Дванаесто предавање (23.12.2009.)

1. Проперције

...haec urant pueros, haec urant scripta puellas,meque deum clament et mihi sacra ferant...

...нека моји записи упале пламен у младићима, упале пламен у девојкамамене нека богом назову и мени нека свету пошту чине...

(превод Јелене Пилиповић)

Проперције на своје песме реферира као на «оно што је написано» - записи, и то се види прелаз тока од усмености ка писаности.

У питању је самообоготворавање – самог себе жели да прогласи за бога. Нагласак је на ономе што је написаноали се не каже експлицитно да је то што је написано он написао, али из контекста се то закључује. Следи да он треба да буде бог и да буде тако назван. Није у питању стварно проглашавање за бога, али он ће бити назван богом, тј. он жели да буде назван богом и цела прича је у томе «нека се то деси» или «да се деси». Жели да му буду посвећене свете поште, али то није стварно проглашавање за божанство, то није онтолошка териоизација, али ће бити третиран као божанство.

То да неко буде третиран као божанство јавља се код песника Августовог века јако често. Код Хорација се јавља у Песми векова у којој се то односи на Августа. То постоји и у сва три Вергилијева дела.

Међутим, само код Проперција се то односи на поетско «ја», оно жели да буде третирано као божанство. То није зато што је он посебно диван или изузетан или личи на Аполона, већ зато што његове песме имају одређени ефекат, управо на младиће и девојке. Могло би се то повезати са Словом љубве деспота Стефана Лазаревића, али не дословно. Ти младићи и девојке треба да се захвале пламу. Захваљујући његовој поезији тај плам је љубавни. Он себе пре тога дефинише као љубавног песника и баш његове љубавне песме треба да имају ефекат на младе. Захваљујући томе он треба да буде третиран као божанство.

Баш као Еrós, од првог часа када се он појави као божанство (у Илијади и Одисеји се јавља као именица), он има рушилачки и дестабилизујући утицај на све око себе. Та димензија Еrósа се наставља. Он је кроз целу античку традицију схваћен или као болест које се треба лечити, јер ако се не нађе лек она води до смрти, или као игра. То се односи на поезију. У филозофији се erós сматра непожељним афектом и са њим се раде две ствари: или се преображава или се укида. Преображавање је превасходно платонска концепција, док друге филозофске концепције, превасходно епикурејство и стоицизам, теже укидању erósа. У сваком случају, подстицањем неког на љубав је нешто што је потпуно супротно античком путу. Концепција је толико преображено да нема више никакве везе са изворним erósоm, драмским

erósom, erósom жудње. Он је еншто различито од телесне пожуде, али је везан за телесност.

То је некаква есенција, или аристотеловски - квинтенсенција1. Есенција управо тога што је преокрет који доноси римска љубавна лирика с обзиром на схватање еротског. Код Катула је љубав болест, мука, и отуда је он у највећој мери у хеленској традицији. Истински преокрет долази са Тибулом, Проперцијем, Вергилијем и Овидијем. Ту долази до преокретања лествице вредности где љубав сада може постати оно што је у највећој мери вредно преношења. То је супротно епикурејском и стоичком филозофу, који дају моделе живота, тзв. bios, зато у том периоду настају прве биографије и практична филозофија која нуди конкретна етичка, социолошла и свака друга правила. Они теже, тј. идеални живот тежи ка сузбијању erósа као једног од афеката и читавом низу афеката који су они супротни eudaimoniji. Еrós је најважнији међу њима. Ни у Kатуловом делу ми не можемо да видимо то преокретање. Дакле, и Катул erós, односно amor, дефинише као нешто без чега би он био срећан; без чега не би било његове поезије, али он би био срећан. Код Тибула љубав у профаној егзистенцији одговара неком изгубљеном и имагинарном златном веку. Ту већ видимо превредновање љубави - љубав није неко место муке или патње, већ је једино место идеалног бивствовања.

Код Проперција љубав јесте мука и јесте бол, али упоредо са тим љубав је средство обоготворавања песника, љубав је оно што треба пренети. Функција његове поезије је баш у томе да преноси љубав. Он прави божанства не само од себе већ и од традиционалних љубавних песника - Филета и Калимах. У другој и трећој књизи, које су више метапоетски настројене, али нису преведене у Римској лирици, већ у малој књизи Проперцијевих Елегија, ту видимо да су божанства љубави Филета и Калимах, јер су они за њега par exelans љубавни песници. Он их као такве проглашава за божанства, тако да је и њима усмерен низ инвокација, упоредо са Аполоном и Музама он моли Филету и Калимаху да му подаре песму. Инвокације су, наравно, изгубиле супстанцијалност, оне су само фигуре, али без обзира у исти кош се стављају традиционална божанства са песницима. Када жели да буде проглашен за бога, он не говори о изузетности своје личности, већ о изузетности љубавних песника. Он за себе каже оно што је већ учинио за ове песнике.

Он непрестано говори како га Цинтија вара, како Цинтија умире, па та љубав наилази на разне препреке и бива остварена делимично, за разлику од Катулове љубави која је разбијена у својој сржи, која полази од једног потпуно развијеног субјекта и зато се развија рашчеречени однос. Код Проперција тога нема, код њега су разлози за неуспех љубавних односа спољашњи, контингентни, случајни и могу бити пролазни. Постоји дубоко сагласје између Проперција и Цинтије који се огледа и кроз поезију. На више места кроз Проперцијеве елегије један од лајт-мотива јесте међусобно слушање - он њој говори своје песме уз лиру, она такође свира и он слуша њу. Он нам не преноси њене песме, али нам преноси тај тренутак. Постоји обостраност и доживљај љубави који је преплетен са поезијом, где су стварање и примање у поезији нераздвојиви од љубавног давања и примања. Постоји низ препрека које су спољашње природе - то су Цинтијино неверство и њена смрт.

Постоји велика разлика иако говоримо о римској субјективној лирици као о Катулу, Тибулу и Проперцију, ипак постоји велика разлика између Катула и

1 Квинтенсенција је пета суштина, пети елемент који уводи Аристотел - етар. Од петог елемента је сачињено све оно што се налази у суперлунарном простору односно, изнад месеца. (прим. проф.)

ове двојице управо у вредновању поезије и у остваривости поезији. Код Катула она није један целовит однос. Могуће је имати кратка сновиђења о пољупцима, али је немогуће имагинирати цео однос. Управо то чине и Тибул и Проперције, само што је то код што је код Тибула то измештено и имагинарно, али постоји целовит однос о замишљању заједничког живота у сеоској2.

Поводом Проперцијевог поступка, његов стил је прилично тежак и херметичан. У преводу се то не види толико. За разлику од Тибула који има чист језик, Проперције језик је тежак. Хорацијеву у једној посланици говори о стварању нових речи и модификује чувено Хомерово поређење са лишћем - језик је као и људи, мора да се мења, једне речи као лишће умиру, а друге се рађају. Нужно је рађати нове речи, па је ово мали допринос одбрани неологизама (новонасталих речи, кованице).

Постоји питање куризма језика. У Тибуловом језику нема кованица, туђица, нејасних речи, он је потпуно чист, савршен, идеално одговара норми, нема сленга, нема специфичних жаргона, вулгаризама, нити има техничких термина. То не важи за Проперција. То је занимљиво, јер они припадају истом времену, истој поетици (александријској), а имају и сличан поглед на свет и сличну концепцију љубави. Опет, разликују се по томе. Код Проперција има провинцијализама, пуно речи из грчког, постоји и тежња ка нејасности стила. То не угрожава његову величину, као што ни прочишћеност језика код Тибула његову. Дакле, језички куризам није релевантна аксиолошка категорија. Аристотел у поглављима 20-23 у Поетици говори о језику и каже да је нелогичност језика нужна, неопходна. Он каже да одређеним типовима стварања (ми бисмо данас рекли родовима) одговарају одређене врсте необичности – драми метафора, епу туђица, лирици кованица.

За Проперција је осим прилично затамљеног језика, карактеристична употреба митских егземпла (exsemplum), што је караткеристика углавном реторике. Међутим, тешко је одредити да ли пролази из реторике у поезију или из поезије у реторику. То значи да кад год се нешто говори, то треба поткрепити неким примером. У реторици то има своју функцију, јер пример чини ствар конкретном, прелази се са апстрактног на конкретно, ствар постаје видљива. Опредмећује се. Код Проперција имамо гомилање митских егземпла, који губе своју функцију зато што не служе за оно чему служе у реторици, тј. да се објасни, учини конкретном нека релативно апстрактна тврдња или теза. Овде егземпли имају функцију поређења. Нарочито, пошто је главна тема његове љубавне поезије Цинтија, зато се Цинтија пореди са разним митским хероинама. Она се сукцесивно пореди са Аријадном, Андромедом и са Менадом. Тиме и Пропеције постиже драстичну ширину текста. Са једне стране он се доказује као poeta doctus, јер смо унутар Калимахове поетике и имамо идеал учене поезије. Свако од ових песника жели да покаже своју ученост. Један од начина да се покаже ученост јесте употреба тополошких епитета (да се божанства називају по местима која су за њих везана). Вид те учености су и криптоними који се дају (Делија и Цинтија су тополошки епитети богиње Диане).

То је једна страна. Захваљујући низу митских и текст се семантички шири. Призивајући одређену митску хероину, Пропериције призива мит који не мора да исприча причу у целости, јер се подразумева његово познавање и очекује ученост од публике. Тиме се шири представу о Цинтији. Потребно је

2 Истинска идила се никада не одиграва на селу већ на граници села и дивљине. Живи се на размеђи. Тибулова идила није права идила. То је идила за земљорадничке послове и земљораднички начин живота, зато се зове рурална идила. (прим.проф.)

старховито много речи да се Цинтија окарактерише. Он њу пореди са три потпуно различите хероине. Са једне стране, оне призивају митове везане за њих, али и претходне текстуалне обраде тих митова који су неодвојиве, јер све време говоримо о синергији позезије и митологије, која је у антици била нешто што се подразумева. Данас митологија постоји као неко мртво речничко штиво, за њих је она постојала кроз поезију.

На пример, када он пореди Цинтију са Аријадном, ствара се веза са Катуловом песмом 64, тј. са сликом остављене Аријадне. Цинтија је уснула и спава као Аријадна, и Проперције не мора да каже шта ће бити, јер се од читаоца очекује да зна шта се дешава када се Аријадна пробуди у Катуловој песми. То што он пореди Цинтију са Аријадном значи да ће она бити остављена као Аријадна. Постоји и низ других изгубљених песама на исту тему, али се већ овде наслућује важност интертекстуалних односа. Ту имамо једно више значење које је немогуће постићи на други начин.

Када је пореди са Андромедом онда имамо други комплекс мотива, јер је Андромеда она идеална хероина, која пати због своје мајке и њу ослобађа једини идеални херој, Персеј, јер једини није починио ниједан злочин.

Менада је најкомплекснија од свих и зато је последња у низу. Део тога што је о Менадама писано срешћемо код Еурипида у Бахаткињама. Семантички дијапазон који се јавља са упливом Менада, тј. Бахаткиња је велик. Оне имају више имена, јер све што је везано за Диониса мора да буде компликовано.

Такође постоји призивање уметничких дела. Код Проперција нема ниједне екфразе, али има референци на одређене статуе, кипове, слике. Ту можемо видети неко конкретно уметничко дело, али то није неопходно. Важно је да тиме он уноси у песму нешто што је семантика слике. Идеја семантике ликовног уметничког дела јесте у томе што је ликовни знак, за разлику од вербалног знака, принципијално безграничан. Он може да има неограничено много значења, јер изазива пуно асоцијација и може да се декодира на много начина. Не постоји задато значење, које је увек присутно у вербалном исказу. Наравно, у вербалном исказу се од задатог значења само полази. Постоје разне теорије слојева. У целини и поетско дело има бесконачно значења, али сваки поједини вербални знак има дословно значење које драстично ограничава. Зато је нама важно да увек знамо дословно значење. То ликовни знак нема. Све то има додатну функцију ширења значења. Као што призива, мит, хероине и текстове, тако призива и уметничка дела. Тиме он постиже већу перцептивност сопствене поезије, под условом да је читаоцу позната античка уметност. Тиме такође показује своју ученост и видимо да иде поприлично далеко у поетици учености.

Напомена: пазити на варваризам у интерпретацији Проперција који В. Ђурић даје у предговору Римској лирици!

2. Хорације

Хорације је можда најутицајнији римски песник. Хорацијеве песме су вариране на много европских језика у јако много европских књижевности. Не и на толико начина. Он није био толико инспиративан колико је био подражаван.

Хорације је песник у чијем стваралаштву се први пут упознајемо са феноменом аутобиографије као књижевне врсте. Код њега не постоји аутобиографија у правом смислу речи, као целовит текст који би био аутобиографски, али кроз велики број текстова (најмање кроз оде, а највише кроз сатире, писма и поде) сусрећемо се са ликом песника. То је већ познато у римској лирици. Она је субјективна управо због те окренутости ка себи. Сигурно је да код Тибула и Проперција, а то ће се наставити и код Овидија, постоји елегијски лик. Он није одраз реалног фактичког «ја». И у Тибуловом случају дискрапанција.

Постоји нешто што је конвенција античке књижевности која нарочито постаје делатна од хеленизма па на даље, а то је сфрагида. Она постоји код свих александријских и римских песника, иако не и код грчких. Ту песник проговара или о својој песми или о себи самом. Код Катула је то превасходно било проговарање о свом делу и то врло штуро. Код Тибула их нема на тај начин, али их код Проперција има неколико (1. песма I књиге, 22. песма I књиге, 1. песма IV књиге) где он говори о себи. То је другачији говор од оног који доминира у остатку поезије, јер представља лик заљубљеног песника. У овим сфрагидама Проперције говори нешто што су аутобиографски елементи: како је рано остао без оца, где је рођен, како га је васпитала мајчина породица, како је требало да постане адвокат, политичар, али како је постао miles Veneris (Венерин војник). То је дакле издвојен сегмент.

Код Хорација, међутим, имамо перпетуално враћање на сопствену биографију, на сопствено порекло, на сопствене врло детаљно испричане догађаје, тако да за разлику од Тибула и Проперција код Хорација више немамо фиктивни лик песника за који можемо јасно рећи да је јасно одвојен од биографског Проперција и Тибула. Овде не можемо да раздвојимо једног од другог. Подаци које Хорације даје о себи се у потпуности слажу са оним што знамо о њему, а знамо штошта од Тибула и од историчара августовог доба. Зато имамо први пут посла за књижевном аутобиографијом, при чему је аутобиографија такође конструкт, али је заснован на истинском, фактичком постојању, који је покушај да се виђење себе транспонује у књижевност. То није историјски документ али је то виђење себе, свог живота, својих поступака, који је постао део књижевног опуса.

Аутобиографија коју Хорације даје је конструкт по томе што је, такође, интертескуално везана за одређене грчке песнике, превасходно за Архилоха. Хорације повлачи паралеле између себе и Архилоха и те паралеле су могуће управо захваљујући томе што знамо о Архилоху из његових сопствених ,веома штулих коментара, те знамо да је он био син робиње и племића. Он то помиње само на једном месту, па не можемо рећи да постоји аутобиографски Архилохов лик.

Стога имамо право и потребу да говоримо о Хорацијевом животу, пре свега о ономе што он сам каже за себе, о ономе што је Хорацијева аутобиографија. То нам је важно зато што нас то уводи у један нови поглед, даје нам улаз у један другачији књижевни свет. Са ова три песника били смо у домену интимности, идеосинкрастичности, домену љубави и метапоетске љубави.

Сада улазимо у један потпуно другачије окренут свет који означава мењање превасходно циља поезије. Врхунац до кога Проперцијева поезија може да стигне јесте да запали љубављу младиће и девојке и због тога ће он постати бог. То је мали циљ за Хорација и Вергилија. Хорације ће се управо у једној од сатира окренути ка Катулу и Неотерицима и рећи ће: «они јадници немају друга посла него да читају трице Катула.» Ово је поезија која се бави великим темама, светом а не собом, државним проблемима, превасходно проблемом рата – грађанског рата, братоубилаштва у грађанском рату и моделитета како се може изађи из тог страшног стања.

Отуда је везаност и Хорација и Вергилија за Меценин круг нешто што потпуно органски произилази из њихове поезије. Један аспект Августове реституцие је то да сада уместо разиграних девојака и удатих жена постоји идеал савршене жене, мајке која је посвећена и одана. Тај аспект Августове реституције се односи на интимни део. Суштина која је битна Хорацију и Вергилију јесте то да Август налази модалитет да учврсти једнакост у Риму. Рим је освојио цео релевантан свет. Они који су остали по страни су Египат и Партија. Египат ће освојити Август, а Партију нико неће освојити, а она је и далеко тако да није ни битна превише. То су данашњи Ирак, Иран и Авганистан. Сада цео релевантан свет спада у римску државу, што са једне стране може да делује сјајно, дивно и красно и сигурно јесте један период тако деловао, међутим, други ефекат тога је да кад дође до нестабилности у римском свету, то значи нестабилност у целом познатом свету. Када се десе грађански ратови у Риму то значи покољ у целим познатом свету и немогућност налажења излаза из тога значи пропаст света.

Рим је био дуго у периоду грађанског рата, од почетка I века ексалира Цезаровим убиством, и томе на крај стаје тек Октавијан победивши Антонија. Август је успео да након седамдесет година прекине са грађанским ратом и тиме је учинио невероватно велику ствар. То што је уво прогонство за прељубништво су «трице». Песници који су били његови савременици, мало старији од њега или његови вршњаци, видели су да се захваљујући томе очувава свет. Све тековине које ми данас имамо су последица поретка римске државе који је успоставио Август. Улога Августа је немерљива.

Задивљујуће је то што су и Хорације и Вергилије то препознали док је настајало. Хорацијев уметнички пут је стога егземпларан, јер показује откривање важности.

Детаљне чињенице о Хорацијевој аутобиографији треба погледати у Прегледу римске књижевности. Потребно је познавати шта спада у опус појединих лиричара. Хорације се јавља са еподама, а поред њих ваћне су и сатире, четири књиге ода, Песме векова, посланице, две књиге писама које је добро превела Радмила Шалабалић. Преводи Младена Атанасијевића нису добри, поготово у Хорацијевим поетичким делима (нпр. посланицана). Хорације превасходно у сатирама и посланицама говори пре свега о свом пореклу. Он често говори о свом оносу према оцу, који је био ослобођеник, и томе колико га је он научио. То је први случај у књижевности да неко тако експлицитно говори о себи самом. Постоје историографије и приповести из живота, али нису у првом лицу. Хорације и Овидије ће формирати језгро аутобиографског писма.

Најважнија чињеница Хорацијевог живота је управо то да му је отац био ослобођеник, и он стално понавља да је рођен од оца ослобођеника. О томе говори у сатирама и посланицама, које су шире јер су писане у хексаметру и заправо не потпадају у лирику. Он чак и у одама, у којима је веома концизан израз, употребљава ту формулацију. Он у свом чувеном поетском тестаменту каже: «од униженог постах моћан». Најнижи слој римског друштва су управо ослобођеници. Римско ропство је било крајње динамично – робови су масовно

добијали слободу. Код Хомера је неко рођен као роб, умире као роб и његова деца ће бити робови. Ослобођеници су остајали у односу са својим господарем. Иако су неки од њих били веома богати, они су и даље били најнижи слој.

Хорације улази у највиши могући слој римског друштва. Хорације је направио огроман социјални скок, захваљујући оцу који се обогатио. Он је би нека врста банкара и омогућио је Хорацију најбоље могуће образовање, о чему Хорације и говори. Отац га је послао у основну школу у Риму. Потом је отишао у Атину. Млади Римљани су масовно ишли у Атину и на Родос, где је била чувена реторска школа. Било је четири школе – Перипатос, Академија, епикурејска и стоичка школа. Римљани су се први пут значајније упознали са филозофијом 155. године пре н. е, приликом једног предавања тројице изасланика из Атине.

Боравећи у Риму, Хорације се ближе упознао са цезароубицама Брутом и Касијем. Ту се Хорације уплео у грађански рат на погрешној страни, када су Брут и Касије коначно изгубили од стране Антонијеве и Октавијанове војске, и тада је изгубио апсолутно све што је његов отац стекао. Отац му је у међувремену умро, а њему су конфисковали имање, али је ипак добро прошао, јер су те прескрипције биле страшне, када су се они обрачунали са осталим присталицама Цезарових убица; на пример Антоније је тражио да убију Цицерона, и да му донесу руке којима је Цицерон писао говоре против њега.

Након тога се Хорације приближава Октавијану, чији почеци су крвави. Али он је тада био дете од деветнаест година. Тада је настало прво Хорацијево дело - еподе. Седма епода говори о братоубилаштву као о наследном греху римског племена. Оснивање Рима је везано за братоубилаштво – Ромул је убио свог рођеног брата. По Хорацијевом мишљењу, то је ужасан грех који се преноси генерацијски већ стотинама година, и који апсолутно никада не може бити искорењен. И зато је ова песма један очајнички крик против братоубилаштва, и у њој се види колико је грађански рат страшан.

Шеснаеста епода је једна још горча песма; Хорације позива све Римљане да напусте град, и да пређу на нешто што он назива arba beata и insule divites - блажени предели и острва благостања. Ова песма је имагинарна, јер тај позив никако не може бити стваран. Он предлаже Римљанима да се иселе и оду на некаква острва блажена. То се мора тумачити иронијски, јер им каже да треба да одустану од свог града. Он њима тражи да оду ван светих граница, и помере простор који је ограничен сакралном међом – јер напустити Рим значи одустати од сопственог идентитета.

Са једне стране ту постоје слабе, и не толико битне, алузије на Херодота. Наиме, Фокиђани су управо то урадили – они су пред персијском најездом напустили свој град и преселили се у јужну Италију. Друга алузија јесте на један текст извесног историчара Салустија, који извештава једног римског војсковођу. Њега извештавају војници да у Атлантику постоје острва блажених на којима се живи на диван начин, и да би сви требало да се преселе тамо. Платон у Критији детаљно описује имагинарно острво Атлантиду, у Атлантику иза Хераклових стубова. Код Салустија постоји сећање на то. Колико код Хорација постоји сећање на Атлантиду, то је проблематично, али просто је немогуће да се размишља о некаквим острвима блаженства, а да се не помисли на Атлантиду. Али Хорације користи изразе који описују једну другу врсту острва блажених, а то су есхатолошка острва блажених. Пиндар говори о острвима блажених, али то су острва на којима се живи после смрти, али тамо не живи било ко, већ само блажени, и говори се како је Тетида Ахилеја после смрти пренела тамо. Када призовемо све ове контексте, и ствари се откривају на

други начин. Имали смо иронију, али као што се види, код Пиндара се говори о месту на које се иде после смрти. Видимо да Хорацијев позив на острва блажених може бити ироничан осврт на позицију тзв. освајача света, који могу да освоје свет али не могу да савладају братоубилаштво у себи, и чиме се показује колико је њихово достигнуће заправо мало.

То нас уводи у Хорацијеву везу са стоицизмом. Код Хорација су присутни утицаји свих школа, осим епикурејства: присутан је платонизам, перипатос и стоицизам. Он говори о стоичком делу човека који мора да влада самим собом. Међутим, око Пиндарове концепције острва блажених, то постаје још нешто много мрачније – позив на колективно самоубиство. Јер преселити се на острво блажених уствари значи преселити се у рај. Он можда Римљане види под неким мрачним светлом, огрезле у грађански рат. И осим тога што треба да се преселе, треба и да изврше колективно самоубиство, јер не могу да се ослободе наслеђеног ужаса. Октавијан ће бити тај који ће их извести из тог ужаса, из којег Хорације није видео никакав лек. Заправо отићи на острва Атлантиде и отићи на острва блажених и није толико велика разлика.

Хорације полако улази у цењени круг, добија вилу на селу, јер тамо жели да живи. У неким трактатима пише да ли је лепше живети на селу или у граду. Он воли сеоски мир. Али та припадност цењеном кругу код њега подразумева некакву врсту посла који му је дат. Он у својој поезији чува у потпуности своју аутономију. Одбија наручбину Мецениног круга, а то је да напише велики еп о Августовим фригијским прецима. То је врло битна наручбина за формирање култа Октавијана. Он такође одбија да буде Августов лични секретар. Хорације је написао само једну песму која има мало већу званичну важност, а то је Песма векова. Њу је извео приликом једне велике прославе, на којој је Август хтео да назначи прелазак из једне у другу епоху. И овај догађај је остао заиста забележен. Хорације пише песму, и то је његов данак Меценином кругу. Међутим, Хорације овде даје једну нову визију Рима, која је много шира од непосредне Меценине идеологије. У Хорацијевим песмама има много ироније, поготово у 16. еподи, која је цела иронична, па чак и у песмама у којима је наизглед нема, она ипак увек провирује.