću bez objašnjenja. Osetila sam kako mi naviru suze.

Morala sam da pobegnem iz gužve. Morala sam da budem sama.

Jecajući, potrčala sam niz travnjak, ne gledajući kuda idem. Na pola puta između kuće i

plaže, ugledala sam malu drvenu kuću, priljubljenu uz baštenski zid, skrivenu od pogleda. Sa

olakšanjem sam potrčala ka njoj i ušla unutra. U kućici je vladao mrkli mrak. Međutm, tada

sam već uveliko plakala tako da nisam ni primetila priliku koja je sedela u uglu. Kada su mi se

oči privikle na mrak primetila sam žar od cigarete i uskliknula.

Bio je to Nikin muž, Dejvid. Prepoznali smo jedno drugo. Odmah je ustao i prišao mi.

„Zdravo, Antonija", rekao je, bacajući cigaretu kroz otvoreni prozor. „Šta se desilo, mlada

damo?"

Prišao je bliže i uhvatio me za ruku. Briznula sam neutešno u plač. Niz lice su mi tekli

potoci gorkih suza od kojih boli duša. I koliko god da sam se trudila da se smirim, plakala sam

sve neutešnije i jače. Pre nego što sam shvatila šta se događa, Dejvid me je zagrlio. Toplo,

skoro bratski. To me je iznenada dirnulo, bila mi je potrebna uteha, zagrljaj, nežna reč.

Međutim, odjednom sam osetila kako mu leva ruka šara po mojoj butini i odmah se vratila u

stvarnost. U tom trenutku, njegova druga ruka je zalutala ispod moje haljine - gde nije bilo

ničeg što bi ga zaustavilo - i počela da miluje moju desnu dojku.

„Dejvide! Prestani!", vrisnula sam preneraženo, zvučeći kao uvređena tinejdžerka, ali on

kao da me nije čuo. Odgurnuo me je uza zid i bacio se na mene pokušavajući da mi zavuče

koleno među noge. Uspela sam da ga zadržim na odstojanju dovoljno dugo da se izmigoljim iz

njegovog stiska, ali problem je bio u tome što je bio neuporedivo jači i teži tako da sam ubrzo

osetila hladne i tvrde daske na svojim golim leđima. Bila sam u totalnom ćorsokaku.

Odjednom me je ispunio panični strah.

,Verovatno je grozno videti svog muža kako se drpa sa onim pederčićem", rekao mi je na

uvo. „Sigurno je frustrirajuće što odrasla devojčica kao ti nema muškarca u svom krevetu, a?

Kladim se da si noću užasno usamljena u onoj velikoj kući."

Tada mu je ruka već uveliko bila pod mojom suknjom i duboko sam zažalila što sam

pristala na Entonijevu ideju da ne nosim donji veš.

,,Opa", dahtao je Dejvid, vidno ohrabren. „Nemaš gaćice. Verovatno žudiš za ovim."

Nasmejao se sopstvenoj šali i počeo da mi balavi po licu. Bila sam zgađena. Pokušala sam

da ga udarim, ili bar da vrištim, ali to nije nimalo lako kada vam neko pokrije usta svojima.

Sve je trajalo nekoliko sekundi, iako se činilo da su u pitanju sati.

Kao da sam se borila sa ogromnom lignjom. Usredsredila bih se na to da olabavim njegov

stisak na jednom mestu da bih sekund kasnije osetila kako mu ruka rovari na sasvim drugom

mestu. Povrh svega, osetila sam kako njegov ukrućeni penis pritiska moj donji stomak dok ga

je grubo trljao gore dole. U celoj toj strahoti i gađenju, shvatila sam da je uspeo da mi odveže

gornji deo haljine, tako da su mi grudi bile potpuno otkrivene da bi mi samo sekund kasnije

zavrnuo suknju iznad bedara. Kada sam začula da otkopčava rajsferšlus ispunio me je pravi

užas. I to me je spasilo.

U trenutku kada je osetio da mi se telo opušta, pomislio je da je došao njegov čas. Odmakao

se na korak od mene, spreman za finalni napad. Iskoristila sam trenutak njegove nepažnje i

svom snagom mu zarila koleno u jaja. Jauknuo je od bola.

„Jebena kučko! Kurvetino", prosiktao je, zateturavši se od mene. Ugrabila sam priliku i

svom snagom pojurila ka vratima. Izletela sam napolje i potrčala niz travnjak.

Držeći haljinu jednom rukom, trčala sam koliko su me noge nosile na očigled zapanjenih

parova koji su se ljubili pod baštenskim zidom. Izrazi na njihovim licima vratili su me u

stvarnost. Znala sam da ne smem da se vratim na žurku u takvom stanju.

Sakrila sam se iza šatora s poslugom i pogledala oko sebe. Srećom, vladao je mrkli mrak.

Pipajući i saplićući se o konopce, stigla sam do zadnjeg dela kuće. Morala sam da se probijam

kroz veliko, oštro žbunje kako bih se dočepala drugog kraja kuće, gde se, koliko sam se

sećala, nalazio zadnji ulaz u kuću koji je bio na suprotnoj strani od glavnog ulaza. Sa

olakšanjem sam shvatila da su vrata otvorena. Ušunjala sam se unutra i začula Suzin glas

kojim je ispraćala neke od gostiju.

Otrčala sam u svoju sobu i zaključala se. Strgnula sam haljinu sa sebe, gurnula je u

plastičnu kesu i sve bacila u kantu za otpatke. Onda sam uletela u tuš kabinu i pustila najjači

49

mlaz vode. Trenutak pre nego što sam ušla, pogledala sam se u ogledalu. Kakva nakaza.

Šminka mi je bila razmazana po celom licu dok mi je kosa ličila na rastureno ptičje gnezdo.

Zgadila sam se sama sebi. Dok sam kasnije ribala maskaru sa obraza, shvatila sam da mi

nedostaje jedna dijamantska minđuša.

Dobro je što sam za svoje loše stanje mogla da okrivim mamurluk. Najteže mi je palo

Suzino ushićeno rezimiranje žurke. Nisam smela da joj priznam da mi je to bilo najgora noć u

životu koja se završila pokušajem silovanja.

„Sinoć te skoro uopšte nisam videla, Ant", rekla je jedući sendvič s prženim jajima, sedeći

na verandi, i noseći na sebi kašmirsku bluzu i preko toga beli džemper od kašmira i ne

skidajući svoje veoma tamne naočari. „Gde si se izgubila?"

I sama sam bila zapanjena odličnom maskom koju sam uspevala da zadržim na licu.

„Ma znaš, muvala sam se okolo, pričala s ljudima, plesala, pila previše..."

„Drago mi je da si se lepo provela, Ant", rekla je, tapšući me po nozi. „Malo sam se

zabrinula kada sam videla da dolazi Greg. Uopšte ga nisam pozvala, znaš - ne ubrajam ga u

svoje prijatelje. On samo radi u salonu u kojem se friziram. Priznajem, Huga sam zvala, ali

sam ga izričito zamolila da ga ne povede, što je on bez problema prihvatio. Naravno, Grega je

dovela Niki Majer. Besna sam na nju. Hugu je bilo zaista neprijatno kada je ušao i ugledao ih

na verandi..."

„Znači njih dvojica nisu došli zajedno?", upitala sam.

Suzi je odmahnula glavom. „Ne", rekla je sa ustima punim jaja. „Definitivno su odvojeno

stigli, ali igrom slučaja jedan za drugim. Hugo se baš iznenadio kada je ugledao Grega."

Zastala je da me pogleda u oči, ne znajući šta još da kaže. Rekla sam to umesto nje.

„Ali mu nije mnogo smetalo, zar ne?", uzdahnula sam.

„Ne, nije. Zao mi je, Ant."

Posle doručka rekla sam Suzi da mi je potreban vazduh i naterala sebe da se vratim u letnju

kućicu. Morala sam da pronađem drugu minđušu. Minđuše su pripadale Hugovoj baki i

osećala sam se odgovornom za njih.

Pokupila sam svoje papuče, raštrkane po travnjaku od prethodne noći, i naterala se da uđem

među drvene zidove. Sinoć je delovala kao soba za mučenje, a sada, po jutarnjem suncu,

izgledala je tako krhko. Osetila sam slabost pri samom pogledu na ugao u koji me je saterao

Dejvid i odmah se bacila u potragu za minđušom. Tražila sam svuda, ali nije joj bilo ni traga.

Bio je to savršeni kraj savršenog vikenda, zaista.

Jednog posebno hladnog dana, nekoliko dana kasnije, bila sam u radnji, zadovoljna svakim

novim minutom koji je Suzinu rođendansku žurku ostavljao iza mene.

Predano sam se posvetila reorganizaciji preostalih zaliha i pravljenju jastučića - planirajući

da ih prodajem na veliko. Još uvek su me, u dugim nesanim noćima, proganjala neprijatna

sećanja na balava usta i čelične ruke Dejvida Majera. Međutim, danju je bilo sasvim drugačije.

Udubljivala sam se u posao, uspevajući da potisnem te turobne misli.

Tog dana sam sedela iza pulta i vezla dok je visoka crvenokosa žena, koja je u poslednje

vreme često svraćala, prebirala po starinskom rublju. Začula sam škripu kočnica i ugledala

kako se nizak crveni sportski auto naglo zaustavlja ispred radnje. Vrata su se zalupila i Niki

Majer je uletela unutra. Kad je ugledala drugu ženu, odmah je zastala, praveći se kako

razgleda escajg.

Crvenokosa je platila svoje jastučnice i otišla. Kada su se za njom zatvorila vrata, Niki se

okrenula prema meni, prodefilovala do mesta na kome sam sedela i iz džepa izvadila moju

dijamantsku minđušu.

„Prepoznaješ li ovo?", upitala me je, ljuljajući je pred mojim licem.

Osmenula sam se sa olakšanjem, toliko srećna što je vidim da u trenutku nisam našla za

shodno da se pozabavim mišlju kako je Niki uopšte umešana u celu priču. Očigledno nisam

posedovala njenu moć kratke ali efektne analize.

,,Oh!", oduševljeno sam rekla, posegnuvši rukom za njom. „Moja minđuša. Kakvo

olakšanje..."

Ali pre nego što sam je uzela, ona je izazivački sklonila u stranu.

„Čekaj malo, kurvice", prosiktala je. „Sta misliš odakle mi?"

Situacija je počela da se zakuvava.

„Pa, izgubila sam je na Suzinoj žurci..."

„Da, izgubila si je, je 1' da? E pa, pronašla asm je u džepu svog muža kao što sam pronašla

i tvoj karmin svuda po njegovoj kragni, kalašturo."

Zaprepašćeno sam je pogledala.

,Viđena si kako izlaziš iz one kolibe u kojoj si se drpala s mojim mužem. A onda sam u

njegovom džepu pronašla ovo. To liči na tebe. Tipična engleska drolja. Samo zato što ti se

muž kreše s pederom, ne znači da možeš da kradeš tuđe muževe."

51

Bila sam frapirana. Nisam znala šta da kažem. Verovatno mi ne bi poverovala da sam joj

rekla kako je njen muž pokušao da me siluje, zar ne?

„Karolina mi je rekla da si nasrtala i na njenog Tonija, iste večeri", nastavila je. „Onda si

iskoristila pijanstvo mog Dejvida. Ne laskaj sebi, te noći je u sebi imao toliko koke da je

mogao da pojebe sve kurve s Kings krosa, zato ne pokušavaj da tražiš repete. Ionako je rekao

da si santa leda."

Počela je naglas da se cereka. Prostački i bezobrazno. Otvorila sam usta kao riba, ali iz njih

ništa nije izlazilo.

„Pazi šta radiš bestidnice, imamo pik na tebe. Rekla sam Suzi i ostalim devojkama šta si

uradila i budi sigurna da u Ist saburbu više nigde nisi dobrodošla."

Zatim se nagnula preko pulta i prostrelila me svojim veštačkim zelenim pogledom.

„Zažalićeš što si ikada došla u Sidnej, ti jeftina engleska namigušo", šapnula je preteći i

spustila minđušu u moju šolju sa čajem.

6

Nedelje koje su usledile posle Nikine posete mojoj radnji bile su najgore u mom životu sve

do 1. septembra koji je važio za zvaničan početak proleća u Australiji iako je tog dana

osvanuo još jedan u nizu tipičnih sumornih dana.

Tog popodneva odlučila sam da sortiram svoje poreske priznanice i zatvorim ranije kako

bih otišla po Toma u školu - gde sam ga obično čekala ubogo sama jer su me ostale majke

uporno izbegavale, ujedno sam bila primorana da plaćam parking zato što nisam znala da je

ulica bila podeljena na zone - kad sam ga pokupila, celim putem mi se žalio na svoje časove

klavira.

Onda smo otišli u Vulvorts u Dabl beju gde sam nakupovala jednonedeljnu količinu hrane i

pakovanje zihernadli da bih zakopčala suknju s koje mi je otpalo dugme u delu supermarketa

za peciva; iznervirana Tomovim upornim cviljenjem zbog časova klavira, dovezla sam se

pred kuću, istovarila hranu iz kola i počela da spremam večeru. Onda sam se setila rublja, koje

sam tog jutra stavila da se pere, i pošla da ga prebacim u sušionicu.

Kada sam pritisnula dugme za otvaranje vrata - imali smo veš- mašinu koja se otvarala s

prednje strane - vrata su se naglo otvorila, oslobađajući bujicu sapunjave vode koja je u

narednih nekoliko sekundi poplavila celu kuhinju. Veš-mašina je bila puna sivkaste posteljine

i peškira jer je u belo rublje zalutala jedna crna čarapa. Na nogama sam imala omiljene zelene

espadrile koje su sada bile natopljene vodom.

Sela sam u lokvu sapunjave vode pored veš-mašine i zajecala. U tom trenutku pojavio se

Tom držeći se za prst niz koji se slivala krv. Najoštrijim kuhinjskim nožem pokušao je da

iščeprka CD koji nije hteo da radi, iz mog laptopa koji inače nije smeo da dira. Pažljivo je uvio

posekotinu mojom novom belom suknjom koju je pronašao u hodniku u kesi, tek kupljenu.

„Vidi mama, zaustavio sam krvarenje", rekao je ponosno. „Misliš li da treba da idem u

bolnicu?" Odvio je suknju od 300 dolara da mi pokaže svežu zjapeću ranu.

Vrisnula sam kao oparena. Iskonskim jaukom pogleda na usirenu krv. Utom se začulo

zvono na vratima, sprečivši me u nameri da udarim glavom o zid. Nisam imala snage da

podnesem još neki pritisak.

„Ja ću", rekao je Tom i krenuo ka vratima pre nego što sam stigla da mu kažem da je bolje

da se pravimo da nismo kod kuće. Molila sam se da to ne bude Niki Majer s bejzbol palicom

u rukama i željom da me totalno dokrajči.

Definitivno nije bila Niki.

„Pa to je fantastično", začuo se prodoran muški glas u hodniku. „Ranjeni vojnik. Šrapnel?

Treba li da te hitno prebacimo u ratnu bolnicu? Moglo bi da bude fatalno. Gde je glavna

sestra?"

Čuo se zvuk Tomove cike i uzbuđenog skakutanja, praćen grlenim smehom pridošlice koji

je ushićeno pozdravljao dečaka. Onda se na kuhinjskim vratima pojavio Hugov stric Persi.

„Mama, mama", vikao je Tom, držeći ga za ruku i poskakujući kao buva. „Stigao je čika

Perki."

„Prava poplava, dušo?", primetio je nepogrešivo persijevskim glasom, mešavinom Ralfa

Ričardsona i gospe Edit Evans, po svojoj baršunastoj mekoći podsećao je na engleski stil iz

tridesetih. Bio je to glas koji je bez puno napora skretao pažnju mase na javnim mestima, kao

na primer na štandu s kobasicama u holu Herodsovog supermarketa, na autobuskoj stanici na

liniji 12, ili gde god da se našao, bespoštedno deleći svoje jedinstvene komentare o životu.

Deset minuta kasnije leškarila sam na sofi s votka-martinijem u ruci dok je iz kuhinje

dopirao miris prženog luka, a sa CD plejera melodični zvuči Bili Holidej. Persi je pevušio dok

je skupljao vodu s kuhinjskog poda uz Tomovu svesrdnu pomoć.

53

„Bravo Tome, levo, desno, levo, desno, isceeeeedi. Odlično. Kako drži taj flaster? Strašan

si."

Persijeva vrlo čudna glava, sa ekstravagantno izvijenim obrvama i ljubičastom

nakostrešenom kosom u ime svog pokojnog prijatelja Kventina Krispa, provirila je kroz

vrata. Pronicljivim pogledom obuhvatio je celu moju figuru.

„Kako si malena? Je 1' ti bolje? Paluba je oribana i gospodar Hiver i ja se spremno bacamo

na rizoto s pečurkama. Da ti dolijem piće?"

Odmahnula sam glavom, osmehnuvši se sa olakšanjem.

Persi je spremio večeru, postavio sto, uključujući i malu dekoraciju na sredini stola,

namestio gumu na vratima veš-mašine i ponovo je uključio, stavio Toma u krevet, pročitao

mu priču za laku noć i posadio me za sto. Ispred mene je spustio flašu likera i kutiju sobrani

koktel cigareta kupljenih u djuti fri šopu.

„Hoćemo li po jednu, dušo?", upitao je mahnuvši mi jarko tirkiznom cigaretom pred

nosom. „Greh će ti pomoći da se osećaš bolje. Onda mi natenane ispričaj o nestašnom

pederčiću u kojeg se pretvorio moj bratanac." Uvukao je lila cigaretu u muštiklu od slonovače

i stavio je među zube. „Čujem da živi sa frizerom."

„Zaboga, kad si pre uspeo da saznaš, Persi?'

'Homo-instikt, dušo", rekao je, tapšući me po ruci i supao mi liker. „Pij."

Zapalio je cigaretu i kroz nozdrve ispustio dim koji se zakovitlao oko njegove purpurne

glave kao u starim filmovima Marlen Ditrih.

„Ionako sam planirao da dođem u Sidnej", nastavio je. „Na pederbal koji bi trebalo da bude

fantastičan, mnogo bolji od običnog Mardi grasa, punog saobraćajaca obučenih kao Adolf

Hitler što uopšte nije ni zabavno ni uzbudljivo. Moram da priznam da je bilo pitanje dana kada

će Hugo odlučiti da postane homoseksualac. U tome nema ništa loše. Naravno, postaće

doživotni član Pokreta za ljudska prava, kao i ja, ali malo je grubo prema tebi i malom

Tometiju. Zato sam ja tu. Osim toga, proveli smo užasno leto na Mediteranu. Kipar je ličio na

zatucano velško selo, nije mi nimalo prijao."

Iznenadna grozna misao probudila me je iz stanja umirenosti koje je Persijevo izuzetno

prisustvo usadilo u mene.

„Njegovi roditelji ne znaju?", iznenada sam upitala.

„Za boga miloga, ne. Veštica Margo bi skrenula s uma kada bi saznala da je njen omiljeni

sin peder. Fredija bi bolelo uvo, ionako je digao ruke od svoje dece još dok su bili u školi. Ali

Margo bi flipnula. U dubini svog bića ona je provincijalka, kapiraš. Otac joj je bio varoški

zanatlija ili nešto tako."

Persi Hiver - odnosno Stiven Hiver Tejlor, kako mu je bilo pravo ime - posle skoro deset

godina, njegova smešna pojava (kada je tek stigao na sebi je imao široku belu pesničku

košulju, uvezanu nekom vrstom ciganskog pojasa, zatim tamnoružičaste pantalone, kratki

ogrtač od tvida i žute marokanske cipele), njegov prodoran glas i zajedljive opaske više nisu

mogli da me iznenade.

Od trenutka kada sam ga upoznala znala sam da je celo njegovo biće bilo rezultat čudnog

vaspitanja koje je imao kao vanbračni polubrat Hugovog oca.

Persi je rođen kao sin Fredija - Hugovog tate, dakle član porodice, ali njegovo usvojeno

prezime, bilo je stalni podsetnik da on nije njen potpuni deo.

Bio je rezultat trenutka 'nepažnje' Hugovog dede, petnaestog grofa, koji se desio sa

egzotičnom igračicom (po imenu Esme la Rose) za vreme bombardovanja Londona. Pošto je

ona poginula u vazdušnom napadu - imajući na sebi samo lepezu od perja i profesionalni

osmeh, prema Persijevoj priči - grof je osetio potrebu da se postara za dečaka.

Tako se Persi u drugoj godini života iz skučenog stana na Majda Vejlu preselio u

veličanstveni dom u Linkonšajeru. Kada je došlo vreme, poslali su ga u gradić Eton, gde se

proslavio kao Hiverovo polukopile.

Neke sa slabijim karakterom takvo detinjstvo verovatno bi uništilo, ali ne i Persija. On je

bio pravi borac. Njegova harizmatična ličnost bezbroj puta mu je spasila život i što ju je više

isticao, to je dobijao više pažnje. Nije neobično što je bio pomalo čudan. Od trenutka kada

smo se upoznali, prepoznali smo jedno u drugom srodnu dušu. Moj otac bio je prilično šašav

i nadasve ćaknut seoski sveštenik (iz krajnje zabiti Somerseta) koji je činodejstvovao u vrlo

elegantnoj ženskoj privatnoj školi, obavljajući ujedno svoje opšte parohijske dužnosti.

Zauzvrat, moje sestre i ja smo dobile besplatno obrazovanje i odrastala sam ne znajući gde

pripadam.

Bile smo klasične svešteničke ćerke iako su nas seoske devojčice smatrale 'snobovima'.

Ostale devojčice u školi - većinom iz bogatog džet-seta koji se prilično razlikovao od

hiverovskog stila osiromašenih aristokrata - bile su savršeno ljubazne prema nama. O

praznicima su sa svojim roditeljima odlazile na Azurnu obalu ili na neko slično

55

ekstravagantno letovalište dok bismo nas tri ostale da tumaramo po školskim igralištima i

pomažemo mami u pravljenju sendviča za dobrotvornu akciju pod nazivom 'Užina za

penzionera'.

Persija sam upoznala u ranoj fazi veze s Hugom, na jednom od zastrašujućih okupljanja

porodice Hiver. Odmah me je prihvatio kao nekog posebnog, ublaživši moj strah od svih njih

tako što mi je ispričao sve o sebi.

Nikada sasvim prihvaćen među vršnjacima, iako vanredan talenat na koledžu.Persi je

napustio Oksford pre nego što je diplomirao da bi se posvetio glumačkoj karijeri u

provincijskom pozorištu, kada je i promenio svoje ime.

„Stiven mi nije smetalo", objasnio mi je. „Ali gnušao sam se nadimka Stiv. Zvučao je tako

obično. Okušao sam se i kao Stefan, u Njujorku sedamdesetih, ali brzo sam odustao. Previše

je baletski."

Prihvatio je pozorišno ime Persi Cirkus po otmenom londonskom kvartu u kojem je nekada

živeo.

„Zvučalo mi je užasno zabavno", rekao mi je. „Gospodin Persi Cirkus, ulica Persi Cirkus

broj 17, London. Zar nije?"

Njegova glumačka karijera bila je kratkog veka ('Užasavao sam se onih jezivih predstava o

kuhinjskim sudoperama iz šezdesetih - u jednom trenutku bih uzbuđeno ulazio kroz francuski

prozor s teniskim reketom, u sledećem bih bio sin namrgođenog rudara koji čami u garsonjeri,

nisam mogao više da izdržim...'), međutim, svog umetničkog imena Persi i sklonosti ka

teatralnosti, nikada se nije odrekao - pa, pretpostavimo da mu je to bilo u krvi.

Posle toga bilo je teško reći čime se Persi bavio budući da je prosto zujao unaokolo,

odsedajući kod bogatih ljudi koji su uživali u njegovom društvu. Neke stvari je čuvao u

zaboravljenom sobičku u Vilingtonu na imanju Hiverovih, mada nikada nije imao svoj dom

jer je permanentno bio nečiji gost. Persi je bio čovek bez adrese s poštanskim fahom u

Belgreviji.

„Ja ljudima obogaćujem život", čula sam kako na jednoj koktel žurci govori nekom od

gostiju koji je napravio kardinalnu grešku upitavši ga 'čime se bavi', što je ovaj smatrao

krajnje neumesnim pitanjem. Nesumnjivo je obogatio i moj život. Nekoliko sati od trenutka

kada je ušao u kuću, pomogao mi je da od polulude samohrane majke stignem do normalnog i

staloženog ljudskog bića. Toma je takođe usrećio.

„Možeš li da ostaneš malo duže, Persi?", zamolila sam ga kada smo iskapili flašu likera i

stigli do pola flaše viskija uz moju tužnu priču o Hugovom priznanju, odvratnom Gregu i

iznenadnoj pojavi masovnog zahlađenja polovine ženske sidnejske populacije prema meni.

Podelivši svu tu odvratnost s tako dragim starim prijateljem - izostavivši detalje seksualnog

nasrtaja kojeg sam se na neki način stidela - konačno sam shvatila koliko sam bila nesrećna.

Užasavala me je pomisao da bi Persi mogao da nestane iznenada kao što je i došao.

„Ostaću koliko god je potrebno, drago moje dete", rekao je, paleći jarko ružičastu cigaretu i

duvajući dim iznad moje glave. „Koliko god je potrebno.''

Bilo je potrebno manje od nedelju dana života s Persijem da sve dođe na svoje mesto.

Potpuno je preuzeo vođenje domaćinstva u čemu je bio daleko bolji od mene. Srebro je bilo

ispolirano, vazduh je mirisao na vosak i prolećno cveće, frižider je bio pun hrane dok je u

zamrzivaču uvek bilo dovoljno leda. Preuredio je čak i kredenac s rubljem, izdelivši ga na

odeljke, okitivši ga lila masnicama i osveživačima od lavande, obloživši police šarenim

papirom.

Tom je uživao u njegovom društvu, insistirajući da ga čika Perki što češće odvodi u školu i

iz nje dovodi, što mi je predstavljalo veliku pomoć. Pretpostavljam da se većina

šestogodišnjaka ne bi družila sa čovekom purpurne kose, koji je često nosio svileni penjoar

kao dnevnu garderobu, ali Tom je bio naročito ponosan na Persija, prenoseći svoje

oduševljenje na ostalu decu koja su takođe želela da se pridruže zabavi.

Persi se takođe zabavljao na svoj način, nagrađujući sebe za svoja dobra dela. Pošto bi

odveo Toma u školu, svratio bi kod mene u radnju da mi ispriča kako se proveo prethodne

noći.

„Postoji jedno fantastično mesto - Plaža ledi Džejn", rekao mi je jednog prolećnog dana

dok nas je blještavo sunce obasjavala kroz izlog. „Svi su skroz goli i ako ti se svidi neki od

momaka, samo mu namigneš i tvoj je. Prosto k'o pasulj. Još je bolje kad padne mrak. Sinoć

smo se igrali vozića. Australijanci su fantastično građeni. Ogromni su, razumeš."

„Ne razumem Persi i sigurna sam da me ne zanima", odsečno sam rekla budući da je

sećanje na Dejvida Majera, nečasnog člana Dabl beja, bilo još uvek sveže. Zadrhtala sam pri

samoj pomisli na njega i skrenula temu.

„Šta je to vozić, Persi?", upitala sam naivno.

„Jao, to je tako zabavno", rekao je i zagrizao veliki komad sendviča sa slaninom koji je pre

toga pronašao u čajnoj kuhinji radnje i gurnuo tanjir prema meni. „Sećaš se kada si se kao dete

57

igrala vozića, ali s rukama na ramenima? Ovo je nešto slično. Ljubavni vozić samo što se

jedan za drugog držimo malo niže pa napred, razumeš."

„Nešto kao vilinski ples, zaista", nastavio je Persi, olizavši svojim neobično dugačkim

jezikom veliku kap kečapa koja mu je curila niz bradu. Ugledavši moje zaprepašćenje,

isplazio je jezik ka meni.

„Na javnom mestu?", zacvilela sam, sveštenička ćerka u srcu i duši.

„Gde bi drugo?", odgovorio je Persi, vidno oduševljen mojom reakcijom. „Osim možda u

javnom toaletu..."

„O, bože, tvoj seksualni život je tako uvrnut, Persi. Ne želim više da slušam o tome."

„Setila si se svog muža?", upitao je brižno.

„Otprilike. Malo je previše."

Uzela sam sendvič sa slaninom i namazala ga majonezom pre nego što sam odgrizla veliki

zalogaj.

„Ako ti je za utehu, ne mogu da zamislim Huga kako se muva po javnim toaletima Ist

saburba", promrmljao je između zalogaja. „Uostalom, još uvek nisam nabasao na njega.

Verujem da je više naklonjen vezi s jednim muškarcem. Ubeđen sam da ti je bio stoprocentno

veran dok nije naleteo na slatkog Grega čije zmijsko telo je u njemu probudilo erotsku homo

želju koju je godinama gušio u sebi."

Uzdahnula sam i zagrizla sendvič.

,,U pravu si", rekla sam, žvaćući. ,,Bar znam da mi iza leđa nije tucao prijateljice. Znaš, u

periodima kada bismo duže bili bez seksa, pitala sam se da li ga je dobijao negde drugde."

„Koliko je prošlo od kada ti je rekao?"

Izbrojala sam prstima slobodne ruke. „Devet meseci."

,,I od tada nisi imala više od flerta, Antonija?"

Napravila sam grimasu.

„Spopadali su me muževi nekih žena, ali to je na neki način bila moja greška, ionako se već

odavno ništa ne događa. Jednostavno nemam volju za izlascima."

„Zato što si debela", rekao je Persi.

Umalo se nisam zagrcnula zalogajem. Nisam mogla da verujem svojim ušima.

„Nabacila si nekoliko kilograma, Antonija. Sigurno imaš preko šezdeset kila. Nekada si

imala tako lepu figuru. Ne pamtim da sam ikada video lepšu mladu od tebe. S tako finim

crtama lica. Nećeš ni želeti da izađeš sve dok ne učiniš nešto po pitanju tog sala. Mrtav sam

ozbiljan."

Gledala sam zgranuto u njega, očajnički povređena, ali svesna da je bio u pravu. Od kada je

Hugo otišao trpala sam u usta sve što mi je dolazilo pod ruku, a nakon Suzine zabave još više.

Sedeći sama u kući, iz noći u noć, jela sam sladoled kašikom direktno iz kutije, kupujući ga

pod izgovorom da je za Toma. Ponekad bih u njega izdrobila punu kesu medenjaka i sve to

prelila karamel sirupom.

Izgledalo je da sam to sebi radila svesno i namerno. Uvek sam naručivala kapućino s

punomasnim mlekom i zaslađivala ga s nekoliko kašika šećera. Bez brojanja. Za doručak sam

pila prezaslađeni kakao, a uveče grickala čips direktno iz kese, dok večera ne bude spremna.

Tom i ja smo najmanje jednom nedeljno jeli prženu ribu s krompirićima iz obližnjeg restorana

brze hrane. Ubeđivala sam sebe da je to za njega poslastica iako bih na kraju pojela i svoju i

njegovu porciju jer je on ne bi ni dotakao pod izgovorom da je previše masno. Dete je bilo u

pravu.

Ustala sam i pogledala se u velikom zidnom ogledalu koje sam pronašla na otpadu u

Njutonu. Bio je to predivan primerak, obojen u mat belo, sa cenom petnaest puta većom od

one po kojoj sam ga kupila. Shvatila sam da sam prvi put nakon dugog perioda posmatrala

svoj odraz od vrata naniže. Persi je bio u pravu. Bila sam ogromna.

Čak i u svojoj novoj dugačkoj suknji - s koje je Persi pažljivo skinuo fleke od Tomove krvi

upotrebivši neku alhemičarsku mešavinu sode bikarbone i limunovog soka - i svilenoj

heklanoj bluzi s V izrezom, koja je delovala čak preterano dobro kada sam je kupila (zato što

su mi sve ostale bile previše uske), izgledala sam užasno bucmasto. Ne samo bucmasto, čak

ni elegantno popunjeno, kao što sam izgledala nakon porođaja, već istinski debelo. Obrazi,

kukovi, stomak, butine, nadlaktice, sve je bilo zaobljeno i tresuckalo se pri svakom mom

pokretu.

Zgroženo sam pogledala u Persija.

„Prava sam slonica", zacvilela sam.

Klimnuo je glavom.

„Zao mi je što sam ovako iskren, dušice", rekao je. „Ali moraš da poradiš na sebi ako ne

želiš ovog leta da budeš najdeblja devojka na Bondi biču."

„Sta da radim? Nikada pre nisam imala problema s debljinom."

59

„Znam da je grozno. Od trenutka kada ti se sve salo istopi u sedamnaestoj, ne moraš da

razmišljaš o tome, a onda si odjednom u tridesetim i počinju da ti se stvaraju novi slaninasti

jastučići na mestima o kojima nisi mogla ni da sanjaš. Zato prihvati moj savet i reši ga se

odmah. Ako sačekaš četrdesete, biće ti mnogo teže da smršaš i oblikuješ figuru."

„Kako ti uspevaš da ostaneš tako vitak, Persi?", upitala sam. „Čini mi se da si odavno zašao

u četrdesete, ali uvek izgledaš isto."

„Imam pedeset devet, dušo. Pedeset devet i ponosan sam na njih. Moja tajna je u jogi.

Vežbam je od svoje četrdesete i metabolizam mi je kao fino naštimovan instrument. Takođe,

svakodnevno pešačim po nekoliko kilometara. Ti se skljokaš u kola i širiš dupe. Moraćeš iz

korena da promeniš ishranu i kreneš na fitnes. To je jedini način. Nabavio sam ti ovu

brošuricu."

Zaronio je u svoju veliku kašmirsku torbu koju uvek nosi sa sobom i izvukao komad

savijenog papira. Uzela sam ga i pročitala: „Rekreativni centar Karlton - svečano otvaranje

sidnejskog centra za fitnes i rekreaciju."

,,Aa, to mesto!", rekla sam, praveći grimasu. „Hugo je bio učlanjen nekom

kompenzacijom. Otišao je jednom i rekao mi da je grozno, svuda je zatamnjeno staklo i drske

matorke u hulahopkama a la Džejn Fonda."

„Pa, prema mojim informacijama još uvek si član Hugovog 'plati- nastog paketa', šta god to

bilo i imaš pravo na pet besplatnih seansi s ličnim trenerom. Ne bi bilo zgoreg da odeš i

iskoristiš ih. Paziću na radnju po dva sata dnevno sve dok ponovo ne dobiješ božanstvenu

liniju."

Podigao je tanjir i krenuo u kuhinju. Prolazeći pored mene, zastao je i tiho mi šapnuo na

uvo:

„Zakazao sam ti fitnes za četvrtak u dva, stoga požuri i spremi se za zagrevanje."

Potom me je šljapnuo po debelom dupetu i otperjao.

7

Persijeva iskrenost naterala me je na akciju. Poslušno sam otišla u Rekreativni centar

Karlton i prijavila se za fitnes. 'Noćna mora' je blag termin kojim bi moglo da se opiše to

iskustvo. Mesto je izgledalo kao kazino u Atlantik Sitiju, otprilike iz 1985, puno ljudi koje ni

u snu nisam želela da sretnem. Povrh svega, preko razglasa je svirala Enja.

Prva osoba na koju sam naletela pri izlasku iz svlačionice, osećajući se kao kreten u starim

helankama, širokoj majici i novim belim patikama, bila je Karolina Frenč.

Na sebi je imala bledoružičasti komplet: bodi, čarape i step cipele - jao, bodi je bio s

kaišem. Naravno, nosila je neizostavne minduše s dijamantima veličine kikirikija i prsten sa

istim dijamantom veličine maslinke. Naravno, tu je bila i njena savršena figura - veilke čvrste

grudi, tanak struk, dragoceni poklon majke prirode. Zaista to ranije nisam primećivala jer je

uvek bila utegnuta u šanelove komplete. Pomislila sam zašto li ne nosi stalno bodi i

hulahopke. Izgledala je kao zrela verzija barbike.

„Antonija", uzviknula je, rastežući svoje botoksovano lice u neku vrstu izveštačenog

osmeha. Bila sam blago počastvovana jer me ipak nije ignorisala, ali način na koji je očima

odmerila moju figuru bio je sve samo ne prijateljski. „Otkud ti ovde?", upitala je s visine.

„Ideš li na džez-step? Svi idemo. Troj je čudesan."

Koketno se nasmejala i ležerno stavila ruku na rame muškarca koji je stajao pored nje. Bio

je to smešan stvor, nalik uvećanom ekšn-menu, s jarko narandžastom plastičnom kožom u

supertesnom rvačkom dresu i patikama veličine minijaturnih traktora. Lice mu se iskrivilo u

zaslepljujući osmeh, beo i plastičan kao moje nove najke.

„Treba da dođeš, Antonija", rekao je glasom koji je ličio na Karolinin, sa glasnim žicama

zategnutim na leđima. „Super se provodimo. Uživaćeš."

Ako bi mi pomoglo da izgledam kao Karolina, možda bih i rizikovala, ali pre svega sam

morala da upoznam svog ličnog trenera Trenta, koji mi se u tom trenutku približavao u

bezobrazno kratkom najlon šorcu, noseći u rukama notes i štopericu. Noge su mu bile tako

mišićave i čvrste da je hodao kao da se trudi da zadrži ping-pong lopticu među butinama.

U stvari, uopšte nije izgledao loše - bar na prvi pogled. Kada mi je uzeo mere, izmerio

težinu, ispipao me i ištipkao čudnim instrumentom nalik šestaru, obavestio me je da imam

dvanaest kilograma viška što i nije zvučalo tako strašno. Bila sam skoro srećna sve dok nije

uzeo digitron i 'mojim jezikom' rekao da je to negde blizu trideset funti. Tek tada sam shvatila

ozbiljnost situacije.

Rekao je da posedujem prosečnu fleksibilnost kao i da sam prerasla aerobik, što je

zazvučalo kao prilično dobar opis mog sveukupnog stanja, pomislila sam.

Trent je ovako proračunao: ako radikalno promenim navike ishrane, odreknem se alkohola

i slatkiša, svakog jutra intenzivno pešačim, pet puta nedeljno dolazim na fitnes i redovno

vežbam jogu, uspeće da me dovede u savršenu kondiciju za samo devet meseci.

61

„Devet meseci!", zacvilela sam. Najduži period koji sam ikada uspela da izdržim na dijeti

bilo je dvadeset četiri sata i to kada sam sebe naterala na gladovanje kako bih se uvukla u

neverovatno malu haljinu koju sam pošto-poto želela da nosim na jednoj važnoj žurci. Nisam

bila svesna da izgledam kao da sam opet trudna.

Prestravljena Trentovom dijagnozom, odlučila sam da sve prihvatim i odmah krenem na

čas. Troj mi je prijateljski mahnuo kroz prozor sale za vežbanje i kroz glavu mi je proletelo,

do đavola, što da ne? Zašto da ne pokušam? Volela sam da plešem, džez-step nije mogao da

bude toliko komplikovan.

Zažalila sam zbog svoje odluke onog trenutka kada sam ušla u studio i ugledala Niki Majer,

tik uz Karolinu, od glave do pete u tirkiznoj boji koja je naglašavala njene zanosne obline.

Utom sam shvatila da poznajem devedeset posto prisutnih, sve sam ih upoznala na zabavama

u Point pajperu. Sve su izgedale kao da su sveže isfrizirane specijalno za dolazak na fitnes.

Naravno, bilo je prekasno da odustanem jer me je Troj već pozdravljao preko svog mini

mikrofona pričvršćenog za glavu.

„Danas smo dobili novu džez-steperku. Veliki karltonovski pozdrav za Antoniju!"

Cela sala se okrenula da me pogleda. Na trenutak su me odmerili od glave do pete i zlobno

se nakezili, a potom me pozdravili slabašnim aplauzom dok je Troj pred mene spustio mali

podijum koji je ličio na postolje za dodelu olimpijskih medalja. Nisam imala pojma šta je

trebalo s tim da radim.

Dok je on petljao oko zvučnog sistema, videla sam kako se Niki naginje da nešto u

poverenju kaže Karolini. Obe su se napadno okrenule prema meni i nasmejale se. Krajnje

drsko i bezobrazno.

U tom trenutku začuo se džez ritam i čas je počeo. Nisam imala ideju šta se događa niti šta

treba da radim. Troj je uzvikivao komande u mikrofon na čudnom jeziku koji su svi u

prostoriji očigledno razumeli.

„Idemo! Jedan dva, mogu to ja!", otpevao je Troj diveći se svojoj dovitljivosti dok je reka

tela ravnomerno skakutala na svojim podijumima podsećajući na loptice-skočice.

„Poza osam! Ne zabušavaj! Do kraja! Još jednom!", pevušio je Troj i svi su ga slušali - skok

u vis, čučanj, okret, cim glavom i najgore od svega - pljesak.

Da budem potpuno iskrena, kad sam pljesnula rukama za delić sekunde kasnije od ostalih i

to celih dvadeset puta pre nego što sam se bukvalno saplela o svoj podijum i tresnula o pod,

dočekavši se na zadnjicu, osetila sam se poniženo kao nikad u životu. Odmah sam ustala - ali

Niki me je već videla - zatim sam začula Troja kako me proziva.

,,Tako je Antonija. Na noge lagane... Jedan dva, mogu to ja!"

Bilo je to sve što sam i mogla da učinim, mada sam izgarala od želje da viknem: „Jebi se!

Mogu to ja!", ali sam se obuzdala. Morala sam.

Nisam mogla sebi da priuštim da izađem, iako sam poslednjih dvadesetak minuta trapavo

imitirala 'pokrete' (čini mi se da su ih tako zvali) u stilu Hermana Manstera, moleći se da se ta

agonija cupkanja što pre završi.

U ogledalu sam na trenutak ugledala kako mi se 'vrećasta' majica, natopljena znojem,

pripija uz prevoje sala. U međuvremnu, Nikin nakostrešeni konjski rep njihao se tamo-amo

dok je predano vežbala, dodajući još neke 'teške' pokrete za dobru liniju.

A onda se konačno završilo. Svi su zapljeskali sami sebi. Od iscrpljenosti nisam mogla da

pomerim ruke.

„Odličan čas, devojke!", viknuo je Troj.

„Odličan čas, Troj!", uzvratile su devojke u glas. Mislila sam da ću se ispovraćati.

Iskoristivši trenutak u kome su se Niki i Karolina grlile s Trojem, otrčala sam u svlačionicu

i stropoštala se na klupu ispred svog ormarića, previše umorna da bih uopšte razmišljala o

presvlačenju.

Kroz zavesu svoje raščupane kose, ugledala sam Niki i Karolinu kako veselo poskakuju s

peškirima prebačenim preko ramena, smejući se i čavrljajući u zajedničkom kupatilu. U

daljini sam začula pitanje ''Jesi li videla kako je pala?''; praćeno histeričnim smehom, a potom

Karolinin odgovor ''Da nisam bila udubljena u vežbu za karlicu, mislim da bih se upišala od

smeha''. Obe su se zakikotale.

Bila sam skoro - skoro - previše samlevena da bih se brinula, međutim, počela sam da

brinem nekoliko minuta kasnije kada je Niki doskakutala u moj deo svlačionice, gola kao od

majke rođena, sa silikonskim grudima savršenog oblika koje su prkosile zakonima zemljine

teže, preplanulog tela, vlažnog od tuširanja.

Kada je primetila moju neuglednu priliku, uopšte se nije potrudila da se pokrije,

nastavljajući da stoji u pozi koja je isticala liniju njenog struka i zrelu krivinu njenih

breskvastih butina. Pubične dlačice su joj bile izbrijane, osim male ćube u obliku srca. Trudila

sam se da ne buljim, pitajući se da li je planirala da me napadne ili nešto treće. Ali, očigledno

je imala drugu taktiku. Onako iscrpljena, nemoćno sam sedela i čekala.

63

„Zdravo Antonija", počela je s lažnom iskrenošću. „Kako si samo bila hrabra na Trojevom

času? Vrlo smelo od tebe da počneš odmah od naprednije grupe."

Potom se okrenula i sagnula. Suvišno je reći kakvu mi je porno- predstavu priredila dok se

maznim pokretima peškira brisala, a uskoro utrljavala kremu u svoje telo s jednom nogom

podignutom na klupu. Mogla sam da održim ceo čas iz ginekologije dok nije skupila

raskrečene noge i obukla gaćice.

Čak i u svojoj obamrlosti primetila sam nešto čudno u njenom ponašanju. Očigledno je

htela da mi stavi do znanja koliko je njeno telo bilo lepše od mog. Međutim, u par navrata sam

primetila kako baca pogled negde u vis, utrljavajući sporo losion na grudi i bedra. Prateći njen

pogled shvatila sam da gleda u bezbednosnu kameru. Baš neobično.

Umotavši se u peškire, s naporom sam otišla da se istuširam. Kada sam se vratila, Niki je

stajala kompletno obučena, očigledno čekajući mene.

„Drago mi je što sam te videla, Antonija", rekla je, sevajući svojim zelenim sočivima. „Ne

moram poštom da ti šaljem pozivnicu za otvaranje moje radnje sledeće nedelje." Slatko se

osmehnula. Slatko kao pacov iz kanalizacije, a potom mi ćušnula veliki krem koverat.

Otvorila sam ga i pročitala:

'Nikine Majstorije - šarmantna oprema za kuću i chic ironique ideje za dekoraciju'

Nisam mogla da verujem svojim očima. 'Chic ironique' bila je Hugova fraza. Usput je

iskopirala moj stil štampanih slova.

,,U Kvinstritu je", vedro je dobacila. „Znaš, glavna ulica s radnjama u Vulari, blizu tvoje,

odmah iza ugla, pored kafea?"

Nemo sam je gledala. Znala sam tačno gde. Bila je to radnja na uglu za koju sam joj rekla

da bih zaista volela da je iznajmim i koja je, primetila sam, nedavno ofarbana u moju nijansu

gustav sive i čije je iznajmljivanje koštalo duplo više od moje radnje.

„Drago mi je, Niki", rekla sam, nabacujući svoj najbolji ledi Hiver vokal. „Jedva čekam da

dođem - povešću svog prijatelja Persija. Hugovog strica."

Njene gramzive zelene okice su se suzile, zamišljajući, bez sumnje neodoljivog vojvodu od

Devonšajera kojeg će pokušati da potčini svojim bujnim oblinama, a s ciljem da ostvari svoj

životni san i ugnezdi se na nekom bogatom engleskom imanju. Nešto kao australijska Rejn

Spenser.

„Da, Hugov stric Persi", rekla sam, filujući koliko sam mogla. „Divan čovek. Božanstven.

Samac. Uverićeš se koliko je zanimljiv."

Persi se slatko smejao kada sam mu ispričala o svojoj prvoj poseti fitnes centru

demonstrirajući vežbe uz pomoć debelog telefonskog imenika umesto podijuma - naš smeh se

preneo i na Toma koji je na kraju skakao po sofi, uzvikujući: „Jedan dva! Mogu to ja!" Morala

sam da mu dam toplo mleko sa cimetom kako bi se smirio.

Pola sata kasnije, Persi je još uvek brisao suze od smeha.

„Jao, Antonija, jadno dete", rekao je, između dva uzdaha kada se kasnije pribrao.

„Apsolutno neverovatno. Dakle, bila si tako hrabra da kreneš... molim te opiši mi ponovo

dresove."

Kada sluša priče, Persi je bio kao Tom. Kada mu ispričam onu koju voli, on hoće da je čuje

opet i opet, ispravljajući me kada bih ispustila i najmanji detalj. ('Kaiš! Kaiš! Zaboravila si na

kaiš. To mi je omiljeni deo.')

Iako se složio da Centar Karlton nije za mene, Persi nije odustajao od mog fitnes programa.

Narednog jutra me je probudio u šest sati, naterao me da popijem vruću vodu s kriškom

limuna - bljak - a onda me otpremio u šetnju po Sentenijal parku dok on pripremi Toma za

školu.

„Ne vraćaj se najmanje sat vremena", naredio je. ,,I budi stalno u pokretu."

Kada sam se dovukla nazad, pokazao mi je joga pokrete koji se izvode na ranom jutarnjem

suncu, što je Tomu bilo naročito zanimljivo, baš kao i 'Jedan, dva! Mogu to ja!', njegova nova

omiljena krilatica. Na kraju sam doručkovala tropsko voće, iseckano na kriške i lepo

aranžirano u obliku japanskog cveta na tanjiru.

„Hiverov kućni centar", uzviknuo je. „Dobro će doći dok ne pronađemo fitnes centar koji

ćeš moći da podneseš."

Posle toga me je naterao da popijem oko dvadeset ogromnih vita- minskih pilula, koje je on

svakog jutra uzimao u sklopu sopstvenog režima. Na kraju mi je rekao kako ću morati svakog

dana da pešačim do radnje. Kola sam smela da koristim samo za razdaljine duže od četiri

milje, to je bilo novo pravilo.

Do 11 sati bila sam toliko iscrpljena da mi je došlo da legnem na pod iza pulta i da zaspim.

Vitaminske pilule su u meni probudile hroničnu glad. Očajnički sam želela da smažem svoj

uobičajeni sendvič sa šunkom i sirom i sve to zalijem kapucinom od punomasnog mleka - sve

65

ono što mi je bilo zabranjeno. Umesto toga nalila sam se još jednom šoljom bljutavog zelenog

čaja i zagrizla svežu šargarepu koju mi je Persi spakovao.

Bio je petak, bez gužve i bacila sam se na vezenje. Pravila sam nove jastučiće za sobu malih

devojčica s natpisom 'Mamin anđelak' s jedne i 'Razmaženo derište' s druge. Sudeći prema

deci koju sam u posled- nje vreme viđala, pretpostavljala sam da će Vulara biti dobro tržište.

Uskoro sam utonula u neki svoj spokoj, nalik na trans koji može da proizvede samo duboka

skoncentrisanost na pokrete vezenja koji se ponavljaju. Ubrzo sam postala svesna povećane

ljudske užurbanosti u mom delu ulice Monkur. To je bilo dobro, pomisila sam, možda će

svratiti još neka mušterija.

Pogledala sam napolje u nadi da ću ugledati potencijalnog kupca i shvatila da je to bio

istovetan par koji se uporno štekao ulicom gore- dole, vireći napadno u moj izlog, trudeći se

istovremeno da deluje nezainteresovano. Muškarac je nešto piskarao u svoj notes.

Žena je bila prokleta Niki Majer - sa svojim zlobnim prijateljem Polom, najboljim

prijateljem i bivšim cimerom Hugovog slatkog Grega. Bože, kakav idealan par, gorko sam

pomislila, ali šta su uopšte radili? Uskoro mi je sinulo - pravili su popis mog izloga.

Bes me je ispunio kao uragan. Htela sam da izađem i oteram ih sa svoje teritorije kao divlje

pse. Pošto nisam imala nameru da sedim skrštenih ruku i dozvolim da me čerupaju, otišla sam

do vrata i veselo im mahnula. Sa zadovoljstvom sam se setila svih malih trikova koje sam

pokupila od Hugove majke. Puno toga možete postići uz pomoć ledene ljubaznosti.

„Cao, Niki", veselo sam doviknula. „Zravo, Pole. Divan dan, zar ne? Setate se? Odlično za

inspiraciju, zar ne? Bistri glavu. Kako je u radnji? Jedva čekam utorak da je vidim. Ćao."

Vratila sam se unutra, pre nego što je neko od njih dvoje mogao da mi odgovori. Kako ih

nije bilo sramota?

Persi je bio vrlo uzbuđen povodom otvaranja Nikine radnje, a ona je s podjednakim žarom

jedva čekala da ga upozna. Poslala sam ga u izviđanje i on je nonšalantno prošetao ispred

njenog izloga u Kvinstritu, ali nažalost nije uspeo ništa da vidi jer je staklo bilo izlepljeno

papirima.

„Pokušao sam da obradim lepuškastog električara koji je stajao na vratima", pravdao se

Persi. „Bio je sav prašnjav, ali užasno sladak. Međutim, čini mi se da nije baš najbolje

razumeo šta sam hteo. U stvari, rekao mi je 'Odjebi, matora pederčino', tako da nisam uspeo ni

nos da promolim unutra."

Na dan otvaranja, Tom je posle škole otišao kod svoje nove najbolje drugarice Vite, a Persi

je pripazio na radnju kako bih ja otišla kod frizera da napravim nešto od svoje slamnate kose.

Morala sam da se osećam jakom i sigurnom. Uostalom, bilo je više nego izvesno da ću tamo

sresti Dejvida Majera zbog čega je bilo neophodno da povratim samopouzdanje.

Kada sam se vratila iz salona, Persi mi je pomogao da se obučem, insistirajući na tome da

se okačim za noge i visim naopačke kako bih malo razbarušila svoje skupo plaćeno feniranje

čisto da ne bih izgledala kao da se previše trudim.

Po pitanju garderobe nisam imala veliki izbor, ali nakon manje od nedelju dana Persijevog

režima, donekle sam izgubila osećaj slonice. Obukla sam dugačku krem suknju od šifona s

kosim prorezom - „Imaš lepe članke", rekao mi je Persi, klimajući glavom sa odobravanjem -

i heklanu bluzu od bledozelene svile, koja se kao za inat, uporno lepila za moje jastučiće od

sala. Na sve to sam obula svoje apsolutno najomiljenije manolo blanik cipele u kojima sam se

uvek osećala kao princeza. Hugo ih je jednom doneo kući kao iznenađenje. Nijedna stvar iz

ormana sa ženskim trofejima, kako ga je Hugo zvao, nije mi tako fantastično pristajala - kao

te cipele.

Persi se takođe pobrinuo za svoj izgled. Isprao je kosu svežom lavandom i povratio svoju

omiljenu purpurnu nijansu, zatim je navio viklerima da bi postigao efekat našušurenosti. Sve

to me je neodoljivo podsećalo na 'luster frizuru' ledi H (ali mu to nisam rekla). Sve je mirisalo

na lavandu, uključujući i viklere. Ponosno mi je rekao kako ih je nosio celog poslepodneva u

radnji, s maramom vezanom na glavi. Nadala sam se da Niki nije prolazila u još jednoj od

svojih misija njuškanja jer bi to upropastilo Persijevo famozno pojavljivanje na njenoj žurci.

Ostatak Persijevog izgleda zasenio je njegovu neverovatnu frizuru. „Priželjkuje da vidi

frajera", najavio je. „Obući ću karirano." Tako je i učinio, kilt od predivnog kariranog sukna,

u raznim nijansama sive, ljubičaste, ružičaste i žute.

„Kako ti se čini?", upitao je, nameštajući plise. „Istkan je specijalno za mene. Najmanja

dužina koju rade je dvesta jardi, tako da sam ostatak dao svom prijatelju Horasu koji je njime

obložio zidove svog kupatila. Izgleda fantastično, je 1' da?"

Gore je nosio svoju standardnu pesničku košulju, a na nogama tradicionalne duboke cipele

na vezivanje. Njegove hajlender čarape bile su iste ružičaste boje kao ona na kiltu. Učinile su

mi se nekako poznatim.

„To su Hugove čarape", rekao je primetivši da buljim u njih. „Deo dresa njegovog ragbi

tima - Apolosi, zar ne? Zaplenio sam mu ih još davno."

67

Na tren me je nešto žacnulo u srce. Hugo je iste te čarape nosio kada smo prvi put vodili

ljubav (da, nosio je čarape u krevetu, februari su hladni u Škotskoj).

„Šta misliš, hoće li i on doći?", upitao je Persi.

„Najverovatnije. Onaj njegov pederčić je najbolji prijatelj madam Majer. U svakom

slučaju, Hugu posao nalaže da se pojavljuje na svakoj zabavi na kojoj se skupljaju 'puni'

tipovi kao što su Majerovi i njima slični. Fer s njegove strane. Baš kao i s moje."

Umesto komentara, Persi je napravio piruetu koja je surovo potvrdila da je kilt nosio na

tradicionalan način. Majka bi na njega bila tako ponosna.

Perisjeva pojava na Nikijevog žurci postigla je upravo onaj efekat koji sam priželjkivala. U

prostoriji je zavladao muk kada smo ušli, nakon čega je usledio buran aplauz. Persi se duboko

naklonio kao Nurejev, prihvatajući to kao svoj 'sidnejski debi', kako ga je nazvao.

Pogled na izraz lica Niki Majer, kada je shvatila da je to stvorenje njen dugo željeni

engleski aristokrata, bio je vredan svakog trenutka poniženja koje mi je do tada priredila.

I više od toga, Persijeva harizma - koja je bila na najvišem nivou, tehnika koju je jednom

pokušao da mi objasni (''Širom otvori oči, izgledaj zainteresovana za sve i zamišljaj da si

upravo saznala najčudniju tajnu. Prolazi kao šarm...'') - garantovala je momentalno skretanje

pažnje svih prisutnih.

Poznati fotograf Deni Grin izgubio je interesovanje za Niki koju je, kada smo stigli,

predano slikao kako u rukama drži čipkastu navlaku za poklopac ženskog toaleta i ostatak

večeri proveo cupkajući za Persijem.

Moj lični zlatni momenat desio se kada je Deni okupio Huga, Persija i mene kako bi

načinio porodičnu fotografiju - sa mnom, blistavom u sredini. Između bliceva sam, preko

Denijevog ramena primetila kako nas Niki i njen poslovni partner, otrovni Pol, streljaju

očima.

Najsmešnije od svega bilo je to što smo, uprkos okolnostima, Hugo i ja i dalje bili

oduševljeni što vidimo jedno drugo. Veći deo večeri proveli smo u uglu, čavrljajući i

posmatrajući kako Persi očarava masu. Možda zvuči neverovatno, budući da je to bio čovek

koji mi je upropastio život i osujetio sve planove za budućnost, ali kada ste s nekim najbolji

prijatelj još od devetnaeste godine i kada s njim delite sve, od fakulteta do roditeljstva, onda

ne možete tek tako da se isključite. Mi bar nismo mogli. I dalje smo uživali u druženju. Greg

nam je upućivao mračne poglede, baš kao i Niki, ali Hugo kao da to nije primećivao.

„Zar Persi nije čaroban?", rekao je. „Dobro je videti starog neotesanka. Znam da Tom voli

što je s vama. Usput, kakva mu je ono kerefe- 'mogu to ja' koju stalno ponavlja? Izluđuje me.

Prokletstvo - Persi je obukao moje apolo čarape. Pitao sam se gde su mi nestale. Đavolski

dobre čarape."

Na trenutak me je značajno pogledao - znala sam da se i sam setio one noći u Svetom

Andreju.

„Strašno mi je drago što te vidim, Ant", rekao je nežno. „Jesi li sigurno OK? Znam da sam

ti priredio šokove u životu i sve to, ali više nisam mogao da te lažem."

„Oporavljam se, Hugo", rekla sam. „Persi mi zaista pomaže, skreće mi pažnju s problema.

On je kombinacija dadilje, domaćice i ličnog trenera..."

,,A prijatelja?", upitao je Hugo, s laserskom veštinom opažanja.

„Da", klimnula sam glavom. ,,I veoma dobrog prijatelja."

Zastao je na kratko, kao da donosi važnu odluku.

„Znaš, Ant, ne bih voleo da prekoračim granicu niti slično. Znam da sam ti priredio puno

nevolja, ali stvarno mi nedostaje tvoje društvo. Sada, kada je prošlo neko vreme, misliš li da

bismo mogli da počnemo opet da se viđamo, druženja radi, čisto prijateljski?"

Razmišljala sam o tome. I on je meni užasno nedostajao - a bilo bi dobro i za Toma.

„Mogli bismo", rekla sam, trudeći se da verujem sopstvenim rečima. „Dobra ideja,

naročito dok je Persi tu. Oboje ćemo ga više viđati. Možda bismo mogli da organizujemo

porodičnu večeru. Tom će biti oduševljen."

„Odlična ideja", rekao je Hugo, sa svojim neodoljivim momačkim oduševljenjem, prosuvši

pola svog šampanjca od uzbuđenja. „Muka mi je od večera po ekskluzivnim restoranima.

Hrana se služi u enormnim količinama, a da bih popušio cigaretu moram da izađem napolje.

Strašno. Prijaće mi skromna porodična večera, samo krmenadla i povrće..."

Izgledao je tako srećno, da sam poželela i sama da se uzradujem, ali nisam bila sigurna da li

sam zaista za to bila spremna.

U tom trenutku prišao nam je Greg i prisno zagrlio Huga. Stomak mi se prevrnuo. Zapitala

sam se hoće li i on prisustvovati porodičnim večerama. Bar će mu se ogaditi moj engleski

način kuvanja. U glavi sam već isplanirala ubistveni meni: biftek u sosu od bubrega - pun

masti - s pireom od graška, zatim pegavi penis sa sve okolnom, po mogućnosti neobrijanom,

kožom u prelivu. Nateraću ga da pije vimto. Čist vimto.

69

„Hugo, dušo", rekao je Greg, ignorišući me. „Niki i Dejvid nas posle ovoga vode na večeru

u Katalinu. Samo najuži krug. Spremi se da kreneš za pola sata."

Šmrknuo je prema meni i otišao.

„Zar mora da bude toliko neprijatan?", upitala sam Huga. „Mislim, šta sam mu ikada

učinila loše?"

Hugo me je pogledao krajnje posramljeno.

„Izvini, Ant, prokleto je nepristojan, baš kao i one večeru u tvojoj radnji. Popričaću s njim,

ali mislim da se u tvom prisustvu jednostavno oseća nesigurno i uplašeno."

Ogorčeno sam uzdahnula.

„Pretpostavljam da ga nimalo ne zanima kako se ja osećam? E, pa neću da ga vidim na

porodičnim večerama, osim ako se ne promeni", odlučno sam rekla. „Sada je na njega red da

se složi sa mnom. Odoh da se malo promuvam."

Poljubila sam ga u obraz i pre nego što sam uspela da se pobunim obrgrlio me je rukama i

naslonivši glavu na moj vrat i potrljavši ga nosem, podario mi svoj nezaboravni hugohvat.

Telo mi se ukočilo. Taj zagrljaj bio je tako poznat. Poželela sam da mu se prepustim i umrem.

U tom trenutku pojavio se Persi.

„Hajde, Antonija", uzviknuo je. „Idemo na večeru. Biće zabavno. Skidaj ruke sa svoje

bivše žene, Hugo, mi odosmo."

Zgrabio me je za ruku i odvukao me ka izlazu. Čovek je bio pravi

Persi je bio skroz u pravu u vezi sa zabavnom večerom. Na žurci je otkrio grupu veseljaka,

od kojih sam neke već susrela, ali ih nikada nisam zaista upoznala. Entoni Mejburi je takođe

bio tu kao i nekolicina novinara koji su jednom napravili reportažu o 'Antikvitetima'. Poveća

družina - nas dvanaestak - muškaraca i žena, gej i strejt i najbolje od svega, svi su ismevali

Nikinu radnju.

A tek radnja... Sećate se čipkaste navlake za toalet s kojom je pozirala? U tom stilu bilo je

skoro sve unutra. Rečju, grozno. Porvrh toga, njene vrtoglave cene učinile su da moje zvuče

skoro simbolčno. Na prodaju je bila odvratna lampa koju sam čak i ja preskočila u Volisu

iako je koštala samo 10 dolara, koju je ona ofarbala u zeleno i prodavala po ceni od 940

dolara. Nečuveno.

„Neverovatno, zar ne?", primetila je ženica s kratkom kosom u fazonu Luj Bruks, koja je

radila kao stilista jednog uglednog časopisa. Setila sam se da je nekoliko puta svratila u moju

radnju da bi pozajmila materijal. „Neverovatno je koliko neko može da promaši suštinu. Cela

ta stvar sa otrcanim šikom, koju ti Antonija radiš tako briljantno, bazira se na svesti, koji

pohabani predmet zaista poseduje fundamentalni šarm -a s tim i potencijalni šik - a koji je

nepopravljivo otrcan."

Pogledala sam je zahvalno. Potpuno je shvatila.

„Moja omiljena stvar", nadovezao se Entoni, „jeste IKEA orman s fiokama - sto posto

medijapan - u gustav sivoj boji sa staklenim drškama kakve prodaje Antonija."

„Kod mene ih je i kupila", prijavila sam im, izazivajući buru smeha.

,,A kako vam se sviđa vitrina u žvaka-ružičastoj boji?", upitao je ćelavi muškarac s bradom

za kojeg mi je Persi kasnije rekao da je jedan od vodećih unutrašnjih dizajnera

minimalističkog stila. „Ono je vrlo lep komad srednjovekovnog nameštaja, ali boja je tako

pogrešna. Skoro satanska. Nije mi jasno kako je uspela da pogodi tako dobru sivu boju na

eksterijeru?"

„Ja sam je koristila u dekorisanju njene kuće", objasnila sam mu. „Insistirala je da joj

otkrijem kombinaciju boja u slučaju da se nešto oguli. S početka nisam htela da joj kažem, ali

je bila veoma uporna."

„Naporna kučka, tako mi to kažemo u Sidneju", dodala je lepuškasta žena, urednica

poznatog kulinarskog časopisa.

Nisam mogla da verujem svojim ušima. Imala sam osećaj kao da sam popila tabletu za

vraćanje u stvarnost. U Sidneju je ipak postojao još jedan svet, svet stvarnih ljudi, finih ljudi,

zabavnih ljudi, ljudi koji su umeli da pričaju o svemu drugom samo ne o novcu, dijamantima

i podvizima svojih muževa. Tako dobro smo se zabavljali.

Do kraja večere Persi je nabavio telefone svih prisutnih i zakazao večeru u našoj kući. Prvi

put u posednjih nekoliko meseci, zaspala sam čim sam legla u krevet - bez suza.

8

Volela bih da mogu isto to da kažem za Božić - mislim, da je prošao bez suza. Međutim, taj

prvi veliki porodični praznik bez Huga bio je najteža stvar koju sam preživela posle Suzine

žurke. Bilo je tako teško otići u kupovinu božičnog drvceta, ukrasa za kuću i svih stvari koje

sam morala da učinim kako bi Tom osetio duh praznika. Ranije sam to uvek činila s Hugom.

Jednog naročito vrelog i sunčanog decembarskog popodneva, otprilike nedelju dana pred

praznik, stajala sam na Kvinstritu ispred svoje omiljene delikatesne radnje i odsutno zurila u

71

izlog pokušavajući da se setim valjanog razloga zbog kojeg bih ušla unutra. U tom trenutku

sam ugledala Huga i Grega. Sedeli su u Hugovom kabrioletu dok je sa zadnjeg sedišta štrčala

božična jelka. Ogroma božična jelka. Osećala sam se užasno, kao da me je neko polio

hladnom vodom.

Racionalna strana mog mozga govorila mi je da je Hugo u stvari kupio jelku za Toma - koji

se već uveliko hvalisao Viti kako će ove godine imati dve Božične jelke i dobiti dva božična

poklona - ali kada sam shvatila da njih dvojica rade ono što smo Hugo i ja godinama radili

zajedno, počela sam da se gušim. Da Persi nije bio tu da mi skrene pažnju i razonodi me,

zaista ne znam šta bih učinila. Mogla sam sebe da povredim. Zar je moguće da sam pala tako

nisko?

Persi je učinio Božić podnošljivim tako što je uzeo stvar u svoje ruke i donekle ga

promenio. Svojom urođenom pronicljivošću, preračunao je da će mi jutro najteže pasti - jer

neću u krevetu pijuckati šampanjac s Hugom i posmatrati kako Tom otvara poklone - stoga je

udesio da Tom čim ustane ode direktno kod Huga na doručak kako bismo nas dvoje proveli

praznično jutro na naš način. To je uključivalo puno šampanjca i dimljenog lososa.

Kada se Tom vratio negde u vreme ručka, vukući sa sobom kesu punu poklona, Hugo je

došao s njim i pridružio nam se u razmeni poklona, doprinoseći da za Toma stvari budu bar

malo normalnije. Nekako sam i to preživela. Onog trenutka kada je otišao, spremala sam se da

legnem u zamračenu sobu i tako provedem ostatak dana. Ali, Persi je imao drugačije planove.

„Odlično", rekao je ugledavši kako se penjem na sprat. „Idi gore i obuci kupaći kostim.

Limuzina samo što nije stigla."

Zbunjeno sam ga pogledala.

„Kakva limuzina?", upitala sam.

„Ona koju sam naručio da nas odveze na plažu", srećno je odgovorio Persi. „Ne vredi

smarati se oko mesta za parkiranje na Božić.«

Bila je to produžena limuzina koja nas je zbog svoje glomaznosti odbacila malo dalje od

plaže, u uske ulice Votson beja. Ali, uprkos tom malom propustu, Persi je na sve mislio,

uključujući i veliki piknik za čije potrebe smo poneli tri velika suncobrana, dva ogromna

peškira za plažu - ležeći i brišući, kako ih je zvao - i posebne naslone na naduvavanje.

Prstima smo tamanili pune činije škampi i ostriga, obilno ih zalivajući šampanjcem, zatim

smo kupili ceo poslužavnik savršeno zrelog manga. Pojela sam tri za redom, stojeći u vodi

dok je sočan voćni sok curio po meni na sve strane.

Persi je prepešačio obalu uzduž i popreko, osmatrajući 'lokalnu faunu', noseći na sebi beli

sarong i ogroman šešir za sunce dok smo se Tom i ja odlično zabavljali u vodi, igrajući

njegove nove igre. Bio je to nesvakidašnji Božić u kojem sam na neki način ipak uživala.

U istom ritmu nastavio se i Tomov letnji raspust, tokom kojeg je Persi konstantno izmišljao

nešto novo, zabavljajući Toma i skrećući mu pažnju na sve one stvari koje mu Hugo i ja

nismo priuštili kao porodica.

U januaru sam zatvorila radnju na dve nedelje i posvetila se uživanju s Tomom i s

Persijem. Otišli smo u letnji bioskop da gledamo Knjigu o džungli, zatim na vožnju kajakom u

Midi harbur, a potom vozom još dalje, u Kabramatu na vijetnamske nudle i egzotično voće

koje smo kupili na lokalnoj pijaci. Iznajmili smo brod na reci Hoksberi, napravili piknik na

divljim plažama Harbura za koje nisam znala ni da postoje i uživali u kojekakvim

vragolijama. Tom je bio presrećan.

Jedan od najuspešnijih izleta bio je sablasni noćni obilazak stare vojne bolnice i pomoćnih

baraka iz vremena kralja Džordža, koje su zauzimale veliki deo zemljišta na severnoj obali od

luke. Nikada nisam čula za nju, ali Persi je na samo njemu svojstven način istražio sve

mogućnosti zabave i razonode u radijusu od pedeset milja oko naše kuće. S početka mi je bilo

pomalo gadno da obilazim staru napuštenu bolnicu, a i bojala sam se da će se Tom prestraviti

imitacijama duhova, međutim Persi je bio nepopustljiv.

„Ne brini, Antonija, biće fantastično", insistirao je Persi. „Ljubazan mladić po imenu Kit

kod kojeg sam kupio karte - ima prelepe zube - ubedio me je da je mesto fascinantno. Tamo su

stavljali sve šugave pridošlice sumnjivog morala, koji bi brodovima stigli na kontinent. Kao i

one koji bi nešto zgrešili tokom putovanja. Pravo je čudo što ja nisam dospeo tamo, šta kažeš

na to?"

Persi je bio u pravu - bilo je fantastično. Osećala sam se kao princeza iz Ist saburba koja

nikada nije promolila glavu dalje od svog malog kvarta i koja je otkrila da svet oko nje može

da bude neočekivano fascinantan. Iz Harbura se prostirao neverovatan pogled na okean

- bez ružnih zgrada koje zaklanjaju pogled, samo sa starim montažnim kućicama koje su

delovale vrlo udobno, a u kojima je nekad bila Bolnica kralja Džordža.

73

Uprkos avetinjskim pričama kojima je naš vodič želeo da izazove maksimalno sablastan

efekat, celo mesto je odisalo nekom dirljivom romantičnom atmosferama koja mi se svidela.

Neke od zgrada bile su od starog kamena, druge od viktorijanske cigle, a bilo je i nekih u stilu

zgrade Federacije, međutim, sve su delovale podjednako pohabane, baš kao i stvari koje sam

nabavljala za svoju radnju. Dominirao je potpun osećaj drevne prošlosti.

Ono što me je najviše dirnulo bilo je odeljenje za infektivne bolesti, zasebna kućica na sprat

od dasaka, okružena verandama tik uz obalu gde su se talasi razbijalii o mali kameniti zaliv, a

svetla grada obasjavala mračnu vodu. Kakav paradoks - toliko vojnika je skončalo u njoj od

običnog gripa pošto su preživeli krvoproliće Prvog svetskog rata - ali bilo je neke posebne

lepote u izbledeloj boji njenih zidova zbog čega je odisala unutrašnjom otmenošću.

Bila sam zapanjena koliko me je to mesto osvojilo. Osim toga ostatak izleta bio je prilično

predvidiv. Persi se odmah zaljubio u vodiča

- 'Obožavam tipove koji nose drap, Ant', šapnuo mi je istog trenutka kada ga je ugledao u

rendžerskoj uniformi - i do kraja obilaska nastavio besramno da flertuje s njim.

Na početku naše bolničke avanture, Tom je bio kao pušten s lanca. Trčao je, skakao na

mene, glupirao se i pravio jezive grimase. Smirio se tek kada smo počeli da zalazimo u sve

dublji mrak. Grčevito me je ščepao za ruku, zalepio se za mene i do kraja obilaska ćutao kao

zaliven. Kada smo ušli u mrtvačnicu - što je važilo za najstrašniji deo - držao me je obema

rukama oko struka, sa glavom zarivenom u moj bok, žmirkajući samo na jedno oko. Na putu

kući odslušala sam nekoliko verzija njegove priče kako se nimalo nije uplašio, iako se usred

noći uvukao u moj krevet, ne ispuštajući svog omiljenog medu.

Pored izleta, tu je bio i moj redovan fitnes režim koji mi je ispunjavao vreme - ili je bar

imao to za cilj. Pošto mi je dosadio već posle tri dana, počela sam da molim za milost, ali Persi

je bio nepopustljiv. Svakog jutra sam pešačila do radnje - posle obaveznog jednosatnog

tumaranja po parku - sa spakovanim ručkom od nemasnog sira, dva parčeta crnog hleba i s

gomilom iseckanog svežeg povrća. Popodnevna užina sastojala se iz nekoliko kockica dinje.

Uveče bih dolazila kući na ukusan, niskokaloričan obrok bez ugljenih hidrata - avaj, ako se

hrana bez putera, kačkavalja, pavlake, makarona i krompira može nazvati ukusnom.

Nema potrebe reći da sam varala. Kada Persi ne bi bio u blizini, u radnji sam krišom jela

pogačice sa sirom i voćne kolače. Ponekad bih pojela ribu s krompirićima iz restorana brze

hrane preko puta, čisto da dopunim svoj dijetalni ručak koji bih obično smazala već oko 10.

Kod kuće sam krila keks u fioci s donjim rubljem kako bih imala društvo u dugim noćima

kada bi Persi izašao u grad. Potom bih opet krišom izbacivala prazne kutije. Bila sam svesna

da ne činim ništa dobro već samo obmanjujem sebe, ali jednostavno nisam verovala da je

moguće preživeti veče na štapićima celera. U toj očajnoj usamljenosti, hrana mi je bila jedina

uteha.

Naravno, nimalo nisam smršala. Nije postojao siguran dokaz mog neuspeha budući da je

Hugo - koji je uvek bio sujetniji od mene - sa sobom odneo vagu iz kupatila, a Persi je izjavio

kako ionako ne veruje u vaganje zato što su mišići uvek teži od sala i tome slično. Takoće je

smatrao 'provincijskim' saznanje koliko je neko težak - još jedan od njegovih jedinstvenih

pogleda na život.

Ali i bez empirijskog dokaza, koji je mogla da potkrepi samo vaga, znala sam da neću moći

večno da se krijem. Kazna je usledila jednog sparnog januarskog jutra - skoro godinu dana

nakon Hugovog velikog priznanja - dok sam ispijala svoju čašu vruće vode s kriškom limuna

(čisto da sperem nepce pre nego što ga kasnije u radnji omastim s tri kapućina s punomasnim

mlekom).

Stajala sam u kuhinji u sarongu, osećajući kako Persi pilji u mene preko činije pune

izrendanih jabuka, muslija i soje s jogurtom. Uvlačila sam stomak, nadajući se da neće

primetiti kako mi se silueta još više zaokruglila u poređenju sa onom od pre nekoliko nedelja.

Uzalud - bila sam provaljena.

,,I dalje izgledaš kao slonica", izjavio je. „Veži još jedan povez oko glave i mogla bi da

prođeš kao sobarica u filmu Prohujalo s vihorom."

Zaškiljio je i nastavio da me strelja pogledom. Potom je sa užasom na licu izrekao presudu.

„Varaš, Antonija, zar ne?"

Klimnula sam glavom bez oklevanja. Pričinjavalo mi je neizmernu radost da u torbi

prošvercujem pakovanje čokoladnog keksa u svoju sobu, ali nikada nisam umela da lažem.

Kao što sam već rekla, bila sam tipična sveštenička ćerka.

„Dakle šta si jela, debela?", upitao je Persi zastrašujuće osornim glasom. „Kolače i krofne u

radnji? Sladoled? Čokoladu? Tom mi je već prijavio da imaš zalihe čokoladnog keksa u fioci

s gaćicama, što je dobro za njega jer može da se posluži kada ogladni, ali ako varaš i na poslu,

to je već ozbiljna stvar."

Obesila sam glavu. Kada sam je ponovo podigla, Persi je sedeo s glavom oslonjenom na

jednu ruku i piljio u mene svojim bledoplavim hiverovskim očima koje su bile tako umirujuće

75

i tako nalik Hugovim. Na trenutak sam počela da se smejem, pomalo histerično, ali on je

nastavio da me gleda, ne trepćući. Osećala sam se poniženom.

„Izvini, Persi", zavapila sam. „Znam da samo hoćeš da mi pomogneš i stvarno sam izgubila

par kilograma, ali ta hrana jednostavno nije ukusna. To je jedina stvar u kojoj uživam. Dok

žvačćem, ja već razmišljam o sledećem zalogaju. Dok jedem, osećam kako mogu da se

izborim sa svakim problemom, ali kada ogladnim, ona velika rupa koju je nekada popunjavao

Hugo pretvara se u pravi bezdan."

Persi me je slušao, lupkajući prstima o svoj obraz. Pribojavala sam se da će mi reći koliko

sam ga povredila i razočarala i kako će zauvek otići. Nakon kraćeg razmišljanja, konačno je

progovorio.

„Osećaš rupe, je li Antonija?", upitao je. „Razdiru te, zar ne?"

Klimnula sam glavom. Bio je tako u pravu. Osećala sam rupe. Nikada se nisam usuđivala

da razmišljam na taj način, bar ne do ovog trenutka ispovesti, ali to je bilo upravo ono što sam

činila.

„Pa, ako ne možeš da se odrekneš utešnog jela", nastavio je, ubacujući punu kašiku svog

zdravog doručka u usta, „onda ćemo početi s vežbanjem."

Zatim je širom otvorio usta kako bi mi pokazao da je progutao svoj zalogaj.

Naredne večeri našla sam se na krajnje užasnom mestu. Jedno pored drugog, Persi i ja

trčali smo u mestu na brzim električnim trakama u prostoriji punoj znojavih ljudi koji su

zdušno kažnjavali svoja tela.

Na trakama za trčanje bilo je tridesetak ljudi, od neugledno visoke i mršave devojke koja je

verovatno bila manekenka, do ogromnog masnog muškarca koji je izgledao kao stariji i

krupniji brat Arnolda Švarcenegera. Ruke su mu imale obim mojih butina.

Muškarci na trakama za trčanje, na veslačkim spravama i obližnjim trim-biciklima, bili su

uglavnom atletske građe, preplanule kože, kratke kose i vlažnog lica. Na sebi su imali lagane

majičice bez rukava i kratke šorceve.

„Nisam hteo da ti kažem za ovo mesto", dahtao je Persi čija je traka bila podešena na

najveću brzinu koja bi mogla da se uporedi s trčanjem uz strmu planinsku stazu. „Ovo je moj

mali tajni društveni raj - ima neverovatno sparne saune..." Značajno je zaigrao obrvama.

„Pošto su još uvek aktuelni novogodišnji popusti, postoje razne vrste povoljnih ponuda tako

da ne možeš da mi kažeš kako ti je skupo. Plus što su ovde male šanse da naletiš na neku od

onih društvenih nakaza."

Nije se šalio. Mesto se zvalo 'Carstvo mišića' i mnogo više je ličilo na ono što sam

zamišljala kao fitnes klub Sentkventinskog zatvora. Ogromno smrdljivo prostranstvo sa

opremom brutalnog izgleda za opsluživanje klijentele još brutalnije spoljašnjosti. S razglasa

nije svirala Enja. U stvari, zvuk koji je dopirao sa zvučnika ličio je na životinjsko graktanje

praćeno miksom ravnomernog kovačkog okivanja, kao da je ogroman metalni predmet

konstantno padao na pod. Tehno muzika u kombinaciji s ritmičkim batom nogu o gumu trake

za trčanje.

Mnogo privlačniji od televizijskog ekrana iznad moje glave na kojem su se vrteli naročito

bljutavi video-spotovi, bio je deo za podizanje tegova, odmah pozadi, a koji je bio veličine

prosečnog parkinga.

Mišićavi preplanuli momci kao da su se držali aerobik zone, u kojoj smo bili i mi; tu su bile

lakše sprave za oblikovanje tela. Tegovi su očigledno bili rezervisani samo za surove teškaše

- tu nije bilo greške.

Dizači tegova nosili su firmirane trikoe i mrežaste rukavice bez prstiju, a oko pojasa su im

bili vezani široki kožni pojasevi. Njihovi ogromni vratovi izranjali su iz ramena kao

Edinburški zamak iznad Princes strit gardensa. Glave su im bile minijaturne naspram

preterano napumpanih tela, uglavnom glatko izbrijane da bi se stekao utisak kako su veoma

opasni.

Koračali su savijenih ruku jer im oblik tela nije dozvoljavao da ruke u potpunosti isprave.

Njihove 'lepeze' - kako mi je Persi kasnije pojasnio da su se zvali mišići gornjeg dela leđa -

podsećale su na notrdamske svodove. Guzovi su im izgledali smešno mali i stisnuti u

poređenju s razbacanim ramenima. Bila je to revija svojevrsnih nakaza.

Nisam mogla da skrenem pogled s njih. Bili su zanimljiviji od kanala Diskaveri i zaključila

sam da, kada bi jedan od Tomovih omiljenih predatora ušao u prostoriju da napumpa mišiće,

izgledao bi kao pravi uljez među ovim šiljoglavim neandertalcima.

Tako začarana, radila sam svoju užasnu vežbu nesvesno i bez prekida. Kada se Persi

nagnuo i pritisnuo dugme za zaustavljanje moje sprave za trčanje, iznenađeno sam shvatila da

mi je posle polusatnog brzog hoda majica bila potpuno mokra.

„Odlično", rekao je Persi, odmeravajući me. „Lepo se sijaš. Sada ću da te prijavim za

sprave s tegovima."

77

Dok smo hodali prema uglu u kojem se nalazio deo za sedenje, uglavnom popunjen

kolekcijom primeraka čovekovih najstarijih predaka, Persi je mahao, klimao glavom i

rukovao se s prisutnima kao kraljevski oficir na koktel-zabavi. Očigledno je poznavao sve

redom, doduše, ljudi su posle jednog susreta s njim retko zaboravljali njegovu pojavu. Povrh

toga, svi prisutni bili su vidno srećni što ga ponovo vide.

„Koji će od vas gorostasa da pripazi na moju dragu bratanicu?", upitao je okupljene pećince

kada smo im prišli. Držao je ruke na bokovima, nakrivivši koketno glavu u stranu, kao Doris

Dej na pikniku.

„Treba mi neko ko je jak ali pravičan", nastavila je Doris/Persi. „Ona je mala lenjiva kučka

i hoću da izgubi oko trideset funti - to je oko dvanaest kila na vašem jeziku. Imajte na umu da

ne razlikuje teg od oklagije, što je u vašem slučaju verovatno dobro, ali zato dobro reaguje na

pretnje i maltretiranje. Dobrovoljci, moliću."

Na trenutak sam pomislila da će ga raskomadati dok je vrckao pred njima u svom

ružičastom bodiju i lila šorcu, sa sve maramom uvezanom oko svoje ljubičaste kose, ali

umesto da ga bace kroz najbliži prozor, svi do jednog su nacerili svoja jedra, rumena lica i

ponudili se da nadziru moje vežbanje. Zaista nisam znala kako mu je to polazilo za rukom.

Pošto je ozbiljno porazmislio o njihovim različitim, prednostima i nedostacima, što mu je

omogućilo da s njima dodatno flertuje - ,,A ne, Endi, mislim da si ti nekako previše veliki..."

i slično - skrasili smo se pored gromade od čoveka obrijane glave, Tristana, koji je obećao da

će me 'dovesti u red'.

Persi je rekao da ide na sprat da se 'osveži' - izjava koju je obavezno pratio pozorišni mig -

a ja sam se prepustila na milost i nemilost Tristanu.

Iskreno rečeno, uopšte nije bilo tako loše. Iako je imao ruke velike kao teniski reketi, a

glava mu je podsećala na čudovište iz Loh Nesa, definitivno je pripadao nežnijoj vrsti

neandertalaca, i uspevao je da pronađe način kako da razoruža antiatletski tip kao što sam ja,

koristeći kontradiktornu kombinaciju svoje brutalne pojave i neobično nežnih pokreta.

Oslovljavao me je sa 'mis', dok se svim ostalim ženskim klijentima obraćao sa 'moje dame'.

Urodilo je plodom. Tristan je bio toliko učtiv i ozbiljan da sam istinski želela da mu

udovoljim - u svakom slučaju, nisam htela da ga povredim. Uvodeći me postepeno u vežbe na

spravama s lakim tegovima, Tristan me nije nimalo uplašio, ali osećala sam netrpeljivost onih

koji su nestrpljivo čekali da se bace na njih kako bi i sami vežbali.

Sat vremena kasnije pridružila sam se Persiju na ulazu. Izgledao je vrlo odmorno u svom

omiljenom belom kaftanu i s indijskim sandalama iz kojih su virili sveže nalakirani ljubičasti

nokti.

Upitao je Tristana kako sam se ponašala i kada mi je uručena kartica s pohvalnim

izveštajem, Persi se sakrio iza mene dok sam unapred plaćala šokantno veliku sumu za svoju

prvu turu od petnaest privatnih časova s Tristanom. Odmah sam zapisala u svoj tefter - crnim

flomasterom - tri nedelje zarednom, svakog radnog dana.

Takođe je zamolio Tristana da bude svedok njegovoj zakletvi - s desnom rukom teatralno

položenom na svoje grudi, u predelu srca - da će u naredne tri nedelje paziti na radnju po dva

sata dnevno dok ja budem vredno vežbala u teretani, a s namerom da spreči mogućnost da

kukavički otkažem vežbe, koristeći 'Antikvitete' kao izgovor.

Nije bilo teoretske šanse da se izvučem.

Negde u isto vreme dok me je Persi terao na mukotrpne fizičke napore - šireći moju

društvenu scenu van kruga koji su trač-rubrike zvale 'društveni spisak', po njegovom

'društveni vrisak', edukujući me o položaju Sidneja u istoriji - stekla sam i novu prijateljicu.

Vrlo atraktivna žena od nekih četrdeset godina; mada je to bilo teško proceniti s ozbirom na

njeno negovano lice, ekstremno duge noge i vatreno crvenu kosu; počela je redovno da svraća

u radnju, naročito u poslednja dva meseca. Uvek je bila besprekorno obučena i nosila kelijevu

torbicu od krokodilske kože preko ramena. Detaljno je zagledala svaku stvarčicu, duboko

skoncetrisana, kao studentkinja u Britanskom muzeju. Najbolje od svega bilo je to što je uvek

nešto kupovala - uglavnom više stvari.

Zaista je imala neobično ljupko lice, glatku kožu, visoke jagodične kosti i pune usne, ali

dok mi se ljubazno smeškala kada bih joj vraćala kreditnu karticu, imala je nešto uzdržano u

ponašanju što me je sprečavalo da joj postavim sva ona neobavezna pitanja koja bi nam

omogućila neku vrstu zbližavanja. Baš šteta, budući da je kod nje bilo nečeg što mi se

dopadalo. A to nije bila samo njena crna kreditna kartica Ameks.

Jednog popodneva, kada je kupila skoro sve iz mog izloga uključujući i lepe, ali rasparene

šoljice za čaj, ubacila sam u kesu i srebrnu filigransku cediljku za čaj i set vezenih salveta kao

poklon. Bila je vidno oduševljena.

„Baš lepo od tebe", rekla je. „Bojim se da je ovo prvi put da mi neko nešto poklanja u

Vulari. Uglavnom su svi previše zauzeti da bi me animirali da što više kupujem."

„Ti si mi najbolja mušterija", rekla sam joj. „Htela sam samo da ti zahvalim na tome."

79

„Sviđa mi se tvoja radnjica", usrdno je rekla. Zastala je i mogla sam da primetim kako se

dvoumila da li da kaže još nešto. Uputila sam joj osmeh ohrabrenja i u paket koji sam joj

pakovala ubacila još dve lutkice.

„Ovde se osećam tako divno", brzo je dodala, kao da iz sebe izbacuje nešto što je već duže

vreme muči. „Nigde nisam osetila ovakvo prijatnu atmosferu od kada sam napustila

Tasmaniju pre više od dvadeset godina."

Pogledala me je svojim svetloplavim očima koje sto posto nisu bile sočiva u boji.

„Podseća me na kuću moje bake", rekla je tiho, dodirnuvši jednu od lutkica.

Opet sam se osmehnula. Iako je nisam poznavala, mogla sam da se zakunem kako je bilo

nečeg što je htela da mi ispriča. Bila sam dirnuta.

,,I mene podseća na bakinu kuću", rekla sam. „Mislim da je to osećaj na koji sam ciljala.

Drago mi je da ti se sviđa. Ne može to svako da oseti. Mnogima se ne sviđa ideja korišćene

robe."

Nasmejala se i spustila pogled na kreditnu karticu u svojoj ruci. Na njoj je pisalo, ,,T. T. M.

Salivan."

„Zovem se Antonija", razbila sam led, pružajući ruku. „Ali svi me zovu Ant."

„Znam", rekla je, prihvatajući moju ruku. „Zadesile smo se na mnogim zajedničkim

žurkama, ali se nikada nismo upoznale."

„Zaista?", uzviknula sam. Iznenadilo me je što nisam primetila tako lepu ženu.

„Nisam mnogo druželjubiva na žurkama", rekla je, kao da mi čita misli.

„Šta znači T?", upitala sam, pokazujući kreditnu karticu. Bila je prilično stidljiva, primetila

sam. Imala sam utisak kao da se svojski trudim da odobrovoljim neko od plašljive dece na

Tomijevoj rođendanskoj zabavi.

,,Di'', rekla je, nasmejavši se opet mom zbunjenom izrazu lica. „Tereza Didri Meri Salivan

- rođena Mekbrajd - ali svi me zovu Di, skraćeno od Didri. Moja majka se takođe zvala

Tereza, pa postalo je suviše komplikovano."

„Pa, drago mi je, Di. Zaista cenim što kupuješ u Antikvitetima''. Molim te, svrati kad god

poželiš da se setiš bakine kuće - bez obaveze da nešto kupiš. Svrati na čaj sledeći put kada

budeš u blizini. Biće mi drago da te vidim."

Osmehnula mi se tako blistavo da sam skoro porumenela. Nisam mogla da izdržim, a da je

ne uporedim s neonskom drskošću famozne Niki Majer. Nebo i zemlja.

Sledeće nedelje Di je došla na čaj, donoseći sa sobom ukusno francusko pecivo koje sam

srećno progutala u dva zalogaja, osećajući se čedno uz svoje nove fitnes navike. Di je još uvek

bila pomalo uštogljena, iako smo istinski uživale u čavrljanju o neobaveznim temama kao što

su koji čaj ko više voli, eri grej ili ledi grej, poredeći francusku mešavinu marijaž frer s mojim

omiljenim britanskim trgovačkim čajem vilijams i megor.

Međutim, svaki put kada bih pokušala da navedem razgovor na malo ličnije teme;

postavljajući joj pitanja koja sam smatrala krajnje nenametljivim kao što su: ima li decu, gde

živi ili čime joj se bavi muž; ona bi našla način da vešto skrene temu.

Uspela sam da ukačim da je poznavala Suzi i Rodžera - takođe se ispostavilo da je bila na

proslavi Suzinog četrdesetog rođendana - kada sam bolje razmislila, setila sam se upadljive

crvenokose žene u neverovatnoj safir plavoj haljini, sa odgovarajućim nakitom. Kada sam je

upitala da li poznaje Niki Majer ili Karolinu Frenč, brzo je odmahnula glavom napomenuvši

da joj imena zvuče poznato.

To me je donekle iznenadilo s obzirom da su oni važili za najpoznatije društvo 1st saburba

u kojem su se svi poznavali i gde su svi išli jedni kod drugih na žurke, ali nisam htela da

navaljujem. U tom trenutku to mi nije bilo važno.

9

Za divno čudo, tri nedelje kasnije, usred poražavajuće februarske vlage, još uvek sam

redovno posećivala 'Carstvo mišića'. I više od toga - počela sam da se radujem odlascima

tamo. Ko-bi-se-toga-setio? mislila sam u sebi, ponavljajući Tomovu trenutno omiljenu

krilaticu. Obožavao je da izmišlja reči i svake nedelje je izvaljivao nove fraze.

Jedne sunčane subote dok se igrao s Vitom u našem dvorištu, dotrčao je i pozvao Persija i

mene da izađemo napolje i vidimo šta je napravio.

„Mama, Perki, dođite da vidite", vikao je, mlatarajući rukama umazanim blatom do

laktova. „Ja i Vita smo napravili bubodom - hajde da vidite."

,Vita i ja", ispravio ga je Persi. ,,U svakom slučaju ovo je poziv koji ne mogu da odbijem.

Hoćemo li, Antonija?"

Ispostavilo se da je bubodom bila mala kućica za bube napravljena od prazne kutije za

šibice premazane gnjecavim blatom. Persi i ja smo se tome ceo dan smejali - u stvari, ja sam se

uopšte smejala mnogo više iako se nisam usuđivala da priznam sebi da su mi seanse s

Tristanom pomogale da se bolje osećam. Možda ne toliko u fizičkom smislu budući da sam

81

imala još puno da vežbam - i dalje sam patila od nesanice - ali osećala sam se bolje u vezi sa

samom sobom.

Posle prve nedelje svakodnevnih aktivnosti nisam mogla da mrdnem od upale mišića tako

da sam ceo vikend preležala na sofi gledajući filmove, ali kada sam pregrmela 'vrhunac

zamora', kako ga je Tristan zvao - servirajući Tomu samo još jednu budalastu frazu koju je

koristio u prilikama kao 'Mama, ne mogu još da idem u krevet, nisam dostigao vrhunac

zamora' - počela sam da uživam u fitnesu i njegovim izazovima.

Zavolela sam čak i vanzemaljsku prirodu svog okruženja u 'Carstvu mišića'. Bilo je

drugačije od svih drugih mesta na kojima sam dotad bila. Veći deo mog života - radnja, kuća,

Vulara - mogao bi da se opiše kao 'predvidiv'. Sve toile de Jouy, duhoviti detalji i sveže cveće

na svakoj ravnoj površini. Nasuprot tome - fitnes centar posut peskom, smrdljiv i urban, baš

kao i strogi centar predgrađa u kojem se nalazio.

Iako se nalazio samo na deset minuta hoda od centra grada, Persi mi je rekao da je komšiluk

bio 'centar greha' iliti 'leglo' prostitutki, narkomana i dilera droge, mada ja nikada nisam videla

nikakve znake nečeg sličnog. Nabasala sam na nekoliko pijandura i prosjaka koje sam

zaobišla u širokom krugu.

Jedina stvar koja mi nije prijala u fitnes centru - osim neopisivo jadnih tuševa koje nikada

nisam koristila - bilo je nabusito ponašanje nekolicine redovnih posetilaca. Neskriveno su

vređali ljude poput mene koji su utrčali u njihov svet. Konkretno ja, bila sam previše spora na

jednoj od sprava što je izazvalo bujicu njihovog negodovanja.

Jednom se Tristan skoro potukao s momkom koji mi je dobacio 'sklonite tu krmaču s

benča', kako je revoltiran sočno sročio. Bilo mi je strašno neprijatno - mada ne onako kako mi

je bilo u svlačionici Karlton centra naspram razgolićene i raskrečene Niki Majer, podsetila

sam sebe.

Pokušala sam da odlazim u različito vreme kako bih izbegla gužvu, ali bez mnogo uspeha.

'Carstvo mišića' je uvek bilo puno posetilaca, te sam odlučila da očvrsnem svoj stav zajedno

sa svojim stomačnim mišićima, kojih sam prvi put u životu postala svesna - uglavnom zato što

su me konstantno boleli.

Kad sam završila tronedeljno vežbanje s Tristanom, prijavila sam se za još petnaest seansi,

ali tek kad mi je saopštio da mu je naporno da me viđa pet puta nedeljno, zato što se i sam

spremao za neku vrstu takmičenja u hi-men lepoti. Bilo je krajnje vreme, rekao je, da se

naučim disciplini samostalnog vežbanja u teretani. Obećala sam da ću pokušati.

Prvi put kada sam sama otišla u 'Carstvo mišića' umalo nisam digla ruke od svega. Tada se

već približavao kraj februara i mesto je bilo prepuno znojavih tipova koja su neumorno

pumpali svoje mišiće. Stigla sam oko 17h - ostavivši Persija da se pobrine za kasnovečernje

kupce u 'Antikvitetima' - i bila prinuđena da čekam deset minuta ne bih li se dočepala trake za

trčanje.

Bilo mi je teško da se usredsredim na postepeno povećavanje brzine, kao što mi je Tristan

pokazao, kao i na sve nervoznije posetioce koji su iza mene čekali u redu, glasno negodujući.

Na kraju sam se toliko iznervirala da sam sišla sa sprave već posle sedam minuta iako je

trebalo da trčim najmanje trideset.

Na spravama sa tegovima bilo je još gore. Bez Tristanove zaštite uspela sam vežbam samo

na dve. Strpljivo sam čekala red da bi me preterano preplanuli muškarac u tesnom šorcu

bezobzirno odgurnuo u stranu i zauzeo spravu. Umesto na vežbanje, moj boravak u fitnes cen-

tru sveo se na čekanje i pošto su me još jednom nonšalantno 'kaširali' ispred sprave za jačanje

nožnih mišića, odlučila sam da odem kući.

„Danas si kratko vežbala, Antonija", primetio je momak na prijavnici dok mi je vraćao

člansku karticu.

„Baš čudno što si primetio", rekla sam pomalo iznenađena što me oslovio po imenu.

„Danas je užasna gužva."

„Pa, izgleda da si ti jedina devojka ovde, tako da malo štrčiš,,, rekao je uz osmeh.

Delimično polaskana što sam još uvek smatrana 'devojkom', malo bolje sam ga osmotrila.

Nosio je naočari i bejzbol kapu s bedžom na kojem je pisalo 'Džejms'. Kombinacija cvikera i

kape sakrivala mu je lice, ali osmeh mu je bio prijateljski.

Bacila sam pogled na salu i shvatila da je bio u pravu. Sve sami muškarci.

„Bože", rekla sam. ,,U pravu si. Šta se događa? Je li ovo neki kongres preplanulih frajera?"

Zabacio je glavu i glasno se nasmejao. Nisam znala da je to toliko smešno.

,,Moglo bi se reći. U subotu je Mardi gras'', rekao je. ,,Dođi u nedelju i sve sprave će ti biti

na raspolaganju.''

Osećala sam se tako glupo. Naravno da sam znala da je Mardi gras, Persi ga je iščekivao

kao ozeb'o sunce - u stvari, bio je toliko uzbuđen u vezi s paradom da je zaboravio na svoje

ranije izjave kako je cela ta stvar 'ispod njegovog nivoa'. Sada se spremao za glavnu ulogu na

83

pokretnoj platformi u čijoj izgradnji je učestvovao poslednjih nekoliko nedelja, duboko

uveren da je to najbolja stvar koju je ikada uradio. Tom je bio skoro podjednako uzbuđen.

Planirao je da gleda paradu s Vitom i njenom bakom - njene dve mame će učestvovati na

svojim motorima.

„Ako ti gužva baš toliko smeta", nastavio je Džemjs, „zašto ne dođeš kasno noću? Otvoreni

smo dvadeset četri sata. Posle jedanaest je skoro sasvim prazno."

Rekla sam mu da ću razmisliti o tome, naravno bez ikakve namere da zaista i dođem. Sočna

laž. Još jedan od naših mudrih engleskih fazona.

Sledećeg ponedeljka otišla sam tamo u 2 h posle ponoći. Zvuči neverovatno, znam, ali u taj

nemili čas, dok sam ležala u vreloj posteljini, naprasno mi se učinilo da je to dobra ideja.

Prevrtala sam se po krevetu još od ponoći, pokušavajući bezuspešno da zaspim, kada me je ta

misao pogodila kao grom iz vedra neba. Do đavola, što da ne?

Persi je posle raskalašnog vikenda hrkao tako glasno da sam ga čula kroz zatvorena vrata,

tako da nije izgledalo kao da Toma ostavljam potupno samog. Vežbanje usred noći zvučalo je

kao genijalno rešenje za moju nepodnošljivu nesanicu - takođe je značilo da neću morati na

napuštam radnju na dva sata usred dana, što je bilo pravo olakšanje jer nikad nisam bila

sasvim sigurna čega je sve Persi mogao da se seti dok je tamo sedeo potpuno sam.

Kada sam stigla u 'Carstvo mišića', umesto ljubaznog momka na prijavnici, Džejmsa, radio

je neko drugi. Međutim Džejms je bio apsolutno u pravu - mesto je bilo jarko osvetljeno, kao

i uvek, sve sprave uključene, ali unutra nije bilo skoro nikog.

Dva preplanula momka gledala su u trećeg, malo bleđeg, ali mišićavijeg, koji je pognute

glave žvakao žvaku dok su se svi zajedno iznurivali na trakama za trčanje - verovatno u nadi

da će se dovoljno umoriti kako bi zaspali posle svih hemijsko-egzotičnih koktela koje su

tokom vikenda uneli u sebe.

Nedaleko je stajala visoka žena, što me je prilično obradovalo. Bio je to onaj mršavi,

manekenski tip koji se mogao često videti u 'Carstvu mišića', iako bi 'Carstvo žila' za takve bio

daleko podobniji naziv. Na vratu su joj iskakale žile veličine čeličnih sajli svaki put kada bi se

napregnula. Ispod ogromnih, koščatih ramena koja su bila sve samo ne ženstvena, štrčali su

nabrekli bicepsi i tricepsi koji su se pri svakom i najmanjem pokretu jezivo migoljili pod

kožom.

Bila sam uzbuđena što više nije bilo nikog ko bi mogao da me požuruje s trake za trčanje te

sam se na njoj zadržala celih četrdeset minuta. Posle toga sam se izredala na svim spravama s

tegovima, bez pauze. Kući sam se vratila u 3:30 i zaspala kao odojče. Pun pogodak.

Sledećeg jutra osećala sam se pomalo umorno budući da je četriri sata sna bilo dvostruko

manje od sna na koji sam bila navikla. Persi je bio neobično mrzovoljan za vreme doručka -

koji inače nikada ne propušta - lečio se od trodnevnog mardigrasovskog mamurluka; nije

verovao kada sam mu rekla da više neće morati da pazi na radnju jer sam počela noću da

odlazim u fitnes centar.

„Pretpostavljam da je to samo još jedan od tvojih kreativnih načina varanja", procedio je

nadmeno. „Za nijansu maštovitije od sakrivanja jafa-keksa među gaćicama. Zar stvarno

očekuješ od mene da poverujem kako si ustala noćas u 2 i otišla u teretanu?"

„Očekujem", rekla sam. ,,A mogu to i da dokažem."

Otišla sam na sprat i pokupila svoju prljavu garderobu koju sam prethodne noći zavrljačila

u ćošak spavaće sobe. Vratila sam se u kuhinju i mahnula mu ispred nosa.

„Vidi! Smrdljiva znojava majica. Užasno znojav šore. Odvratno znojave čarape. Hoćeš da

pomirišeš?"

„Hmmmm", izustio je Persi, nabravši nos i srknuo svoj čaj od đumbira. „Izgleda da si

stvarno bila vredna. Neverovatno."

„Ako mi još uvek ne veruješ, možeš da ih pozoveš. U kompjuteru se registruje vreme

svakog dolaska i odlaska."

,,U redu, Antonija dušo", obrecnuo se razdražljivo. „Ne gnjavi me, molim te. Verujem ti. I

za boga miloga, baci taj znojavi veš na pranje. Zar ne vidiš da pokušavam da uživam u

doručku?"

Kada je prestao da se duri, napravili smo sporazum. Umesto da svakog popodneva čuva

radnju, vodiće Toma u školu i to svakog onog jutra kada se ja vratim sa fitnesa, kako bih

mogla malo duže da spavam.

Naravno, nisam išla na fitnes u ranim jutarnjim satima dok je on još uvek bio negde u

lumperaju i sve se lepo poklopilo. Persi je bio ranoranilac, a ja sam ostavljala patike pred

vratima svoje spavaće sobe svaki put kada bih se vratila s vežbanja. Bio je više nego

zadovoljan ekscentričnom prirodom našeg dogovora, Tom se ionako uvek radovao kada bi ga

85

'čika Perki' vodio u školu, a ja sam bila prosto oduševljena idejom da ću se konačno naspavati.

Rokenrol.

Novoustaljeni režim za fitnes omogućio mi je da ponovo provodim puno radno vreme u

radnji što mi je bilo drago više od svega. Dotadašnja dva sata svakodnevnog odsustva iz nje,

donekle su me izbacivala iz koloseka i bila sam istinski srećna kada se sve vratilo na staro.

Prvih nekoliko dana ponašala sam se kao pas vraćen u svoju korpu. Bacila sam se na

generalno čišćenje, na preuređenje robe i na aranžiranje izloga u kasnoletnjem stilu s

jastučićima sašivenim od stare velške ćebadi, pa s nizom od pedesetak ljupkih čuturica i s

pregrštom moher prostirki i staza u safari bojama. Posao je krenuo nabolje.

Sa zadovoljstvom sam mogla da kažem kako se sasvim suprotno dogodilo u Nikinim

'Majstorijama'. Svakodnevno sam prolazila pored njene radnje u povratku kući i u dolasku na

posao, ili kada bih htela da kupim nešto u Kvinstritu. Na moje veliko zadovoljstvo, unutra je

retko kada bila neka mušterija. Naravno, nije bilo ni Niki.

Prvih nekoliko nedelja posle otvaranja, nije izbijala iz radnje i svaki put kada bih prošla,

trčkarala je unaokolo s praškom, sitničavo premeštajući neugledne heklane stolnjačiće -

drugim rečima drangulije - od čega se uglavnom i satojala njena roba. Nakon početnog

oduševljenja prestala je da dolazi. U radnji je po ceo dan obitavao Gregov podmukli prijatelj

Pol, dosađujući se iza pulta i vrebajući prolaznike svojim buljavim očima kao otrovni pauk.

Kiseli izraz njegovog lica bio je dovoljan da odbije svakog potencijalnog kupca, a da ne

spominjem ružnjikave artikle koji su bili na rasprodaji po nečuveno visokim cenama.

Kada bi me ugledao kako prolazim, Pol bi se samo još više smrknuo. Ponekad bih prošetala

ispred radnje po nekoliko puta za jedno popodne, čisto da ga iznerviram.

Pošto sam sve vreme bila u radnji, Di je prilično često svraćala da me obiđe i mada nije

svaki put pazarila kod mene, ruke su joj obično bile pune kesa. Uvek mi se činilo da na sebi

ima novu garderobu -

zapravo shvatila sam da nikada dvaput nije oblačila istu odeću.

Iako još uvek nisam uspela potpuno da srušim sve njene barijere, otkrila sam štošta o njoj.

Nije imala dece, muž joj se zvao Frenk i bio je 'biznismen', živeli su u Darling pointu. Frenki,

kako ga je zvala, imao je veliku jahtu na koju je bio strašno ponosan - na čijoj se prednjoj

palubi nalazio njegov lični helikopter. Blago je napućila usta čime mi je, bez ijedne reči,

stavila do znanja šta zapravo misli o jahti.

To je bilo najdalje što sam uspela da doguram u razotkrivanju njene ličnosti. Uglavnom

smo pričale o stvarima koje sam imala u radnji ili se bavile bezazlenim upoređivanjem

Sidneja s Londonom, Parizom, Njujorkom i Los Anđelesom - svim onim gradovima koje je

očigledno veoma dobro poznavala, ili bar onoliko dobro koliko biste i sami mogli da ih

upoznate sa zadnjeg sedišta limuzine.

Uglavnom je najviše zanimalo sve o radnji i načinima pomoću kojih sam uspevala da posao

održim na visini. Bila je istinski zainteresovana, ali ne na onaj podmukao način kako je to

činila Niki, već iz iskrenog poštovanja, oduševljenja i želje za krajnjim rezultatom. Sa zado-

voljstvom sam joj ispričala o svojim trgovačkim trikovima što ju je vidno fasciniralo. Sa svim

stvarima koje je kupila kod mene tokom meseci i komentara koje je izrekla, smatrala sam da

je zaista imala osećaj za to. Malo ljudi ga je imalo.

Na kraju, kada su se njene posete popele na najmanje tri nedeljno, osetila sam se

ohrabrenom da je upitam za odeću.

„Ne želim da budem nepristojna, Di", počela sam, dolivajući joj erli grej čaj za koji smo se

još prvog popodneva složile da nam je omiljeni. „Ali moram nešto da te pitam..."

Ukočila se, ali sam nastavila.

„Da li ikada neku odeću obučeš dvaput?"

Umesto da se uvredi, zakikotala se kao devojčica.

„Ne", rekla je, smejući se još jače. „Uglavnom ne nosim. Samo par stvari kao što je kožni

kaput i Sanelovi kostimi, koje stvarno oblačim više nego jednom, ali uglavnom smatram da je

odeća za jednokratnu upotrebu."

Verovatno sam izgledala zapanjeno kao što sam se i osećala. Zaista nisam htela da verujem

da je neko stvarno to radio - ili čak imao želju da tako nešto uradi. Volela sam svoju odeću,

ona mi je bila nešto kao porodični prijatelji. Mrzela sam kada bi neki komad odeće postao

toliko iznošen da sam morala da ga se odreknem. Verovatno sam i dalje zbunjeno zurila u nju

jer se ubrzo uozbiljila i pojasnila mi svoj stav.

„Antonija, da ne kupujem stalno u tvojoj radnji", rekla je, dok joj se između savršeno

izvajanih kestenjastih obrva pomolila brazda, „šta bih radila sa sobom? Ja ne radim. Nemam

decu. Niti kućne ljubimce. Ne idem na ručkove, zato što stvarno ne volim da jedem i stoga

imam averziju prema ljudima koji bi želeli da ručaju sa mnom. Svakodnevno idem kod

frizera. Nokte sređujem triput nedeljno. Ali i dalje imam užasno puno slobodnog vremena."

Slegnula je ramenima i prekrstila svoje vitke, savršeno izvajane noge.

87

„To radim preko nedelje. Ustanem, doteram se - kod kuće, naravno, ne podnosim sve one

zlobne salone širom Dabl beja - onda se obučem i odmetnem u šoping. Uveče i vikendom

radim sve što Frenkiju odgovara. Obično priredimo večeru za njegove poslovne saradnike,

koju niti organizujem, niti za nju kuvam, niti perem niti zabavljam ljude na njegovoj jahti.

Sve što treba da radim jeste da sedim i izgledam skupo za Frenkija. Kao što rekoh, to mi

ostavlja puno slobodnog vremena."

Nisam mogla da zamislim tako prazan život.

„Ali zar ne želiš ništa drugo da radiš?", upitala sam.

„Kao šta na primer?", rekla je. „Mogla bih da se bavim dobrotvornim radom - zar to nije

ono što bi trebalo da rade dokone bogate kučke kao ja? Tada bih morala da sedim u dosadnim

odborima okružena užasnim ljudima kao što je Karolina Frenč. Radije bih samo udelila novac

onima kojima je najpotrebniji."

„Mislila sam da je ne poznaješ,,, brzo sam rekla, više iznenađena nego sa željom da je

uhvatim u laži.

„Ah, znam dobro ko je ona i njena otrovna drugarica Niki Majer, nemoguće je izbeći ih u

Ist saburba, kao što si verovatno i sama otkrila, ali ne poznajem ih niti želim da ih upoznam.

Neću da imam bilo šta s takvim ženama."

Maltene je bljuvala svoje reči. Nadala sam se da nisam preterala. Na trenutak je spustila

pogled na svoj čaj, a zatim me tužno pogledala. Oči su joj bile pune neopisive čežnje.

„Htela sam da završim fakultet, Antonija", rekla je tiho. „Napustila sam školu u petnaestoj

godini i previše sam svesna koliko toga ne znam, ali Frenki mi ne dozvoljava. Pored sebe nije

hteo ženu svog kova 'koja previše misli', kako obično voli da kaže. Nije dobro za biznis. Kaže

da bih mogla da završim kurs za aranžiranje cveća ili kurs joge, pod uslovom da predavač nije

muškarac. Ali, diplomu nikako. Uostalom, tada bih bila obrazovanija od njega, zar ne?

Velikom Frenkiju to nikako ne bi odgovaralo, naravno."

Žalila sam je. Mislila sam da je moj život bio težak budući da sam spavala sama dok je moj

nekada obožavani spavao u zagrljaju drugog muškarca, ali bar mi je ulepšavao život u periodu

koji smo proveli zajedno - nečim mnogo značajnijim i većim od novca. Ali, i bez Huga, imala

sam Toma koji mi je život ispunjavao radošću i neizmernom ljubavlju, kao i dragog Persija.

Pokušala sam da zamislim kako bih se osećala u njenoj koži. Nisam imala predstavu. Sipala

sam obema još čaja i vedrim glasom iznela svoj predlog, zadovoljno menjajući temu.

„Slušaj, Di", rekla sam, zabavljena sipanjem čaja, namerno ne gledajući u nju. ,,U

ponedeljak idem na put u Blu mauntins, u nabavku. Hoćeš li da pođeš sa mnom? Potrajaće ceo

dan. Prilično je dosadno voziti se sam, baš bi mi prijalo društvo."

Nije morala da mi odgovori. Oduševljeni izraz na njenom licu, kada sam je pogledala, bio

je dovoljan.

10

Kada sam iste večeri stigla kući s posla, nepoznati muškarac sedeo je za mojim kuhinjskim

stolom. Bio mi je okrenut leđima tako da nisam mogla da mu vidim lice, ali delovao je

mladoliko. Imao je zift crnu kosu, pankerski nakostrešenu i učvršćenu gelom i debelu srebrnu

minđušu u desnom uvetu. Preko crne majice nosio je teksas jaknu sa otcepljenim rukavima,

na leđima je na crnoj podlozi metalnim nitnama pisalo 'Buntovnik bez razloga'. Kada je

ustima prineo čašu s vodom, primetila sam da na ruci nosi široku kožnu narukvicu s nitnama i

veliki srebrni prsten s mrtvačkom glavom na malom prstu. Sledila sam se.

„Zdravo?", rekla sam, trudeći se da zvučim prijateljski u slučaju da je to bio poremećeni,

nadrogirani provalnik. Na zvuk mog glasa, mladić se okrenuo i osmehnuo. Bio je to Persi.

Frapirana, ispustila sam kesu s namirnicama na pod i proizvela zvuk koji je ličio na

mešavinu vriska i cijuka. U tom trenutku Tom je uskakutao u kuhinju.

„Nasela si, nasela si", pevao je poskakujući oko svog omiljenog kućnog junaka. „Nisi

pogodila da je ovo čika Perki, zar ne mama? Jesi li? Zar nije super? Perki, Perki, pokaži mami

ono na licu."

Persi je ustao i zauzeo pozu kako bi mi omogućio da dobijem pun uvid u njegov novi imidž.

Transformacija je bila istinski zapanjujuća. Kroz jednu obrvu bila mu je provučena srebrna

alkica, a ispod donje usne svetlucala je srebrna kuglica. Njegove brižno oblikovane i izbeljene

obrve kakve je imao od kada sam ga upoznala, sada su bile zagasito crne baš kao i kosa. Na

sebi je imao crne pantalone s džepovima sa strane i brojim rajsferšlusima svih veličina i

dužina. Na nogama je nosio užasno komplikovane crne kožne čizme sa crvenim pertlama i

debelim donovima nalik traktorskim gumama.

„Persi", uzviknula sam, ne verujući sopstvenim očima. „Izgledaš neverovatno. Vrlo

podmlađeno."

„Ma znam", rekao je, naslonivši se nonšalantno na kuhinjski sto, pozirajući kao filmska

zvezda.

89

U stvari, mnogo više je podsećao na neku vrstu penzionisanog treš- rokera, što mu je na

neki uvrnut način i pristajalo. Volela sam njegov stari imidž s ljubičastom kosom i pesničkim

košuljama, ali moram da priznam da ga je novi stil itekako podmladio.

„Sta je izazvalo ovaj neverovatan preobražaj, Persi?", bila sam radoznala.

„Osećao sam se tako matoro, dušice", rekao je. „Snimio sam mladiće na Mardi grasu i

pomislio - što da ne? S vremena na vreme volim da promenim svoj izgled, a moraš da priznaš

da sam se sa ovim poslednjim zaglavio u Kventinovom dobu. Pre nego što si me upoznala bio

sam u fazonu klasičnog engleskog džentlmena s monoklima, odelima šivenim po meri i u

dubokim cipelama. Pre toga sam furao dugu plavu kosu, somotske pantalone i vojničke bluze.

Sada je pred tobom Persi novog milenijuma."

„Pa, mislim da je super. Drago mije zbog tebe. Sta ti misliš, Tome?"

„Mislim da je genijalno", odgovorio je sedeći na Persijevom kolenu i igrajući se s

minđušama na njegovom licu. ,,Pro-va-li? Mogu li i ja da probušim obrvu, mama? Za

rođendan?"

„Ne možeš."

„Ihhh. Moooolim te, mamice. Tako je kul. Persi kaže da ništa ne boli."

„Ne."

,Vitina mama ima minđušu dole. Vita mi je nacrtala sliku."

„Baš lepo, a?", procedila sam, streljajući očima Persija koji je, koliko mi se činilo,

pokušavao da uguši smeh.

„Jao", uzviknuo je. „Prestani da uvrćeš, Tome, to boli. Pravio sam se kada sam ti rekao da

ne boli. Hajde furaj! Idi igraj se sa svojim buboriomom "

Tom je odmaglio iz kuhinje iznenađujuće voljno i Persi nam je skuvao čaj. Delovao je još

opuštenije sedeći za stolom kao idejni vođa Merilina Mensona, pijuckajući aromatični čaj iz

ljubičaste limož šoljice s tacnom koju sam mu kupila za Božić kako bi mu se slagala s kosom.

I taman kada sam se konačno navikla na njegov ljubičasti imidž, on ga je promenio. Međutim,

morala sam da priznam da mu je ovaj pank-rok- penzionerski fazon još bolje pristajao.

„Nisam sigurna za pirsing", priznala sam mu, „mada znam da je to u poslednje vreme pravi

hit, ali kosa mi se stvarno sviđa. Ko ti je to uradio?"

„Greg", rekao je, gledajući me direktno u oči.

„Greg?", zacvilela sam. „Odvratni rasturač mog doma, kradljivac muža, mali frizerski

gad?"

„Upravo taj." Srknuo je čaj i nastavio da me posmatra s blago izvijenom crnom obrvom,

kao da me pita šta ću da uradim po tom pitanju.

,,A njegov prijatelj Pol mi je probušio obrvu i usnu", nastavio je. „Nekada je radio u

agenciji za tetovažu i pirsing, tako da ima sav potreban alat. Sledeće nedelje će mi uraditi

Maori simbol snage na levom ramenu."

Zapanjeno sam zurila u njega.

„Ne izgledaj tako izdano, Antonija", rekao je.

„Ali...", zavapila sam. Preduhitrio me je odlučno podigavši ruku.

„Pre nego što se iznerviraš, saslušaj me. Ni sam ne bih išao na izlet u vilu sa Gregom i

Polom, ništa više nego ti, ali kada sam malo bolje razmislio, shvatio sam da bi za sve nas bilo

bolje kada bismo mogli da utičemo da se ti i Greg nekako zbližite. Koliko god da zvuči

neverovatno, Hugo se očigledno vezao za njega, tako da smo prinuđeni da se pri-

lagođavamo. Nisam verovao da će trajati toliko dugo, ali jeste, stoga moramo da promenimo

taktiku. On je s Hugom - zvanično - već više od godinu dana i to ga na neki način čini članom

porodice. Moje porodice."

Otvorila sam usta u nameri da protestvujem, ali me je opet ućutkao podizanjem ruke.

„Kao neko ko je bio dobrodošao na ognjšte Hiverovih uprkos svojim problematičnim

počecima", objasnio je, ,,i ko je ostao omiljen uprkos svojim malim nastranostima, moram da

poštujem to porodično pravilo i učinim sve što je potrebno da se Greg takođe uklopi. Iskreno

se nadam da nam neće dugo biti na teretu, jer se bojim da ga čak ni ja ne bih mogao nametnuti

veštici Margo, iako mislim da ćemo morati da se ponašamo kao da je to normalna stvar.

Antonija, znaš da te obožavam, ali hoću da utuviš u glavu - Hugo je moj omiljeni sinovac i

želim da bude srećan."

Zastao je da srkne čaj. I dalje sam bila previše šokirana da bih odreagovala.

„Kako stvari sada stoje", nastavio je, „Greg je već počeo da pokazuje gađenje prema tvojoj

plemenitoj ruci pomirenja, verovatno zato što se negde duboko u sebi oseća krivim - on je

dobar grčki pravoslavac, to mi je otkrio moj novi najbolji prijatelj, Pol."

Opet je izvio obrvu naglašavajući ironiju situacije, a zatim nastavio.

„Dakle, ja ću se pobrinuti za emotivno zbližavanje kako bih ovaj savremeni zaljubljeni par

približio klanu Hiverovih."

91

Još jedna pauza, još jedan srk, dok sam ja bespomoćno sedela, pokušavajući da svarim ono

što sam upravo čula.

„Uprkos svemu, Antonija, najviše se brinem za malog Toma. Iako je veoma vaspitano od

njega što ne pokazuje koliko ga sve ovo pogađa, znam da mu užasno nedostaje otac. Problem

je u tome da se on oseća krivim što mora da ga posećuje u njegovoj novoj kući ako želi da ga

vidi, zato što zna koliko ti mrziš Grega. Dete misli da bi izneverilo tebe kada bi bilo ljubazno

prema Gregu, odnosno da bi izneverilo oca kada bi bilo grubo prema Gregu. To ga razdire,

Antonija. Ono što Tom više od svega želi jeste zajednička porodična večera, gde ćete svi biti

na okupu ili se bar truditi da tako izgleda, jednom nedeljno ili češće. Tomu je potrebno da ti i

Greg bar pokušate da se prikažete kao prijatelji."

Mrzela sam i samu pomisao na to, iako sam znala da je Persi bio sto posto u pravu. Osećala

sam mučninu pri samoj pomisli da je Tom bio nesrećan, a da sam ja na to ostajala ravnodušna,

sebično obuzeta sopstvenim bolom.

„Kako uopšte znaš da se Tom tako oseća?", upitala sam ga. „Mislila sam da je prevazišao

tu krizu." Zaista sam mislila da jeste. Shvatila sam da sam se zavaravala samo zato što sam

očajnički želela da bude tako.

„Prisluškivao sam njegov razgovor s malom Vitom dok su se igrali. Ponekad se igraju vrlo

složenih igara u kojima glavne uloge igraju bar- bike, ekšn-meni i dži-aj džo. Deca tokom igre

otkrivaju vrlo zabavne pa čak i srceparajuće detalje."

Nekoliko trenutaka sedela sam i razmišljala.

„Još pre Božića odlučila sam da počnem s porodičnim, večerama", priznala sam. „Međutim

uvek sam nekako uspevala da ih zaobiđem zato što nisam htela da načinjem problem sa

Gregom. Jednostavno nisam mogla da podnesem pomisao da se pojavi ovde, u našoj kući, gde

smo Hugo i ja živeli zajedno."

„Da", zamišljeno je promrmljao Persi. „Hugo je i sam spomenuo fantomske večere. Dobro

šta misliš o tome? Popričaću sa Gregom i pokušaću da ga ubedim da je u njegovom interesu da

bude ljubazan prema tebi i posle toga ćemo izaći zajedno negde na večeru da ti ne bi morala da

brineš o tome kako ti Greg sedi u kući. OK?"

Klimnula sam glavom. „OK."

Tom je ušetao u kuhinju ličeći na bodljikavo prase. Kosa mu je bila nakostrešena dok se s

nje slivao gel koji je Hugo ostavio za sobom. Na sredini uveta imao je jednu moju minđušu sa

štipaljkom, a drugu na nozdrvi. Obrve su mu bile pojačane crnim markerom. Kada je ušao,

zauzeo je filmsku pozu. Persi i ja smo se smejali do suza.

U međuvremenu, noćni fitnes je savršeno funkcionisao. Dok je Persi svakog jutra odvodio

Toma u školu, ja sam ostajala u krevetu skoro do deset sati, uspevajući i dalje da otvorim

radnju do jedanaest što je bilo dovoljno rano za vrstu robe koju sam prodavala.

Padajući iscrpljeno u krevet nakon temeljnih vežbi, negde oko 2 ili 3 sata ujutro, ponovo

sam počela da spavam punih sedam do osam sati, prvi put posle više od godinu dana.

Blaženstvo. To mi je pomoglo da shvatim koliko sam bila isceđena od dugotrajnog

očajavanja. U tom periodu mi je bilo gore nego kada je Tom bio mršav, zato što nije postojao

nadoknađujući zamotuljak sreće koji bi me utešio - samo tužne uspomene i strah od

budućnosti.

Negde tokom treće nedelje noćnog fitnes režima, Džejms se vratio na prijavnicu.

„Pa, kako ide, noćna ptico?", upitao me je uzimajući moju karticu. „Izgleda da ti noćna

smena prija. Ovo ti je dvanaesta noćna poseta."

Podigao je pogled prema mom iznenađenom izrazu.

„Ovde sve piše", dodao je. „Morao sam da proverim sinoć kada sam se vratio sa odmora.

Hteo sam da vidim da li si poslušala moj savet."

„Kao što vidiš jesam", rekla sam ljubazno. „Puno ti hvala na sugestiji, Džejmse. Zaista mi

je pomoglo."

Radio je skoro svake noći kada sam dolazila u centar. S druge strane, kada ga ne bih videla

na prijavnici, nedostajao mi je. Uprkos kapi i naočarima koje su mu sakrivale veći deo lica,

bilo je nečeg iskrenog na Džejmsu, što je osvežavalo posle svih licemernih maski koje su

obično bile neizostavan deo na licima svih mojih poznanika.

Jedne noći, nakon nadahnuto brze noćne vožnje po Ist Sidneju, u fitnes centar sam stigla

tek u 3. Persi je bio u jednom od svojih provoda sve do dva i trideset tako da sam od ponoći

ležala budna u krevetu, nervirajući se što postoji mogućnost da propustim jednu od noćnih

seansi. Međutim, čim je ušao u kuću, skočila sam iz kreveta, zgrabila svoju opremu i pohitala

ka 'Carstvu mišića'. Džejms je bio na prijavnici.

,,Opa", rekao je. „Kasno je, Antonija, čak i za tebe. Dobrodošla na svoj privatni fitnes."

Pokazao je glavom na praznu salu u kojoj nije bilo apsolutno nikog. Prvi put.

„Nisam mogla ranije da dođem", objasnila sam.

93

,,A nisi mogla da podneseš da propustiš jedno veče?", upitao je.

Klimnula sam glavom.

„Poremećena si, Antonija", rekao je. „Navučena si na vežbanje u 'Carstvu mišića'."

Odjednom sam se snuždila.

„Nije to toliko loše", vadio se. „Ako već moraš da budeš ovisnik o nečemu, onda je bolje da

to bude fitnes nego piće, droga, kocka - ili posao."

Nacerio se i dok sam koračala prema trakama za trčanje, nadala sam se da je bio u pravu.

Vežbanje u potpuno praznoj sali bilo je veoma interesantno. Shvatila sam da mi je bilo

neverovatno teško da održim polet na nivou kada se nije čuo još nečiji 'ritam'.

Kada bi unutra vežbalo samo nekoliko ljudi koji su obično bili daleko vitkiji od mene,

osećala sam neku vrstu prećutnog takmičarskog duha koji me je terao da podižem, guram,

trčim, vučem ili šta god je iziskivala sprava i to za nijansu duže i napornije nego što sam to

zaista želela. Pošto nikog nije bilo tu, jednostavno sam odrađivala vežbe, kao robot.

Ležala sam na leđima na spravi za zatezanje bedara, gledajući u tavanicu, na ivici da

odustanem kada se pojavio Džejms.

„Hoćeš da ti brojim?", upitao je.

„To bi bilo super", rekla sam, ubrzavši ritam.

Pošto je ispratio sve moje pokrete, prešli smo na druge sprave gde je Džejms neumorno

brojao moje pokrete. Osetila sam ogromnu razliku. Povremeno je pogledavao na prijavnicu,

odlazeći da usluži ponekog sumnjivog momka, ali se brzo vraćao da me bodri.

,,OK, to je sedam u trećem nizu. Još tri do kraja", govorio mi je na spravi za čučnjeve, onoj

koju sam naročito mrzela. „Ovu ne voliš, zar ne?"

Napravila sam grimasu. „Mrzim je."

„Hajde, ostalo ti je još samo dva, nemoj da odustaješ. Pokušaj da završiš jednim

neprekidnim pokretom, bolje nego da počinješ i prekidaš usred, to će ti oduzeti svu energiju."

Na trenutak me je samo gledao, a zatim je pokušao malo nežnije.

„Zašto konkretno mrziš ovu spravu?", upitao je.

„Nemam pojma gde su mi ti mišići kojima radim i ovoliko", rekla sam. „Tera me da se

osećam tako malom i ranjivom."

„Pa, to je dobar početak - dobro je što umeš da analiziraš ono što ti se kod nje ne sviđa.

Tako si već na pola puta. Hoćeš li da probaš nešto što bi moglo da ti pomogne?"

„Zar nisam završila s ovom spravom?", zacvilela sam, zvučeći kao Tom kada pokušava da

se izvuče sa časa klavira.

„Samo ako ti to želiš,,, rekao je Džejms. „Ali, ako možeš da izdržiš još deset možda bih

mogao da ti pomognem da prebrodiš svoju emotivnu blokadu u vezi sa ovom spravom."

,,Oh, dobro onda."

,,OK", nastavio je živahnije. „Siđi na minut da ti nešto pokažem."

Sišla sam sa sprave i pošto je podesio visine benča, Džejms se popeo na nju, kleknuo na

podlogu i podigao ruke na šipku. Tek tada sam shvatila ono što mi je Tristan stalno ponavljao,

pokušavajući da mi ukaže koliko je važno biti simetrično postavljen na spravi. Videla sam da

je Džejms automatski zauzeo savršen položaj.

„Molim te dodaj još deset tegova, Antonija", rekao je.

Svidelo mi se to što je preuzeo kontrolu nad situacijom i skočila sam da ga poslušam.

„Tako", rekao je. „Poenta je u disanju. Udišeš pre početka, a izdišeš dok se naprežeš.

Siguran sam da ti je Tristan to objasnio, zar ne?"

„Jeste", promrmljala sam. „Ali nisam znala da je toliko važno."

„Disanje je najvažnije", rekao je Džejms. „Nije važno samo da li dišeš već i kako dišeš.

Gledaj."

Udahnuo je vrlo polako kroz nozdrve i pluća su mu se naduvala kao balon. Nisam mogla da

verujem koliko je čovek mogao da se raširi sa svih strana. Činilo mi se da vidim kako vazduh

putuje kroz njegova pluća i ispunjava mu ceo torzo. Par sekundi je zadržao vazduh, sklo-

pljenih očiju, a zatim je izdahnuo, opet veoma sporo, sve dok mu pluća postepeno nisu

povratila prvobitni oblik.

„Ovako se pravilno diše", rekao je. „Kada smo uznemireni, uglavnom dišemo plitko što

nas čini još nervoznijim. Udahni duboko nekoliko puta pre nego što počneš ovu vežbu i

osetićeš kako imaš mnogo veću kontrolu nad svojim mišićima, čak i nad onim kojih nisi

svesna. Ostani budna sve vreme dok vežbaš i uvek se napreži samo kada izdišeš."

Klimala sam glavom, trudeći se sve da zapamtim. Onda je još jednom moćno uzdahnuo i

pri izdisaju se izvio na spravi sve dok mu se brada nije izdigla iznad šipke. Tegovi, koji su bili

praktično na maksimumu, takođe su se podigli, kao da su od pamuka, a Džejms je održavao

savršenu ravnotežu, bez podrhtavanja i zastajkivanja kao što sam to činila ja.

Potom se spustio nazad, zajedno s tegovima, nečujno i lako - tegovi su padali na podlogu

zvečeći kao cimbala kada bih ja upravljala spravom a zatim je sišao.

95

,,OK", rekao je uz osmeh ohrabrenja. „Sada ti."

Podesila sam nivo benča i vratila se na spravu, pokušavajući da zamislim svoje telo odozgo

kako bih zauzela što simetritričniji stav. Zatim sam sklopila oči i duboko i polako uzdahnula.

Zadržala sam vazduh, a onda ga lagano ispustila.

„Osećam vrtoglavicu", rekla sam mu.

„Ne brini, tvoje telo prosto nije naviklo na toliku količinu kiseonika odjednom. Na početku

ne pokušavaj da dišeš duboko kao ja, zavrteće ti se. Vežbaj postepeno."

Opet sam uzela vazduh i pokušala da pokrenem spravu. Nije bilo šanse da se podignem.

„Jao", uzviknuo je Džejms. „Zaboravili smo da smanjimo tegove. Sačekaj malo. OK,

probaj sad."

Bilo je mnogo lakše, nisam mogla da verujem. Zahvaljujući pravilnom disanju uspevala

sam da se smirim i da s lakoćom kontrolišem svoje pokrete. Uradila sam deset podizanja bez

problema.

„Ovo je stvarno super, Džejmse", rekla sam. „Ne mogu da verujem kolika je razlika."

„Disanje je najvažnija stvar za sve nas", rekao je. „To je suština razlike između života i

smrti, iako o tome razmišljamo manje nego što bi trebalo. Stvarno je neverovatno kada

pomisliš na to. Sve drevne vežbe -joga, taj či, či gong i sve vrste meditacija baziraju se na

disanju, iako ljudi nikada ne razmišlaju o tome. Ali, ja sam pomalo opsednut tim stvarima,

zato me ne iskušavaj inače ću te udaviti s pričom. OK, šta misliš da odeš na spravu za tricepse

dok ja uslužim ovog momka?"

Ostatak treninga prošao je veoma glatko. Koncentrisanje na disanje skrenulo mi je misli s

dosadnog podizanja tegova, tako da je sve išlo mnogo brže. Osim toga, prisustvo druge osobe,

kad s Džejms vratio, učinilo je da se trudim više nego ikada. Kada smo završili, bila sam u

goloj vodi.

„Hvala ti puno, Džejmse", rekla sam na kraju, brišući lice peškirom. „Krizirala sam dok se

nisi pojavio."

„Veoma je teško vežbati sasvim sam", rekao je. „Konkurencija nas tera da se više trudimo

nego što smo toga svesni. Zato ja idem na dojo u Hong Kongu kad god mogu. Treba mi

podstrek koji dobijam okružen ljudima koji su bolji od mene."

„Postoji li u Sidneju neko ko je bolji od tebe?", upitala sam nestašno, nemajući predstavu o

čemu je pričao i pitajući se šta bi dojo moglo zapravo da znači.

„Mislim da nema", odgovorio je, a zatim, bez upozorenja skočio u vis, s desnom nogom

ispruženom pod uglom od savršenih 90 stepeni, istovremeno rukama presekavši vazduh

ispred sebe, kao sabljama. Sve se desilo u deliću sekunde, iako se meni učinilo kao da je

nekoliko trenutaka bio zaleđen u vazduhu, pre nego što se nečujno spustio na zemlju.

„Prokletstvo", uzviknula sam, bez razmišljanja, više nego iznenađena. „Brus Li sa

cvikerima."

Osećala sam se postiđenom kada mi je to izletelo iz usta, ali Džejms se slatko nasmejao.

„Zatvori usta, Skočice", rekao je, smeškajući se misteriozno, očiju skrivenih iza svetlucavih

stakala. „Mogao bi u njih da ti uskoči tigar."

Upravo ta noć - i Džejmsovo pomalo uvrnuto udvaranje - kao da su naše prijateljstvo

preneli na neki viši nivo. Nakon te noći, Džejms je koristio svaku priliku kad ne bi bilo puno

ljudi u sali, da mi priđe i nadgleda moje vežbanje.

Takođe sam počela sve duže da se zadržavam na prijavnici, pijući flaširanu vodu i

nastavljajući s njim razgovor koji bismo započeli na spravama. Ispostavilo se da je bio vrlo

zanimljiv mladić.

Već nekoliko godina je odlazio u Hong Kong i s monasima Saolina u kineskoj pokrajini

Hanan učio borilačke veštine. Vladao je kantonskim i mandarinskim jezikom. Objasnio mi je

da je radio noću jer mu je telo nakon godina rigoroznih vežbi funkcionisalo toliko skladno da

skoro uopšte nije imalo potrebu za snom. Jednostavno mu je dosadilo da sedi kod kuće.

,,Videćeš kako će ti se s povećanjem kondicije smanjivati potreba za snom, Antonija",

rekao mi je. „Fitnes ima toliko prednosti koje ljudi ne razumeju. Tu postoji nešto mnogo više

od ravnog stomaka i zategnutih butina."

Momentalno sam zategnula svoje.

„Fizički fitnes će te učiniti efikasnijom i fizički i psihički", nastavio je. „Nećeš se

prehlađivati, niti padati u glupe male depresije i nećeš zaboravljati stvari. Disciplina koja te

svake večeri dovodi ovde mentalna je, Antonija, a ne fizička. Tvoj um te uvodi kroz ona vrata,

a ne tvoje noge. Nastavi ovako da vežbaš i bićeš iznenađena promenama koje će se dogoditi u

svim segmentima tvog života."

Već jesu. Još uvek mi nisu bile poznate mentalne korelacije, ali sam definitivno izgledala

bolje. Takođe sam izgubila potrebu da jedem sve što mi dođe pod ruku. Dovoljno sam spavala

i nisam imala potrebu za šećerom niti za energetskim pićima kako bih naterala sebe da

97

preživim do kraja dana. Sto sam bila zasićenija to sam manje želela da se zasitim, dok nisam

počela da skrećem u drugi smer gde mi je postalo skoro zanimljivo da vidim koliko mi je malo

hrane bilo dovoljno da se zasitim, a da kasnije ne osetim vrtoglavicu.

Posle dva meseca, nije bilo sumnje da je suština gubitka kilograma bila kombinacija

smanjenog unosa hrane i povećane fizičke aktivnosti. Fitnes je činio čuda. Obukla sam svoju

staru odeću među kojom su mi neke stvari bile čak i velike. Moje noge, koje su uvek izgledale

dobro, bar su mi tako govorili, imale su novi oblik u predelu butina. Gornjeg dela ruku se više

nisam stidela niti sam ruke, zbog njihove mlohavosti sakrivala džemperima. Persi je bio

oduševljen mojim novim izgledom.

„Jao, draga moja devojčice", rekao mi je jednog dana dok sam se šetkala u letnjoj haljini s

belim krinovima i čipkastim porubom koju sam kupila na sezonskoj rasprodaji koja je po

njegovom i Tomovom mišljenju više podsećala na stare spavaćice.

„Ponovo izgledaš kao moja mala Tesa iz D'Abervila", rekao je Persi, pljeskajući rukama od

sreće. „Nastasja Kinski i Tesa, naravno. Jao, da, pred sobom opet imam mlado krhko

stvorenje koje me je toliko očaralo kada sam ga prvi put ugledao kako uplašeno sedi u uglu

žute gostinske sobe u Vilingtonu. I onda si nosila takvu odeću, sećaš se. Bio sam tako ponesen

tobom. Zar mama nije lepa, Tometi?"

Tom je klimnuo glavom i priljubio se uz Persija.

„Čuvaj se, Antonija, ako još malo smršaš, dušo, bićeš pljunuta Šarlota Rempling."

Uvukao je obraze i napravio bolnu facu.

„Ko je Šarlota Dampling?",* upitao je Tom.

Osećaj da sam vitka svakako je umnogome povećao moje samopouzdanje pred prvu

strašnu 'porodičnu' večeru i kada sam ušla u restoran primetila sam kako Gregove oči

iznenađeno šaraju po meni. Obukla sam se oskudno, naravno, u jednostavnu, pripijenu majicu

bez rukava i tesne pantalone do listova - sve crno i sve novo.

Evo ti materijal za trač-partiju sa tvojom drugaricom Niki, pomislila sam, pre nego što sam

podsetila sebe da je ovo bio pokušaj da se izmirim sa Gregom zarad Tomovog dobra.

*U pitanju je igra reči. Dumpling na engleskom znači vačjušak/knedla

Međutim, pre nego što sam uspela da se pozabavim tom mišlju, Hugo me je zgrabio za obe

ruke i glasno se zadivio mojoj novoj figuri.

„Ant", uzviknuo je, nateravši me da se zavrtim oko svoje ose nasred restorana. „Ne!

Izgledaš fantastično. Tako je dobro videti da ponovo ličiš na sebe. Kakvo mače. Nije ni čudo

što sam se tobom oženio. Malo mi fali da ti se ponovo vratim."

Hugovo bezbrižno umeće da napravi najneprikladniji mogući komentar, razbilo je led i na

moje veliko iznenađenje Greg se ponašao kao potpuno druga osoba.

Naravno, tome je najviše doprineo Persi. Umeo je sa Gregom da komunicira na

međunarodnom jeziku afektiranja, koji su obojica odlično poznavali, tako da je poslužio kao

neka vrsta efektnog provodnika koji je podstakao Grega da se oseća uključenim u zabavu, čak

i kada je Hugo - vidno srećan što se ponovo obreo među svojim zemljacima pa makar i na

jedno veče - počeo da priča na svom krajnje

tajanstvenom aristokratskom, pomalo uobraženom jeziku koji su mogli da razumeju samo oni

bliski porodici Hiver.

U svakom slučaju, shvatila sam da je ono što je Persi ispričao Greg o velikoj porodičnoj

slici urodilo plodom jer se ovaj zdušno trudio da prema meni bude uljudan. Udelio mi je povrh

svega i kompliment, rekavši da lepo izgledam. Neverovatno.

Glavna stvar koja je omogućila da podnesem veče bilo je saznanje da Greg mnogo voli

Toma. Persi ga je vešto posadio između Grega i mene tako da smo se bukvalno dodirivali

svaki put kada bi se moj suparnik nagnuo da mom sinu iseče biftek, krajnje opušteno.

„Izgleda da se dobro slažeš s decom, Greg", rekla sam mu. „Imaš li mlađeg brata ili

sestru?"

Osmehnuo se na najprirodniji način koji sam ikada do tada videla na njegovom savršeno

preplanulom i negovanom licu. Navikla da ga viđam smrknutog i prezrivog.

„Ja sam najstariji od sedmoro dece", objasnio je. „Pomagao sam roditeljima oko mlađih.

Sada imam tri bratanice i dva sestrića, svi su ispod šest godina, a dvoje je na putu. Obožavam

decu. Voleo bih da ih imam."

Bilo je neke čežnje u njegovim crnim očima, koja me je, kao što rekoh, iskreno iznenadila.

Dobro, donekle čak i osvojila, pomislila sam. Možda je u ovom kralju frizeraja bilo više duše

nego što sam i sama mogla da zamislim.

Ko-bi-to-pomislio?

99

11

Moje putovanje s Di u Blu mauntins bilo je više nego uspešno. Ona je predložila da idemo

njenom limuzinom s vozačem kako bismo mogle da se opustimo na zadnjem sedištu, ali ja

sam insistirala da se vozimo mojim razrađenim četvorotočkašem. Bilo mi je važno da Di

donekle oseti ukus stvarnog života, bar jednom. Takođe sam joj naglasila da se obuče što

skromnije jer bi u protivnom samo digla cene u stovarštu.

Dala je sve od sebe obukavši farmerke, belu majicu kratkih rukava i ružičaste patike,

prebacivši preko ramena džemper krupnog boda za koji je priznala da ga je kupila specijalno

za ovu priliku. Naterala sam je da svoju savršeno isfeniranu kosu veže na potiljku, što je

zahtevalo malo ubeđivanja. Ujedno sam predložila da sa ušiju skine svoje ogromne

smaragdne minđuše. Verenički prsten nije htela da skine - još jedan monstruozni smaragd,

okružen enormnim dijamantima - ali se složila da ga okrene na drugu stranu kako ne bi upadao

u oči.

Bila je zadovoljna što će moći da se provuče kao niskobudžetni diler, što sam bila ja, i tako

smo krenule na put. Sto smo više odmicale na zapad, Di je bivala sve opuštenija i uzbuđenija.

Kada smo prozujale pored Paramate, nisam mogla da je prepoznam. Pevala je uz kasetu s

hitovima iz osamdesetih - Material girl je bila potpuno prikladna - insistirala je da se

zaustavimo na pumpi kako bi me upoznala sa slatkišem koji je od milošte zvala 'lilihip',

legendarnim slatkišem svog australijskog detinjstva. Nastavile smo put uzbrdo šišajući slatke

predmete čudnih imena i oblika: milki, pegi, jafa, lisko - i neku prilično alarmantnu stvar

zvanu 'zubi'.

Zaista je bilo pravo olakšanje putovati u društvu, i na našem prvom odredištu Di se

dokazala kao genijalan partner za cenjkanje. Bila je to bogato opremljena radnjica u

Springvudu u kojoj do tada nikad ništa nisam kupila zato što se gazda nije mnogo razumeo u

trgovinu, ali sam redovno u nju svraćala - jedno od osnovnih pravila mog posla. Morate uvek

da proverite sve što se nudi na tržištu jer nikada ne znate na šta možete da nabasate. Bože,

koliko sam tog dana bila srećna što sam svratila.

Prvo sam se saplela o kutiju punu starinskih zavesa s mojom omiljenom sanderson šarom -

lila - bile su meke i ravnomerno izbledele od starosti i pranja. Prebirajući nasumice po njima,

kao da sam se nadala da ću pronaći još nešto, izbrojala sam šest velikih parova. Izvrsno.

Uzdržavajući se da ne vrisnem od sreće i glumeći uobičajenu indiferentnost, nastavila sam

da razgledam. Utom sam primetila set od tri plavo-bele kornišver kuhinjske posude - 'brašno',

'šećer' 'grožđice' i zablistala od zadovoljstva, znajući da je bilo odlično sve ih skupiti, a samim

tim nisu bile nimalo jeftine. Srećom u Vulari sam mogla da ih prodam po mnogo višoj ceni. U

blizini su stajale i tri korpice iz pedesetih koje su u mojoj radnji mogle da se prodaju posle pet

minuta u izlogu. Nedaleko je stajalo i nekoliko slatkih dečjih stolica koje su takođe bile veoma

tražene.

Razgledala sam stare šolje za čaj kada mi je Di prišla i suptilno me ćušnula u nogu,

pokazujući glavom na drugi kraj radnje. Ostavila je podignut poklopac na staroj pletenoj korpi

za rublje koja je očigledno bila puna finih starih kariranih ćebadi i šarenih jorgana.

Suzdržavala sam se da ne vrisnem. Bilo je to upravo ono što mi je trebalo za zimske zalihe, a

takve stvari se ne nalaze tako često i svakako ne u tolikim količinama.

Pitanje je bilo, kako dalje? Nisam se mirisala s vlasnicom radnje. Znala sam da me je

prepoznala iz članka u Vog livingu zbog čega sam je maksimalno izbegavala. Bio mi je

potreban neki taktički manevar kako bih se dočepala stvari koje sam želela, i to po pravoj ceni

- uostalom, zlatno pravilo mog posla bilo je da se udaljim, čak i od nečega što mi se veoma

dopada ako nisam u stanju da napravim pravi odnos između kupovne i prodajne cene.

„Koja vam je najniža cena za kornišver?", upitala sam je direktno, bez okolišanja.

„200 dolara", rekla je bez osmeha. ,veoma su retke i predstavljaju komplet."

„Da, jesu", rekla sam. „Ali, posuda za grožđice malo je oštećena, najviše što mogu da

ponudim je 100 dolara za sve tri."

„150 je najniže što mogu da idem", rekla je.

Dodirnula sam ih, trudeći se da deluje kako ih očajnički želim, što baš i nije bilo tačno.

„Daću vam za njih 130 dolara", rekla sam na kraju, kao da je to bilo jače od mene. „Plus 75

za one tri korpe."

Trud se isplatio. Svaka korpa koštala je po 15 dolara i ona je mislila da ja to nisam

primetila. Mogla sam da dobijem 65 po komadu i verovatno 250 dolara za kornišver.

Oštećenje je bilo mikroskopskih razmera i znala sam kako da ga zakrpim. Sve je išlo kao po

loju. Posude su poslužile samo kao paravan da bih se taktički dočepala stvari koje sam zaista

želela.

,,OK", pristala je, delujući veoma zadovoljno. Mislila je da me je odrala, a ja sam se tek

zagrevala.

101

„Pogledaću da li mi treba još nešto", rekla sam, smišljeno pogledajući u ćebad i zavese.

Utom se pojavila Di sa svojim majstorskim potezom.

Počela je sa gledanjem na sat.

„Ant", uzviknula je nestrpljivo. „Moramo da stignemo u Katumbu do jedanaest. Čovek nas

čeka i doneo je svu tu robu specijalno zbog nas. Stvarno moramo da krenemo i ne smemo da

pre to varimo kola s previše tričarija zato što mi je obećao čitav tovar. Rekao je da ne može

dugo da čeka."

„Dobro, u redu", rekla sam, glumeći usplahirenost, vadeći svežanj novčanica iz džepa od

farmerki, dozvoljavajući da mi nekoliko padne na pod.

„Koliko je stoličica?", upitala sam ženu, koja je očima fiksirala dolare. Poznavala sam

takav tip, novac je na njih imao hipnotičko dejstvo. „Daću vam 20 za dve?"

„60 za dve", rekla je.

„Hajde, Ant", navaljivala je Di, držeći otvorena vrata. Došlo mi je da je poljubim.

„Uh, evo", rekla sam praveći se da žurim. „Ovaj, šta mislite da vam dam 100 dolara za sve,

plus ono što smo se dogovorili za kornišver i korpe, uključujući onu kutiju sa stvarima i onu

staru pletenu korpu? Nemam puno vremena da je pregledam, ali rizikovaću. Možda se nađe

neka jastučnica na dnu. To je 305 dolara, ali šta mislite da zaokružimo na 300?"

Brzo sam izbrojala novčanice od po 10 dolara - tajna je bila u malim novčanicama, zato što

deluju kao da ih ima više - kada sam ugledala da se oblizuje, znala sam da je pečena.

,,OK", rekla je, uzimajći novac i Di je već izlazila napolje brzinom pljačkaša banke noseći u

rukama pletenu korpu. Spustila je korpu i kutiju sa zavesama na zadnje sedište kola, pre nego

što je vlasnik shvatio šta je prodao.

Dok smo izbijale na autoput, sa zavesama, jorganima, ćebadima, korpama, stoličicama i

glupim kornišverom, bacajući jedna drugoj kosku, bile smo razdragane kao devojčice posle

nestašluka.

Diler je zaradio 300 dolara na stvarima koje je verovatno platio 50 na kućnom

raščišćavanju, a kada ja budem prodala zavese od kojih ću sašiti jastučiće ili tapacirunge za

stare fotelje iz Volisa, biću bogatija za četiri nule. Uostalom, moje mušterije će biti

oduševljene što imaju lepe starinske stvari koje ne poseduje niko od njihovih prijatelja.

Zadovoljstvo je stoprocentno i obostrano. U tome je bila draž kupovine.

Di se pokazala kao prirodan talenat za ovu vrstu posla. U svim radnjama koje smo obišle

uočavala je izvrsne stvari koje ja nisam ni primećivala, znajući da odabere pravi trenutak za

majstoriju 'požurivanja'. Takođe je smislila još jedan odličan trik: pretvarala se da joj se nešto

ne sviđa i pokušavala da me odvrati od kupovine što je kod osoblja stvaralo super efekat -

nama u korist. Stvari su nestajale pred očima prodavača po čudesno niskim cenama dok dileri

nisu stizali ni da se opasulje.

Do dva sata, kola su bila puna. Odlučile smo da se vratimo u grad, ali tek posle čaja u

malom kafeu u Blekhitu.

„Di", rekla sam, podižući svoju solju u ime zdravice. „Rođena si za ovo."

Kucnule smo se šoljama. Sijala je od sreće.

„Kako si uopšte znala da odglumiš onu scenu?", upitala sam je.

Nasmejala se. ,,U Tasmaniji sam često išla u kupovinu sa svojom bakom. Ne možeš da

zamisliš koliko je dobro umela da se cenjka. Prava irska dama tihog glasa, ali je mogla da

nagovori i magarca da joj proda sopstveni rep po bagatelnoj ceni i još da joj pokloni uši.

Naučila sam puno od nje. Verovatno sam tokom godina sve zaboravila, ali me je ovo danas

podsetilo. Kao da je čučalo negde duboko u meni, čekajući pravi trenutak da iskoči."

„Onda, hvala ti, bako", rekla sam. „Ovo mi je najbolja nabavka od kada sam otvorila

radnju. Ne znaš koliko si mi pomogla u tome. Hoćeš li da pođeš sa mnom i sledeći put?"

„Nego šta", rekla je Di i nagnula se ka meni preko stola. „Ovo mi je najbolja zabava u

poslednjih petnaest godina."

Iako je Di i dalje bila relativno rezervisana u vezi sa svojim privatnim životom, i nikad me

nije pitala o mom, bilo je stvarno dobro ponovo imati ženu za prijatelja. Cesto sam se čula sa

svojim sestrama i skoro svakodnevno smo se dopisivale preko elektronske pošte, ali puno mi

je značilo da imam drugaricu s kojom sam mogla da izađem makar u kafić i proćaskam o

ženskim stvarima kao što su jastučnice ili maškara. Naročito od kada je moj odnos sa Suzi

Torogud naprasno zahladneo.

Sve se dogodilo iznenada i bez objašnjenja. Posle njene rođendanske žurke nastavile smo

da se viđamo jednom nedeljno i uvek je bilo zabavno. Onda je odjednom počela da me

ignoriše. Bila sam stvarno iznenađena, pogotovo što sam je smatrala superiornijim bićem od

Niki ili Karoline, ali bila sam u čudu kada je prestala da mi uzvraća telefonske pozive i da se

ne obazire na poruke koje sam joj uporno ostavljala. Mislila sam da je nekuda otputovala, ali

103

kada sam konačno, jednog aprilskog popodneva, uspela da je ulovim na mobilnom telefonu, s

nevinom željom da proćaskamo i ugovorimo sastanak, delovala je prilično rasejano i

neučtivo.

„Izvini, Ant", rekla je, zvučeći kao da radi još nešto dok uporedo

priča sa mnom, nešto mnogo zanimljivije, ,,ali trenutno imam posla

preko glave, u toku je velika primopredaja jednog važnog klijenta i bukvalno nemam vremena

ni za sebe. Pozvaću te kad se stvari stišaju, OK?"

A onda je prekinula vezu. Više sam bila iznenađena nego povređena. Posle svega što sam i

sama preživela, shvatila sam da ne mogu da brinem još o tome. Ako je Suzi, koja mi se toliko

dopadala i koja je bila tako dobra prema meni, htela da me iskulira, onda je to bio njen

problem. Bila sam u fazi samoodržanja.

Jedina stvar koja je kvarila moje novo prijateljstvo s Di bio je Persijev negativan stav

prema njoj. Čudno. Uvek sam očekivala da će ljudi koje ja volim biti u stanju da vole jedni

druge, ali Persi je bio prilično hladan prema Di od onog trenutka kada sam ih upoznala u

radnji.

„O, ćao Persi", veselo sam rekla kada je jednog popodneva ušao u radnju, noseći na sebi par

novih kožnih pantalona i usku crnu majicu kratkih rukava. „Drago mi je što si došao - ovo je

Di o kojoj sam ti toliko pričala."

Di je i inače bila ljubazno uzdržana prema svima, ali Persijeva odbojnost prevazišla je sva

moja očekivanja.

„Da, drago mi je", rekao je suvo, klimnuvši neznatno glavom, bez ijednog nagoveštaja

svog čuvenog šarma i harizme. Nikada pre nisam ga videla takvog.

„Došao sam samo da te obavestim", nastavio je, ignorišući Di. „Večeras nam dolazi

nekoliko ljudi na večeru. Onaj momak Mejburi je prilično zabavan, zato sam opet pozvao

njega i onu njegovu fina devojčicu iz magazina Insajd, kako se beše zove, Dejzi? Zatim onaj

dekorater Dominik. Svi dovode sa sobom nekog koga još nismo upoznali, proširuju nam krug

ljudi, dušo. Tom će spavati kod Vite. Večera je u 19h. Napraviću dagnje i moj šerbet od

ružinih latica. Vidimo se kasnije."

A onda je otišao ni ne pogledavši Di. Zanemela sam. Nikada nisam bila svedok tako

oskudnog Persijevog interesovanja za neko ljudsko biće koje je za njega novo. Obično se

ponašao kao pas, srećan što može da onjuši nekog novog i mahne pred njim svojim repom.

Nije joj pružio nijednu šansu - i što je još čudnije - prekršio je jedno od sopstvenih pravila

učtivosti. Pričao je o društvenom okupljanju na koje ona nije pozvana, pred njom. U takvim

situacijama obično bi ćutao, a tek me kasnije pozvao telefonom i obavestio o večeri, a još

umesnije bi bilo da je pozvao i nju. Jednostavno nisam mogla da razumem.

Bilo je sasvim jasno da je Di bila svesna poniženja koje je upravo doživela iako nije

delovala posebno iznenađeno. Ubrzo nakon toga smislila je dobar izgovor i otišla. Osećala

sam se užasno posramljeno, nadajući se da mi neće zameriti.

Okomila sam se na Persija čim sam ušla u kuću. Mešao je dagnje, noseći jedan od svojih

starih kaftana, sveže ofarban u crno sa čeličnim nitnama nanizanim duž revera.

„Persi?", rekla sam upitnim tonom. „Šta treba da znači ono danas u radnji? Nikada te nisam

videla onakvog."

„Kakvog?", upitao je hladno s jednom rukom na boku dok je u drugoj graciozno držao

drvenu varjaču.

„Tako neprijateljski nastrojenog - prema Di. O čemu se radi?"

„Stvarno mi nije bilo stalo do Di", rekao je, ušmrkujući mirisnu paru iznad šerpe i mešajući

dagnje.

„Ali nikada pre je nisi video", rekla sam zbunjeno.

„Nisam ni morao. Ne sviđa mi se kako izgleda, to je sve. Brzo donosim zaključke o

ljidima, Antonija, kao što dobro znaš. Čim sam je ugledao, znao sam da nije moj tip. Nisam

siguran ni da li je tvoj, ali na tebi je da odlučiš."

Spremno se posvetio kuvanju. U tom trenutku sam znala da je to značilo kraj našeg malog

razgovora. Bila je to još jedna za nijansu manje privlačna strana Persijeve ekscentrične

ličnosti.

I pored našeg mini konflikta, veče je bilo veoma uspešno. Novi ljudi koje su doveli Entoni,

Dominik i Dejzi bili su samci - i po svemu sudeći heteroseksualci. Imala sam jak osećaj da se

radilo o klasičnom provo- dadžisanju, ali to mi nimalo nije smetalo.

U stvari, bilo mi je strahovito prijatno što mogu da flertujem s nekim maljavim muškarcem

koji u isto vreme nema bolje nokte od mene. Delovali su kao dobri momci, slobodni strelci.

Sva trojica, Nik, Majki i Džon bili su tu da me zabave, čemu sam se srećno prepustila, iako

me je donekle začudilo što su isti ti privlačni muškarci u najboljim godinama, s pristojnim

poslovima i izvrsnim manirima, i dalje bili samci. Bili su to klasični primerci 'pravih prilika'

105

kako ih je nazivala Hugova majka. Ali, do đavola - radovala sam se da mi neko posveti

pažnju.

Dok smo pijuckali šampanjac koji je Persi servirao sa svojim šerbe- tom od ružinih latica,

on je najavio kako će svoje nove prijatelje uključiti u kasnovečernju igru.

„Ubij, tucaj, ili oženi se?", rekao je Entoniju Mejburiju koji se našao zatečen ovim

pitanjem.

„Ubij, tucaj, ili oženi se...", nastavio je Persi, sevajući svojim najnestašnijim osmehom ka

ostalima, ali ponajviše prema Entoniju kojeg je uživao da pecka. „Klif Ričard, Klajv Džejms,

Elton Džon?"

„Smem li sebe da ubijem?", upitao je Entoni.

„Ali, to nije zabavno", odgovorio je Persi, gurkajući ga u ruku svojom muštiklom. „Moraš

da se odlučiš. Daću ti primer. Ti meni postaviš pitanje i ja ti odgovorim: ubij Klajva Džejmsa

zato što je previše pun sebe, tucaj Klifa Ričarda - snimi na video-traku i prodaj je Svetskim

vestima - i oženi se ser Eltonom Džonom, samo zbog njegove titule, naravno. Kapiraš?"

Pošto se Entoni izbezumljeno smejao, bilo je jasno da je ukapirao. Persi je zasijao od sreće.

,,OK, Entoni", rekao je. „Na tebe je red. Ubij, tucaj, ili oženi se: Endrju Lojd Veber, Džordž

Buš, Ien Botam?"

Entoni se bacio u razmišljanje dok smo ga pomno gledali u iščekivanju. Imao je smešno

debele i crne obrve koje su se pomerale gore- dole nezavisno jedna od druge. Delovale su kao

semafori koji signaliziraju tok njegovih misli.

„Ubij Lojda Vebera, tucaj Botama, oženi se Bušom", konačno je rekao.

Persi je zaintrigirano izvio jednu svoju novoofarbanu crnu obrvu.

„Vrlo dobro, ali smemo li da znamo zašto, gospodine Mejburi?", upitao je.

,,OK. Ubij Lojda Vebera", rekao je Entoni, uživajući u svojoj domišljatosti. „Očigledno bi

time učinio veliku uslugu jer bi svet oslobodio njegove odvratne muzike. Tucaj Botama - taj

može da bude ili glupi drkadžija ili da zaspi usred posla - i oženi se Bušom, zato što, naravno,

svi žele da budu Prva Dama."

Persi je oduševljeno pljesnuo rukama. „Savršeno. Znao sam da ćeš shvatiti. Na tebe je red,

Mejflauvere. Moraš da pitaš osobu desno od sebe."

To je bio Nik, najzgodnija Prava Prilika koja je dovedena zarad mene. Entoni ga je

odmerio.

„OK, Nik", rekao je. „Ubij, tucaj, ili oženi se - Gvinet Paltrou, Kejt Mos, Antonija Hiver?"

Siroti Nik izgledao je kao gromom pogođen - kako je mogao da odgovori , a da me ne

uvredi ? Naglo porumenevši, počeo je da gleda čas u mene čas u Entonija, otvorenih usta kao

da prati teniski meč. Srećom, Persijev smeh ga je sprečio da ispadne glup u društvu.

„Jao, Entoni, baš si nevaljao, ali potpuno si ukapirao suštinu igre, nestaško jedan. Nik, ne

moraš da odgovoriš na ovako drsko pitanje, ali na tebe je red da pitaš Antoniju jer ti sedi s

desne strane."

Nik se okrenuo ka meni, i dalje rumen u licu.

„Ovaj, Antonija", počeo je. Zaista je bio zgodan kad se gleda tako izbliza. Plave oči i crna

kosa - uvek dobra kombinacija - takođe je bio visok i prefinjen. „Ubij, tucaj, ili oženi se -

Majki, Džon ili ja?"

Ovoga puta sam ja pocrvenela, što mi je naročito prijalo. Osećala sam se kao šiparica dok

sam mu koketno govorila kako je grozan. Drsko je iskopirao Entonijevu šalu, bez puno

suptilnosti, ali sa smislom. Bilo je veoma prijatno imati nekog ko mi je posvećivao seksualnu

pažnju i to na tako neodoljiv i šarmantan način. Do tog trenutka jedina pažnja strejt muškarca

koju sam doživela otkad je Hugo otišao, bio je grubi nasrtaj Dejvida Majera.

Bila sam još srećnija kada su se razišli kućama jer su me sva trojica odvojeno pitala za broj

telefona.

Persi je opet sve obavio.

Bilo je posle dva kada su svi otišli kući, i bilo je vreme za posetu 'Carstvu mišića'. Budući

da sam previše popila, pa nisam mogla da vozim, dozvolila sam sebi da te noći preskočim

fitnes. Preskočila sam i sledeće noći. Otišla sam s Majklom u bioskop, sa sve večerom posle

toga, što je bilo nešto novo. Izlazak - s muškarcem. Nisam umela da smislim šta da mu kažem,

ali bilo je lepo biti pozvan, pogotovo tako brzo pošto smo se upoznali. Sledećeg jutra mi je

telefonirao u radnju.

'Bila sam na sastanku', shvatila sam iznenada, ležeći u krevetu kasnije te večeri. Bio je to

moj prvi sastanak na kome sam ikada bila, ako se ne računaju sve one kafe koje sam s Hugom

popila u menzi fakulteta. Moja ostala udvaranja pre Huga, dogodila su se nekako slučajno - na

žičari zimskog odmarališta ili u kuhinji dečjeg kampa - bez većih formalnosti. Sada mi je bila

potrebna mala crna knjiga kako bih nastavila da vodim evidenciju o svom ljubavnom životu -

107

s obzirom na to da su i ostale 'prave prilike', Džon i Nik, zvale da ugovore sastanak, već

sledeće nedelje. Osećala sam se poželjnom.

Kada sam, treće noći oko ponoći, ušetala u fitnes centar, Džejms nije krio zadovoljstvo što

me vidi.

„Ćao Antonija", rekao je sa osmehom. „Mislio sam da si digla ruke."

Isplazila sam mu jezik i skočila na traku za trčanje. Centar je bio puniji nego obično, ali i ja

sam stigla ranije nego obično. Neverovatno, koja razlika zbog samo pola sata - u to doba noći.

Bacila sam se na vežbanje, ali uprkos tome što je oko mene bilo dovoljno ljudi, što je išlo u

prilog mojoj koncetraciji, nedostajali su mi Džejmsovi ohrabrujući komentari. Krišom sam

pogledavala ka prijavnici da vidim šta radi i svaki put je bio zauzet prijavljivanjem ili

odjavljivanjem članova ili prodavanjem proteinskih napitaka.

Iznenadilo me je kad sam shvatila koliko mi je nedostajao razgovor s njim. Odvraćao mi je

pažnju s monotonog ponavljanja vežbi, ali bilo je tu još nečeg. Uživala sam u razgovoru s

njim. Bio je drugačiji od ostalih muškaraca koje sam poznavala.

Razgovor s Džejmsom nije bilo samo brojanje, začikavanje ili igra reči. Bio je to, pa,

razgovor. Imao je smisla za humor, naravno, i puno smo se smejali, ali nije sve bilo tako

napeto i histerično kao s ostalim mojim prijateljima.

Razmišljajući o tome, dok sam pokušavala da se skoncentrišem na disanje i uporedo

savijanje kolena, došla sam do zaključka da smo bili zapanjujuće različiti, kao nebo i zemlja.

Ziveli smo različite živote u potpuno različitim okruženjima, tako da nismo mogli da

podrazumevamo neke stvari u vezi sa onim drugim. To me je nateralo da shvatim da sam

većinu svojih razgovora s Persijem i Tomom, naročito s Hugom, pa čak i s ljudima na

Persijevoj večeri, vodila na nekom šifrovanom jeziku, što je često bila svrha konverzacije, pre

nego tema o kojoj se on vodio.

U razgovoru s Džejmsom, morala sam da mislim malo više nego što sam to obično činila.

Slično disanju koje mi je pokazao, morala sam da ostanem pri svesti i da se trudim, ali to je na

neki način bilo dobro. Dopadalo mi se kako su mu se izvijali krajevi usana svaki put kada bi se

nasmešio.

Posle bola koji mi je priredio Hugo i nakon izgubljenih ženskih prijatelja za koje sam

mislila da sam ih stekla u Sidneju, bilo je sjajno opet održavati platonsko prijateljstvo sa strejt

muškarcem. Avaj, pretpostavljala sam da je Džejms bio strejt. Pošto je Hugo obelodanio svoje

opredeljenje, više nikad neću biti sigurna. No, tip je svakako delovao prilično hetero.

Bilo je zaista smešno koliko sam mogla da ćaskam s njim, razmišljala sam, donekle čak i

čudno, usamljeni kung fu frik koji je po celu noć radio u fitnes centru; a u isto vreme, veče pre

toga, bilo mi je prilično naprono da smišljam o čemu da pričam s Majklom, Pravom Prilikom.

Mislila sam da ću imati mnogo toga zajedničkog s mladim i uspešnim brokerom, uostalom,

dovoljno sam ih poznavala u Londonu, međutim u njegovom slučaju sve se svelo na vrlo

dosadan razgovor koji je više ličio na verbalni spisak filmova koje smo ikada u životu gledali,

iako se ni oko toga nismo mnogo složili. Njegov omiljeni film bio je Terminator 2.

Pitala sam se da li će mi biti lakše sa 'pravim muškarčinama' Džonom i Nikom, što sam

saznala već sledeće nedelje. Džon je radio nešto u vezi sa osiguranjem pa iako bi inače

sastanak trebalo da bude zabavan, sklonija sam da smatram kako u njegovom slučaju to neće

biti tako, kao ni na prethodnom sastanku. Nik je bio novinar i samim tim je verovatno imao

nešto više da kaže.

Planirao je da me izvede u fensi restoran o kojem sam čitala u društvenim rubrikama, tako

da sam se iskreno ponadala kako će biti zabavno. Sedela sam na spravi za zatezanje

stomačnih mišića, pitajući se šta za tu priliku da obučem, kada se pojavio Džejms. Uvek se

nečujno kretao tako da sam morala prvo da ga ugledam kako bih otkrila da je zaista tu. Neko

vreme me je posmatrao, a zatim podesio tegove na spravi.

„Previše ti je lako, Antonija", rekao je. „Nije ni čudo što se sve više dosađuješ kada dođeš

ovde. Vežbanje ti više ne predstavlja izazov. Mislim da bi trebalo da dodaš po dva kilograma

na svakoj spravi ako hoćeš da ti bude zanimljivije."

„Ma nisam propustila dolaske zato što mi je dosadilo", rekla sam mu, blago dahćući od

napora zbog povećane težine na spravi. „Izlazila sam u grad sa sidnejskim seksi samcima."

Nekako, tokom nedelja, ispričala sam Džejmsu sve o svom bračnom slomu. Ni sama nisam

bila sigurna kako se poveo razgovor o tome, ali kada se to dogodilo mnogo toga sam mu

otkrila o sebi. Nije izgledao šokiran niti posebno iznenađen, samo ljubazno saosećajan.

Prijalo mi je da razgovaram o tome tako, s nekim ko nije poznavao nijednog protagonistu,

osim mene, i ko se nije potajno naslađivao sočnim skandalima koji su pratili priču.

Usput sam mu ispričala sve o Tomu, radnji i Perisju, što je prihvatio s velikim

interesovanjem, ne postavljajući suvišna pitanja. Rekla bih da je bio dobar slušalac.

109

S obzirom da je znao sve o mom nesrećnom ljubavnom životu, mislila sam da će ga

zanimati novi preokret koji mi se dešavao. Donekle sam i sama bila uzbuđena zbog toga, ali

Džejms ovog puta nije delio moja osećanja - mada nije uvek bilo lako pogoditi šta se krije

ispod one glupe bejzbol kape.

„Dakle, ustremila si se na samce Ist saburba, je li?", upitao je, naslonivši se na spravu u

svojoj uobičajenoj teget trenerci i beloj majici bez rukava. „To je sedam, Antonija. Još tri do

kraja. Ne koči vrat."

„Ma bila sam samo na jednom sastanku, a preostala dva dogodiće se sledeće nedelje,

nadam se. Svi ti zgodni muškarci me uporno zivkaju telefonom i zakazuju sastanke."

Znala sam da zvučim bleskasto, bebaso i tinejdžerski, ali bila je to velika pramena, imati

oko čega biti bleskast.

„Devet, deset", izbrojao je Džejms. „Odlično. Napravi pauzu pre sledeće ture. To je super,

Antonija - mislim sa frajerima. Nadam se da uživaš. Ne iznenađuje me što svi ti momci žele

da izađu s tobom, veoma si lepa, što i sama znaš. Ali, moram nešto da ti kažem."

Legla sam na benč i pogledala ga. Bilo mi je drago što je mislio da sam lepa. Polako sam se

pretvarala u magnet za frajere. Kul banane - prisvojio je Tom kao svoju novu izreku.

Međutim, Džejms je izgledao previše ozbiljno.

,,OK, počni sledeću vežbu", rekao je. „Jedan, dva, ne zaboravi na disanje..."

„Koja je to stvar koju moraš da mi kažeš?", upitala sam, nadajući se da je takođe imalo neke

veze s mojom lepotom.

„Ma", rekao je Džejms, pomalo nesiguran da li da nastavi. „Ne želim da te plašim,

Antonija, ali u Sidneju postoji odrećeni tip muškarca - naročito u Ist saburbu - koji progone

usamljene mlade žene. Deset. Da povećamo još malo težinu."

Petljao je oko tegova, stojeći učtivo sa strane dok sam ja sedela, širom raskrečenih nogu,

zbog čega sam se osećala pomalo smešno, pa sam pokušavala da ih skupim s još težim

opterećenjem na spravi."

,,Na...sta...vi pri...ču...", stenjala sam, i dalje ne uspevajući potpuno da skupim noge.

„Polako, prilično sam povećao težinu. Diiiiiiši..."

„Nastavi s pričom o tim muškarcima, Džejmse", rekla sam ispitivački. „Hoću da čujem šta

imaš da mi kažeš."

,,U redu", rekao je. „Siguran sam da su ti momci s kojima se viđaš vrlo fini. ali samo hoću

da te upozorim da budeš oprezna, to ie sve. U gradu ima toliko gej muškaraca, da svaki strejt

momak može da deluje kao nešto posebno, a ti manijaci igraju baš na tu kartu. Mogu da deluju

kao 'džentlmeni', iako se u stvari bave skalpiranjem, ako znaš na šta mislim. Znam mnoge

devojke koje su dolazile ovde i naslušao sam se baš jezivih priča. Usamljene žene u ovom

gradu mogu da budu veoma ranjive."

Pobesnela sam. Odakle mu pravo da mi sugeriše kako su Nik, Džon i Majki manijaci? Nije

ih ni poznavao. Kakav smarač. Baš u trenutku kada sam se konačno osećala dobro u vezi sa

sobom i kada sam se samo bezazleno zabavljala, on mi je servirao moralne pridike, nateravši

me da se osećam kao neka vrsta patetične žrtve. Zaista sam se naljutila na njega.

„Šta s njima?", odbrusila sam. „Možda si upravo opisao sebe, budući da toliko znaš o tome

- i budući da ovde stalno srećeš usamljene devojke, možda lično ti proganjaš ranjive žene, je

li, Džejmse?"

Ustao je.

„Ne, Antonija, ne proganjam", rekao je, zvučeći hladnije nego ikada do tada. „Ako stvarno

hoćeš da znaš - ja sam u celibatu. Čuvam svoj či za vežbanje."

Skupio je dlanove na grudima i naklonio mi se pre nego što se udaljio. Pola sata kasnije,

kada sam napuštala centar, nije ga nigde bilo.

12

Dva dana posle moje posete 'Carstvu mišića', Di mi je pomagala da uredim izlog radnje u

novom duhu predstojeće zime. Odlučile smo da za tu priliku iskoristimo jorgane i ćebad

kupljene u Blu mauntinsu. Kada smo završile, izlog je izgledao divno.

Bez mojih sugestija, Di je u radnju donela predivne tamnocrvene grančice iz svoje bašte,

koje su fantastično štrcale iz velike zelene vaze iz 1940. godine, otkrivene na našoj poslednjoj

zajedničkoj misiji u Njukastlu.

Šarene jorgane postavile smo na dečje stolice žute i zelene boje, dok smo korpe iz

pedesetih napunile orasima i šišarkama. Ljupke vunene životinjice koje su mi ištrikale članice

Ženskog udruženja Novog južnog Velsa, bile su raspoređene po celom izlogu koji je odisao

udobnošću i toplinom doma. Dugo smo stajale na ulici, diveći se svojoj kreativnosti.

111

„Pomalo osećam krivicu", rekla je Di, studirajući detaljno izlog. „Da sam ovaj izlog videla

pre godinu dana, ušla bih unutra i kupila skoro sve iz njega. Postala sam tvoja najbolja

mušterija prvenstveno zahvaljujući tvojoj ljubaznosti, Antonija."

„Da nisi išla sa mnom u dve poslednje nabavke, većinu ovih stvari ne bih ni imala",

priznala sam. „Ovako lepi izlozi privući će mnoštvo novih mušterija."

„Hoće ako se budeš malo više reklamirala", ozbiljno je rekla. „Prvi put sam ušla u radnju

samo zato što sam videla članak o njoj u Insajdu."

Bila je u pravu. Posao je išao dobro, ali bi išao daleko bolje da se radnja nalazila na

Kvinstritu gde je bio najveći promet.

,,U pravu si", rekla sam. „Ali šta je tu je. Moram da budem zadovoljna onim što imam."

Telefon je zazvonio i utrčala sam da se javim. Bio je to Persi.

„Je li tu ona odvratna Di?", upitao je.

„O, bože", nakostrešila sam se. „Da, moja prijateljica Di je tu u radnji. Zašto?"

„Moramo hitno da razgovaramo, ali ne pred njom. Pozovi me kada budeš sama."

„Naravno da neću", odgovorila sam. „Dovde ti treba pet minuta lagane šetnje, kreni za sat

vremena i okušaj sreću."

Prekinuo je vezu.

Imao je sreće jer je Di ubrzo zatim otišla kod kozmetičara na svoj uobičajeni dvonedeljni

tretman lica, ali se Persi ipak jedno vreme šunjao drugom stranom ulice, pokušavajući da

izvidi da li je ona još tu. Ušao je u radnju imitirajući zvuk sirene za vazdušnu opasnost. Na

sebi je imao nove farmerke s leopardovom šarom.

„Persi, krajnje je vreme da prevaziđeš tu paranoju u vezi s Di", rekla sam mu. „Počinješ da

me nerviraš. Žena mi se stvarno dopada i nemam nameru da prestanem da se družim s njom,

pa ti vidi šta ćeš."

Uostalom, ona mi je trenutno jedina prijateljica, pomislila sam, iako nisam rekla naglas.

„Daj smiri se, Antonija", rekao je, prebacivši na pod hrpu krpljenih vunenih ćebadi s jedne

od fotelja i seo. „Dodaj mi jedan goblen, raspoložen sam za vez."

Dodala sam mu ram za vez postavljen na novu jastučnicu na kojoj sam tek počela da radim.

Na platnu je olovkom pisalo „Previše bogat, dakle rogat", s kitnjastim početnim slovima.

Podloga je već bila urađena u marinsko plavoj boji mada sam se još uvek dvoumila u kojoj

boji da izvezem ukrase i unutrašnjost slova. Persi je prasnuo u smeh kada je video jastučić.

„Sviđa mi se", rekao je kroz smeh. „Predlažem ti da jedan pokloniš svojoj prijateljici Di za

Božić. I onoj maloj prevarantkinji Suzi Torogud. Malopre sam je video kako jurca po

Kvinstritu, kao opaki mršavi mišić. Ti stvarno ne umeš da proceniš karakter, Antonija, mada

moram da priznam da si provalila svoje mušterije. Ovi jastučići će ići kao alva. Mislim da bi

trebalo slova i uvojke da uradiš u dve nijanse crvene i veoma elegantne bež boje."

Dodala sam mu svoju kesu s vunicom iz koje je izvadio tamnocrvenu i počeo da je uvlači u

iglu.

„Šta te je toliko usplahirilo što si hteo da mi ispričaš?", upitala sam, pristavljajući nam čaj.

,,Au, da", rekao je oduševljeno, gnezdeći se u fotelji kao mačka. „Umalo da zaboravim.

Sećaš se Nika koji nam je prošle nedelje dolazio na večeru - da li te je zvao da izađete?"

„Jeste", rekla sam ponosno. ,,U petak uveče idemo u neki novi fensi restoran u Vulumulu,

onaj o kojem pišu u svim društvenim rubrikama. Zove se Pensi, ne, Panda, ne mogu da se

setim. Šta misliš šta da obučem?"

„Ništa", uzvratio je osorno.

„Ma daj, Persi. Nisam toliko očajna za izlascima."

„Mislio sam", nastavio je melodramatično, „da ne bi trebalo da izađeš."

„Šta to pričaš?", zaprepastila sam se. „Stvarno se radujem tom izlasku. Mesecima nisam

bila na nekom uzbudljivom mestu i mislim da je dečko prilično sladak. Volim kombinaciju

tamne kose i plavih očiju."

„Ne, ne i NE!", nastavljao je Persi, utanjivši decibele. „Odmah ga pozovi i otkaži. Danas

sam ručao sa Entonijem i sve mi je ispričao."

„Šta ti je ispričao?"

„Tip je po svoj prilici apsolutnaaaa bitangaaaa."

Izgovorio je to s najsočnijom teatralnošću. Bolje i od fantastične ledi Breknel, pomislila

sam.

„Kako to misliš apsolutnaaa bitangaaa?", upitala sam, imitirajući ga.

„Tipični ženskaroš. Legendarni paćenik koji proganja nezaštićene žene po Ist saburbu.

Plus - po Entonijevoj priči - ne može da odoli kada mu se ukaže prilika da iskvari lepe

engleske devojčice, tek sišle s broda, pre nego što jadnice stignu da saznaju o njegovoj

užasnoj reputaciji."

„Doputovala sam avionom, Persi. Pre više od dve godine. I teško da sam devojčica - ja sam

žena i majka."

113

„Uf, dobro, ne budi toliko sitničava, znaš dobro o čemu pričam. Ti si nova krv na tržištu

sidnejskih samaca i on te je nanjušio kao pravi iskusni lovac."

Morala sam da se nasmejem, osećajući kako mi u grudima raste neprijatnost koja se polako

pretvarala u jezivu prazninu. Persijeva priča se savršeno poklapala s Džejmsovom.

„Kakva su ostala dvojica - jesu li i oni lovci-ženskaroši?", upitala sam sarkastično. „Samo

da znaš da su me i oni pitali da izađem. U stvari s Majklom sam izašla prošle nedelje. Nisam ti

rekla zato što nisam htela da dižeš frku oko toga."

„Je li to onaj dosadni?", upitao je Persi.

Klimnula sam glavom. „Voli akcione filmove", rekla sam.

Persi je izvio jednu obrvu, skoro do tavanice.

„Bože, sačuvaj nas. Slušaj srce, on je relativno bezopasan. U stvari, najgore što može da

učini ženama jeste da im besomučno dosađuje. Prema Entonijevoj priči, čak i veoma glupe

devojke brzo ga se zasite, što je prava šteta jer ima brdo para i ogromnu kitu. Entoni uglavnom

pokušava da ga spari s njegovim razvedenim klijentkinjama, ali to nikad ne urodi plodom.

„Dakle, to objašnjava zašto je samac. Sta je sa onim drugim - Džonom?"

Persi je zastao da razmisli, zadržavši iglu sa crvenim koncem u vazduhu, kao da pokušava

da se seti.

,,Au, da. Setio sam se. Edipovac. Ima užasne probleme sa svojom majkom. Ludo se

zaljubljuje u svaku ženu koju mama smatra 'prikladnom' - matora je očigledno prava rospija -

koja ih proganja kao ljubomorni psiho ako nije po njenom. Ili, u slučaju da je neka za njega

privlačna, a za nju neprikladna, on je smuva, kresne i da joj korpu, a onda svima ispriča o

tome, nešto kao Nik Polok."

Sela sam i duboko uzdahnula.

„Čekaj, da nešto raščistimo", rekla sam. „Ti si zamolio Entonija, Domnik i Dejzi da dovedu

po jednog samca u našu kuću da ih upoznaju sa mnom i taj trio sociopata je najbolje što su

mogli da nađu?"

Persi se pobedonosno nacerio.

„Entoni kaže da su to bili jedini tipovi kojih su mogli da se sete, a da su bili

heteroseksualci, samci, relativno zabavni i s kojima bi mogla bez blama da se pojaviš na

javnom mestu. Nisu očekivali da se udaš za jednog od njih."

„Onda je trebalo da dođu sa zakačenom etiketom: oprez - visoko toksičan", rekla sam

sakrastično.

„Entoni me je samo zbog toga danas pozvao na ručak. Pročulo se da Nik brblja o tebi po

gradu, u fazonu da sečeš vene za njim. Entoni je smatrao da je fer da te upozori."

„Pa, pretpostavljam da bi trebalo bar jednom u životu da. budem zadovoljna efikasnošću

sidnejskog lanca gluvih telefona", rekla sam, dodajući Persiju šolju sa čajem. „Idem odmah

da otkažem one večere."

U trenutku kada sam otišla iza pulta da potražim telefonske brojeve, malo je nedostajalo da

me udari kap kada je Persi iznenada uzviknuo O, BOŽE! skoro vrišteći.

„Staje sad?", upitala sam. „Zamalo da dobijem infarkt."

„Ne!", izustio je Persi u hiverovskom maniru. „Umalo da zaboravim da ti kažem još nešto.

Pravi sam senilac. Pogodi?"

„Nemam pojma, doživela sam dovoljno iznenađenja za jedan dan."

„Ne, ne, ovo je dobra vest. Nikine 'Majstorije' se zatvaraju. Pol mi je rekao. Radnja je od

prvog dana bila u minusu. Težak promašaj, možeš li da zamisliš? Po svoj prilici, Nikinom

mužu je puk'o film i naredio joj je da odmah zatvori radnju. Priča se da je ubija od batina. Zar

to nije grozno? U svakom slučaju, trenutno ni njemu na poslu ne cvetaju ruže i smatra da mu

ne ide u prilog da se još više bruka javnim neuspehom na Kvinstritu gde se stalno muvaju

njegovi prijatelji i saradnici."

Bilo mi je žao Niki ako je Dejvid zaista tukao. Nijedna žena to ne zaslužuje pa čak ni ona,

ali bilo mi je istinski drago što joj se radnja zatvara. Počela sam da pljeskam rukama i

skakućem od sreće.

„Pol je van sebe", nastavio je Persi. „Zato što je napustio posao u studiju za pirsing samo da

bi radio tamo. Naravno, Niki u potpunosti okrivljuje njega za neuspeh radnje. Kaže da je

odbijao mušterije, što je definitivno tačno. Dečko je pravi mrgud, mada niko ne bi mogao da

proda one užasne hekleraje, naročito po onim cenama. Pa čak ni ja."

Persi je nastavio da cvrkuće uz vez, dok sam ja sijala od sreće jer je pravda na zemlji

zadovoljena, i razmišljala o ideji koju još uvek nisam bila spremna da podelim s Persijem.

Ako se Nikine 'Majstorije' zatvore, ta slatka mala radnja na uglu Kvinstrita ponovo će biti

prazna i ako privolim Di da mi bude poslovni partner, možda ću konačno uspeti da se uselim

u nju. Ne bih morala ni da je krečim spolja.

115

Kasnije te noći otišla sam u 'Carstvo mišića' - da vidim Džejmsa i da vežbam. Htela sam da

mu zahvalim što me je upozorio na Ženskaroša iz Vulare. Bio je apsolutno u pravu i dugovala

sam mu izvinjenje. Međutim, kada sam stigla u fitnes centar, nije ga bilo prijavnici. Umesto

njega radio je preterano krupan i maljav momak kojeg nisam mirisala. Viđala sam ga i ranije,

uglavnom kako priča s Džejmsom.Izgledao je kao sledbenik anđela pakla, što je verovatno i

bio sudeći prema prljavoj, iznošenoj majici s natpisom Harli Dejvidson i s istetoviranim

mrtvačkim glavama na rukama. Na prstima mu je bilo istetovirano LOVE i HATE, a na

identifikacionoj kartici pisalo mu je 'Spider'.

„Džejms ne radi večeras?", upitala sam nonšalantno, pružajući musvoju člansku karticu.

„Ne", rekao je Spajder, frkćući i istovremeno udarajući po tastaturi.

Podigao je glavu i odmerio me.

„Ti si ona riba s kojom stalno priča, zar ne?", upitao je gušeći smeh.

„Ako baš hoćeš da znaš, otišao je na jedan od svojih misterioznih poslova. Inspektor Mors

iz Ist saburba."

„On je policajac?", zacvilela sam.

„Ne, jebote, nije baš toliki moron. On je privatni kurton."

Verovatno sam izgledala više nego zblanuto. Želela sam da progovori engleski. ,

„Privatni detektiv", izgovorio je polako, kao da sam retardirana. „Ljudi mu plaćaju da se

muva na mestima na kojima nije poželj'an. Zar ti to nije prijavio dok ste balavili na spravama?

Video sam vas, mada ne verujem da će od toga biti neke vajde." Prostački se nasmejao iz čega

sam zaključila da nisam bila jedina koja je znala za Džejmsov svojevoljni celibat. ^

„Jebeni kung fu čudak", rekao je, češkajući se po stomaku i keze ći se više za sebe.

Primetila sam da mu je nedostajalo nekoliko prednjih zuba. „Batali, ne bih voleo da mu

padnem šaka. Izvoli karticu, dušo"

Brzo sam odradila svoju turu vežbi i krenula kući. 'Carstvo mišića' uopšte nije bilo sigurno

mesto ni samo sa Spajderom na prijavnici, a još manje kada je oko 3 sata uletela grupa

krupnih siledžija u kožnim jaknama sa zakrpama na laktovima. Zbrisala sam dok su glasno

bacali koske sa Spajderom, oslovljavajući jedni druge sa 'batice'.

Ne bi mi prijala još jedna noć s biciklistima pa sam sledećeg dana zamolila Di da pozove

fitnes centar i proveri ko treba da radi noćnu smenu na prijavnici. Nisam htela da me oda

britanski akcenat. Odradila je to profesionalno, nabacivši vrlo uverljiv cijukavi glasić uz priču

kako Džejmsu mora da vrati nešto što je odavno pozajmila.

Morala sam da pokrijem rukom usta, trudeći se da suzbijem smeh sve dok nije spustila

slušalicu.

„Stalno me iznenađuješ, Di", rekla sam joj oduševljeno.

Samo se tajanstveno osmehnula, kao nestašna mačka.

„Opet baka?", upitala sam.

,,A ha", priznala je. „Izmišljala je neverovatna opravdanja kada me je mrzelo da idem u

školu. Umela je savršeno da imitira medicinsku sestru. Slušajući je kako razgovara s mojom

razrednom, morala sam da začepim usta njenim pletivom da me razredna ne bi čula kako se

smejem."

„Jesi li kao mala živela s bakom?"

Di se naglo uozbiljila, poprimivši pomalo unezveren pogled. Moje pitanje bilo je previše

lično.

„Da. Ona me je podigla. Moji roditelji su, ovaj, otišli svak na svoju stranu. U svakom

slučaju, bojim se da je tvoj ortak Spajder opet večeras u smeni. Džejmsa ne očekuju pre

nedelje."

Navedenog dana, stigla sam u fitnes centar oko ponoći, ali Džejmsa još uvek nije bilo

tamo. Na prijavnici je radio neki novi lik. Bar nije Spajder, rekla sam sebi, osećajući se

pomalo razočarano što Džejms nije bio tu zato što sam se spremala da mu uručim veliko

izvinjenje. Čak sam i vežbala svoj monolog.

Sat vremena kasnije, završavajući svoju uobičajenu turu vežbi na spravi za istezanje,

začula sam taj duboki baršunasti glas iznad glave.

„Jesi li sigurna da si podesila na teži nivo, Antonija?", upitao je.

Malo je falilo da se pustim sa šipke od silnog ushićenja što ga vidim.

„Radost vežbanja!", rekla sam, blistajući. „Konačno si stigao. Bio si na putu..."

Zaćutala sam, ne znajući da li bi trebalo da znam za njegov drugi posao i da li je to uopšte

bilo tačno. Spajder je možda sve izmislio samo da bi od njega napravio još većeg čudaka.

„Da", rekao je Džejms uz pomalo težak uzdah. „Imao sam neka posla. Nego, kako si ti?

Nastavi da vežbaš, gospođo Pričam i Vežbam. Sta si mislila da ćeš postići na ovom nivou?

Znam koliko voliš ovu spravu - odnosno mrziš - zato bolje da pripazim na tebe."

117

„Uradila sam prvih deset - da, ovo je najteži nivo i da, patim se."

„Dobro", osmehnuo se.

Izbrojao je još jednu turu, a da nisam ni osetila kako istovremeno pričam i s lakoćom

vežbam. Iako sam naučila pravilno da dišem i dalje sam mrzela tu spravu. Kada sam se

smestila na benču za istezanje kukova, osetila sam da je došao trenutak da pređem na stvar.

„Dakle bio si van grada?", upitala sam, trudeći se da zvučim bezazleno.

„Ne, bio sam u Sidneju, na drugom poslu koji povremeno radim", zastao je. „Mislio sam da

ti je Spajder sve ispričao."

Tajanstveno se smeškao. Uzvratila sam mu osmehom, znajući da sam provaljena.

Očigledno sjajno obavlja svoj drugi posao, pomislila sam. Bio je dobar u zamajavanju ljudi.

„Ma spomenuo je nešto o tome", rekla sam. „Ali, nisam bila sigurna da li da mu verujem.

Mislila sam da privatni detektivi više ne postoje."

„Svakako ne oni u fazonu Hemfrija Bogarta ili Herkula Poaroa, ali definitivno postoje. U

stvari, postoji nas nekoliko u ćelom Sidneju. Grad je toliko korumpiran da policiji više niko ne

veruje."

„Da, čitala sam u novinama o jednom policajcu koji je sopstvenu značku prodao poznatom

kriminalcu. Nisam mogla da verujem."

„Počni da veruješ,,, rekao je Džejms, ustajući i protežući ruke visoko iznad glave.

„Jao, ukočio sam se", rekao je, savijajući se u stranu. „Celu noć sam presedeo u kolima.

Osim što sam se ukočio, negde pred zoru sam počeo da se smrzavam."

Jedno vreme je vrteo glavu u krug, a zatim je podigao desnu ruku kako bi izmasirao vrat.

Nisam mogla da ne primetim kako mu napupeli bicepsi igraju pod kožom, zategnuti i čvrsti

kao kamen. Osetila sam čudno probadanje u stomaku. U stvari, malo niže. Bio je to osećaj koji

do tada nisam iskusila. Nešto slično žiganju. Ali, prijatnom i slatkom.

Džejms je nastavio da se rasteže i savija, nesvestan mog zblanutog pogleda. Detaljno sam

ispitivala svaki atom njegovog tela, prvi put, zaista. Do tada su mi pažnju uvek skretali

bejzbol kapa, naočari ili ona grozna trkačka trenerka, tako da na ostatak tela nisam ni obraćala

pažnju. Bio je visok i imao je široka ramena i lepo razvijene grudi. Kroz belu majicu bez

rukava mogla sam da vidim kako mu je stomak bio ravan i tvrd kao daska na kojoj sam ja

ležala. Kada se duboko nagnuo u stranu, majica mu se podigla iznad pojasa, otkrivajući glatku

preplanulu kožu. Bila sam očarana.

Bože, pomislila sam, dakle ovo je ono što zovu požudom.

Bila sam toliko fascinirana onim što vidim da sam se potpuno ukočila na spravi. Džejms je

naglo otvorio oči i pogledao direktno u moje. Zadržao je pogled na meni, trenutak ili dva duže

kako bi mi stavio do znanja da je svestan da piljim u njega. Osetila sam još jedan ubod u

donjem stomaku.

„Koliko si uradila, Antonija?", upitao je, ispravivši se. Učinilo mi se da sam primetila

čudnu iskru negde duboko iza hladnih stakala njegovih naočara.

„Nemam pojma", priznala sam.

„U redu", rekao je, nagnuvši se da pridoda još jedan teg. „Počećeš ispočetka."

Posle toga je morao da ode jer je izbila neka gužva na prijavnici. Savesno sam završila

svoju noćnu turu, pokupila torbu i peškir i krenula ka vratima. Džejmsa nije bilo na vidiku.

Nisam htela da odem bez pozdrava i u svoj svojoj zbunjenosti i usplahirenosti još uvek nisam

stigla da mu zahvalim za upozorenje u vezi sa sidnejskim manijakom.

Upitala sam momka na prijavnici da li je Džejms još uvek tu. Klimnuo je glavom i podigao

slušalicu.

Nekoliko sekundi kasnije Džejms je strčao niz stepenice, preskačući po tri odjednom,

primetila sam.

„Gotova si?", upitao je, smeškajući se. „Uradila si ceo krug? S disanjem?

Klimnula sam glavom.

„Dobra devojčica. Hoćeš da popijemo po jednu flašu pre nego što kreneš?"

Ponovo sam klimnula. Osećala sam neobjašnjiv stid svaki put kada bih ga pogledala.

Nikada nisam videla tako ravan i mišićav stomak. Hugo je bio vitak, ali na njemu nije bilo

mnogo mišića, ličio je na duguljastu makaronu. Džejms je nekako više podsećao na dobro

istranžirano parče govedine.

Iz frižidera prijavnice izvadio je dve flaše vode i otišli smo da sednemo u stare plastične

stolice kod glavnog ulaza

„Nisi mi ispričala šta ti se sve dešavalo od poslednjeg viđenja", počeo je, skinuvši poklopac

sa svoje flaše i fijuknuvši ga kroz hol direktno u kantu za otpatke. Pokušala sam da učinim to

isto, ali sam totalno promašila.

„Pa, ništa naročito", rekla sam. „Zato sam i htela da ti zahvalim."

Savio je glavu u stranu i zatreptao. Potom je učinio nešto što nije nikada do tada - podigao

je kapu na vrh čela i skinuo naočare. Izgledao je potpuno drugačije bez njih. Kada je protrljao

119

oči, pre nego što ih je ponovo stavio, uhvatila sam njegov kratak pogled. Probadanje broj tri.

Postajalo je sve neprijatnije.

„Htela si da mi zahvališ tek tako?", upitao je.

Primetila sam da je bio veoma umoran. Podsećao je na Toma u trenucima kada se očajnički

trudi da ne deluje pospano samo da ne bi morao da ide u krevet. Shvatila sam da nije bio

trenutak za teške teme i iznenada osetila da se sve više stidim i da mi je sve napornije u nje-

govom prisustvu. U stvari, osećala sam donekle i vrućinu praćenu vrtoglavicom, i pitala sam

se da li sam preterala s vežbanjem ili je to bio samo telesni šok od probuđene želje. U svakom

slučaju, usta me nisu slušala.

„Htela sam samo da ti zahvalim na uopzorenju u vezi sa onim progoniteljem naivnih žena",

istrtljala sam na brzinu. „Tačnije s tipovima koji su hteli da izađu sa mnom. Bio si apsolutno u

pravu. Jedan od njih je poznati manijak. Momak koji nas je upoznao rekao je Persiju da me

upozori na vreme."

Uzdahnuo je.

„Da se ne zove možda Nik Polok?", upitao je.

„Da", uzvratila sam iznenađeno. „Za ime boga, kako si znao?"

„Slučajno. Čuo sam tu i tamo razne priče o njemu i znam kakav je. Dvaput sam unajmljivan

da ga pratim - unajmile su me dve različite žene koje su kratko vreme bile verene s njim. U

oba slučaja nije im se svidelo ono što su videle na fotkama koje sam im pokazao."

„Toliko loše?", upitala sam.

Klimnuo je glavom. „Zapanjujuće. Lik je superljigav. Nije čak ni mnogo pametan. Oba

puta dok je bio veren tim ženama, slikao sam ga dok se u svojim kolima ljubakao s drugim

devojkama. Nije se mnogo obazirao na mene." Slegnuo je ramenima, raširivši ruke kao

Francuz. „Ne samo što je superljigav nego je i superglup."

„Jesi li znao da pričam o njemu kada sam ti spomenula svoje famozne izlaske ?''

„Ne sasvim, ali sam imao osećaj da bi mogao da bude on. Ponuda 1st saburba prilično je

predvidiva."

„Izvini ako sam bila gruba prema tebi, Džejmse", rekla sam. „Jednostavno nisam htela u to

da verujem."

„Ma sve je OK, Skočice", rekao je i ustao. „Još uvek se privikavaš na ovaj grad. Vidimo se

sutra, sada moram malo i da radim."

I uštinuo me je za nos. Opet probadanje.

13

Kada sam te noći stigla kući, odmah sam pala u dubok san, tačnije u komu ispunjenu

čudnim, uznemirujućim snovima koji su bili toliko stvarni da nisam bila sigurna da li sam

budna ili sanjam. U jednom trenutku probudila sam se u goloj vodi. Spavaćica mi je bila skroz

mokra. Ustala sam, presvukla se, promenila posteljinu, pre toga krevet osušila fenom za kosu

i vratila se da spavam. Samo što sam skliznula u san, snovi - tačnije noćne more, ni sama

nisam mogla da ih definišem - vratili su se.

Narednog jutra probudilo me je jutarnje sunce. Otvorila sam oči, čudno malaksala i puna

emocija kojima me je podsvest cele noći bombardovala i kojih nisam bila voljna da se

otarasim tek tako. Zažmurila sam i nastavila da ležim u krevetu, pokušavajući da zadržim to

čudno stanje između sna i jave.

Svi snovi bili su u vezi s Džejmsom. I svi su bili vrlo bezobrazni.

Naravno, moje vizije su zbunjivale i bile su besmislene, kao što snovi obično bivaju, sa

slikovitim prizorima nagog Džejmsa koji proteže svoje telo i dodiruje moje. Međutim, lik mu

se naglo pretvara u Hugov, i on mi saopštava kako bi želeo da mi se vrati, potom se pretvara u

Persijev lik, a on mi govori da sam njegova mala Tesa, zatim u prelepo lice Nika Poloka, a

ono je bez reči poprimilo lik užasnog demona s rogovima koji je imao crte Dejvida Majera, i

on se na kraju opet pretvorio u Džejmsa.

Kada sam se sasvim probudila, osećala sam se neprijatno i skoro posramljeno, kao da sam

uradila nešto bezobrazno. To je bio samo dokaz da je telo napravilo odluku koju um još uvek

nije bio spreman da prihvati. Možda je to imalo neke veze sa činjenicom da sam smršala i prvi

put postala svesna svog izgleda. Ipak, izgledalo je kao da mi je telo ukazivalo na ono sa čime

mozak nije smeo da se suoči - da mi je bio potreban seks. Urgentno.

Iako sam sve to mogla da analiziram - uostalom, prošlo je više od godinu dana od kada sam

se s nekim poljubila, ako se ne broji nasilni poljubac Dejvida Majera, što svakako ne bi trebalo

- i dalje sam bila zbunjena i uznemirena slikovitošću svojih snova.

Zašto baš Džejms, pitala sam se. Momka nisam pošteno ni upoznala i osim podizanja

tegova nismo imali ništa zajedničko. Spajder je bio u pravu, on je bio kung fu čudak - u

celibatu. Još uvek ga nikada nisam videla bez kape i s obzirom na njegov filozofski stav

prema seksu, malo je verovatno da ću ga ikada videti golog. Naravno, imao je sjajno telo, ali

121

ako budem padala na svaki zategnuti stomak i široka ramena na koji naiđem, Sidnej će me

baciti u promet - bio je pun 'napumpanih' tipova, kako ih je Persi zvao.

Kada sam ustala, imala sam osećaj kao da gacam po melasi, i mada sam to činila svakog

dana, šetnja od kuće do radnje činila mi se užasno dugom i napornom. Pred radnju sam stigla

tek oko podne. Ispred nje čekala me je Di. Pričala je mobilnim telefonom što me je podsetilo

da uključim svoj. Htela sam što pre da uđem i srušim se u prvu fotelju. Di me je zabrinuto

pogledala.

„Ant, je li sve u redu?", upitala je. „Pokušavala sam da te dobijem."

Osmotrila me je izbliza i uhvatila za ruku. „Ne izgledaš dobro, znaš."

Dok je govorila, svet oko mene se topio kao šumeća tableta u čaši vode. Skljokala sam se na

trotoar kao sveća.

Ne sećam se kako me je unela unutra niti koliko dugo sam bila bez svesti dok u jednom

trenutku nisam ugledala Persijevo lice kako se naginje nad mojim, i privija mi na čelo vlažnu

maramicu koja blago miriše na lavandu.

„Sve je u redu, moja mala Tesa", rekao je.,Vodim te kući."

Ne sećam se kako sam tamo dospela, samo znam da sam se mnogo kasnije probudila u

svom krevetu sa užasnom glavoboljom. Glava mi je bila kao puknuto jaje. Persi je sedeo na

krevetu, držeći me za ruku. Kroz prorez na zavesama videla sam da je napolju uveliko vladao

mrak.

„Šta se dogodilo, Persi?", zaškripala sam.

„Jao dušo", rekao je. „Nisi nimalo dobro. Imaš visoku temperaturu. Doktor je rekao da se

što više odmaraš. Sećaš se daje dolazio doktor?"

„Ne."

„Kaže da si potpuno iscrpljena. Previše si radila."

„Gde je Tom?", upitala sam, pokušavajući da ustanem. Srušila sam se nemoćno na jastuk.

Kao da mi je iz tela iscurila sva snaga. Iznenada sam osetila strašnu mučninu i sa olakšanjem

ugledala Persija kako mi prinosi kofu koju je za svaki slučaj držao pored kreveta. Ispraznila

sam želudac i stropoštala se nazad u krevet.

„Tom je dobro. Bide kod Vite par dana, dok ti ne bude bolje, a kada se vrati ja ću brinuti o

oboma."

I dalje sam bila zabrinuta. Misli nisu prestajale da se roje.

„Ali, šta će biti s radnjom? Ne smem da je zatvorim sada kada sam nabavila novu robu..."

„O radnji će brinuti tvoja prijateljica Di."

Okrenula sam glavu da ga pogledam i osetila kako mi se u glavi kotrlja olovna kugla. Iako

sam bila u magnovenju, bila sam iznenađena njegovim tonom. Nije zvučao nimalo prezrivo.

„Možda ona i nije onako loša kao što sam mislio", rekao je. „Sad popij ovu vodu i pokušaj

da zaspiš. Sedeću ovde u tišini, u slučaju da ti zatrebam. Nemoj ništa da brineš."

Stisnula sam mu ruku dok su mi se oči punile suzama. Bože, hvala ti. Cime sam zaslužila

da imam prijatelja kao što je Persi? Uzvratio mi je stisak i dodao mi čašu divne hladne vode, i

dok sam je ispijala pridržao mi je glavu.

Kada sam ponovo legla, pogledala sam u Persija i na licu mu pročitala izraz duboke

zabrinutosti. Bože, pomislila sam, sigurno izgledam užasno bolesno.

„Šta?", upitala sam ga. Znali smo jedno drugo u dušu i jedna reč je bila sasvim dovoljna za

savršenu komunikaciju.

„Ko je Dejvid?", upitao je tiho.

Zbunila sam se.

„Ne poznajem nikog ko se zove Dejvid...", zamucala sam i odmah se setila Dejvida

Majera. „Zašto?", utanjila sam.

„Danas popodne, dok si bila u nesvesti", objašnjavao je Persi, „buncala si i bacakala se po

krevetu, ponavljajući 'Dejvide, nemoj. Dejvide, prestani.' To me je prilično rastužilo."

Učinila sam ono za šta sam jedino imala snage. Briznula sam u plač. Kada sam se donekle

povratila, prepričala sam mu svoj užasni susret s Dejvidom Majerom na Suzinoj žurci.

Teško sam izgovarala reči, ne mogavši da ga pogledam u oči, ali sam se posle toga mnogo

bolje osećala. Kada sam konačno podigla glavu, Persi je plakao kao malo dete. Seo je na ivicu

kreveta i toplo me zagrlio.

„Moja sirota mala Tesa", rekao je, ljubeći me u čelo. „Da mogu, ubio bih skota zbog onog

što ti je učinio; da sam veća muškarčina, otišao bih i ubio bih ga. Ali, ne brini više o tome,

dušice. Prošlo je. Sada si dobro i imaš Persija koji će se brinuti o tebi. Neću otići dok ne

budem siguran da si bezbedna."

Dugo me je držao u svom naručju. Njegov crni kaftan mirisao je na lavandu. Ubrzo sam

utonula u duboki san bez snova.

123

U krevetu sam ostala nedelju dana. Iako je Persi na kulinarskom planu dao sve od sebe, i

spremao vanredno ukusna jela, nisam uspevala da se nateram i bilo šta od toga stavim usta.

Svaki moj odlazak u toalet bio je praćen lelujanjem i nesvesticom.

Tom je stigao kući i mada je bilo lepo videti ga, osetila sam da me njegova hiperaktivnost

naročito iscrpljuje.

„Mama, da li boluješ od vrhunca umora?", upitao me, ležeći pored mene i gledajući me

ozbiljno svojim pametnim okicama. Potom je naglo skočio s kreveta i nastavio da skakuće po

sobi, pevušeći novu pesmicu koju je izmislio.

„Umor, smor, umorrr, smorrr", pevao je, spuštenih ramena imitirajući premorenost. U

normalnim okolnostima bih se tome slatko smejala, ali ovako slomljena mogla sam jedva da

ga pohvalim i zamolim da izađe iz sobe.

Svaki sledeći put kada bi došao da me obiđe, pošto bi nekoliko dana proveo kod Huga i

Grega, neodoljivo me je podsećao na psa puštenog s lanca. Po Persijevoj logici, Tomov

boravak kod oca i njegovog dečka bio je veoma koristan, u neku ruku čak i vrlo dobar politički

potez, a ja ovako bolesna nisam bila u stanju da se bunim. Smatrao je da je to bila važna

prekretnica koja će olakšati da svi zajedno prebrodimo situaciju u kojoj smo.

Hugo je dosta često dolazio da me vidi, donoseći uvek neko lepo cveće i čestitku od Grega

sa željama za brzo ozdravljenje. Di je svraćala svake večeri kad zatvori radnju, na putu kući, i

donosila flaše egzotične mineralne vode, izvrsne primerke voća i najnovije časopise o

unutrašnjoj dekoraciji. Savršeno je tempirala vreme boravka, znajući kako da se ponaša u

poseti bolesniku, a da ga dodatno ne optereti. Na moje veliko zadovoljstvo, primetila sam da

je Persi počeo da se otkravljuje prema njoj, sa svakom posetom sve više.

Druge nedelje bolovanja osećala sam se dovoljno jakom da se obučem, ali ne i da izađem iz

kuće. Veći deo vremena provodila sam leškareći na sofi i gledajući užasan dnevni televizijski

program. Pokušala sam da vezem, ali bih odmah dobila glavobolju, baš kao i kad bih probala

da čitam.

Počela sam pomalo da jedem i jedne noći Persi je pozvao Di da ostane kod nas na večeri.

Srknula sam malo ukusne pileće čorbe koju je skuvao od dve vrlo skupe domaće kokoške i

prepustila se tihom Persijevom i Diinom čavrljanju.

Di mi je mekim glasom referisala da je u radnji sve u savršenom redu i da će drage volje

nastaviti da pazi na nju dok god to bude potrebno. Frenki nema ništa protiv, pojasnila je,

smatrajući da to odgovara njenoj ličnosti - takođe je rekao da će tako ostati podalje od ostalih

radnji u Vulari.

Majstor Persi je tada izveo jedan od svojih mudrih trikova.

„Znaš li da su Nikine 'Majstorije zatvorene'?", upitao je Di.

„Da, primetila sam da ne otvaraju već nekoliko dana", odgovorila je.

„Zašto vas dve ne udružite snage i uđete u zajednički posao?", nonšalantno je upitao,

skupljajući tanjire. „Ako bi i ti uložila, Di, vas dve biste mogle sebi priuštiti da iznajmite tu

radnju na Kvinstritu, koja ne samo što je veća od 'Antikviteta' već se nalazi na beskrajno

boljem mestu."

Di i ja smo se pogledale, širom otvorenih očiju. Bilo je to upravo ono što sam planirala da

joj predložim.

Persi je počeo da prebira po džepovima svojih leopard farmerki.

„Imam vizitkartu agenta koji izdaje taj prostor u zakup", rekao je i pružio je Di, a zatim

izašao iz kuhinje.

Opet smo se pogledale, čekajući da ona druga nešto kaže, a onda smo sledećeg trenutka

progovorile u isti glas.

„Ti prva, Antonija", rekla je kada smo zbunjeno zaćutale i nasmejale

se.

„Pa, hoćeš li da uđeš u posao sa mnom?", upitala sam. „Planirala sam ovo da te pitam onog

dana kada sam se razbolela."

Izgledala je presrećno.

„Nema ničeg što bih više volela da učinim", rekla je oduševeljeno. „Razmišljala sam i

sama da ti to predložim, ali nisam znala ni kako ni kada. Zvuči pomalo šašavo, ali stvarno bih

to volela."

Ispružila sam ruku i rukovale smo se.

„Čim se oporavim moći ćemo sve da ozvaničimo sa advokatom", rekla sam. „Sada sam

srećna pri samoj pomisli da je to zajednički posao. Verujem u tebe i tvoje odluke, dok god

budem zatočena u kući."

Persi se vratio i ugledao nas kako se smeškamo jedna drugoj.

„Dakle, dogovor je pao, je 1' da?", upitao je. „Odlično. Koje za puding od karamela?"

125

Do kraja treće nedelje osećala sam se dovoljno krepko da krenem u malu ekspediciju. Di

me je pažljivo odvezla do radnje kako bi se i sama uverila da sam zadovoljna njenim

izmenama i dopunama. Promenila je izlog jer je većina izloženih zimskih stvari bila prodata.

Nova postavka mi se veoma svidela.

Sve je bilo u ružučastoj, beloj i crvenoj boji s ljupkim grančicama dunje u cvatu,

aranžiranim u belim porcelanskim činijicama - tu su bili i pleteni prasići koje je specijalno

naručila iz Narodne radinosti, obišavši prethodno sve njihove radnje. Na sredini izloga bilo je

set od šest cveno-belih kuhinjskih posuda iz pedesetih i pregršt crveno-belih kariranih

kuhinjskih krpa uvezanih crvenom trakom. Sve zajedno izgledalo je veoma slatko.

»Persijev puding mi je dao ideju za činijice. Misliš li da će proći?«, upitala je stidljivo.

»Izgleda fantastično«, rekla sam, ne verujući da sam pronašla tako savršenu poslovnu

partnerku - imala je nepogrešivo dobar ukus i gomilu novca koji će uložiti u našu malu firmu.

Uz malu Frenkijevu pomoć u pregovorima, Di je obavila veći deo posla oko iznajmljivanja

radnje na uglu uz obavezu da se uselimo u nju u narednih šest nedelja, čim papiri budu gotovi.

Ispostavilo se da je Niki odbila da plati zakupninu za poslednja dva meseca, tvrdeći da je

zakupodavac bio nemaran u vezi s nekim izmišljenim problemom sa odvodnim cevima koje

je navela kao razlog jer je njihov smrad odbijao njene mušterije, tako da procedura izna-

jmljivanja nije išla onako kako smo očekivali. Koliko sam uspela da saznam, Niki nije znala

ko je posle nje zakupio radnju; bila sam ubeđena da bi nam, da je znala, još više otežala rad.

Bio je lep osećaj izaći ponovo među svet. Još uvek sam bila slaba i ošamućena, ali to me

nije sprečavalo da uživam u svežem vazduhu. Jaka buka me je konstantno štrecala, a posle

svakog iole napornog posla, obilato bih se oznojila, boreći se s vrtoglavicom i zamorom.

Nisam se osećala sigurno kada bih sama prelazila ulicu, jer nisam bila sigurna gde su mi se

završavala stopala, a gde je počinjao asfalt.

Iznenadilo me je to što mi je doktor rekao da su stres i iscrpljenost bili jedini uzrok mojim

zdravstvenim problemima - naravno i fitnes usred noći, praktično sedam noći nedeljno

preteranih fizičkih aktivnosti na koje moj organizam jednostavno nije bio naviknut. Smatrao

je da isforsirani gubitak težine, takođe nije bio pametna ideja, jer mi je to na neki način

oštetilo sistem. Nisam mu rekla da sam u poslednje vreme bukvalno gladovala. Naučila sam

šta treba, a šta ne treba da govorim.

Na kraju treće nedelje, ležala sam na sofi u dnevnoj sobi kada je zazvonio telefon. Bio je to

Džejms iz fitnes centra. Bila sam toliko iznenađena što mu čujem glas da me je izdala moć

govora.

„Antonija, je li s tobom sve u redu?", upitao je. „Pitao sam se što te ne nema tako dugo, a

onda sam čuo da si ozbiljno bolesna. Našao sam tvoj broj ovde u kompjuteru, nadam se da se

ne ljutiš."

Srce mi je luđački udaralo, kao da mi je pretio još jedan napad vrtoglavice. Pocrvenela sam

koliko mi je bilo nelagodno, kao da sam s njim uradila sve one bezobrazne stvari koje sam

sanjala.

„Naravno da se ne ljutim", izustila sam slabašnim glasom. „Baš mi je drago što se

interesuješ, Džejmse. Trebalo je da te obavestim zašto sam izostala... Izvini."

„Hej, ne brini o tome, hteo sam samo da se uverim da si OK."

„Pa, bila sam prilično bolesna", rekla sam. „Ništa fatalno, mada izgleda da sam kolabirala

od iscrpljenosti. Izgleda da je tempo kojim sam radila u poslednjih osamnaest meseci bio

previše naporan za moj sistem."

„Gospode, stvarno mi je žao, Antonija. Nadam se da te nisam preforsirao ovde na

spravama, ali stekao sam utisak da si znatno ojačala."

„Mislim da mi je telo ojačalo, ali sam preopteretila svoj emotivni sistem u tolikoj meri da

sam jednostavno kolabirala."

„Iscrpela si svoj či, Antonija", primetio je, prešavši na svoju omiljenu temu. „To je

dragocena stvar, kao što sam ti rekao. Dobro onda, želim ti da što pre ozdraviš i ako mogu

nekako da pomognem, obavezno me pozovi. Kada se budeš dovoljno oporavila, dođi ponovo

na fitnes i pokazaću ti neke veoma blage či gong pokrete koji će ti pomoći da ponovo izgradiš

svoje energetske rezerve."

„Hvala ti, Džejmse. Učiniću to. I hvala ti što si zvao, zaista lepo od tebe."

„Sve je u redu. Ne zaboravi da piješ puno vode. OK? I diši."

„Hoću, obećavam. Zdravo, Džejmse."

Bila sam istinski dirnuta što se potrudio da me pozove. Srušila sam se na sofu, osećajući

blago probadanje u stomaku. Verovatno mi je bolje, pomislila sam.

Iste noći, Persi je stigao kući s Tomom i s Di koju je jedva nagovorio da dođe. Usput su

svratili u naš omiljeni tajlandski restoran brze hrane u Redfernu, u kome su kupili aromatične

127

supe koje su se još uvek pušile kada su ušli u kuću. Znala sam da se osećam puno bolje jer mi

je od mirisa ukusne hrane pošla voda na usta.

Tom je utrčao i bacio se na sofu pored mene.

„Je 1' te prošao umor, mamice?", upitao je na šta sam spremno klimnula glavom.

„Odlično", rekao je, skačući na noge. „Sada mogu da ti pokažem svoj novi ples."

Ludovao je po sobi odsečno mašući rukama i nogama, praveći ustima zvuke slične lavežu.

„Mama, pogodi šta je to?", upitao je zadihano. Odmahnula sam glavom. ,,To je najveći

šareni pas kojeg si ikada videla - Persi me je naučio. Nekada se prikazivalo na engleskoj

televiziji.''

„Bravo, Tome. Naučićeš i mene da ga igram. Bolji je od umorno- smorne pesme."

Di i Persi su ušli sa supom i Tom je opet počeo da skače po sobi. Pošto je bio odsutan

nekoliko dana, skoro sam zaboravila koliko se čiste enegrije krilo u njegovom sićušnom telu.

„Slušaj, bejbi", rekao je, imitirajući Ostina Pauera. Ponekad sam se pitala da li je sve te

budalaštine kupio u Hugovoj kući budući da ih je izvlačio iz rukava u neverovatnim

situacijama. Deca su u tom uzrastu bila kao superupijajući sunđeri. „Mamice, pogodi gde smo

danas bili?", uzviknuo je zauzimajući opet pozu šarenog psa. „Bili smo kod Di u kući. Ima

helikopter u bašti koji se zove 'heliš' i ušli smo unutra i Di je rekla da ću uskoro moći da se

vozim u njemu. Njen muž se zove Frenk i rekao je da će mi dati da držim džojstik. Stvarno je

dobar. Dao mi je čupa čups. Tofi bananu." Ushićeno je mlatarao rukama.

,,Boga mi, Tome", rekla sam. „Baš si srećan dečak. Helikopter i čupa čups. Pa to je

fantastično."

Pogledala sam u Di koja je posmatrala Toma smešeći se, istovremeno delujući pomalo

postiđeno. Nikada nisam bila u njenoj kući, ali pošto Persi i Tom jesu, osećala sam se

delimično istisnutom.

Dok je postavljao hranu, Persi se okrenuo prema nama.

„Antonija, da samo vidiš tu kuću«, rekao je. „Zastrašujuće je velika. Ima sopstvenu plažu i

nasip. Potpuno je izolovana."

Primetila sam da nije spomenuo Frenkija. Čeznula sam da saznam kakav je bio taj veliki

misteriozni čovek - uostalom, ako ga je Tom upoznao, onda je verovatno i Persi. Očigledno

nije želeo pred Di da priča o njemu. Zanimljivo.

Seli smo za sto i Persi nam je sipao supu u činije.

„Tako", rekao je, kada smo se svi smestili. „Imamo za tebe malo iznenađenje, zar ne Di?"

Izgledala je malo postiđeno kada mi je dodala svežanj ključeva. Upitno sam je pogledala.

„Oboje mislimo da ti je neophodan odmor", rekao je Persi. »Potrebno ti je da odeš negde i

odmoriš se od svega, potpuno sama. Di mi je slučajno spomenula da ona i Frenki imaju

letnjikovac na obali Bajron beja koji bi mogao da posluži."

Pogledala sam u Di. Klimnula je glavom, osmehujući se ohrabrujući.

„Ovo su ključevi od kuće", rekla je.

„Kaži joj za heliš,,, rekao je uzbuđeno Tom, meškoljeći se na svojoj stolici.

„Frenki je pitao da li želiš da te odbaci tamo helikopterom", rekla je Di. „Bilo bi ti mnogo

lakše nego da letiš čak u Balinu. Ionako ga skoro nikada ne koristimo i dobro će doći da pilot

konačno bude od koristi."

Ozarila sam se od zahvalnosti.

Kada je Di otišla da stavi Toma u krevet, insistirala sam da mi Persi kaže nešto više o

njenoj kući i misterioznom mužu. Od kada sam se razbolela, ovo je bilo moje prvo istinsko

uzbuđenje.

„Zaboga, kako si uopšte dospeo tamo?", upitala sam. „Toliko dugo poznajem Di i nikada

nisam prišla ni blizu njene kuće ili Frenkija. Kad je pitam o tome uporno i mudro ćuti."

Persi je zanjihao glavom s jedne na drugu stranu kao što je obično voleo da radi kada je

zadovoljan sobom.

„Ma, znaš već", rekao je. „Kod tih stvari moraš da budeš lukava. Di nema decu, Di

obožava Toma, Tom bi voleo da vidi kako izgleda helikopter... Ant, dušo, vidiš da nije

nimalo teško. Ti se jednostavno nikada dovoljno ne potrudiš."

„Dobro, u redu, matori liscu. Sada mi ispričaj sve ispočetka. Kako izgleda kuća, kako

izgleda jahta, kako izgleda poznati Frenki? Sipaj."

Persi je polako uzeo vazduh, uživajući u neizvesnosti u kojoj me je držao. Potom se

zaverenički nagnuo bliže.

„Kuća je...", zastao je, napravivši dramsku pauzu, „apsolutno grozna."

Zinula sam od iznenađenja.

„Ali kako?", upitala sam. „Ona ima toliko ukusa. Video si kako je predivno uredila izlog u

crveno-beloj boji, zatim je nakupovala toliko stvari u Antikvitetima', ne mogu da verujem daje

kuća toliko grozna."

129

„Frenki!« Nastavio je Persi, ližući ružičasti krem koji je curio iz čokolade. Konačno je u

Sidneju pronašao svoje omiljene slatkiše - čokoladice s ručičastim i ljubičastim kremom -

jedna ili dve posle večere bile su deo njegovog svakodnevnog rituala.

„Frenki Penki bi mogao da poružni celu Blenhajsku palatu samo kada bi ušao u nju",

nastavio je. Čekala sam da se razmaše. „On je ona vrsta ljudi koje obično zovu grubim

dijamantom, s naglaskom ga grrrrrubim. Njih dvoje žive u lepoj staroj kući - koju oni zovu

Federacija - ali Frenkijev ukus i Frenkijeva interesovanja samo su gomila krutih pravila. Osim

nekoliko ljupkih cvetnih aranžmana ne postoji nikakav dokaz da je to i Diina kuća. Na svakom

koraku vidi se preterana potrošnja s najvišim stepenom neukusa i bljutavosti."

„Pričaj još,,, rekla sam, zahvatajući i sama ljubičasti krem.

„U redu", rekao je Persi, nameštajući se udobnije u položaj za pripovedanje. „Kad stigneš

tamo, prvo naiđeš na električnu kapiju sa interfonom. Pozvoniš i stražar te pusti unutra. Sve je

u stilu ledi Penelope, to mi se donekle i svidelo. Svuda se vide znaci velikog robovanja

Alzasu. Kada sides niz prilazni put, prva stvar koju vidiš jeste krug garaža - oko osam, sve

otvorenih vrata ne bi li se dobro videla kola parkirana unutra. Među njima je i stari dobri rover

sa otvorenim krovom; takav je imao moj prijatelj Bašer Ponsombi u Oksfordu. Sve ostalo su

razna italijanska čudovišta svih mogućih nijansi crvene."

Zavalila sam se u jastučiće, pokušavajući sve to da zamislim.

„Kuća je, kako da ti objasnim, u edvardovskom stilu - kao što rekoh, poput zgrade

Federacije - od lepog starog kamena, obrasla puzavicama sa cele prednje strane. Veoma

podseća na kuće u Saseksu. Spolja lepo izgleda. Kućepaziteljka otvara vrata i tu počinje

šarada ogromne starudije kojom je kuća prenatrpana. Di očigledno nije htela da uđem unutra,

trudeći se da nas sprovede okolo do heliša, tako da sam morao da izvedem stari trik s toaletom.

U povratku sam se slučajno 'izgubio' što sam iskoristio za kratak ali efikasan obilazak kuće.

Uvek upali."

Uzeo je još jednu čokoladicu i zastao između dvaju zalogaja. Obično bi izgrickao svu

čokoladu i na kraju natenane olizao punjenje.

„Gostinska soba je finih proporcija s velikim prozorima koji gledaju na luku - stvarno bi

bilo teško zamisliti lepšu porodičnu kuću - ali dekor je katastrofalan. To je ona vrsta

dekoracije za koju su potrošene enormne količine novca, a efekat bude užasno jeftin.

Svetla su u fazonu bistroa iz osamdesetih, sva od lakovanog mesinga s kitnjastim ukrasima.

Na sredini su tri ogromne plišane sofe. Glavni umetnički predmet u gostinskoj sobi jeste

televizor - na kojem stoji trkački konj - mada ima i nekoliko patetičnih fotografija u prena-

kićenim ramovima. Takođe postoji i Ladroova kolekcija na policama od tamnog stakla."

„Ne mogu da verujem", rekla sam. „Nije ni čudo što me do sada nikada nije zvala. Sada mi

pričaj o Frenkiju."

Persi je zastao, očigledno u potrazi za pravim rečima kojima bi ga opisao.

„Zamisli kombinaciju siledžije, gulikože, prevaranta, kopača kanala i trgovačkog putnika

premazanog svim bojama, sve to na n-ti stepen i eto ti Frenkija. Lice mu je stenovito kao

planinski venac. Narodskim jezikom, muž joj je 'ružan k'o đavo'. Naravno, istovremeno je

fantastično harizmatičan. Kada sam ga upoznao, imao sam utisak da se rukujem s

krokodilskom ogromnom, kožnom šapom, veoma suvom i veoma snažnom. Na sebi ima puno

zlatnog nakita i kosu ofarbanu u kestenjasto. Nosi bele cipele.

Ali, moram da naglasim da vidno obožava Di. Tako je ponosan na nju. Tepa joj 'moja mala

kraljica' i prema nama je bio više nego ljubazan. Tomu je napravio koktel od koka-kole u

ogromnoj čaši za konjak, s kišobranom, komadom ananasa i višnjom koja je visila sa strane.

Posadio ga je za šank - koji je napravljen od punog drveta - sa ogledalima, pivskim slavinama

i raznim žestokim pićima. Baš slatko. Insistirao je na tome da otvori flašu boli- ja za mene,

zatim ga je sipao u vinske čaše, do vrha. Covek je nadasve velikodušan i topao, ali ako mu se

zameriš, taj će te razbiti o zid dok trepneš. Opasan je."

„Užas", rekla sam. „Nije ni čudo što me Di nije upoznala s njim. Deluje zastrašujuće.

Stvarno misliš daje opasan?"

„Siguran sam da jeste, ali je istovremeno neobično uljudan. Ne pripada onoj vrsti koja bi

ikada udarila ženu. Unajmio bi nekog da to učini umesto njega."

Persi je zastao da se nasmeje sopstvenoj šali, a onda se vratio pripovedanju.

„Znaš šta mi je rekao kada me je upoznao? 'Dakle ti si taj matori homić o kojem sam toliko

toga čuo. Šta ti se desilo s ljubičastom kosom?' Tako je srušio sve barijere. Volim direktne

ljude."

„Kakva je jahta?", upitala sam, ne želeći da propustim nijedan detalj.

Persi samo što nije briznuo u plač.

„Taaako vulgarna, kao neka vrsta adolescentske fantazije Džejmsa Bonda, samo mnogo

vulgarnija. Mislim da bi Goldfinger s nje pobegao glavom bez obzira. Ali zato je helikopter

131

veoma fina stvarčica. Pomalo ti zavidim što ćeš se voziti u njemu. Možda bih mogao da se

provozam s Tomom. Frenk je tip čoveka koji će održati obećanje dato malom dečaku."

I dalje me je zbunjivalo kako je Di mogla da ima tako dobar ukus, a da istovremeno živi u

tako odvratnoj kući.

„Šta misliš da je uradila sa svim onim stvarima koje je kupila kod mene?", upitala sam,

pokušavajući i sama da prokljuvim. „Misliš li da su u nekom od plakara, neotpakovane?

Jednom sam gledala na televiziji o ljudima koji se leče kupovinom. To im je terapija."

Tada mi je nešto palo na pamet.

„Hej, Persi", rekla sam. „Šta misliš da li će letnjikovac na obali biti grozan kao kuća u

Sidneju?"

„Bojim se da hoće, dušo. Verovatno ima đakuzi od čistog zlata iz kojeg možeš da gledaš

odakle dolaze kitovi. Ah, kada bih samo mogao da pođem s tobom."

14

Dan pred planirani let za letnjikovac na obali, Di je svratila da me vidi. Pružila mije koverat

s mapom i još jedan svežanj ključeva. Upitno sam je pogledala.

„Heliš će te odbaciti do letnjkovca u Bajronu", objasnila je. „Ova mapa će ti poslužiti da

dođeš do druge kućice za koju mislim da će ti se mnogo više svideti."

Nisam je baš najbolje razumela. „Kako to misliš?"

„Ključevi koje već imaš od letnjikovca su u Bajron beju, međutim, ja imam još jednu

kućicu dvadesetak kilometara dalje. To je moja kuća - samo moja. Ovo su ključevi od nje."

Nervozno je spustila pogled.

„Frenki ne zna za nju. Niko ne zna za nju, osim mene - a sada i tebe. To je moje pribežište

i moj izlaz za slučaj opasnosti. Kupila sam je pre deset godina pod svojim devojačkim

imenom, novcem koji sam uštedela s raznih strana. Bilo mi je potrebno da imam nešto što će

biti samo moje. Znam da mogu da ti verujem i da ovo nikome nećeš reći - ali kad kažem

nikome onda to zaista mislim."

Pogledala me je direktno u oči.

„Frenkiju se nimalo ne bi svidelo kada bi video kuću", dodala je tiho, „ali, tebi hoće.

Mnogo je lepša od letnjikovca, veruj mi."

„Zar ljudi neće primetiti da nisam u onoj prvoj?", upitala sam.

„Samo ostavi upaljenu muziku i svetla. Privatnost je tamo na visokom nivou i to će biti

sasvim dovoljno da nas pokrije. Otkazala sam baštovanu i kućepaziteljki dve naredne nedelje.

Rekla sam da želiš potpuni mir i tišinu. Samo vodi računa da se vratiš na vreme kada po tebe

dođe heliš da te vrati nazad. Ako hoćeš, prespavaj u letnjikovcu jednu ili dve noći, napravi

mali nered, da bi, kada dođe čistačica, izgledalo da je neko tu boravio. Onda uzmi taksi do

grada i rentiraj auto kojim ćeš se dovesti do moje kućice. Nikako nemoj da uzimaš taksi

direktno do nje. Bajron je malo mesto."

Lukavo se osmehnula. Znala sam da mi ovim gestom ukazuje veliko poverenje, daleko

veće od moje ponude da uđemo u zajednički posao. Sestrinski sam je zagrlila.

Onog trenutka kada sam zakoračila u tajnu kuću - koja se zvala 'Oaza' - shvatila sam gde su

završile sve one stvari koje je kupila u 'Antikvitetima'. Kućica je izgledala božanstveno.

Bila je minijaturna, sa samo dve spavaće sobe, s malom kuhinjom koja je bila u sklopu

dnevne sobe i sa smešnim starinskim kupatilom; zato je imala dušu. Zidovi su bili od

izrezbarenog drveta, ofarbani finom zelenom bojom, brodski pod bio je krem sa stazama i

prostirkama od morske trave. 'Oaza' se nalazila na samoj plaži, sa svih strana okružena

šibljem i niskim rastinjem koje sam mogla da čujem noću kako šušti pod naletima vetra.

Odmah sam znala da je ovo mesto na kome ću moći da budem srećna sama sa sobom, gde ću

moći da akumuliram novu snagu.

Za razliku od ovog raja na zemlji, letnjikovac je bio onakav kakav sam se pribojavala da će

biti. Noćna mora od glatkih granitnih površina, zlatnih slavina u obliku labuda i vertikalnih

roletni, sa sve ogromnom okruglom kadom, baš kao što je Persi oredvideo.

Iza kuće je bio parkiran čitav niz golf bagija namenjenih za vožnju do plaže koja se nalazila

samo nekoliko metara dalje od kuće. Bila sam užasnuta veličinom alarmnog sistema koji je

izgledao kao kabina za upravljanje džambo-džetom. Bio je još i povezan s nacionalnom

gardom koja bi se stvorila u kući za samo par minuta pošto bi on bio aktiviran. Letnjikovac mi

je bio odvratan, baš kao što je Di pretpostavila da će biti. Planirala sam u njemu da se zadržim

što je moguće kraće.

Iako se nalazio na svetski poznatoj plaži Vatego, u letnjikovcu sam provela samo jednu,

veoma nervoznu noć, osećala sam se kao mamac za provalnike. U »Oazi« mi je bilo

neuporedivo udobnije i lepše. Bila sam sama ali srećna, uprkos tome što se kućica nalazila u

zabačenom delu zaliva i nigde u blizini nije bilo telefona.

133

Moj mobilni telefon nije imao domet, tako da sam, kada bih htela da telefoniram, morala da

otpešačim jednu milju do prve telefonske govornice. Prijala mi je šetnja. Tom mi je posebno

nedostajao, ali više od svega mi je bilo potrebno da budem sama i da se maksimalno

rasteretim.

Prvog dana doživela sam bolnu spoznaju da, otkad znam za sebe, nikada nisam provodila

vreme sama. Od kuće sam direktno otišla na univerzitet, uključujući i godinu dana provedenih

u Americi koju sam proputovala uzduž i popreko sa svojom najboljom drugaricom iz škole.

Onda sam upoznala Huga, i to svoje prve nedelje u Svetom Andreju i s njim nastavila da

živim sledećih deset godina. Kada je otišao, ostala sam s Tomom, a uskoro je stigao i Persi.

Dakle, vreme koje sam nameravala da provedem u apsolutnoj samoći za mene je bilo novo i

zanimljivo iskustvo.

Imajući dovoljno vremena i prostora da razmišljam o svemu što se do tada izdogađalo,

počela sam da se pitam da li mi je Hugo zapravo učinio neku vrstu usluge time što je okončao

našu udobnu vezu. Bili smo skoro deca kada smo se spojili i počela sam da sumnjam u to da li

sam uopšte imala vremena da se razvijem kao ličnost.

Nisam znala ništa o svetu u kojem su živele moje sestre. Njihove živote - onoliko koliko

sam uspela da pohvatam iz naših kratkih susreta na porodičnim okupljanjima - ispunjavala su

savremena radna mesta, konstantni izlasci, česte veze, ponekad samo na po jednu noć u

zajedničkom stanu, široki pogledi na svet. Za mene je to bio čudan i stran život.

Od kada me je Hugo napustio, živela sam kao nevesta iz pedesetih, naterala sam sebe da

izađem u surovi svet, iako mi je to bilo izuzetno mučno, s namerom da na duže staze osetim

nešto zanimljiviji i ispunjeniji život. Na neki načinje bilo dobro pridružiti se svakom koje

živeo u dvadest prvom veku.

Dani su prolazli i osećala sam se sve snažnijom, i fizički i emotivno. Iako je već uveliko

vladala zima, dani su još uvek bili topli i uglavnom sam ih provodila u Ijuljašci na verandi,

čitajući, slušajući muziku ili samo dremuckajući. Išla sam u duge šetnje po plaži, skupljala

školjke i kamenčiće i gledala zalaske sunca.

Noći su bile sveže pa sam palila vatru i sedela sklupčana u sobi, slušajući svoje omiljene

pesme, na kasetama koje mi je majka poslala od kuće.

Kada sam se vratila u Vularu, dve nedelje kasnije, osećala sam se preporođenom,

odmornijom nego ikada u poslednjih nekoliko godina, a samim tim i daleko spremnijom da se

uhvatim u koštac sa životom. Dva dana pošto sam se vratila, Persi - večiti lukavi diplomata -

organizovao je prvu porodičnu večeru kod nas u kući, sa Gregom na listi gostiju. Zahvaljujući

svom osveženom izgledu, susret s njim sam dobro podnela. Komplimenti su pljuštali sa svih

strana.

Moj novi izgled mi je pomogao i da prevaziđem ono što me je tištalo punih osamnaest

meseci od kada je Hugo otišao: pomirila sam se s tim da ovo više nije bila 'naša' kuća već

mesto gde sam živela s Tomom i Persijem.

„Izgledaš apsolutno fantastično, Ant", rekao je Hugo, kada su ušli. „Zaista cvetaš. Da te ne

znam, pomislio bih da si trudna."

Sad već naviknut na neslane Hugove šale, Greg je samo brzo promenio temu.

„Kako ti je na fitnesu, Antonija?", upitao je. „Još uvek ideš u 'Carstvo mišića'?"

„Zamisli, nisam bila već pet nedelja", rekla sam. „Hvala bogu, nisam dobila ni grama, zbog

bolesti, što mi dobro dođe. Nažalost, opet počinjem da se osećam mlohavo. Izgubila sam -

kako vi to zovete? - definiciju. Planiram ponovo da krenem u teretanu."

Činjenica je da sam osećala malu dozu nervoze pred ponovni odlazak tamo. Nisam htela

tek tako da izgubim ono što sam stekla mukotrpnim vežbanjem pre nego što sam se razbolela.

Isto tako nisam želela da ponovim istu grešku i preforsiram se. Najviše od svega pribojavala

sam se susreta s Džejmsom.

Razmišljala sam o njemu više nego što sam htela sebi da priznam, naročito dok sam bila u

letnjikovcu, ne uspevajući nikako da se rešim onog čudnog osećanja iz sna. Nije imalo

nikakvog smisla, ali sama pomisao na njegovo mišićavo, čvrsto telo koje mi se urezalo u

pamćenje, izazivala je čudno treperenje u stomaku. Osećala sam se sramno, nezrelo i

detinjasto, nešto kao kad se devojčice zaljubljuju u teniske trenere ili instruktore skijanja, što

sam mislila da sam prerasla kad sam imala 17 godina.

Ali, ovo je bio stvarni on, i nisam mogla više da poričem da sam se do ušiju zatreskala u

njega. Pitala sam se da li je to zaista tačno ili je on samo meta moje generalne seksualne

frustracije?

Na kraju sam došla do zaključka da moram pošto-poto da odem u fitnes centar i proverim

da li samo umišljam celu stvar - odlazak sam sebi opravdala prihvatanjem njegove ponude da

mi pokaže vežbe za ojačavanje či gonga.

Da bih bila sigurna da ću ga videti, otišla sam posle ponoći i ugledala ga na prijavnici -

kung fu čudak u celibatu u svojoj ogavnoj najlon trenerci, s cvikerima i s bejzbol kapom na

135

glavi. Počela sam da se pitam da li je ispod kape ćelav. Lice mu je zablistalo kada me je

ugledao. Verovatno sam pocrvenela.

„Antonija!", uzviknuo je. „Super. Vratila si se. Izgledaš sjajno. Veoma odmorno."

Obišao je oko pulta i u jednom trenutku sam se užasnula pri pomisli da će me zagrliti, ali

samo me je potapšao po ramenu i prodrmusao mi ruku.

Tada mi je bilo jasno da sam celu stvar definitino umislila. Naočari, trenerka, glupa kapa -

bio je totalni frik. Zbunjeno sam spustila pogled, postiđena i svesna svoje loše procene.

Istovremeno sam osećala i olakšanje i razočarenje što je moja detinjasta zaljubljenost isparila

kao dim iz čajnika.

»Verovatno sam od silne iscrpljenosti bila delimično sluđena«, pomislila sam, »imala sam

previše vremena za razmišljanje.« Njegov odnos prema meni bio je isti kao i pre, iako sam se

u njegovom prisustvu osećala pomalo drugačije.

„Večeras ne smeš da se premoriš, Antonija", rekao je. „Samo pet minuta na traci za trčanje

i onda ću ti pokazati či gong pokrete, sem ako ne budem vezan za prijavnicu."

„To bi bilo sjajno", rekla sam pomalo rezervisano i odjurila u salu za

Či gong nije bio nimalo neprijatan. Uplašila sam se da će me Džejms odvesti na sprat u

studio za ples, što bi bilo previše prisno, nešto kao scena iz Prljavog plesa, ali budući da je bio

sam na prijavnici, morao je to da uradi negde odakle je mogao da pazi na vrata.

Ispostavilo se da su to samo jednostavni pokreti u kojima sam prilično uživala; bili su

praćeni skoncentrisanim disanjem. Kada je završio, obećala sam mu da ću doći na još seansi

kako bih skupila što više energije, koju ću zatim zaključati.

Kola sam parikirala na svom uobičajenom mestu, u maloj uličici odmah preko puta

'Carstva mišića'. Tu je uvek bilo slobodnog mesta i počela sam da ga smatram svojim. Ne i te

noći. Kada sam prišla kolima da otključam vrata, nepoznata prilika je izronila iz obližnjeg

dovratka i zgrabila me oko vrata.

„Daj torbu", procedio je grub muški glas.

„Nemam torbu", rekla sam, prestravljena. Kod sebe sam imala samo ključeve od kola i

člansku karticu. Napadač me je stegnuo jače.

„Ne igraj se sa mnom, sestro. Osećaš li ovo?"

Nešto hladno dodirnulo mi je obraz.

„To je nož i ozbiljan sam, zato mi daj jebenu torbu."

Pokušavala sam da mu odgovorim, ali jedva sam uspevala da dišem. U tom trenutku iz

mraka je iskrsla još jedna muška prilika. Nisam mogla da mu vidim lik jer je ulično svetio bilo

iza njega, ali znam da sam bila potpuno prestravljena. Bila su dvojica, a ja nisam imala torbu.

Nisam imala ni novac - šta će učiniti sa mnom?

„Ostavi je na miru", začuo se drugi, mnogo dublji glas. „Odmah! Baci nož, podigni ruke i

polako se udalji jedan korak."

Druga prilika nam je prišla. Bio je to Džejms. Nije imao ni kapu ni naočari - samo pištolj.

Nisam znala šta me je više šokiralo, ali osetila sam ogromno olakšanje kada me je pljačkaš

pustio i odmakao se. Bio je na njega red da se uplaši. Potrčala sam ka glavnom drumu.

„Samo sam hteo njenu torbu...", pravdao se. „Ne bih je povredio. Samo mi treba kinta za

fiks. Skloni pištolj, ortak, nisam hteo da je povredim."

„Gubi se odavde", odbrusio je Džejms. ,,I ako te još jednom vidim ovde, nećeš se izvući

tako lako. Znam kako izgledaš, kretenu narko- manski. Odjebi."

Pljačkaš je otrčao glavom bez obzira. Stajala sam nasred ulice, drhteći od šoka. Zubi su mi

cvokotali. Bilo mi je neprijatno. Džejms mi je prišao i zagrlio me. Imala sam utisak da me je

obgrlio toplim kaputom. Mazio me je po kosi, pričajući mi utešne reči na uvo kao da smiruje

uplašenu životinjicu.

,,U redu je, Antonija. Prošlo je. Ja sam tu. Neću dozvoliti nikom da te povredi."

Međutim i dalje sam bila prestrašena - gde je sakrio pištolj? Nikada u životu nisam videla

pitolj. Uplašila sam se pištolja skoro isto kao pljačkaša.

Džejms me je polako okrenuo, držeći i dalje ruku oko mojih ramena i poveo me nazad u

fitnes centar. U drugoj ruci, opuštenoj niz telo, držao je pištolj. Spustila sam pogled i uhvatila

njegov srebrni odsjaj na uličnom svetlu.

Kada smo ušli unutra, posadio me je iza prijavnice i vratio oružje u malu fioku ispod pulta.

Zatim me je uvio u ćebe i otišao u kuhinju da nam pristavi čaj. Drhtala sam i posle nekoliko

minuta kada se vratio sa šoljama u rukama.

„Jesi li dobro, malena?", upitao je, uhvativši me za jedno rame. I dalje je bio bez kape i

naočara. Osmotrila sam ga malo bolje. Imao je kratku, tamnu kosu, blago talasastu - nadasve

gustu - i krupne zelene oči. Bio je lep. Posle svega što sam proživela, ovo je bilo previše.

Briznula sam u neutešan plač. Jecala sam kao balavica.

Džejms je izvadio papirne maramice iz fioke i dodao mi ih. Potom je čučnuo pored moje

stolice i ponovo me zagrlio. Nežno me je ljuljuškao, kao da umiruje uplakano dete, što je

137

samo izazvalo još veću erupciju suza i emocija. Ruke su mu bile veoma lepe. Zajecala sam još

jače. Davila sam se u suzama.

Pre nego što sam shvatila šta se dešava, podigao me je, kao da sam mala krpena lutka i seo

na stolicu, posadivši me sebi u krilo. Zagrlila sam ga oko vrata i zarila lice u njegov vrat.

Mirisao je neodoljivo muški. Osetila sam vrtoglavicu.

Jednom rukom je čvrsto pridržavao moj struk, dok me je drugom mazio po kosi, šapućući

mi nešto umirujuće na uvo. Mogla sam da osetim kako mu usne vibriraju nadomak moje

osetljive kože. Naježila sam se.

Sve je bilo tako božanstveno da je malo nedostajalo da padnem u nesvest. Iznenada sam se

prenula. U stvarnost me vratila neizdrživa želja da mu poližem vrat. Njegov glatki, celibatski

vrat. Bio je to krajnje nesvestan životinjski instikt. Odmakla sam se od njega i pogledala ga u

oči, svesna da tako uplakana verovatno ne ličim na sebe već pre na majmunsku zadnjicu.

Te oči. Tako divne. Taj nos. Čelo. Kosa. Imao je mali ožiljak posred jedne obrve, koji je

samo doprinosio sveopštem utisku. Sve se tako savršeno slagalo. Kombinacija bejzbol kape i

naočara od kojih se nije odvajao bila je jedna od onih smešnih faca s reklama, potpuno suprot-

na njegovom pravom izgledu. Netremice sam piljila u njega. Uzvratio mi je pogled. Primetila

sam kako mu se jabučica pomera gore dole dok guta. Ujeo se za usnu. Kad smo već kod

disanja, primetila sam kako mi se grudi ubrzano podižu i spuštaju. Razbio je tišinu.

„Je 1' ti bolje, Skočice?"

Klimnula sam glavom. „Mnogo bolje."

Privukao me je ponovo na svoje grudi i spustio bradu na vrh mog čela. Osećala sam se tako

prirodno u tom položaju. Stavila sam jednu ruku na njegovu mišicu i setila oblinu njegovog

snažnog bicepsa. Udisala sam njegov miris, mešavinu čiste košulje i muškarca. Shvatila sam

da sam bila u nekoj vrsti erotske ošamućenosti, ali morala sam da mu postavim nekoliko

pitanja. Ponajviše u vezi sa oružjem.

„Kako to da imaš pištolj, Džejmse?", upitala sam ga, lica zarivenog u njegove grudi. „Zar

to nije nelegalno?"

„Držimo ga ispod pulta", odgovorio je. „Za ovakve situacije. Ovaj kraj ume da bude

prilično gadan."

Ispravila sam se i pogledala ga u oči. Nisam bila sigurna šta mi je više prijalo , leškarenje u

njegovom naručju ili pogled na to prelepo lice.

„Ali mislila sam da si ti ekspert za kung fu. Zar nisi mogao da ga središ u Brus Li stilu?"

Nastavio je da me posmatra.

„Da sam to uradio", rekao je, „verovatno bih morao da ga ubijem. U ovakvim slučajevima

oružje je mnogo bezbednija varijanta. Nije čak ni napunjen."

Uzdahnula sam sa olakšanjem. Prijalo mi je saznanje da nije šetkao unaokolo kao Sandens

Kid, bez većeg razloga. Utom mi je još nešto palo na pamet.

„Kako to da si bio napolju kada me je napao?", upitala sam. „Kada sam otišla, bio si na

prijavnici."

Ispružio je ruku ka pultu da dohvati svoje naočari i kapu. Kada ih je stavio, imala sam

utisak da se ugasilo svetio i zavladao mrak. I dalje sam čekala njegov odgovor. Ponovila sam

pitanje.

„Kako si znao da sam u nevolji, Džejmse?"

„Kao što sam rekao, Antonija. Ovo je opasan kraj. U vreme kada ti odlaziš kući uvek je

kasno. Jednostavno pazim na tebe."

Činilo mi se kako mogu da sedim tu do kraja života, srećna i zadovoljna, ali dva mladića su

ubrzo ušla u centar da iskoriste svoje članske kartice. Zbunjeno su se zgledali kada su nas

ugledali tako isprepletane. Džejms je spremno skočio da ih usluži kao da smo radili nešto

nevaljalo. Nedovoljno nevaljalo po mom mišljenju.

U 2 posle ponoći došla mu je smena i Džejms me je odvezao kući svojim kolima. Složili

smo se kako je najbolje da ja po svoja dođem sledećeg dana jer mi posle svega što se dogodilo

nije bilo do vožnje.

Celim putem do kuće bila sam napeta. Osećala sam se tako bliskom Džejmsu, a s druge

strane, naš odnos kao da je ostao nepromenjen. Čudno, pomislila sam, dok se ne desi pravi

poljubac, ništa se ne menja. Možda je on bio tip muškarca koji teši svaku devojku koja se nađe

u sličnoj nevolji. Bila sam kao na iglama, želeći istovremeno da se naša vožnja nikada ne

završi. Prijalo mi je da sedim s njim u zatvorenom.

Naravno, pre nego što sam se osvestila, našli smo se u ulici Holdsvort, pred mojom kućom.

Nisam htela da se rastanem od njega. U trenutku kada budem izašla iz kola, čarolija će se

raspršiti u noć.

„Stigli smo", rekla sam, pitajući se da li da ga pozovem unutra na kafu. Zar to nije bilo nešto

što svi ljudi rade? Ali, ovo nije bio povratak s večere. Doživela sam da budem napadnuta i on

139

me je spasio. To je bilo mimo pravila. Između ostalog, primetila sam da nije isključivao

motor, što mi je govorilo kako ne planira da se zadržava.

„Pa, hvala ti Džejmse", rekla sam, da popunim prazninu. „Spasio si me. Ne znam kako još

mogu da ti zahvalim..."

„Samo nastavi da dolaziš na fitnes, Antonija", odgovorio je. „Dozvoli mi da te naučim još

nekim vežbama či gonga. Znam koliko ćeš se bolje osećati. Moram da priznam da mi je

dosadno kada ti ne dođeš. Ubuduće parkiraj odmah ispred zgrade."

Zahvalno sam mu se osmehnula i nagnula bliže se da ga poljubim u obraz. U obraz, ali jako

blizu usana. Pomalo dvosmisleno. Bilo je dovoljno da okrene glavu za jedan centimetar i to bi

bio pravi poljubac. Nije to učinio. Utrčala sam u kuću.

Tek kada se odvezao, setila sam se da mu nikada nisam rekla gde živim.

Dve noći posle pokušaja pljačke, vratila sam se u fitnes centar - potvrđujući staru priču o

večitom povratku na mesto zločina - i noć posle toga. Odlazila sam na fitnes, četiri puta

nedeljno, ne više. Ranije sam vežbala previše, zbog čega sam se i razbolela tako da nisam

htela da rizikujem da se to ponovi. Istovremeno sam mislila da će mi umerenost u odlascima

pomoći da se suočim sa svojim patetičnom tinejdžerskom zaljubljenošću u Džejmsa, kojeg

sam u svojoj glavi prekrstila u Klarka Kenta.

U sledeće dve nedelje vratili smo se rutini, što me je donekle umirilo. Naučio me je još

nekim či gong vežbama, obavezno nadgledajući moje vežbanje na spravama. Osim toga puno

smo razgovarali i redovno me je pratio do kola. Ali, više nijednom nije skinuo kapu i cvikere

niti sam sedela u njegovom krilu. Bedak.

Rekla sam sebi da s tim moram da se pomirim. Zaboga, čovek je bio u celibatu - sam mi je

to rekao - i u svakom slučaju od njega nisam mogla da očekujem da počne da mi se udvara na

javnom mestu. Ipak, sudeći po uticaju koje je imao na hemijski sastav moje krvi svaki put

kada bi se našao u mojoj blizini, shvatila sam da je krajnje vreme da izađem iz kuće i

pronađem sebi muškarca - koji nije bio u celibatu - što pre to bolje. Samo nisam znala kako.

U to vreme jednostavno sam se prepustila uživanju u Džejmsovom društvu, krišom ga

obasipajući pohotnim pogledima, svaki put kada bi mi se za to ukazala prilika. I dalje sam

sanjala čudne erotske snove u vezi s njim, uspevajući nekako da to zadržim za sebe.

U međuvremenu, sve ostalo je išlo kao po loju. Potpisavši ugovor, Di i ja smo zvanično

postale poslovne partnerke i preselile smo se u našu novu lepu radnju. Izgledala je divno. S

kapitalom koji je Di unela mogle smo znatno da proširimo mrežu prodaje antikviteta, da

uklopimo i veoma uspešan put na jug Australije gde sam otkrila otpade polovne robe sa

fantastičnim izborom.

Ono što mi se najviše svidelo u novoj radnji bilo je ljupko zvonce iz stare kasapnice, koje je

zvonilo svaki put kada bi neko otvorio vrata. Bilo je prijatno za uši i nekako milozvučno, a

bogu hvala zvonilo je po ceo dan.

Nisam mogla da verujem koliko se povećao broj mušterija otkad smo se našle na jednoj od

najprometnijih ulica u Sidneju. Samo u prvih mesec dana prihod se utrostručio s tendencijom

da i dalje raste. Iako je zakup bio dvostruko veći, to nam nije smetalo, jer ga je prihod od

prodaje definitivno premašivao. U stvari, posao je toliko dobro krenuo, da su veoma brzo

počela da mi nedostaju tiha popodneva koja sam obično provodila radeći ručne radove i

odmarajući mozak.

Kada je došlo vreme da uredimo izlog u prolećnom fazonu - mnogo žutih narcisa, pleteni

pačići, zeleni i žuti porcelan - odlučile smo da organizujemo svečanu večeru u radnji i dobro

se provedemo. Nabavile smo dugačak sto i postavile ga šarenim stolnjacima, svećama i

raznobojnim keramičkim tanjirima. Persi je spremio ukusan obrok kojim smo se nas

dvadesetak gostili do duboko u noć.

Radnja u Kvinstritu bila je na samo minut vožnje od kuće i Persi se neumorno vozikao

Hugovim kolima između posluženja kako bi na vreme doneo sledeće jelo dok je još vruće. Sve

je to doprinelo opštem veselju - što je Persiju, naravno i bio cilj.

Entoni, Dejzi i Dominik odlično su se složili s Hugom - Grega su poznavali od ranije. Među

ostalim gostima bili su Tom i Vita, Vitine dve mame, Deni Grin, nekoliko novinarčića koji

pišu društvene kolumne; Persi ih je diskretno obrađivao; urednici raznih časopisa za

unutrašnju dekoraciju. Iz čiste zlobe, pozvali smo i Pola, koji je još uvek bio prilično otrovan,

ali vredelo je. Cisto da napakostimo Niki.

Na moje veliko zadovoljstvo, Di je dovela Frenkija. Zaista mi se svideo. Podsetio me je na

simpatičnog preprodavca voća i povrća s Portobelo rouda koji bi vam jednog dana ukrao na

vagi, a drugog poklonio kesu punu banana samo zato što ste ga osvojili svojim šarmom. Ne

bih mu dala da mi pričuva torbicu iako je bio veoma zanimljiv sagovornik za večerom. Bio je

pun priča i anegdota iz svojih najboljih dana kada je radio kao kladioničar i sezonski radnik na

građevini. Bio je jedan od onih ljudi koji nisu krili da su probali sve u životu i bilo je vrlo

141

zabavno posmatrati ga kako se iz petnih žila trudi da svojom harizmom nadjača nenadmašnog

Persija.

„Nisi loš za jednog homića", rekao je Frenki Persiju, primajući ga u svoj medveđi zagrljaj.

„Sviđaš mi se. Dobar si homić."

„Ni ti nisi loš za jednog neukog šljakera", uzvratio je Persi. „Jesi li ikada spavao s

muškarcem, Frenki? Treba da probaš. Svidelo bi ti se."

U jednom trenutku večeri oprobali su se u obaranju ruke. Frenki je pobedio kao od šale.

Htela sam da pozovem i Torogudove, jer iako Suzi više uopšte nisam viđala, bila ie tako

ljubazna u vreme kad sam se razišla s Hugom i osećala sam potrebu da joj zahvalim. Povrh

toga, mislila sam da bi to bio dobar način da obnovimo svoje staro prijateljstvo jer sam još

uvek na neki način priželjkivala da se to desi. Nisam je videla mesecima, a nisam mogla da

pratim njen život u društvenim rubrikama, zato što ga tamo očigledno više nije bilo.

O Rodžeru su sve novine redovno pisale, ali ne i o Suzi.

Na moje veliko iznenađenje, Di je bila strogo protiv mog predloga da je pozovem. Bila je

toliko odlučna, da sam joj na kraju pustila na volju i jednostavno digla ruke. Uostalom, to me

nije preterano tangiralo.

Džejmsu sam rekla za večeru na način na koji sam mu pričala i sve ostalo o svom životu. U

stvari, mislim da sam to izbrbljala onako usput samo da bih potisnula neizdrživu želju da ga

vidim bez košulje. Morala sam da se kontrolišem u njegovom prisustvu jer mi se činilo da me

oči izdaju. Iz istog razloga sam mu ispričala i sve o sjajnoj akciji u kojoj su Hugo i Persi na

brzinu napravili dezert - Ledena Aljaska - i još brže ga doneli u radnju pre nego što se istopio

sav sladoled.

„Zašto su se odlučili za tako komplikovan dezert?", upitao je Džejms, nadgledajući me na

spravi za jačanje grudnih mišića. „Ako je već znao da mu je kuhinja u drugoj zgradi, zašto

nije napravio nešto prostije, kao na primer pitu od jabuka?"

„Je li to tvoj omiljen kolač, Džejmse?", upitala sam, ne uspevajući da se uzdržim od blagog

flertovanja.

Klimnuo je glavom. „Verovatno, da jedem šećer, bio bi", rekao je.

„Persi to radi više iz zabave", objasnila sam. „Ne propušta priliku da iskreira napetost,

dramu, samo da bi bio u centru pažnje. Uživa kada ga drugi hvale."

„Pošteno", priznao je Džejms. „Svima je potrebno malo toga. Uradila si deset. Odmori se."

Odmah sam prekinula.

„Da, svima nam je potrebno malo hvale", rekla sam. „Mislim da sam je i ja zaslužila posle

svih ovih vežbi, ha, ha, šalim se - ali što se Persija tiče, ono čemu se najviše divim kod njega

jeste njegova neiscrpna kreativnost. On ne čeka da se razlozi za pohvalu spontano nametnu,

kao većina ljudi. On konstantno traga za prilikama koje će mu doneti slavu."

Zastala sam na trenutak.

„Šta ti radiš da bi te pohvalili, Džejmse?", upitala sam. „Osim što spasavaš majke malih

dečaka od užasnih pljačkaša. Jesi li ikada pobe- dio na nekom važnom kung fu takmičenju?"

„Nisam", rekao je. „Trudim se da tučem sebe."

„Bičem?", zacvilela sam. Možda je bio neka vrsta perverznog kung fu frika u celibatu.

„Ma ne", nasmejao se. „Postavljam sebi ciljeve i pokušavam da pobedim samog sebe. OK,

dovoljno si se odmarala. Sada dvadeset puta."

Napravila sam tužnu facu, na šta je odlučno pljesnuo rukama.

„Hajde, brzo, brzo."

Vratila sam se u ritam vežbe, osećajući koliko mi je teško padalo da podnesem njegovo

prisustvo u tišini. Više nisam bila sigurna kada će mi ruke iznenada skliznuti sa sprave i

zgrabiti njegova čvrsta bedra.

„Ali, šta misliš o hvaljenju drugih ljudi?", upitala sam, samo da bih nešto rekla. „Sigurno ti

je ponekad potrebno i malo toga?"

„Da budem iskren, ne smatram da je to nešto što bi trebalo da nas motiviše." Ućutao je i

zamišljeno podigao vrh svoje bejzbol kape kako bi se počešao po čelu. Htela sam da fijuknem

tu odvratnu kapetinu na drugi kraj sale. „Pretpostavljam da mi prija kada u detektivskom

poslu svojim klijentima donesem rezultate koje su očekivali i koji mogu da im pomognu da

reše slučaj."

„Zar to nije uglavnom praćenje zabludelih verenika i slično tome?"

,,A ne, to je smešna strana posla. Prestao sam to da radim pre nekoliko godina. Sada radim

uglavnom za klijente za koje procenim da su suočeni s pravim nepravdama. Ne radim otrcanu

privrednu špijunažu niti snimam invalide u penziji kako okopavaju bašte niti bilo šta slično.

Radim samo stvari za koje mislim da će zaista pomoći ljudima i društvu."

„Impresionirana sam", rekla sam, klimajući glavom. „Vidiš - tu je tvoja nagrada, Džejmse.

Mislim da si dobra osoba. Ali još uvek mi nije jasno šta radiš."

143

„Vidi", nastavio je mirno, „trenutno radim jedan posao za restauratore. Oni hoće da

sačuvaju neke lepe zgrade u sasvim neiskvarenom starom delu grada. Međutim, oni

pretpostavljaju da ovi iz Biroa za urbanizam i razvoj hoće svim silama da im stanu na put.

Pokušavam da ih ulovim kako truju drveće i tome slično. Restauratorima je potreban samo

čvrst dokaz da ovi iz Biroa ne rade sve po propisima, jer bi u tom slučaju značilo da ih gradske

vlasti štite mutnom birokratijom."

„Neverovatno", rekla sam, spuštajući se na benč. „Uradila sam dvadeset, Džejmse, u

slučaju da nisi primetio. Sidnej je izgubio mnoštvo zanimljivih starih zgrada za samo dve i po

godine koliko živim u njemu. Stvarno sramota."

„Pričaj mi o tome", rekao je, uz težak uzdah. „Svesno uništavaju pomorsku istoriju ovog

grada svuda oko nas, samo da bi zaradili nekoliko prljavih dolara."

Odmahnula sam glavom. Mrzela sam rušenje starih zgrada, baš kao što sam mrzela bacanje

starih predmeta. Po mom mišljenju, svako zdanje koje je u prošlosti višestruko korišćeno

zaslužilo je da bude očuvano. Pokušala sam to da objasnim Džejmsu, naglasivši da je to u

suštini bila filozofija moje radnje. Cutke me je saslušao i znala sam da je razumeo. Na

trenutak je izgledao zamišljeno što sam iskoristila da siđem sa sprave, a onda se on oglasio sa

zanimljivim predlogom.

„Antonija, ako si stvarno zainteresovana", rekao je ozbiljnim glasom, „mogla bi da pođeš

sa mnom u izvidnicu. Sutra uveče planiram da osmotrim položaj gde grupa za konzervaciju

pretpostavlja da će Biro napraviti neku lukavštinu, zapaliti vatru, ili nešto slično. Proteklih pet

noći proveo sam tamo a planiram i sutra da bdim. Hoću da budem na licu mesta u slučaju da

se nešto desi."

„Kako mogu da ti pomognem?", upitala sam, oduševljena idejom.

„Dovoljno je da mi praviš društvo u kolima. U suštini je strašno dosadno, ali ako te zanima,

onda si dobrodošla. Bilo bi lepo za promenu, da ne budem sam."

,yolela bih da pođem", rekla sam, pitajući se da li je znao koliko sam to zaista želela.

Džejms me je pokupio ispred kuće u 21:30h. Nisam imala pojma kuda idemo, ali mi je

rekao da se toplo obučem i ponesem nešto muzike na kompakt diskovima zato što su mu

njegovi dosadili.

Nije nosio bejzbol kapu, ali je zato imao drugi par naočara. One koje je nosio na prijavnici

bile su ogromne, skoro kao avijatičarske, dok su ove bile male i elipsaste sa crnim okviriom.

Na sebi je imao perjani prsluk preko teksas jakne i crnu rolku. Predivno. Užasno sam se

stidela, ali obećala sam sebi da se neću glupo ponašati. Išli smo u važnu misiju, a to je bilo

daleko od ljubavnog sastanka.

U svakom slučaju ja sam bila u totalnoj nedoumici šta da obučem. Nisam htela da se

smrznem, ali nisam htela ni da odam utisak zimogrožljive šmizle. Na kraju sara se odlučila za

suknju od rebrastog somota, moje najbolje čizme do kolena i lila džemper od kašmira. U torbu

sam strpala termos pun kafe, nekoliko sendiviča, brižljivo odabrane muzičke diskove i

pletenu kapu ukoliko baš zahladi.

„Ćao Antonija", veselo me je pozdravio kada sam ušla u kola. „Pa ti si pravo žensko."

Nisam znala šta je time hteo da kaže.

„Nosiš suknju", pojasnio je. „Do sada sam te viđao samo u trenerkama i majicama."

„Pa, lepo je videti te bez kape", rekla sam.

Protrljao je kosu.

„Da, malo mi je hladno bez nje, ali ovako mi je lakše. Ne zaklanja mi pogled. Nikada je ne

nosim kada idem u izviđanje."

Morala sam da ga pitam.

„Dobro, zašto je onda stalno nosiš u fitnes centru? I one odvratne cvikere. Ovi su ti mnogo

lepši."

„Izgledam li drugačije bez njih?", upitao je tiho.

„Skroz drugačije", rekla sam, vatrenije nego što sam htela.

„Eto ti odgovora", rekao je.

„Misliš, ne želiš da ljudi znaju kako zaista izgledaš?"

„Ne više nego što je potrebno."

„Zar stvarno ne možeš bez naočara?"

Nasmejao se. „Ne. Zašto pitaš?"

„Onako. Pitala sam se koliko daleko bi otišao u maskiranju svog izgleda, to je sve."

„Baš si duhovita", primetio je. „Išao bih onoliko daleko koliko je potrebno. OK?"

,,OK", potvrdila sam, osećajući se kao Tom kada postavi previše glupih pitanja odjednom.

Odlučila sam da malo ćutim. Nije trajalo dugo. Prolazili smo kroz Harbur tunel kada mi je na

pamet palo da nemam pojma kuda idemo.

„Kuda idemo, Džejsme? Nisi mi rekao."

„Hteo sam da to bude iznenađenje. Vrlo zanimljivo mesto za koje ne zna svako u Sidneju."

145

Vozili smo se u tišini i tek kada smo uveliko izašli iz Mozmana shvatila sam kuda idemo.

„Da ne idemo možda u staru vojnu bolnicu?", upitala sam. „Kako se beše zove - Kralj

Džordž?"

„Da", odgovorio je, zvučeći iznenađeno. „Idemo baš tamo. Čula si za nju?"

„Jesam", ponosno sam rekla. ,Vodili smo Toma na obilazak duhova za vreme školskog

raspusta. Super smo se proveli. Neće valjda da sruše ceo kompleks?"

„Planiraju", smrknuto je rekao.

I dalje sam bila skeptična.

„Ali, neverovatan je. To je jedno od najzanimljivijih mesta od svih na kojima sam bila.

Odiše istorijom i prolaznošću ljudskog života, a zajedno s velikim pomorskim vezama, ta

vojna bolnica je tipičan primer kako je Sidnej razvijan kao velika metropola..." Ostala sam

bez teksta.

„Razvijan kao deo sveta", nadovezao se Džejms, zaustavljajući kola na putu kako bi

skrenuo na manji drum koji je vodio ka staroj bolnici.

„To mesto je istorijsko blago", nastavio je žustrije. „Nažalost, nalazi se na glavnom prilazu

luci i postoji grupa ljudi koja misli da gradu nisu potrebna, prirodno lepa stara zdanja, već

luksuzne zgrade, marine, hoteli, restorani i tržni centri. Ukoliko sprovedu svoje planove u

delo, ovo mesto će uveliko ličiti na ovdašnju luku Darling. Sterilnu i savre- menu."

Toliko sam se uznemirila da su mi se oči napunile suzama.

„Nadam se da neće", bila sam skoro očajna.

Džejms je teško uzdahnuo. „Grupa za koju radim pokušava da ih zaustavi. Naravno,

postoji veliki broj regulativa koje bi trebalo da zaštite takva mesta, ali uprkos različitim

interesima tih dveju strana kao i birokratiji, postoje rupe u zakonu koje moraju da se popune.

Povrh toga, ogroman projekat kao što je ovaj može da garantuje mnoštvo novih radnih mesta

i ekonomski procvat. To im je najveći adut. Oporavak ekonomije uvek počinje izgradnjom, a

ekonomski rast povećava moć vlastodržaca. Ali, ovako nešto podložno je velikim

oscilacijama."

Utom smo stigli do kraja puta, preprečenog zaključanom kapijom. Džejms je zaustavio

kola i izašao napolje. Gledala sam ga, osvetljenog farovima. Iz jednog džepa izvadio je

baterijsku lampu, a iz drugog nešto što nisam mogla da razaberem, ali pomoću čega je kapija

uskoro bila širom otvorena.

Prošli smo kapiju i na trenutak sam iskočila da je zatvorim za nama. Polako smo krenuli

dalje ali opreznije, sa ugašenim svetlima. Džejms je žmirkao kroz mrak.

„Mislim da je ovde najbolje mesto da napravimo sačekušu", rekao je. „Voleo bih da večeras

promenim položaj. Moramo da nađemo mesto s kog nam niko neće promaći, ali odakle ćemo

neprimećeni imati odličan pogled. Možda baš ovde."

Usporio je na proširenju iza prvog većeg kompleksa zgrada. Nalazili smo se u mračnom

šumarku koji nam je omogućavao odličan zaklon. Odatle smo imali jasan pogled na bolnicu

Harbur pa čak i na delić obale na kome su se talasi razbijali o stene. Kada je parkirao kola,

zamenili smo mesta.

„Mesto suvozača je mnogo bolje za fotografisanje. Nema volana koji ume da zasmeta",

pojasnio je i pogledao na sat. „Dakle, stigli smo. Sada je 22:05h i trebalo bi da ostanemo do

zore. Jesi li spremna za takav podvig?"

„Naravno", uzvratila sam spremno. „Radujem se. Jesi li za medenjak sa đumbirom?"

Vreme je brzo prolazilo. Toliko smo bili naviknuti na neobavezno ćaskanje da smo

jednostavno nastavili s pričom kao da smo u fitnes centru. Pitao me je kako ide posao u radnji

i sa interesovanjem slušao o Tomovim najnovijim kerefekama. Pokazao mi je svoju

specijalnu opremu za osmatranje: fotoaparat s infracrvenim zracima koji su mu omogućavali

da fotografiše po mraku. Čuvao ga je u skrivenom odeljku ispod kasete za sitne stvari. Kada

sam pogledala kroz aparat bila sam zapanjena koliko jasno su mogle da se vide zgrade, drveće

i zečevi koji su veselo skakutali po okolini, nesvesni mog pogleda.

Da bi nam vreme brže prošlo, zamolila sam ga da mi ispriča sve o svom dojou i monasima

iz Saolina, zatim kako uspevaju da vise s drveća naopačke i slične stvari. Uživala sam

slušajući njegov umirujući duboki glas. Nagovorila sam ga da me nauči kako se kaže 'zdravo'

i 'hvala' na kantonskom jeziku i da mi opiše najukusnija tradicionalna jela koja je probao u

Hong Kongu. Uz muziku, kafu i keks vreme je letelo. Uživali smo jer smo oboje voleli Masiv

Atek čiji CD smo preslušali najmanje pet puta.

Pevali smo zajedno uz Kajli - to jest ja sam - kada se Džejms odjednom ukočio i ugasio

muziku. Stavio je prst na usne, pokazujući mi da se umirim.

„Pojavili su se neki ljudi", rekao je tiho. ,Video sam baterijske lampe."

Digla mi se kosa na glavi. Uplašila sam se. Nisam očekivala da će sve biti ovoliko

zastrašujuće. U stvari, nisam očekivala da ću ikoga videti.

147

„Eno tamo, vidiš li?", upitao je pokazujući prstom. U daljini se nazirao snop baterijskih

lampi, negde u predelu zgrade mrtvačnice i stare bolnice. Zapravo, bilo je više snopova koji

kao da su skakutali gore- dole. Začuđujuće.

„Samo budi mirna i gledaj", rekao je Džejms. Spustio je svoj prozor i izbacio glavu napolje

da oslušne.

Osetila sam jezu, pretpostavljala sam da je to od hladnog vazduha koji me je zapahnuo kroz

prozor. Spustila sam svoj prozor i pažljivo ispružila ruku napolje. Nije bilo puno hladnije

nego u kolima, ali ja sam se i dalje smrzavala. Zavrnula sam jedan rukav svog džempera i

videla kako mi se koža ježi. Pogledala sam u Džejmsa i primetila da drhti ispod jakne i

prsluka.

„Izgleda da ne idu ovamo", rekao je. „Sve vreme su dole, kao da se vrte ukrug. Čudno."

Onda je uzeo fotoaparat.

„Ovo je još čudnije", rekao je. „Ne mogu da ih vidim kroz objektiv."

Zgledali smo se. Izvila sam obrve ne rekavši ni reč. Nisam htela da ispadnem glupa.

Podigao je fotoaparat i pogledao kroz njega nekoliko puta, a zatim ga dodao meni. Bio je u

pravu. Oboje smo golim okom mogli da vidimo svetla, ali kada bismo pogledali kroz

objektiv, jednostavno ih nije bilo na vidiku.

Vratila sam mu fotoaparat i nastavila da gledam u svetla još malo da bih sledećeg trenutka

primetila kako nestaju, iznenada baš kao što su i došla.

Opet smo se zgledali u čudu.

„Jesi li siguran da tamo ima nekog?", upitala sam glasom koji je podsećao na pištanje.

Džejms je iskolačio oči.

„Nekoje bio tamo", rekao je. „Možda grupa ljudi s baterijskim lampama koji su prošli kroz

šumu. Zato nam je izgledalo kao da ih čas ima čas nema."

,,A usput su skakali na trambulinama", našalila sam se, shvativši da više ne osećam jezu.

,,U pravu si - ono je stvarno bilo uvrnuto", rekao je Džejms. „Plus što ih foto-aparat uopšte

nije registrovao. Nema nikakvog smisla."

Pažljivo me je pogledao. „Zar nisi rekla da ste dolazili ovde u obilazak duhova?"

Klimnula sam glavom. „Da. Ali nismo videli nijednog duha, iako smo čuli gomilu

sablasnih priča tako da je zaista lako poverovati da postoje. To na neki način doprinosi

atmosferi, zar ne?"

„Nisi daleko od istine", zaključio je Džejms, zatvarajući svoj prozor. „Hajde da pustimo

neku srčanu hrišćansku muziku", dodao je malo življe.

Popili smo po još jednu solju kafe i odigrali nekoliko partija na slovo, na slovo - što se i nije

pokazalo mnogo interesantnim u kolima - a ja sam pokušala da potisnem sve one sablasne

priče o duhovima koje nam je ispričao vodič. Oko 3 sam postala pospana i svaki put kada bih

zadremala, čula bih Džejmsa kako mi nešto govori, verovatno da bi me održao u budnom

stanju, u jednom trenutku naglo sam se probudila jer mi je njegova ruka drmusala nogu dok mi

je žustro šaputao.

„Antonija, probudi se. Tu su neki ljudi. Ovoga puta stvarno. Budi mirna, ostani tiha i

nastavi da gledaš. Otvori malo svoj prozor. Polako, hajde da čujemo o čemu pričaju.

Pripremiću fotoaparat."

Začula sam zvuk motora koji je bivao sve jači i dopirao iz pravca druma da bi se nakon par

trenutaka pojavio iza nas. Dva velika automobila dolazila su nam u susret. Srce mi je kucalo

sve brže. Krajičkom oka mogla sam da primetim kako Džejms skida poklopac sa objekitva

foto-aparata.

„Opusti se, Antonija", prošaputao je svojim dubokim, umirujućim glasom. „Ako nam

priđu, pusti mene da govorim. Biće sve OK, nemaju razloga da sumnjaju u bilo šta. Sto se njih

tiče, ovo je čista slučajnost da smo se večeras zadesili ovde."

Na moje veliko olakšanje, povorka je naglo skrenula udesno i stala. Bili su suviše daleko da

bi nas tako lako primetili u mraku. Napolje su izašla četiri muškarca. U rukama su nosili

baterijske lampe. Džejms je podigao foto-aparat.

„Vidi, vidi", mrmljao je. „Ovo je pun pogodak." Stisnuo je dugme nekoliko puta. „Da

vidimo šta će sada da se desi."

Muškarci su krenuli u suprotnom pravcu, ka jednoj od zgrada. Onda su nam se izgubili iz

vida.

„Odlaze?", upitala sam.

„Mislim da ne", rekao je Džejms. „Moraju da se vrate do svojih kola i skoro sam siguran da

će se promuvati i ovuda. Upravo na ovom mestu planiraju da izgrade tržni centar."

Posle nekoliko minuta začuli smo korake po šljunkovitoj stazi, a svetlost baterijskih lampi

šarala je po zgradama nadomak našeg položaja. Džejms je uspeo da napravi još nekoliko

snimaka dok su detaljno studirali temelje starih zdanja posle čega su se zaputili prema luci.

Potom mi je dodao foto-aparat. Pogledala sam kroz njega i nekontrolisano uzviknula.

149

„O, bože! Znam ih."

„Molim?", upitao je Džejms, zvučeći preneraženo. „Znaju li oni tebe?"

Ćutke sam klimnula glavom. Među njima je bio jedan muškarac kojeg nisam prepoznala,

ali ostali su bili Dejvid Majer, Rodžer Torogud i Diin muž, Frenki. Osetila sam kako mi

panika sve više pritiska grudi i cušnula kameru nazad ka Džejmsu. Pogledao me je upitno i

sakrio fotoaparat u kasetu ispred sebe.

Baterijske lampe su mi osvetlile lice.

„Sranje", procedio je Džejms. ,videli su nas."

I pre nego što sam stigla bilo šta da kažem ili pomislim, Džejms se okrenuo ka meni,

zgrabio me za ramena i zario mi jezik u usta. Bez obzira na iznenađenje, bila sam svesna

teških koraka koji su se približavali našim kolima. Ne skidajući usne sa mojih, Džejms je

uspeo da govori.

„Ovi ljudi su mnogo opasni, Antonija. Ne smemo dozvoliti da te vide. Potrudimo se da ovo

izgleda najstvarnije. Šta god da se desi, ne dozvoli da ti vide lice."

Bila sam prestravljena, ali istovremeno i uzbuđena. Džejms me je ljubio. I mada sam znala

da me koristi samo kao paravan, uspevao je da sve izgleda tako stvarno.

Rukama mi je obuhvatio lice dok je jezikom istraživao po mojim ustima, nežno ali

odlučno. Ruke je spustio niz moje telo, a onda mi ih je zavukao pod džemper. Nesvesno sam

uzdisala, baš kao i on. Ili je možda samo glumio, bilo je teško reći jer se sve događalo tako

brzo. Iznenada sam začula glas Dejvida Majera, nedaleko od kola.

„Hej momci, imamo ovde dvoje zaljubljenih", čula sam kako dovikuje ostalima.

„Ljubakaju se. Šteta što nismo došli malo kasnije, videli bismo pravu akciju."

Čula sam kako se približavaju njegovi koraci, a delovalo je kao da ga i ostali prate.

„Moram to da vidim", rekao je drugi, približavajući se. Bio je to Frenki. „Strasno

ljubakanje u kolima. Podseća me na mladost. Ali bolje da ih proverimo", dodao je, grublje što

me je podsetilo na to koliko je lukav i prepreden bio Frenki, stari prevejani lisac. Najednom

mi je proletelo kroz glavu šta bi moglo da se desi.

Ako pokucaju na prozor i nateraju Džejmsa da podigne glavu s mog lica, prepoznaće me.

Odmah sam ukapirala šta treba da učinim. Uzdajući se u svoju raščupanu kosu koja mi je

pokrivala veći deo lica, odgurnula sam Džejmsa od sebe najjače što sam mogla, nateravši ga

da se nasloni na sedište i zaronila mu lice među prepone u isto vreme mu otkopčavajući šlic.

Učinila sam to zato što sam ih čula kako staju neposredno pored kola, ali tamo me je čekalo

nešto veoma tvrdo. Spustila sam usne na to i počela blago da pomeram glavu. Džejms je

zastenjao. Spolja se čuo prostački smeh.

„Tako se to radi, ortak", rekao je Frenki. „Nateraj je da ti ga proguta."

„Jesmo li mi sledeći?", upitao je Dejvid Majer, čije reči su me naterale da zastanem. Ali, ne

sasvim. Počela sam da pomeram glavu sve brže. Džejms mije uvukao prste u kosu, uvijajući

se na sedištu. Osetila sam kako je zabacio glavu.

„O, bože", prostenjao je i ovoga puta sam bila skoro sigurna da ne glumi. Ja definitivno

nisam. Palacala sam jezikom oko njegovog glavića, rasuvši kosu svud po njegovim bedrima.

„Mala zna šta radi", rekao je drugi glas koji je pripadao Rodžeru Torogudu. „Dala mi je

ideju. Mislim da bi trebalo da krenemo kući, šta kažete, momci?"

„Imam bolju ideju. Hajde da svratimo na jedno mnogo zanimljivije mesto na putu kući?",

rekao je Dejvid Majer što su ostali burno prihvatili.

Koraci su počeli da se udaljavaju od kola i postaju sve dalji i slabiji. Konačno su se zalupila

vrata i zabrujali su motori. Iako delom svog bića nisam želela, instiktivno sam prestala da se

pomeram. Ukočila sam se, osluškujući.

„Ostani gde si", prošaputao je Džejms, drhtavim glasom. Teško je disao. „Drži glavu dole

dok ne odu."

Prsti su mu još uvek bili u mojoj kosi. Ohrabrena, duboko sam uzdahnula i nastavila polako

da kružim jezikom po njemu. Zaječao je.

Kada su motori automobila napokon nestali u noći, Džejms me je nežno podigao i pogledao

u oči. Srce mi je luđački udaralo, a ja nisam znala da li više iz straha ili od strasti. Nekoliko

trenutaka mi je samo držao glavu rukama. Učinilo mi se da će mi reći nešto u stilu 'dobro

izvršen zadatak, agente Antonija, sada možemo da se vratimo kući'. Umesto toga, privukao je

moje lice sebi i opet me poljubio. Zaronio je jezikom, nežnije i odlučnije.

I tada se dogodilo. Džejms je sa mnom vodio ljubav do zore. Nikada nisam iskusila nešto

slično. Nisam ni znala koliko zadovoljstva muškarac može da pruži ženi dok mi on to nije

pokazao. A pokazao mi je na suvozačevom mestu, na zadnjem sedištu, zatim tamo gde ću

verovatno najduže pamtiti - na haubi automobila - i na kraju na svojoj jakni. Zvuči koje sam

ispuštala oterali su sve duhove.

151

Ostajala sam nema i bespomoćna pod erupcijom čuvstava koja je probudio u meni. Bila

sam zapanjena veštinama kojima sam mu uzvraćala, potpuno instiktivno. Radila sam

Džejmsu stvari za koje nikada nisam čula - koje su mu se po svoj prilici veoma svidele.

Da ne zalazim previše u pikantne detalje, trebalo mi je samo nekoliko minuta u

Džejmsovom zagrljaju da shvatim da s Hugom u stvari nikada nisam svršila, bar ne skroz. S

Džejmsom se to dogodilo tako da nisam morala na to da mislim i da iščekujem, prirodno,

stihijski. Plima osećanja nosila me je kao ogroman talas. Bilo je teže zauzdati se nego se

prepustiti slatkom uživanju koje je ispunjavalo svaki atom mog bića, opet i iznova.

Njegovo telo bilo je sve ono što sam zamišljala da će biti pod onom smešnom trenerkom.

Mišićavo, čvrsto, glatko, savitljivo i moćno obdareno baš na onim mestima na kojima sam to

najviše želela. S njim sam letela do zvezda. Odveo me je na drugu planetu. U solarni sistem za

koji Hugo nikada nije čuo.

Kada je počelo da sviće, ležao je priljubljen uz mene, nežno mi trljajući obraz, vrat i uvo

vrhom nosa, milujući me prstima ispod izgužvane odeće. Protegla sam se blaženo i srećno, ne

uspevajući da zaustavim svoje udove i kukove koji su budno reagovali na svaki njegov dodir.

„Prelepa si", rekao je. „Tako dugo sam želeo ovo da učinim."

Okrenula sam se i popela se na njega, opkoračivši ga nogama tako da nije mogao da se

pomeri. Obujmila sam mu glavu dlanovima i zagledala se u njegovo prelepo lice.

„Ali, rekao si mi da si u celibatu", prošaputala sam.

„Nikada nemoj da potcenjuješ zmiju", rekao je svojim najboljim kung fu glasom. „Jer

nikada ne znaš kada će da se pretvori u zmaja."

Opet smo vodili ljubav.

Kada smo se probudili, uveliko je svanulo.

„Sranje", procedio je Džejms, žmirkajući ka svom ručnom satu. „Biće bolje da krenemo što

pre. Šumari sabajle počinju s radom, neću da me uhvate ovde."

Odmah smo ustali, pokupili svoje stvari i ušli u kola. Dok smo se vozili ka kapiji, nešto mi

je palo na pamet.

„Džejmse", rekla sam. „Zar Frenkija i njegove drugove nije malo iznenadilo kada su sinoć

otkrili da je neko već otključao kapiju i ušao u kompleks?"

„Nije", odgovorio je. „Ti ljudi su toliko oholi da su verovatno zaključili kako su pravi

srećnici što je kapija uopšte otvorena. Jesi li gladna?"

Shvatila sam da sam bila gladnija nego kada me je Persi prvi put podvrgao strogoj dijeti.

„Umirem od gladi", priznala sam.

Džejms se osmehnuo i uhvatio me za ruku. Nije je ispuštao. Nastavio je da je drži, opuštenu

na mojoj nozi, sve dok nismo stigli u Ist saburb, sklanjajući je samo da bi promenio brzinu.

Kada smo zastali da platimo putarinu na mostu Harbur, nagnuo se i poklonio mi jedan od

svojih sporih, ali zahtevnih poljubaca, sve dok kola iza nas nisu počela nestrpljivo da trube.

Na kraju smo se zaustavili ispred kafeterije u Elizabet Beju i Džejms je izašao napolje da

mi otvori vrata. Kada sam zakoračila na pločnik, privukao me je u svoj zagrljaj i ponovo me

poljubio, pritisnuvši me uz kola.

„Ne mogu da skinem ruke s tebe", promrmljao je.

„To ćete naučiti da budeš u celibatu", rekla sam, shvativši da sam od Hugovog odlaska pa

do te noći i sama bila u celibatu. Bože, kako je noću sve drugačije, pomislila sam.

Kafić je bio pun ljudi koji su pijuckali životodavni kofeinski napitak na putu za posao, ali ja

kao da nikog od njih nisam primećivala, mada mi nije promaklo da je Džejms skrenuo pažnju

nekolicine u trenutku kada smo ušli. Takođe sam primetila da je seo okrenuvši svima leđa.

Bogato smo doručkovali - slaninu, jaja i pečurke - samo što Džejms nije pio ni čaj ni kafu

već jedino vruću vodu.

„Unela si haos u moj režim ishrane", rekao je. „Sinoć sam s tobom pio otrovnu kafu, a sada

ovo. Nikada ne jedem ovako masnu hranu." Ubacio je veliko parče pržene slanine u usta i

srećno se nacerio.

Moju ruku nije ispuštao ni dok smo doručkovali - viljušku je držao u levoj ruci, a slaninu je

jeo golim prstima. Gledala sam svaki njegov pokret, osetivši već uobičajeno probadanje u

donjem stomaku u trenutku kada je olizao masnoću s prstiju.

„Levoruk si?", upitala sam, odjednom potpuno opsednuta najsitnijim detaljima njegovog

tela.

„A ha", odgovorio je. „Takođe sam levonog. Išao sam u jezuitsku školu. Verovatno me

zato toliko privlači asketski život." Zastao je i zaškiljio. „Naravno, takav život uključuje i

zavetovanje - na čednost, siromaštvo, pokajanje, zatim na hranu bez pšenice, mlečnih

proizvoda, šećera, kofeina, životinjskih masti i tako dalje - sve ono u čemu se najviše uživa.

Naročito čednost."

153

Uzvratila sam mu osmehom koji je bio sve samo ne čedan. Shvatila sam da mi je sve u vezi

s njim bilo neverovatno ukusno, privlačno, neodoljivo i da se uklapalo u svaki kliše totalne

požude. Uživala sam u tom slatkom treperenju sve dok, u momentu kada sam ostatkom hleba

omazala žumace s tanjira, nisam osetila ubod realnosti i navalu pitanja bez pravog odgovora.

Šta sad? Neće valjda da me odvede kući i tek tako napusti? Da li je ovo bila samo ljubav za

jednu noć? Ako nije, šta se do đavola događa sa mnom? Da li zaista želim da se spetljam s

drugim muškarcem - ikada - nakon onoga što mi je priredio Hugo?

Istovremeno sam počela sve više da se stidim sopstvenog ponašanja iz prethodne noći. Šta

li sada misli o meni? Nakon samo jednog, bezazlenog poljupca, bacila sam se na njega kao

porno diva - i to pred drugim ljudima. Osećala sam kako me ispunjava vreo talas srama pri

samoj pomisli na to. Naravno, tada se to činilo kao jedini i najbolji način da se zaštitim od

prepoznavanja. A, možda sam zaista bila obična prljava drolja.

Piljila sam u ostatke pomfrita u svom tanjiru dok su mi se oči punile suzama. Sve je

izgledalo tako lepo, posebno i čisto, a sada sam se pitala da li je sve to bila samo neverovatna

slabost. Osetila sam Džejmsov blagi stisak na ruci.

„Hej, Antonija", rekao je nežno. „Šta nije u redu?"

Duboko sam uzdahnula i naterala sebe da ga pogledam. Izgledao je istinski zabrinuto.

„Je li sve u redu?", upitao je.

Klimnula sam glavom i teško progutala. Potom sam odmahnula glavom.

„Šta je? Kaži mi", insistirao je.

„Samo - ono što sam uradila sinoć - znaš, kada su oni prišli kolima...?"

„Da", rekao je, svetlucajući očima. „Mislim da se sećam. Šta s tim?"

„Pa, neću da misliš da idem unaokolo i to radim ljudima. U kolima. Pred publikom..."

Osmehnuo se tako milo i nežno, što me je ohrabrilo.

,,U stvari", nastavila sam. ,,U životu to nikome nisam uradila. Nikada."

Džejms se nasmejao i nagnuo preko stola kako bi svojim nosem protrljao moj.

„Slušaj, veoma sam počastvovan što si odlučila na meni da vežbaš, zato mi dozvoli da te

razuverim - možeš to da mi radiš kad god poželiš. Šalu na stranu, Antonija, to je bio trenutak

genijalnog razmišljanja u tim okolnostima - a i sigurno mi je skrenulo pažnju s opasnosti u

kojoj smo se našli."

Zavalio se u svojoj stolici i pogledao me nakrivivši glavu u stranu.

„Takođe mi je drago što si načela temu", rekao je tiše. „Zato što neću da misliš da je meni

ono što se prošle noći dogodilo nešto uobičajeno."

Nisam bila sigurna na šta je ciljao. Možda je mislio da je to bio samo slučajni incident koji

se više neće ponoviti?

„Hoću da kažem", nastavio je, „da je to za mene bilo nešto posebno - u stvari to za

menejeste nešto posebno. Neću da brineš oko toga. Kao što sam već rekao, znam sve o onim

govnarima i šta su sve sposobni da urade devojkama u ovom gradu. Hoću da znaš da nisam

jedan od njih. Kada sam te upoznao, bio sam u celibatu, svojevoljno. Prekršio sam ga s tobom,

takođe svojevoljno. Dugo nisam sreo nekog ko tako snažno utiče na mene."

Stegnula sam mu ruku. Bila sam potpuno ubeđena u iskrenost njegovih reči, ali mutna

osećanja su me i dalje mučila.

„Ali...", dodao je.

'O, bože', pomislila sam, 'za šta me je sad pripremao? Znala sam da postoji neka caka.'

„Moraćemo da budemo vrlo oprezni", rekao je. „Vrlo diskretni."

I dalje mi ništa nije bilo jasno - da nije bio oženjen? Nije valjda mislio da treba da se

sastajemo po motelima?

„O čemu pričaš, Džejmse?", upitala sam. „Kaži mi. Ako postoji neki problem, reci mi

odmah." Pre nego što totalno poludim za tobom, pomisila sam.

Uzdahnuo je.

„Rekla si da znaš one likove od sinoć", rekao je, krajnje ozbiljno. „Poznaješ li svu

četvoricu?"

„Ne", odgovorila sam. „Poznajem trojicu. Dejvida Majera, Rodžera Toro..."

Naglo je podigao ruku sa željom da me ućutka i bacio pogled oko sebe, a zatim se nagnuo

bliže.

„Nikada nemoj da izgovaraš njihova puna imena, Antonija", prošaputao je. „Nikada ne

znaš ko je oko tebe - molim te budi oprezna, gde god da si. Šta si htela da kažeš za ostalu

dvojicu?"

„Ovaj, naravno da poznajem Frenkija znaš-već-kojeg - on je muž moje poslovne

partnerke."

Pogledao me je zaprepašćeno.

„Prokletstvo", rekao je, ispod glasa. „Nisam imao pojma da je Di o kojoj stalno pričaš u

stvari ta Di."

155

„Znaš je?", upitala sam.

„Ne, ali znam ko je. To je deo priče koji znam o celoj toj ekipi."

Na trenutak je spustio pogled, a zatim me osmotrio zaškiljivši.

„Znaš li dosta o njoj?"

„Je li ovo saslušanje?", upitala sam, više u šali. „Ako jeste, jesi li ti dobar ili loš policajac?"

„Ja sam veoooma loš policajac", rekao je Džejms, namignuvši mi. „Ali, ovo nije

saslušanje, samo me zanima koliko je dobro poznaješ."

„Pa, zajedno smo u poslu, ali pretpostavljam da emotivno nismo nešto mnogo vezane, zato

što je ona u tom pogledu prilično zatvorena, mada veći deo dana provodimo zajedno. Zaista

mi se dopada. Dobra je devojka i ima odličan ukus."

„Osim kada su upitanju muževi", podsmehnuo se Džejms.

„Je li Frenki stvarno toliko opasan?", upitala sam, osećajući kako mi se steže srce,

očekujući potvrdu svojih najgorih pretpostavki.

„Itekako", rekao je, klimajući glavom. „Ali, on nije najgori u toj maloj bandi."

„Nego ko je?"

„Onaj četvrti kojeg ne znaš."

Je 1'? A koje on?"

Opet se osvrnuo oko sebe i nagnuo bliže, maksimalno utišavši svoj seksi duboki glas.

„Piter van der Garden. Velika zverka u ovom gradu. Ostali tipovi su male mace u poređenju

s njim. Iz južne Afrike je - zovu ga Afrikanac. Kada je tamo sve izgubio, došao je ovde kao

najveći slepac i počeo od nule kao taksista. Sada je milijarder. Potpuno je samoživ i krajnje

nemoralan. Nema ni ženu ni decu. Zanima ga samo lova. Odnosno, lova i kurve. Bolje da ti ne

pričam u šta je sve upetljan. Voleo bih da ni sam nikada nisam saznao. Totalni šljam. Uvek

izgleda skromno, ne učestvuje u svim tim društvenim okupljanjima gde si ostale upoznala, ali

sve ih kontroliše - i mnoge druge, daleko važnije sidnejske face - kao svoje marionete. Svi ga

se boje i svi mu se dive."

„Zato što je najbogatiji?"

„Delimično, mada niko stvarno ne zna koliko je težak. Mnogo više zbog toga što je

brutalan i užasno bestidan, to ih impresionira. Svi znaju da negde u dubini svog bića imaju

dušu, nevidljivu meku tačku iza koje više ne mogu da idu, ali on je nema. To ih užasava i

istovremeno uzbuđuje."

Sedela sam, zgrožena nad onim što čujem. I pre sam mislila da je Frenki sumnjiv i svakako

sam znala koliko je Dejvid Majer bio odvratan, ali me je iznenadilo kada sam to saznala i za

Rodžera Toroguda.

„Je li Rodžer tri tačke, isti kao ostali? Mislim - ipak je on ministar, ima svoj kabinet..."

Izgovorivši ovo, shvatila sam koliko sam zvučala naivno. Džejmsov izraz lica mi je to

potvrdio. „Pretpostavljam da jeste", dodala sam, počinjući da se osećam pomalo depresivno

zbog svega.

„Svaki ministar koji je viđen u društvu sa znaš već kim - nazovimo ga gospodin P -

ekstremno je sumnjiv", rekao je Džejms. „Naročito ministar za urbanizam i planiranje.

Verovatno su zato sva četvorica sinoć bili zajedno."

Pogledala sam u njega, osećajući kako me guši težina cele priče. Palo mi je na pamet da bi

to moglo da objasni iznenadnu promenu ponašanja Suzi Torogud. Možda je saznala u šta se

Rodžer upetljao i uplašila se da se vest ne proširi. Nisam je krivila.

„Pretpostavljam da je sve to prilično ozbiljno...", rekla sam nemoćno.

Džejms je klimnuo glavom. Imala sam osećaj da mu nije bilo naročito drago što je morao

bilo šta od toga da mi otkriva.

„Ti tipovi su težak ološ, Antonija. Nema šale sa gospodinom P ili sa Frenkijem, po tom

pitanju. Žena koja je organizovala protest protiv jednog slučaja u koji su njih četvorica bili

umešani - u prelepoj staroj ulici s terasama u Balmejnu, bliže obali - misteriozno je nestala pre

pet godina. Ona nije jedini slučaj. I mi i policija pretpostavljamo da su žrtve zabetonirane u

temelje savremenih zgrada koje su ovi podigli umesto starih zdanja koja nisu bila 'isplativa',

razumeš. Isti ti zločinci sada se predstavljaju kao veliki ktitori, ulažu u razvoj grada. Zanima

ih samo profit, zarađuju milione na tome - to je velika sramota čak i za gospodina P Spremni

su da učine sve što je potrebno kako bi isterali stvar do kraja."

„Naročito Dejvid, znaš-već-koji", rekla sam.

Džejms je nakrivio glavu i upitno me pogledao. „Zašto to kažeš?"

Spustila sam glas. „Zato što mu je posao u ozbiljnim problemima - očajnički mu treba

novac."

„Čujem da je mnogo gadan. Tuče ženu. Je li to tačno?"

Klimnula sam glavom. Još uvek nisam bila spremna da ispričam Džejmsu koliko gadan

ume da bude Dejvid Majer, ali sam imala osećaj da ću to pre ili kasnije učiniti.

157

Završila sam kafu i Džejms me je konačno odvezao kući. Dok smo se približavali mojoj

ulici, otvorio je kasetu i iz nje izvadio svoju bejzbol kapu i glomazne cvikere na koje sam se

već bila navikla. Vozeći jednom rukom, drugom ih je montirao na glavu. Stvarnost me je

zapljusnula kao neočekivani talas.

„Ideš li danas u radnju?", upitao je.

Klimnula sam glavom. „Već kasnim", rekla sam. „Di me čeka..."

„Pokušaj da se ponašaš normalno", rekao je. „Ona ne zna ništa o Frenkijevim planovima u

Bolnici kralja Džordža, i uz malo sreće, neće ni morati da sazna. Ono što pokušavamo da

uradimo jeste da zaustavimo njihovu akciju već u ovom stadijumu, koristeći zvanične načine,

pre nego što postane mnogo neprijatnije."

Zaustavio je kola nekoliko brojeva dalje i uzeo me za ruku - pošto je pogledao u retrovizor,

što mi nije promaklo. Ni ovog puta nije gasio motor.

„Siguran sam da ovo ne moram da ti ponavljam, Antonija. Nemoj nikom da spominješ ono

što smo videli prošle noći. Čak ni ono što se dogodilo među nama. Ako postane gusto,

poželećeš da me nikada nisi ni upoznala, veruj mi. Samo mi veruj. OK? Nije nikakva podvala

s moje strane, samo neću da ti se nešto dogodi."

„OK", rekla sam. Bila sam srećna što brine i istovremeno očajna što neće ući u kuću i

ponovo sa mnom voditi ljubav.

Nagnuo se bliže i poljubio me veoma nežno, pomazivši me vrhom nosa po obrazu.

„Nekoliko dana neću moći da te viđam", ozbiljno je rekao. „Imam puno obaveza, možda ću

morati nešto da ispitam, ali videću te u fitnes centru čim se vratim. Za sada je to najbezbednije

za naše sastanke. Nastavi da dolaziš. Imam tvoj broj, a i ti možeš da me zoveš na prijavnicu

ako ti budem potreban. Uvek dobijem sve poruke. Tvoje šifrovano ime neka bude Džejn,

OK?"

„Ti Tarzan, ja Džejn", rekla sam neubedljivo, počinjući da se osećam sve nesrećnije pri

samoj pomisli na rastanak.

Nasmejao se i uštmuo me za nos. Nerado sam izašla iz kola. Kada je krenuo dalje,

odjednom sam shvatila zašto mu je bila potrebna ta smešna kamuflaža. Frenki i Dejvid Majer

su možda videli samo moju kosu u Bolnici kralja Džordža - ali zato su jasno videli Džejmsovo

lice. On je obeležen čovek.

17

Kada sam, posle noći provedene s Džejmsom, ušla u kuću, Persi je sedeo za kuhinjskim

stolom, pijuckao zeleni čaj i rešavao ukrštenicu u Sandej morning heraldu. Podigao je glavu i

odmerio me iznad svojih polukružnih naočara za čitanje, koje su njemu, u kombinaciji s

probušenom obrvom i nakostrešenom kosom, savršeno stajale.

Nije rekao ništa, ali nisam mogla da ne primetim osmeh koji mu je skoro neopaženo

preleteo preko lica kada se vratio svojoj ukrštenici.

„Kako si se provela, Antonija?", upitao je, bezazlenim glasom, u tom pitanju samo glas je

bio bezazlen. „Prijatna noć?"

„Da, hvala", odgovorila sam, možda preterano učtivo. „Je li Tom bio dobar?"

„O da", spremno je uzvratio. „Super smo se proveli. Igrali smo bogl, a posle toga kluedo. Ja

sam bio mis Skarlet. Suvišno je reći da je Tom - pukovnik Mastard - pobedio. Onda je jutros

naprasno poželeo da ti odnese doručak u krevet, ali sam mu objasnio da ne bi bilo lepo da te

uznemirava jer si kasno legla i ako se ne naspavaš, ceo dan ćeš biti umorna i džangrizava.

Recimo da sam imao neki predosećaj da se večeras nećeš vratiti kući."

„Ma nije valjda?", rekla sam, trudeći se da zvučim ležerno. „Kako ti je to palo na pamet?"

„Pogledao sam kroz prozor kada si odlazila i video sam vozača. Ni ja se ne bih vratio kući."

Ne uzdajući se u svoju sposobnost da ćutim, a u želji da sačuvam tajnu izašla sam iz

kuhinje najbrže što sam mogla. Čvrsto sam verovala u pravilo da je tajna nešto što ne smete

da kažete nikom, uključujući i Persija, a znala sam da će biti skoro nemoguće podneti njegovu

upornost. Imao je istančan, skoro pseći instikt i umeo je da nanjuši sve ono što pokušavate da

sakrijete od njega.

Dok sam trčala uz stepenice, čula sam ga kako zvižduće Čarobnu noć.

Osećala sam se pomalo prljavo posle noći pune čulnih spoznaja, provedene uglavnom u

kotrljanju po travi, ali nisam želela da se istuširam da ne bih sprala Džejmsove tragove sa

sebe. Razmišljala sam da pozovem Di i kažem joj da sam bolesna samo da bih ceo dan

preležala u krevetu, mirišući na njega i proživljavajući raskošne detalje iz prethodne noći.

Slike iz prethodnih dvanaest sati i dalje su mi iskrsavale pred očima, prouzrokujući užasnu

razuzdanost mojih hormona; želela sam da uživam u svemu tome dok god mogu, u slučaju da

me sumnje ponovo obuzmu.

Takođe mi je bilo potrebno neko vreme da svarim Frenkijev lik i likove ostale dvojice.

Sama pomisao na njih pokvarila mi je raspoloženje, ali naterala me je da se okupam, obučem

159

i izađem iz kuće. Džejms mi je rekao da se ponašam normalno i znala sam da što pre vidim Di

i suočim se s tim, to bolje.

Osećala sam se malo čudno kada sam ušla u radnju. Di je izgledala kao i uvek sa svojim

nenametljivim, slatkim osmehom, i bila je tako srećna što me vidi, da sam se osećala kao da

sam je izdala na neki način. Ali šta sam drugo mogla da učinim? Nisam ja kriva što je njen

muž upetljan u kriminalne radnje otimačine gradskog zemljišta. Uostalom, poznajući je,

mogla sam slobnodno da zaključim da je bila savršeno svesna njegovih mutnih radnji.

Srećom, tog dana radnja je bila puna naročito zahtevnih mušterija koje su mi poslužile

kao idealan paravan. Jedna od poslednjih, meni omiljenih, pripadala je onoj vrsti žena koje

traže staru korpu i ćebe u istoj boji, kao da imam robu na lageru, i to u svim bojama. 'Imate

li ovo u limun boji?', bilo je njihovo klasično pitanje na koje sam mogla da odgovorim samo

sa, 'Ne, ali verovatno ima IKEA.' Takvi smarači su me obično izluđivali, ali tog dana bila

sam oduševljena svakim njihovim, pa i najglupljim, pitanjem.

Uprkos svemu, misli o Džejmsu konstantno su mi se vrzmale po glavi. Dozvoljavala sam

im da se zadrže samo na trenutak, potiskujući/ ih odmah dalje i laćajući se svakog posla koji

mi je dolazio pod ruku. Osećala sam blagu opijenost zbog brzine kojom se sve desilo i od

neis- pavanosti, a najviše od preteranih doza kapućina od obranog mleka koje mi je

pomoglo da izguram dan.

Oko pet popodne, kada je Di otišla na jednu od svojih bezbrojnih kura lepote, zazvonio je

telefon.

„Kaži daje pogrešan broj ako ne možeš da pričaš,,, rekao je Džejms svojim dubokim seksi

glasom. Spustila sam se u najbližu fotelju, bukvalno pijana od zadovoljstva što mu čujem

glas.

„Mogu da pričam", rekla sam.

„Znam", rekao je, kikoćući se. „Malopre sam prošao pored Di u Dabl beju."

„Zašto onda ne dođeš da me vidiš?", upitala sam. .Verovatno si odmah iza ćoška."

„Jesam i voleo bih, ali ne mogu. Čak i ovo je dovoljno suludo. Hteo sam samo da ti čujem

glas."

Za trenutak smo ućutali i disali, sladeći se jedno drugim čak i preko telefona. Džejms je

progovorio prvi.

„Šta si mi ovo uradila?", zaječao je. „Bio sam savršeno srećan kung fu čudak sa

cvikerima i u celibatu, a onda si došla ti, mala engleska devojčica s lepim tužnim očima i

zavela me. Povrh svega, počeo sam da jedem prženu slaninu."

Zakikotala sam se. Od tolike sreće nisam mogla ništa da kažem.

,,U svakom slučaju, nestašna engleska devojčice", nastavio je, „ja sam na putu za

aerodrom. Vraćam se tek sledeće nedelje. Nisam siguran kog dana, ali svratiću u teretanu

čim doputujem u grad. Gledaj da budeš tamo, u uobičajeno vreme, OK?"

,,OK", rekla sam, skoro cvileći pri samoj pomisli da ga neću videti nekoliko dana.

Opet je zaćutao.

„Tvoj miris još uvek osećam na prstima", rekao je tiho, izazivajući zemljotres u mom

donjem stomaku. „To jest, na onima koji ne mirišu na slaninu."

Ponovo sam se zakikotala. Topila sam se od miline.

„Cao, Skočice", rekao je Džejms najnežnije. „Čuvaj se." I prekinuo.

Pevušila sam celim putem do kuće. Kada sam stigla, podigla sam Toma uvis i vrtela ga po

sobi sve dok nije počeo da se guši od smeha. Skuvala sam svečanu večeru, uključujući i

njihov omiljeni puding od čokolade, ne dozvolivši Perisju da raskloni sto i opere sudove. Od

silne sreće mogla sam sve. Kao da su mi izrasla krila. Ništa mi nije bilo teško. Persi me je

samo posmatrao sa izvijenom obrvom, ali to me nimalo nije doticalo.

Negde oko devet i trideset, budući da prethodne noći uopšte nisam spavala, sustigao me je

umor. Srušila sam se u krevet i zaspala kao beba. Poslednje čega se sećam bio je Džejms koji

mi drži glavu i spušta svoj prvi poljubac za koji sam znala da je i sam priželjkivao. Ah, kakva

radost, sreća, blaženstvo. Ah, kakav veličanstveni seksi kung fu bog.

Poljubila sam svoj jastuk i utonula u san.

*

Džejmsovo zgodno lice bilo je prva stvar koja mi je iskrsla pred očima kada sam se

sledećeg jutra probudila, ali raspoloženje je sredinom dana počelo polako ali sigurno da mi se

srozava. Iako sam spavala punih jedanaest sati, i dalje sam bila svesna svakog neprospavanog

sata iz prethodne noći. Patila sam od ozbiljne neispavanosti i to me je činilo razdražljivom.

„Jesi li dobro?", upitala me je Di kada sam planula na kurira koji je kasnio sa isporukom

sasvim nebitne pošiljke. To uopšte nije ličilo na mene, ali bila sam kao na iglama. Htela sam

161

opet da čujem Džejmsov glas, htela sam da ga vidim, da ga dodirnem. Htela sam da se tucam

s njim. Izvinjavam se, ali htela sam.

Svaki trenutak bez njega bio je sve bolniji, i sve više sam se pitala da li sam celu stvar

umislila. Imala sam kratke fleševe na trenutke provedene s njim, kratke ali dovoljno duge da

osetim agoniju čekanja. Pitala sam se da li nešto uopšte može biti tako dobro. Takođe sam se

pitala, duboko u sebi, što mi je uopšte trebalo da se s nekim spanđam. Rane od Huga još uvek

su bolele, i ako bi se ispostavilo da je Džejms težak promašaj ili gej ili nešto treće, verovatno

to ne bih podnela.

„Izvini Di", snuždeno sam rekla. „Mislim da me drma predmen- strualni sindrom. Užasno

sam razdražljiva."

Pre će biti postseksualni sindrom, pokajnički sam pomislila. Nisam mogla sebi da priuštim

da joj kažem istinu, što je samo pojačavalo moju razdražljivost. Mrzela sam da lažem svoje

prijatelje.

Di se prijateljski osmehnula.

„Pretpostavila sam daje nešto tako", rekla je. „Zašto ne odeš kući? Danas nema puno posla,

a ja nemam ništa zakazano. Idi kući i lezi, čitaj nešto, gledaj TV"

Tako sam i učinila - u pauzama između praznog zurenja u plafon i razmišljanja o Džejmsu.

Sa svakim sledećim minutom od našeg poslednjeg razgovora, bila sam sve više zbunjena.

Pokušavala sam da skrenem misli sa estatičkog lebdenja koje me je dovelo do totalnog ludila,

a koje sam doživela s tako privlačnim, seksepilnim i nežnim muškarcem. Nisam znala gde je.

Nisam znala njegov broj telefona. Nisam znala ni gde živi. Kad god bih ga pitala nešto od

toga, uspevao je da skrene temu. To je samo bio dokaz više da je bio odličan u svom poslu -

naravno u onom van teretane. Bio je tako vešt u iščezavanju.

S druge strane, nastavila sam da razmišljam, jasno mi je stavio do znanja da ono nije bila

veza na jednu noć, niti srećna slučajnost. Rekao mi je, jasno i glasno, da mu se već duže vreme

sviđam. Baš kao i on meni. Ali i dalje je sve bilo nekako uvrnuto. Staje bilo sledeće? Postaće

moj dečko?

Sve se desilo navrat-nanos. Među nama je postojao neverovatan fluid koji je rezultirao

fantastičnim seksom i stekla sam utisak da smo se zbližili na neki poseban način. Međutim,

nismo učinili nijednu od onih stvari koje se obično rade kada planirate da s nekim ostvarite

punoću seksualnog odnosa - večere, bioskopi, izložbe, upoznavanje s prijateljima i sve to - ali

ipak mi se činilo da ga odlično poznajem, zahvaljujući svim našim razgovorima u fitnes

centru. Nisam znala na čemu smo.

Za razliku od mojih sestara imala sam veoma malo iskustva s muškarcima i uopšte u

'zabavljanju' s njima. Dok su one menjale frajere kao čarape, Džejms je bio tek treći muškarac

s kojim sam spavala. Na osnovu onoga što su mi sestre pričale, meni je sve to delovalo tako

komplikovano.

Dok sam živela u Londonu, često smo imale hitne sastanke da bismo prodiskutovale

njihova najsvežija romantična fijaska. Naravno, nisam im bila od velike pomoći, ali sam uvek

sa zadovoljstvom slušala njihove ispovesti. Na kraju krajeva, moji naivni komentari su ih

zasme- javali.

Čeznula sam da ih pozovem telefonom i ispričam im sve o Džejmsu, upitam za savet šta da

radim i šta misle o svemu tome, ali osim što bih time prekršila svoj zavet ćutanja, jednim

delom svog bića zapravo nisam želela da bilo ko sazna šta se dogodilo, pa čak ni one. Činilo

mi se da bih, kada bih sve pretočila u reči, na neki način uništila dragocenu magiju koja je bila

samo naša i ničija. Opis naše strasne noći mogao bi da zvuči prilično odvratno, iako je u stvari

bio, ovaj, predivan.

Sa rojem misli u svojoj glavi, narednih dana nisam htela da se pojavljujem u teretani.

Previše bi me podsećala na Džejmsa, pomislila sam, a još teže bi mi palo kada ga ne bih tamo

ugledala. Međutim, posle četiri noći prevrtanja po krevetu, shvatila sam da bi mi vežbanje

itekako pomoglo da zaspim, kao što mi je pomoglo na početku kada sam tek počela da

posećujem 'Carstvo mišića'.

Bio je dobar osećaj vratiti se, uprkos bolnom ubodu razočarenja što, kada sam konačno

ušla unutra, na prijavnici nije sedeo Džejms. Najtužnije, bio je tu užasni Spajder.

„Bar' dan", rekao je nabusito, ni ne gledajući me, ali kada je pročitao moje ime na kartici,

iznenada je podigao glavu i procenjivački se zabuljio u mene. Osećala sam se kao mače pod

pretećim pogledom pitbula. „Uf", rekao je, mada je to više ličilo na graktanje. „Imam poruku

za tebe."

Počeo je žurno da pipa po stolu i pružio mi papir otcepljen s blokčića za telefonske poruke,

na kojem je dečjim rukopisom stajalo: „Ne-dostaju mi tvoje obline. Vidimo se uskoro.

Nastavi da dišeš. Tarzan."

Nadala sam se da je 'ne-dostaju' bilo Spajderovo, a ne Tarzanovo gramatičko umeće.

163

„Neki tip je zvao ranije i izdiktirao mi", pojasnio je. „Zvučao je urokano. Verovatno je

neophodno da budeš u takvom stanju ako hoćeš da ostaviš ovakvu poruku. Pazi, Tarzan..."

Šmrknuo je na svoj uobičajeni prezrivi način, počešao se po stomaku i vratio se čitanju kla-

dioničarske strane u novinama.

Odzujala sam ka spravama s ogromnim osmehom na licu, ne shvatajući deo o Džejmsovom

pijanstvu. Rekao mi je da nikada ne okuša alkohol.

U fitnes centar sam otišla još tri puta pre nego što se konačno isplatilo. Posle osam dana

agonije, pošto me je nakon one noći dovezao kući, Džejms se pojavio na prijavnici. Srce mi je

zalupalo kao ludo. Nisu mi više smetali ni cvikeri ni glupa kapa, bila sam presrećna što ga

vidim. Uzvratio mi je blještavim osmehom i nastavio da vadi sportske napitke iz frižidera za

grupicu mladića u vrlo uskim šorcevima.

„Odmah ću doći", dobacio mi je preko ramena, s dirljivom milozvučnošću.

Kada se grupica udaljila, pogledao me je i nagnuo se preko pulta mnogo više nego što je

bilo potrebno samo da bi mi uzeo člansku karticu.

„Cao lepotice", prošaputao je i stisnuo mi ruku dok je uzimao karticu. Nemo sam stajala i

piljila u njega, s najglupljim osmehom na svom licu. Sve moje sumnje i strahovi nestali su kao

rukom odneseni kada sam videla način na koji me posmatra. Ništa drugo nije bilo važno.

Iza mene se napravio red i Džejms je munjevito nabacio zvaničnu ljušturu.

„Trenutno sam zatrpan, Antonija", rekao je formalnim glasom. „Ali, čim se oslobodim,

doći ću da odradimo uobičajene vežbe. Kada Bob preuzme smenu, OK? Trebalo bi uskoro da

stigne."

Namignuo mije, izazivajući eksploziju u mom biciklističkom šorcu.

Imala sam utisak da je potrajalo tri sata, iako je prošlo možda samo dvadesetak minuta kada

sam, ležeći na benču sprave za istezanje kukova, začula duboki glas nadomak svog desnog

uveta.

„Ja Tarzan...", prošaputao je. Nasmejala sam se, pokušavši da sed- nem da bih utom osetila

kako me njegove čvrste ruke vraćaju nadole. „Ostani gde si još pet minuta i završi vežbanje.

Znam da voliš da eskiviraš ovu spravu. Posle dođi u studio za ples. Naučiću te neke specijalne

či gong pokrete."

Zatim se okrenuo i nečujo nestao.

Bilo je to najdužih pet minuta u istoriji. Kada sam napokon počela da se penjem na sprat,

srce mi je udaralo glasnije od patika koje su trčale na trakama.

Plesni studio bio je prazan i mračan ako se izuzme nekoliko tankih snopova svetlosti koja

su dopirala sa uličnih lampi, probijajući se kroz visoke prozore. Pomalo sablasno. Zastala sam

nekoliko sekundi na vratima dok mi se oči nisu navikle na tamu, a onda sam zakoračila unutra.

Sve što sam mogla da vidim bila su ogledala duž jednog i strunjače za vežbanje i šipka duž

suprotnog zida. Vazduh je smrdeo na ljudski znoj i sredstvo za poliranje poda. Napravila sam

još korak i nešto me je iznenada zgrabilo za desnu ruku i uvuklo u još dublji mrak. Bio je do

Džejms - pravi Džejms, moj Džejms, gologlav, golobrad i lep.

Zaustila sam da mu kažem koliko sam srećna što ga vidim, ali pre nego što sam izgovorila

i reč, njegove usne bile su na mojim dok me je celim telom prilepio uza zid. Ovoga puta to

nije bio spor i nežan poljubac, njegov jezik je prodirao duboko u mene, zahtevno, posednički,

skoro divlje, a ruke su mu bile svuda po meni. Bez reči, jednom rukom mije strgnuo majicu i

sportski grudnjak, a drugom šore, i već sledećeg trenutka ušao u mene, iznenada, kao što me

je iznenada i zgrabio za ruku. Zadrhtala sam od zadovoljstva.

Bilo je grubo, brzo, brutalno i neverovatno uzbudljivo.

Kada smo zadihani skliznuli niz zid i spustili se na gomilu strunjača, ostali smo da ležimo u

polumraku, dahćući i nemo gledajući jedno u drugo. Pomazio me je po kosi.

„Nadam se da te nisam povredio", rekao je.

Odmahnula sam glavom, drhteći još uvek. Dok je cepao odeću s mene, proletelo mi je kroz

glavu da se ponaša kao Dejvid Majer na Suzinoj zabavi, ali razlika je bila u tome što sam ovog

puta i sama želela isto što i on. Kakva razlika. Sagnuo se i nežno mi poljubio usne. Potom

obraze, čelo, nos i bradu.

„Bilo je jače od mene", rekao je. „Poludeo sam misleći na tebe. Nisam imao vremena da

budem fin."

„Bilo je fino", rekla sam. ,yrlo fino."

Pridigla sam se, okrenuvši ga na leđa i pričvrstila mu ruke za strunjače. „Toliko fino",

nastavila sam, skidajući mu majicu i palacajući jezikom po njegovim bradavicama i niže niz

čvrst, ravan stomak. „Toliko fino, da ćeš morati to da uradiš još jednom."

I tako smo nastavili. Odlazila sam u teretanu kao i obično. Uglavnom je Džejms bio tamo,

ponekad nije, a kada je bio, vodili smo ljubav kao životinje - ili bolje reći kao ljudi koji su bili

ludi jedno za drugim.

165

Najčešće smo to radili u plesnom studiju - u svakom ćošku - pronašli smo sklonište i u

ženskoj svlačionici, sauni, tuš-kabinama i plakaru za ostavu, a jednom neverovatnom

prilikom, u cik zore, učinili smo to na stolici same prijavnice. Svaki put je bilo drugačije, ali

uvek božanstveno.

Shvatila sam da je Džejms bio skroz u pravu kada mi je rekao za fitnes na svakom mestu i

u svakoj prilici. Osim što su mi se zategli mišići leđa i abdomena, takođe su mi se zategli i

unutrašnji mišići. Mogla sam da mu omogućim da svrši bez vidnog pomeranja.

Njegove tehnike disanja takođe su se pokazale kao isplative. Zamolila sam ga da mi objasni

sve o tome i pokazao mi je kako disanje može da se upotrebi u zadržavanju orgazma, što ga je

samo još više poboljšavalo. Kada je hteo, mogao je da izdrži čitavu večnost, a opet je mogao

da doživi vrhunac koliko god puta je želeo. Ukratko, izluđivao me je. Često bih se vratila u

stvarnost sa zubima zarivenim u njegovu ruku, koju je stavljao preko mojih usta ne bi li

prigušio zvuke kojih ni sama nisam bila svesna.

Naravno, nije sve bio samo seks - Džejms je morao da radi i nije mogao da ostavlja

prijavnicu, osim kada je radio s još nekim. Kada je bio sam, ostajala bih s njim dugo posle

svojih vežbi. Sedeli bismo iza pulta pričajući i smejući se. Pričali smo o svemu i svačemu,

osim o Bolnici kralja Džordža ili o onome na čemu je Džejms radio.

„Ako nešto ne znaš, onda te niko ne može naterati da mu to otkriješ, zar ne?", rekao mi je na

samom početku. U svoj toj iskrenosti bila sam sasvim srećna što moj mali svet iz snova neće

biti uzdrman prljavom realnošću koju je Džejms mogao da mi otkrije. Ujedno mi je bilo

mnogo lakše da se ponašam normalno prema Di. Veći deo vremena uspevala sam da ne

razmišljam o tome.

Džejms i ja nikada se nismo doticali tema gde on živi, koji mu je broj telefona, ali više

nisam brinula o tome. Mada nije uvek bio tu kada bih ja to poželela, dovoljno često sam ga

viđala u fitnes centru, što je blagotvorno uticalo na moju psihu. Pretpostavljala sam da je

moralo biti tako jer je to išlo u prilog njegovoj poslovnoj filozofiji: što manje znam - manje

rizikujem. I dok nisam imala ideju u koju bi kategoriju, po nekim važećim standardima,

trebalo da se svrsta čovek kojeg, osim one noći u Bolnici kralja Džordža, nikada više nisam

videla van fitnes centra, polako sam počela da ga upoznajem kao ličnost, i to veoma dobro.

Uprkos tome što smo poticali iz potpuno različitih okruženja, imali smo puno toga

zajedničkog. Bili smo rođeni iste godine, s razlikom od šest meseci i detinjstva su nam bila

prožeta sličnim kulturnim odnosima, iako sam ja odrasla u evropskoj zemlji, a on u

australijskom industrijskom gradiću.

Kada je Džejms imao samo deset godina, njegov otac je umro od raka pluća izazvanog

trovanjem od azbesta s kojim je na poslu svakodnevno dolazio u dodir, velika multinacionalna

kompanija za koju je radio, prestala je da plaća nadoknadu njegovoj porodici. Upravo to je

Džejmsa kasnije u životu učinilo neverovatnim fanatikom za isterivanje pravde i razotkrivanje

korupcije u industriji.

Seks s njim bio je neka vrsta raja na zemlji, budući da je bio toliko različit od svega što sam

ikada pre iskusila u životu, ali podjednako sam uživala i u običnom vremenu provedenom s

njim. U stvari, što smo više vodili ljubav, to sam više želela da pričam s njim, a što smo više

razgovarali, to sam sve više želela da ga osetim u sebi. Ranije nisam shvatala kako te dve

stvari uopšte funkcionisale zajedno. S Hugom, seks je bio nešto što se događalo samo s

vremena na vreme i nije imalo skoro nikakve veze s našim odnosom. S Džejmsom, te dve

stvari bile su nerazdvojive.

Jedne lepe septembarske večeri vraćala sam se kući iz radnje, diveći se drvetu magnolije u

punom cvatu i razmišljajući o tome da li ću kasnije videti Džejmsa, kada me je pogodila

spoznaja. Shvatila sam razliku između bliskog prijateljstva i prave ljubavi. Hugo i ja bili smo

nerazdvojni prijatelji. Džejms i ja smo bili ljubavnici.

Ponekad me je brinula preterana opsednutost njime, ali to je bila tek druga ozbiljna

ljubavna veza u mom životu, stoga - rekla sam sebi - nije bilo nimalo neobično što sam

ponekad u glavi osećala primese istinskog ludila.

Jedne večeri stajala sam u kuhinji, mešajući rizoto, udubljena u sanjarenje - o kome? - o

Džejmsu, naravno. U stvari, samo sam se prisećala kako mu je, iz moje perspektive, dok sam

klečala na podu ženske tuš kabine, izgledalo telo, vlažno, glatko, čvrsto i poželjno. Utom se

Persi stvorio iza mene.

Uzeo mi je varjaču iz ruke i podigao poklopac sa šerpe. Pogledala sam unutra i videla kako

iz nje kulja dim dok se kuhinjom širio smrad zagorelog pirinča.

„Anotnija, juče si stavila Tomove patike u kesu za užinu", šapnuo mi je Persi na levo uvo.

,,A sendvič si mu spakovala zajedno sa opremom za fizičko."

Zakikotala sam se na svoj novi, poluduhoviti način.

„Znam šta se dešava s tobom", nastavio je Persi šapatom. „Totalno si odlepila. Neko te tuca

do iznemoglosti, srećnice."

167

Okrenula sam se i zaprepašćeno ga pogledala. Kako je znao?

Skinuo je zagoreli rižoto sa šporeta i nalio ga hladnom vodom.

„Hteo bih samo da znam ko je on", rekao je. „Ima li šanse da malo kasnije popijemo čaj i

lepo se ispričamo, kada Tom ode u krevet? Ili opet žuriš u teretanu gde provodiš toliko

vremena? Hmmm?"

Pocrvenela sam kao bulka. Persi je pobednički zapucketao prstima.

„Uhvatio sam te!", uzviknuo je. „Znao sam. Neko od onih mišićavih momaka te razvaljuje

od kurca. I to u mojoj teretani! Brzo učiš, nevaljalice jedna. Pitam se samo koji od njih..."

Setkao se po kuhinji, kolutajući očima i mašući rukama, na svoj teatralni način.

„Ne verujem da je onaj masni Tristan", razmišljao je naglas. „Previše je sentimentalan.

Pripada onim paćenicma koji devojke smatraju 'damama' i na Dan zaljubljenih im kupuje

čestitke u obliku srca. Mislim da nisi toliko očajna, ali morao sam da pokušam. Naravno,

meni se tip baš sviđa. Zatim, tu je i onaj užasno privlačan Kinez - Malajac. Ima predivnu

kožu, ali mislim da je više moj nego tvoj soj..."

Bila sam skoro sigurna da je odlično znao ko je u pitanju samo je uživao da me zadirkuje.

Persi bi mogao da zadirkuje za Englesku.

„Persi", počela sam, ozbiljno zabrinuta da je otišao predaleko, ali više nije bilo načina da ga

zaustavim.

„Setio sam se", uzviknuo je. „To je onaj fini dečko sa smešnom kapom i cvikerima. Kapa

mu je prilično ružnjikava, ali zato mu je telo kao bombona. Mišićavo, ali ne previše. Mislim

da je šampion u nekoj vrsti borilačkih veština, jesam li u pravu?"

Ponovo je zapucketao prstima. Odlično se zabavljao.

„On je pre neko veče došao po tebe kolima", rekao je s pobedničkim osmehom na licu.

„One noći kada se nisi vratila kući, bludnice jedna. To je bio on, samo bez kape. Sada mi je

sve jasno. Pa, drago mi je zbog tebe. Pokušao sam i sam da flertujem s njim, ali nisam daleko

dogurao naravno, mada i dalje mislim da je vrlo šarmantan. Jednom me je uhvatio na delu u

sauni, prilično neprijatna situacija, ali samo se nasmejao. Ima dobar smisao za humor za

jednog mišićavka. Bilderi su obično užasno dosadni."

Lice mu je poprimilo rozikastu nijansu trijumfa. Stajao je s rukama na kukovima dok mu se

srebrno prstenje blistalo na prstima. Sijao je od zadovoljstva. Bila sam podjednako crvena, ali

od nelagodnosti i zbunjenosti. Ispružio je ruku i drvenom varjačom me blago potapšao po

desnoj dojci.

„Bradavice su ti tvrde, dušo", dodao je. „Odaju te. Nikada od tebe špijunka."

Suvišno je reći da sam Persiju ispričala sve o Džejmsu. Primetila sam da ga je prilično

povredilo što svoju radost nisam odmah podelila s njim (kako se izrazio), posle svega što je

učinio za mene i Toma otkad je Hugo otišao. Najmanje što sam mogla da učinim kako bih se

iskupila za taj svoj 'greh' bio je moj pokušaj da mu dočaram Džejmsove seksualne atribute što

je kod njega izazvalo pravo oduševljenje. Jedno kratko vreme sam sumnjala da su Persijeve

sočne priče o razvratnim tervenkama na plaži ledi Džejn uglavnom bile produkt njegove

mašte kao i da nisu bile onoliko česte koliko je voleo da ističe.

„Jao, ispričaj mi ponovo onaj deo kada te je zgrabio za ruku i obljubio", rekao je, sipajući

sebi još jedan konjak i paleći tanku crnu cigaretu - koktele je ostavio iza sebe zajedno s

ljubičastom kosom. „Obožavam tu priču. Kaži mi kako ti nije rekao ni reč." Zadrhtao je od

zadovoljstva samo pri pomisli na to. „Opasan pastuv. Potpuno se promenio u mojim očima.

Ma znao sam. Tiha voda breg roni. Uvek je tako sa slatkim frajerima."

Nisam mogla da dođem do reči od njegove usplahirenosti. Neverovatno, ali ponekad me je

po mnogo čemu podsećao na Toma.

„Pričaj dušo, pričaj", rekao mi je zavereničkim tonom i zgrabivši me za nadlakticu, nagnuo

se bliže. „Je li mu užasno... veliki?"

Morala sam da se nasmejem. Bio je mrtav ozbiljan.

„Persi, da budem iskrena, ne znam s čim da ga uporedim, ali mislim da je u svakom

pogledu sasvim zadovoljavajući."

„Je 1' mu veći od Hugovog?", upitao je, kezeći se nestašno.

„Jeste", odgovorila sam srećno. „Mnogo veći. A verovatno i od Gregovog."

,,A obim?", upitao je Persi krajnje otmenim glasom, formirajući krug palcem i srednjim

prstom dok mu je mali prst koketno štrcao uvis.

Pogledala sam ga zbunjeno, „Ne razumem, kakav 'obim'?"

„Sve je u obimu, dušo", rekao je, znalački klimajući glavom. „Svi misle da je dužina bitna

i razmeću se s palamarima kojekakvih dužina. Neviđena glupost. Ko još brine o inču

gore-dole kada je najvažnija debljina. Prečnik. Krupnoća."

Odjednom sam shvatila na šta je ciljao i stidljivo rukom pokazala ono što je čeznuo da

sazna. Persijeve obrve su odskočile od iznenađenja.

169

„Mmmm", izustio je. „Vrlo lepo, nije ni čudo što ti osmeh ne silazi s lica. Čudi me da možeš

da hodaš. Ne znam kako ti, ali stekao sam utisak da su ovi Australijanci vrlo obdareni, na

svakom polju. Nije ni čudo što Australiju zovu Zemljom sreće."

Osetila sam se strašno nelojalnom prema Džejmsu dok sam ga opisivala kao daje komad

mesa, ali kad je Persi već prokljuvio šta se zaista dešava, znala sam da ću nešto morati da mu

kažem, ionako bi nastavio da čeprka po mojoj savesti dok sve ne sazna - čime bi verovatno

napravio haos i stvorio mi dodatne probleme.

Međutim, nisam mu ispričala celu priču. Nisam ni spomenula Džejmsovu drugu stranu

života, i njegovu ulogu privatnog detektiva niti da smo zajedno radili one noći kada me je

pokupio ispred kuće. Posebno mi nije padalo na pamet da mu pričam o gnusnoj prevari u koju

je bio uvučen i Frenki. Takođe mu ničim nisam nagovestila da se sve više zaljubljujem u

Džejmsa. Htela sam da misli kako sam s njim isključivo zbog seksa i ni zbog čega više.

Moja jedina briga sastojala se u opravdanoj želji da cela stvar ostane u tajnosti. Nisam htela

da u nju uvlačim Di, koja bi verovatno pokušala da sazna nešto više. Sve to bilo bi previše

rizično s obzirom na ulog. I tako, trudeći se da upotrebim neku vrstu psiholoških trikova koje

je Persi naročito obožavao, odlučila sam da se oslonim na njegovu naklonost ka tajnim

gresima.

„Naravno, sve ovo ostaje među nama, Persi", rekla sam, podižući svoju čašu da nazdravim

paktu. „Sigurna sam da ćeš razumeti, sakrivanje je najveći deo zabave i ne bih htela da je

pokvarim tako što bi još neko saznao. Neću da dođem u situaciju da objašnjavam Di, Entoniju

ili nekom trećem. Ne bi razumeli. Kapiraš?"

„Ma neeeee", rekao je Persi, misleći 'da'. „Potpuno te razumem. Šest meseci sam bio u

sličnoj vezi sa onim Holstonovim batlerom Filipom. Stari dobri Roj - to je Holstonovo ime,

znaš? Nije ni čudo što ga nije koristio, zar ne? - u svakom slučaju, nije imao pojma šta se

dešava i u tome je bila najveća draž. Filip i ja smo to redovno radili sakriveni u plakaru za

kapute dok bi svi ostali sedeli u gostinskoj sobi. Kasnije sam saznao da je 'opsluživao' skoro

polovinu gošći, ali me to nimalo nije tangiralo. Naravno, od svega je najuzbudljivija neizves-

nost." Lupnuo se prstom po nosu i namignuo. „Tajni nestašluci", rekao je uz osmeh iskusnog

perverznjaka. „Osloni se na čika Perkija."

Džejmsu sam morala da prijavim svoju ispovest Persiju. Na moje veliko olakšanje to ga

nije ni najmanje zabrinulo. Priznala sam mu jedne noći dok smo sedeli iza pulta na prijavnici

'Carstva mišića' i igrali bekgemon*. Bilo je oko dva sata posle ponoći - sasvim obična noć u

mom uveliko sluđenom životu na koji sam se već bila navikla.

„Ne ljutiš se, Džimbo?", upitala sam. „Znam Persija u dušu. Nanjušio je šta se dešava. Čita

me kao žutu štampu. Da mu nisam ispričala, neumorno bi kopao dok ne bih popustila i

potvrdila sve njegove sumnje. Tek tu bih se smorila. On nije tip koji pravi probleme, ali

definitivno ne podnosi neobaveštenost. Kako sada stvari stoje, maksimalno uživa u

nestašlucima koje mu serviram."

„I ja uživam u tvojim nestašlucima", rekao je Džejms uzimajući jednu moju figuru s table.

„Mislim da si učinila pravu stvar. To je bio dobar psihološki potez."

Bacila sam kockice.

„Ali zato ovo nije bio dobar bekgemonovski potez", rekla sam, vraćajući svoju figuru na

tablu i 'jedući' dve njegove. Isplazila sam mu jezik i razdragano se nasmejala. Uzvratio mi je

iskezivši zube i režeći kao besan pas. Na trenutak sam pomislila da je to bila njegova prava

reakcija na moju ispovest Persiju.

„Čudi me da te to uopšte ne dotiče", rekla sam. „Ranije si bio tako odlučan po pitanju

tajnosti."

„Da, ali to je bilo mnogo davno." Pogledao je na sat. „Tačnije, pre šest nedelja i tri dana."

Nasmejao se, gledajući u mene. Posle toliko vremena, milo mi je što nas niko nije povezao s

onom četvoricom iz bolnice, pa mislim da možemo malo da se opustimo."

Zastao je i zagledao se u mene.

„Ali kada je Di u pitanju i dalje mislim da je najbolje da zadržiš najviši nivo opreznosti",

rekao je ozbiljno. „Čak i da nismo one noći videli njenog muža, savetujem ti da s njom budeš

veoma oprezna."

„To sve objašnjava", rekla sam. „Nikada ne bih uspela ni da pretpostavim zašto je bila

onako zatvorena kada sam je upoznala. Bila je kao Bambi, nervozna i uplašena. I dalje je

veoma uzdržana u otkrivanju bilo kakvih ličnih detalja i još uvek nisam bila u njenoj kući.

Persi je uspeo da uđe pomoću svojih uobičajenih prevara, ali mene nikada nije pozvala."

„Sve to nije bezveze", rekao je Džejms. „Kada igraš s tako visokim ulogom kao što to čini

Frenki, svi oko tebe zaraženi su hroničnom paranojom. Di verovatno ne zna detalje ni

polovine poslova kojima se on bavi, ali dobro zna da je i sama u opasnosti. Takođe ne sme da

se rastane od Frenka - jer zna gde je većina tela sahranjena."

Preneraženo sam ga pogledala.

171

„To je samo fraza, Antonija", pojasnio je. „Pretpostavljam da zna dovoljno da bi uklonila

Frenkija i mnoge druge ljude, što je na neki način štiti, ali je to ujedno stavlja u nezavidan

položaj. Ljudi kao Frenki uvek pored sebe imaju lepe žene koje im služe kao ukras na koktel

zabavama i večerama s njihovim poslovnim partnerima. Ona je njegov glavni svedok što je

čini veoma dragocenom za njega - ali i veoma povredivom."

Setila sam se šopingmanije moje drugarice Di. Nije ni čudo što je htela da skrene misli sa

svog mučnog života - takođe nije bilo čudno što je pokušavala da izvuče maksimum iz svega

toga.

„Te žene plaćaju visoku cenu za svoje dijamante i skupu garderobu, zar ne?", upitala sam,

pomalo naivno.

„Potpuno si u pravu", rekao je Džejms. „Voleo bih kada bi mogle sve to da spoznaju pre

nego što se uvuku u taj lavirint iz kojeg nema izlaza. Vidiš i sama da se većina krije iza

sopstvenih skeleta."

Čekala sam da još nešto kaže, ali njegov izraz lica mi je govorio da je razgovor na tu temu

završen, i rešila sam da ga razbijem u bekgemonu. Naučila sam mnogo od svog kung fu gurua.

Mnogo o čekanju i strpljenju. Reći će mi kada to bude želeo.

Džejmsa posle toga nisam videla nekoliko dana i to mi je dalo dovoljno vremena da

razmislim o onome što mi je rekao. Ako sada možemo malo da se opustimo, možda je to

značilo da više ne moramo da se viđamo samo noću i samo u smrdljivoj tertani. Počela sam da

se pitam kakav bi bio osećaj kada bismo vodili ljubav u krevetu. Sve više je počela da me

opseda želja da se probudim pored njega.

Takođe sam htela da znam kakav je osećaj izaći s njim među svet. Niko živi osim Toma nije

mi bio bliži od njega - a na javnom mestu smo se pojavili samo jedanput, kada smo zajedno

doručkovali. U početku mi to nije smetalo, sve je bilo novo i neverovatno pa mi ništa drugo

nije bilo važno, ali polako sam počela da žudim za normalnijim, zemaljskijim životom koji

bih vodila s njim - zajedničko gledanje filmova uz špagete i slično. Takođe sam želela da

upozna Toma.

Tako sam odlučila da ga pozovem na jednu od naših porodičnih večera koie su sad postale

redovne. Moći će da upozna Toma i Persija - a ja ću pred Hugom i Gregom moći da se

pohvalim svojim zgodnim frajerom, jer iako sam se donekle navikla na njihovu vezu i čak

uspela da zavolim Grega, još uvek sam imala nešto da dokažem.

Džejmsu se u prvom trenutku ideja nije nimalo svidela. Pitala sam ga dok me je nadgledao

na spravi za istezanje nogu i primetila da je duboko uzdahnuo pre nego što mi je odgovorio.

Pretpostavila sam da je to još jedna u nizu šaolinskih fora za dodatno snabdevanje mozga

kiseonikom.

„Zar nisi srećna u našoj tajnoj vezi, Antonija?", upitao je nakon izdaha. „Jer moram da ti

kažem - nikada ni sa kim nisam bio srećniji."

Na trenutak sam se zamislila, trudeći se da upijem ono što sam upravo čula, ali od tih reči

osetila sam blagu vrtoglavicu.

„Naravno da sam srećna, Džejmse", rekla sam. „Potpuno si mi promenio život, ali

pretpostavljam da u njemu želiš da zauzmeš još važniju ulogu."

„Mogu li da razmislim o tome?", upitao je.

Klimnula sam glavom. Kao što sam rekla, s njim sam naučila osnovna pravila igre čekanja.

Međutim, nisam čekala dugo - samo do prvog sledećeg ljubavnog čina. Četrdesetak minuta

kasnije, ležali smo zadihani iza gomile naslaganih strunjača u plesnom studiju. Džejms mi je

priredio ono što bi Persi nazvao prokleto dobro kresanje.

Ispunjena i zadovoljena, sa glavom na njegovom ramenu, šapnula sam mu na uvo, ne

pomerajući se.

„Jesi li razmišljao o onome što sam te pitala dole?", pitala sam ga njuškajući ga dok sam

govorila. „Znam da si veoma oprezan kada je u pitanju bilo kakva promena u vezi s nama, ali

zaista želim da upoznaš Toma. Vas dvojica ste mi dve najvažnije osobe na svetu i hoću da se

konačno upoznate. Molim te dođi na večeru."

Začula sam težak izdah.

„Kako da ti odbijem bilo šta, nevaljalice jedna?", rekao je. „Podvukla si mi se pod kožu.

Doći ću na tu tvoju porodičnu večeru, ali ćeš da mi platiš - unapred."

I opet se bacio na mene.

Porodična večera se odigrala tri večeri kasnije. Persi je bio uzbuđen kada sam mu saopštila

da smo gospodin Mišićavko i ja dostigli sledeći nivo i da će doći na večeru.

„Jaaao, ludilo. Veliki korak. Kladim se da je na posebnom režimu ishrane", rekao je,

cvrkućući. „Saznaj, Ant - možda ću morati na naručim specijalni tofu sir s najmanje masti."

173

Persi je svojom neskrivenom euforijom zarazio ostatak porodice. Tom je bio veoma

uzbuđen što će upoznati Džeki Cena - kako mu ga je Persi opisao - što ga je nateralo da

zauzima kung fu poze po celoj kući.

Na dan famozne večere, kada sam se vratila kući iz radnje, pokazao mi je nekoliko debelih

dasaka koje je naslagao u dvorištu u nadi da će ih Džejms slomiti glavom, kao od šale. Takođe

se muvao oko drveća, procenjujući koje će biti najbolje da se na njega zakači i visi naopačke.

Rekla sam mu da ne preteruje s tim stvarima i zamolila ga da ne ugn- javi Džejmsa za

večerom.

Persi i Tom nisu bili jedini koji su bili uzbuđeni. Hugo i Greg su stigli ranije, prvi put.

„Opaaa", rekao je Hugo, uštinuvši me u prolazu za obraz, što sam protumačila kao

nedopustivo pokroviteljski. „Imaš novog dečka i sada ćemo da ga upoznamo. Haos.

Verovatno ne zna da smo još uvek venčani, da sam ja peder i sve to, je li? Nećemo morati da

glumimo srećnu porodicu, iskreno se nadam. To bi bilo previše zamorno."

„Sve zna, Hugo", odbrusila sam. ,,I to ga nimalo ne potresa. Molim te pokušaj da se previše

ne razmašeš, hoćeš li?"

Sve mi se više činilo da će, zbog Hugovog mahanja, Persijevog cvrkutanja i Tomovog

pijukanja, ovo više ličiti na ptičji kavez nego na večeru.

„Podrazumeva se, dušo", rekao je Hugo. „Obećavam da ću se lepo ponašati. Ne želimo da

ga odbijemo, zar ne Greg? Persi kaže da je pravo luče."

Mada sam postala vrlo nervozna zbog Hugovog mogućeg ponašanja na predstojećem

događaju, nisam prestajala da se smeškam pri pomisli na moguću Džejmsovu reakciju kada

bude primetio kako Hugo i Greg razmenjuju poglede. Kada se oglasilo zvono na vratima,

požurila sam da otvorim i prva pozdravim Džejmsa. Toliko sam insistirala da dođe i upozna

Toma da sam unapred počela da se nerviram, strepeći da negde ne pogrešim. Naravno, više od

svega htela sam da ga pokažem svom bivšem mužu i njegovom nalickanom dečku.

Ispostavilo se da su moje brige bile prilično neosnovane - izgledao je apsolutno fantastično.

Na sebi je imao farmerke od tamnog teksasa, mokasine bez čarapa i crnu majicu kratkih

rukava koja kao da je bila kreirana da bi mu istakla najlepše delove tela. Bio je bez naočara i

bejzbol kape - za promenu je stavio sočiva. Umesto pozdrava vatreno me je poljubio.

„Ćao, bejbi", rekao je meko. „Lepo je videti te opet u ženskom fazonu. Znaš li da je ovo tek

drugi put da te vidim u odeći koja nije znojava majica? Sviđaš mi se u svakom obliku."

Zagrlila sam ga na šta me je obema rukama zgrabio za zadnjicu - utom je pritrčao Tom.

„Ko je to mama? Je li to kung fu fajter?"

Džejms se nasmejao i odmahnuo glavom. „Dakle, večeras sam u toj ulozi, je 1' da?", upitao

je ljubazno, a ja sam imala užasan predosećaj da jeste.

Tom je uzbuđeno otrčao u kuhinju, pre nego što sam stigla sa ih upoznam.

„Čika Perki, čika Perki", vikao je iz sve glasa. „Stigao je kung fu fajter i pipa maminu

guzu."

„Kung fu fajter", rekao je Džejms. „Izgleda da sam ja ovde zaista to?"

„Tek mu je sedam", rekla sam.

Tada se pojavio Persi - ili bolje rečeno, teatralno ušetao u predsoblje. Na sebi je imao

farmerke od leopardovog krzna, bez donjeg veša da bi mu se sve jasno ocrtavalo i crnu majicu

kratkih rukava, sličnu Džejmsovoj. Na rukama mu je zveckala gomila narukvica, a kosa mu je

bila veoma crna i veoma nakostrešena.

„Džejmse, dušo", rekao je, vrckajući hodnikom. „Persi Hiver. Drago mi je što te vidim.

Upoznali smo se u teretani, naravno, ali tada sam verovatno još uvek imao ljubičastu kosu.

Jednom si me zatekao u sauni..." Zaćutao je i osmehnuo se kao kraljica-majka. Došlo mi je da

mu otkinem glavu. „Izvoli, uđi da upoznaš ostatak porodice."

Elegantno je ispružio ruku ka gostinskoj sobi, kao da reklamira cene na Rasprodaji veka.

Hugo i Greg su se ljubili na sofi kada smo ušli. Tom je skakao po sobi, imitirajući kung fu

pokrete. Ne pokazujući želju da se razdvoje, Hugo i Greg su zinuli od čuda kada su ugledali

Džejmsa. Zgledali su se, a zatim pojurili, trkajući se ko će pre, da ga pozdrave.

„Ovaj, zdravo...", rekao je Hugo, zvučeći identično kao Teri Tomas u sceni kada upoznaje

slatku malu bolničarku, ali Greg ga je preduhitrio i prvi mu zgrabio ruku.

»Bro' veče, ortak«, rekao je, zvučeći kao da se upravo rvao s krokodilima. „Zovem se Greg

Paps. Možda si me viđao, u 'Carstvu mišića', nekada sam dizao tegove. Amaterski."

,,Bro' veče", uzvratio je Džejms. „Da, mislim da te se sećam." Onda se okrenuo da se rukuje

s Hugom. Okrenula sam se s njim i primetila kako Hugov vrat poprima svetlocrvenu boju.

Nikada dobar znak kod Hiverovih. Kada bi neko od njih primetio tu naročitu pigmentaciju na

njihovom ocu, pobegao bi glavom bez obzira na drugi kraj kuće - a to je bilo prilično daleko,

verujte mi.

U tom trenutku nisam mogla da procenim da li je strast, bes ili ljubomora bila uzrok dotične

hemijske reakcije koja je u porodici bila poznata pod imenom hiverovski uragan. Ako je bila

175

ljubomora, nisam bila sigurna na koga je bio ljubomoran, na mene, Grega ili na Džejmsa. Ali,

bila sam sigurna da smo se svi zajedno obreli u ozbiljnim problemima.

„Tako dakle", rekao je, s podrugljivim osmehom člana visokog društva koji se neizmerno

dosađuje. „Zavidan hobi. Fircanje tuđih žena, zar ne?"

„Šta je to fircanje?", upitao je naivno Tom, utrčavši u sobu. „Hajde pokaži mi kung fu

fajteru - mislim, Džejmse?"

Sramota me je da priznam da sam odjurila u kuhinju. Mogla sam da biram između toga ili

pljuske preko Hugovog već crvenog obraza. Persi me je našao kako iznad sudopere

upražnjavam jednu od Džejmsovih vežbi disanja.

„Jao, Antonija", rekao je s rukom na grudima. „Zaista izgleda preslatko bez cvikera i

bejzbol kape. Tako je šarmantan. Pametnice moja."

„Šta sad radi ona prokleta pederčina Hugo Hiver?", prosiktala sam besno.

„Prelistava Spektejtor", mirno je odgovorio Persi.

Posle još nekoliko dubokih uzdaha, vratila sam se u gostinsku sobu i zatekla Huga kako čita

dotični časopis dok Greg skrštenih ruku stoji pored prozora i gleda u dvorište. Prišla sam mu.

Džejms je u dvorištu razbijao Tomove daske, glavom.

„Treba mi piće", rekla sam s ledenom učtivošću. „Hoćeš li ti nešto, Greg? Hugo?"

„Ja ću pivo", zacvrkutao je Greg.

„Ružičasti džin", rekao je Hugo ne dižući pogled. Da sam imala sifon sodu, sa

zadovoljstvom bih ga isprskala.

Dodala sam im pića, sebi sipala veliku votku i izašla u dvorište da vidim šta rade dva moja

omiljena muškarca na planeti. Džejms je Tomu pokaziova kung fu udarce. Tomovo lice je

blistalo od sreće. Bar je nešto išlo kao no loin.

„Šta planirate momci?", upitala sam pomazivši Toma po kosi.

„Stani, mama", rekao je, kao pravo derište. „Razbijaš mi koncentraciju. Džejms je rekao da

je sve u glavi."

„Stvarno?", upitala sam. „Moraću to da zapamtim sledeći put kada budem otišla u

teretanu."

Džejms me je zagrlio i poljubio u čelo.

„Tvoj muž je vrlo direktan, zar ne?", rekao je. Pogledala sam ga i sa olakšanjem

konstatovala da se smeška.

„O, bože", rekla sam. „Obično je veoma uzdržan i ljubazan, ali s vremena na vreme ume da

napravi scenu. Ne znam da li je ljut što ti spavaš sa mnom ili što ja spavam s tobom, a hteo bi

on, ili što to želi Greg. Ma nemam pojma. Ne brini, preboleće on to i pokušaće da te osvoji

svojim engleskim šarmom."

„Džejmse, Džejmse, gledaj", vikao je Tomov glasić. Pogledali smo u njegovom pravcu i

videli kako mu se glava munjevitom brzinom približava debelim daskama,.

„Tome, prestani!", vrisnula sam, ali pre nego što sam išta izgovorila, Džejms se već našao

pored njega i odgurnuo daske u stranu, sprečivši da se dogodi neka veća nesreća. Tom ih je

ipak zakačio glavom. Krv mu je curila niz lice. Džejms ga je podigao sa zemlje, kao igračku.

„Jesi li OK, drugar?", upitao ga je. „Mislim da je bolje da odeš kod mame."

Ali, Tom nije hteo mamu. Naglo se prilepio za Džejmsa, zagrlivši ga jače oko vrata. Svoju

povređenu glavicu zario je u Džejmsov vrat i počeo da plače. Okrenula sam se i na prozoru

ugledala Huga sa sve crvenim vratom. Izgledao je još razjarenije, ako je to uopšte bilo

moguće.

„Hteo sam da razbijem daske kao ti", procvileo je Tom između dva jecaja.

Džejms mu se obratio blagim glasom, istim kao i meni posle napada pljačkaša.

„Moraš da budeš veliki da bi to mogao da uradiš, Tome", objašnjavao mu je pažljivo

birajući reči. „Potrebne su godine da se to nauči. Moraš da počneš s lakim stvarima. Kada

budeš ozdravio, pokazaću ti neke poteze koje možeš već sada da radiš, ali ne smeš da

pokušavaš nijednu od teških vežbi. Da vidimo u kakvom ti je stanju glava? Mogli bismo tu da

zalepimo jedan flaster, a?"

Okrenuo se prema meni i napravio 'upomoć!' grimasu. Uzela sam Toma i odnela ga u

kuhinju da mu očistim ranu. Samo malo je ogulio kožu i brzo gaje prošlo, pa je požurio da se

vrati kod svog novog najboljeg druga, Džejmsa. Otrčao je u gostinsku sobu i oklembesio mu

se o koleno.

„Džejmse, šta misliš hoću li imati ožiljak?", upitao je gledajući ga ushićeno. „Kao tvoj?"

„Siguran sam da hoćeš, ortak. Baš veliki i opasan."

„Nadam se da nećeš,,, procedio je Hugo, s najhladnijim mogućim osmehom. „Ili ću morati

da te tužim zbog sakaćenja mog sina."

„Daj, o'ladi, Hugo", rekao je Persi u jednom od svojih, veoma retk- ih, besnih momenata.

„Ponašaš se kao ružna babadevojka. Saberi se malo."

177

Nastala je mučna pauza, a onda sam videla kako je Greg stisnuo Hugovu ruku. Učinila sam

isto to Džejmsu i raspoloženje se podiglo..

„Džejmse, hoćeš li sada da mi pokažeš šta je to fircanje?", upitao je Tom.

Volela bih da mogu da kažem da se kasnije tokom večeri situacija za stolom popravila, ali

ne mogu. Pošto je Persi zaboravio na vreme da se raspita o Džejmsovom posebnom režimu

ishrane, sastavio je najgori mogući meni koji Džejms iz čiste učtivosti nije želeo da odbije.

Počeli smo s veštačkom supom, nastavili s lazanjama punim masnog mlevenog junećeg mesa

i kremastog bešamel sosa od punomasnog mleka sa sve istopljenim kačkavaljem odozgo.

Posle toga sledile su kobasice u sosu. Primetila sam kako Džejms svaku kobasicu preseca

nožem, a zatim isti nož umače u posudu s puterom i zahvata da bi ga namazao na hleb. Druga

zemlja - drugi običaji, rekla sam sebi. Međutim, nisam mogla da se suzdržim, a da ne

pogledam u Huga koji je na licu imao ukočeno-prezrivu masku koju sam tako često viđala za

stolom porodice Hiver. Primetivši isto što i ja, samo je neobuzdano kolutao očima.

Persi je bio neobično uzdržan kada mu je Džejms zatražio da pije samo vodu i drage volje

mu je doneo ceo bokal, zajedno s kockicama leda i kriškama limuna. Kada je Džejms bio

negde kod treće čaše, primetila sam da voda ima blago rozikastu nijansu. Kasnije, dok smo

nosili duboke tanjire u kuhinju, pitala sam Persija šta mu je sipao u vodu.

„Ma, samo par kapi kamparija, dušo", rekao je. „Ne mogu da dozvolim da jadnik pije

običnu vodu. Odvratno je. Kapnuo sam i malo votke. Prijaće mu."

Vratila sam se u trpezariju i pokupila bokal i čašu bez objašnjenja, a zatim ih zamenila

običnom vodom. Malo kasnije primetila sam kako Džejms trlja oči, a da ne zna šta mu je,

znala sam da ga je uhvatio alkohol.

Ubrzo posle toga, Persi je pred njega stavio tanjir pun lazanja, uz dvosmislenu opasku kako

je ubeđen da Džejms ima ogroman apetit. Ovaj se držao hrabro, uprkos tome što je to upravo

bila ona vrsta hrane koju je maksimalno izbegavao. I dok se on rvao s lazanjama, ja sam se

rvala s načinom na koji ih je jeo.

Viljušku je držao u levoj ruci, sa šiljcima na gore, nanoseći nožem lazanje na nju da bi je

zatim prineo ustima s laktovima isturenim napolje. Nisam mogla da ne gledam, ne primetim i

ne iznerviram se. Videla sam kako Persi i Hugo razmenjuju poglede što mi je jasno pokazalo

da im tolika doza neučtivosti za stolom nije promakla. Persi je mimikom upozorio Huga da ne

kaže ništa, ali nažalost nedovoljno ubedljivo tako da ovaj sugestiju nije usvojio.

U tom trenutku istinski sam mrzela sistem engleskih klasa i sva ta mala glupa pravila.

Mrzela sam sebe što uopšte obraćam pažnju. Pokušala sam da se umirim mislima kako to nije

važno i u tom trenutku primetila Toma kako prestaje da jede i počinje nepristojno da bulji u

Džejmsa.

„Džejms vesla", rekao je piskavim glasom. „Kako to da on može da vesla, a ja ne mogu."

„Ćuti, Tome", prosiktao je Persi. „Jednom sedmogodišnjaku ne priliči da priča takve

gluposti. Odrasti više."

Džejms je pogledao u mene pa u Toma baš u trenutku kada je ovaj podigao svoju viljušku i

nož i počeo da jede isto kao Džejms, s laktovima podignutim visoko u vazduh. Videla sam da

je Džejms sve shvatio, bila sam svesna da bi izraz poraza na mom licu mogao da me oda, a

nisam mogla da nađem nijednu veselu dosetku u rukavu.

Džejms je polako spustio viljušku i nož u svoj tanjir - nije ih skupio, primetila sam mrzeći

sebe sve više. Hugo se kezio, a Greg mrštio, očigledno obojica svesni da se nešto dešava, ali

ne i sasvim sigurni šta.

„Ovo je bilo izvrsno, Persi", rekao je Džejms, postidevši nas sve odreda svojim učtivim

manirima. „Hvala, ortak."

Zatim je prekrstio ruke na grudima, ne rekavši više ni reč. Nisam mogla da ga krivim.

Vidno srećan što se njegov zgodni rival obrukao, Hugo je uplovio u jedno od svojih

ekstremno živahnih raspoloženja, očaravajući sve redom (osim mene) svojim smešnim

(naprotiv) pričama o najnovijim poslovnim dogodovštinama sa umetničkim kolekcionarima

iz Perta. Svrha svih tih priča bila je zapravo njegova neodoljiva potreba da sebe prikaže kao

sveznajućeg u svetu umetnosti i uopšte života, u odnosu na sve te neznalice i amatere. Persi je

ukočenog lica rasklanjao sto.

Džejms je ljubazno odbio puding - ili slatkiš, kako ga je nazvao, što je izazvalo još jedan

prezrivi osmeh na Hugovom zajapurenom licu.

Ni šnenokle očigledno nisu bile Džejmsova omiljena poslastica. Mirno je sedeo dok se

Persi zdušno trudio da povede neku vrstu neutralnog razgovora, a onda, kada smo svi konačno

spustili kašike, pogledao je na svoj ručni sat i rekao kako mora da krene.

Dok je Džejms izlazio, Hugo ga nije udostojio učtivog pogleda, ali je zato Greg skočio sa

svoje stolice da se još jednom srdačno rukuje s njim, držeći ga pri tom za nadlakticu druge

ruke, kao što to rade prisni prijatelji. Tom je ispružio svoju ručicu, preklinjući ga da nikada ne

179

ode, a ako već mora, onda da se odmah vrati. I dok smo ga svi zajedno pratili do vrata,

primetila sam kako ga je Persi šljapnuo po zadnjici, kikoćući se kao napaljena tinejdžerka.

„Uh, preslatko", rekao je na način koji je, čini mi se, trebalo da bude bezazleno-drzak.

„Samo sam hteo da se uverim da li je zaista onako kako izgleda. Vrati nam se uskoro,

Džejmse, dušo. Jedva čekamo da nas opet posetiš."

Izašao je s nama napolje tako da sam morala da ga ispratim do kola da bih bila nasamo s

njim, mahnuvši Persiju i Tomu preko ramena da se vrate unutra.

Džejms je bez ijedne reči ušao u kola i spustio prozor, verovatno očekujući od mene da

nešto kažem. Lice mu je bilo totalno bezizražajno.

„Bio si u pravu, Džejmse", počela sam. „Ovo je bilo totalni promašaj. Mrzim ih sve odreda.

Stvarno mi je žao."

„Nisi ti kriva", rekao je. „Imao sam osećaj da će biti ovako, ali šta sam drugo mogao da

uradim?"

„Džejmse, molim te nemoj da ovo utiče na nas", patetično sam ga zamolila.

Samo me je pogledao ne rekaviši ni reč - rekavši zapravo sve. Što se njega tiče, bilo je više

nego očigledno da je porodična večera među nama napravila veliki jaz.

„Hoću li te videti uskoro?", upitala sam, skoro panično.

„Naravno da hoćeš, u teretani", rekao je, zatvarajući prozor. „Ćao."

Nagnula sam se da ga poljubim u obraz pre nego što potpuno zatvori prozor, ali kola su već

krenula. Otišao je ni ne pogledavši me.

Vratila sam se u kuću i otrčala na sprat u svoju sobu.

19

Već sledeće noći pohitala sam u fitnes centar, očajnički želeći da sve bude kao pre i

naravno, Džejms nije bio tamo. Kao i svaki put do tada kada sam izgarala od želje da ga

vidim, na prijavnici je radio Spajder.

Pokazao je svoju uobičajenu nezainteresovanost dok mi je uzimao karticu, ali kada mi je

vratio nazad skupila sam hrabrosti da ga pitam da li zna gde je Džejms. Pogledao me je tako

sumnjičavo da sam poželela da propadnem u zemlju.

„Ko želi da zna?", upitao je.

„Ja", zaskičala sam, zvučeći pre kao prase nego kao odrasla žena. Spajder je definitivno

bio moron.

„Zašto?", upitao je opet.

„Zato što hoću da razgovaram s njim", odgovorila sam, gubeći strpljenje.

„Ovaj, on nije tu", rekao je Spajder, dajući sve od sebe da zvuči ljubazno. „Možda će biti

sutra. Nemam pojma. Ako ga slučajno vidim, šta da kažem ko ga je tražio?"

„Antonija", rekla sam najtiše moguće.

Videla sam kako je nešto zapisao na parčetu papira i vratio se svojim kladioničarskim

novinama. Napokon sam se uverila da je bio totalni debil.

Džejms nije radio ni druge ni treće noći, što je kod mene izazivalo sve veću zabrinutost.

Htela sam samo da raspravimo sitne nesuglasice i da dobijem valjanu priliku da mu se

izvinim. Napokon sam shvatila koliko je bilo besmisleno što nikada nisam pokušala da

iskamčim njegov broj telefona. S obzirom da je imao brojeve svih mojih telefona i adresu, zar

nije bilo logično da i ja imam njegove? Pozvala sam informacije i saznala da imaju broj

Džejmsa Meklafina - odnosno nekih stotinak brojeva pod tim imenom, ali pošto nisam znala

ni deo grada u kome je živeo, a kamoli ulicu i broj, nisu mogli da mi pomognu.

Četvrte noći ostala sam kod kuće jer nisam imala snage da se suočim s još jednim

razočarenjem i s još jednim Spajderovim zlobnim osmehom, koji je očigledno postao

permanentni ukras prijavnice u kojoj sam svojevremeno i sama volela da boravim. S njim.

Pete noći Džejms je bio tamo.

Dotrčala sam do pulta kao veran pas, verovatno isplazivši usput i jezik. Kada me je

primetio, ugledala sam tužan osmeh na njegovom licu, ali kada sam prišla bliže, najednom je

zauzeo neobično hladan stav baš kao i one noći kada je otišao posle porodične večere.

Više nije bilo toplog pozdrava, naginjanja preko pulta niti šaputanja nežnih reči. Tretirao

me je kao i svakog drugog člana 'Carstva mišića'. Debil Spajder sedeo je iza njega, primetila

sam, s nogama podignutim na stolicu.

„Ćao Antonija", rekao je Džejms, bez emocija u glasu. „Lepo je videti te."

Pružila sam mu svoju karticu ne pokazujući nameru da se mrdnem s mesta. U normalnim

okolnostima, sa Spajderom koji bi preuzeo prijavnicu, do tada bismo već bili na spratu,

zadihani i bez gaća. Nisam znala šta da uradim sa sobom. Suze su počele da mi se skupljaju u

uglovima očiju. Video je to i uzdahnuo.

181

„Doći ću kasnije da te obiđem na spravama", rekao je mekše. „Idi, počni da vežbaš. I bez

zabušavanja." Bledo se osmehnuo, ali i to je bilo dovoljno da u meni zatitra nada. Napola

slomljena, okrenula sam se i zaputila ka traci za trčanje.

Može li jedna večera zaista da nanese toliko štete? očajnički sam se zapitala. Naterala sam

sebe na trčanje, pokušavajući da primenim njegovo specijalno disanje kako bih se

koliko-toliko smirila. Donekle je pomoglo, iako sam rutinski odrađivala svoje uobičajene

vežbe, kao žena osuđena na patnju. Često sam bacala pogled na prijavnicu. Previše često.

Džejms uglavnom nije bio tamo, samo debilni Spajder. Zaboga, gde je? Zašto nije sa

mnom? Opsedale su me svakojake sulude misli. Možda je u plesnom studiju divlje tucao neku

drugu. Možda sam ja bila samo još jedna u nizu očajnih i usamljenih žena koje je 'fircao' u

fitnes centru. Možda sam se jednostavno pretvorila u jednu od onih uvrnutih, seksualno

frustriranih uspaljenica koja je sve to samo umislila u svojoj bolesnoj glavi.

Kada sam, pri kraju vežbanja na poslednjoj spravi, bila otprilike na ivici histerije, iznenada

se pojavio i seo na metalnu šipku pored moje glave. Bez poljupca, samo s licem nadomak

mog, gde je i pripadao. Oči su mi se odmah ispunile suzama.

„Izvini, Džejmse", rekla sam. „Večera je bila noćna mora. Nisam ni sanjala da će se neko

od njih tako ponašati. Mislim da sam zanemarila činjenicu koliko je cela situacija s Hugom

komplikovana. Uopšte nije trebalo da ga suočavam s tobom."

,,U redu je, Antonija", rekao je. „Nisi ti kriva. Bio sam sjeban otkako sam došao."

Potapšao me je po ruci. Čeznula sam za njegovim dodirom i tapšanje mi je palo teže nego

da me uopšte nije ni dotakao. Bilo je tako hladno i aseksualno. Nešto što bi verovatno učinio

kada bi tešio svoju babu. U meni je počelo da ključa. Dobro, večera je bila promašaj - ali zar

je to značilo da je među nama sve gotovo? U mom slučaju svakako nije bilo tako. Odlučila

sam da budem brutalno iskrena. Činilo se da nisam imala šta da izgubim.

„Džejmse", počela sam, „znam da si verovatno uvređen, ali to je bilo samo jedno veče -

nećeš valjda da dozvoliš da ono sve promeni? Mislim da ne bi trebalo da dignemo ruke od

nečeg ovako dobrog samo zato što je moj bivši muž bio grub prema tebi."

Džejms je zakolutao očima i razdraženo uzdahnuo.

„Nije samo to", rekao je. „Kako ne kapiraš, Antonija? Lud sam za tobom. Non-stop mislim

na tebe, ali ta noć je dokazala nešto u šta sam odavno sumnjao. U vezi s nama."

„Šta?", upitala sam, povrativši praseći glas.

„Dolazimo iz dva različita sveta, Antonija. Ti si sva fina, kulturna, s manirima. Živiš u

nekom svetu od srebra - izvini, čistog srebra - koji ja ne razumem niti mu pripadam. Ja sam

običan drkadžija iz tertane, poreklom iz industrijske provincije, opsednut borilačkim

veštinama i kontrolom nad sopstvenim životom samo da ne bih završio kao moj otac. Mrtav u

pedesetoj."

Zabacio je glavu unazad i duboko uzdahnuo. Očigledno je bio ozbiljno potresen. Izgarala

sam od želje da poljubim te meke, muževne usne.

„Vidi", nastavio je, „među nama se dešava nešto sjajno - ali to funkcioniše samo ovde, zato

što je ovo ničija zemlja i to usred jebene noći. Zar to tebi izgleda kao nešto normalno? To nije

stvarni život. Ni ono što se dogodilo u Bolnici kralja Džordža nije stvarni život. To je bila

neverovatna noć, kao na filmu. Bila je, ono što se kaže 'nestvarna', što znači da nije deo

stvarnosti. I kad pokušaš da ubaciš stvarnost u nešto takvo, to jednostavno nestane."

Poslednje reči ispratio je pucketanjem prstiju.

Svojski sam se borila sa suzama. Trepćući sam zurila u njega.

„Za večerom nisam mogao da te prepoznam, Antonija", rekao je smrknuto, stegnuvši mi

ruku na način koji je ličio na običan dodir, a ne na strast. „Gledao sam te i pokušao da

odgonetnem: Zar je ovo žena koju volim? Ova žena ima neku čudnu masku koju do sada

nisam video. Ne poznajem je."

I dalje sam se zdušno borila s jecajima. Nikada pre mi nije rekao da me voli i izabrao je da

mi to kaže u trenutku kada je sve srljalo u propast.

„Znaš li šta sam uradio posle večere?", upitao je.

Odmahnula sam glavom.

„Napio sam se. Ne pijem već deset godina, a te noći sam se isteturao iz bara u 4 ujutro. Bio

sam van sebe."

„Spajder je rekao da si bio pijan kada is ostavio poruku i potpisao se kao Tarzan", prijavila

sam mu iako je to bilo potpuno nevažno.

„Hm?", rekao je. ,,A, to. Pravio sam se da sam urađen da mi ne bi prepoznao glas."

Zbunjeno je odmahnuo glavom. „Zašto sada pričamo o tome?"

„Mislim da sam pokušala da skrenem temu", rekla sam, dok mi se prva suza kotrljala niz

obraz. Za njom je potekla čitava bujica. Pokrila sam lice rukama i neutešno zajecala.

„Ne plači, Antonija", rekao je uzdržano, skidajući mi ruke s lica i brišući mi suze. „Molim

te ne plači. Ne mogu to da podnesem. Ne želim da te povredim, ali ta večera je za mene bila

183

udar stvarnosti. Zato otpočetka nisam ni bio za ideju da dođem. Zašto me nisi slušala? Znao

sam da će biti onako. Viđao sam tvog pederskog strica i pre. Smešan lik, dopada mi se, ali iz

susreta s njim znao sam kako će biti kod tebe. Sve je u fazonu srebrnog escajga i lepih manira.

Tvoj svet nije i moj svet - kako ti to nije jasno?"

„Možda je jedina greška u tome što smo to učinili na samom početku", rekla sam. „Možda

je trebalo da pokušamo nešto drugo, na primer da odemo u bioskop, ili negde na večeru..."

Udario je tapacirano sedište sprave tako jako da umalo nisam pala s njega. Izgledao je

apsolutno razjareno.

„Ti stvarno ništa ne kapiraš?", rekao je. „Antonija, ja sam prevelika seljačina za tebe. Ne

zaboravi - ja veslam."

Bilo mi je muka. Nije mu promakao nijedan gnusni detalj te bedne večere. Na trenutak me

je pogledao, a zatim bacio naočari na pod i spustio ruke u šake, grubo trljajući dlanovima

očne kapke. Kada je spustio ruke, videla sam da su mu oči bile vlažne.

„Poslednje što sam ikada želeo jeste da te povredim", rekao je. „Ali, ako nastavimo ovako,

ne znam kako će se sve završiti. Gore od ovog ne može biti."

Drhtavo je uzdahnuo. Počela sam ponovo da plačem. Znala sam šta će sledeće da kaže.

„Antonija, neko vreme neću moći da te viđam. Biće bolje za oboje. Uzeću odmor na

prijavnici da bih oboma dao šansu da ovo prebolimo, a kada se vratim, možemo da budemo

prijatelji kao nekada. OK?"

„Nije OK", vrisnula sam, krajnje histerično.

,,E pa, žao mi je", rekao je. „Ali, ja sam već odlučio."

Sagnuo se da podigne svoje naočari i na trenutak sam pomislila da će me poljubiti.

Međutim, samo se uspravio, pogledao me i u deliću sekunde jednostavno otišao. Pokušala

sam da ustanem, da potrčim za njim, ali nešto me je sprečilo u tome. Znala sam daje doneo

odluku na koju ne mogu da utičem. Ako muškarac s njegovim seksualnim kapacitetom može

pune dve godine svojevoljno da živi u celibatu, ako je verovati njegovim rečima, onda je

svojom čeličnom voljom mogao da odoli svakom mom pokušaju da ga ubedim u suprotno.

Znala sam da moram da odem, baš kao i on - mogla sam još samo da se nadam da će mi negde

u međuvremnu sinuti spasonosna ideja kako da ga povratim.

Nekoliko puta sam duboko uzdahnula, skupila svoje stvari i krenula ka izlazu. Osećala sam

kako mi pri svakom sledećem koraku život ističe iz tela. Dobro je što Džejmsa nije bilo na

prijavnici da me vidi takvu. Opet je nestao bestraga. Spajderovo bubuljičavo lice bilo je u

pripravnosti, naravno, što sam odjednom poželela da ignorišem. Međutim, kada sam prišla

vratima, nagnuo se ka meni i ispružio ruku.

„Ne brini, srce", rekao je, osornim glasom. „Vratiće se. Taj glupson te previše voli da bi

mogao tek tako da te ispusti. Nikada ga nisam video toliko zagrejanog za jednu ribu. Veruj

svom starom drugu Spajderu."

A onda mi je namignuo kao pitomi dedica. Bila sam toliko iznenađena da sam ceo put do

kuće podnela bez ijedne suze, prevrćući po glavi njegove 'drugarske' savete.

Kada sam konačno legla u krevet, nisam više mogla da se suzdržim. Plakala sam kao

uvređeno dete. Nisam mogla da verujem da je Džejms dozvolio da jedno loše veče uništi sve

one lepe stvari koje su nam se do tada dogodile. Ako je ovo bilo zabavljanje, pomislila sam,

onda mije bilo savršeno jasno zašto su zbog toga moje sestre jedna drugoj toliko kukale.

Povremeno sam se pitala da nije možda sve to s Džejmsom bilo previše brzo i previše dobro

da bi bilo istinito. Moje najgore sumnje konačno su se potvrdile. Bilo mi je suđeno da se

godinama kotrljam od jedne do druge propale veze, kao i mojim ubogim sestrama, Rebeki i

Sari. Na jastuku natopljenom suzama, između jecaja zaspala sam nemirnim snom. Te noći

sanjala sam ružne snove.

Negde oko 10 ujutro, kada sam obično ustajala, začula sam tiho kucanje na vratima. Persi je

ušao unutra noseći poslužavnik.

„Doneo sam ti doručak", rekao je, spuštajući poslužavnik na krevet i privukao stolicu. Čaša

sveže isceđenog soka od pomorandže, jedna od njegovih divnih voćnih salata, kao matis na

tanjiru i velika šolja eri greja. Za sebe je doneo šolju zelenog čaja.

„Znak pomirenja", rekao je, primetivši moje crvene i naduvene oči. „Žao mi je zbog one

noći, Antonija. Svi smo se odvratno ponašali. Nadam se da to nije pokvarilo odnos između

tebe i Džejmsa." Zastao je i pogledao me. „Bojim se da jeste."

Stisnuo mi je ruku i suze su ponovo počele da mi se slivaju niz lice.

„O, dušo moja draga", zacvileo je. „Plakala si kada sam došao u Sidnej, sada opet plačeš i

osećam se kao krivac. Trebalo je da prozrem Hugovo negodovanje pre nego što je Džejms

stigao, ali bio sam tako uzbuđen što ću ga upoznati da nisam stigao trezveno da razmišljam.

Mislio sam da će se sve srediti kao u filmovima s Doris Dej. Izgleda da sam se nagledao

previše mjuzikla. Bojim se "da sam bio pomalo nerealan."

185

„I ja sam", rekla sam, brišući suze.

„Je li toliko beznadežno?", upitao je, delujući istinski zabrinuto.

„Da", jecala sam. „Potpuno beznadežno. Džejms kaže da nikada ne bi uspelo zato što

pripadamo različitim svetovima." Gorko sam se nas- mejala. „Rekao je da sam 'učtiva i fina'.

Ironično, zar ne? Prvih pet godina veze s Hugom, provela sam u strahu da nisam dovoljan

snob za porodicu Hiver, a sada mi Džejms saopštava kako među nama ne može da uspe zato

što sam prevelik snob za njega."

Persi je bio mrtav ozbiljan kada sam ga pogledala.

„Šta planiraš da učiniš?", upitao je. „Da više nikada ne odeš u tere- tanu i da ga pustiš da

ode tek tako?"

„Šta mi drugo preostaje?", cvilela sam. „Rekao je da će uzeti odmor i da je doneo konačnu

odluku. Tip je zastrašujuće samodisciplinovan, znaš. Ako je odlučio da živi bez mene onda će

to i učiniti. Veći deo svog života posvetio je prevazilaženju fizičkog bola i ljudskih slabosti,

kroz jačanje volje tako da će ovo za njega biti samo dodatni izazov. Dok mi pričamo on

verovatno visi naopačke s nekog drveta."

„Nemoj da kažeš Tomu", rekao je Persi, sevajući očima. „Pokušaće da ga imitira."

Bledunjavo sam se osmehnula i nabola voće viljuškom. Nije mi bilo do hrane. Persi je

sedeo i pijuckao svoj čaj, zagledan negde u daljinu.

„Mislim da ne bi trebalo da ga pustiš,,, rekao je na kraju.

„Lepo od tebe što tako misliš,,, obrecnula sam se. „Šta bi trebalo tačno da ne uradim?"

„Vrati se u fitnes centar, pronađi ga i ubedi ga."

Otvorila sam usta da bih protestvovala, ali me je Persi preduhitrio podigavši odlučno ruku.

,Video sam kako te gleda, Antonija", nastavio je. „Opčinjen je tobom - i treba tako da bude

- bilo je pravo zadovoljstvo posmatrati ga. Daj mu nekoliko dana da te se uželi, a onda se vrati

i pričvrlji ga. Mislim da i sam to priželjkuje, duboko u sebi. Od čega god da beži s tim kung fu

glupostima, ubeđen sam da u suštini želi da ga neko ubedi u suprotno. Duboko u srcu."

Možda je u pravu, pomislila sam. Persijeve psihološke analize su se obično pokazivale kao

ispravne, stoga je možda vredelo pokušati. Dao mi je mali tračak nade za koji sam se uhvatila

kao davljenik za slamku. Možda ću zaista biti u stanju da ustanem i obučem se, pomislila sam.

Jedući papaju prstima, nežno sam pogledala u svog starog prijatelja, Hugovog ćaknutog

strica. Bio je čudesna osoba. Imao je neverovatan život od kada se rodio, a učinio ga je još

neverovatnijim svojom ćaknutom ličnošću. Oduvek sam smatrala da je bio neka vrsta

ovozemaljskog anđela, jer se uvek nalazio u pravo vreme na pravom mestu, okružen pravim

ljudima.

Svoje priče je obično započinjao rečima: „Kada sam bio u Glumačkom studiju... Kada sam

studirao mimiku s Lindsijem Kempom... Dok sam se družio s Brajanom Džonsom... Kada

sam bio sa Sesilom u Broudčoku... Dok sam živeo u Topanga kanjonu, vrata do vrata s

Džonijem Mičelom... Kada sam bio u ašramu s Džonom i Joko... Kada sam putovao kroz

Marakeš s Talitom... Kada sam letovao u Mistiku s Margaret i Tonijem...'

U početku sam mislila da se proserava, ali me je Hugo brzo razuverio. Jedno vreme je živeo

kod nas u Londonu i baš je tada dobio razglednicu od Nana Kempnera i telefonirao mu je

asistent Đorđa Armanija koji ga je pozvao na svoje privatno ostrvo da mu pravi društvo preko

leta. Tada sam shvatila da se nije šalio.

Ljudi su voleli da budu u njegovom društvu - a zašto i ne bi? Ja jesam - i kako mi je

objasnio, jednom kada se nekoj poznatoj osobi dokažeš kao prijatelj od poverenja i kada

proceni tvoje 'vrednosti', upoznaćeš ih sve.

Kad sam ga poznavala oko godinu dana - to je bila godina u kojoj je bio fantastično

ljubazan prema meni kad god bismo se sreli na zastrašujućim porodičnim okupljanjima -

dovoljno sam se osmelila da ga upitam kako živi. Pošto sam poznavala finansijsko stanje

porodice, pretpostavljala sam da njemu nije bilo priušteno mnogo. Rekao je da je njegova

tajna u tome što se ne oprterećuje stvarima koje poseduje niti domom u kojem živi.

„Ja sam profesionalni gost", objasnio mi je. „To mi je posao. Znam kada treba da dođem u

posetu - i što je još važnije, znam kada treba da odem. Sve vreme boravka zabavljam svoje

domaćine. Bogatim ljudima je uglavnom strašno dosadno. Oni vole klovnove kao što sam ja

koji će im skrenuti misli na lepše stvari u životu i odagnati turoban osećaj krivice svojstven

bogatašima."

„Ali kako uspevaš da ne prekoračiš meru?", upitala sam. Ja sam npr. bila veoma nervozna

gošća koja ustaje u cik zore u slučaju da domaćini rano doručkuju i koja zazire od kupanja u

punoj kadi, da im ne potroši svu toplu vodu.

„Odsedanje kod ljudi je vrsta umetnosti", pojasnio mi je Persi. „Prilično je kompleksno.

Prvo, nikada ne smeš da deluješ siromašno. Uvek imam dovoljno love za svoju odeću,

avionski prevoz i za svakodnevno troškarenje kao što su večere u restoranu, karte za

pozorište, raskošno cveće, najnoviji bestseleri i druge šarmantne i zabavne stvarčice za svoje

187

domaćine - i njihove kućne ljubimce. Oni, mislim kućni ljubimci, itekako su važni. Tu i tamo

dodatno zaradim na konjima što uvek dobro dođe.

Drugo, moraš osetiti pravi trenutak kada treba da istupiš i očaraš društvo, a kada je vreme

da se povučeš. Ponekad moraš da odmagliš ili ako tvoji sponzori nisu raspoloženi za

druženje, jednostavno da zbrišeš i sakriješ se u svoju sobu, kao mišić. Sobom uvek nosim

plastično kuvalo na struju, švajcarski vojni nož i malu čuturu, tako da u svojoj sobi uvek

mogu da napravim mali piknik, a da to niko ne zna.

Posle toga se obučeš, središ i izađeš negde oko 22:45h, popušiš nekoliko cigareta na uglu,

onda se vratiš unutra kako bi zabavio svoje domaćine anegdotama iz svog 'uzbudljivog

provoda' uz napomenu da si se na kraju večeri slučajno obreo na nekoj odvratnoj žurci gde

nije bilo ni trunke hrane. Veruj mi, čak i najtvrđa domaćica padne na tu priču i spremi ti

omlet. Ili zamoli kuvara da to učini."

Persi je tvrdio da je - zajedno s jogom - njegov vrlo specifičan način života zapravo bio

tajno sredstvo koje mu je omogućavalo da pronikne u svaki ljudski karakter.

»Nemam ništa svoje«, nastavio je. „Samo nekoliko krpica, ali ni njih ne zadržavam dugo.

Moda se stalno menja, zar ne? Posedovanje blokira mozak, zatupljuje ti zapažanje i

ograničava život. Jedina stvar zbog koje bih se istinski rastužio kada bih je izgubio, jeste moj

adresar."

Nije mi promaklo da Persi nikada nije bio u nekoj dužoj ljubavnoj vezi, a bio je okružen

mnoštvom vernih prijatelja. Godinama sam želela to da ga pitam, ali svaki put kada bih načela

tu temu, nailazila bih na nesalomivi bedem privatnosti koji ga je konstantno opasivao. Možda

je došao pravi trenutak, pomislila sam.

Odsutno je gledao ispred sebe, izgubljen u mislima, a šolja mu je bila izgubljena u ruci.

Mahnula sam da mu skrenem pažnju.

„Persi, smem li nešto da te pitam?", počela sam.

Klimnuo je glavom i vratio se u stvarnost.

„Naravno, srce, šta god hoćeš."

„Dao si mi tako dobar savet u vezi s mojim ljubavnim problemom", ispipavala sam, „a sam

kao da nikada nisi bio u nekoj ozbiljnijoj ljubavnoj vezi. Misliš li da i one blokiraju mozak,

baš kao i brige o materijalnim stvarima? Je li to pravi razlog?"

Uzvratio mi je pogled s neobično praznim izrazom lica, a zatim počeo da vraća posuđe s

kreveta na poslužavnik.

„Naravno da jeste", odgovorio je živahno. „Umeju previše da zaokupe, čak i da zasmetaju.

Izluđivale su me. Izvini, vreme je za moju šetnju, vidimo se kasnije."

Neobično kada je Persi u pitanju, ali nisam mu poverovala ni reč.

20

Život je tekao dalje - mada se ja nisam osećala kao da živim. Puno sam razmišljala o svemu.

Persijev savet da odem u fitnes centar i povratim Džejmsa verovatno je bio dobar, ali

jednostavno nisam bila spremna da ga sprovedem u delo. Nisam se osećala dovoljno jakom za

još jedan udarac i tako sam odlučila da čekam - služeći se novostečenim zen strpljenjem koje

sam naučila od njega - i usmerim svoju energiju na neke druge važne stvari u svom životu kao

što su moj sin i moja radnja.

Jednog jutra, nekoliko dana posle mog razgovora s Persijem, kada sam ušla u 'Antikvitete',

Di je otrčala u kuhinju i vratila se sa ogromnim buketom cveća za koji je rekla da je stigao

nekoliko minuta pošto je tog jutra otvorila radnju. Buket je bio predivan - ruže svih boja, bele,

žute, crvene i ljubičaste, tamnoružičaste.

Otvorila sam koverat i pročitala čestitku. Bila je od Huga.

„Pravi sam zlotvor. Molim te hajde sa mnom danas na kafu. Tvoj, zasluženouskorobivši

muž, Hugo Grozni."

Dok sam ruže nemarno spuštala u vazu, primetila sam kako mi je Hugov duhoviti šarm koji

me je nekada oduševljavao, zazvučao kao zaglavljejni CD. Šta mu sve to vredi kada ne može

da kontroliše svoje raspoloženje onda kada je to najvažnije? U čemu je svrha izvinjenja kada

njime ne može da se povrati izgubljeno?

Odlučila sam da ga pustim da se malo prži, ali uskoro je pozvao telefonom. Nažalost, ja

sam se javila.

„Ant, dušo", rekao je svojim najslađim glasom. Nekada mi se od njega topilo srce, ali više

ne. „Nije valjda da me mrziš?", upitao je.

»Da", rekla sam. ,yiše nego što možeš da zamisliš."

»Ma daj, Anti", nastavio je da se uvlači, doprinoseći da sa svakom njegovom sledećom

procviljenom rečju postajem tvrđa. „Molim te, nemoj da se ljutiš. Tako mi je žao. Ponašao

189

sam se kao matori ljubomorni Hektor. Hteo sam da te pozovem ranije, ali sam cele nedelje bio

u Melburnu. Pođi sa mnom na kafu i dozvoli mi da se iskupim. Kupicu ti kolač od

pomorandže."

„Hoćeš li da mi kupiš i balon, Hugo?", uzvratila sam sakrastično. Sav moj bes i frustracije

od svih situacija u poslednjih jedanaest godina, kada je dozvolio da preovlada njegova

snobovska, razmažena, mrzovoljna, sebična, samoljubiva i uobražena strana, izbile su na

površinu.

„Zar si stvarno mislio da možeš da se iskupiš jednim kolačem od pomorandže?", siktala

sam. „Možda, da si to učinio odmah posle večere. Verovatno bi bilo nešto drugačije, ali ne

previše. Bojim se daje kasno. A u Melburnu ne postoje telefoni, je li tako?"

Pokušavao je da me prekine, ali mu to nisam dozvolila. Pričala sam dok sve nisam izbacila

iz sebe.

„Bio si grub i nepristojan, Hugo. Nisam mogla da te prepoznam. Tvoje odvratno ponašanje

bi bilo dovoljno loše i u svakoj drugoj situaciji, ali kada se uzme u obzir šta sam sve doživela

od tebe od kada si me napustio, da ne pominjem koliko sam se trudila da budem ljubazna

prema tvom novom prijatelju, mislim da si mogao da budeš malo finiji prema meni."

Sa druge strane vladao je muk.

„Dobro onda. Ako ne umeš da prihvatiš izvinjenje, onda je to tvoj problem", rekao je na

kraju, zvučeći onoliko hladno i uvređeno koliko sam ja zvučala besno.

„Upravo tako", rekla sam. „Odjebi", i tresnula slušalicu.

Di me je samo tužno gledala. Saosećala je sa mnom. Morala sam nešto da joj kažem.

Morala sam da joj serviram neko objašnjenje koje neće uključiti detalje o mom 'dečku'.

„Problemi s budućim bivšim", rekla sam. ,Volela bih da je već prokleto bivši. Sto se pre

zvanično razvedemo, to bolje. Iako to, naravno, znači da će Hugo morati da kaže istinu svojim

roditeljima. Porodični advokat će takođe morati da bude umešan, shvataš. Sva naša imovina

na neki način povezana je s porodičnim novcem. Nikada to nisam sasvim razumela. Znam i da

će biti prilično komplikovano u vezi sa starateljstvom nad Tomom i sve to. Zato se Hugu ne

žuri s procedurom. Njegov otac se neće mnogo potresti, ali će zato majka doživeti fras - u toj

porodici se niko nikada nije razveo niti je bilo homoseksualaca - da je samo vidiš kada počne

o tome. Davež."

Prevrnula sam očima.

„Stvarno zvuči haotično", rekla je Di. „Pretpostavljam da su takvi svi razvodi." Na trenutak

je zaćutala i gorko se nasmejala. ,,A, verovatno i sve drugo što uključuje muškarce."

Posle ručka otpeijala je na jednu od svojih bezbrojnih kura lepote - imala je zakazano

lasersko oblikovanje obrva ili već neku sličnu glupost - i jedva sam dočekala da budem malo

sama. Popodne je bilo mirno, bez gužve i bacila sam se na vez.

Na vrhuncu svojih seksualnih užitaka našla sam inspiraciju za neke nove sočne jastučiće od

kojih se najviše prodavao onaj s parolom 'Teško je naći čvrstog muškarca'. Jedan od njih sam

poklonila i Džejmsu. Bog zna šta je učinio s njim. Zaista nisam mogla da ga zamislim

okruženog vezenim jastučićima. Nije bio taj tip.

U tim trenucima preterane sentimentalnosti došla sam na ideju da izvezem jastučiće s

motivom ukrštenih teniskih reketa i parolom 'Volim sve odreda', a zatim s neubedljivom

'Najbolje je onima kojima se uvek dižu (tegovi)', koja verovatno ne bi baš najbolje prošla na

tlu Vulare. Možda bi trebalo da ih poklonim Spajderu za njegove neobuzdane prijatelje,

pomislila sam.

Tog popodneva nisam bila raspoložena da vezem ništa slično budući da su me opsedale

sveže srceparajuće ideje na temu gubitka i razočarenja. Udubila sam se u bockanje daleko

poznatije i priznatije krilatice 'Jedna lasta ne čini proleće', kada se začulo ljupko klaparanje

zvončića na ulaznim vratima.

Bio je to Džejms. U ruci je držao buket crvenih ruža prošaran ukrasnim šlajerom. Toliko

me je iznenadio da sam za trenutak ostala prikovana za fotelju, zureći u njega. Kada je ušao u

radnju, bacila sam vez i potrčala prema njemu. Snažno me je zagrlio i podigao sa zemlje.

„Pobedila si", rekao je. „Morao sam da te vidim."

Spustio me je na zemlju i slobodnom rukom nežno me uhvatio za bradu, gledajući me

direktno u oči.

„Da li znaš, da si ti jedina stvar u celom mom životu koje nisam mogao da se odreknem?",

rekao je uz zagonetan smešak.

Kao i uvek, Persi je bio apsolutno u pravu. Ovog puta i Spajder.

Džejms mi je pružio cveće. Nije mu promakao daleko veći i bogatiji buket na stočiću pored

kase.

„Hugov patetični pokušaj da se izmirimo", rekla sam žustro, vadeći šarene ruže i bacajući

ih u kantu. Pažljivo sam skinula celofan s

191

Džejmsovog cveća i aranžirala ga u vazu posebno brižljivo. Mrzela sam šlajer i nisam bila

naročito luda za crvenim ružama - očigledne su, obično bih govorila - ali ove crvene ruže bile

su najlepše na svetu.

„Pretpostavljam da će Di biti malo duže odsutna", rekao je dok smo zagrljeni stajali nasred

radnje. „Malopre sam je video u Dabl beju, po drugi put. Znao sam da je ovo idealna prilika

da dođem."

„Celo popodne će provesti kod svog kozmetičara", potvrdila sam.

,Voleo bih da te bacim pod sebe", prošaputao je Džejms, grickajući mi uvo. „Ali, bolje da

se dugo ne zadržavam. Ovde ima previše prozora."

Odvukla sam ga u magacin, nadajući se da ćemo odmah nadoknaditi ono što smo propustili

u proteklih nekoliko dana, ali utom se začulo zvonce na vratima i morala sam da ga ostavim

tamo kako bih uslužila mušteriju kojoj se ubrzo pridružila još jedna. Kada su mušterije

konačno otišle, zaključala sam vrata i istakla znak 'zatvoreno'.

Seksualne ludorije na hrpi starih ćebadi u magacinu 'Antikviteta' nisu bile ništa udobnije od

svih varijanti koje smo isprobali u 'Carstvu mišića', međutim, iako su i dalje bile neodoljivo

vickaste, osećaj je bio primetno drugačiji. Strast je i dalje postojala, ali sve je odisalo nekom

novom nežnošću i ljubavlju. Kada smo svršili, shvatila sam da mi suze teku niz obraze.

Džejms ih je obrisao poljupcima.

„Pravi si pekmez", rekao je, zadovoljno se smeškajući. „Pitam se kako bi tek bilo kada

bismo vodili ljubav u krevetu."

Uzvratila sam mu podjednako slatkim osmehom. Dugo sam se i sama pitala isto to.

„Da li bi volela da saznaš?", upitao je. Spremno sam klimula glavom. „Dobro", nastavio je.

„Moj prijatelj ima kuću u Bajronu. Hoćeš li da odemo tamo ovog vikenda?"

,Volela bih", rekla sam sa skoro dečjim oduševljenjem, usrdno se nadajući da će Persi moći

za to vreme da pričuva Toma.

„Uf, dobro je", rekao je Džejms. „Zato što sam već kupio avionske karte."

Tih pet dana u Bajronu bili su najbolji dani u mom životu. Kuća Džejmsovog prijatelja,

smeštena nadomak duge peščane plaže, bila je jednostavna i skromna i skoro sasvim

nenameštena, ali zato je imala veliku i prostranu verandu. Zbog velike peščane dine okean

nismo mogli da vidimo, ali smo mogli da čujemo čaroban šum talasa. Najbolje od svega bilo

je to što niko nije mogao da vidi nas.

Prva dvadeset četiri sata proveli smo u krevetu, ustajući s vremena na vreme da plivamo,

skuvamo čaj ili naseckamo voće. Spavali smo priljubljeni jedno za drugo, isprepletanih tela.

Kada sam se prvog jutra probudila i pogledala ga, njegove uveliko budne oči milovale su mi

lice. Bilo je to savršenstvo o kojem sam oduvek sanjala. Ispostavilo se daje veći deo noći

provodio čitajući u prizemlju - zbog nesanice - ali je pazio da uvek bude u krevetu u vreme

kada sam se budila.

Posle toga smo se sredili kao i svaki drugi zaljubljeni par na odmoru - odlazili smo u duge

šetnje, plivali, čitali, slušali muziku, izlazili u grad u nabavku. Predvečerja smo provodili

sedeći na verandi, jednostavno uživajući jedno u drugom. Gledali smo u zvezde, dišući kao

jedno. Druge noći našeg boravka ugledali smo zvezdu padalicu.

Trećeg dana počela je da pada kiša tako da smo celo posle podne proveli u starom fanki

pabu 'Strafta', ispijajući pivo i gledajući trke pasa na televiziji. Pivo nas je prilično ošamutilo.

Bili smo pijani i srećni.

„Užasno utičeš na mene", rekao je Džejms, mašući konobaru da nam donese petu turu.

Potom mi je podario vlažan pivski poljubac.

„Izvini", rekla sam srećno, podižući svoju kriglu da se kucnemo.

„Najgore od svega je to", nastavio je, „što volim da budem pokvaren."

„Živeli", rekla sam.

„Živeli", veselo je uzvratio.

Sledećeg dana, oboje smo se osećali pomalo mamurno i Džejms je najavio da će nam

napraviti 'blagotvorni obrok', kako ga je nazvao. Otišao je u grad i ja sam se sklupčala na

kauču i posvetila vezu, žudeći za ogromnim tanjirom jaja sa slaninom i ogromnom čašom

koka-kole. Međutim, Džejms se vratio s kesama punim namirnica koje nikada u životu nisam

videla. Kupio ih je u prodavnici zdrave hrane.

Bila je to makrobiotička hrana, objasnio mi je postavljajući sto. Snuždila sam se uprkos

obećavajućim mirisima koji su dopirali iz kuhinje jer ništa od svega toga nije bilo predviđeno

za prženje već samo za kuvanje. Trpeza se sastojala od crnog pirinča, rendane rotkvice, čudne

turšije žute boje, karfiola i brokola skuvanih na pari začinjenih pečenim susamom, tofu sirom

i lakim sosom od soje, zatim izrendanog đumbira i činije čudnog braon čorbuljaka za koji je

rekao da se zove miso supa. Kada sam pogledala u svoju supu, učinilo mi se da se u njoj nešto

mrda. Uvrnuto.

193

Nikada nisam jela ništa slično - u stvari, nikada u životu nisam probala ni suši - međutim,

osim neke krajnje ogavne stvari koja se zvala umiboši šljiva, a bila je slana, sve ostalo bilo je

veoma ukusno. Bila sam zapanjena.

Jedini problem bio je u tome da se ta hrana jela štapićima pa sam bila beznadežan slučaj.

Gledala sam ga kako zahvata sitno seckani mladi luk sa svog pirinča i finim pokretom ruke ga

stavlja u usta. Na jedvite jade uspela sam da podignem pozamašan komad tofu sira i

izbalansiram u vazduhu do svojih usta. Džejms je baratao čopsticima kao daje rođen s njima,

podižući s lakoćom jedno po jedno zrno pirinča. Hrana mi je uporno padala u krilo. Izgladnela

i mamurna, počela sam da ludim.

Primetivši moj očaj, samo se nasmešio, a toliko se zabavljao da su mu oči sijale. Bez reči je

ustao i doneo mi viljušku.

„Hajde", rekao je, vrativši se na svoje mesto. ,Veslaj."

U utorak, kasno popodne kada me je dovezao kući, plakala sam u kolima kao razmaženo

derište. Naravno, zaustavio se uobičajenih nekoliko brojeva dalje. Vreme koje smo proveli

zajedno moglo se opisati kao život u raju. Nisam mogla da podnesem pomisao da se vratim u

svakodnevicu koju sam sve češće zvala 'sidnejski protokol'.

„Moraću da nabavim nov zaptivač za tvoju česmu", rekao je, brišući mi suze. „Stalno

kaplje."

„Ali nedostajaćeš mi", zacvilela sam.

„I ti ćeš meni", rekao je, mekše. „Krevet će mi sada biti tako prazan i veliki, ali znaš da tako

mora biti. Ja ne mogu da dolazim kod tebe, a ti ne možeš kod mene."

„Zašto?", upitala sam kao osetljivo dete.

„Dobro znaš zašto", procedio je. Nisam više bila sigurna da znam, ali bio je to glas koji nije

trpeo dalju raspravu, pa nisam želela da se naše divno putovanje završi u ružnom tonu.

„Slušaj", rekao je. ,,U kaseti ispred tebe je olovka. Možeš li da mi je dodaš?"

Napisao je nešto na poleđini računa za benzin.

„Ovo je broj mog mobilnog", rekao je, pružajući mi papir. „Tako ćeš uvek moći da me

nađeš. To je jedini telefon koji imam, osim onog u fitnes centru, naravno. Sutra uveče radim

prema tome znaš gde treba da dođeš."

,,I gde da vežbam", dodala sam, trudeći se da zvučim ljupko i poljubila ga za rastanak.

Ubrzo posle toga vratili smo se svojoj čudnoj rutini. Viđali smo se četiri puta nedeljno u

fitnes centru, vežbali zajedno na spravama, vodili ljubav gde god smo stigli ili samo ćaskali

iza pulta prijavnice. Međutim, posle 'normanog' vremena koje sam provela s njim, sve to mi

više nije bilo dovoljno.

Činilo se da Džejms oseća isto. Dve nedelje posle našeg putovanja u Bajron, kada sam

otišla po Toma u školu, na kapiji sam zatekla Džejmsa kako priča s njim.

„Mama", rekao je Tom uzbuđeno, „Džejms, kung fu fajter, došao je da me vidi."

„Zar to nije lepo?", rekla sam. „Zdravo Džejmse. Drago mi je da te opet vidim." Poljubila

sam ga u obraz na šta se on snebljivo osmehnuo.

„Došao sam da vidim kako napreduju Tomovi kung fu pokreti", rekao je.

„Mama", nestrpljivo je skakutao Tom, očigledno ubeđen da je Džejms njegov poseban

prijatelj, „Džejms kaže da će me naučiti da hvatam frizbi. Hoćeš li i ti s nama?"

„Pa, volela bih da pođem ako Džejms nema ništa protiv", našalila sam se.

„Super", rekao je Džejms, namignuvši mi. „Biće nam drago da pođeš s nama, zar ne

Tome?"

Ali, Tom me više nije primećivao.

„Koji je tvoj auto?", upitao je, vukući Džejmsa za rukav, insistirajući da frizbi bacaju u

Sentenijal parku. Kada su se smestili u Džejmsovim kolima, sela sam u svoja i krenula za

njima. Osećala sam posebno gledajući njihove dve glave - ili bar ono što sam mogla da vidim

od Tomove - jednu pored druge. Pitala sam se o čemu li pričaju. Kada smo stali na semaforu,

mogla sam jasno da vidim Džejmsov nasmejani profil dok je okrenut ka Tomu slušao nešto

što mu ovaj priča, a zatim sam ugledala kako zabacuje glavu i grohotom se smeje.

U parku smo se sjajno proveli - Tom mi je dozvoljavao da im se povremeno pridružim,

upijajući Džejmsovo društvo svim svojim bićem. Slične improvizacije na otvorenom postale

su naša nova atrakcija, naročito kako se leto približavalo. Naravno, u Džejmsovom slučaju

improvizacije su bile baš to - nikada nije govorio kuda ide i kada se vraća, jednostavno bi se

pojavio na školskoj kapiji i to je bilo to.

Njegovo opravdanje uvek je bilo vezano za prirodu posla kojim se bavio pa nije mogao da

planira kog dana će gde biti, i bolje je da se tek tako pojavi i oduševi nas, nego da daje lažna

obećanja pa da 'razočara dete'. Morala sam da se složim s tim, iako je Tom, između tih

iznenadnih susreta, izluđivao Persija i mene beskonačnim zapitkivanjem kada će Džejms

ponovo doći.

195

„Među nama", rekao je Persi jedne večeri kada je Tom prevršio svaku meru svojim

dosadnim ispitivanjima, „počinjem da proklinjem dan kada sam čuo ime Džejms. Već danima

slušam Džejms ovo, Džejms ono, Džejms kaže, Džejms tvrdi, Džejms misli, Džejms jede,

Džejms pije, Džejms piški, Džejms kaki. Rekao bih da vas dvoje imate veliki problem sa

izražavanjem sopstvenih htenja."

Mora da ga je vreme provedeno s Tomom inspirisalo, jer me je Džejms jedne noći

zaprepastio predlogom da jedne večeri izađem s njim i nekolicinom njegovih prijatelja. Bila

sam oduševljena. Dva ogromna pomaka odjednom - izlazak i upoznavanje njegovih prijatelja.

„Šta je izazvalo ovu naglu želju za normalnošću?", upitala sam ga.

Slegnuo je ramenima.

„Sjajno smo se proveli u Bajronu i zaista uživam s tobom i s Tomom, tako da sam odlučio

da pokušam još jednom s našim druženjem van 'Carstva mišića'. Kod tebe nije uspelo, ali

možda ćemo se bolje snaći u mom svetu."

Budući da sam veoma glupa devojka, moja prva reakcija je bila - šta da obučem? Nisam

imala pojma kuda ćemo ići i nisam znala da li da obučem džins ili koktel haljinu. Na kraju

sam ga iz radnje pozvala na mobilni, čim je Di izašla da nam kupi sendviče.

„Džejmse", nervozno sam rekla.

„Kaži."

,,U vezi s večerašnjim izlaskom?"

„Misliš večeras u 19:30h kada budem došao ispred tvoje kuće da izađemo i odigramo koju

partiju bilijara?"

,,A ha", potvrdila sam. Dakle, tamo smo išli. Međutim, i dalje nisam imala pojma šta da

obučem. Nikada u životu nisam igrala bilijar. Sve što sam znala o tome bilo je iz filma Hastier

s Polom Njumenom u glavnoj ulozi.

„Šta si htela, Skočice?", upitao je Džejms. Zvučao je raspoloženo.

„Ma ništa, samo sam se pitala kuda idemo..."

„Da se nekim slučajem nisi pitala šta da obučeš?", čitao me je kao bukvar.

„Nisam", rekla sam, osećajući grižu savesti. „Zapravo jesam."

„Obuci bilo šta, idemo samo u bar. Neće ti trebati tijara."

Kada sam prekinula vezu, zapitala sam se da li je znao da stvarno imam jednu.

Sa željom da zauzmem kul stav i bezbolno se uklopim u opušteni fazon mesta u koji sam

pretpostavljala da idemo - uz Persijevo ohrabrenje - obukla sam dugu suknju od teksasa i

majicu s kratkim rukavima koju mi je Persi poklonio u znak izvinjenja zbog katastrofalne

porodične večere. Na njoj je svetlucavim slovima pisalo 'Bogata kučka'.

Pošto je Persi bio u toku modnih dešavanja, a želeći da me obuče u aktuelnom 'urbanom'

stilu - drugim rečima, onako kako se i sam oblačio - Persi je insistirao na 'prekrajanju' moje

odeće za tu priliku. S majice je odsekao rukave i skratio je dobrih petnaest centimetara

odozdo, zatim je podšišao porub sa suknje i izvukao froncle od teksasa tako da je delovala

krajnje otrcano.

Rekao je da radi na mom 'stajlingu'.

Ležala sam u kadi dok se muvao po sobi s mojim priborom za šivenje, pevušeći zadovoljno

uz CD koji je pustio. Melodija pesme 'Ludo zaljubljena', nepogrešivo mi se uvlačila u dušu.

Počela sam i sama da pevam.

Takođe po Persijevim instrukcijama, kosu sam, dok je još bila vlažna, namazala nečim

muljavim kako bih postigla efekat razbarušenosti koji je bio vrlo 'in'. Uspelo je, iako sam sebe

jedva prepoznala - kosa mi je izgledala mnogo tamnija, skoro crna. Divljački potkresana

majica otkrivala mi je stomak, doprinoseći da se osećam prilično svoja. Persi je, naravno, bio

oduševljen mojim izgledom.

„Fantastično", rekao je, kada sam sišla u dnevnu sobu, pokušavajući da istegnem majicu za

koji milimetar nadole. „Trebalo bi da probušiš pupak i staviš neku gotivnu kuglicu. Znaš,

skrenuće pažnju na tvoj lep ravan stomak. Mogla bi čak i da istetoviraš članak."

„Mora da se šališ,,, rekla sam. ,,I ovako se osećam dovoljno glupo."

„Izgledaš famozno. Više nego moderno."

Insistirao je da obujem sandale s visokim potpeticama kako bih kompletirala svoj 'urbani

imidž' kako je voleo da naglasi, ali sam se tvrdoglavo držala svoiih starih iaoanki. sigurnosti

radi.

Džejms je izvio obrve kada me je ugledao. Nosio je iste farmerke od tamnog teksasa i crnu

majicu kao kada je dolazio na večeru.

„Bože", izustio je iznenađeno „Izgledaš drugačije."

„Ne sviđa ti se?", upitala sam nesigurno. „Persi me je nagovorio."

197

„Hmmm?", rekao je Džejms ne skidajući pogled s mene. „Naravno da mi se sviđa, izgledaš

predivno. Kao i uvek. Samo sada izgledaš drugačije. Ne obraćaj pažnju na mene, navikao sam

da te viđam u znojavoj majici, to je sve."

Bilijar klub se nalazio na spratu paba u Darlingherstu. Bio je mračan, prljav i zadimljen. Ne

mogu da kažem da je to ona vrsta mesta koju bih izabrala za izlazak, ali bar u oblačenju nisam

omanula. Sve devojke su nosile veoma duge, zvonaste suknje ili super uske zvon- care od

džinsa s malim kratkim majičicama - uglavnom bez leđa - ali većina je furala probušeni

pupak. Persi je očigledno bio odlično obavešten šta je bilo u trendu među mladim sidnejskim

kul ženama. Sve su bile nataknute na neverovatno visoke potpetice. Osećala sam se kao

Teletabis u svojim ravnim japankama.

Na moje veliko olakšanje, kada smo ušli unutra, Džejms me je čvrsto držao za ruku.

Probijajući se kroz gužvu ka stolovima za bilijar, primetila sam da su devojake s neskrivenim

divljenjem odmeravale Džejmsa, bacajući prema meni samo hladan letimičan pogled pun

netrpeljivsti. Jedna ili dve su mu se javile na šta je uzvratio klimanjem glave, od čega mi se

stomak prevrnuo od ljubomore. Jesu li to bile bivše devojke? Žene s kojima je spavao pre

celibata?

Zastao je da bi se s jednom izljubio - naročito visokom i privlačnom plavušom u vrlo uskim

farmerkama i praktično bez majice, koja je kredom trljala vrh bilijarskog štapa. Pogledala me

je kao da sam upotre- bljeni tampon i rekla 'ćao', a zatim se okrenula i nastavila sa igrom.

Počela sam da shvatam kako se Džejms osećao pod Hugovim terorom.

Zaputili smo se ka stolu u krajnjem mračnom uglu bilijar kluba.

„Eno ih", rekao je, stežući mi ruku. Za stolom je vladala prilična gužva. Muškarci i žene su

uveliko sedeli i pili, među njima, leđima okrenut ka zidu, i Spajder, koji je sevao svojim

velikim stomakom na kome je odmarao ruku s kriglom piva. Sitnija žena duge kose ofarbane

u crno, s alkicom na obrvi, sličnoj Persijevoj i s tetovažom duž cele ruke, sedela je pored

njega. Osetila sam kako mi je milo što vidim Spajdera. One noći je bio ljubazan prema meni,

mada nije bio neko s kim sam pretpostavila da ću se družiti.

„Hej, evo ga Džeki Čen", uzviknuo je Spajder, najtoplijim glasom koji sam ikada čula iz

njegovog grla. „Najbolji čovek na svetu." Bacili su kosku jedan drugom i Spajder je odmah

skočio da nam donese piće. Nije me ni pogledao.

Džejms me je upoznao sa svojim prijateljima čija imena sam, naravno, odmah zaboravila.

Bila je to mešana gomila, ali skoro svi su imali ofarbanu kosu i crnu odeću, srebrni nakit i

mnoštvo pirsinga po celom telu - prava šteta što Persi nije pošao s nama, pomislila sam,

savršeno bi se uklopio.

Svi su bili sasvim druželjibivi, mada sam primetila kako me neke od žena pogledavaju s

neskrivenim interesovanjem, naročito kada mi je Džejms obavio ruku oko ramena i privukao

me bliže, poljubivši mi čelo. Dve među njima, u majicama bez leđa što je očigledno bila

uniforma u klubu, razmenile su nepogrešive 'poglede'. Ruku na srce, on je najzgodniji

muškarac među njima, pomislila sam. Nimalo me nije čudilo što su bile ljubomorne.

Ono što me je najviše pogodilo u vezi s Džejmsovim prijateljima bio je ležerno-opušteni

fazon kojim su svi redom odisali. Nije bilo nervozne, takmičarse konverzacije na koju sam

bila navikla u krugovima svojih prijatelja, čak i u Persijevom novom društvu koje je stekao u

Sidneju. Samo njih nekoliko, na primer Spajderova devojka, nisu progovarali ni reč, samo su

sedeli, ćutke ispijali svoja pića i pušili cigarete, zadovoljno puštajući da ih priča zaobiđe.

Posle nekog vremena, Spajder i Džejms su ustali da odigraju partiju bilijara s drugim

parom momaka - već sam mu rekla da ne znam da igram bilijar, ali bilo je očigledno da ovo

nije mesto za učenje.

„Dođi da gledaš,,, rekao je Džejms, pa sam krenula, ali gde god bih stala, uvek sam smetala

nekom ko je izvodio udarac, a Džejms je bio previše usredsređen na igru da bi obraćao mnogo

pažnje na mene, iako je s vremena na vreme stavljao ruku oko mojih ramena. Na kraju sam

otišla i ponovo sela.

Za stolom je sedeo naročito uduvan momak koji je bio jedan od onih koji cele večeri nije

progovorio ni jednu reč. Posle kraćeg mozganja setila sam se da se zove Stejsi. Pored njega su

sedele dve devojke u majicama bez leđa koje su razmenjivale poglede u vezi sa mnom. Unele

su se u diskusiju gestikulacijama koje su svakog drugog isklučivale iz razgovora. Preostala

dvojica mladića lutali su po klubu praznim pogledom. Tako je proteklo moje veče.

Jedan od hitnijih momenata bio je kada se visoka plavuša koju sam videla na ulazu,

došetala do Džejmsa i naslonila na bilijarski sto, steg- nuvši ga usput za zadnjicu. Suzdržavala

sam se da ne skočim na noge i ne udarim je - videla sam kako su se dve devojke za stolom

značajno pogledale, a potom se bacile na tumačenje mog izraza lica. Počele su istinski da mi

igraju po nervima.

199

Odlučila sam da razotkrijem o čemu se radi. Džejms se naglo ispravio kada je osetio dodir

i okrenuo se sa osmehom - delovao je pomalo iznenađeno shvativši ko je. Zadovoljno sam

konstatovala da je verovatno mislio da sam ja. Plavuša je iskusno flertovala s njim, mašući

glavom kao pas i grickajući koketno svoj mali prst. Nisam znala da li da se smejem ili da

plačem.

Spajderova Stejsi mi se prvi put obratila.

„Toni, čini mi se da ona mršava kučka pokušava da ti smuva dečka", rekla je, ne skidajući

pogled s nje. „Hoćeš li da učiniš nešto po tom pitanju?"

Ozbiljno sam porazmislila o tome. Najviše bi mi prijalo da joj razbijem flašu o glavu, što je

verovatno bila vrsta osvete koju je Stejsi imala na umu, ali pretpostavila sam da se to Džejmsu

nimalo ne bi svidelo.

„Neću", odgovorila sam. „Prepustiću to Džejmsu. Izgleda daje poznaje, snaći će se već."

Plavuša mu se opasno približila očešavši se svojim pozamašnim grudima o njegovu mišicu,

međutim, nije mi promaklo kada je ustuknuo i skrstio ruke oko svog bilijarskog štapa. Na licu

je imao druželjubivu masku, ali govor tela je poručivao da nije zainteresovan. Dobro je.

Prekrštene ruke su mu božanstveno isticale napregnute mišiće ruku i grudi. Nije dobro.

„Toliko mu veruješ,,, nastavila je Stejsi.

„Kao što bih verovala svakom muškarcu", rekla sam, trudeći se da oponašam njen

dijalekat. Okrenula se i procenjivački me pogledala, a zatim iskapila svoju kriglu.

„Tvoj Džejms prokleto dobro izgleda, znaš, ali pretpostavljam da ti to ne smeta", rekla je.

„Spajder kaže da je odlepio za tobom."

Spajder je počeo sve više da mi se dopada, međutim, moja sreća je bila kratkog veka.

„Koliko dugo si s Džejmsom?", upitala je lepša od dveju devojaka bez leđa, paleći svoju,

činilo mi se, petstotu cigaretu otkad sedimo zajedno.

Na brzinu sam sračunala u glavi koliko je prošlo od one noći u Bolnici kralja Džordža.

„Oko 4 meseca", odgovorila sam.

„O", rekla je. „To mora da je bilo neposredno pošto je prestao da se viđa sa Džasmin."

Zakikotala se kao da je to bio vic dana.

„Ko je Džasmin?", glupo sam upitala.

„Ona riba s kojom upravo priča."

To je bila kap u prepunoj čaši. Sedeli smo i posmatrali tu šaradu sve dok mi se nije učinilo

kako se Džejms sve očiglednije udaljava od Džasmin, što sad znam da je činio. Na kraju je

morao da joj se izvini jer je na njega red da igra, samo da bi se odmakao od nje. Na očigled

svih, nagnula se i ponovo mu stisnula zadnjicu.

Više nisam mogla da glumim kako se lepo provodim. Znala sam da se vidi kako se

ubistveno dosađujem i kako sam nesrećna kada se Džejms konačno vratio za sto - nasmejan i

srećan jer su on i Spajder dobili partiju i zaradili po 50 dolara. Nisam mogla da verujem da su

igrali u pare. Neukusno.

„Ćao, bejbi", rekao je, prilepivši se za mene. „Izvini što sam te ostavio tako dugo samu.

Sledeću partiju ću presedeti ovde."

Stejsi je ustala s namerom da krene kući i premestila se sa Spajderom za bar. Džejms je

pogledao oko sebe da vidi ko je još sedeo sa mnom. Primetila sam kako se smrknuo kada je

ugledao dve devojčure u majicama bez leđa koje su mu se koketno smeškale. Mazno su ustale

i uputile se ka toaletu. Napravila sam grimasu pogledavši u njihova gola preplanula leđa.

„Pa", rekao mi je kada smo konačno ostali sami za stolom. „Jesi li uspela da se upoznaš sa

Stejsi?"

Zbunjeno sam ga pogledala. Da li je zaista verovao da je Stejsi bila neko s kim bih mogla da

imam nešto zajedničko?

„O da", rekla sam. „Pričale smo o vrlo zanimljivoj temi - o najboljem načinu kažnjavanja

žena koje ti startuju dečka, a onda su mi ove dve lepotice golih leđa servirale detalje iz tvoje

ljubavne prošlosti. Kako je draga Džasmin?"

„O, bože", rekao je Džejms. „Te dve su tipične provokatorke. Džasmin je dobro. I dalje je

plavuša. I dalje je tražena manekenka i fina devojka. Sreo sam je u fitnes centru i izašao s njom

nekoliko puta, pre nego što sam sreo tebe, OK? Postoji li neki zakon protiv toga?"

„Ne", rekla sam, uvređeno. „Osim što si mi servirao priču da si pre mene bio u celibatu."

„Bio sam, Antonija", rekao je, vidno iznerviran. „Šta misliš zašto me i dalje toliko

spopada? Ona misli da imamo neka nedovršena posla."

„Imate li?" Znala sam da zvučim nezrelo, ali toliko sam se dosađivala da je to jednostavno

bilo jače od mene.

,,U redu", rekao je, ne želeći da se upušta u raspravu. „Odvešću te kući. Hteo bih da

odigram još koju partiju bilijara, a ti se očigledno ubijaš od dosade, šta više, postaješ prilično

naporna. Dakle, odbaciću te kući i vratiću se ovde."

201

„Kod Džasmin?", ujedala sam. Zašto sam to radila? Znala sam da se ponašam kao moron,

ali kada sam čula da je reč o 'traženoj manekenki', stvar je postala još gora.

Zakolutao je očima.

„Zaboga, Antonija", rekao je. „Iz koje si španske serije to izvukla? Da li stvarno to misliš o

meni?"

„Ne mislim", rekla sam. „Ali tako si jebeno tajnovit prema meni da ponekad ne znam šta da

mislim."

„Jao, čoveče", mrmljao je, provlačeći prste kroz kosu. „Sudar sa stvarnošću broj dva.

Džejms i Antonija izlaze na javno mesto i sve se raspada - nastavak serijala. Idemo."

Koračali smo jedno pored drugog, ali me Džejms ovoga puta nije držao za ruku - naravno,

morali smo da prođemo pored zanosne sidne- jske plavuše koja nije odolela da ga ne pipne za

mišicu.

„Zdravo, Džejmse dušo", zacvrkutala je. „Javi se."

Okrenula sam se i pokazala joj srednji prst. Stejsi bi bila ponosna na mene.

21

Gutali smo celim putem do kuće. Sedela sam, zurila kroz prozor i psovala u sebi. Znala sam

da sam se ponela više nego glupo, moleći boga da opet ne zaplačem zato što je to oboma već

postajalo neprijatno.

Kada je Džejms zaustavio kola ispred kuće - odnosno nekoliko brojeva niže, po navici koja

je počela da me zamara - krenula sam da otvaram vrata da bih odmah pobegla, ali me je

zaustavila njegova ruka.

„Zar nećeš da me pozoveš na kafu?", upitao je nežno.

Pogledala sam ga i nastavila da piljim u njega, kao idiot. Je li to bila neka neslana šala?

Nikada pre nije ulazio.

Slegnula sam ramenima.

„Usput sam porazmislio o svemu", rekao je. „Veče nije bilo mnogo uspešno, ali šta mi tu

možemo? Da opet odustanemo? Vratio sam ti se nakon poslednjeg neuspeha, Antonija, stoga

neću da dignem ruke od nas posle još jednog promašaja. Izgleda da idemo dva koraka napred

pa jedan korak unazad, ali svakako idemo napred. Ionako je rano - u ovo vreme obično si u

fitnes centru."

I dalje sam zapanjeno zurila u njega. Primetila sam da je prvi put ugasio motor.

„Ozbiljno želiš da uđeš?", upitala sam s nevericom.

Međutim, već je otkopčao sigurnosni pojas. Izašao je napolje, zaobišao kola i elegantno mi

otvorio vrata.

Persi je još uvek bio budan. Na sebi je imao svoju omiljenu 'zavodničku' odeću, kako je

voleo da je zove - farmerke s leopardovom šarom, naravno, bez donjeg rublja. Kada smo ušli u

kuću stajao je pred velikim ogledalom u hodniku i stavljao crni krejon na kapke.

„Hej, Džejmse", rekao je, zvučeći skoro kao normalan muškarac i prišao da ga pozdravi.

„Lepo je videti te opet. Drago mi je da si se vratila, Antonija, jer bih voleo i sam malo da

izađem. Pretpostavio sam da, pošto si izlazila, nećeš ići na fitnes."

U prolazu je klimnuo glavom i pokupio svoje ključeve.

„Odoh ja", rekao je. „Odvešćete Toma sutra u školu, važi? OK. Ćao!"

Na sekund sam ostala bez teksta što je potrajalo i narednih pet minuta. Nisam navikla da ga

vidim u tako muškobanjastom fazonu. Neverovatno, ali nijednom nije koketno zalepršao

trepavicama prema Džejmsu. Čudno.

Džejms nije ostao na kafi - nije ni pio kafu - ostao je celu noć. Bio je tu i kada je Tom

sledećeg jutra uskakutao u sobu.

„Mama, Persi nije tu", vikao je u trku i naglo zastao. „Jao... Hej, kung fu fajter!"

Skočio je na krevet u svojoj maloj pižami i zauzeo Brus Li pozu, apsolutno oduševljen što

ga vidi.

„Došao si da me vidiš u kući, Džejmse, to je super", brbljao je Tom. ,,I spavao si u

maminom krevetu. Tata je nekada spavao u njemu. Nadam se da ti je bilo udobno. Uvek

možeš da spavaš na pomoćnom krevetu u mojoj sobi, znaš. Hoćeš li da ostaneš na doručku? Ja

volim kokopops. A ti? Voliš li ti kokopops? Hoćeš da vidiš moju sobu?"

Džejms je hitro podigao svoje bokserice s poda, uvukao ih pod pokrivač i uspeo da ih

navuče pre nego što nas je Tom otkrio. Poslušno je krenuo za svojim malim drugarom koji mu

je oduševljeno pokazao sve najzanimljivije u svojoj sobi. Ostavila sam ih same i šmugnula u

kupatilo.

Kada sam se istuširala i obukla, na stolu me je čekao doručak. Džejms je još uvek bio samo

u boksericama, ali je zato Tom bio spreman za školu. Jeo je voće s kornfleksom zato što je

tako radio Džejms. Džejms mi se samo osmehnuo.

„Tom kaže da mogu da ga odvezem u školu", rekao je. „Slažeš li se?"

„To bi bilo sjajno", rekla sam. „Ali, možda bi hteo prvo da se obučeš."

203

„Mama, mogu li za užinu da jedem pileća prsa, mooooolim te?", upitao je Tom. ,,I crni

pirinač sa semenom od manga. Mogu li, mamice?"

„Ne danas", odlučno sam rekla. „Zato što ih nemamo, ali kupiću kasnije pa ćeš jesti sutra.

Zašto hoćeš baš pileća prsa?"

„Zato što moraš da jedeš puno proteina ako hoćeš da ti porastu mišići", rekao je krajnje

samouvereno za jednog sedmogodišnjaka koji je odskora počeo da upija sve informacije koje

mu dopru do ušiju.

Napravila sam mu uobičajenu užinu - sendvič s kačkavaljem i vedžimajtom (više ga je

voleo od meni omiljenog marmajta, izdajnik mali) i čašu voćnog jogurta od breskve - dok je

on bombardovao Džejmsa kojekakvim pitanjima, prateći ga u stopu do spavaće sobe i sve

vreme dok se ovaj oblačio.

„Pa, da krenemo", rekao je Džejms, izlazeći iz kuhinje i uzimajući Tomovu kesu sa

užinom. „Večeras ne radim na prijavnici", dodao je. „Imam neke obaveze. Ali, sutra sam

tamo. Vidimo se."

Zagrlio me je i nežno me poljubio. Preko njegovog ramena sam videla kako nas Tom

posmatra izvijenih obrva sa izrazom koji sam obično viđala na Persijevom licu. Kada su se

njih dvojica našli na vratima, začula sam piskav glasić sedmogodišnjaka.

„Džejmse", govorio je. „Voliš li ti moju mamu?"

„Da", uzvratio je Džejms. ,Volim je."

„Jao, to je super", rekao je Tom, uzimajući ga za ruku. ,,I ja."

Zaista nisam mogla da budem srećnija. Imala sam sve što sam oduvek želela. Uzbuđenje s

Džejmsom bilo je nesmanjenog intenziteta, iako mi se činilo da je bio spreman za mnogo

normalniji zajednički život. Jednostavno sam morala da ga pustim da sam dođe do nekih

zaključaka, shvatila sam.

Odlasci u park su od iznenađenja prerasli u svakodnevne radosti tako da sam očekivala da

se to desi i sa njegovim ostajanjem preko noći. Naravno, kada nije morao da radi u fitnes

centru. Najbolje od svega bilo je to što gaje Tom obožavao, a Džejmsu to nimalo nije smetalo.

Izgledao je kao mačor koji prede od zadovoljstva. Bilo je toplo novembarsko jutro, drveće

jakarande cvetalo je po celoj Vulari. Pred nama je bilo divno leto.

Jedina stvar koja mi je tog jutra u radnji pokvarila sreću bio je čudan poziv od Di. Nije

zvučala kao da je sasvim svoja.

„Neću moći danas da dođem, Antonija", rekla je. ,,U stvari, ne računaj na mene u sledećih

nekoliko nedelja, OK? Zvaću te čim budem znala kada se vraćam."

„Naravno, nego, je li sve u redu, Di?", upitala sam. „Zvučiš uzrujano. Mogu li nekako da ti

pomognem?"

„Ne, dobro sam, ali samo jedno vreme neću moći da dolazim." Zastala je, a zatim brzo

dodala: „Uspela sam da zakažem operaciju na koju čekam duže od godinu dana. U pitanju je

plastična operacija. Posle nje idem u Silver springs na oporavak."

Zanemela sam. S licem moje Di sve je bilo u savršenom redu i nije mi se sviđalo da

bespotrebno zateže kožu, ali to nije trebalo da me iznenađuje, naročito ne od nje koja je

dvaput nedeljno odlazila na kozmetičke tretmane, ne računajući svakodnevne manikire,

pedikire, feniranja i depilacije, koji su bili sastavni deo njenog života, kao meni čitanje

novina.

„Hoćeš li da dođem po tebe u bolnicu, treba li ti nešto?", pitala sam

je-

„Ne, ne", rekla je Di, zvučeći kao da želi što pre da završi razgovor. „Biću dobro. Zaista."

„Dobro, a gde je taj Silver springs? Mogu li da dođem da te pose- tim?", insistirala sam.

„Ne, tamo nisu dozvoljene posete niti telefonski pozivi, u tome je svrha lečenja - to je neka

vrsta zdravstvenog utočišta, u Kvinslendu. Ne brini, biću dobro. Izvini što ti nisam ranije

javila, Ant, ali bukvalno je nemoguće uloviti tog hirurga, ne smem da propustim priliku.

Moram da krenem - OK?"

,,

OK", rekla sam. ,,I srećno."

„Hvala ti, Ant", rekla je Di. „Tako si dobra drugarica. Jao, ne zaboravi da pozoveš onog

čoveka u Orandžu. Rekao je da ima neki stari hotelski porcelan koji bi mogao da nas zanima."

Onda je prekinula vezu. Osim povremeno, kada je išla na ubrizgavanja botoksa i kolagena,

Di skoro nikada nije izostajala iz radnje, od kada smo zajedno u poslu, ali svako ima pravo na

odmor - uostalom, ja sam svoj bonus prekoračila. Na trenutak sam se zabrinula za nju i njenu

nepotrebnu opsednutost perfekcijom svog već savršenog izgleda, ali uskoro sam se prepustila

205

svojim dnevnim aktivnostima koje su me tog dana prilično smoždile budući da nije bilo Di da

me pokriva.

Između organizovanja Persija da pokupi Toma iz škole, aranžiranja pristigle robe za letnje

zalihe koja je specijalno stigla od našeg novog agenta iz zapadne Australije - vrlo

talentovanog dekoratera kojeg je Di otkrila na poslovnom putu u Pert na koji je išla s

Frenkijem - sastanka sa čovekom u vezi s hotelskim porcelanom, slanja oglasa raznim

časopisima i konstantnog usluživanja mušterija, dan mi je proleteo.

Džejms mi je često padao na pamet, ali nisam mogla sebi da dozvolim trenutke luksuza za

sanjarenje o njemu, bar ne dok nisam završila sa svim poslovima. Imala sam osećaj da su

stvari među nama polako dolazile na svoje mesto i moja opsesivna preokupiranost njime

počela je da splašnjava.

Grabeći trenutak između dveju popodnevnih mušterija - lepo prolećno vreme je stanovnike

Vulare očigledno izmamilo u šoping - zvrcnula sam ga da mu kažem kako bi bilo divno kada

bi mogao da svrati i provede noć. Telefon mu je bio isključen. Pretpostavila sam da je

verovatno bio u nekom važnom poslu, šta god da je tog dana radio - Džejms Meklaflin,

internacionalni čovek-misterija. Nisam mnogo brinula znajući da ću ga videti već naredne

noći. Nakratko sam se nasladila mislima o njemu, a zatim se vratila svakodnevnom životu.

*

Iste večeri, Tom, Persi i ja otišli smo na večeru u obližnji restoran. Svi smo bili lepo

raspoloženi, samo su nam Tomove aluzije išle na živce.

„Pogodi šta, Persi?", rekao je, mašući kašikom punom sladoleda pre nego što je strpao u

usta.

„Ovako, da se setim...", šegačio se Persi. „Da nije možda neka fascinantna činjenica u vezi

s Džejmsom? I molim te, prestani da jedeš kao pećinski čovek?"

„Dobro", rekao je Tom. „Jeste o Džejmsu. Pogodio si. Dva poena. Uostalom, on voli

mamu. Rekao mi je. Spavao je u njenom krevetu. Bez odeće. Video sam. Ima puno mišića."

Podigao je svoju mršavu ručicu da bi napregnuo bicepse ne bi li podsetili na Džejmsove.

Da bi mu udovoljio, Persi mu je podmetnuo komad hleba pod rukav majice.

„Ovako nekako?", rekao je, namigujući mi.

„Da, kul." Tom je ponosno isturio svoj mišić od hleba, a onda pokušao da ga namesti na

grudi, pa na stomak dok smo Persi i ja gušili smeh. Tačno sam videla da se misli kako bi

mogao da ga uvuče u svoj šore, međutim, Persiju je prekipelo i na kraju mu ga je uzeo iz ruke.

„Mislim da je bilo dosta, mladiću", rekao je i okrenuo se prema meni. „Odakle mu ovakve

ideje, šta ti misliš Antonija?"

Nemoćno sam odmahnula glavom i pukla od smeha. Tom nas je zbunjeno gledao, ne

znajući čemu se toliko smejemo.

„Mama, moram nešto da ti kažem", bio je neumoran. „Ako Džejms..."

„O, bože", uzviknuo je Persi, zavaljujući se u svoju stolicu. „Počinjem da gubim volju za

životom."

„Šta misliš hoće li uskoro doći da živi sa svima nama?", upitao je Tom. „Mislim, Džejms.

Kao što Greg živi s tatom? Je li Džejms tvoj poseban prijatelj?"

„Pa, svakako je poseban", rekla sam, „ali ne znam da li će doći da živi s nama."

Ne još, pomislila sam, ali možda jednog dana. Ovoga puta je sve izgledalo mnogo bolje.

Džejms nije bio na prijavnici kada sam naredne noći došla u fitnes centar. Radio je Kinez

kojeg je Persi simpatisao. Nisam brinula jer sam znala da će se moj dragi pojaviti kasnije.

Volela sam kada me iznenadi, išlo je u prilog celokupnom uzbuđenju samih nestašluka.

Dvadeset minuta sam trčala na traci s velikim osmehom na licu, iščekujući taj predivan

osećaj koji može da izazove samo Džejmsova pojava. Planirala sam da mu ispričam o

Tomovim mišićima od hleba. Slatko će se smejati.

Kada sam prošla pola sprava s tegovima, a njega još uvek nije bilo, počela sam da se pitam

šta li je moglo da ga zadrži. Možda mi je spremao neko veliko iznenađenje, ali bi bilo pomalo

čudno jer je rekao da će biti tu.

Nije se pojavio ni kada sam završila sa svojom dnevnom turom. Odlučila sam da odem na

prijavnicu i upitam Kineza da li zna nešto o tome.

„Džejms ne radi večeras", rekao je uslužno.

„Primetila sam", procedila sam, trudeći se da ne zvučim iznervirano. „Ali, rekao je da će

raditi. Znaš li možda hoće li doći kasnije?"

Dečko je slegnuo ramenima, očigledno totalno nezainteresovan. Ne brinuvši mnogo,

ostavila sam Džejmsu poruku - potpisavši se kao Džejn, zarad starih vremena - s molbom da

mi se javi čim uzmogne. Pokunjeno sam otišla kući.

207

Pokušala sam da ga dobijem na mobilnom telefonu čim sam ušla u kuću - nije ličilo na

njega da nešto obeća pa ne ispuni - naravno, mobilni mu je bio isključen. Odlučila sam da ne

ostavljam poruku na sekretarici. Nisam želela da zvučim previše očajno.

Međutim, sledećeg popodneva, kada se još uvek nije javljao niti odgovarao na moje poruke

na mobilnom, postala sam više nego očajna. S obzirom da su me i Di i Džejms na neki način

ostavili na cedilu, počela sam da se osećam prilično napuštenom.

Posle nekoliko sati agonije, oko 17h, pozvala sam 'Carstvo mišića' da se raspitam da li će

Džejms raditi te noći. Javila se žena koja je zvučala vrlo ljubazno.

„Moraću da pogledam raspored", rekla je. „Sačekajte trenutak."

Ubrzo se vratila.

,,A ha", rekla je. „Radi od 23h."

Međutim, kada sam oko ponoći otišla tamo, Džejmsa nije bilo na vidiku. Umesto njega na

prijavnioci je opet bio Kinez, nezainteresovan kao i obično.

„Nije tu", rekao je. „Po rasporedu bi trebalo, ali nije." Slegnuo je ramenima.

Počeo je da mi nedostaje Spajder koji je izgledao kao g. Odgovarajući u odnosu na ovog

momka.

„Je li dobio poruku od sinoć?", upitala sam.

Kinez je zblanuto pogledao po pultu i podigao nekoliko ceduljica.

„Jednu od ovih?", upitao je.

„Da", rekla sam. Moja poruka je još uvek bila tu, očigledno neuručena.

Otišla sam kući. Pokušala sam još nekoliko puta da ga okrenem na mobilni. Bez uspeha.

Nisam znala šta da mislim. Zar je moguće da je odustao od svega? Tek tako? Noć u bilijar

klubu svakako nije bila sjajna, ali na kraju se sve dobro završilo. Uostalom i sam je naglasio da

neće dozvoliti da mu to zasmeta. Osim toga prvi put je spavao kod mene. Sve je izgledalo

bolje nego ikad, a onda se nije pojavio u fitnes centru iako je obećao. To nije imalo nikakvog

smisla. Opet sam usamljeno ležala na svom uzavrelom dušeku dok su mi se u glavi rojile

svakojake gluposti.

Možda mu je u mojoj kući bilo previše udobno, previše domaćinski. Možda ga je odvođenje

Toma u školu prestravilo - podsetivši ga na ulogu instant-oca u kojoj se iznenada našao.

Možda ga je prelepa Džasmin nekako namamila pa se odlučio za nju budući da je bila manje

neurotična i cmizdrava, bez sedmogodišnjeg deteta, ćaknutog strica homića u svojoj kući i

naprasno ljubomornog muža-geja koji je živeo odmah iza ugla. Verovatno smo mu izgledali

kao porodica Adams, shvatila sam, sagledavši situaciju iz njegovog ugla.

Ista priča i trećeg dana. Džejmsov mobilni je konstantno bio isključen. Po rasporedu je

trebalo da radi na prijavnici, ali kada sam otišla, njega nije bilo. Te noći je radio novi čovek,

stariji momak kojeg nikada pre nisam videla. Izgubivši volju za vežbanjem, jednostavno sam

mu prišla i direktno ga upitala.

„Da li Džejms radi večeras?", izustila sam vedro.

„Otkud ja znam?", odgovorio je čovek. Nosio je debelu zlatnu narukvicu na kojoj je visio

jedan od onih privezaka sa grbom. Bacila sam pogled na njegovu identifikacionu karticu na

kojoj je pisalo 'Sem, čovek za sve'. Džejms mi je spominjao to ime, bio je jedan od vlasnika

'Carstva mišića' i prilično 'poznat' lik.

„Rečeno mije daje večeras po redu njegova smena", bila sam uporna. „Ali nema ga..."

„Jebote, vidim i sam da ga nema, srce", rekao je nabusito. „Zbog toga moram ja da radim.

Ne pojavljuje se već tri noći zaredom i što se mene tiče više ne mora ni da se trudi. Nikada.

Poslednja stvar koja mi treba jeste neodgovorno osoblje."

„Sta mislite gde bi mogao da bude?", upitala sam, shvativši i sama besmislenost situacije.

.Verovatno negde razbija cigle glavom", odgovorio je Sem. „Jebeni kung fu čudak, svi su

oni pomalo blesavi. Dobro je što sam ga se rešio."

Istrgao mi je kartu iz ruke, pogledao je i krenuo da mi je vrati.

„Možete da je zadržite", rekla sam ogorčeno. „Više neću dolaziti u ovaj fitnes centar."

„Kako hoćeš, srce", rekao je i bacio je u kantu. „Ako vidiš svog prijatelja Džejmsa, prenesi

mu poruku od mene - nek se jebe."

„Jebi se ti", rekla sam i otišla zauvek.

Više nisam odlazila u 'Carstvo mišića', ali sam nastavila da zivkam prijavnicu. Nekoliko

puta sam tražila Spajdera, ali ni on se više nije pojavljivao. Jednog dana mi je fina devojka

koja se javljala na telefon rekla - doduše vrlo ljubazno - da verovatno više nema svhe da ih

tamo tražim.

„Ne želim da budem gruba", rekla je. „Ali, mislim da Džejms više neće dolaziti. Sem se

razbesneo što se tri noći zaredom nije pojavio i dobiće otkaz. Sem je bacio sve njegove stvari

u đubre."

209

„Zar ne postoji neka datoteka o zaposlenima gde bih mogla da saznam njegov kućni telefon

ili adresu?", upitala sam. „Bili ste vrlo ljubazni prema meni. Sigurna sam da razumete kako

mi je. Zaista je veoma važno da ga nađem."

„Razumem", rekla je, „vi ste devojka s kojom se viđao, zar ne? Ona što ima malog dečaka?

Čula sam da je prilično odlepio za vama. Spajder mi je rekao. Sačekajte, idem to da vam

potražim."

Vratila se nekoliko minuta kasnije.

„Imam broj telefona", rekla je. „Ali, nema nikakve adrese."

Bio je to broj mobilnog.

„Hvala vam u svakom slučaju", rekla sam. „I hvala što ste bili tako ljubazni u poslednjih

nekoliko dana. Puno mi to znači. Kako rekoste da se zovete, u slučaju da ikad svratim?"

„Džasmin", odgovorila je.

22

Bila sam u totalnoj konfuziji. Prošlo je više od pet dana od one noći kada je Džejms obećao

da će biti na prijavnici. Za sve to vreme telefon mu je bio isključen tako da nisam znala ni gde

je ni s kim je ni šta se dešava. Moja raspoloženja su promenila sve faze od očaja do besa.

Nisam mogla da smislim nijedan mogući razlog zbog kojeg nije mogao da me pozove -

osim u slučaju da mu se dogodilo nešto strašno, mada bi njegove sada već bivše kolege,

verovatno znale da se našao u bolnici ili nešto slično. Milion puta sam to provukla kroz glavu,

ali jednostavno nije imalo smisla. Jedino moguće objašnjenje do kojeg sam mogla da dođem

jeste da se konačno - i zauvek - ohladio od mene i od cele te ideje o ljubavi.

Padalo mi je na pamet da se možda vratio u Hong Kong i posvetio svom doju. Možda je na

kraju odlučio da moj 'pokvareni' uticaj na njega nije bio vredan traćenja njegovog vremena

posle toliko godina revnosne privrženosti asketizmu i borilačkim veštinama. Navela sam ga

na konzumiranje alkohola, slatkiša, brze hrane i na bespotrebno trošenje njegove dragocene či

energije, na bezbrojne orgazme - dakle na ono od čega je zazirao svaki sledbenik kung fua.

Ali, zar je zaista odlučio da stavi svoje proklete 'principe' iznad osećanja koja je gajio prema

meni? Počela sam da se ljutim na njega što se poigrava sa mnom - ako ga je jedna noć

provedena kod mene ubedila da je sve vreme bio u pravu - da potičemo iz 'različitih svetova',

zašto mi, do đavola, to nije rekao? Kako je uopšte mogao da me diskvalifikuje zato što sam

'srebrna i sa manirima'. To je bio čist antis- nobizam. Shvatila sam, bio je loš baš kao i Hugo.

U međuvremenu, Tom me je izluđivao s pitanjima kada će ponovo videti Džejmsa. Kako

sam mogla da mu objasnim da je taj divni, ljubazni čovek koji ga je poslednji put kada sam ga

videla, odvezao u školu, odlučio da nema ništa s nama, budalama iz više klase i jednostavno

nestao iz mog domena? Šestog jutra više nisam mogla da slušam Tomova uporna, dosadna, a

sada već besmislena pitanja. Vrisnula sam, preklinjući ga da prestane da mi dosađuje. Posle

toga sam se osećala užasno.

Kasnije tog dana, Persi je svratio u radnju.

„Di se još uvek oporavlja od operacije?", upitao je.

„Koliko ja znam, još uvek", rekla sam. „Nadam se da je OK. Rekla je da će otići u neku

poznatu banju i da ne brinem." Slegnula sam ramenima. „Bog zna šta je učinila sa sobom,

pretpostavljam da je to njena mala opsesija."

Persi je napravio čudnu grimasu - isplazivši jezik kao sam đavo, iskezivši vilicu i isturivši

vrat kao stara kornjača.

„Šta to izvodiš?", upitala sam ga kada je skupio usta i montirao osmeh ala Džek Nikolsen u

ulozi Džokera.

„Radim vežbe lica." Otišao je do ogledala i zadovoljno potapšao svoju vilicu.

„Da je Di radila ovo svakodnevno kao ja, ne bi morala da ide na zatezanje lica."

Odmahnula sam glavom i nasmejala se. Imati Persija pored sebe bilo je jednako

celodnevnom gledanju humorističkog TV kanala.

„U svakom slučaju", rekao je, vidno zadovoljan rezultatima svojih vežbi, „pomislio sam da

bi bilo dobro da dođem ovde i pomognem ti malo u slučaju da ti zatreba nešto spolja."

Pogledao me je direktno u oči svojim prodornim hiverovskim pogledom.

„Mislio sam da če ti prijati da pokupim tvog mlađanog sina danas iz škole, zato što sam čuo

da si jutros bila zla prema njemu."

„Pobogu, Persi, osećam se grozno zbog toga", rekla sam.

„Džejms se još uvek ne javlja?", upitao je tiho.

Ujela sam se za usnu i odmahnula glavom.

„Ne", izustila sam. „Izgleda da je pobegao."

Persi se zamislio na kratko.

„Posle one užasne večere nadao sam se da će ti prijati ako na celu stvar budeš gledala kao

na dozu antibiotika strasti kako bi prebolela Huga", rekao je. „Međutim, ovo je otišlo mnogo

dalje, zar ne?"

211

Klimnula sam glavom. Sve mi je pisalo na licu, kao i obično.

„Bojim se da jeste", promrmljala sam. „Mislila sam da je zavoleo Toma."

,,A da ne spominjemo Tomova osećanja prema njemu", nastavio je Persi. „Podseća me na

to šta sam ja osećao prema čuvaru lovišta u Vilingtonu kada sam bio dečak. Bio je čudesan u

svojim dokolenicama i sva ona krv i ubijanje, uzbudljivo nema šta. Dobro, šta ćeš sada da

uradiš? Pustićeš ga da ode tek tako, i nadaš se da će ti dotrčati kao prošlog puta?"

„Pa, volela bih da to raščistim s njim", rekla sam. „Mislim daje vrlo ružno navući nekoga

na sebe, zadobiti poverenje, produbiti osećanja i postati deo nečijeg života, a onda sve to

jednostavno napustiti i otići bestraga..."

Pokušavala sam da kontrolišem svoju uzrujanost izazvanu bolom koji mi je nepravedno

nanet.

„Ne znam kako ti", nastavila sam, „ali trebalo je da znam da će se na kraju poneti tako loše.

Sećaš se kako je jeo na porodičnoj večeri?"

Gorko sam se nasmejala. ,Veslajući laktovima. Odvratno. Kao da smo doveli vikinga za sto."

Pogledala sam u Persija očekujući od njega da se složi sa mnom ili izvede jedan od svojih

zajedljivih primedbi koje bi me nasmejale, umesto toga samo je stajao i gledao u mene škiljeći

i ozbiljnog lica.

„Šta je?", pitala sam.

„Ne mogu da verujem svojim ušima", rekao je. Ustao je, pokupio svoju glomaznu torbu i

otišao do vrata.

„Duboko si me razočarala, Antonija", rekao je, smrtno ozbiljnim glasom. „Jedna od stvari

koju sam oduvek voleo kod tebe jeste što nikada nikog nisi osuđivala već si uvek bila

otvorenog uma. Sada otkrivam da si u srcu samo još jedna, užasno mala i bedna provincijalka

koja glumi snoba. Nisi ništa bolja od svojih mušterija u Antikvitetima' koje toliko prezireš

zato što omalovažavaju sve one koji voze kola starija od godinu dana i troše basnoslovne

sume na svoj izgled. Ako si ti zaista takva osoba, onda je taj famozni Džejms previše dobar za

tebe. Mislim da se usrećio što je pobegao na vreme."

Zaprepašćeno sam zurila u njega.

„Od Hiverovih si pokupila najgori vid snobizma, Antonija", zaključio je. ,,A imala si tako

malo osnove za to. Zbogom."

Ne gubeći više ni trena, izleteo je napolje.

Bio je to trenutak kada sam pala na dno i udarila svom snago. I Di i Džejms su pobegli od

mene. S Hugom sam prekinula svaki kontakt. Prema Tomu sam se ponašala užasno, kao da mi

nije bio rođeno dete. Takozvani prijatelji koje sam stekla po dolasku u Sidnej odavno su digli

ruke od mene, a sada me je i Persi zamrzeo. Pala sam niže nego ikada, do samog dna. Celo

popodne sam provela mrcvareći se samosažaljenjem. Ubeđena sam da su svi koji su tog dana

ušli u radnju zaključili da sam potpuno skrenula s uma. Pored svih napuštanja, Persijev izliv

besa ostavio me je u stanju šoka.

Jedino što me je donekle prodrmalo iz učmalosti bila je poseta dvojice stranaca koji su ušli

u radnju negde posle ručka. Privukli su mi pažnju zato što su se razlikovali od mojih

uobičajenih mušterija. Pre svega bili su muškarci - a moja klijentela uglavnom su bile žene i

manji broj privlačnih momaka - čak i kada bi 'pravi' muškarci svratili u radnju, to bi se obično

dešavalo vikendom i to da nekom kupe rođendanski poklon, usput kad krenu na golf.

Stranci su bili u jeftinim odelima, i odisali su čudnom tajnovitošću. Dok su razgledali po

radnji, primetila sam da često pogledavaju ka meni, a zatim razmenjuju poglede. Pomalo

jezivo, budući da sam u radnji bila sasvim sama, ali generalno sam se nalazila u tako dubokom

šoku da nisam mogla još i time da se opterećujem. Samo sam pazila na njih za slučaj da nešto

ne ukradu. Posle desetak minuta poslednji put su razmenili poglede i otišli.

Sat vremena kasnije, ušla su još dva muškarca, obučena malo skuplje ali sportski. Jedan od

njih nosio je zlatni ručni sat ogromnih dimenzija. Ponašali su se veoma slično prethodnoj

dvojici. Počela sam da se pitam šta se dešava.

Posle nekoliko minuta jedan od njih mi je prišao, noseći u ruci izvezenu torbicu s

lavandom. Dok sam je uvijala u ukrasni papir, mogla sam da vidim kako krišom zaviruje u

zadnji deo radnje, kao da traga za nečim ili nekim. Ispravila sam se i pogledala ga pravo u oči.

Nisam bila raspoložena ni za kakve igre.

„Želite li još nešto?", upitala sam hladno.

Premestio se s jedne na drugu nogu i zavrnuo rukave svoje kožne jakne.

„Zanima me da li kod vas radi još jedna žena", rekao je. „Zove se Di."

Nije mi se nimalo sviđao.

„Trenutno ne", rekla sam. Setila sam se da mi je Džejms rekao kako su Diine paranoje bile

sasvim opravdane. Morala sam da budem ekstremno oprezna.

„Očekujete lije kasnije?", upitao je.

„Da", rekla sam. „Ovo je 30 dolara, moliću. Hoćete li da joj ostavite poruku?"

213

„Ipak neću, hvala. Sve je u redu", rekao je čovek i otišao.

Da li je zaista bilo sve u redu, pitala sam se. Ostavila sam Di poruku na mobilnom telefonu

da su je tražila dva čoveka i da mi obavezno javi da li je s njom sve OK. Nisam znala šta drugo

da učinim. Pored nje i Džejmsa, postala sam pravi ekspert u ostavljanju takvih poruka.

Persi nije bio kod kuće kada sam se uveče vratila iz radnje, niti je ostavio poruku, tako da

sam dala sve od sebe da se Tomu iskupim za jutarnje izdiranje. Odvela sam ga u bioskop i

dozvolila mu da kupi najveću kesu kokica. Za vreme filma sklupčao se uz mene - Bože,

koliko ga volim - ne spomenuvši više nijednom Džejmsa, iako smo gledali akcioni kung fu

film. Deca su umela brzo da praštaju i posedovala su neverovatnu moć zapažanja.

Ujutru za doručkom od Persija i dalje nije bilo ni traga ni glasa - da li je i on planirao da

nestane, pitala sam se - rutinski obavljajući jutarnje poslove, kao automatski pilot. Odvezla

sam Toma u školu i dovukla se do radnje. Sledio je još jedan sumoran dan.

Dok sam vezla, nastavivši 'Teško je naći čvrstog muškarca', što će biti par s mojim

neverovatno uspešnim 'Čvrst muškarac' jastučićima. Osećala sam da sam se vratila tamo gde

me je zatekao Persi kada je došao u Sidnej pre godinu dana. Sama i izgubljena. Bilo je samo

pitanje vremena kada ću otrčati u Agostini po kolač od pomorandže i kapućino od

punomasnog mleka.

Sedela sam tako i popunjavala rupice vunicom jarkih boja, pitajući se da li se u tome

sastojala moja celokupna ljubavna veza s Džejmsom. Zar je moguće da sam seks i umišljenu

romansu koristila samo kao još jedan vid popunjavanja emotivnih rupica, baš kao što sam pre

toga radila s hranom.

Udubila sam se u razmišljanje, kada me je iznenada trgnulo glasno brujanje na ulici.

Pogledala sam napolje i ugledala ogroman motor kako se parkira ispred radnje. Otvorila su se

vrata i unutra je ušao muškarac zastrašujućeg izgleda. Glava mu je bila obrijana, ali je imao

gustu crnu bradu, dugu skoro do pojasa. Nosio je crne kožne pantalone, kaiš s nitnama i crni

kožni prsluk na golo telo. Ruke i grudi su mu bile preplavljene tetovažama koje su se preko

vrata nastavljale do obrijane glave. Kroz nos mu je bila provučena ogromna srebrna alka, kao

u bika.

Posle četiri stranca koji su dan ranije u parovima posetili radnju, počela sam da osećam

uznemirenost usled drastično promenjenog profila svojih klijenata. Možda su radili u dilu,

četvorka je bila u izvidnici, a ovaj je imao skraćenu pušku sakrivenu u pantalonama.

„Tražim nekog po imenu Antonija", rekao je i obrisao nos gornjim delom šake.

„Ja sam", uplašeno sam rekla, trudeći se da bar ne zvučim tako.

„Za tebe", rekao je, pružajući mi komad papira. Pogledala sam u papir i ne verujući svojim

očima pročitala: Džejms Meklaflin, ulica Varata 32, ulaz 6, Bondi bič.

Adresa je bila napisana plavim flomasterom i naročito ružnim rukopisom koji mi je

odnekud bio poznat. Utom sam se setila i odakle - bio je to Spajderov rukopis. Podigla sam

glavu i shvatila daje istetovi- rani motociklista već uzjahao svoj ogromni motor. Potrčala sam

prema vratima. Stavio je kacigu na glavu i počeo je da pali motor.

„Čekaj!", uzviknula sam. „Je li ti Spajder ovo dao?"

„Možda", odgovorio je i dodao gas.

„Jeste ili nije?", nadjačavala sam buku motora.

„Jeste", rekao je tajanstveni bajker i odzujao.

Petnaest minuta kasnije zazvonila sam na vrata s brojem 32 u ulici Varata u Bondi biču.

Dakle ovde živi, razmišljala sam, osećajući blagu tremu u stomaku. Bila je to jedna od onih

starih stambenih zgrada nadomak Kembel parejda. Tek tada sam shvatila da je to i bilo mesto

na kome bi mogao da živi Džejms. Trebalo je da pogodim.

Niko nije odgovarao na zvono, ali sam nastavila uporno da ga pritiskam. Nekoliko minuta

kasnije začulo se komešanje na spratu. Podigla sam glavu i ugledala Džejmsa naslonjenog na

prozor. Smeškao se.

„Ne mogu da verujem", rekao je. „Pronašla si me. Popni se gore. Treći sprat. Sačekaj,

baciću ti ključ."

Potrčala sam na sprat, otključala vrata i ušla u njegov stan. Džejms je sedeo zavaljen u

fotelji s nogama na velikoj hrpi naslaganih knjiga. Obe noge su mu bile u gipsu do butina.

Potrčala sam ka njemu.

„Blagi bože", rekla sam uzrujano. „Šta ti se dogodilo?"

„Zamolio bih te da mi sedneš na kolena, ali ih više nemam", rekao je, privlačeći me ivici

fotelje tako da mi se lice našlo tik uz njegovo. Njegove usne su me spremno dočekale s jednim

od onih neodoljivih seksi sporih poljubaca.

„Bože, kako je dobro videti te opet", rekao je.

Imala sam toliko pitanja da nisam znala odakle da počnem.

215

„Dobro, zašto mi se nisi javljao? Punih nedelju dana!", Bukvalno sam urlala na njega,

preplavljena istim onim dubokim očajničkim besom koji može da oseti samo majka u

trenutku ponovnog susreta sa svojim detetom koje se nakratko izgubilo. Tom je po turu dobio

samo jednom, kada sam ga izgubila u Diznilendu, i to na celih pet minuta.

„Bilo me je sramota, Antonija", rekao je tiho. „Posle svih mojih priča o bezbednosti da mi

se dogodi ovo. Eto, kako je završio kung fu fajter."

„Ko ti je to uradio?"

„Plaćenici Frenkija Salivana - pretpostavljam. Nisu se predstavili."

„Ne razumem zašto mi se nisi javio. Pojela sam se od brige - sada vidim da sam imala i

zašto."

„Nisam se javljao zato što sam brinuo za tebe", rekao je. „Zbog tvoje drugarice Di. Sve je

bilo previše povezano i nisam hteo da te nekim slučajem dovedu u vezu sa mnom. Spremni su

na sve. Imam sreće što me nisu ubili. Mislim da su to i imali u planu, ali sam se izvukao, ni

sam ne znam kako."

Pogledali smo jedno u drugo. U meni su navirala osećanja. Prava bujica. Olakšanje i radost

što ga vidim, bes zbog svega što mu se dogodilo i sreća što sam konačno bila u njegovom

domu. Ustala sam i prošetala, pokušavajući da se saberem. Stan je bio prelep. Starinski ali

prostran, s neverovatnim pogledom na okean.

Podovi su bili beli i jedini nameštaj, osim fotelje u kojoj je on sedeo, bio je veliki bračni

krevet. Na njemu su stajali moji jastučići. Od ostalih dekoracija tu je bilo mnoštvo knjiga,

orhideja u saksiji i moja fotografija, selotejpom zalepljena za zid. Pitala sam se odakle mu -

nikada mi je nije tražio. Onda sam shvatila da je to bila slika iz datoteke fitnes centra, samo

skenirana i uvećana.

„Moraću da ti dam bolju sliku od ove", rekla sam, čudeći se kako mi je lice na njoj delovalo

bucmasto. Osmehnuo se, pomalo snebljivo.

„Nije trebalo to da vidiš,,, rekao je. »To je momačka tajna."

Kleknula sam pored njega i naslonila mu glavu na krilo.

„Jadna moja dušice", rekla sam. „Sta su ti to uradili?"

„Prebili su mi kolena bejzbol palicom."

Poljubila sam mu oba kolena preko gipsa.

„Hoćeš li ozdraviti?"

Slegnuo je ramenima. „Verovatno. Imam veće šanse od ostalih ljudi jer sam bio u dobroj

kondiciji kada sam povređen. Ali biće potrebno puno vremena. Neko vreme ću biti gospodin

Kljakavi."

„Brinuću se o tebi, gospodine Kljakavi", odlučno sam rekla. Nije bio trenutak za

izbegavanje istine.,Volim te, Džejmse", rekla sam. „Skoro sam poludela brinući se gde si."

Pomazio me je po obrazu.

,Volim i ja tebe, Skočice", rekao je. „Sedeo sam ovde po ceo bogovetni dan pitajući se kako

da ti dojavim šta mi se dogodilo. Bio sam u agoniji svaki put kada bih pomislio koliko je to

bilo rizično." Zastao je i namrštio se. „Čekaj malo, kako si me uopšte našla?«

„Spajder mi je poslao adresu po glasniku", priznala sam.

Džejms je udario rukom o naslon fotelje.

„Dobri stari Spajder", rekao je, smeškajući se i odmahujući glavom.

„Poznaje me bolje od mene samog. Bože, koliko je on dobar prijatelj. Najbolji ortak kojeg

čovek može da poželi."

I dalje sam bila pomalo zbunjena ovim prijateljstvom, ali nije bio trenutak da o tome

počinjem. Imala sam milion drugih pitanja koja sam htela da mu postavim, ali on me je

posmatrao tako da mi je drhtala utroba.

„Pomozi mi, molim te?", rekao je. „I dodaj mi štake."

Pomogla sam mu da ustane iz fotelje i podmetnula mu štake ispod ruku.

,,OK", rekao je, osmehnuvši se. „Nećemo daleko."

Posle nekoliko koraka bacio je štake i srušio se na krevet.

„Dolazi ovamo", rekao je. „Pokaži mi šta je uživanje."

Udovoljila sam mu s posebnim zadovoljstvom.

23

„Počinje da mi se sviđa dominacija nad tobom", rekla sam Džejmsu kasnije, ležeći na

njemu.

„Oduvek sam znao da si perverzna", rekao je, zgrabivši jednom rukom obe moje šake i

prikovavši me za krevet, pritisnuvši me nogom u gipsu. Počela sam da se bacakam, glumeći

da mi ne prija to slatko zarobljeništvo.

„Šta sad imaš da kažeš o dominaciji?", upitao je.

Krenula sam da ga odgurnem od sebe i uhvatila pogledom svoj ručni sat.

217

„O, bože", uzviknula sam. »Skoro će tri sata. Moram da odem po Toma."

„Što ne ode Persi?", upitao je Džejms.

Odmahnula sam glavom.

„Persi i ja ne razgovaramo", rekla sam snuždeno.

„O, ljubavi, nije ti bilo nimalo lako. Ja sam se sakrio, a s Persijem nisi pričala, verovatno si

bila najusamljenija devojčica na svetu."

„Ne znaš ni polovinu priče, Džejmse", rekla sam, pomislivši na Di koja je krila svoje konce

u Silver springsu. Elem, morala sam da nađem nekog ko će pokupiti Toma iz škole pre nego

što Džejmsu ispričam i o tome. Persija još uvek nisam mogla da nađem, kao da je u zemlju

propao. Okrenula sam još nekoliko telefonskih brojeva i jedna od Vitinih mama je rekla da će

sa zadovoljstvom da primi Toma kod njih na konak.

Srušila sam se nazad u krevet. Pogledala sam u Džejmsa. Nikada mi nije bilo dosta

njegovog lica. Za mene je to bilo čudo nad čudima, jednostavno je sve bilo na svom mestu,

uključujući ožiljak na obrvi. Uzvratio mi je pogled. Dva najdublja jezera.

„Antonija, hoćeš li da ostaneš do jutra?", upitao je tiho.

Klimnula sam glavom.

„Odlično", rekao je. „Ali, pre svega, molim te idi i kupi mi nešto za jelo. Proteklih nedelju

dana živeo sam na miso supi i upravo si mi iscedila poslednje rezerve energije."

Otišla sam u nabavku i kupila ukusne 'taj' đakonije. Jeli smo na krevetu, Džejms oslonjen

na jastuke, a ja prekrštenih nogu nasuprot njega.

„Znaš kada si spomenuo da sam bila usamljena?", načela sam temu. Klimnuo je glavom i

odgrizao rep sočnog račića.

„Ovaj, ti i Persi niste bili jedini ljudi koji su mi nedostajali."

Upitno je nakrivio glavu u stranu.

„Di je takođe nestala", rekla sam. ,,U stvari, nije iščezla bez traga i glasa kao ti." Kucnula

sam po njegovom gipsu. „Znam gde se nalazi. Imala je neku besmislenu plastičnu operaciju

zatezanja lica i sada se krije u banji u Kvinslendu koja se zove Silver springs dok ne bude

spremna da izađe u javnost. Naravno, niko joj ne brani da uzme slobodne dane, ali volela bih

da mi je to rekla na vreme. Interesantno, ali kao da je izabrala pravo vreme da odmagli, zato

što su baš juče u radnju svraćali neki čudni tipovi da je traže. Nimalo mi se nije svidelo kako

izgledaju."

„Kakvi čudni tipovi?", upitao je Džejms, zaškiljivši.

„Čekaj da raspravimo nešto", nastavio je, krajnje ozbiljno. „Prvo su došla dva otrcana lika

u odelima, a onda dva prepredena lika u kožnim jaknama, zar ne?"

Klimnula sam glavom.

„Kod druge dvojice - jedan je imao bradu kao Džordž Majki i veliki zlatni ručni sat?"

„Jeste", rekla sam, pomalo iznenađeno. „Poznaješ ih?"

„Sranje", procedio je Džejms i glasno uzdahnuo. „Ti gadovi su mene sredili. Dobro je što

su tražili nju, a ne tebe, ali izluđuje me i sama pomisao da su se muvali u tvojoj blizini.

Prokleti plaćenici."

„O, bože", rekla sam. „Učinilo mi se da su u tom fazonu. Zašto misliš da su tražili Di?"

„Rade za njenog muža. Verovatno ih je on poslao da je traže."

„Ali zar je moguće da on ne zna da je ona u Silver springsu?", upitala sam naivno.

„Ako je uopšte tamo", rekao je zamišljeno Džejms, „da li si se čula s njom?"

„Nisam", odgovorila sam, osećajući se kao najveća glupača. „Ostavljala sam joj poruke na

mobilnom, ali pre nego što je otišla rekla mi je da tamo ne dozvoljavaju telefoniranje."

„Mislim da bi trebalo da je pozovemo", rekao je Džejms.

Lupkao je nervozno prstima po krevetu. Mogla sam da osetim kako mu misli lete. Baš kao

i meni.

„Džejmse, ko su onda bila ona dvojica koji su prvi dolazili u radnju?", upitala sam.

,Verovatno policija", rekao je Džejms. ,Već neko vreme vrebamo pravu priliku. Dobro je

što su u igri - dok god su to pravi panduri."

„Mogu li da se poslužim tvojim mobilnim?", upitao je iznenada. „Trenutno ne mogu da

koristim svoj. Rizikovao bih i tvoju i svoju sigurnost, znaš već. Moramo da obavimo nekoliko

poziva."

Prvo je pozvao Silver springs. Rekli su da Di nije tamo i da je od njene poslednje posete

prošlo više od godinu dana. Kad sam to čula, osetila sam mučninu.

Potom je pozvao Spajdera.

„Ćao, Spajdermene", rekao je vedro. „Jeste, ovde je sa mnom, lukavi stvore. Da, hvala ti.

Čoveče, pametan potez. Tvoj sam dužnik. Slušaj, stvar počinje da se zakuvava u vezi sa ona

četiri paćenika. Gospođa Salivan je nestala, a plaćenici što su me sredili, posetili su Ant u

radnji. Izgleda da su ranije tog dana bili i panduri, a ja ne želim takve likove u njenoj blizini.

219

Mislim da neću moći više dugo da čekam. Pozvaću O'Haru. Ne možemo više da se igramo

skrivanja, postalo je suviše opasno."

Čula sam kako Spajder psuje s druge strane žice. Džejms je odmakao slušalicu od uveta.

„Znam da je pandur pička neviđena, Spajdere, baš si to lepo sročio, ali opasni plaćenici su

bili u radnji moje žene i neću više da rizikujem. Sada imamo dovoljno o njima da bismo mogli

komotno da ih nabodemo. Zvaću onog momka u Heraldu, ukoliko nas O'Hara ispali, OK?"

Začuo se još jedan plotun sočnih prostakluka s druge strane i Džejms je prekinuo vezu,

smejući se.

„Da li sve to još uvek ima veze s Bolnicom kralja Džordža?", upitala sam.

„To i još tri prelepe građevine koje planiraju da pretoče u beton. Tvoj prijatelj gospodin

Torogud je u govnima do guše i mislim da imam dovoljno dokaza da ih sve pritisnemo."

Primetila sam da umesto 'ja' često koristi 'mi', ali nisam prokomentarisala. Džejms je odmah

pozvao O'Haru, ko god da je to bio. Po svoj prilici je poznavao Džejmsa i strpljivo je slušao

dok mu je Džejms ispričao skraćenu verziju dosadašnje priče, uključujući i zabrinutost za

ličnu bezbednost Di Salivan. Džejms je zakazao susret s njim već za sutra ujutru.

Onda je pozvao novinara iz Sandej morning heralda, kojeg mi je ranije već spominjao. Bio

je to jedan od dobrih momaka, objasnio je Džejms i ako bude saznao celu priču u isto vreme

kada i policija, biće to pravi potez jer će istovremeno s njom izaći u javnost. Uredio je da se

sastane s njim takođe sutra. Jedina stvar koju mu nije ni spomenuo ticala se Di.

„Policija ima mnogo veće šanse da je pronađe ako Frenki - i ostali - ne budu znali da je i oni

traže", objasnio mi je.

Na kraju je ponovo pozvao Spajdera i ukratko mu ispričao kako stoje stvari. Posle svega se

zavalio u svoje jastučiće i uzdahnuo.

„Hoće li uskoro sve biti gotovo?", upitala sam.

„Tek kada pronađemo Di", rekao je. ,yrio je moguće da se oporavlja od plastične operacije

negde drugde, ali hoću da budem sasvim siguran. Isto tako se nadam da ću moći od svega

ovoga da se odmorim dok ovi nitkovi budu u pritvoru. Tada ću sa zadovoljstvom da serviram

sve dokaze koje sam sakupio protiv njih.« Zastao je na trenutak. „Možda ćeš i ti biti pozvana

da svedočiš, znaš,,, nastavio je mekše. „Nemaš ništa protiv?"

„Zaboga!", uzviknula sam. „Nikada se toga ne bih setila, ali pretpostavljam da ću pristati.

Bljak. Užas. Stvarno grozno. Nikada u životu nisam bila u sudnici."

„Ne brini", rekao je Džejms, stegnuvši mi ruku. „Reći ću Spajderu da te poduči. Ima

pozamašno iskustvo u tome, kao što si mogla da pretpostaviš."

„Da li Spajder radi s tobom na ovom slučaju?", upitala sam radoznalo.

„On ga u stvari ne odobrava sasvim, po njemu je previše blisko saradnji s policijom, ali

pokriva me kada je to potrebno. Kao što sam ti rekao, on mi ie najbolji ortak."

Pogledala sam ga ne znajući ni sama kako to dalje da podnesem. I dalje mi nije bio sasvim

jasan njihov odnos.

„Ne sviđa ti se Spajder, je 1' da?", upitao je Džejms tiho.

„Drag mi je", rekla sam, „ipak mi je dao tvoju adresu. Takođe je bio ljubazan prema meni u

fitnes centru, ali nekako... nikada nisam srela nekog kao što je on." Tražila sam najbolji način

da izbegnem izraz 'prljavi motociklistički prostak'.

,,U suštini je duša od čoveka", rekao je Džejms. „Ali, pretpostavljam da se pitaš zašto je

moj najbolji prijatelj prljavi stari motociklista?"

„Otprilike", priznala sam.

Uzdahnuo je.

„Moram da ti kažem nešto što će mi pasti veoma teško, Antonija. U proteklih nekoliko

dana imao sam dovoljno vremena da duboko razmislim o svemu i mislim da ćeš razumeti

kada ti budem sve ispričao. Možda će to promeniti tvoja osećanja prema meni, ali bar će ti

pomoći da razumeš."

,,OK", rekla sam, osećajući kako mučnina raste u meni. Staje sledilo? Da nisu bili

ljubavnici?

„Spajder je moj najbolji ortak", počeo je Džejms. „Upoznao sam ga u zatvoru. Ležali smo

zajedno. Iza rešetaka se ljudi naročito zbližavaju."

Nemo sam zurila u njega. Nikada nisam upoznala kriminalca i tada sam upravo saznala da

s jednim već mesecima spavam.

Džejms se gorko nasmejao.

„Znam šta misliš,,, rekao je. „Ali, ne pljačkam banke. Spajder pljačka, ali ja ne. Učestvovao

sam u protestu protiv toksičnog otpada u Nacionalnom parku. Podmetnuo sam bombu u

kancelarijama Biroa za urbanizam i izgradnju i ometao bagere i građevinska vozila u radu,

zatim sam izvređao čoveka iz obezbeđenja koji je pokušao da me zaustavi. Nisam ponosan na

to što sam ga povredio - čovek je samo radio svoj posao - ali, ponosan sam na razloge zbog

kojih sam to učinio. Dobio sam pet godina. Odležao sam skoro tri."

221

Ćutala sam. Prosto nisam znala šta da kažem.

„Spajder je već bio unutra", nastavio je Džejms. „Ležao je deset godina zbog oružane

pljačke i to mu nije bio prvi prekršaj. U početku me nije primećivao, ali jednog dana kada sam

prolazio pored njega desilo se da ga je jedan prilično gadan tip s velikim ambicijama napao

nožem. Izbio sam mu nož iz ruke i polomio mu ručni zglob. Spajder se od tada brinuo o meni,

kao rođeni brat. Unutra vladaju surova pravila i ne znam šta bi se dogodilo sa mnom da nisam

imao Spajderovu zaštitu."

Pogledao me je, delujući zadovoljno što posle svega što mi je ispričao nisam potrčala ka

vratima.

„Izašao sam prvi", rekao je. „A, kada je Spajder uslovno pušten dve godine kasnije, učinio

sam sve što je bilo u mojoj moči da mu pomognem da ostane čist. To je bilo obećanje koje

sam mu dao. Godinu dana pre nego što je otišao u zatvor rodila mu se ćerka i jednog dana sam

ga zatekao kako plače u svojoj ćeliji. Bilo je to kada je ona trebalo da pođe u školu, a on nije

bio tamo da je odvede. Tada se zakleo da više nikada neće dozvoliti da zaglavi iza rešetaka.

Obećao sam da ću mu pomoći. Našao sam mu posao u fitnes centru. Tako je postao moj

najbolji prijatelj. Pazimo jedan na drugog. Znam daje malo neotesan, ali stvarno ima dobro

srce - kao što si danas i sama otkrila."

Ćutke sam ga gledala. Bila sam u nekoj vrsti šoka, ali to je objašnjavalo mnoge stvari -

tajnovitost, misteriju, činjenicu da se ponašao toliko neobično. Prebirala sam po svojim

osećanjima, nešto kao kada vas zaboli zub pa jezikom pokušavate da napipate koji. Hoće li

sve ovo promeniti moju ljubav prema njemu? Naravno da neće. Bio je u zatvoru. Pa šta? Nije

bio tamo ni zbog silovanja niti zbog otimanja novca staricama.

„Hoćeš li opet da uradiš nešto slično?", upitala sam. „Da uprskaš stvar?"

Odmahno je glavom. „Definitivno ne. To je bio mladalački hir. I dalje jako osuđujem sve te

ljude koji žele da grade profitabilne tržne centre gde god požele ne mareći što ruše nešto

mnogo vrednije, ali znam da nasilje nije odgovor. Sada radim samo pošteno i za Organizacija

za očuvanje starina i pokušavam da uhvatim te protuve zakonski. Uspeo sam da spustim svoj

bes na najniže tačke i nikada više neću napraviti sličnu grešku."

Jedno vreme smo se gledali u tišini. Progovorio je prvi.

„Da li te ovo odbija od mene, sada kada si otkrila da si u vezi s bivšim robijašem?", upitao

je oprezno.

Po izrazu njegovog lica mogla sam da zaključim da je ovo bilo ozbiljno pitanje.

„Ni najmanje", odgovorila sam, takođe ozbiljno.

„Dobro je", rekao je s vidnim olakšanjem. „Zato što stvarno nisam znao kako da se

Donašam. Imao sam osećai kao da sam raniie orema tebi bio neiskren, ali sam se ujedno plašio

da te ne izgubim ako saznaš istinu. Da li sada razumeš zašto sam mislio da naši životi nikada

neće moći da se spoje? Ti se družiš s 'fensi' slojem, a ja s bivšim lopovima. Nisam video način

na koji bismo ikada mogli da spojimo naše svetove."

„Pa, nikada mi nisi objasnio po čemu je taj 'fensi' sloj s kojim se družim bolji od Spajdera",

rekla sam. „Jedina razlika između njega i Rodžera Toroguda je u skupocenim odelima

poznatih kreatora i kućama od nekoliko miliona dolara."

,,I u nekoliko komada sapuna", dodao je Džejms smeškajući se. „Ali, šta mi tu možemo?"

Prvo što mi je palo na pamet kada sam se sledećeg jutra probudila - pošto sam se kao i

obično, nadivila prelepom muškarcu koji je ležao pored mene - bila je Di.

Džejmsa sam probudila nežno mu poljubivši kapke, obraze, čelo, nos, bradu i usne.

Promeškoljio se, zevnuo i još bunovan pokušao da se popne na mene. Ubrzo je s

negodovanjem shvatio da je teškim kalupima od gipsa prikovan za krevet.

„Sranje", procedio je. „Zaboravio sam da su mi noge od olova. Penji se jahačice Ant!"

„Stvarno si nezaustavljiva ljubavna mašina!", uzviknula sam razdragano. „Čekaj malo.

Mogli bismo da se zezamo do mile volje, ali ja sve više brinem za Di. Možda je vezana u

nekom prtljažniku. Ne zaboravi na sastanke koje si zakazao za ovo jutro."

„Do đavola", rekao je Džejms, odmahujući glavom. „U pravu si. Na kratko sam na njih

zaboravio. Vidiš kako utičeš na mene. Osim toga, prošla noć je bila duga ali presudna -

ispovest, oproštaj, pomirenje, ljubav - mislim da sam pomalo sluđen, ali iznad svega srećan

čovek."

Bacio je pogled na svoj ručni sat.

„Za sat vremena treba da se vidim sa O'Harom. Moraćeš da mi pomogneš da se obučem",

rekao je uz bezobrazan osmeh.

„Naravno", rekla sam, „posle tolikog skidanja to će biti pravo osveženje."

Oblačenje je prilično potrajalo, ali sam na kraju uspela da spustim Džejmsa do svojih kola,

zajedno s raznim fasciklama, fotografijama i kesama s video-trakama.

„Kakav je plan?", upitala sam.

223

„Odvezi me u policijsku stanicu na Sari hilsu. Oni će takođe biti voljni da popričaju s

tobom o Di, ali ja ću im reći da te u toku dana posete u radnji. OK?"

„Šta da im kažem?", upitala sam, osećajući kako u meni raste panika. Na televiziji sam

odgledala dovoljno emisija o policajcima, pa sam podozrivo očekivala razgovor s njima.

„Istinu", rekao je Džejms. „Običnu i surovu istinu, onako kako je ti vidiš. Nemaš šta da

sakriješ."

Pogledala sam ga u retrovizoru. Ležao je nalonjen na vrata dok su mu noge bile nepomično

opružene na zadnjem sedištu.

„Zaboga, kako ćeš se vratiti kući iz policijske stanice?", upitala sam.

,,O'Hara će to učiniti s velikim zadovoljstvom kada mu budem sve ispričao i pokazao

dokazni materijal. Verovatno će mi naručiti limuzinu", rekao je suvo.

„Ne brini, Antonija, više neću morati da se krijem", nastavio je vedrije. „Posle razgovora sa

O'Harom moći ću nesmetano da koristim svoj telefon jer će me čuvati njegovi ljudi. Tada ćeš

moći da me pozoveš kad god poželiš."

Ovo nije bilo prvi put da to čujem.

„Obećavaš?", upitala sam piskavim glasićem.

„Obećavam."

Kasnije tog jutra, dva tipa u jeftinim odelima ušla su u radnju, dok je žena policajka ostala

na ulici. Strpljivo su sačekali da uslužim nekoliko mušterija. Kada smo konačno ostali sami

bez ustručavanja su mi prišli i pokazali svoje bedževe.

„Tražimo Di Salivan", rekao je jedan.

,,I ja je tražim", odgovorila sam. „Nisam je ni videla ni čula duže od nedelju dana i ozbiljno

strahujem da joj se nešto nije dogodilo."

Istakla sam znak 'zatvoreno', skuvala čaj za sve i ispričala im sve od početka do kraja - kako

sam upoznala Di, o njenom uzdržanom ponašanje, zatim kako smo zajedno ušle u posao pa

sve do njenog poslednjeg čudnog telefonskog poziva i priče o odlasku u Silver springs.

Kada sam završila, upitali su da li znam još nešto što bih mogla da im kažem o Di, bilo šta.

„Možda to vama zvuči nevažno", pojasnili su, „ali i najmanji detalj može da nam bude od

velike pomoći."

Ispričala sam o njenim redovnim odlascima na tretmane lepote i dala im imena nekih od

kozmetičkih salona koje je posećivala. Međutim, postojala je jedna stvar koju nisam mogla da

im otkrijem - nisam im spomenula njeno tajno skroviše u Bajronu, a sve više me je opsedala

misao da je ona zapravo tamo.

Posle četrdeset pet minuta pitanja i odgovora, njihova poseta se napokon završila i s

olakšanjem sam pomislila da će otići, međutim, jedan od detektiva - koji se predstavio kao

Džordž - vrlo me je iznenadio svojom pronicljivošću.

„Šta možete da nam kažete o Suzi Torogud i Niki Majer?", upitao je ne skidajući pogled s

mog lica. „Kada ste ih poslednji put videli?"

„Nemojte mi reći da su i njih dve nestale", našalila sam se.

Detektivi su se značajno pogledali. Bili su mrtvi ozbiljni.

„Samo pokušavamo da izgradimo profil svake od njih", objasnio je Džordž, neobavezno.

,,U vezi s još jednim slučajem koji trenutno istražujemo."

Ispričala sam im sve čega sam mogla da se setima, uključujući i Suzino čudno ponašanje

kada me je iznenada otkačila posle vrlo ljubaznog odnosa s početka. To ih je veoma

zainteresovalo i hteli su da znaju kada se to tačno dogodilo. Primetila sam pramenu u

njihovom ponašanju kada sam im rekla da je njen odnos prema meni zahladio sredinom

aprila. Njima je to verovatno imalo neko značenje, ali meni je to bio gubitak više.

Pozvala sam Džejmsa čim su otišli, i iznenadila se kada se odmah javio na telefon.

„Ćao lepotice", rekao je. U pozadini se čuo metež i saobraćaj. Očigledno nije bio kod kuće,

niti u policijskoj stanici. „Sa Spajderom sam i momcima", rekao je. „Pijemo kafu u ulici

Viktorija. Tako je dobro opet biti napolju, iako još uvek ne mogu da hodam. Spajder se nije

mnogo obradovao kada je video da su me dovezla policijska kola."

Začulo se graktanje i smeh koji su bez sumnje bili Spajderova reakcija na Džejmsove reči.

Nešto mu je odgovorio i ovaj se slatko nasme- jao. Očigledno su se odlično zabavljali.

„Izvini, dušo", rekao je kada se malo uozbiljio. „Ne mogu da pričam dok su ovi huligani

oko mene. Ispričaću ti sve kada se budemo videli kasnije. Moram da se vidim s momkom iz

Heralda. Samo što nije stigao."

„Gde ćemo se videti?", upitala sam, zvučeći patetično. Još uvek nisam bila sasvim sigurna

da neće opet nestati. To je bilo jače od mene.

„Ovaj, mislio sam da provedem neko vreme kod tebe", rekao je snebljivo. „Ako nemaš

ništa protiv."

„Naravno da nemam ništa protiv", rekla sam, trudeći se da ne zvučim previše oduševljeno.

„Tom će biti presrećan."

225

U pozadini sam mogla da čujem grohotan smeh 'momaka'.

„Hej", rekla sam iznenada. „Daj mi Spajdera. Hoću nešto da mu kažem."

Začulo se krckanje, praćeno muškim šegačenjem, a onda sam začula poznati glas.

„Zdravo", rekao je Spajder promuklo.

„Ćao, Spajdere", uzvratila sam. „Ovde Antonija..."

,,Au, da, devojka Džekija Čena. Kako si?"

„Vrlo dobro - hvala ti. Stvarno si nam učinio veliku uslugu, Spajdere. Cenim to."

„Ma daj, u redu je", rekao je. „Samo sam brinuo o svom ortaku. Ponekad se ponaša kao

pravi tupadžija."

,,E, pa to je moj tupadžija, hvala lepo. I nemoj to da zaboraviš."

Zagrmeo je od smeha i pre nego što je prekinuo vezu u daljni sam čula kako je

prokomentarisao 'Baš je lujka' glasom punim simpatija.

Persi je napokon bio kod kuće kada sam se te večeri vratila iz radnje. Bučno je seckao

povrće, očigledno još uvek ne želeći da priča sa mnom. Tom je bio prikovan za televizior, i

gledao Majmune na videu - glasno recitovanje uvodnog teksta koji je počinjao rečima 'Nekada

davno, pre majmuna...', bio je novi vid njegove zabave - tako da sam iskoristila priliku da s

Persijem sredim odnos koji je počeo polako da me opterećuje. Sela sam na jednu od stolica za

kuhinjskim stolom na kojem je predano seckao i dodala mu šargarepu.

„Persi, možemo li da porazgovaramo?", upitala sam zvanično.

„Zavisi od toga šta hoćeš da kažeš,,, rekao je ne pogledavši me.

„Pa, počeću sa izvini", rekla sam.

Podigao je glavu i pogledao me u oči.

„Prihvatam izvinjenje", rekao je i vratio se seckanju. „Nastavi."

Prebirala sam po glavi, tražeći prave reči opravdanja.

„Ono što sam pre neki dan rekla o Džejmsu", dodala sam. „Moraš da znaš da to nisam

mislila ozbiljno. Bila sam tako zbunjena što me je napustio i pokušavala sam da pronađem

način da ublažim bol."

„Razumem", rekao je. „I meni je žao. Preterao sam. Ne znajući pogodila si veoma bolnu

tačku. Kaži mi ima li nekih vesti od Džejmsa

rsA ni?"

„Da, od oboje", rekla sam. „Otvoriću nam flašu vina, ovo će potrajati."

Ispričala sam mu celu priču. Od događaja u Bolnici kralja Džordža i objašnjenja zašto smo

tamo proveli noć, preko posete Spajderovog ćelavog prijatelja na motoru i našeg odlaska na

Bondi bič, pa sve do posete dvaju detektiva mojoj radnji. Jedina stvar koju mu nisam spom-

injala bila je Diina kućica na plaži. Obećala sam joj da to nikome neću reći i nameravala sam

da održim reč - uostalom, još uvek sam bila u dilemi šta bi trebalo da uradim u vezi s njom.

Persi je prvi put sedeo i slušao ne prekidajući me svojim neozbiljnim komentarima i ne

zapitkujući o detaljima iz mog seksualnog života. Na kraju sam najavila da će Džejms -

zajedno sa svojim gipsom - provesti neko vreme kod nas. Ispružio je ruku i izvadio iz kese još

tri šargarepe.

„Treba mu jaka hrana", rekao je. „Skuvaću mu i malo pileće supe. Odlična je za oporavak."

Ustala sam, ali me je Persi uhvatio za ruku.

„Moram nešto da ti kažem", dodao je. „Hoću da znaš zašto sam onako reagovao kada si

spomenula Džejmsovo veslanje."

Sela sam nazad i sipala sebi još jednu čašu vina.

„Nekada sam bio zaljubljen, Antonija", rekao je s najtužnijim osmehnom na licu. „Dok

sam bio na Oksfordu i kada sam bio vrlo mlad i vrlo glup. Iz Etona sam direktno otišao u

Triniti i postao pravo malo arogantno govno, ali kada sam prvi put ugledao Džeka na

konsultacijama, znao sam da je onaj pravi."

Uzeo je veliki gutljaj vina i smestila sam se udobnije da ga saslušam.

„Džek je bio iz Solforda, dečko iz radničke klase", rekao je. „Kao stipendista bio je

primeran student. Ako se izuzmu moji nesvakidašnji počeci, bio sam prilično privilegovan.

Kao i većina mojih starih školskih drugova nemilice sam traćio dragoceno vreme. Zanimale

su me samo žurke, odlasci u klubove i telesna uživanja. Učenje sam potisnuo u drugi plan.

Džek - sin rudara - zahvalno je iskoristio priliku koja mu se ukazala, ne gubeći vreme i

energiju na bilo šta što se nije ticalo njegovog obrazovanja i prosperiteta.

Bio je prelep - plav i visok, širokih ramena, ali poznavao sam mnogo lepih mladića. Nije u

tome bila stvar. Džek se razlikovao od svih njih jer je imao najbriljantniji um na koji sam

ikada naleteo.

Uprkos svim mojim klasnim predrasudama - svesna si da su one kod mene bile mnogo

dublje ukorenjene, budući da nisam imao osiguran položaj u društvu - postao sam opčinjen

njime i začudo i on je osećao isto prema meni.

227

Upustili smo se u strasnu vezu. Grčka poezija, letenje do zvezda - sve je to sudbina, draga

moja. Kada vidim tvoje lice posle noći provedene s Džejmsom, setim se kako sam se osećao s

Džekom u tom periodu ljubavi i zanosa. Bio sam lud za njim."

Klimnuo je tužno glavom više za sebe, i zapalio jednu od svojih crnih cigareta. Zapalila

sam i ja jednu. Persi nikada sa mnom nije podelio nešto slično.

„Gledano iz današnje perspektive", nastavio je, „kada su odnosi mnogo manje rigidni,

teško je razumeti moje tadašnje ponašanje, zato što sam siguran da sam s Džekom mogao da

budem srećan do kraja života. Ali, učinio sam nešto strašno, Antonija."

Srknuo je još malo vina. I ja sam. Shvatila sam da sam ga nesvesno oponašala, trudeći se da

ga ničim ne ometem u priči.

„Bio sam član elitnog kluba 'Blagards'. Bio je to najotmeniji sloj u Oksfordu u to vreme i

osećao sam se strašno ponosno što sam bio deo njega. Neki momci, kojima su odbili članstvo,

napustili su koledž i vratili se kući. Ni sam ne bih mogao da podnesem takvo poniženje. Svako

ko je želeo da se uzme u razmatranje radi prijema u klub morao je da ima veze s nekom

plemićkom porodicom ili da bude autor neke skaradne pesme u jampskom petercu koja je

morala da bude dovoljno zabavna ostalim članovima kluba. Apsolutno sranje, ali meni je to

tada bilo strašno važno. Svi smo bili homići, ali o tome se nije pričalo, jednostavno se

podrazumevalo.

I tako, jedne večeri dok sam se teturao glavnom ulicom sa svojim blagardskim ortacima -

suvišno je reći da smo svi bili pijani - Džek nam je dolazio u susret. Jedan iz našeg društva

uzviknuo je 'Eno ga rudarski sin u kojeg je Hiver zaljubljen. Hajde, Bivere - tako su me zvali

- izjavi mu ljubav.'

Na licu mesta sam na latinskom izveo improvizovanu verziju klasičnog dela u kojem je

Džek bio samo lepuškasti katamit - sodomski rob, ako nisi znala. Svi moji prijatelji su to

smatrali neverovatno zabavnim. Džek me je samo pogledao kao ranjeni pas i otišao svojim

putem.

Ogrezao u aroganciji i pun sebe, zaista sam mislio da će prozreti smešnu stranu cele

situacije i da će sve biti u redu kada se ponovo budemo videli. Bio sam ubeđen da će misliti

kako sam pametan. Grdno sam se prevario. Nikada više nije progovorio reč sa mnom. A oni

predivni ortaci iz kluba, koje sam smatrao svojim posebnim prijateljima, surovo su me izdali.

Otvoreno proklamovanje homoseksualne ljubavi nije bilo dozvoljeno, čak i u tako perverznim

krugovima."

Srknuo je još malo vina i teško uzdahnuo.

„Sada ću nešto da ti pokažem", rekao je, zaronivši ruku u svoju tkanu torbicu. Trenutak

kasnije iz nje je izvukao svoj novčanik iz kojeg je izvadio staru crno-belu fotogrfiju. Na njoj

je bio prelep mladić, tip Ruperta Bruka, ali za nijansu muževniji, koji je ležao u čamcu držeći

u ruci flašu piva, i gledao u fotoaparat blistavo se osmehujući.

„Ovo je Džek", rekao je.

„Jao, Persi", rekla sam, skoro šapatom. „Tako mi je žao. Sada mi je jasno zašto su te

uvredile moje snobovske primedbe. Šta se dogodilo s Džekom?"

„Diplomirao je s najvišim ocenama. Nikada više nije progovorio sa mnom, a ja sam uskoro

digao ruke od studija. Možda se sećaš da nikada nisam diplomirao, sada znaš pravi razlog.

Onog dana kada sam odlazio, ostavio mi je poruku u sandučetu. Pesmu u svršenom jamb

skom petercu na temu šta se desi kada pokušaš da se izdigneš iz sopstvenog sveta sa

fantastičnim ilustracijama u temperi ili nečem sličnom. Nažalost, pesmu sam uništio."

„Jesi li ga posle toga ikada video?", upitala sam.

»Ma video sam ga bezbroj puta«, rekao je Persi kroz gorak osmeh. »Ali, i dalje ne priča sa

mnom. Džek je vlasnik multinacionalne izdavačke kuće - užasno je važan lik, Fajnenšal

tajms ne prestaje da piše o njemu. Često smo bivali na istim žurkama, ali mi je Džek svaki put

okrenuo leđa, iskreno, ne krivim ga. Poslednje što sam čuo jeste trač da je postao vitez. Novi

laburistički plemić homić. Ironično, zar ne?«

Ustala sam sa stolice i toplo ga zagrlila.

Potapšao me je po ruci, pomalo odsutno.

„Nema veze, dušo, sve je to daleka prošlost. Bilo pa prošlo. Ali, i dalje me ponekad čini

alergičnim na snobizam, to je sve. A sada ću za tvog Džejmsa da napravim ukusnu pitu od

jabuka. Kada pojede jedno parče moje pite, osećaće se mnogo bolje. Videćeš."

Vezao je svoju nabranu kecelju i počeo da mesi testo kao vesela mlada.

Džejms je stigao malo pre večere - opružen na zadnjem sedištu taksija - jeli smo zajedno

kao porodica i to u dnevnoj sobi gde je on ispruženih nogu leškario na sofi dok mu se Tom

brže-bolje ugnezdio među nogama. Na Persijevo neizmerno zadovoljstvo Džejms je pojeo tri

parčeta njegove pite od jabuka.

229

„Držim li pravilno kašiku, Tome?", upitao je Džejms vragolasto i Persi me je uhvatio kako

se smeškam.

„Džejmse, dušo, molim te nemoj da se stidiš, uzmi još pite", rekao je. „Napravio sam je

specijalno za tebe. Izvoli - samo jedno parčence. I par kapi krema da ne bude samo."

„Narode upropastićete me", rekao je Džejms otkopčavajući farmerke. „Bogovski me

hranite, a ne mogu da vežbam. Kada se ugojim i otromboljim više nikom neću biti

simpatičan."

„Meni ćeš uvek biti simpatičan", rekao je Tom. »Mogu li da ti se potpišem na gipsu? Moja

drugarica Hermiona slomila je ruku i svi smo joj se potpisali na gips. Ja sam krišom, dok nije

gledala, napisao 'bum'*. Posle je gips sačuvala. Mogu li ja da sačuvam tvoj?"

„Ne možeš, odvratna ideja, ali možeš da se potpišeš,,, nasmejao se Džejms. „Samo nemoj

nešto nepristojno."

„Nacrtaću te u kung fu pozi", rekao je, skidajući poklopac s ljubičastog flomastera. „Tako

će ljudi znati šta ti se dogodilo."

Nismo želeli da ga razuveravamo.

*

Vodanje Džejmsa gore-dole stepenicama bio je pravi podvig - baš kao i ubeđivanje Toma

narednog dana da mora u školu, jer je rekao da će ostati kod kuće i 'pomagati' Džejmsu - bila

je prava radost što je moj lepi muškarac bio kod kuće sa mnom. Uhvatila sam sebe kako

pomišljam da se uštinem, ne bih li bila sigurna da je on zaista tu i da ne moram brinuti o tome

kada ću ga opet videti.

Persi se ponudio da pripazi na radnju, tako da sam Džejmsa imala ceo dan za sebe. Igrali

smo bekgemon dok nam se nije zamaglilo pred očima i pijuckali čajeve (Džejms biljne, a ja

erli grej), ostatak dana proveli smo leškareći na sofi, ćaskajući o svemu i svačemu. Priuštila

sam mu i veoma zanimljivo kupanje sunđerom.

Međutim, sve vreme dok sam s Džejmsom letela od sreće, nešto me je kopkalo. Di. Od

posete policije još uvek nismo čuli ništa o njoj. Konačno sam odlučila da odem i otkrijem

krije li se u svojoj tajnoj kućici.

*Na engleskom bum znači stražnjica.

Prebirala sam po glavi kako da objasnim Džejmsu da moram otputovati na dva-tri dana,

kada sam primetila da me netremice posmatra.

„Na tebe je red, Ant", rekao je ne skidajući pogled s mog lica. „Ali ti si miljama daleko. Sta

te muči? Kaži mi."

Glasno sam uzdahnula.

„Znaš kako je kada nekome nešto obećaš i kada osećaš da prosto moraš da održiš

obećanje?", upitala sam.

Džejms je klimnuo glavom. „Kako da ne. U glavi mi je zaključano toliko Spajderovih

prljavih tajni da sam počeo polako da ih zaboravljam."

„Slušaj, jednoj osobi sam nešto obećala - i možda ću morati da odem na par dana da bih

održala reč. Ne mogu da ti kažem ni o kome je reč ni kuda idem. Razumeš."

Netremice me je gledao.

,yerovatno. Ali, kaži mi samo jednu stvar - ima li to neke veze s Di?"

„Možda", rekla sam nerado.

„Misliš da znaš gde se nalazi?"

„Možda da, možda ne", oklevala sam.

„Pa, to je dobro, ali jesi li sigurna da nećeš prvo da kažeš policiji? Ne zaboravi da je njen

muž poslao svoje ljude da mi prebiju noge. Neću da dozvolim da se nešto slično dogodi i tebi.

Je 1' ti jasno?"

„Sigurna sam 99,9% da niko ne zna gde je ona - ali ja mislim da znam i zato moram da

odem i uverim se."

,,I nećeš da mi kažeš?"

Odmahnula sam glavom. „Obećala sam."

,,U redu, idi mada mi se to nimalo ne sviđa." Nakratko se zamislio, a zatim me uhvatio za

ruku. „Obećaj da ćeš me zvati na svakih sat vremena, gde god da se nalaziš."

Verovatno sam izgledala skeptično.

„Antonija, mrtav sam ozbiljan, to su opasni ljudi."

,,OK, telefoniraću na svakih sat vremena. Krećem sutra ujutru, čim svane."

Otišla sam na sprat da rezervišem avionsku kartu i kada sam prekinula vezu, učinilo mi se

da sam čula skoro neprimetni klik s donjeg telefona.

Sledećeg jutra, čim se budilnik oglasio, začulo se kucanje na vratima.

„Uđi", viknula sam.

231

Persi je ušao u sobu noseći dve šolje čaja i spustio ih na noćni stočić.

„Samo proveravam da li ste budni", rekao je. „Ovo će vas verovatno zanimati."

Bacio je dnevne novine na krevet i izašao. Pažnju mi je skrenuo monstruozno veliki naslov

na prvoj strani Sandej morning heralda 'Malverzacije vredne 20 miliona dolara u Ministarstvu

za urbanizam i razvoj'. Ispod njega nalazila se preteča fotografija Rodžera Toroguda. U

donjem delu nalazila se manja Frenkijeva fotografija na kojoj izgleda mračno kao sam đavo.

Telegraf je imao sličan naslov. SKANDAL! pisalo je velikim slovima. 'Ministar prodao

sidnejsku luku za 20 miliona dolara'.

Prateće priče detaljno su opisivale kako je policija tajnom istragom otkrila nelegalni

finansijski sporazum između ministra i 'osnivača radova, Frenkija Salivana', u kojem je

Torogud obećao da će Salivanu odobriti urbanističke uslove i obezbediti dozvolu za izgradnju

i to za svega 20 miliona dolara.

„Policijska istraga?", procedila sam i pogledala u Džejmsa očekujući potrvrdu svojih reči.

„Pa ti si sve ovo odradio sam - a vidi koliku cenu plaćaš." Kucnula sam prstima po gipsu.

„Nema veze", rekao je. „Najvažnije je da su Salivan i Torogud razotkriveni i da je plan za

igradnju odbijen. Ne želim nikakve medalje za zasluge - samo hoću da Bolnicu kralja Džordža

ostave na miru."

Nastavila sam da čitam, ali do kraja teksta nijednom nije spomenut ni Piter van der Garden

niti Dejvid Majer.

„Zašto nisu spomenuli gosopdina P?", upitala sam Džejmsa. ,,I on je umešan, zar ne?"

„Jeste, ali čak ga se i policija plaši", odgovorio je Džejms. „Bojim se da je 'nedodirljiv'.

Niko mu ništa ne može. Pazi kad ga nema ni na jednoj fotografiji, a slikao sam ga u Kralju

Džordžu - ostala trojica se jasno vide, ali on je bio dovoljno mudar i nije prilazio previše blizu

našim kolima. Predstava koju si izvela bila je dovoljna da skrene pažnju ostalih triju idiota. I

moju, naravno, kada smo već kod toga."

Nestašno mi je namignuo, na šta sam porumenela kao šiparica.

„Ali zašto nisu spomenuli onu protuvu Dejvida Majera?", upitala sam.

„On je sitna riba. Frenki je onaj kojeg zapravo žele, a Torogud je pao s njim zato što mu

nikad nije dosta. Sećaš se onog O'Hare s kojim sam se video? On je policajac koji je Frenkiju

godinama za tragom. Bio je presrećan kada sam mu doneo fotografije i još neke grozomorne

dokaze za koje bolje da ne znaš."

Vratio se čitanju Telegrafa i kada je okrenuo nekoliko stranica, iznenada je počeo da se

smeje, dodajući mi novine.

„Evo ga tvoj prijatelj Dejvid Majer", rekao je. Bila je to pričica u dnu stranice o društvenim

dešavanjima u gradu.

'Napuderisani plejboj u tuči s motociklistom', pisalo je u naslovu.

„Nastavi", rekao je Džejms. „Čitaj naglas. Hoću da uživam."

Zavalio se u jastuke i savio ruke ispod glave.

'Član visokog društva, kozmetički magnat Dejvid Majer...', čitala sam, 'zagrizao je više

nego što je bio u stanju da proguta kada se zakačio s redarom u jednom od noćnih barova na

Kings krosu u utorak uveče. Majer, koji je nedavno oporezovan zbog bankrotstva' - „bože,

nisam to znala" - 'odbio je da mirno izađe iz bara i udario jednog redara u lice. Na nesreću,

plejboja iz Dabl beja, koji se nedavno razveo' - ,,o, bože, ni ovo nisam znala" - 'redarev

prijatelj, motociklista, ugledao je scenu i uskočio mu u pomoć. Gospodin Majer se nalazi u

Bolnici sent Vinsent zbog slomljene vilice, zbog prilične ugruvanosti i frakture čašice oba

kolena. Opšte stanje je stabilno.'

Pogledala sam u Džejmsa razrogačenih očiju.

„Kada je reč o karmi", rekla sam. „Zaslužio je tako nešto. Kakav gad. Kada se vratim s

putovanja, podseti me da ti ispričam šta mi je Dejvid Majer jednom priredio."

,Već znam", rekao je tiho.

„Šta?!"

„Pokušao je da te siluje."

„Kako si saznao?", bila sam zaprepašćena.

„Persi mi je ispričao. Smatrao je da bi trebalo to da znam i bio je itekako u pravu."

Bacila sam pogled na novine. Motociklisti. Upitno sam pogledala u Džejmsa izvijenih

obrva. Nisam morala da postavljam pitanje.

„Spajder", prošaputala sam.

Odmahno je glavom.

„Nije Spajder", odgovorio je. „Već jedan od njegovih prijatelja."

Spustila sam lice među šake. To je bilo previše. Slomljene kolene čašice i brutalno

prebijanje ugledne gradske ličnosti.

„Ne brini, Skočice, ovo nije organizovano da bi ti bila osvećena", rekao je, privlačeći me

sebi. „Ovo je samo srećna slučajnost. Majer je stao na žulj mnogim ljudima i bilo je krajne

233

vreme da to plati. Zadužio se do guše i to kod onih koji ne trpe kada se kasni s vraćanjem

dugova. Na primer, ko želi da mu lice ostane u jednom komadu, ne sme nikada da zakine

svom dileru kokaina. Očigledno je mislio da njega ta pravila ne dotiču. Kada je reč o poslu,

nikada ne plaća svojim dobavljačima, a poznat je i po tome što iz čiste zabave siluje prosti-

tutke. Ima običaj da privede dvojke i ponaša se prema njima prilično siledžijski, a da im na

kraju ništa ne plati. Šta može jadnica da učini? Da vrišti? Da ode u policiju? On je umobolan

čovek, monstrum. Drago mi je što si se izvukla pre nego što ti nije učinio nešto gore. Imala si

sreće."

,,U to ime, živeli", rekla sam, podižući svoju šolju sa čajem.

Bila sam mnogo nervoznija nego što sam očekivala da ću biti, dok sam kasnije tog jutra

čekala svoj let na aerodromu. Pred polazak, Džejms mi je održao kratak kurs za privatnog

detektiva. Šteta što Tom nije bio kod kuće da nam se pridruži, verovatno bi uživao i sve

dovoljno ozbiljno shvatio, za razliku od mene koja sam se previše smejala da bih nešto zaista

zapamtila.

Prvo me je nagovorio da, osim svog telefona, ponesem i njegovu rezervnu bateriju za

mobilni, telefonsku karticu i puno sitnog novca, ako se nađem van dometa. Zatim mi je

pokazao nekoliko tehnika kamu- flaže da bih se kretala što neupadljivije, što je bilo sušta

suprotnost od Persijevog uobičajenog ponašanja koje je uvek imalo za cilj da ga što više ljudi

primeti.

„Ako se dovoljno potrudiš, možeš da budeš maltene nevidljiva", savetovao me je.

„Da, znam", uzvratila sam. „Nekada sam to radila u školi na časovima latinskog samo da ne

bih morala da menjam reči po padežima."

Bilo je tako zabavno kod kuće u dnevnoj sobi dok sam imitirala Hemfrija Bogarta, a

Džejms bacao jastučiće na mene, međutim, na javnom mestu bila sam prilično nesigurna,

svesna opasnosti koje vrebaju na svakom ćošku. Nisam mogla da izdržim da se ne osvrćem

oko sebe strepeći da me neko ne prati. Shvatila sam da to nema nikakvog smisla, ubedila sam

sebe da mije Džejms samo ulio paranoju i odlučila da mu telefoniram na svakih sat vremena

kao što smo se dogovorili, ali da svemu priđem mnogo opuštenije. Zašto bi me neko pratio?

Niko nije znao kuda idem.

Osećala sam nervozu kada sam se u iznajmljenim kolima zaustavila ispred Diine kućice.

Da li sam kršila dato obećanje time što sam došla da je obiđem? Da li sam se mešala u nešto

što zaista nisam mogla da razumem? Sedela sam u kolima, znojeći se na vrelom suncu,

grizući usne i pitajući se šta da radim. Bar nikome nisam rekla ništa o tome, pomislila sam, i

ako bude tu, bar ću moći da je uverim da će biti mnogo bolje da pozove policiju i saopšti im

da je s njom sve u redu.

Pozvala sam Džejmsa - bilo je tačno sat vremena od poslednjeg poziva - i kroz krčanje i

prekidanje veze, budući da se gubio signal, rekla mu da sam stigla. Ostalo mi je još samo da

učinim ono zbog čega sam se našla tu. Izašla sam iz kola i zaobišavši kuću, nastavila da

vijugam kroz suvo letnje šiblje ka mestu gde sam pretpostavljala da ću je naći. Nisam

pogrešila. Sedela je u ležaljci na zadnjoj verandi i čitala knjigu.

„Di", rekla sam tiho na šta je skočila kao oparena.

„Ne brini, to sam samo ja - Ant", rekla sam. „Sama sam, niko ne zna da sam ovde."

Unezvereno je gledala oko sebe.

„Jesi li sigurna da te nisu pratili?", upitala je.

„Sasvim sigurna", rekla sam. „Kao što rekoh, niko nije znao da dolazim."

Izgledala je drugačije. Nije imala šminku, a kosa joj je, prilično kovrdžava bez

svakodnevnog feniranja, bila vezana u rep, s nekoliko spiralnih pramenova koji su joj ljupko

uokvirivali lice. Bila je bosa, u belom šorcu i u staroj košulji isprskanoj farbom. Izgledala je

mnogo lepše i prirodnije nego onako doterana i skockana, međutim, oči su joj bile umorne.

Svakako nije bilo nikakvih tragova od plastične operacije.

„Morala sam da se uverim da si OK", rekla sam. „Lep fejslifting."

Izgledala je uplašeno, nije znala da li se šalim.

,,U redu je, Di", rekla sam. „Znam sve."

Dodala sam joj Herald.

„Konačno su ga uhvatili", rekla je.

Klimnula sam glavom.

„Znala sam da hoće", rekla je. „Zato sam i došla ovde."

„Tako sam i pretpostavila. Polovina policijskih snaga Novog južnog Velsa traga za tobom.

Misle da si kidnapovana što bi verovatno i meni

palo na pamet da nisam znala za ovo tajno skrovište."

„Biće bolje da se sakrijemo unutra", rekla je. ,,I da te odmah upozorim - nisam sama."

Ušle smo u kuću. Za kuhinjskim stolom sedela je Suzi Torogud, s laptopom ispred sebe.

Skočila je sa stolice kada me je ugledala i odmah potrčala da me zagrli. Zanemela sam.

235

,,Oh, Antonija", rekla je. „Tako je dobro što si došla."

Odmakla se i učinilo mi se da sam ugledala suze u njenim očima. Pogledala sam u Di koja

se samo bledo smeškala.

„Bilo mi je tako krivo zbog tebe, Ant", rekla je Suzi. „Pravo je olakšanje što sada mogu sve

da ti ispričam."

Sele smo za sto i Di je spustila novine ispred Suzi. Pitala sam se kako će reagovati.

Uostalom, na naslovnoj stranici se nalazila bruka i sramota njenog rođenog muža i to u

koloru. Zurila je jedno vreme u novine, a zatim je pogledala u Di. Između njih dve postojala

neka nema komunikacija. Mešavina bola i olakšanja istovremeno. Bio je to pogled koji je

sažimao sve one užase koje su dve žene godinama preživljavale od svojih muževa.

„Dakle, uhvatili su ih", izustila je Suzi tiho. Onda je skočila i radosno vrisnula, mahnuvši

rukom kroz vazduh. „Odlično!", viknula je, a zatim zagrlila Di. Dve žene igrale su svoj mali

trijumfalni ples.

Suzi se okrenula prema meni sa širokim osmehom.

„Kako ne shvataš, Ant?", počela je. „Šta god sada da se desi, nas dve smo se konačno

oslobodile laži, prevara i poniženja. Slobodne smo! Te laži su me ubijale - šta misliš zašto sam

prestala da se viđam s tobom? Nisam mogla više da izdržim, bilo me je sramota, ali sada je

došao kraj takvom životu. Šta god da mi se desi - čak i da me bace u zatvor zbog saučesništva

- biće bolje od života u laži."

Pogledala je u Di koja je odobravajući klimnula glavom, tužno se osmehujući.

Di je skuvala čaj i sele smo nazad za sto. Suzi je sklonila laptop u stranu, smejući se.

,yeć sam počela da pišem autobiografiju", pojasnila je. „Znaš mene - žena od akcije. Vredi

pokušati. Možda i zaradim nešto novca od pakla kroz koji sam prošla. Prodaću priču časopisu

Vimin vikli i to papreno."

„Dakle obe ste pretpostavljale da će se ovo dogoditi?", upitala sam.

„Di jeste", priznala je Suzi. „Bruka za jednog uspešnog finansijskog pi ara kao što sam ja.

Bila sam tako zbunjena i uplašena kada sam saznala u šta se sve Rodžer upustio da nisam ni

slutila šta mu se sprema. Di mi je pojasnila stvari i zajedno smo pobegle ovde. Nisam ni znala

da ima ovu kućicu."

Nagnula se preko stola i štipnula Di za obraz. Pogledala sam u Di. Cutala je, udubljena u

svoje misli.

„Nisam znala da se vas dve tako dobro poznajete", rekla sam oprezno.

Nasmejale su se.

,Već godinama smo dobre prijateljice", odgovorila je Suzi. „Ali, svojski smo se trudile da

budemo veoma diskretne, pa smo na koktel zabavama, samo površno ćaskale i učtivo se

osmehivale jedna drugoj. Nismo htele da naši cenjeni muževi iskoriste naše drugarstvo da bi

se još više zbližili. Dobro smo znale da su obojica vrlo slični. Na kraju se ispostavilo da im

nije ni bila potrebna naša pomoć, zar ne, Di?"

„Otprilike", odgovorila je. „Bili su savršeno sposobni da sami uprskaju stvar do kraja.

Pozvala sam Suzi istog trenutka kada sam saznala da se Piter van der Garden sprema za ratne

pohode. Bio je besan zato što je mislio da Frenki i Rodžer pokušavaju da ga sklone - što nas

dve odmah stavlja u nezavidan položaj. Znaš li ko je Piter van der Garden?", upitala je.

Klimnula sam glavom.

„Znam", rekla sam. „Jednog dana ću vam ispričati i kako sam saznala - duga je to priča.

Ali, kako ste znale šta se događa?"

„Uvek se držim starog dobrog pravila: oči i uši drži širom otvorene, a usta zatvorena",

objasnila je Di. ,,S godinama sam toliko usavršila tu tehniku da je Frenki počeo da zaboravlja

da sam uopšte tu. U svakom slučaju, jedne noći, pre samo nedelju dana, čula sam kako se on

i Piter žestoko svađaju i tada sam znala da je došlo vreme da se gubim. Dobro sam upoznata

sa svim prljavim poslovima u koje su se upustili i zato sam morala pošto-poto da se sklonim

na sigurno. Tako sam se pritajila ovde. Verovala ili ne krijem se podjednako od obojice."

,,I ja", nadovezala se Suzi. „Takođe nisam htela da Rodžer umisli da sam po svaku cenu

lojalna, nisam ja Hilari Klinton. Znala sam u šta se upušta i preklinjala sam ga da to ne čini.

Imali smo dovoljno bogatstva i slave, ali on prosto nije mogao da odoli sumi od 20 miliona

dolara. A znaš zašto?"

Odmahnula sam glavom. Ta suma novca mi nije značila ništa. Pričala ona o čokoladnim

bombonama ili o novcu, meni je bilo svejedno.

„Tih dodatnih 20 milki", nastavila je Suzi, „mudro investiranih na neko vreme, bilo bi nam

sasvim dovoljno da pređemo u kategoriju milijardera. Rodžer je čeznuo za tim da postane

milijarder." Povukla je veliki dim svoje mentol cigarete i posle savršene stanke dodala: „Ima

užasno malu kitu."

Sve tri smo prasnule u neobuzdan smeh što je smanjilo početnu tenziju.

Kada smo se smirile, radoznalo sam pogledala u Di.

237

„Hoćeš li sada da se vratiš budući da je sve izašlo na videlo?", upitala sam. „Frenki je u

pritvoru, a policija će ti pružiti zaštititu od Pitera van der Gardena, naravno."

„Pretpostavljam da bih mogla, ali nemam nameru da živim u onoj kući - nikada više.

Mrzim je iz dna duše." Poslednje reči izgovorila je šapatom.

„Zašto si ostala toliko dugo s Frenkijem kada si bila toliko nesrećna?", upitala sam.

„Sigurno ne samo zbog novca."

„Nisam mogla da ga napustim", odgovorila je tiho. „Previše sam mu dugovala."

Pogledala me je krupnim zelenim očima kao da razmišlja koliko sme da mi kaže. Onda je

zapalila cigaretu - prvi put da sam je videla da puši. Rekla mi je da je davno prestala - jer

pušenje isušuje kožu. Primetila je moj iznenađen pogled i nonšalantno odmahnula rukom.

„Pogubno je, znam, ali počela sam ponovo. Proteklih nekoliko dana bila sam vrlo napeta - a

tu se zadesila i nikotinska kraljica", pokazala je glavom ka Suzi koja joj je zauzvrat dunula

dim u lice. „Bilo mi je lakše da joj se pridružim nego da se natežem s njom."

Na trenutak smo sedele u tišini. Di je povukla dim cigarete i zagledala se negde u daljinu.

Zatim je upitno pogledala u Suzi koja je blago klimnula glavom. Di se konačno otvorila.

„Antonija, bila si mi velika prijateljica", počela je. „Učinila si za mene mnogo više nego što

možeš da zamisliš..."

Otvorila sam usta nameravajući da na svoj engleski način pobijem upućene komplimente,

ali ona me je zaustavila odlučnim podizanjem ruke.

„Pošto si od samog početka imala u mene toliko poverenja iako sam bila prilično zatvorena

prema tebi, mislim da je krajnje vreme da ti se odužim tako što ću ti objasniti uzroke svoje

uzdržanosti. Postoji jak razlog zbog kojeg ne dopuštam nikom da mi se približi, Antonija, i

mislim da je očigledan - imam nešto što moram da sakrijem. Suzi zna celu moju priču, oduvek

je znala, ali sada mislim da i tebi dugujem objašnjenje."

Između nje, Džejmsa i Persija, počela sam da se osećam kao Majka Tereza, ali očajnički

sam želela da znam šta se u stvari krilo iza njene neobične zatvorenosti.

„Pa, ako to zaista želiš...", promrmljala sam.

Klimnula je glavom. Suzi joj je stegnula ruku.

„Frenkija sam upoznala kada sam imala sedamnaest", počela je. „Tek što sam doputovala

iz Tasmanije u Sidnej. Bila sam kurva. Znaš, jedna od onih 'kol-gerli visoke klase'. Samo da te

obavestim da to nema nikakve veze s visokom klasom. Naravno, zarađuješ mnogo više od

uličnih kurvi, dobijaš skupe haljine i izlaziš na fina mesta, ali kada je posao u pitanju, sve se

svodi na sisanje kurca nekom prostaku koga mrziš."

Sedela sam ne verujući svojim ušima. Bilo mi je muka.

„Pretpostavljam da devojka kao ti nikada u životu nije srela kurvu, jesam li u pravu?",

upitala je.

Ćutke sam klimnula glavom. Osuđivani kriminalac i kurva iz visoke klase za samo dva

dana. Moji vidici ubrzano su se širili.

,,U stvari", nastavila je Di, nagnuvši se zaverenički ka meni, „najverovatnije jesi samo što

to jednostavno nisi znala. Dešava se mnogo prljavog, Antonija. Ne samo u Sidneju, već

svuda. Umešani su ljudi za koje bi se iznenadila kada bi saznala ko su."

Uzela je još jedan dim i otresla pepeo cigarete. Primetila sam da su njeni, obično savršeni

nokti, bili izgrickani.

„Kako si se obrela u tome?", upitala sam naivno.

„Pa, znaš da sam odrasla uz baku koju sam ti više puta spominjala. Ne znam ko mije otac.

Moja majka je imala osamnaest kada me je rodila i ubrzo zatim pobegla, ostavivši me s

bakom. Nikada se više nije javila. Baka mije bila sve u životu, bila je divna prema meni. Kada

je izgubila svoju ćerku jedinicu, ja sam joj je zamenila. Baka je umrla kada sam imala

šesnaest. Ona mi je bila sve i kada sam ostala sama, nisam imala kome da se obratim za

pomoć. Tako mlada i naivna srela sam divnog čoveka koji je bio vandredno zabavan i koji je

obećao da će se brinuti o meni. Ubrzo sam shvatila da sam ja bila ta koja se brinula o njemu -

i o svim njegovim pokvarenim prijateljima. Kada su me uvukli u tu mašinu, više nije bilo

povratka. Nisam znala kako da se izvučem.

U Hobartu sam izvežbala zanat, a onda me je doveo u Sidnej i praktično prodao vlasnici

jednog bordela. Tamo sam upoznala Frenkija."

Izgledala je tako umorno.

„Hoćeš li da čuješ još?", upitala je.

Nastavila sam da piljim u nju, kao debil. U stvari nisam htela dalje da slušam, ali sam

videla kako ima potrebu da mi sve ispriča. Suzi je otišla do frižidera i izvadila flašu kisele

vode i sipala svima. Di je svoju iskapila i nastavila.

„Jao, Suzi", rekla je. „Molim te ispričaj joj ti. Smučilo mi se."

,,OK", rekla je Suzi. „Slušaj, Antonija, pripremi se za vrhunske gadosti. Važi?"

Klimnula sam glavom.

239

„Dakle", počela je Suzi. ,,U Sidneju postoji mala grupa ljudi koji mnogo vole da se provode

s 'devojkama'. Kurve ih smatraju teškom kategorijom. Svi su oženjeni, ali 'devojke' su im

omiljeni hobi. Kada se pojavi sveže meso, svi moraju da se izredaju na njoj, pre nego što je

prepuste ostatku znojave rulje. Prestižno je biti prvi novoj devojci. Naši dragi muževi su

sastavni deo te male grupe."

Pogledala sam u Di koja je nepomično sedela, ukočenog pogleda i izvijenih obrva.

„Frenki je bio prvi - u celom Sidneju - koji je imao mene", rekla je Di. „Imala sam samo

sedamnaest - i njemu se to toliko svidelo da je odlučio da me sačuva samo za sebe da me neko

drugi ne bi slučajno 'probao'. Postala sam njegova stalna ljubavnica i na kraju se mnome, na

opšte čuđenje svih ostalih iz tih krugova, i oženio. Bila mu je potrebna žena s prošlošću - koju

će moći da ucenjuje i koja će ćutati o svim sranjima u koja se upuštao."

„Dobro, usrećio se", rekla sam. „Ali, zašto si pristala da se udaš za njega?"

Pogledala me je direktno u oči.

„Zbog para."

„Šališ se?", upitala sam, još naivnije.

„Ne šalim se Antonija. Odrasla sam u najvećoj bedi, maštajući o tome da imam puno para.

Verovatno celog svog života nisi morala da brineš o novcu, ali pokušaj da zamisliš kakav je

osećaj biti puna kao brod. Kao da živiš na drugoj planeti. Mogla sam sebe da obmanjujem

kako Frenkijeve sumnjive radnje nisu važne jer mi je davao hiljade i hiljade da poklanjam

dobrotvornim organizacijama i da troškarim na šta hoću. S vremenom sam istinski poverovala

da sam neka vrsta dame iz visokog društva, iako sam duboko u sebi znala da sam prljava

koliko i Frenki, samo zato što sam bila deo njegovog prljavog carstva.

Zato sam morala toliko da se trudim oko svog izgleda. Užasavala sam se pri samoj pomisli

da bi mogla da mi se pojavi i najmanja bora. Mislila sam da bi se ceo svet srušio. Antonija, ti

si srećna što ne znaš kako je opojno imati gomilu novca. Jednom kada ga osetiš, teško možeš

da izdržiš bez njega."

Suzi je spremno klimnula glavom i duboko uzdahnula, delujući najednom veoma staro.

„Kao droga", nadovezala se. „Rodžer i Frenki su ovisnici o novcu, uzeli su prekomernu

dozu. To su ljudi koji uvek moraju sve da imaju i sve da probaju. Nikad im nije dosta. Ovaj

poslednji veliki posao konačno im je došao glave. I sada smo tu gde smo."

Sva ta otkrovenja duboko su me potresla i ustala sam da skuvam još čaja, možda više iz

želje da budem sama sa svojim mislima. Dok sam čekala da voda provri, setila sam se one

noći u Bolnici kralja Džordža kada su Frenki i Rodžer bez daha buljili kroz prozor i kada im je

Dejvid Majer predložio da onako uspaljeni odu na neko 'mnogo zanimljivije mesto', a ne kući

svojim ženama.

„Je li Frenki nastavio sa svojim interesovanjem za 'devojke' i posle ženidbe tobom?"

Di se podrugljivo nasmejala.

„Naravno da jeste", rekla je gorko. „Mislim da je vijagra izmišljena specijalno za Frenkija.

Postao je gori nego ikada, a stekao je i nove ljigave ortake s kojima je mogao beskrajno da se

igra..."

„Uključujući i Rodžera?", pitala sam Suzi.

„O, da", potvrdila je. ,,I on je ogrezao u tome. Nije bio takav kada sam ga upoznala, ali

verovatno je to bilo neminovno budući da je oduvek želeo da bude deo ekipe 'velikih dečaka'.

Očajnički je želeo da bude 'veliki', kao što sam ti već rekla. To je tako jadno. Mislio je da je

toliko dobar da bi mogao da postane član prljave male bande."

„Je li i Dejvid Majer jedan od njih?", upitala sam.

„Gospode, on je najgori među njima", uzviknula je Di.

„Šta misliš kako je upoznao Niki?", dodala je Suzi.

Oči su mi iskočile iz duplji.

„Mislite i ona je bila...?", zamucala sam.

„Još uvek je, koliko ja znam", rekla je Suzi prezrivo. „Bože, kako mi

c o r m f o vo-no T^t-n^ila earn cp c mnm eomn vo fn čtn IP Rnrl7pr incicti- rao na tome - on

i Dejvid su bili veliki ortaci, zato što ga je Dejvid upoznao sa Frenkijem i Piterom, tako da sam

morala da igram po njegovom."

„Bila sam prilično iznenađena kada sam videla da ste vas dve prijateljice", rekla sam. „Jesu

li i Frenčovi umešani?"

„Totalno", rekla je Suzi. „Karolina je još jedna bivša kurva dok je Toni deo bande

pokvarenjaka, mada nije umešan u sve te prevare s nekretninama. Nije toliko glup."

„Znači, zato si se družila s njima dvema?", upitala sam, s velikim olakšanjem što je moj

prvobitni sud bio ispravan.

„Da", rekla je Suzi. „Zar misliš da bih provela jedan minut s jebenom Niki Majer da nisam

bila prisiljena na to? Žao mi je ako si stekla pogrešan utisak. Verovatno sam tada toliko

241

vremena provodila s tom i sa sličnim glupačama, da nisam o tome ni razmišljala. Osetila sam

pravo olakšanje kada sam upoznala tebe."

Omahnula je glavom i zapalila još jednu cigaretu, poslednju u kutiji-

„Znaš,,, nastavila je, „bila sam iznenađena kada se Niki udala za onog idiota Maj era - u

početku su živeli zajedno, ali ga je naterala da se njome oženi. Začudilo me je, zato što sam

mislila da ona puca na veću ribu, bogatiju i moćniju. Ali, pretpostavljam da je mislila da će se

s Dejvidom implantirati u više društvene slojeve gde će pronaći svog drugog muža na

legitiman način - kapiraš, tako što će nečijeg ukrasti. Pušila je Rodžeru hiljadu puta", zastala

je i pogledala u Di. „Pretpostavljam i Frenkiju, zar ne Di?"

„Nego šta", rekla je Di. „Odrađivala je Frenkija i bog zna koga sve ne, ali nije joj ništa

vredelo. Svi odreda su znali ko je i šta je. Razlika između mene i nje je u tome što o meni nisu

znali ništa i to je bilo Frenkijevo najjače oružje. On je bio jedini koji je znao ko sam i šta sam,

i zato sam i živela u ubeđenju da mogu sve da potisnem. Ali, nisam mogla. Živela sam u

konstantnom strahu. I još uvek živim - pogledaj me, sedim ovde kao prestravljena lisica koja

se krije od lovačkih pasa. Ne mogu više ovako da živim. Drago mi je što se sve konačno

završilo. Osećam se bolje sada kada sam ti sve ispričala, Antonija. Zaista, nema stvarnog

razloga za stid, ne znam zašto sam toliko strepela od toga."

Duboko je uzdahnula, izgledajući kao najtužnija žena na planeti. Potom se naglo ispravila i

obe nas pogledala sa osmehom.

„Znate šta?", rekla je vedrije. „Presrećna sam što je Frenki u zatvoru - napokon sam

slobodna."

,,I ja, draga", rekla je Suzi, „baci kosku."

I pljesnule su rukom o ruku kao dva košarkaša

Kasnije smo se ugnezdile u dnevnoj sobi i pričale o svojim planovima. Suzi je smatrala da

njih dve neće odgovarati ni po jednoj osnovi, mada će suđenje biti prilično traumatično -

moraće da svedoče.

Di želi da završi fakultet lepih umetnosti, što je njen neostvaren san, ne želi da prestane sa

'Antikvitetima' - naravno ako meni ne smeta da se družim sa ženom kriminalca. Meni je to

zazvučalo prilično smešno, s obzirom na ono što mije Džejms nedavno ispričao. Radovala

sam se što ću im jednog dana i to otkriti.

„Srce će mi prepući ako ne nastaviš da radiš u Antikvitetima", rekla sam. „Zamisli samo

koliki publicitet će nam suđenje doneti."

Suzi je imala u planu da, kada napiše autobiografiju i otpremi decu na univerzitete, obrije

glavu, spakuje najskromniju garderobu u ruksak i proputuje Indiju uzduž i popreko. Pošto su

obe bile rasterećene i srećne, shvatila sam da je došao trenutak da se i sama ispovedim.

Sipala sam nam treću šolju čaja kada se spolja začuo čudan metež. Grmeli su motori,

praćeni vikom muških glasova, svuda oko kuće.

„Sakrivaj se", zašištala sam prema Di i Suzi, koje su već trčale prema kupatilu.

Potrčala sam ka glavnom prozoru, priljubila se uza zid i provirila napolje - baš kao što me

je Džejms naučio. Ispred kuće je bilo oko dvadeset pet motociklista. Neki su još uvek sedeli

na svojim 'mašinama', kako su im tepali, dok su drugi brutalno šutirali dvojicu mladića koji su

se valjali po zemlji.

Posmatrajući užasnuta šta se događa, nisam ni primetila kada se jedan od huligana odvojio

i prišao ulaznim vratima. Spremao se da uđe unutra baš u trenutku kada sam nameravala da

potrčim u kupatilo. Shvatila sam da je to bio tetovirani ćelavac s dugačkom bradom koji mi je

u radnju doneo papir s Džejmsovom adresom. Učtivo je pokucao i otvorila sam mu. Verovala

sam da je na našoj strani.

„Jesi li dobro?", upitao je.

Klimnula sam glavom, gledajući u dvojicu koja su bespomoćno ležala na zemlji. Lica su

im bila krvava. Prateći moj pogled, tetovirani je mahnuo glavom ka njima.

„Imaš sreće", rekao je. „Malo je falilo da provale unutra i pronađu vas. Je 1' ti tu

drugarica?"

„Ko pita?", još uvek sam bila nepoverljiva.

„Tvoj čovek, između ostalih. Jer ako ona ostane ovde, Frenki će poslati novu turu plaćenika

da je srede. Zato joj bolje poruči da odmah izađe dok smo još tu da vam budemo pratnja."

Progutala sam pljuvačku.

„OK, pozvaću je - u stvari nas tri smo ovde. Je li to u redu?"

„Naravno, samo požurite da ne bude kasno."

Napravila sam dva koraka, a zatim se okrenula.

„Kako ste uopšte znali gde smo?", upitala sam.

„Izgleda da se nisi javila kući preko tri sata", rekao je. „Sledili smo dalja uputstva."

243

„Ali kako je mogao...?", počela sam, ali me je ćelavac prostrelio svojim crnim očima.

„Samo idi i dovedi ih, hoćeš li? Nemamo vremena za objašnjavanje."

Prišla sam vratima od kupatila i pokucala.

„Di, Suzi, pustite me unutra. Ja sam, Ant. Sve je OK."

Di mi je otvorila vrata, bleda kao kreč.

„Moramo odmah da krenemo", rekla sam. „Pronašli su nas. Dva tipa su se šunjala oko kuće

s namerom da uđu, ali... ovaj... neki moji prijatelji su došli na vreme i sprečili ih. Došli su da

nas odvedu odavde."

„Sranje!", procedila je Suzi, šetkajući se nervozno po kupatilu. „Idem da spakujem svoje

stvari."

Di je još uvek bila sumnjičava. „Koji prijatelji?", upitala je, unezvereno.

,yidi, ne mogu sada da ti objašnjavam", rekla sam. „Potrajalo bi suviše dugo. Moraćeš da mi

veruješ."

Drhtala je. Uhvatila sam je za ruke i pogledala u njene zelene uplašene oči.

„Jesam li te ikada izneverila, Di? Zaista verujem da ti je život u opasnosti. Ne smeš da

ostaneš ovde. Moramo da pođemo dok imamo zaštitu. Molim te?"

„Hajde, Di", rekla je Suzi, vrativši se s malim vikend koferom u ruci. „Gubimo se odavde."

Di kao da se odjednom probudila iz kome.

,,OK", rekla je pomirljivo. „Krećemo odmah. Ne moram ništa da pakujem."

Zaključala je zadnja vrata i spustila ključ u džep, pokupila svoju torbu i džemper i sležući

ramenima pogledala u mene.

„Idemo", rekla je mirno.

„Pre nego što izađemo, moram na nešto da vas upozorim", rekla sam, dok smo žurile ka

ulaznim vratima. „Nemojte da vas odbije čudan izgled mojih prijatelja. Na mojoj su strani,

ozbiljno."

Kada sam otvorila vrata, motociklisti su sedeli na svojim mašinama savršeno poredani, kao

flota borilačkih aviona. Dvojica plaćenika ležali su pored puta. Tetovirani je zagrmeo svojim

motorom i dao nam znak glavom da priđemo.

„Brže, jebote", viknuo je.

Suzi mi se nacerila i potrčala ka najbližem motoru.

Di me je na trenutak pogledala u totalnom šoku, a sekund kasnije zabacila je glavu i glasno

se zakikotala.

„Ne mogu biti gori od Frenkija", rekla je i zajahala motor tetoviranog ćelavca kao da je to

najnormalnija stvar na svetu.

25

„Ali kako si nas pronašao?", upitala sam Džejmsa, šetkajući kasnije te večeri po gostinskoj

sobi. Di je ćutke sedela u fotelji, pijuckajući veliku tonik-votku. Džejms je u svojoj

uobičajenoj pozi leškario na sofi.

Suzi je otrčala pravo kući, podignute glave, da se suoči s TV ekipama i reporterima koji su

neumorno čekali ispred njene kuće. Rekla je da je spremna za medije - sa aerodroma je već

ugovorila sastanak sa urednikom Vimin viklija da bi se nagodila oko cene autobiografije.

Nestrpljivo sam čekala da mi Džejms pojasni kako je znao gde treba da pošalje svoje

ortake, nama u pomoć.

„Dakle?", upitala sam, vidno gubeći strpljenje.

„Skočice", počeo je Džejms, nemoćno šireći ruke, „ne znam zašto si toliko iznenađena. To

mi je posao. Pronalazim ljude kada oni to ne žele."

„Ali, reci nam kako", cvilela sam. „Bilo je čudno, zar ne Di?"

„Bilo je predivno", uzvratila je Di na moje zaprepašćenje, „hvala ti, Džejmse. Mislim da si

mi spasio život."

Dotakao je obod svog nevidljivog šešira.

„Na usluzi, gospođo", rekao je.

Nisam mogla da se suzdržim iako sam bila svesna da zvučim kao Tom u svojim najžešćim

fazama radoznalosti.

„Molim te, Džejmse, mooolim te", gnjavila sam ga. „Samo mi reci kako?"

,,OK", rekao je. „Prvo, s donjeg telefona sam prisluškivao tvoj razgovor kada si rezervisala

avionsku kartu i saznao kuda ideš."'

„Znala sam", rekla sam trijumfalno, pucketajući prstima. „Učinilo mi se da sam čula klik.

Ali, kako si uspeo da se vratiš na sofu pre nego što sam sišla dole?"

„Sa štakama mogu da se krećem veoma brzo i okretno kada je potrebno, ali više volim kada

mi ti pomažeš zato što mogu sve vreme da te osećam blizu sebe."

245

Nakezio mi se, Di je zagrgoljila u svoje piće. Prilično ju je oraspoložila vožnja na zadnjem

sedištu motora. Zapravo sam i sama uživala u vožnji, posebno zato što je sve bilo nekako

divlje, i bez kaciga, što je bilo kažnjivo. Bio je to najveći prekršaj koji sam ikada učinila.

Međutim, još uvek nisam bila zadovoljna Džejmsovim objašnjenjem. Koračala sam

unaokolo s rukama na kukovima.

„Dobro, saznao si kuda putujem", nastavila sam. „Ali, kako je tetovirani bajker pronašao

kuću? I to u pravom trenutku?"

„OK, mis Marpl", rekao je Džejms. „Proverio sam znam li nekog u Bajronu i desilo se da

znam njega. Tamo imam dobre veze - sećaš li se letnjikovca na plaži u kome smo odseli?"

Klimnula sam glavom.

„Kakve to veze ima sa ovim?", upitala sam.

„Pa, to je u stvari moja kuća." Ponovo se nacerio kao nestašni dečak. Zapitala sam se koliko

još ima fascinantnih činjenica koje će mi servirati kada to najmanje budem očekivala.

,,U svakom slučaju", nastavio je Džejms, vidno uživajući u sebi. „Saznao sam da u blizini

živi Ćelavi Met - tako se zove momak kojeg ti uporno zoveš Tetovirani - javio sam mu da te

prati od aerdroma do Diine kuće što naravno nije bilo šanse da primetiš. Nisi baš najbolje

savladala lekciju, moramo da obnovim gradivo.«

Isplazila sam mu se.

„Nastavi", rekla sam glasom stroge učiteljice.

„Uh, obožavam kada je ljuta", dobacio je Di.

„Gde ste ono stali, gospodine Meklaflin...", rekla sam zapovednički.

,,OK, smiri se ženo. Ćelavi Met te je pratio do kuće i kada si ušla unutra nozvao je svoje

ortake kao pojačanje, a onda su svi zajedno čekali. Pošto mi se nisi javljala duže od tri sata,

iako si obećala da hoćeš, poslao sam ih unutra."

„Sranje", rekla sam. „Potpuno sam zaboravila da te pozovem."

„Sad ti je sve jasno", završio je Džejms.

„Ali, kako to da su se pojavili u isto vreme kada i plaćenici?", upitala sam, uživljavajući se

u ulogu ženskog detektiva.

,,E to je, Skočice, bila čista sreća. Vas dve treba da zahvalite svojoj srećnoj zvezdi što ste

ostale žive. Antonija, dušo moja, dvaput sam ti spasio glavu i ne bih voleo da to ponovo

činim. Dakle, ako ti ubuduće kažem da je nešto opasno, molim te poslušaj me. OK?"

Spustila sam glavu i klimnula kao dete koje je nešto skrivilo.

,,A sada bi mi prijalo jedno pićence, može isto ono što pije Di. Ako misliš da živim ovde

okružen zavesama, sofama i drugim ljudima, moram da se uživim u tvoj buržoaski životni

stil", rekao je. ,,I dok si na nogama, molim te ubaci ovo u video."

Dodao mi je video kasetu. Na kutiji nije pisalo ništa.

„Obratite pažnju", rekao je. „Oduševićete se kada ovo budete videle."

Vratila sam se s pićem za sve i pustila video-kasetu. Umalo mi votka nije izletela na nos

kada sam ugledala prvi kadar. Niki Majer, kao od majke rođena, samo u belim čipkastim

podvezicama, sedela je na klupi širom raširenih nogu dok se jednom rukom... uostalom,

prilično odvratna scena. Recimo da bi to bila izvrsna reklama za njenu brazilsku depilaciju.

Snimak je bio niskobudžetni i vrlo lošeg kvaliteta, ali dok se radnja rasplinjivala u istom

smeru, sa čudnim promenama položaja i garderobe, najednom sam shvatila šta gledam.

„0, bože!", uzviknula sam. „Ovo je svlačionica u Karlton centru."

Pogledala sam u Džejmsa. Široko se osmehivao.

„Ovo je dobar deo", rekao je, klimnuvši glavom prema ekranu baš u trenutku kada je u

kadar ušla Karolina Frenč. Sela je pored Niki i počele su da se miluju. Za momenat sam

ukočeno gledala u scenu, ne verujući svojim očima, a zatim sam pogledala u Di koja je

znalački odmahivala glavom.

„Mogu li da ugasim ovu gadost?", upitala sam Džejmsa. „Odakle ti uopšte ovo?"

„To je traka snimljena sigurnosnom kamerom u ženskoj svlačionici", rekao je Džejms,

pritiskajući stop na daljinskom upravljaču.

„O, ne", procedila sam, setivši se kako je Niki utrljavala losion u svoje grudi na moje

zaprepašćene oči. Već tada mi se to učinilo prilično uvrnutim. „Jesu li znale da ih snimaju?"

Di je prasnula u smeh.

„Rekla sam ti da juri krupniju ribu", pojasnila je. „Zar ne znaš ko je vlasnik fitnes centra?"

Odmahnula sam glavom.

„Piter van der Garden", rekla je Di. „Mislim da smo upravo odgledali Nikinu ideju o tome

kako prvi sastanak treba da izgleda."

„Šta god da je imala na umu", dodao je Džejms, „Spajder mlati debele pare na ovim

kasetama. Možda bi volela za njega da se uda."

247

Di je ostala kod nas nekoliko dana, dok nije našla stan blizu radnje. S njom i Džejmsom

kuća je bila puna, ali njoj je pomoglo da dobije na vremenu dok nas fotoreporteri nisu

pronašli. Ulogorili su se ispred radnje još prvog dana, a ja sam više puta dnevno prolazila

pored njih kao pored turskog groblja uz šturo 'bez komentara', sve dok jedan od njih nije ispao

pametan i pratio me do kuće. E, tada je već izbila frka.

Vrlo je neobično imati fotoreportere koji drežde ispred vrata, ali svi smo nastavili sa svojim

životima - mada Persi nije odoleo da ne flertuje s nekoliko zgođušnih kamermana - tako da su

ubrzo izgubili interesovanje.

Priredili smo čak i jednu žurku - povodom skidanja Džejmsovog gipsa - na koju smo

pozvali sve svoje prijatelje. Persi je pozvao Entonija i svoju malu bandu homića, Di je dovela

sve svoje kozmetičare, frizere i pedikire, Tom je pozvao Vitu i njene dve mame, a Suzi je

došla sama. Džejmsu su došli svi njegovi ortaci, uključujući Spajdera i Stejsi - i Džasmin, koja

mi je postala simpatična. Trebalo je da me teši činjenica da Džejms ne bi izlazio s nekom

rugobom.

Posmatrala sam kako se razvija ovo veče puno čuda. Entoni Mejburi je ćaskao sa Stejsi

koju je očigledno zabavljao njegov uvrnuti smisao za humor, Persi i Spajder su upoređivali

tetovaže, Suzi, Dejzi i Di su se slatko kikotale svojim ženskim pričama, a Džasmin je u uglu

igrala igricu s Tomom, Vitom i Ćelavim Metom.

Hugo i Greg su takođe došli budući da smo ponovo propričali i izgladili odnose. Bilo je

zaista neophodno srediti odnose - počela sam čak i da simpatišem Grega - on je zapravo bio taj

koji je organizovao da se Hugo i ja pomirimo, nateravši nas da uvidimo koliko je naš privatni

rat u stvari bio poguban za Toma. Posle toga se desilo nešto još neverovatnije, Hugo je podneo

zahtev za razvod.

Kada je žurka dostigla svoj vrhunac, Hugo me je pronašao u kuhinji kako pravim margarite

koje su ispijane brže nego što sam mogla da zamislim. Prišao mi je i nežno me uhvatio za

rame.

„Drago mi je da si srećna, Ant", rekao je. „Onaj tvoj Džejms je stvarno dobar momak, a

koliko vidim i Tom ga obožava, što je stvarno divno."

„Hvala ti, Hugo", rekla sam. ,,I meni je drago što si još uvek srećan sa Gregom. Nisi ostavio

onog zbog koga si mene ostavio, kako kaže pesma."

„Nisam, dobro nam ide." Zastao je i počešao se po glavi meni dobro poznatim gestom koji

mi je nekada izazivao žiganje u stomaku - i sad sam ga malo osetila.

,,U stvari sledećeg meseca vodim Grega kući da upozna matorce", rekao je.

Od iznenađenja umalo nisam ispustila čaše iz ruku.

Hugo se nasmejao. „Neverovatno, zar ne? Pripremio sam ih, znaš. Doduše telefonom, što je

bilo malo čupavo, ali morao sam i to da preguram. Nisam više mogao da živim u laži. Gadio

sam se sam sebi. Zato sam se jedno vreme ponašao kao skot. Previše me je sve opterećivalo.

Izvini zbog toga."

Odmahnula sam glavom.

„Ma zaboravi, Hugo", rekla sam uz osmeh. „To je sada daleko iza nas. Kako je Margo

primila vest?", upitala sam nestrpljivo, umirući od želje da saznam.

Hugo se nagnuo ka meni, naslonivši se na kuhinjski sto i zauzevši jednu od svojih

karakterističnih nezgrapnih poza.

„Nećeš verovati, nimalo joj nije smetalo", rekao je.

„Zezaš me?"

„Mrtav sam ozbiljan. Krenula je na terapiju ili nešto slično i tamo je uspela da promeni stav

prema nekim stvarima u životu. Stekao sam utisak da joj je čak drago što ima sina pedera.

Sada će na meni da pri- meni svoj sveti projekat uključujući i traženje oproštaja. Rekla je još

da ne želi više unučadi i da te nikada nije volela..."

Pljesnula sam ga kuhinjskom krpom. Znala sam da je ovo poslednje izmislio. Ili sam se bar

nadala da jeste.

Posle svih uzbuđenja i akcije bilo je dobro smiriti se i ponovo se vratiti normalnom životu,

posle suđenja. Rodžer i Frenki su osuđeni na zatvor i Di se vratila u radnju. Cesto nas je

posećivala Suzi, koja je digla ruke od svog posla - imala je sasvim dovoljno svog novca da

nastavi s normalnim životom, nije morala da troškari Rodžerove prljave milione - posvetila je

vreme pisanju autobiografije i gostovanju u raznim emisijama. Ispostavilo se da je bila pravi

TV tip.

Džejmsova karijera je takođe krenula u novom pravcu. Postao je savetnik za menadžment,

pomagao je velikim korporacijama u razvijanju timskog duha i nečemu što se zvalo

'transparentna komunikacija'. Suštinski, radio je na građevinskom uništavanju posebnog vida

neosetljive i ravnodušne poslovne politike koja je ubila njegovog oca. Svoju agenciju je

nazvao Grashoper konsalting*.

249

* Kompanija je dobila ime po Antonijinom nadimku Grasshopper (grasshhoper – skakavac što smo mi slobodno

preveli kao Skočica) - Grasshopper consulting

S obzirom da je bio relativno nov u tim vodama, Hugo koji je bio impresioniran pričom kako

je Džejms sačuvao Bolnicu kralja Džordža, svesrdno mu je pomagao, tako da je Kedogensa

učinio prvim klijentom Grashoper konsaltinga. Zatim su zajedno, svim Hugovim kolegama

organizovali vrlo uspešnu promociju onoga što Džejms zna.

Tom je bio neizmerno srećan. Džejms je odjavio svoj stanu u Bondi biču i na Tomovo

veliko oduševljenje, zvanično se preselio kod nas. Jednog dana sam čula Toma kako se hvali

Viti da ima jednu mamu, tri tate i strica, što mi je zazvučalo prilično slatko.

Jednog martovskog popodneva, nekoliko dana posle Mardi grasa - gde je Persi ponovo

aktivno učestovovao na platformi - ostavila sam Di da se brine o radnji kako bih odvela Toma

na dečji rođendan. Posle toga sam odjurila kući nadajući se da ću uhvatiti Persija samog.

Imala sam nešto važno da mu kažem, a nisam htela da nam Tom dosađuje svojim radoznalim

pitanjima.

Kada sam ušla u stan, kuća je bila prazna. Persi očigledno nije bio tu, pa sam morala da

čekam neku drugu priliku.

Ušla sam u kuhinju da proverim poštu i na stolu ugledala ogromnu važnu punu božura.

Ispod nje stajala je poruka:

Zbogom moja draga devojčice.

Hvala ti što si me ovoliko trpela. Bilo mi je božanstveno. Otputovao sam u Pariz kod Karla.

Pisaću uskoro. Budi srećna, dušice draga, i pazi na svoja dva lepa dečaka.

Tvoj voljeni prijatelj, Persi H. xxx

PS. Bebu možeš da nazoveš po mojoj majci.

Tako sam i učinila. Esma Spajder Meklaflin.

Sken i obrada - DPJ