Novica Mili

A dekonstrukcije:

la diffrance, pisanje, Derida i mi

Mislio sam da na poetku ovog skupa o Deridi treba rei neto o Deridi i pi-sanju. Zato na poetku, i zato o tome? Zato to je sam Derida na poetku, napoetku svojeg filozofskog puta, govorio o pisanju, o pisanju ili o pismu, o onomcriture koje se ne moe prevesti samo jednim od ta dva izraza, koje je, uostalom,vie od ta dva izraza. Na poetku, a to znai u prvim svojim radovima, tekstovi-ma i knjigama, koji su, kako znamo, bili najpre usmereni na fenomenologiju Hu-serla i pisma/pisanja (Uvod u Poreklo geometrije, 1962, Glas i fenomen, 1967),na jednu nauku o pismu/pisanju (O gramatologiji, 1967), na razliku i pismo/pi-sanje (Razlika i pisanje, takoe 1967). Pismo na tim poecima izrasta kao onoto je u poecima, u poecima svakog miljenja, pa i filozofskog, onog, dakle, pi-sanja koje je potiskivalo pismo zarad tzv. metafizike prezencije i njenog logo-centrizma, odnosno fonocentrizma. Pismo je tako, kao pra- ili pre-pismo,archi-criture Derida bi jo rekao i kvazi-transcendental postalo osnovnatema za dekonstrukciju pomenute metafizike. Filozofija je bila najednom otkri-vena kao instuticija koja pie: ne znai da ta institucija dotle nije pisala, filozofijaje kao institucija oduvek pisala, ali je tada bila otkrivena kao pisanje, i kao pisa-nje, a ne samo kao miljenje, i prema tom Deridinom otkriu ona je tada, pa idanas jo uvek tu i tamo, pokazala izvesnu sumnjiavost. Jer od svega to filo-zofija ini izgledalo je da je pisanje tek uzgredni, nevani inilac, sredstvo ili in-strument filozofske refleksije; a onda se, sa Deridom, pokazalo da je to tema zafilozofsku spekulaciju.

Ali Derida nije samo tematizovao pismo/pisanje kao pitanje ustrojstva insti-tucije filozofije. Ubrzo, posle prvog poetka, imamo i drugi poetak, ponovo sapismom/pisanjem. Ve od Margina filozofije i Diseminacije (1972), a naroitoposle Odzvona (Glas, 1974), Istine u slikanju (1978) i Potanske karte (1980),Derida poinje da eksperimentie pismom kao instrumentom filozofije, pisa-njem kao inom tvorbe filozofskog teksta, stilom ili stilovima, odnosno oblikomfilozofskog teksta. Kao da se pokazalo: nije bila dovoljna dekonstrukcija kaotema filozofije, dekonstrukcija kao razgradnja metafizike, ve je potrebna i de-konstrukcija filozofske institucije kao pisma ili teksta, a to e rei dekonstrukcija

filozofije. Ako je pismo bilo, tokom milenijumske izgradnje filozofije kao instituci-je na margini te iste institucije, nije bilo dovoljno samo tematski vratiti pismo usredite, ve je taj preokret trebalo pokazati i u premetanju itave tekstualnekonstrukcije koja sebe naziva filozofijom, premetanju koje je uvek put izmeucentra i margine, naroito oko margine, s obe njene strane, one prema centru uone izvan. Preokret i premetanje su, kako takoe znate, i navedeni na krajuMargina filozofije kao dve kljune poetne operacije dekonstrukcije. Citiram saposlednje dve stranice Margina dve reenice: Dekonstrukcija ne moe da seogranii na neku neutralizaciju: ona treba, dvostrukim gestom, dvostrukim nau-kom, dvostrukom pisanjem, da praktikuje jedno preokretanje klasine opozicije ijedno opte premetanje sistema. (...) Dekonstrukcija se ne sastoji od prelaskas jednog pojma na drugi ve od preokretanja i premetanja kako nekog pojmov-nog tako i nepojmovnog poretka oko kojeg se artikulie1. Dva puta, u dve ree-nice, ponovljeni su preokret i premetanje, u prvoj reenici su podvueni odstrane autora, kao to je podvueno i jedno i, na koje u se kasnije jo vratiti.

Ali jo neto je vano u ovom navodu, takoe jedno i koje se ne podvlaineposredno u tekstu druge reenice, ali koje e se podvui u svim tekstovimakoje je Derida pisao posle Margina, poev od knjiga koje sam malo as naveo.Re je o dekonstrukciji nekog pojmovnog ali i nepojmovnog poretka. Dotle je in-stitucija filozofija imala posla sa nepojmovnim poretkom samo onoliko i utoliko,koliko i ukoliko ga je trebalo prevesti, prepisati ili upisati u pojmovni poredakvlastitog teksta. Sada je reeno: razgradnja se ne tie samo metafizike, ona setie i filozofije, i to tamo, na onom rubu njene institucije gde se artikulie kaosprega pojmovnog i nepojmovnog. To bi imalo razne posledice, unutar same fi-lozofije (po nju kao teoriju bia, kao ontologiju, kao teoriju saznanja ili istine, kaoepistemologiju, kao teoriju vrednosti, kao aksiologiju, a samim tim i po nju kaofundament drugih teorija ili institucija), ali i izvan filozofije, po filozofiju izvan-sebe,da tako kratko kaem, tj. po filozofiju kako u svojstvu fundiranja drugih instituci-ja, tako i u njenim praksama koje se tiu drugih praksi, od praktine etike do poli-tike, od prava do teologije, i preko toga. I preko toga, jer filozofija izvan-sebe, tonije vie filozofija koja ostaje u svojoj instituciji, kao tvravi kole ili zaviaju bia,to je sada filozofija koja se mea, predaje ukrtanju, susretu ili dodiru onoga toje ona, kao institucija, milenijuma odbijala. I to to je u prvom redu odbijala, ticalose forme njenog pisma/pisanja, oblika njenog teksta. Nekako se verovalo, naro-ito od Aristotela, kako je prirodni oblik filozofskog pisanja zapravo izlaganjevlastitih misaonih intencija i rezultata tih intencija monolog uma koji timeneutralie svaki subjekt kao trag subjekta koji pie i redukuje ga na univerzalnuambiciju miljenja. Na toj naturalizaciji monologa poivala je, toliko mileniju-ma, institucija tzv. filozofskog tipa diskursa; eventualna dijalogizacija mogla jebiti samo u slubi ojaavanje ove monologizacije uma, onda kad, na primer, usvom filozofskom tekstu, stupam u navodni dijalog s drugim umom, kritiki se snjim razraunavajui.

30 Novica Mili

1 Jacques Derrida: Marges de la philosophie (Paris: Minuit, 1972), 392-393.

Pokazalo se da Deridin drugi poetak, koji je takao u ovu naturalizaciju, dirau same granice filozofije kao tipa pisma/pisanja. I time u granice same institucije.Ako je prema prvom poetku tematizovanja pisma institucija pokazala izvesnusumnjiavost, uprkos tezama ili iznetoj argumentaciji iznetoj jo uvek u skladusa monolokim naelom uma prema drugom poetku, kad je Derida poeo dapraktikuje nove stilove, vidove, ili tonove u pisanju svog filozofskog teksta, insti-tucija je reagovala nestrpljivou i otporom: Derida je tada proglaen, i to nesamo od protivnika, nego i od pojedinih njemu sklonih saputnika, za pisca, za li-teraturu. Ali kako Derida, po svemu to znamo a ovaj njegov italac je imao,tokom poslednjih tridesetak godina, uvida u skoro sve to je Derida napisao iobjavio nije napisao nita to bi bilo literatura u standardnom smislu, nitaosim, moda, jednog stiha za jednu antologiiju One line poems (1986), optubaza literaturu je znaila da on zapravo mea anrove, u prvom redu anrove fi-lozofije i literature, da je, dakle, jedan zbrkan, mutan, nejasan i kao takav nedo-stojan nae panje autor. Lenjost institucionalnog uma je time nala sebi alibi.

Taj je alibi pojaan Deridinim prvim velikim uticajem izvan institucije filozofi-je, uticajem na misao o literaturi. Derida nikad nije napisao nijedan knjievno-teorijski tekst u standardnom smislu tog termina; on jeste napisao nekoliko knji-ga o piscima iz knjievnosti Ponu, Blanou, Celanu ali su te knjige presvega filozofska itanja literature. ak i kad je, u jednom jo uvek neobjavljenomseminaru na Jejlu, 1981. godine, govorio o Teorijskim problemima komparativ-ne knjievnosti, to je kurs moda najblii onome to bi bila knjievna teorija,ak je i tada Derida pokretao pitanja filozofskih osnova knjievne teorije i kate-gorije knjievnosti u celini. U tome se, uostalom, i sastoji priroda Deridinog uti-caja na knjievnu teoriju. Sa Deridom, i posle Deride, knjievna teorija ne moevie raunati na to da su njeni problemi izvan filozofije, izvan kolaboracije a kat-kad i konfrontacije sa filozofijom, jer vie, sa dekonstrukcijom i posle nje, baremu Deridinom sluaju, ne moe raunati na svoj, vlastiti institucionalni pojam ilikategoriju knjievnosti. I razume se, nije Derida jedini savremenik koji je stan-dardni pojam knjievnosti uzdrmao u temelju doprinose tome su dali i drugimislioci, Lakan, Liotar, Fuko, Delez, pa ak i neki dalji savremenici, Nie, Frojd,Hajdeger ali je Derida, moda vie od drugih, pokazao da je standardni pojamknjievnosti kao kategorija zapravo jedan filozofski, tanije metafiziki pojam.Knjievnost, to je bilo ono to je filozofija, jo od Platona, donekle i od Parmeni-da, odbijala od sebe u govoru i u miljenju, alteritet njene institucije monologizo-vanja i homologizovanja uma, drugo prema nainu na koji se pie. Brea koju jedekonstrukcija Deridinog tipa otvorila u filozofiji sada se odnosila upravo na tajalteritet, na drugost knjievnog pisma: kako, u stilovima koje filozofija moe dazajmi od tog svog drugog, ouvati razliku izmeu filozofskog i knjievnog, u meriu kojoj svaku razliku treba ouvati, ne usled institucionalne podele posla ilitrita uma, ve usled neeg mnogo vanijeg, a to je samo konstituisanje milje-nja u njegovom odnosu prema jeziku, u sutinskoj podeli logosa na logos-misaoi logos-govora, u podeli pisma/pisanja na logos i leksis, konstitutivnog, velim,

A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 31

kako za logos, tako i za leksis. Kolapsom te razlike a mislim da je ona u osnovitoga to Derida naziva la diffrance, tog izraza gde se a razlike umee kako bi urazlici naglasilo njenu nesvodljivost nestalo bi i logosa i leksisa, i filozofije i lite-rature. Ulog je, dakle, vei nego podela posla ili trita.

Mislio sam da vam na poetku ovog skupa govorim o tom a, o a dekonstruk-cije, ili o a razlike, o la diffrance, razlici izmeu razlike i razlike. O prvom slovuazbuke ili abecede, o prvom iz niza abc, niza koji sam upotrebio za jednu knjiicuo dekonstrukciji, pre nekoliko godina, imajui u vidu ne samo abc kao poetni niz,pa time i znaenje jednog uvoda, nego i niz koji sledi iza tog niza, abc koliko i de,oduzimajui time imenu dekonstrukcije njen prvi prefiks i ostavljajui je pomaloogoljenu, kao konstrukciju. Jedna od prvih Deridinog konstrukcija u pismu/pisa-nju razlike, ne samo kao teme, nego i kao prakse, u razliitom pisanju dakle, bilaje la diffrance. Na poetku Margina, odmah nakon uvoda koji oprobava novzvuk filozofskog pisma, koji ga timpanizuje, stoji La diffrance. I tu Derida kae,izmeu ostalog: razlika ili diferancija (da tako kaem, i nadalje potedim vae ui,diferancija za razliku od razlike ili diferencije), la diffrance nije ni re ni pojam:Dakle, rekao bih najpre da mi se diferancija, koja nije ni jedna re niti jedan po-jam, pie Derida, barem dva puta, strategijski pojavila kao ono to je najsvoj-stvenije da se misli (le plus propre penser), ako ne i da se ovlada miljenje bimoda bilo ovde to to se dri u izvesnom nunom odnosu sa strukturnim grani-cama ovladavanja onim to je najnesvodljivije u naoj epohi2.

Nemam, na alost, vremena da se pozabavim sada i ovde ovim to, kaoepoha fenomenoloka epohe, ali i istorijsko-filozofska epoha okruujeDeridinu diferanciju, da se pozabavim, dakle, ne samo sklopom u koji ona ulazi,nego i njenom genealogijom; Derida se oslanja na Parmedida, Kanta, Hegela,Niea, Frojda, Sosira, Bataja, Levinasa, Deleza u tom tekstu koji je fundamenta-lan za Deridinu misao. Samo u pomenuti neke tekoe oko promiljanja ove di-ferancije. Na dve tekoe, koje prizivaju mnoge druge.

Prva dolazi iz filozofije, onda kad Derida kae za diferanciju da nije pojam.Kako nije pojam, rekla bi institucija filozofije, ako je posredi le plus propre pen-ser? Pa, ne mora le plus propre penser biti pojam: miljenje, ono to treba mi-sliti, ne mora biti uvek biti miljeno kao pojam; misli se i preko slika, preko per-ceptivno-memorijskih blokova, preko figura itd. Ali ima moda vanijih razlogazato diferancije nije pojam: 1. ona nije pojam jer nema ni sredite ni granice(obim), 2. ne podlee pojmovnim pravilima (ni formalne ni transcendentalne lo-gike), otuda 3. za razliku od razlike, od diferencije, diferancija nije suprotstavlje-na identitetu: ista, ona nije jednaka, izmie binarnoj opoziciji, metafizikoj ili dru-goj hijerahiji ove ili one vrste. Nije ni misaona predstava, logiko bie, niti jesasvim transcendentna iskustvu ili uslovima iskustva, u prvom redu prostoru ivremenu, kao espacement, kao razmak, razmicanje, ili kao le diffrant, kao onoto odlae, kao naknadnost.

32 Novica Mili

2Ibid., 3, 7, 11. Skela tog A je lepljiva, Jacques Derrida: Glas (Paris: Galile, 1974), 188b.

Takoe, diferancija nije ni re, kae Derida. Kako to razumeti? Najpre, difer-ancija kao re nastaje brisanjem, uklanjanjem jednog e u diferenciji i zamenomu a. Kao re, to je re brisanja, tihog upisivanja, kako kae Derida, pre negore isticanja ili govora. Derida se, suprotno od esto uvreenog miljenja, uvekzanimao za glas, a posebno za ono to kao tihi, preutani ili utljivi glas presecapismo: literatura je, na primer, najpre takav jedan glas. Ovde tihi, preutani,utljivi glas, a u la diffrance, raseca filozofsko pismo i odvodi ga na rub svoje ar-tikulacije, na granicu razumljivosti, tamo gde to pismo, ili taj diskurs, pokazujucrte svoje sutinske nestabilnosti, inverzije, obrta, gde filozofija, kao govor, nemoe vie raunati na pouzdanost ak ni rei. Filozofija je retko ispitivala vlastitegranice na nain na koji je to uinio Derida svojom la diffrance. To je takoestavljanje u pitanje i same granice vlastitosti, granice ekonomije filozofskog umai njegove razumljivosti, na mestu ili u vremenu gde ta razumljivost sebe obe-zbeuje od prodora nerazumljivog i bezumnog. Ili od prodora fikcije: diferancijaje moda u prvom redu fikcija.

Potom, nije sve to postaje oznaka samim tim i prevodljivo, ili svodljivo naverbalni element, na verbum. Za re nije dovoljno da bude artikulisan zvuk po-vezan sa nekom noemom, srednji lan izmeu inteligibilnog i ulnog. Svi drugijezici, takoe, nisu svodljivi na verbalni jezik. Sve do kraja XVIII veka lingvisti iliprotolingvisti uzimali su kao prirodno da je najmanja jezika jedinica, koja pose-duje realnost u nekom govornom lancu, a koja nosi neko znaenje, upravo re;ako se ide dalje u analizu jezikog supstrata, u ralanjavanje lekseme na mor-feme i foneme, dobijamo manje jedinice, ali one nisu nosioci znaenja; a takvomiljenje ostaje i poslednja dva stolea, pogled na jezik je odreen pogledom naznaenje, znaenje pogledom na misao, misao pretpostavkom logosa. Ve seGramatologija bori s ovim pretpostavkama o jedinstvu jezike jedinice, o centrujezika u logosu. esto se diferancija, la diffrance, prevodi prema semanti-kim analogijama ili etimoloko-leksikografskim slinostima, korenima u (latin-skom) glagolu differe ili (francuskom) diffrer, ne samo kao razlikovanje ili razlu-ivanje, nego i kao razmicanje ili odlaganje. Pa bi se tako diferancija prevela kaorazluka, kako je naslov Deridinog teksta (prvog koji je uopte bio preveden nasrpskohrvatski, odnosno na hrvatski, jo 1971). Ali takvi prevodi bi bili moguitek pod pretpostavkom da je la diffrance re (da je, kako Derida i kae u sa-mom tekstu, jedno metafiziko ime): ako nije ni re, ne u standardnom, a za-pravo jo uvek jedinom pojmu rei, onda ostaje da se problem, pitanje rei taje re, ne samo kao pojam, nego i kao figura, slika, sredstvo ili uopte entitet misli poev od takvih rei kakva je diferancija, ili lanca slinih izraza kakvisu, kod Deride, suplement, trag, diseminacija, destineracija, iteracija, farmakon,margina, pa i sama dekonstrukcija. Tim pre to bi poreklo jezika bilo u diferan-ciji, razume se, ponovo, poreklo sa promenjenim, dekonstruisanim znae-njem ili smislom. to sve, razume se, nije tako lako, trai dosta napora, rizika, uta treba uvek uraunati i rizik pogrenog razumevanja ili nerazumevanja. Rizikkoji se ipak moe umanjiti ukoliko se paljivo ita i jo paljivije misli.

A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 33

Jedan od poslednjih objavljenih Deridinih tekstova nosi naslov Et cetera.Puni naslov glasi: Et cetera (and so on, und so weiter, and so forth, et ainsi desuite, und so berall, etc,). I tako dalje, dakle, na vie od jednog jezika. Vie odjednog jezika, plus dune langue, to je, meutim, i ne vie jedan jezik, pa i nevie od jednog jezika, to je takoe jedna od Deridinih definicija dekonstrukcije.Kao to bi mogla biti i jedna od definicija diferancije. Ili kao to bi mogla biti ijedna od definicija filozofije i literature. Upravo, i nita manje, ovog i koje stojiizmeu njih, koje ih razdvaja i pribliava. Vie od jednog jezika, i, opet i, ne nivie jedan jezik, niti vie od jednog jezika: ni vie ni manje, dakle, nego i-i, ni-niti,koje se uvlai u tekstove Deride, u tekstove dekonstrukcije, kao njena formula,stil, ton ili figura. Kao trag ili kao ig, la trace ili la marque, i filozofije i knji-evnosti, ali ni samo njih, niti samo izmeu njih. Kao beleg, ali i kao etiketa: kaotrade-mark, ili kao brand uprkos svem nerazumevanju, a moda i ba zato, de-konstrukcija se jo uvek dobro prodaje. To to sama postavlja pitanje ekonomije tekstualne ali i vantekstualne, u pismu ali i u instituciji koja misli da se dovoljnoopismenila i da nikakvo njeno dalje opismenjavanje nije potrebno dekonstruk-ciju ne moemo zameniti njenim etiketama, pa ak ni njenim retorikama, ak ninjenim definicijama, pojmovima, figurama koje je sam Derida izvodio nascenu pisma/pisanja tokom tolikih decenija. Uvek e jedan od tih instrumenatanjene ekonomije pokazati trag onog i-i, ni-niti, i generalizovati tu ekonomiju upravcu nje same, kao problem koji ostaje izmeu logosa i logosa, izmeu logo-sa i leksisa.

Za mene ostaje pitanje: ta emo sa dekonstrukcijom, tj. ta emo i sa de-konstrukcijom? Koji je ukupni domet filozofskog poduhvata aka Deride? Nisamuveren da nam je misao aka Deride potrebna samo usled filozofskih razloga,kao nov trade-mark filozofske institucije. Pa ni kao jo jedna etiketa knjievneteorije, misli o knjievnosti ili u knjievnosti. Neto drugo, ako smem da na ovomskupu uprostim pitanje kao pitanje o ukupnom dometu neizbeno usled zahte-va iste one ekonomije, usled vremena koje nam je uvek na raspolaganju i kojenam, nita manje, nije na raspolaganju neto drugo je posredi s dekonstrukci-jom i sa nama.

I sa nama: ovo i u izrazu i sa nama nikad od nas ne ini jedinstvo. Za onekoji ne znaju, ima autora koji piu ili su pisali o Deridi ali koji nikako nisu u nekomjedinstvu. Deridijanaca, navodnih ili stvarnih pristalica Deride, njegovih ljubitel-ja i ak imitatora, ima raznih, i ak se meu njima vode ponekad otre rasprave,prave borbe. Jo je manje jedinstva meu raznolikim disciplinama i poljima pre-ma kojima dekonstrukcija uspostavlja neko i: dekonstrukcija i kritika, i filozofija, imetafizika, i nauka, i knjievnost, i pravo, i arhitektura, i poslovodstvo, i vizuelneumetnosti, i muzika, i tehnika, i ljubav, i porodica, i prijateljstvo, i zakon, i nemo-gue, i gostoprimstvo, i tajna, i Amerika, i Evropa, i Trei svet, i politika, i religija, idemokratija, i univerzitet, i psihoanaliza, i feminizam, i novi istorizam, i moderni-zam, i postmodernizam, i sve do i koje se, u navedenom Deridinom tekstu

34 Novica Mili

Et cetera, takoe izlae jednoj dekonstrukciji u toku, a s ijeg poetka je, ak do-nekle redukovan, i ovaj spisak koji sam upravo naveo3.

Dekonstrukcija sve to sve to i nas stavlja u tok. En cours. Podseam: jed-nu od definicija dekonstrukcije Derida je izgovorio upravo ovde, u Beogradu, urazgovoru na televiziji Studio B, 5. aprila 1992. La dconstruction rekao je cestquelque chose en cours. Dekonstrukcija, to je neka stvar koja je u toku. U toku, encours, ali takoe na putu, u opticaju, u kretanju. Takoe, pre en cours, nego dis-cours, nego samo discours. Zato je dekonstrukcija neto u toku? Zato to je toneto to se dogaa, ne samo u teoriji, ovoj ili onoj, u tekstu, ovom ili onom, nego upraksi, u istoriji, u svetu. Postoje njeni efekti koji su povoljni, ali i oni koji nisu, kojinisu jo ni raspoznati prema shemi povoljnog i nepovoljnog: nije bavljenje dekon-strukcijom ili Deridom hir, ista radoznalost, ili, pak, pervezija uma, ve pre jednavrsta neophodnosti, neizbenosti ili ak nemogunosti da se ini ili misli drugaijeu svetu u kojem su nam, ne tako retko, sve druge opcije suene, moda i oduzete.Moda i nije dekonstrukcija u toku koliko je svet u toku ali tako da mi nismo utoku sa svetom ili sa njegovim u toku. I tu su, sa nama, koliko i sa Deridom, pi-sanjem, dekonstrukcijom, dometi svakako jo nemerljivi.

A OF DECONSTRUCTION:LA DIFFRANCE, WRITING, DERRIDA AND WE

Summary

La diffrance the difference with an a makes not only one of the key terms ofDerridas philosophy, but is a keystone of his strategy of deconstruction of the Westernmetaphysics. What kind of keystone is it, if, according to its inventor, la diffrance is nei-ther a concept, nor a word? In analysing yhis question we try to show Derridas contribu-tion both to the institution of philosophy and that of literature, as well as the strange logicof the and which links and separates identifies and differentiates these two fields ofthinking and language.

A dekonstrukcije: la diffrance, pisanje, Derida i mi 35

3 Jacques Derrida: Et cetera, u: LHerne: Derrida (Paris, 2004), 21-22.