137715784 Pink Floyd Rick Sanders

Rick Sanders P IN K F L O Y D

Naslov originala T h e P IN K F L O Y D

C o p y rig h t© Rick Sanders 1976 All Rights Reserved

T his edition published by arrangem ent with G erd Plessl A gencu, M tinchcn

Prvo izdanje (džepno): april 1980.

Rick Sanders

Pink Floyd

D EČ JE N O V IN E G O R N J I M IL A N O V A C , 1980.

Biblioteka »TOM «Serija TOM DŽUBOKS 05/0002

ANDERGRAUND I PSIHODELIJA

Jednom, ne suviše davno, kritičar Jeff Nuttall (Džef Natal) je u časopisu »Bomb Culture« napisao: »Sa sigumošću se m ože tvrditi da je underground (andergraund) svuda iznikao spontano«. Ovo bi trebalo da bude istina za sve ono mnoštvo grupa koje se pojavilo u različitim underground- centrima: Pink Floyd u Londonu, Airplane, Quicksilver, Dead u San Francisku, Velvet Underground u Njujorku; sve one izrasle su iznenada i neočekivano, u izolaciji od tada popularnih tren- dova u muzici. Ove, tada nove grupe, nisu sjedi- njavale postojeće stilove kao mnoge druge (npr. The Byrds, koja je spojila Dylanov uticaj sa Beat- lesima), već su učinile korak dalje istražujući nove muzičke forme i približavajući ih opštim nastojanjima i raspoloženju mladih tog vremena. Pome- nute grupe su se 1966. i 1967. godine mnogo raz- likovale koliko izmedu sebe, toliko, a i vise, od omiljenih i vodećih muzičkih struja. Tek sada, vise od deceniju kasnije, moguće je sagledati sve njihove uspehe i uticaje. Pre nego što počnemo priču o grupi Pink Floyd, čini se neophodnim da koliko-toliko razjasnimo dva pojma koja ćemo u vise navrata sretati u prvoj polovini ove storije, a to su: U N D ER G R O U N D i PSYCHO DELIA (Psihodelia).

Underground je opšti te rm in 'u karakterisanju pokreta mladih u drugoj polovini šezdesetih godi-

5

na a manifestovao se u muzici, književnosti, filmu, slikarstvu, stripu itd. Ovaj pokret je u osnovi bio usmeren razaranju malograđanskih stavova u ovim oblastima. Na videlo su izletele do tada tabu-teme - politika, seks, droga, i bile obrađene na novi način. Bezazlene i ružičaste slike sveta us- tupile su mesto novim i svežim pogledima mlade generacije. Naravno, nisu sve ideje ovog pokreta bile progresivne, pa se pojedini njegovi kritičari nisu ustručavali da prikažu kontradikcije i slabosti ideologije ove generacije.

Vreme bujanja ovog pokreta na raznim stranama je približno isto, ali postoje razlike u karakte- ristikama. Po opštem uverenju, engleski underground je nastao pod velikim uticajem am eričkog- mada postoje specifičnosti koje ih razlikuju. U osnovi delovanja, na obema stranama najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promena- ma, kao i altemativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti (kultura, moral). Utisak je da su ponuđena rešenja u SAD bila radikalnija, ali to je proisticalo iz različitih društveno-političkih tradicija u ovim podnebljima. U Britaniji je poli- tička borba bila čvršće organizovana i institucio- nalizovana (partije, domovi, kongresi), a u Ame- rici se odvijala anarhično i stihijski, pa je zato i pokret delovao mnogo opštije.

Pošto se političko angažovanje mladih u Britaniji najčešće, sticajem okolnosti i usled tradicije, kretalo već utvrđenim - institucionalizovanim oblicima delovanja, glavni rezultati engleskog undergrounda iščitavaju se u kulturi i umetnosti.

Kao underground, ni psychodeliu ne karakteri- še neko određeno stilsko usmerenje koje bi je uči- nilo lako prepoznatljivom - mada im se neretko pridaju takve karakteristike. Po jednoj definiciji, psychodelia bi bila - »ono što je u vezi ili što oz-

6

načava stanje velikeduhovnesmirenosti, silnopri- ja tnu čulnu percepciju, estetsku zanesenost i stva- ralačkipodsticaj.. .« U osnovi, psychodelični postupci usmereni su shvatanju višedimenzional- nosti, totalnosti sveta i života - koji mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti treba da začnu kompleksno umetničko iskustvo. Tako su nastale nove kombinacije odnosa boja i formi na slikama i plakatima, do tada neviđeni i neočekivani spojevi muzike, igre i osvetljenja.

I mada su razlike između tadašnjeg engleskog i američkog »novog talasa« zanimljive, ostavićemo ih za sada po strani i pozabavićemo se grupom koja je središna tema ove knjige; a ovoliki uvod treba da razjasni i pokaže da je njihov rad nastajao i uklapao se u već postojeće tendencije i stremlje- nja, ma koliko želeli da njihovo stvaralaštvo smat- ramo sasvim individualnim i autonomnim.

4

I

»

Februar 1967. Podpisivanje ugovora o snimanju jsa EMI. S leva na desno: Syd Barrett, Beecher Stevens, Roger Waters, Nick Mason, Rick Wright.Sedi Andrew King, Blackhill. Sa dozvolom S. A.Beecher Stevensa.

UVEK SMO SMATRALI DA U ROCKU IMA NEŠTO VIŠE

OD SV1RANJA »JOHNYB. GOODE«

Pre četmaest godina, grupu Pink Floyd činila su četiri siromašna studenta, koji su svirali rudiment- ni ritam i bluz po lokalnim koledžima i zakaza- nim partijima - bez nekog većeg uspeha. Otada je prošlo već prilično mnogo vremena. Danas su Pink Floyd moćne starine tzv. »ozbiljnog, visoko- tehnološkog rocka«. Njihov pretposlednji album Wish You Were Here, koji su spremali šest meseci, postao je zlatan pre nego što se pojavio u prodaji. Njegov prethodnik, album The Dark Side O f The Moon, prodat je u platinskom tiražu. Kom- panija EMI, za koju oni snimaju, izračunala je da na svakog dvadesetog Engleza, izmedu trinaest i četrdeset pet godina dolazi po jedan primerak ove ploče.

Scenski nastupi grupe Pink Floyd, do tančina isplanirani, spadaju u red najspektakulamijih u rock-muzici [na čemu bi im pozavideo i čuveni pokojni režiser holivudskih grandioznih spektakl- filmova, Cecil B. de Mill (Sesil Bi de Mil)]. Njihov arsenal ozvučenja i rasvete zauzima dva sprata adaptirane kapele u Islingtonu (Ajlington), koja im služi kao magacin, radionica i studio. Sada sve to uglavnom samo skuplja prašinu. A možda je baš to prirodan ishod onog napomog i grozniča- vog vremena svakodnevnih putovanja i seljakanja iz mesta u mesto - jer, oni danas vode mnogo mir- niji život.

9

Zašto da ne? Zbog novca nemaju više potrebe ni prstom da mrdnu, a planiranje i logika kretanja grupe na turneju slični su organizovanju »invazije na Normandiju«. Svake, ili bar svake druge godine, kreću na ogromne turneje po Engleskoj, Evro- pi i Americi, uključujući i velike slobodne koncerte na otvorenom prostoru. Sad& su toliko popular- ni, da kada bi i prestali sa javnim nastupima (kao svojevremeno Beatlesi), budućnost bi im verovatno bila osigurana zahvaljujući pločama.

Slava im još uvek raste, a njihove se ličnosti, mada paradoksalno zvuči, sve više udaljuju od oka publike. Iza tako čuvenog imena kao što je Pink Floyd, ova četvorica su kao ličnosti skoro nepoznati. Jedan od osnovnih razloga je taj što nema isturene personalnosti i što su oduvek insistirali isključivo na predstavi grupe. Već u početku, mnogo im je bila važnija kompletna prezentacija muzike, nego uobičajeno ponašanje rock-zvezda. Zato čak i danas, ma koliko to čudno izgledalo, mogu se slobodno šetati ulicama a da ih pritom obožavaoci ne primete i ne prepoznaju. U poslednje vreme, oni čak ne stavljaju ni svoje fotografije na omote ploča. Za Pink Floyd slava vise nije mo- tivirajući faktor. Njima je važnije to što mogu imati sopstvene živote izvan grupe, bez onih uvek do- sadnih pratilaca slavnih ličnosti. Tako treba shva- titi i njihovo ponašanje koje stoji u suprotnosti sa strogo personalno utvrdenim pravilima u rocku - npr., na omotu Wish You Were Here, nijedan od članova nije specijalno kreditiran, osim Rogera Watersa kao pisca tekstova.

Pink Floyd čine: George Roger Waters (Džordž Rodžer Voters) - bas-gitara i vokal; Richard William Wright (Ričard Vilijem Rajt) - klavijature; Nicholas Berkely Mason (Nikolas Berkli M ejsn)- udaraljke, bubnjevi i David Jon Gilmour (Dejvid

10

Džon Gilmur) - gitara i vokal, dok svi koriste sin- tisajzere. 1 to je postava od 1968. godine do danas. U prve dve godine postojanja grupe, kompozitor, solo gitarist i pevač bio je onaj »ludi dijamant«, proslavljen istoimenom kompozicijom na albumu Wish You Were Here - Roger (Syd) Barrett (Rodžer /Sid/ Baret); ličnost ekstremno različita od ostalih, pisac i muzičar. Mnogi kritičari i ob- ožavaoci još uvek jadikuju zbog njegove odsutnosti.

Period od 1965. do 1967. godine bio je udaran za grupu. U vrlo kratkom periodu stali su rame uz rame sa Beatlesima i Stonesima, a istovremeno su proglašeni za prvu pravu underground - psycho- deličnu grupu u Engleskoj. Floydi su izvodili muziku i pravili rasvetu za prve engleske »frikove«/, u svetlosnoj i zvučnoj radionici Londonske slobodne škole, dvorani crkve Svih Svetih u Noting- hilu, a kasnije na podijumu Roundhousea (Raundhausa) i čuvenom klubu UFO u zapad- nom delu Londona. Njihov lajt-šou, na kojem je u početku radio sedamnaestogodisnji Joe Gannon (Džo Genon), a kasnije Peter Wynne-Williams (Piter Vin-Vilijems) bio je prvi u Engleskoj.

Proklamujući »totalni doživljaj sredine, muzike i svetla«, Floydi su se bavili osvetljenjem vrlo pro- mišljeno i ozbiljno. Uljani lajt-šou, stroboskopski i filmski projektori i inteligentna upotreba senki su mnogo obogatili njihove pulsirajuće instrum e n t a l improvizacije i kratke vokalne pasaže. Psychodelia je stigla u Englesku praćena zloglas- nošću, a Floydi su bili njeni najuočljiviji ekspo- nenti. Tada su se našli u nezgodnoj situaciji. S jedne strane, bili su pop-grupa pod ugovorom sa re- nomiranom kompanijom ploča, a s druge, bili su strašno ozbiljni kao pioniri undergrounda, sa pro- klamovanom željom da promene svet. Da li je

11

kombinacija rajsko-paklene droge LSD-ia i njihovih čudnih muzičko-scenskih predstava bila to što će decu nacije pretvoriti u gomilu opasno haluci- nirajućih »frikova«?

U stvari, grupa i njeni menadžeri su veoma spretno iskoristili ovo spomo pitanje. Demanto- vali su sve narkotičke oznake, ali ne sa previše žara, što je rezultovalo velikim publicitetom. Ulje je bačeno na vatru »prljavim« tekstom sa prvog singla, u naslovnoj stvari Arnold Layne (Arnold Lejn). Oko njega se podiglo mnogo prašine. Arnold zabranjen na piratskoj radio-stanici, mada je mogao biti opravdan kao ozbiljan umctnički rad u vremenu kada je dobar deo pažnje javnosti bio zaokupljen debatom - umetnost protiv opsce- nosti. Bes se sve više povećavao, a njihov drugi singl See Em ily Play je bio još uspešniji.

Psychodeliu je iskrojila populam a štampa koja se oštro postavila protiv »svih tih umetničkih per- verzija«. Časopis »Novosti sveta« (News of the World) požurio je sa divljim napadom na Floyde i, srećom, upotrebio sve same pogrešne činjenice, pa je sledeće nedelje morao pružiti mesto grupi da iznese svoje stavove. Ne, rekli su Floydi, oni nisu uzimali drogu. Možda njihova muzika i utiče na ljudski mozak kao LSD, ali šta s tim? Tada su na- pali propagandu što ih reklamira uz pomoć izraza kao što su »frikovi« i psihodelici. Propagandisti su u Nedeljnim novinama (Sunday Times) izjavili čak da njihova muzika može izazvati osećanja užasa i ekstaze. Istovremeno, mnoge grupe, kao The Move, razbijale su televizore na sceni, Episode Six su bacali kokice i penu jedni na druge, a The Creation su se fotografisali na sceni i zatim ta svoja dela podelili publici.

Daily Express je objavio: »Pink Floyd prema nekim mišljenjima, reprodukuju zvuk istovetan sa

12

zvučnim halucinacijama podLSD -om . Njihov rad je od strane podržavalaca dočekan kao psihodeli- čan. Sve je ovo hilo izraženo u onim cudnim de- ^avanjim a' u kojima su učestvovali mladići i devojke njišući se i valjajući u boji i pihtijastoj masi. Pink Floyd ne vole takvu popularnost. Oni kažu: » N a šstavprem a ’otkačenim nastupim a 'je da ne- ćemo svirati ponovo na islom mestu dok ne dobi- jem o tri puta vise od normalne cene«. Mladi Ijudi »odprincipa«, zaključuju u Express-u. Ali, kolika je bila ta »normalna« cena? Marta meseca, od kada datira ovaj novinski isečak, Floydi su nastupali za svaki iznos izmedu dvadeset dve i po, kao u Marqueeu (Markiju), i sto funti, kao u Kingston Tech (Kingston tehnološkoj školi) i UFO-u.

Stvar je bila postavljena na mesto, ali psihodelia je bila suviše dobra priča sa svim svojim tinejdže- rskim sastojcima - droga, seks, umetnost, rock i misticizam, da bi se dozvolio da propadne. Istovremeno je i Titbits izleteo sa svojim uvodnikom: » Psihodelia je moderan izraz za ohjasnjenje aktivnosti svih ’galam džija’, a underground pokret veruje u šokantnost. Oni se valjaju u želatinu, igraju na ulicama i dele sm otuljke toaletnog papira. A roditelji 'modovaca ’ ne uzdrzavaju se da decu vode sa sohom, niti da ih okruže nadrealističkim simbolima. Šta li će jo š doći? Da li bi sledeći korak mogao da bude prema drogama - kao LSD?«

Kratka biografija koju 1967. godine izdaje dis- kografska kuća EM I bila je prilično konvencio- nalna: »N e znajući šla Ijudi podrazumevaju pod 'psihodeličnim pop-om \ Floydi odbijaju taj izraz kao odredenje njihovih nastupa. N jim a nije cilj iz- azivanje halucinantnih efekata u publici; njihov jed in i cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su mu- z ič k ipredstavnici novogpokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisa-

13

njii ii svim obtasiinia umeinosti. ukljiićitjući i mti- ziku«.

Nijc bilo potrebno razbijati reputaciju grupe kod pop-publike koja može da se okrene, već sle- dećeg trenutka, nekoj novoj stvari i da je podržava dokle god joj ona dobro zvuči. Časopis Disc je doneo prikaz o Pink Floyd koncentrisan na ono što su pop-obožavaoci stvarno želeli da znaju:

»Roger Waters - uprkos progresivnosti muzike Floyda, još uvekje u velikoj meri bluzista. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira stare bluz-numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari. Voli daga smatraju čvrstim čovekom, mada ponekad može biti težak i divalj. Jedini razlog zbog koga sluša pop-muziku je taj što oseća da mora. Veoma brine o reakciji publike i scenskoj prezentaciji svojegrupe. Opsednutje kolima i posebno je ponosan na svoj beli »Lotus Super Seven«, koji je potpuno nefunkcionalan. Kada, i ako se ikada Floydi raspadnu, Waters _će verovatno postati novi Chas Chandler (Čes Čendler - bas-gitarista čuvenih Animals-a i čovek koji je »provalio« Jimi Hendrix-a i Slade - prim, prev.), ostajući tako u ovom poslu da pomaže nove grupe.

Syd Barrett - misteriozni čovek u grupi - Ciga- nin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Roden i othra- njen pop-muzikom. Bio je veliki obožavalac Sha- dowsa (Sedouza), a sada simpatiše muziku Beatle- sa, Stonesa, Donovana i Dylana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu - ne'voli da sputava ili kritikuje druge i ne podnosi, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesujega novae i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča.

Nick Mason - zadovoljstvo mu je da bude nep- rijatan okolini. Voli da ga se Ijudi boje, iako je on

14

u suštini takav da ga se stvarno niko ne može up- lašiti. Veliki je obožavalac Gingera Bakera (Dži- ndžera Bejkera), bubnjara grupe Cream (Krim). On je najneotpomiji i najpovučeniji u grupi. Vrlo lako se nervira. Uopšte ga ne brine mogući neus- peh grupe. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove.

Rick Wright -g lavn i muzičar u grupi, ali takode vrlo hirovit. Kada oseti da lose svira ima običaj da stane, pa makar to bilo usred stvari. Neposred- na ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter (Kol Porter), t.j. vrlo poznati kompozitor. Na- pisao je stotinu kompozicija koje nikada neće ug- ledati svetlo dana, jer ih on smatra bezvrednim«.

Dodato je da je Nick Mason išao u školu zajedno sa Andrew Loog Oldhamom (Endrju Lug 01- dhamom) - bivšim producentom i prvim menadž- erom Rolling Stonesa; da je glavni uzor i uticaj na Rieka Wrighta izvršio Karlheinz Stockhausen (Karlahajnc Štokhauzen - avangardni nemački kompozitor); a da Syd Barrett voli bajke i šetnje po Londonu.

Dok se sva ta gužva oko psihodelie smirivala, Floydi su se koncentrisali na pravljenje savršenog zvučnog rock-sistema. Oni su prvi upotrebili kvadro-sistem ozvučenje, prikazujući svoj Azimuth koordinator na koncertu Games for May (Igre za maj) 1967. godine. Ovaj koncert je bio prvi pravi rock-recital održan u vrhunskoj sali bez pra- teće grupe, ali ih je uvalio u probleme. Publika je izgazila cveće koje su podelili, pa je na podu ostalo ogromno đubrište.

Od samog početka grupa je bila blagosiljana krajnjim poštovanjem, čak je i ceo psihodelični pokret naišao na potporu umetnički nastrojene

15

publike i novina. Već tako rano kao decembra 1966. godine Pink Floyd su zajedno sa John Bird, Eleanor Bron, Peter Cook i Dudley Moore, kao i članovima Royal Shcakespeare Company, učest- vovali na koncertu u dobrotvorne svrhe za OX- FAM u Albert holu. Richard Boston je pisao o grupi u časopisu New Statesman, Tony Palmer u The Observer, a Nick Kohn u Queen, pre nego što su i ušli u studio. Tada su već imali naslovnu ko- lor-stranu u muzičkim listovima Disc i Record Mirror.

Kasnije u karijeri, posle izmene Barrett - Gil- mour, oni su se upinjali da se predstave kao ozbiljni muzičari i da odbace neprijatne pop-asocijacije iz 1967. godine. Flertovali su sa evropskim umet- ničkim džet-setom, radili sa poznatim italijan- skim režiserom Antonionijem i vodećim francus- kim baletskim koreografom Rolanom Petijem. U »Majci atomskog srca« (Atom Heart Mother) napravili su jedan od uspešnijih spojeva rock-grupe i klasičnog orkestra, a u filmovima Barbeta Sc- hroedera More i La Valee pokazali su kako se ist- rajna rock-grupa može prilagoditi snimanju zado- voljavajuće filmske muzike. Sa Pink Floyd Live At Pompei, nastupili su u filmu koji je predstavljao rock muziku u izrazito sjajnom i doteranom vidu.

Pa ipak, tek sa pločom The Dark Side O f The Moon postali su institucija koja su danas. Na njihov konačni uspeh možda se dugo čekalo, ali se zato čini da ć e biti dugovečan. Izuzetnaje stvar što su Floydi sve to postigli kao što su oduvek želeli, sa najmanje moguće kompromisa. Kao što Nick Mason kaže za Kensington Post 1966. godine: » Veoma nam je stalo da stignemo do vrha, ali to ćemo postići svirajući našu m itziku, bez ikakvih ustupaka«.

16

O TUTNJALISMO »BRZINOM SNOVA«

ILI PO TPIŠI O VDE, MALI

Šezdesetšeste je izgledalo da će rokenrol, droga i underground osvojiti svet. Novi polet i novi ritam izgledali su spremni da ponesu zapadnu civi- lizaciju u novu čudesnu fazu evolucije. Tih dana bilo je teško ne razmišljati u takvim epskim raz- merama.

Beatlesi su tada dostigli umetničko poštovanje; suočeni sa njihovim ogromnim uspehom, kritika i komentatori su počeli da ih slave apokaliptičnim terminima. U žurbi da se izrazi obožavanje previ- dena je naivnost i površnost jednog dela njihovih ostvarenja. Biti rezervisan tada je značilo okarak- terisati se ne-m odem im ; spontanost i antiintelek- tualizam bili su videni kao put ka slobodi - »Lju- bav i mir, braćo, isključite misli i lebdite uzvod- no!«

Ispostavilo se da su ti novi ideali mnogo vise ne- potpuni i potkupljivi nego što se zamišljalo, ali oni su ipak stvarali želju da se ode dalje. Stvamo je vladalo osećanje da najzad sve niče, cveta i vodi ka jednom odredištu. Svako je želeo da bude »otka- čen« i muzika je bivala sve čudnija. Improvizacije su razvlačene sve vise i vise, dokle god se poveća- vala spremnost publike da sluša i bude vodena.

Pink Floyd su se pojavili u pravo vreme i na pravom mestu, zadovoljavajući nove žudnje u svim vidovima.

Prema Stormu Thorgersonu (Storm Torgerson

17

-d iza jner, Hipgnosis), Syd Barrett je prvi shvatio da se zbiva nešto stvarno veliko. On se prvi od svojih vršnjaka i prijatelja u Kembridžu zaintereso- vao za Beatlese i Stonese. Gilmoura, koji je bio bolji gitarista od Syda, vise su interesovali Beach Boys (Bič Bojs) i Four Seasons (Four Sizns), ali je Syda naučio kako da svira rifove iz repertoara Stonesa. Obojica su počeli da nose gitare na žureve, a kasnije, prema prilici, i da sviraju kao duo u folk-klubu The Mill. Onda su akustične gitare us- tupile mesto električnim, i Barrett je počeo da svira u rock-grupama kao - Geoff Mott and the Mot- tors i The Hollerin' BLUES. Sve je to udešavao Waters, koji je bio popaljen za bluz.

Waters je napustio školu u Kembridžu dobivši mesto u Ridžent strit politehničkoj školi da studi- ra arhitekturu. Mason i Wright su otišli u istu višu školu (Frensham Heinghts and Haberdashers), na isti kurs i otkrili da imaju isti muzički ukus; posle izvesnog vremena počeli su da sviraju u grupi, prvo poznatoj kao Sigma 6, zatim T-set, a kasnije The Abdads ponekad i Screaming Abdabs). Grupa se proslavila naslovom i slikom u školskim novinama, kao i mnoge slične grupe po umetničkim školama i koledžima širom Engleske. U krajnjoj postavi ove grupe našli su se: Waters, Wright, Mason, Clive Metcalf, Keith Noble i Juliete Gale, kasnije Wrightova supruga, koji je tada, budući iz- bačen sa fakulteta, otišao u muzičku školu. Jedna od specifičnosti grupe Sigma 6 bila je i ta da su se mogli pohvaliti sopstvenim menadžerom - koji je imao ambicija. Zvao se Ken Chapman (Ken Cep- men), pisao je pesme i sam štampao pozivnice za nastupe grupe. On je takode studirao isti fakultet, bio je prijatelj sa Gerry Bronom (Geri B ron )- koji je kasnije bio producent grupa Bonzo Dog Band i Uriah Heep i osnivač gramofonske kuće Bronze.

18

Jedan od prvih EMI promocionih fotosa. Sa dozvolom »Melody Makera«.

Chapman ih je naterao da nauče njegove pesme i da ih odsviraju ovom važnom čoveku u poslu.

»Nadali sm o se da će nas otkriti«, rekao je Nick Mason. Ali, izgleda da ni grupa, ni pesme sastav- Ijene od nemoguće romantične lirike i pozajmlje- nih tema Čajkovskog, nisu zapalile maštu gospo- dina Brona - i grupa je ostala uporno neotkrivena još neko vreme.

Kada su se Abdabsi na kraju raspali, Waters, Mason i Wright ostaju zajedno, ali primaju u grupu džez-gitaristu Bob Closea (Bob Kloza). U to vreme stiže i Syd Barrett zahvaljujući stipendiji za umetničku školu (Camberwell Art School). Pri- družio im se kao drugi gitarista, i on je bio taj koji je smislio ime grupe. Nazvali su se Pink Floyd Sound po ploči Pinka Andersona i Floyda Coun- sila, dvojice bluz-muzičara iz Džordžije, iz Bar- rettove kolekcije.

Bob Close se izgleda nikada nije uklopio u grupu. Sukob je nastao zbog Barrettove ljubavi prema čistoj pop-muzici i zato što se on nikada nije mogao složiti sa nekim čija razmišljanja streme ka dž- ezu. Tada počinju i prva Barrettova iskustva sa LSD-om i on razvija svoju sklonost prema misti- cizmu i pop-životu.

Stvari su postajale sve lude. Kada ih je Close napustio, izbacili su neke bluz-num ere iz svog repertoara zamenjujući ih Barrettovim kompozicijama. Po svemu sudeći, grupa je u tom ranom periodu nadoknadivala svoju tehničku ograničenost avanturističkim pristupom muzici, svirajući egzo- tične verzije Stonesa i Bo Didlija - dakle, ritam i bluz koji je lansirao hiljade grupa. Do tada još nisu bili čuli nove grupe koje su svirale psihodeličnu muziku, grupe koje su nicale iz istih rock, folk i bluz izvora na zapadnoj obali Amerike.

Peter Jenner (Piter Džener) je čuo svirku grupe

20

jedne noći juna 1966. u Markiju - na dobrotvor- nom koncertu, jednom od onih ranih underground-partija - »tako omiljenih« u Sunday Pa- pers-u, koje je pripremao Amerikanac (Stiv Stol- men) Steve Stollman. U gomilama po podu bilo je na galone ljubičastog želatina u kome se publika veselo valjala. Jenner je radio u ekonomskoj školi (London School of Economics) kao asistent socio- logije i provodio noći ispravljajući ispitne zadatke. Bio je dobro upućen u londonski underground uz pomoć veza sa Slobodnom školom (London Freee School). Prijatelj mu je bio poznati Hoppy-John Hopkins koji je, izgleda, maltene sam pokrenuo ovaj pokret. Intenzivno je bio zainteresovan za avangardni elektronski džez.

Upoznavši Joe Boyda (Džo Bojda), doseljenika iz Amerike koji je vodio progresivnu kompaniju ploča u Engleskoj - londonski odeljak Elektre saradivao je sa njim u produkciji ploča elektronske grupe AM M . Kako Jenner kaže, rad na ovoj ploči predstavljao je prvi njegov dodir sa muzičkim biz- nisom; i pomalo neekonomski sporazum koji mu je Boyd ponudio - dva procenta od cene svakog prodatog primerka ploče. Ubedio ga je da je jedini način proboja u biznisu - dočepati se visoko tiraž- nog izvođača. Drugim rečima - pop grupe.

Jenner je čuo traku grupe The Velvet Underground koju je Hopkins imao i oduševljen otišao toliko daleko da je telefonirao Lou Reedu (Lu Ridu) u Njujork. Reed je uljudno odbio njegovu mena- džersku ponudu, ističući da sve njihove poslove nadzire Andy Warhol (Endi Vorhol - čuveni ame- rički pop-art umetnik). Razdraženog apetita, Jenner je tragao za grupom, po mogućstvu mladom i »friki«, kada je čuo Floyde u Markiju.

»Došao sam oko pola jedanaest i tada je na sceni bila čudna grupa koja je svirala nekakvu meša-

21

vinu rocka, bluza i elektronskih zvukova. Izm eđu rutinskih stvari, kao: Louie Louie i Roadrunner, svirali su te vrlo čudne brekove. Bilo je vrlo bizarno i baš ono što sam tražio - neuobičajeni, elektronsku, otkačenu pop-grupu«, rekao je kasnije.

U to vreme mnoge grupe su se poigravale fidbe- kom i haosom - The Who, The Yardbirds, pa čak i Manfred Mann, koristeći ih za stvaranje klimak- sa u svojim nastupima.

Po sopstvenom priznanju, Jenner praktično nije ništa znao o pop-muzici. U nastupu Floyda naročito ga je zainteresovalo to što za vreme njihovih famoznih brekova nije bilo moguće razliko- vati koji instrument proizvodi odredeni zvuk. Bio je dovoljno impresioniran da im se ponudi za producenta ploče, rekavši im, čega su se i Floydi kasnije sećali,» . . . da će ih napraviti većim odBitlsa«.

Kada se pojavio, grupa je bila pred razlazom. Barretta je mnogo vise interesovalo slikarstvo nego muzika. Waters i Mason su morali da misle na svoje pozive arhitekata, Wright je studirao m uziku, a sa grupom se ništa nije dešavalo. Tada nisu dobijali puno »tezgi«, ono što su imali od ozvuče- nja bilo je staro i izdrndano - uglavnom ručno pravljeno, a njihov kombi skoro nije bio upotreb- ljiv. Mason je poticao iz relativno dobrostojeće porodice, ali ostali nisu mogli da opstanu u grupi koja ne donosi nikakve prihode. A i tako, uskoro su počinjali letnji raspusti. . .

Bilo kako bilo, Jennerovo laskanje je ipak »upa- lilo«. Krajem leta, grupa je sa njim i Andrew Kin- gom (Endiju Kingom), diplomiranim kibernetiča- rem koji je upravo napustio posao, formirala šes- točlanu družinu, koja će ubuduće biti poznata kao Blackhill Enterprises i u kojoj niko nije imao ni ideja ni iskustva o tome kako se stvari odvijaju u svetu pop-a.

Dalje se sve slagalo kao pod dejstvom magije. Zahvaljujući Jennerovim poznanstvima i veza- ma, Pink Floyd su se iznenada našli u srcu novog pokreta. Krajem leta svirali su prvi put u holu crkve Svih Svetih (All Saint's Church Hall, Powis Gardens Notting Hill), na mestu koje će postati le- gendami centar nove energije. Povod je bila do- brotvorna priredba za londonsku slobodnu školu i ona je označila početak upotrebe lajt-šoua u Engleskoj: došla su dvojica Amerikanaca i za vreme nastupa projektovali slajdove iznad glava elanova grupe.

Ova inovacija bila je u vezi sa mestima o čudes- noj upotrebi svetla na koncertima u San Francis- ku, i Jenner i King su bili inspirisani da konstruišu prototip takve mašine za Pink Floyd. Bila je to skromna improvizovana sprava, napravljena od običnih sijalica, koje su radile po sistemu upali-ugasi. Kasnije je grupa upoznala jednog pred- avača u Umetničkoj školi (Hornsey Art School) koji je radio na svetlosnim efektima i koji im je po- mogao svojim finijim pristupom.

Tada, zahvaljujući izvesnoj sumi novca koja je preostala Kingu, grupa je kupila ozvučenje u vrednosti od hiljadu funti, ali je neko ukrao opremu pre nego što su je čestito i upotrebili. Novu opremu su nabavili na kredit.

Kada su Hoppy i drugovi doneli odluku da pokrenu prvi engleski underground-casopis Interna- cionalno vreme (International Times), ona je proslavljena partijem. To se dogadalo oktobra 1966. godine. Roundhouse, koji je tada pripadao engleskoj železnici, pretvoren je u »centar narodne umetnosti«, na ideju dramskog pisca Arnold Wes- nera (Amolda Vesnera) i njegovih saradnika. Pri- rodno, za muzički deo angažovani su Pink Floyd.

Duga, zapuštena dvorana bila je prljava i čađa-

23

va. O tome niko nije previše brinuo, sve do noći kada su došle hiljade »frik-pionira«, raspoloženih za dogadanja novog pokreta. Svako koje bio neko, bio je prisutan. Svi su uživali i »širili svoju svest« vibracijama Floyda i Soft Machine, dok su se svet- losni efekti vrteli po zidovima.

Medu poznatima su se pojavili - Paul M cCartney i Michelangelo Antonioni, koji je upravo sni- mao film Blow-up (Uvećanje), njegov komentar o »Swinging London-u«.

Floydi su nastupali poslednji te večeri i uspeli se do dramatičnog vrhunca izazivajući kuršlus usred Interstellar Overdrive, najpsihodeličnijoj od njihovih novih stvari. Bio je to slavan završetak njihovog do tada najvažnijeg nastupa.

Jenner sada kaže da je on, a verovatno i sama grupa, imao vrlo slabu predstavu o tome koliko je njihova muzika bila radikalna. Bilo je samo nekoliko grupa koje su tada mogle da se porede sa njima. A u to vreme, kao i sada, Floydi su imali malo kontakata sa drugim grupama. Blackhill je bio onoliko underground koliko se to moglo očekivati od nekog komercijalnog preduzeća. A underground se u to vreme ponosio time što se, koliko je god to bilo moguće, držao iznad glavnih tokova muzičke industrije, sa svim njenim ružnim mate- rijalističkim preokupacijama. Tako su i Floydi projedrili kroz šezdeset šestu u svom hrabrom malom mehuru. Gledajući unazad, Jenner jadikuje za totalnim nepostojanjem osećaja za biznis koji je karakterisao Blackhill u tim ranim danima. Upr- kos tome, glavna s tv a r- muzika grabila je napred.

Nastupi u crkvi Svih Svetih nastavljeni su kao glavni vid muzičkih eksperimenata, privlačeći sve vise novih muzičara svojom raznolikom atmosferom. Dešavalo se obične noći da se na sceni nade improvizovana grupa, na primer sastavljena od -

24

Masona na bubnjevima, nepoznatog bas-gitariste (koji se upravo popeo na binu) i prednje linije: Alexis Korner, Arthur Brown, Mick Farren i Pete Brown furajući na svoj ludi način kroz Lucille do ostalih rock-klasika.

U Londonu su se dešavale nove, značajne stvari- čak je i Marki pokrenuo mixed-media večeri sa Graham Bondom (Grem Bondom), Pete Brow- nom (Pit Braunom) i Soft M ach ine-dok su Floydi svoju energiju ulagali u spontanost i eksperiment. U svojim najboljim improvizacijama potpuno bi ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala ko- jeg bi se dočepali i improvizovali bi čist zvuk. U tom procesu Barrett je pisao sve vise pesme i postajao, kako to Jenner Zove, »kom pletno kom uni- kativna i kreativna ličnost, neverovatan čovek«.

Postoji kontrovcrza o tome kako se grupa pre- orijentisala sa bluza na svoj revolucionarno novi materijal. Pete Frame je pisao, na čemu je i Jenner insistirao, o čudaštvu grupe, održavajući tako svoj avangardni ukus. Waters i Mason su svoje druga- čije poglede o Floydima izneli u svom intervjuu za

Jenner jc sa svoje strane nesumnjivo bodrio grupu da se širi i upoznao je sa neobičnim metodama proizvodenja zvuka, koje je čuo od muzičara iz AMM grupe, kao što je na primer valjanje (Ball-bearings) po vratu gitare. Ali, grupa smatra da je to bila jednostavna kombinacija dosade od starih stvari; kako Waters kaže, običaj razbijanja bluz pesme na dugački improvizovani akord nastao je da bi se pobeglo od izdrndanc troakordne Zig-Zag: » Tvrdnja da nas je Peter Jenner skrenuo sa Roudrunner na nova podrucja psihodelije jefo liranje, i m i im am o ogromnu gom ilu »advo- ka ta« sprem nih da je dokažu«. stvari - i rastuće produkcije Barretta koja jc i dovela do postepene promene.

25

G rupa je 1967. godine još uvek svirala Louie Louie , koja je u njihovim rukama imala malo slič- nosti sa starim hitom Kingsmena. U jednom od prvih napisa o njima u muzičkoj štampi, (Nik Džons) Nick Johns iz Melody Makera je pronic- ljivo predvideo put napretka grupe. On je rekao da moraju stvarati mnogo vise svog m aterija la je r sa psihodeličnim verzijama pesama kao što je Louie Louie neće daleko dogurati.

»Ali, ako budu mogli da spoje svoju elektronsku moć sa nekim melodiČnim i lirskim pesm am a«, napisao je, »odvajajući se tako od zastarelog ritma i bluza, mogli bi postiči lep uspeh u bliskoj buduć- nosti«.

Već u to doba grupa je redovno nastupala u poznatom klubu UFO. Ovo epohalno mesto su os- novali John Hopkins i Joe Boyd 23. decembra 1966. godine, i ono je odmah postalo najuzbudlji- vije mesto u gradu petkom uveče, raj za »frikove« koji su ostali deo nedelje provodili u Bernijevom klubu (Berney Club).

UFO je otvoren reklamom u časopisu IT i mu- zičkim novinama, u kojimaje rečeno: »UFO vam predstavlja noćnogputn ika sa P ink Floydima, filmovima , slajdovima, uzbudenjima, hranom - uz ulaznicu od 10 šilinga (što je bilo prilično mnogo u to vreme) - i besplalnim članstvom na dan otvaranja«. Sledeće nedelje »noćni putnik« je postao UFO.

Miles, jedan od urednika IT-a, opisuje šta se tamo dešavalo: To je bio klub u kom e se većina Ijudi poznavala i sretala zbog poslova: planiranja i izdavanja časopisa FT, planova za um etničku la- boratoriju SO M U (društvo koje je pokušavalo da legalizuje marihuanu), i razlićitih sema za farba- nje Tem ze u žuto i uklanjanja svih ograda sa Noting Hila. Energija i aktivnost bili su gušći od

26

dima incensa«.Za manje od mesec dana, oko hiljadu Ijudi re

dovno je dolazilo u UFO. Za one izvan elite undergrounda, prva atrakcija je bila neverovatna muzika. I to muzika grupe kao - Pink Floyd, Soft Machine, Crazy World of Arthur Brown i mnošt- va drugih koje su pale u zaborav.

UFO je bio potpuno različit od svih muzičkih mesta koje možete zamisliti, ali jedna od najvaž- nijih razlika bila je visoka koncentracija obraz- ovanih Ijudi, često iz visokog društva - doktora, predavača i postdiplomaca - većinom u svojim dvadesetim. Definitivno vise ne »klinci« kao umetnički entuzijasti, čije je potrebe podmirivala pop-industrija, željni da prodaju svoj mozak za dobrobit čovečanstva, a i da provedu fantastičnu noć.

Čak i u tako vrtoglavom vremenu neko je morao da brine o biznisu Floyda, ali ispostavilo se da to nećebiti Blackhill Enterprises. Na prvim nastupima u UFO-u grupa je bila angažovana za 60 procenata od cene prodatih ulaznica. Jenner je tada zahtevao da se ovo promeni u fiksnu cenu: »Naša prva m enadžerska zabluda« - kaže sada. »M esto je odjednom postalo vrlo popularno. Ni- sam video ništa slično do i od tada. I grupa je po - stala vrlo moderna. Bez ijedne ploče bilo kakvog publiciteta van nekoliko mesta u Londonu, dobili sm o dve centralne strane u M elody Makeru«.

Sada je zaista kružila priča o Floydima. Ljudi iz diskografskih kompanija počeli su da »njuškaju« oko UFO-a, trudeći se da ne izgledaju suviše zainteresovani i upadljivi u svojim odelima, kako ih neko drugi ne bi preduhitrio i dobio grupu za sebe.

Jedna od prvih indikacija koliko Floydi mogu postati veliki desila se pre Nove godine. Studenti »Arhitektonske asocijacije« i Kraljevska umetnič-

27

ka škola organizovali su ubedljivo najbolje igran- kc na londonskim koledžima. Opsedali su agenciju Bryana Morrisona (Brajana Morisona), koji im jc angažovao grupe, zahtevajući da uhvati i najmi Floyde za tu igranku. U Morrisonovoj agenciji nisu bili ni čuli za tu grupu, niti su imali predstavu kako da jc nadu, a pošto su arhitekti odbijali da prihvate bilo koga drugog, na kraju je Tony Howard (Toni Hauvard) iz agencije uspeo da »isko- pa« Floyde.

Uz toliko vcliku potražnju, Morrisonova agcn- cija potpisala je sa Floydima uobičajenih 10 pro- ccnata. Tako je stvorcn savez koji će se pokazati veoma unosnim za obe zainteresovane strane. Blackhill Enterprises su bili zadovoljni što će dobiti uslugc nekoga sa iskustvom u divljim putevi- ma šou-biznisa. »Brycin Morrison je postao naš vodič i zaštitn ik«, rekao jc Jenner, a agencija koja jc u to vreme radila u maloj kancelariji na Cering raskrsnici (Charnig Cross Road), bez ugovora sa većim grupama, izuzev sa The Pretty Things čija jc popularnost vcć opadala, bila je srećna zbog »tako vrućeg viasništva« kao što su Floydi.

Pošto su sc nalazili usred svega toga, Blackhill i Floydi nisu ni shvatali koliko grupa dobija u zna- čaju. Posmatrajući šta se oko njega dešava, Morrison je ubrzo shvatio u kom grmu leži zee. Blackhill Enterprises su razmišljali o odlasku u neku kompaniju sa šeširom u ruci da bi izmolili ugovor, ali ih je Morrison drugačije savetovao. Po njegovom mišljenju, trebalo je izbeći uobičajcni put - snimiti demo snimke pa sa njima obijati pragove kompanija ne bi li ih neko prihvatio, već otići u profesionalni studio i uraditi potpunc snimke, koje će zatim ponuditi kompanijama i prodati ih po najvišoj ceni.

Tako će i biti. I mada je Jenner ušao u muzički

28

biznis da bi postao producent, odlučeno je da se za producenta snimanja dovede Joe Boyd. Grupa je 27. februara 1967. godine ušla u studio Sound Techniques sa John Woodom (Džon Vudom kao snimateljem i izašla sa gotovim verzijama Barret- tovih stvari: Arnold Layne i Candy and a Currant Bun. Obe izvanredno aranžirane, odsvirane i snimljene; samosvojnost i veličanstvenost grupe bile su izbijene i uglačane na dve trominutne strane singla; dva veoma čvrsta i maštovita dela; ko- mercijalna psihodelia kao nikada do tada, i retko posle toga. Kako je to bilo koja kompanija ploča mogla da odbije?!

U meduvremenu, Blackhill Enterprises su dobili nekoliko ponuda. Jac Holznian (Džek Hol- cman) iz Elektre vodio je progresivnu i uticajnu firmu, ali ponuda koju je posiao iz Njujorka bila je »tričava«, po Jenncrovim rečima. Robert Stig- vvood (Robert Stigvud), što nije bilo karakteristič- no za njega, nije ukapirao njihovu muziku. Rekao jc Jcnncru da grupa nije loša, ali da probaju ponovo kroz šest meseci. Medutim, bitne ponude su dolazile od velikih kompanija: i EM I i DECCA htele su da uzmu grupu; a Blackhill i Floydi su se sasvim razumno odlučili da će potpisati za onu kompaniju koja najviše ponudi. Sve se.svelo na to ko može da odreši kesu i da gotovinu, a zahvalju- jući poverenju Beecher Stevensa (Bičer Stivensa) i Norman Smitha (Normana Smita) ispostavilo se da ćc to biti EMI.

Bccchcr se seća da su Blackhilli bili čvrsti u svojim nastojanjima - primedba koja bi danas verovatno izncnadila Jennera i Kinga - ali je uspeo da ubedi direktore EMI-a da će Pink Floyd ubrzo vratiti avans od 5000 fund (200000 n. dinara), što je za to vreme bila astronomska cifra. Procenat je bio dobar i po shvatanju grupe; oni su tražili i do-

29

bili osam procenata, od čcga je trcbalo platiti i studio. (Ovaj ugovor je kasnije promenjen. Floydi su ubrzo shvatili da provode suviše vremena u studiju i da im od novca praktično ništa ne ostaje. Tada su zatražili da EMI plaća troškove snimanja, na šta su ovi pristali - pod uslovom da grupa uzme smanjeni iznos od 5 procenata što je još uvek bila dobra ponuda - i da potpiše na sledeće dve godine).

Čudnoje da je čovek koji je doveo Floyde u EMI bio već u svojim pedcsetim. Beecher je sada u pen- ziji i živi na južnoj obali Engleska, ali je on jedna od najznačajnijih figura u razvoju britanskog roka. On je pripremio čuvene Deccine sou programe na Radio Luksemburgu - i on je bio taj koji je smislio famoznu caku u tim emisijama - emitovanje singla do polovine, što je slušaoce dovodilo do ludila, ali ih je istovremeno i »dražilo« na kupovinu. Beecher je pustio Jimmy Sevilea (Džimi Sevilja) da vodi emisiju »Teen and Twenty Disc Club«, kada su svi ostali bili uplašeni njegovom ekstra- vangatnošću. Čak je napisao i hit za Tom my Stee- lea (Tomi Stila) — Give Give Give. Delimičan uvid u njegov poslovni osećaj može se dobiti i iz činje- nice da se upravo on oštro borio protiv dovodenja američkih rock-zvezda u Britaniju kasnih pedesetih: »Z a obožavaoce, oni su svi bili pet metara yi- soki i tri metra široki. Znao sam da će engleska publika doći da ih vidi. Jedanput. I tada vise neće biti iluzija«.

Beecher je 1967. godine došao u EMI, kao šef A & R odeljenja, i ubrzo kao metlom pročistio kompaniju. Pink Floyd su bili prvi sa kojima je potpi- sao ugovor.

»Čuo sam mnogo izuzetnog o grupi«, rekao je kasnije. »Bilo je mnogo buke oko njihove m uzike, osvetljenja i t d p a sm o Norman Sm ith i ja otišli u

30

A ll Saints H all da ih čujemo. Ja sam ih okvali- Jikovao kao čudne, ali dobre. Stvar koja m e je oborila bio je njihov zvuk. Ličio je na modernu verziju onoga što su radili Beatiesi i Stonesi; u njihovim akordim a postojala je izvesna ustrep- talost, za koju sam sm atrao da nadahnjuje. B a za je postojala, i trebalo je sam o pustiti da se to razvije.

Jedan od mladića iz grupe, i neki Ijudi oko njih izgledali su m i malo čudno, i to je bio jedan od razloga sto sam želeo da Norm an Sm ith bude njihov produce nt. Sm atrao sam da je on dovoljno blizu m uzici i da je u stanju da čvrsto rukovodi njihovim snim anjem . Naglasio sam da im ne nam eće svoje misljenje o muzici, da se u to ni- pošto ne meša, Sto je njem u bilo prilično teško . Njegov posao je bio da nadgleda rad grupe, da im p o ka že sve tehničke mogućnosti studija kako bi dobili željeni zvuk«.

Sa svojim iskustvom u prodaji ploča, Beecher je napravio čuda sa Floydima. Od početka je otpus- tio sve kočnice, pružajući im ono što je nazvao »stoprocentnom promocijom«. Prvi korak je bio- lansiranje grupe. Ubrzo po izdavanju singla »Arnold Layne« napravljen je prvoaprilski prijem u prostorijama EMI-a na Mančester skveru.

U to vreme javnost je zabrinjavajuće gledala na psihodeliu. Časopis News of the World, pokretač kompanije koja je dovela do hapšenja Stonesa, bacio je svoje razrogačeno oko na Floyde i optužio ih da uzrokuju narkomanske transeve njihovom »uvrnutom« muzikom i »sumanutim« lajt-šouom. Objavljeno je da je grupa povredila moraine osećaje izvesne gospode Mary Whitehou- se (Meri Vajthaus).

Beecher je grupu predstavio štampi, sa blagim upozorenjem - da će možda pronaći da su muzika i svetlo pomalo neuobičajeni, ali da u suštini nema

31

ničeg novog u lajt-šou; a šta je sa kuglom-ogledalom i pokretnim svctlima koja postoje u svim dvoranama i salama za pies? Da li i to izaziva narkomanske senzacije?

Piratska stanica Radio-London, u nekarakte- rističnom napadu »moraine čestitosti« zahranila je Arnold Layne na svojim talasima zbog sumnji- vog teksta, ne uvidajući da je to izuzetno moralna pesmica. BBC sa svojom mudrošću nije zabranio Arnoldovu priču punu opomena. Bilo kako bilo, blato sc vise nikada nije lepilo za Floyde. Mo/.da upravo to najviše govori o grupi - ona još uvek uživa potpuno ncokaljanu reputaciju - i Beeche- ru, koji je uspeo da smiri potencijalnoeksplozivnu situaciju 1967. godine.

Arnold Layne nije bio prcveliki hit, ali je utro stazu svom naslcdniku. Norman Smith je ugurao grupu u studio još dok se mastilo na ugovoru nije osusilo i, uprkos Beecherovim narcdbama u vezi širine njegovih ovlašćenja, saradnja sa grupom je bila izrazito produktivna. Od prvih snimaka, za drugi singl jc odabrana See Em ily Play, sa zvukom i aranžmanom isto tako dobrim kao što je Joe Boyd postigao u Arnold Layne.

Istovremcno jc Boyd bio povreden činjenicom da vise nije producent Floyda. »Joe se osećao kao da sm o ga presli«, rekao je Jenner. »Ali, m i stvarno nismo imali takvu nameru; u E M l-u su insistirali na njihovom producentu kao sastavnom delu ugovora«. U istoj kući svi su smatrali da je Beecher pomerio pameću kada je poželeo da potpiše ugovor sa grupom; poslednje što je on mogao da uradi da bi ublažio strahovanja, bilo je da dozvoli nekom iz kompanije da prisustvuje snimanju.

Da ste pokušali rcći ljudima u UFO-u kako tri četvrtine sastava Pink Floyd, uprkos njegovoj kos- mičnosti, nikada nije probala LSD, niko vam to

ne bi poverovao. Njihova čudna reputacija trebalo je da bude uzdrmana tekstom kojije Melody Maker objavio rano 1967. godine. Njegov novinar je pisao da kada je posetio ovc »psihodelične ratni- ke«, na njegovo veliko iznenadenje bio je ponuden šoljicom običnog čaja, a kasnije je (o, nebesa!) proveo vreme ručka s grupom ispijajući velike količi- ne piva u pabu, u blizini Syd Barrettovog stana. Posle toga su otišli u Abbey Road-studio na po- podnevno snimanje. Suprotno svim pogrešno pro- tumačenim činjenicama i naduvanim glasinama, napisao je da je to bilo »potpuno normalno deša- vanje. Bez kalediopskog svetla, bez ikakvih hepe- ninga i [frikovanja' - sam o mnogo upornog rada. Intervju sa tom, takozvanom psihodeličnom grit- pom, bilo je izuzetno prijatno iskustvo. To su bili sasvim normalni Ijudi«.

Ipak, »frikovanje« jc nastavljcno velikim tem- pom u UFO-u i Roundhousc-u, gde je grupa nastavila da svira sve do leta 1967. godine. Underg- round-pokret se širio i do vrhunca je došlo krajem aprila. Dva velika partija doživcla su spektakula- ran uspeh - prvi, povodom lansiranja časopisa IT, The Biggest Party Ever (Najveća zabava uopšte), (Pink Floyd, filmovi, ludilo, blesava odeća itd.) u Roundhouse-u; i drugi, kada je Hoppy sa društ- vom odlučio da izvede finalnu »frik-bonancu« u palati Aleksandra, najneobičnijem od svih mesta. Ova ogromna gotska gradevina na brcgu u sever- nom Londonu, Viktorijanski izložbeni hoi nasup- rot BBC-evoj TV stanici, nikada nije iskusila takvo dešavanje.

Dogadaj koji su oni nazvali Četmaestočasovni tehnikolorni san (The Fourteen Hour Technico- lour Dream), trebalo je da bude živi manifest svega što je podrazumcvalo underground, a i da rodi novae za upravo propali IT. To je privuklo najprog-

resivnije grupe iz zemlje, koje su nastupale na dve scene, ponekad istovremeno, dok su ogromni projektori projektovali slajdove i filmove na zastore po zidovima ove časne palate.

Tu se nalazilo i brdo banana na podu - spremno za konzumiranje. Bilo je toliko psihodelika da se mogao zapaliti ceo London. Svi su »putovali«, seća se Jenner, a ni on nije bio izuzetak.

Medutim, Floydi su propustili veći deo partija, zato što su te večeri nastupali u Holandiji. Na scenu su stigli upravo u klimaksu proslave i zasvirali veličanstveno, dok su svetla, probijajući se kroz oblake prašine podignute u ranijim časovima, stvarala misterioznu i ncdodirljivu auru oko njih, naglašenu zavesama elektronskog zvuka koje su lebdele po vibrantnim visinama sale. Kada su za- vršili nastup a Ijudi počeli da se razilaze, bilo je jutro i sunce se radalo. Bila je to istinski magična noć.

Prisećajući se tog dogadaja nekoliko godina kasnije, Nick Mason je prokomentarisao da po njegovom mišljenju Floydi ni izbliza nisu bili legendar- ni te noći, i koliko jc on mogao da vidi, sve počasti trebalo je da pripadnu Arturu Braunu i njegovoj grupi. Ali, već tri nedelje kasnije Floydi su imali koncert koji je stvarno predstavljao prelomni momenat. U svojim Games For M ay (Igre za maj), održanim 12-og maja u Queen Elizabeth Hall-u, imali su jedan od svojih prvih solo-nastupa, bezprateće grupe.

Ovaj sou je reklamiran kao »relaksacija kosmič- kog doba za klimaks proleća, sa elektronskim kompozicijama, projekcijom boja i slika, devojka-ma i Pink Floydima«.

»Radili sm o mnoge čudne stvari«, - seća se Roger Waters. »Svako od nas je radio nešto drugo. Sećam se da sam proveo mnogo vremena prem eš-

34

tajući cveće iz jedne u drugu vazu, zato što nisam mogao da se setim ničeg drugog; potrošio sam sve krom pire za bacanje na gong i pomislio sam da ako nastavim sa kretanjem po sceni, niko neće obraćati pažn ju na ono što sviram«.

U jednom trenutku nastupa član tehničke ekipe izašao je na scenu obučen u admiralsku uniformu, bacajući bukete cveća uvis. Jedan od IT-ovih iz- veštača, očito kosmički orijentisan, nazvao je Sou- »pravim koncertom kam erne m uzike dvadesetog ve k a . . . Akustična čistota sam e hale bila je perfektna za ovakve veoma razudene m ixed-m e- dia dogadaje. Predstava je u osnovi bila sastavljena od Floyda, magnetojbna, projektora, cveća i Queen Elizabeth Hall-a, a sve je to bilo prilično slobodno kombinovano. U prvoj polovini m uzika je dosta konvencionalno prezentovana, a drugi deo je obuhvatio i oblast učestvovanja. M uzički, drugi deo je bio na ivici čisto elektronskog zvuka, i kao takav bio veoma dobar«.

Ono što IT-ov izveštač ne pominje je da je oblast učestvovanja bila uglavnom rezultat inovaci- je, koja će ubuduće Floydima postati veoma dra- ga. Sve je to počelo da poprima konačni oblik u Abbey Roudu. Za vreme svojih ranih snimanja, grupa je pokušala da kompletira uobičajeni par stereo-zvučnika sa trećim i četvrtim, eksperimen- tišući kružnim zvukom kao potencionalnom mo- gućnošću. T o im je i uspelo, na opšte uzbudenje. Prilikom koncerta Igre za maj, dopunski zvučnici su postavljeni u uglovima sale, a zvuk je kontro- lisan nekom vrstom miksete, koja je u kasnijim verzijama, proslavljena pod imenom Azimuth co-ordinator. Od ovog trenutka grupa je počela da naglašava čisto fizičku prisutnost zvuka i vreme- iiom je pokazivla sve precizniju kontrolu nad njim. Na nesreću, odmah posle nastupa neko je

35

pobegao sa prototipom Azimuth co-ordinatora.Istovrcmeno, u EMI-u se pojavio drugi faktor

koji je donosio velike promene u karijeri Floyda. Nova Barrcttova pcsma See Em ily Play, u kojoj se pominju Igrc za maj, prodavala se u ogromnim količinama. Beecher Stevensova stoprocentna promocija, koja jc uključivala slanje prodavnica- ma do tada nezamislivih hiljadu kopija singla sa ctiketom »zvuk '67.«, počinjala je da daje rezultate. Ploča jc 8. jula ušla na Top 20.

Ubrzo posle toga, Beecher se proslavio postoje ncpoznatog Vince Hilla (Vajnsa Hila) navco da snimi pesmu Edelweis iz filma The Sound of Music i napravi veliki hit. Beecher je posle sedam me- scci provedenih u EMI-u napustio kompaniju. Ncki kažu da jc dobio nogu. Jedan od dokumenata jc i telegram: » Hvala Vam na podršci i neprevazi- đenoj pomoći. Najbolje želje za budućnost, sa po - štovanjem - Pink Floyd«.

C VEĆE NA KIŠI

Godina 1967. bila je u znaku iznenadnog pre- tvaranja undergrounda u Flower Power i veliki biznis. »Sve što vam treba je ljubav« (All You Need Is Love), pevali su Beatlesi. Njihovim tra- gom pošle su čak i čisto rok-grupe, kao što je bila The Move, koja se pojavila sa hitom I Can See the Grass Grow (Mogu da vidim kako trava raste) (njegov naziv ishodi iz LSD-fenomena poznatog kao sinestezija, pri čemu se senzorne percepcije meša- ju u čudnim odnosima, npr. »mirisanje boja« itd.). Scott McKenzie (Skot Mekenzi) je skrenuo pažnju na Haight-Ashbury scenu .proslavljenim hitom San Francisko, na koji jc engleska muzicka industrija odgovorila sa »Let's Go To San Francisco (Hajdemo u San Francisko), od koga bi drugog nego od Flowerpot Men (Ljudi iz saksijc za cveće). A na vrhu top-listi rrresecima je bila kompozicija A Whiter Shade O f Pale {Blede od najblcde senke), grupe Procol Harum.

Opštc uzbudenje obuhvatilo jc muzičku indust- riju i Carnaby Street. Apsolutno SVAKO na ulici bio je okićen perlama i zvončićima; ozbiljniji su kupovali kaftane i svi su bili okruzcni divnom be- zazlenošću. Ova nadolazeće Flower Power-mani- ja bila jc najvcća stvar od tvista. Sve sc prodavalo ako jc bilo dovoljno ludo. Takav je bio slučaj i sa See E m ily Play »one čudne« grupe Pink Floyd. Ploča jc dospcla na top-liste u julu i popcla se na

37

četvrlo mesto. Pink Floyd su postali pop-zvezde, voleli to ili ne, a da nisu uspeli ni da udahnu vazduh.

To je bilo previse za njih. Do tada je grupa uglavnom svirala za avangardno društvo, a sada je to bila ozbiljna stvar koja je, kako je svako mogao da vidi, odavno prerasla popularne izvore rokenrola. Muzika Floyda je izrasla u eksperimentalnoj umetničkoj atmosferi, u vreme kada je autentič- nost bila sve, a brljanje prodajom na veliko trebalo je izbegavati po svaku cenu.

Ma kako da je bilo shvaćeno u to vreme, Jenner potvrduje da su Floydi najpre prodavani srednjim klasama, koje je trebalo da vide grupu različitom od običnih pop-zvezda. 1 sve je teklo bez prepreka. Snimili su emisiju za BBC 2, kultum o OK program, Tony Palmer je pisao o njima u listu The Observer, bili su teme jednog članka u Queen-u i imali ugledne koncerte u Evropi.

Ali, sada su Pink Floyd bili razvučeni istovremeno u tri smera: prema ozbiljnom eksperimen- tisanju u elektronskoj umetničkoj muzici; prema zabavi okrenutoj underground-sceni, ali još uvek suštinski ozbiljnoj; i sa uspehom See Em ily Play, prema obožavaocima iz cele zemlje, koji su ih če- kali posle svakog nastupa.

Prva od nečasnih stvari na koju su naterani bila jc da se o njihovoj ploči raspravlja pred »poro- tom« emisijc Juke Box Jury. Diskdžokej Pete Murray (Pit Marej) se odnosio prema grupi kao šarenoj laži. »M islio je da sm o konstruisano dub - re, koje zadovoljava nekakvu nezdravu potraž- nju«, rekao je Nick Mason.

Zaista, grupa nije snimala singlove da se ne bi lako prodavali. Prema Beecheru Stevensu, da bi saradivali sa EMI učinili su sve što se od njih tra- žilo. Promenili su originalni tekst pesme Candy

38

Rani Blackhill promocioni fotos. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

Syd Barrett. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

and a Currant Bun , koja sc zvala Let's Roll A nother One, da bi izbacili otvoreno pominjanje droga. Ali, prava cena popularnosti grupe uskoro je postala očigledna.

Kada sc grupa usudila da ude u dvorane za ig- ranjc, naišlaje na publiku koja je uglavnom došla da popije, da sc provcde da nade partnera suprot- nog pola ili jcdnostavno da se utopi u gužvu, uz dobru »tanc«-muziku, kadru da svakog oraspolo- ži. A onda se pojavljuju Pink Floyd i svirajući dugo svoje čudne stvari i elektronsku kamernu muziku, koje bude rcakcije u rasponu od konfuzi- je do dubokog gadenja, stanja svesti koja pretvore- na u konkretnu realnost postaju brana projektili- ma. Bezdan svetlosnih godina odvajao je londonski underground od provincije.

U dvorani California Ballrom u Dansteblu, koja je već bila na lošem glasu, ncki posetioci su sa bal- kona praznili konzcrve sa pivom poglavama izvo- đača, što jc, izmcdu ostalog, moglo da izazove strujni udar. U Feathers Club-u u Ilingu neko jc pogodio Watersa novčićcm pravo u čelo. Krv mu se razlila po lieu. Pre nego sto je mogao da vidi ko je to učinio, nameravajući da skoči sa bine na njega, pažnja publike se okrcnula jednom usamlje- nom »friku« kome su se Floydi stvarno dopali. »Ostatak večeri prove!i su iživljavavajći se na njemu, tako da su nas ostavili na m ini«, rekao jc Roger Waters.

Takvi doživljaji nisu pomogli Barrcttu, koji jc već u to vreme počeo da pokazuje znakc mcntalnc poremećenosti. Jedan od prvih očiglednih znakova primećen je za vreme snimanja E m ily . . . kada je zabrinuo Davida Gilmoura pozivajući ga u studio, a zatim ne progovarajući ni reči sve vreme. Takode, grupa je tri puta nastupila u prezrenoj emisiji lop of the Pops zbog promocije ploča. Za

40

prvi nastup dobili su novae da kupe neku otkače- nu odcću; Syd se srećno pojavio u svojoj pop-star uniformi sa bclim cipelama, koja je reprezentova- la njegov »Move« period.

Drugi put se pojavio u studiju u normalnom »friki« odclu i razmctljivo neobrijan. Na poslednjem snimanju bio jc u svojoj pop-spremi, koju je skinuo da bi se za nastup preobukao u užasne dronjke. Možda je to pozorište bilo nadahnuto, ali Jenner i Waters su kasnije otkrili da je razlog tak- vog ponašanja bio druge prirode; ako se John Len- non, koji je veoma fascinirao Barretta, nije pojav- ljivao u programu kao štoje Top of the Pops, zašto bi pa Syd morao?

Mcdutim, nije sve bilo tako mračno. Snimci koji su napravljeni u proleće, u studiju Abbey Road br.3, izdati su kao prvi album grupe. U isto vreme Beatlesi su za susednim vratima snimali Sgt. Pappera i dali svoj blagoslov ovoj još mladoj grupi. Kada je Piper at the Gates o f Dawn (Gajdaš na vratima zore) - naziv je dobio po poglavlju iz knjige Wind in the Willows (Vetar u vrbaku) - iz- ašao u avgustu, izvanredno je prikazao sastav. Za razliku od većine psihodeličnih ploča koje su po- čele da stižu iz Amerike, saradnja Floyda, Norma- na Smitha i inžinjera Petera Browna dala je stvarno inovativan album, koji je kombinovao rigoroz- nu disciplinu u muziciranju sa zaprepašćujuće od- važnim i originalnim kompozicijama. Album jc dospeo do šeste pozicije na top-listama, a medu prvih deset zadržao se sedam nedelja.

Ubrzo po izlasaku prvog albuma, Floydi su napravili trijumfalni povratak undergroundu svira- jući na UFO-festivalu 1. i 2. septembra. Kao pra- teća grupa nastupili su tada još nepoznati Fairport Convention. Pink Floyd su oduševili publiku nastupima na kojima su izostavljcna njihova dva sin-

41

gla. Melody Maker ih je nazvao »najveća britan- ska psihodelična grupa; u dva moćna nastupa izvukli su skoro svaki mogući ton iz svojih instrume- nata«. MM je takode naglasio da grupa mnogo bolje svira u prijateljskoj sredini kao što je UFO, nego u provincijskim »tanc«-dvoranama.

Medu prvima koji su podržavali grupu bio je Brian Epstein(Brajan Epštajn), menadžer Beatle- sa. Epstein je 1967. godine pokušavao da organi- zuje Saville Theatre u Šaftsberi aveniji, u mestu visoke klase, gde ste mogli čuti najbolju rok-muziku u pristojnoj sredini. Iako je ovaj pokušaj propao, bila je to dobra ideja, kasnije iskorišćena za dvo- ranu Rainbow.

U oktobru su se Pink Floyd pojavili na sceni Saville kluba, sa Incredible String Band (koji su pod rukovodstvom Joe Boyd-a ulazili u svet pop-muzike, posle početka u folk-klubovima), Keith West-om i Tomorrow (underground-grupom ori- jentisanom vise prema šou-biznisu, čiji je vokalni solista imao veliki hit sa Grocer Jack - »excerpt from teenage opera« - Bakalin Džek »odlomak iz tinejdžerske opere«), američkim folk-pevačem lim Rose-om i Fairport Convention. Ali, Pink Floyd se tom prilikom nisu pokazali u pravom svetlu. Nick Jones, novinar Melody Maker-a i njihov vemi podržavalac još od ranih dana, ocenio je taj nastup kao suviše familijaran i bezličan.

»Sigurno da Pink Floyd imaju mnogo da kažu«, pisao je, »i njihova m uzika je razorno ori- ginalna, ali ovom prilikom nedostajala im je vatra i smer, tako da ništa nije imalo pravog efekta. U njirna postoji bogatstvo obećanja, ali sam o će vrem e pokazati da li će se ona ispuniti«.

Otada su Floydi počeli da posrću i sve je bivalo gore i gore. Ncposredno posle koncerta Saville teatru pošli su na prvu tumeju po Americi. Bilo jc

42

nekoliko termina za Bill Graham-ov (Bil Gremov) Fillmore u San Francisku, ostale sale nisu bile po njihovoj volji.

Najgore stvari desile su se za vreme televizjskih nastupa. Svirali su u emisiji Dick Clark's Bandstand na plejbek, »ali Syd nije bio u fazonu da ot- vara usta tog dana«. Zatim su nastupili u sou Pat Boonea (Pet Buna). On je bio nekada rock-bala- der, sa mnogo hitova krajem pedesetih godina, a zatim je napisao veoma religioznu knjigu propovedi koje su se odnosile na tinejdžerske probleme- pod imenom Izmedu dvanaest i dvadeset godina (Twixst Twelve and Twenty), po jednom od njegovih hitova. Njegovo razumevanje nemirne mla- dosti nije mu koristilo pri pokušaju razgovora sa Barrettom. Prema Nicku Kentu iz New Musical Expressa, Sydov odgovor na izrazito glupava pitanja b ilo je»klasično, katatonično, nemo, prodorno buljenje«. Andrew King koji je bio menadžer ove turneje, odlučio je da izbegne moguće slične scene izvlačeći se sa ostatka turneje koja je uključivala još i potencijalno grozan nastup na Beach Party-u. » To je bila propast, totalna propast«, rekao je Waters.

Kao dodatak svim tim problemima grupa je bila »švorc«, Amaterski entuzijazam Blackhilla, koji je izgledalo da podstiče početkom te godine, počeo je dajenjava, otkrivajući očajnu potrebu za racional- nijim i profesionalnijim prilazom.

Jenner izjavljuje da je finansijska situacija Blackhilla 1967. godine bila prosto užasna. »U jednom trenutku, bilo nas je jedanaestoro ili dva- naestoro na platnom spisku - grupa, Andrew i ja, zatim dva čoveka za svetlo, dva »roudija« i sekre- tarica (June Child, koja se kasnije udala za Marc Bolana)«.

Da bi stvari bile još strašnije, treći singl Apples

43

and Oranges uopšte se nije prodavao - u to vreme niko u grupi vise nije želeo da ponovo krene kroz svet pop-muzike - a s obzirom da nisu bili na top- listama, nisu mnogo ni zarađivali. Njihov honorar je spao sa trista funti koje su dobijali u leto - na polovinu. Koncerti su se proredili; nijedan od mena- džera »tanc«-dvorana nije hteo da ih ponovo an- gažuje, tako da im je ostalo veoma malo mesta gde su mogli da nastupaju.

Sve je po Jennerovim rečima, postalo apsurdno neekonomično. »Pokušavali sm o da se vladamo na osnovu protoka novca, ali da biste se tako po- nasali potrebno je da vam pristiže dosta prihoda. M i sm o trošili kao idiot i. Predujam ko ji sm o dob ili od EM I-a odmah sm o utopili /. a odsustvu nastupa, jedini prihodi sa strane dolazili su od prodaje ploca«.

Činjenica je da su se Pink Floyd sve vise zadu- živali, kao nikada do tada, i zima te godine zatekla ih je pred bankrotstvom. Waters kažc da je svako krajem nedelje trebalo da dode po svoju platu. Vremenom su to činili sve ranije i ranijc, hrleći u banku da unovče čekove; jer, što ih pre unovčiš, manja je mogućnost da će biti nepokriveni.

Kao partneri u sopstvenoj kompaniji, Floydi su barem imali satisfakciju da mogu proveravati knjige, za razliku od stotina grupa koje su mena- džeri prosto drali. Blackhill je u to vreme bio u dc- ficitu za sedam ili osam hiljada funti i grupa jc predstavljala jedini izvor prihoda; uz to, Jcnncro- va molba Umetničkom konsilu (Art Council) za dotaciju bila je odbijcna.

»Postojale su sve vrste demora/isueih fak tora«, kaže Jenner. »Bryan Morrison je bio stvarnojedini koji je video da ima izlaza iz svega ovoga, da jos uvek postoje komercijalni izgledi ispod svih tih problema.«

44

Bez obzira na sve, grupa je nastavila da gura. U jednom trenutku našli su se u ekipi koja je puto- vala i pravila kombinovane nastupe. Zvezda je bio Jimi Hendrix sa grupom i imao jc četrdeset minuta za nastup. Zatim The Move, čiji jc program tra- jao pola sata, Pink Floyd sa sedamnaest minuta, Amen Corner (kojima je upravo izašao prvi hit Gin House) sa petnaest minuta i na kraju The Nice, koji su dobili dvanaest minuta. To su sve bile grupe sa pretenzijama ka progresivnoj muzici i, bez izuzetka,. veći ckspcrti u zadovoljavanju publike nego štosu to bili Pink Floyd. Naovoj turneji najzad jc postalo jasno da se nešto mora radi- kalno izmeniti ako grupa želi da osvoji širc tržište nego što je underground.

Kako jc turneja'naprcdovala, Syd jc počeo da se sve eksccntričnije ponaša, komunicirajući sa oko- linom sa sve vise teškoća. Postoje pričc da kada bi autobus u komc su putovali stigao u novi grad, Syd bi jednostavno odlutao i ponekad se nc bi ni vratio da svira. Pokatkad je samo sedeo u autobu- su, dok je gitarista iz Nicc David O T Jst posredo- vao. I kada je svirao, to nikada nije bilo sa njegovim starim elanom; stil mu je postajao površan i eratičan; dešavalo se da se za vreme cclog nastupa ograniči na samo jedan akord.

Ali, u očima sveta, Syd Barrett je bio Pink Floyd. Ostala trojica nit>u vidcla nikakvu altcrna- tivu osim da nastave sa daljom borbom, pokuša- vajući da rade najbolje što mogu, praktično sa put- nikom u svojoj sredini - i to još razorno raspolo- ženim.

Krajem godine grupa je izašla na poslednji veliki nastup sa Barrettom. Komercijalni intcresi diktirali su pokušaj obnavljanja halkionskih dana iz Roundhousa-a i Ally Pally-a. To je trebalo da bude gigantski dogadaj u Olimpiji, u stilu velikih

45

underground partija. Ali, to veče nije bilo ono pravo; velika dvorana izgledala je bezdusno, uprkos malom vašaru u susednoj sali. A i malo grupa je sviralo dušom. Hendrix je koristio svoju rutinu: gitara-benzin-upaljač; Move su izveli agresivni sou, a Soft Machine su proizveli zastrašujuću verziju We Did It Again. Pink Floyd su se provukli kroz svoj program, dok je Sydova ruka, u najve- ćem delu koncerta, bezživotno visila preko njegovog famoznog Telccastera sa okruglim ogledalom.

Jenner kaže: »Sydova spontanost činila ga je istovremeno nemogućim i briljantnim. Držao je grupu na oštrici, i u ranim danim a to je proizvo- dilo neverovatno dobru m uziku. Svi su morali stvarno pažljivo da slušaju da bi sledili ono što on svira. Ali pred kraj, kada je tokom celog nastupa svirao samo jedan ton, na ostalim aje bilo da iste- raju svirku. N ajzad su došli do zaključka da on pokušava da ih isfrustira 'ložeći ih ’«.

Problem je izgleda bio u tome što je grupa izgra- dila svoj uspeh na dva faktora: Syd je komponovao briljantno kompaktne kompozicije, a oni su ih u svojim improvizacijama nosili ka novim visinama oslobadanja. Ali, on sada vise nije pisao jezgrovite pesme, mada Apples and Oranges ni u kom slučaju nije zanemarljivo umetničko delo, i činjenica da se moralo ići kroz jednoličnu rutinu sviranja istih stvari na svakom nastupu uskraćiva- la je uživanje.

Bila je to dilema svake grupe čija se muzika ba- zirala na dugim improvizacijama; u prosečnoj noći, pred nepažljivom publikom, čak su i Cream mogli biti strašno dosadni. Kada Floydima ne bi došla inspiracija, Syd i sotali su imali sasvim sup- rotne metode zaobilaženja problema. Tam o gde je instikt govorio ostaloj trojici da se treba povući na sigurniji teren, Syd je ili težio odustajanju, ili je

46

grupu vukao za vrat sve dublje u haos. Rezultat svega bila je opšta depresija.

Jedan od Sydovih karakteristično radikalnih predloga za poboljšanje situacije bilo je proširenje grupe za dva člana, od kojih bi jedan svirao ben- džo a drugi saksofon. To je mogla biti dobra ideja; ali teško da bendžo može zvučati ikako drugačije nego veselo, kakva grupa u tom trenutku sigurno nije bila, a saksofon bi držao humaniju protivtežu muzici koja je bila po malo vanzemaljska. U stvari niko nije mislio da je to ostvarljiva ideja.

Ono što jesu učinili - bilo je to da su pitali Da- vida Gilmoura da li bi voleo da im se pridruži. »Pošto nisam bio kompletna budala, pristao sam«, rekao je. Počeo je da vežba sa grupom. Od vremena kada je podučavao Syda, David je svirao u nekoliko sastava u okolini Kembridža, od kojih je najpoznatiji bio njegov trio Jokers Wild, sa Rick Willsom i Willie Willsonom. Obojica su kasnije imali nešto uspeha sa londonskim grupama kao što je Cochise i Quiver.

U to vreme Pink Floyd su mogli da pronadu nekog iz elite londonskih gitarista, ali u periodu kada su želeli stabilnost, pojačanje i ohrabrenje, umesto toga izabrali su prijatelja.

Peter Jenner smatra dajeovaj izborbio najbolji za grupu. » Verujem da bi bilo ko drugi sve upro- pastio. O sim toga Sto je bio stari prijatelj, David je imao vrlo jlu idan stil. On je mogao da bude sve i svja za bilo koji bend, a mogao je i da se uklopi. Svojim instrum entom je tehnički bolje vladao od bilo koga drugog iz grupe, ali nije bio toliko bolji da ih postidi ili inhibrira i u svakom slučaju nije bio m uzičar koji dominira«.

U trenutku kada je muzička štampa 18-og februara 1968. godine objavila vest da su Pink Floy kvintet, oni su vežbali već dva meseca. Gilmour je

47

brzo naučio kompozicije. Ali jedna od njih, Sydova nova stvar pokazala se malo škakljivom. Sasto- jala se od toga što jc Syd pevao - »Have You Got It Yet?« (Da F si najzad ukapirao), na šta bi Waters odgovarao sa »No, no!«. Niko je nikada nije ukapirao, jer je Syd uvek drugačije svirao pratnju. »Pravi potez ludog genija«, rekao je Waters.

Kvintet je nastupio nekoliko puta, ali jc ubrzo postalo jasno da se grupa još uvek nije pomakla s mesta. Barrett i Waters su održali sastanak poku- šavajući da raščiste stvari. Waters je sugcrisao da Syd i dalje bude član grupe, s poštenim udelom u podcli novca, ali da se vise ne pojavljuje na bini. Samo bi pisao pesme i učestvovao u snimanju.

»Krajem p o p o d n e v a rekao je Waters Connor M cKnihtu iz Zig-Zaga, »mislio scim da sam ga ubedio d a je to dobra ideja i on se slušio, ali to has nije mnogo značilo, je r je bio u stanju da potpuno promeni misljenje o nečemu za svega jedan čas. Zatim je otisao kući, a ja da posetim Petera i A n - drewa. Rekao sam im da je svemu kraj ako ovo ne ’upali’. Zamolio sam ih da ga jedno vreme ostave na miru, iz svakojakih razloga, a glavni je bio taj sto oni nisu gledali na stvari kao ja. Ali, oni su ga odmah posetili i s vast a m u napričali, i to je bilo to«.

Šestog aprila objavljeno je da Syd vise nije član grupe. Ostao je kao solista sa Blackhill-om. Bryan Morrison je postao menader grupe Pink Floyd.

SJAJ LUDOG DIJAMANTA

Prošlo je vise od jedanaest godina od kada su se razišli Barrett i Pink Floyd i devet godina otkako je on izdao novu ploču. Pa ipak, legenda o tom vragolanu je veća nego ikada. Roger Waters smatra daje Barrett genije i posvećuje mu pesmu Shine On You Crazy D iam ond (Sijaj, ti ludi dijamante). »Jedan od troje ili četvoro veličanstvenih, pored Dylana«, kaže G ilm our.»M anijak sa kojim je ne- moguće raditi«, kaže Mason. Pronicljivi posmat- rač rok-scene Pete Brown smatra da se Syd pojavio iznenada i niotkuda, i d a je otkrio prvu pravu britansku rok-muziku. Zar se grupa nikada neće osloboditi njegovog uticaja, pita se recenzent plo- če Wish You Were Here (Želeli bismo da si ovde).

S one druge, tamnije strane postoji i američki rok-pisac koji tvrdi da se većina Ijudi koje poznaje, a koji su bili u duševnim bolnicama, otkači kada čuje Barrettovu melodiju, zahtevajući da se ploča skine sa gramofona. Ovaj pisac postavlja alar- mantno pitanje: »Da lije dostigaoperfekciju ludila?«.

Još uvek postoji Barrett Appreciation Society(Društvo za slavljenje Barretta), koje izdaje meseč- no cirkulamo pismo Terrapin (Kornjača), sastav- ljcno od sećanja, starih članaka, fotografija, reči pcsama i povrcmenih »novosti«. Nick Kent je 1974. godine napisao za NM E ogroman članak o Barrettu, u kojem je otkrio da su Jimmy Page,

49

Eno, Kevin Ayers i drugi znameniti muzičari iz- razili želju da rade s njim.

Suočen sa ovom opčinjenošću, Barrett se držao po strani, što je uvećavalo legendu. U njegovom odsustvu sa scene i najmanja anegdota postaje ak- tuelnost u rok-krugovima; cvetaju malo verovatne glasine, slaveći Barretta ili kao kvintescncijalno ludog umetnika ili kao genija i klinički slučaj.» To vam je standardna remboovska Jigura za srednju klasu«, ne bez ljubavi kaže Pete Brown.

Syd je roden kao Roger Keith Barrett, januara 1946. god. u Kembridžu, kao najmlade dete u velikoj porodici. Otac mu je umro kada je imao dvanaest godina, odmah posle polaska u Cambridge High School za dečake, gde je upoznao Watersa i Gilmoura. Prema Watersu, bio je prava zvezda u školi, mogao je da uradi sve što bi uzeo u ruke. Kada je završio ovu školu, dobio je stipendiju za Camberwell Art Scholl, koja je u to vreme bila jedna od najuzbudljivijih za sve studente. Škola je imala odličnu reputaciju i mnogi su pokušavali da se u nju upišu.

Za vreme raspusta, Syd, G ilm our i Storm Thor- gerson imali su slična interesovanja - muziku, »travu«, umetnost, putovanja i filozofiju. Syd i G ilm our su svirali gitare, odlazili da kampuju u Francuskoj, obilazili žureve. Storm kaže daje Syd bio pametan, ekstrovertan tinejdžer: pusio je »travu«, odvajao devojčice, radio uobičajene stvari. Spolja nije imao problema - rekao je Nicku Ken- tu.

Medutim, u to vreme u Kembridžu je postojao izdanak sekte SIKH, poznat kao SANT MAT. Kada su Storm i Syd otišli da vide mogu li da im se priđruže, rečeno im je da nisu dovoljno odrasli. Storm misli da je to uznemirilo Syda koji je, kako su njegove kasnije pesme pokazale, bio mnogo za-

50

Krajem 1967. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

okupljen konfliktom materijalnog i spiritualnog.Bio je takođe i slikar koji obećava - prcma Stor-

mu i drugima koji su videli njegove slike. Majka ga je podržavala u umetničkom obrazovanju; Bernard White iz Barrettovog Aprikejšn društva posetio je i pronašao njegove slike svuda po kući, uglavnom obične reprezentativne stvari, iako Storm kaže da su njegove kasnije slike bile većinom apst- raktne.

Ali, kada je pošao u umetničku školu, Syd je provodio sve manje i manje vremena slikajući, a sve vise sa prijateljima koji su studirali arhitekturu u Regent Street Poly-u. Eric Brown, u to vreme student arhitekture seća se d a je izgledalo kao da Syd provodi tamo sve svoje vreme. »Izgledao m i je worn stidljiv. Jedva se mogao izvući neki glas iz njega«.

Thorgerson kaže daje voleo Sydov rad, ali da je on jednostavno prestao s tim. Barrett je nekoliko godina kasnije rekao da sebe još uvek smatra sli- karom. Ali, »izgleda da sam tom e posvećivao mnogo manje vremena nego što sam mogao. To je moglo biti ogromno pražnjenje. Z a m ene je bilo previse da razmišljam o lepim umetnostima; vise me je zanim alo da budem uspešan u art-skoli. Ipak , to nikada nije prevazišlo osećaj nastupa n UFO-klubu i činjenicu da grupa postaje sve us- pešnija«.

Kasnije, rani cntuzijazam za grupu i underground zamenjen je oštrijim pogledom na ono što se dešavalo. Syd je prilično hladno rekao da su ostali iz grupe svirali onako kako se može očekivati od studenata arhitekture, drugim rečima prilično neuzbudljivo. Mislio je da su svirali vise ugladeno nego dušom, a ono što su i on i grupa pružali publici u UFO-u - »bio je m ikrokosm os cele filozofije, ali je naginjalo jeftinom«.

52

Naravno, mir-i-ljubav pokret nije bio toliko do- minantan koliko se u undergroundu smatralo da jeste, ali Floydi zbog toga nisu pravili ništa manje istinsku muziku. Problem koji je opsedao Syda bio je osećaj da prodaje ideale, koristeći ih za pisanje pesama, kao i »činjenica daje sou morao da se na- stavi« i da se ponavlja u kratkim intervalima, bez obzira da li »duh« pokreće grupu ili ne. Fine pesme Floyda bile su rezultat ovakvog perfekcioniz- ma, ali i sve većih Sydovih poteškoća da ih napravi za prodaju.

Andrew King iz Blackihill Enterprises potvrduje da je Barrett imao velike zahteve: »Nije hteo niš- ta da uradi ako nije smatrao da radi na umetnički način. Bio je stoprocentno kreativan i veoma je mnogo zahtevao od sebe«.

Kad je već trebalo da bude u pop-grupi, želeo je bar da jo j p ruži sve od sebe. D ok su drugi bili više zainteresovani za fin iji pristup m uzici, Barrett je rekao:» Verovatno sam ja bio jed in i koji je hteo da pravi singl-ploče. Očigledno, pošto ste pop-grupa treba da imate singlove«.

Izbacivao je pesme velikom brzinom. »Sydova inventivnost bila je prosto zapanjujuća. Sve pesme iz P ink Floyd-faze napisane su za ne više od šest meseci. Jednostavno, čega god se dohvatio, polazi-lo m u je za rukom. U ranim danima, bio je jedan od najkomunikativnijih i najkreativnijih Ijudi koje sam ikada sreo. Kasnije je postao užasno nespo- soban da u razgovoru artikuliše svoja osećanja«.

Kada je grupa ušla u drugu polovinu 1967. godine, Sydovi problemi su se umnožili. Kako je po- nestajalo novca, a grupa je trpela poniženja u stra- nim koncertnim dvoranama, pritisak na Syda kao zlatne koke je postao jači, sjedinjujući se tako sa njegovim unutrašnjim konfliktima. Čini se da je tada Syd počeo da uzima veće količine mandrak-

53

sa, hipnotika čije su posledice vesela obamrlost i problemi fizičke koordinacije. Storm Thorgerson pominje da je Syd proveo neko vreme sa nekim granično otkačenim bračnim parom u Ričmondu, koji nisu govorili da mu stavljaju LSD u jutarnji čaj. Uglavnom je postajao sve teži za saradnju. Njegovi sporadični napori da se izvuče pokušava- jući da vodi grupu u užarenije i opasnije prostore drastičnim skretanjima sa uvežbanih kompozicija, smenjivali su se sa periodima u kojima kao da ga nije ni bilo.

Dok su se drugi naprezali da stvari održe zajedno, izgledalo je da Syd radi sve ne bi li izvukao te- pih ispod njihovih zajedničkih nogu, a naročito ispod svojih. Na kraju je moralo doći do raspada i Syd je ostao sa Blackhillom. Peter Jenner ga je tako reći odmah odveo u studio, ali bez preživelih rezultata . » Ozbiljno sam potcenio teškoće rada sa njim«, kaže on.

Zatim je Malcolm Jones, u to vreme šef Harves- ta, okušao sreću. On je bolje prošao i otišao s jednom polovinom albuma; kako EMI tada nije bio spreman da potroši još novca na snimanje, Barrett je pozvao Gilmoura u pomoć. G ilm our i Waters su uspeli da ubede ljude iz EMI-a i dobiju studio jos tri dana da se album završi. Jedan je bio zauzet nastupom Floyda, tako da je polovina ploče The Madcap Laughs (Vragolankin smeh) snimljena u dvodnevnom sprintu. Medu nekreditovanim mu- zičarima na ploči bili su Soft Machine i Willie Wilson iz grupe Quiver. Robert Wyatt je rekao: »Mislio sam da je celo snim anje bila u stvari proba. Pitali b ism o :'Koja je to harmonija, Syd?«, a on bi odgovorio: *Aha\ ili - T o je smešno'. T ako je , na kraju, Syd dobio od muzičara spontanost koju je želeo; i kratak rok završetka, koji mu je nos dr- žao u poslu, a sumnje u sebe na distanci.

54

Album je najzad izašao januara 1970. godine, uz dobre kritike i bez nastupa koji bi ga promovisali. Prodao se u oko deset hiljada komada. Istina, postojali su planovi za manju turneju, ali od toga ništa nije bilo, izuzev nastupa 30. maja na Olimpia Ekstravaganci. Za ritam-sekciju pobrinuli su se David Gilmour na basu i Jerry Shirley iz Humble Pie na bubnjevima. Bilo je to u vreme snimanja Sydovog drugog albuma sa Rickom Wrig- htom.

Takode u pratnji Gilmoura i Shirleya, Syd je napravio i snimak za Johna Peela: svirali su Terrapin, Gigolo A unt i Effervescing Elephant. Dve poslednje stvari upravo su bili snimili za album Barrett, koji se pojavio u novembru 1970. godine. Početkom sledeće godine, Syd je napravio još jedan snimak za radio, ovoga puta za Bob Harrisovu emisiju Sound of Seventies (Zvuk sedamdesetih), u kojoj je pevao Baby Lemonade, Dominoes i Love Song. H arris je objavio slušaocima daje Syd zauzet komponovanjem pesama za treći album - koji nikada nije izašao.

U to vreme su kružile mnoge osvetoljubive pri- če. Medu njima je bilo i takvih d a je Syd pokušao da dobije posao kao roudi (tehničar) Floyda; da je pretio ljudima oružjem; da radi kao vrtlar ili u fab- rici; daje biblitckar u Kambridžu; daje postao ka- luder ili skitnica; da je pokušao da se vrati u umet- ničku školu, ili da se preselio u Njujork. Jedan američki magazin objavio je »slatki člančić« izno- seći da je »zatvoren u sanatorium za opasno po- remećene«, ali i to je bilo providno kao i sve ostale price. Po svemu sudeći, traka sa jednim od Sydo- vih intervjua puštena je anti-psihijatru R.D.Lain- gu, koji ga je proglasio neizlečivim (što je, kad dolazi od Lainga, verovatno epitet odobravanja) i to je, izgleda, bio sav Sydov kontakt sa psihijatrima.

55

Pravom istinom se čini da je Syd napustio Floy.- de u prilično frenetičnom stanju, izgubio se za neko vreme u svom »miniju« (Mini Cooper) i ponovo se uselio kod Storma Thorgersona, kod koga su se održavali mnogi tulumi. Storm je rekao Nic- ku Kentu da Barrett »kruži veoma brzo« i »da hoće zastrašujuće da bulji u ljude«.

Kasnije je živeo u stanu sa žuto-ljubičastim pru- gama, koji se vidi na omotu albuma The Madcap Laughs. Kratko vreme posle izdavanja albuma Barrett, Mitch Howard ga je posetio zbog intervjua, i seća se da je Syd bio krajnje prijatan momak koji je uglavnom veselo razgovarao, mada je povremeno padao u zbunjujuću formalnost. Vero- vatno preopterećeni nekim unapred stvorenim predubedenjima, drugi novinari su lose prolazili sa Sydom. Na drugoj strani, Syd je sebe izgleda na- lazio svirajući im Barrett album, potvrđujući njihove sumnje odgovorima za koje je smatrao da će ih zanimati. Kako je rekao Jenneru, on je znao svoju publiku, čak i ako nije bio siguran da to može reći za sebe. Mike Wattsu iz Melody Makera izjavio je da hoće da snimi album sa »dvanaest do- brih veselih singlova« i da bi želeo da okupi grupu. Za legendu o Sydu Barrettu je rekao: »M islim da je cela stvar bazirana na ideji o m eni kao gitaristi koji je dve-tri godine bio u grupi, a onda se vratio i maltene ništa nije uradio, tako da stvarno ne znam šta da kažem . Osećam kako bi se m ožda moglo tvrditi da sam skoro izlišan«.

Kasnije se vratio u Kembridž, gde ga je našao novinar Rolling Stonea i pisao o njegovoj napetosti i »sablasnoj lepoti« koja se može povezati sa pesnicima iz starine. Barrett je rekao da » nestaje, izbegavajući većinu stvari«, i traći vreme. Izvinja- vao se što ne može da priča povezanije. »Pun sam prasine i gitara«, rekao je. »Jedino što sam radio

56

u poslednje dve godine su intervjui. U tome sam stvarno dobar.«

Pričao je o Jimi Hendrixu koga je sreo i upoznao na onoj propaloj paket-turneji. » Obicno sam sedeo u dnu autobusa, a on napred. On bi nas fotog- rajisao, ali nikada nismo razgovarali. . . sve je bilo vrlo učtivo.

Ilendrix je bio perfektan gitarista, a to je sve što sam želeo da radim kao klinac; da sviram gitaru kako treba i skačem okolo, ali mnogo Ijudi se na- šlo na m om putu. Z a m eneje uvek bilo suviše spo- ro sviranje tempo-stvari. Hoću da kažem , ja sam brzi sprinter. Problem je nastao kada posle nekoliko meseci sviranja u grupi to nisam mogao da postignem.

M ožda izgledam iskompleksirano. To je zato što sam uzasno frustriran kada je a pitanju rad. Cinjenicaje da ove godine nisam ništa uradio. Ve- rovatno sam samo blebetao, dajući izgovore za to kao i za sve ostalo«.

»Nisam uvek bio ovako introvertan«, rekao je. »M ladi Ijudi bi trebalo da nalaze puno zabave. Iz gleda da je ja nikada ne nalazim«.

Sledeće godine Syd je na kratko okupio grupu. Sve je počelo kada sc američki bluz-gitarista Edie »Guitar« Burns pojavio u King’s College-u u Kcmbridžu. Posle solo-nastupa Burns je u poslednjem trenutku najavio okupljeni bugi-bend, sastavljen od Syda na gitari, Jacka, Moncka iz grupe Deleviry na basu i letećegbubnjara Twinka (iz grupa Tomorrow, Pink Faires i Pretty Things). Barrett jc mirno stajao u pozadini koncentrisan na svoju gitaru.

Posle ove svirke, trojka je odlučila da ostane zajedno pod imenom Stars i nastup je zakazan u sali kembridžske berze kukuruza (Cambridges Corn Excange), sa Skin Alley i MC5. Prema svim poka-

57

zateljima, grupa je bila izrazito nekompaktna. Dok se broj prisutnih smanjivao, Moncokovo po- jačalo se pokvarilo, a Twink nije mogao da prati šta Barrett svira. Nastup je završen tako što je Syd neko vreme nervozno svirao sam, pre nego što je isključio gitaru i otišao kući. Bio je to kraj Starsa.

Sledeće godine Pete Brown je otišao u Kem- bridž da vidi svog partnera u pisanju pesama, Jac- ka Brucea. Bruce je bio na bini svirajući dvostruki bas sa gitaristom za koga se ispostavilo d a je Barrett. Svirali su staru pesmu od Annie Ross - Do- odlin \ » Z a tog m om ka koji je svirao dobru džez- gitaru, tu ispred mene, svi su govorili da je biljka, i jo š koješta«, kaže Brown.

Drugom prilikom naleteo je na Syda kadaje u jednom od koledža držao veče poezije. »Spremao sam se da pročitam pesmu Goodnight Eliza Do- olitle, sa podnaslovom The Death o f Flower Power«, kaže Brown. »Posvetio sam je Bar re tin, re- kavši d a je on m om ak koji je počeo celu tu stvar u Engleskoj. N eko iz publike je ustao i rekao: ’N e , nisam ! Ispostavilo se da je to bio on«.

Malo-malo, pa neko sa scene naleti na ulici na Syda. Kada ga je Bernard White video, Syd mu je rekao da misli da je Apprecation Society samo OK, što je Whiteove suorganizatore navelo da ras- formiraju društvo, smatrajući daje došlo vreme da se »psi koji spavaju ostave na miru«. Ponekad Syd posećuje svoju diskografsku kuću, gde ga pitaju ima li nešto novo za njih - on odgovara da nema. Povremeno ulazi u studio, ali se do sada još ništa zvanično nije pojavilo. K adaje Jenner 1974. godine pokušao da napravi neke snimke sa Sydom, nije bio siguran da li da sve uzme bukvalno, da po- kuša da bude razumni liberalac, ili šta drugo? - i u takvoj atmosferi Barrett je bio nezadovoljan. Malo bi prošlo, a on bi sve bacio i otišao. Jenner

58

kaže d a je snimatelj otkrio da ako Syd po izlasku iz studija skrene levo, vratiće se za oko pola časa, ali ako skrene desno neće ga biti cele večeri.

Periodična priča za muzički biznis da »Syd ponovo radi« je samo još jedna od neprežaljenih stvari. Thorgerson smatra da Syd neće ponovo biti muzičar, G ilm our misli da hoće, a Waters piše pesme pozivajući ga da svira.

U meduvremenu, Sydov doprinos rocku nastavlja da dejstvuje proporicionalno sa njegovom veličinom; njegova muzika je ostavila neizbrisiv trag i Ijudi ga neće zaboraviti. Syd je još uvek važ- na ličnost za mnoge, legenda još za života. Nevolja je bila u tome što je morao da proživi traume sa- zrevanja pred okom javnosti. Svako voli ludu, mada su se vremena promenila, a on je bio opte- rećen izrazito nekompromisnim albatrosom na ogrlici oko vrata.

Moje lično mišljenje je, koliko ono vredi, da Barrett ni u kom slučaju nije bespomoćna žrtva mita. Sudeći po njegovim pločama, on je postavio brojna pitanja mnogo pre nego njegovi rock-savre- menici. A biti na ivici i istraživati, izgleda da je bilo previse za njega i to je rezultovalo produže- nom duševnom krizom. Ali, čini se da ponovo pravi korake povratka javnim nastupima; prema nekim izvorima, kada su Floydi pravili remiks za Shine On . . . , Syd je stigao u stidio i izjavio da je spreman da uradi svoj deo. Drugi kažu da je samo došao i proveo neko vreme ćaskajući sa bivšim ko- legama uz šolju čaja.

Bilo kako bilo, godine koje su prošle izgleda da su Sydu pružile malo vise ravnoteže; sigumo je raščistio sa dobrim delom svojih problema ako kaže da je spreman ponovo da svira. Bez obzira dali će on i Floydi opct zajedno, ili će on i dalje sam, suočen sa pravom muzikom mit će se predati.

Vremena su se promenila, a Syd je dokazao da je dovoljno dobar muzičar, sposoban da se pojavi sa pravom stvari, ma koji stil da odabere. Ako se ko- načno želi otresti albatrosa sa vrata, moraće da se vrati na »Mesto zločina«. Mitovi cvetaju samo u odsustvu heroja.

PONOVNO IZRANJANJE

Na Davida Gilmoura je veoma rastrzajuće de- lovalo to što se odjednom našao s Floydima, pa je u Melody Maker-u rekao: »Dugo m i je trebalo da se osetim delom grupe; u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo m ije veoma teško da shvatim šta treba da ra d im jer je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prema nama. Mislila je da je Syd bio sve sto je grupa imala i otpisala nas je. Bila su to teska vremena. Sećam se jedne strašne noći u Middle E arth -u* kada je Syd došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Užasno!« Da svi očekuju propast grupe nije bila samo Gilmourova projekcija. Cak su i Jenner i King, koji su uložili novae u Syda kao solo-izvodača, imali malo nade u Floyde. Jenner kaže: »U suštini, Floydi su nas napustili, misleći da nem am o mnogo poverenja u njih bez Syda - a to je bilo istina, bez obzira što je takvo naše mišljenje bilo pogrešno. Prosto nismo mogli zam isliti kako će moći da idu dalje bez njega - kada je on davao grupi svu kreativnost«.

» U stvari naš rastanak sa Floydima je bila naj- groznija poslovna greška«, nastavlja on »ali mi nismo imali sredstava da uradimo išta vise za njih. N jim a je bio potreban neko veći. Pretpostavljam da bi im dalja saradnja s nama verovatno donela propast, koja je u to vreme visila nad njihovim gla- vama.«

61

Tako jc rastureno originalno Blackhill Enterprises udružcnje a dizgine grupe je sa zadovolj- stvom prcuzeo Bryan Morrison. Shvatio je da ako su Ijudi bliski grupi i oni sa scene znali da je Syd Barrett bio središna figura Floyda, publika još uvek nije imala predstavu ko su ostale ličnosti u sastavu; ona nije razlikovala Syda od bilo koga drugog, ali je znala Floyde i njihovu psihodeličnu muziku. Morrison je verovao da ima zlata u tom imenu, bez obzira sto su svi bili švorc kao i pre godinu dana.

1 tako je počelo ponovno dugo penjanje uzbrdo, u milost javnosti i muzičku kreativnost. Prva stvar je bila pokušati opet sa hit-singlom i, nedelju dana postoje Syd oficijelno napustio grupu, izdatje čet- vrti Pink Floyd-singl za Columbia Records. Bilaje to Wrightova kompozicija It W ould Be So Nice, propraćena Watersovom Julia Dream, koje očig- ledno nisu uspele da »zapale« top-liste, niti da produ bolje od Apples and Oranges pre Nove godine. Čak ni članovi grupe nisu imali bog zna kakvo mišljenje o tome. Jedan od njih je kasnije rekao da je to bilo - kompletno dubre, i da svakog ko je to kupio treba pregledati.

Nick Mason kaže daje glavni problem po odlasku Syda Barretta bio taj što nisu imali nikakvo osećanje pravca - bolest koja je nastavila povremeno da napada grupu sve do današnjih dana. Iako u to u suštini nisu verovali prihvatili su hit- singlove kao neophodne za opstanak. I pored neuspeha oba singla koja su izdali posle E m ily . . . nisu bili uplašeni.

»M ožda smo osećali da nismo dobri muziča- ri«„ kaže Mason, »Ali, ja nisam smatrao da smo propali iako su oba singla grozno prošla; nisam verovao d a je sve got ovo. Ne znam zastoja nisam, ali izvestan broj Ijudi je zaista smatrao da je sve

62

Početak 1968. Sa dozvolom Blackhill Enterprises Ltd.

gotovo«.Jedan od tih Ijudi bio je disk-džokej i underg

round anti-zvezda John Peel. U to vreme je bilo izuzetno značajno imati ga na svojoj strani. Uz njegovu pomoć, Captain Becfhcart, Jethro Tull i Tyrannosaurus Rex su bili predstavljeni publici, iako bi on verovatno tvrdio obrnuto. Publika koja je slušala njegove programe Top Gear (Vrhunsko orude) i Night Ride (Noćna vožnja) verovala je Peelovom ukusu; za »frikove« je bio jedini radio- glas koji je vredelo slušati. A tada je i on mislio da su Floydi bez Barretta mrtvi.

Grupa koja jc uspevala da funkcioniše sasvim dobro na nekim svirkama u kojima je Barrett bio običan privezak, manifestovala je na novom albumu iznenađujući utisak samopouzdanja.

»Mo'rali sm o opet gurnuti gruelvu da se kotrlja«, rekao je David Gilmour. »Saucerful o f Secrets (Tacna prepuna tajni)je biopočetak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo«. Mada je Syd dobio po- slcdnje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak - Jugband Blues - koja je izgleda bila raz- matrana za singl, ali je zamenjena sa Apples and Oranges, i mada je svirao na druga dva snimka (Corporal Clegg i R em em ber a Day, restlovi sa prvog albuma), osećanje Saucera . . . bilo je potpuno drugačije od onog u singlu-prethodniku. Ovaj je bio mnogo kontrolisaniji, apstraktniji i, naročito u naslovnoj stvari, pokazao je težnju grupe da se širi u pravcu klasično-elektronske m uzike.

»Cela koncepcija Sauceful o f Secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u š to je Syd verovao ili voleo«, rekao je Gilmour. Album je izašao 29. juna i na veliko ogorčenje mnogih, postigao veliki uspeh i ubrzo se našao na top-listi. Iz još jednog raz-

64

loga pokazalo se da je 29. jun bio veliki dan za Floyde: Blackhill su uspeli da ubede HM Parks Commision (Komisiju za parkove Njenog Veli- čanstva) da je školjka u Hyde parku divno mesto za besplatan koncert na otvorenom (godinama su se održavali koncerti u njujorškom Central parku). Ubrzo je sastavljen program sa Jethro Tull, Roy Harper-Om i Pink Floyd.

Bio je to izvanredan početak za ono što je kasnije postalo institucija. Vreme je bilo divno, oko pet hiljada prisutnih izvrsno raspoloženo (i dobrog ponašanja, ne ostavljajući skoro nikakve otpatke), a Pink Floyd su tom prilikom veličanstve- no uzleteli i priredili izuzetno dobar koncert. John Peel je objavio da je pridobijen za novu muziku Floyda.

Uprkos album u i uspehu koncerta u Hyde parku, Floydi su još uvek sa prilično mnogo teškoća dolazili do scene. Većina poslova izvan Londona išla je progresivnim bluz-bendovima - Cream, Fleetwood Mac i Ten Years After, koji su postav- ljali standarde, a i soul-grupe su još uvek bile veoma popularne. Floydi su bili nekako previše čud- ni, suviše otkačeni da bi zainteresovali mnogo or- ganizatora, pa su zato vise radili u Evropi, kao i Soft Machine, koji su kod kuće bili suočeni sa is- tim problemom. See Em ily Play, je bio prilično veliki uspeh u Francuskoj, čija je publika prihvatila Floyda za vreme februarske i majske turneje.

Skoro odmah po izlasku Saucera . . . grupa je ponovo prešla Atlantik, u jo š jedan napad na paš- njake izobilja, pokušavajući da se izvadi za neslav- nu prvu tumeju, propalu zbog slabih nerava proslog leta. U Americi su bili od 4-og jula do 19-- avgusta, a budući da je tum eja bila veoma uspeš- na, odlučeno je da se produži za tri nedelje nastupima na američkim koledžima.

65

Po povratku iz Amerike odmah su nastavili sa koncertima u Evropi i nastupima na radiju i tele- viziji. Svirali su u Holandiji, Austriji, Švedskoj i Francuskoj, koje su u to doba imale malo vredne domaće rock muzike. G rupa je svakim koncertom sticala sve vise samopouzdanja. Kontinent je oduvek bio otvoren prema vise akademskoj, apstrak- ton školi rock-muzike i, u izvesnoj meri, udar ranih Floyda je uticao na nastanak i razvoj brojnih evropskih grupa koje su se kasnije pojavile.

Ono na šta je grupa usredsredila pažnju bio je ambiciozni pokušaj skretanja od uobičajenog rock-nastupa. Već 15-ogjula bilo je objavljeno da grupa radi na semi prezentiranja novog svetlosnog i kvadro-zvučnog sistema pod cirkuskom Satrom. Odredeni su prvi datumi: 1. i 2. septembar u Pejn- tonu, Divon.

Na prvom sou trebalo je da nastupe Pink Floyd sa Tommorow i Crazy World of Arthur Brown, a na drugom The Move, kao predgrupa. Ako bi eksperiment uspeo, grupa je planirala da pronese svoj šator po celoj zemlji. Organizatori i vlasnici klubova ponašali su se kao muve i izvukli se mr- mljajući o nedostatku sigurnosti i opasnosti od vatre, ostavljajući grupu na cedilu.

Ovakav entuzijazam Floyda stvorila je nova i prostornija muzika koju su stvarali; to je rezultovalo izuzetno ambicioznim planovima za album koji je trebalo da sledi Saucer . . . Kao što je pokazao intervju sa Rickom Wrightom, Floydi su se u vise vidova oslobodili svoje problemima optereće- nc prošlosti.

Kao prvo, iza sebe su ostavili psihodeliu i ču- daštvo. » T eško je reći zašto sm o se proslavili kao prva engleska psihodelična grupa«, rekao je Wright. »N ikada sebe nismo tako videli. Dogodilo se samo da sm o počeli svi rati a UFO-u na njegovim

66

počecima pa su nas identifikovali sa klubom i onim Sto su m islili da on reprezentuje«.

Muzika se, znači, nije razvila sa svesnom name- rom širenja svesti - bar u halucinativnom smislu. »Prosto sm o shvatili da mi, najzad, sviramo samo zbog zabave, i da nismo vezani za neku odredenu m uzičku form u. Mogli sm o da radimo sta smo hteli. Tako je počela da se probija naša individual- nija m uzika i otada se razvijamo u tim smerovi- ma. Naglasak je bio, a i sada je, na spontanosti i improvizacijama«, kaže Wright.

Jedna od glavnih prepreka za brži napredak proizašla je iz njihovog obnovljenog interesovanja za fizičke aspekte proizvodnje i kontrole zvuka. Ponovo su se vratili na ideju o kružnom zvučnom sistemu, sa kojim su već eksperimentisali na koncertu Games for May prethodne godine.

»Želim o da publiku okružim o zvukom«, rekao je. »U ovom trenutku pokušavam o da dobijemo prostor Planetarijuma, Sto bi bilo idealno: kružni auditorijum sa nam a u sredini, zvučnici postavljeni unaokoto, po zidovima«.

» Ova predstava se ne bi mogla izvoditi na običnim koncertima , za koje i onako nismo narocito zainteresovani. Naše ideje nisu za publiku zeljnu frke. U idealnom smislu grupa bi se držala koncerata, snimanja, Jilm ske m uzike i tome slično«.

Plan Floyda za budućnost bio je da pobcgnu sa pop-scene, ali, uprkos tome, učinili su poslednji pokušaj sa hit-singlom. Čak su napravili i neke propagandne fotografije, obučeni u avijatičarske uniforme iz prvog svetskog rata, i 17-og decembra izašao je Point M e at the S ky / Careful With That Axe Eugene (Ponesi me na nebo / Pažljivo sa tom sekirom Eugene). 1 ponovo - skoro bez odjeka. Ali, pun draži bio im je novi album. Polovinom

67

\

1968. godine napravili su plan za delo kojeje trebalo da pokaže, jednom za svagda, šta su ustvari novi Pink Floyd; to je trebalo da bude album sa jednom pločom živih snimaka, a drugom podelje- nom na četiri kompozicije koje pojedinačno izvode članovi grupe.

Tokom prvih meseci 1969. godine, grupa je dobar deo vremena utrošila na seriju koncerata po koledžima, od kojih je neke i snimala, dostižući vrhunac koncertom u Festival holu 14-og aprila, koji je trebalo da se zove More Furious M adness From The M assed Gadgets O f A uxim enes (Još be- somučnog ludila od okupljen ih ...). Medutim, grupa nikada nije uživo svirala u Planetarijumu, mada je EMI u njemu lansirao album Dark Side O f The Moon.

Najzad im se ukazale prilike da postave pristo- jan zvučni sistem od 360 stepeni, u velikoj sali sa odgovarajućom akustikom. Kratko vreme pre nastupa, Nick Mason je opisao šta će se dogoditi: »Ovaj koncert će biti veliki, složeni poduhvat i mislim da će ukazati na pravac kojim ćepoći m u zika. Azimut-koordinator, džinovski dvostruki m ikser zvuka sa četiri kanala, stvarno će bacati zvuk oko sale. I mate dva joystick-a ' (palica sreće, u prenosnom značenju - kvadro - balans prim.prev.) pred sobom i odatle možete centrirati sve zvučnike i menjati pravac zvuka; m ožete ga po želji postaviti u bilo koji deo sale.«

»Još uvek radimo na sistem u , pa ne znam tačno šta će se dešavati, ali, ubacivaćemo trake sa snim- Ijenim zubcima, ritmom, i m ožda puno udaralj- k i«.

Mason je dodao da se, po njegovom mišljenju, sve to kreće ka nečemu što će se dogoditi kroz dvadeset godina, možda i ranije. Ploče će biti zastare- le, a Ijudi će kupovati četvorokanalne trake za

68

kućni »sound-in-the-round«, sistem sa zvučnici- ma u svakom uglu.

A to će sve puno koštati. Sami Floydi su utrošili mnogo novca na svom konccrtu »Igre za maj«, iako je bio rasprodat. » Tada nismo itriali dovoljno novca da to izvedemo kako treba, ali sada imamo«, dodao je Mason.

»Neverovatna je sreća što smo u položaju da m ožem o raditi ovakve stvari. ProSli sm ofazu u ko- jo j sm o živeli u kombiju, jureći po zemlji; počinje- mo da osnivamo domove sa pravim mestima za okupljanje i rad. Zelim o da se koncentrisemo na koncerte - atmosfera je sada mnogo drugačija. Publika je sa nam a ovih dana, uživa u ovome Sto radimo. Ali, morale da je vidite i d a jo j objasnja- vate sta se deSava, kako se ne bi zbunila«.

G rupa je daleko otišla od 1966. godine, veoma daleko od ludog preobilja undergrounda; sada kla- sični kompozitori izražavaju interesovanje za njihov rad, kao i profesionalni hi-fi tehničari. David Gilmour, medutim, seća se sa grimasom predstave u Festival holu: »Sećam se da sam sedeo na bini dva časa osećajući se krajnje neprijatno. N iko od nas stvarno nije znao Sta radimo«.

Dok se grupa spremala da završi Ummagum- ma, a zalihe studijskog vremena u Abbey Road-u bivale sve manje, izdat je album, krajnje suprotan najavljenom »magnum opusu«, sa muzikom iz filma M ore (Vise). To nije bio prvi pokušaj sa video- muzikom. (Još 1967. godine uradili su muziku za San Francisko, kratak kvazi-psihodelični doku- mentarac u režiji Entoni Sterna. Traka je iskoriš- ćena za film koji se prikazivao u mnogim britanskim bioskopima, a bila je u stvari plod prvog snimanja prethodne godine, kada su u kući njihovog prijatelja u Hemel Hempstead-u napravili emb- rionalnu verziju kompozicije Interstelar Overdri

69

ve. Grupa je takode dosta radila za BBC, i u jednom trenutku imala je prilično konkretne planove da sa ovim studiom uradi sopstvenu seriju).

Barbet Shroeder-ov film M ore bio je priča o drogama i tragediji na Ibizi. Opšta koncepcija je zahtevala da sviraju kraće numere, iako se grupa polako, ali sigurno, kretala ka dužim kompozicijama u stilu Saucer-a .. . Imajući samo nedelju dana za snimanje, prvi put bez vodeće ruke producenta, pesme i odsečci raspoloženja sa kojima su se pojavili zvučali su sveže i neuglačano. Poka- zalo se da su neke od pesama - Cymbaline i Green Is The Color, bile dovoljno dobre da za duže vreme postanu deo njihovih scenskih nastupa. Album je izašao u julu 1969. godine i popeo se na deveto mesto top liste.

Bilo je to radno leto za grupu, koja je tada već prerasla nastupe po klubovima. Zahvaljujući svojoj inventivnoj scenskoj prezcntaciji, trezvenom ponašanju i uobičajeno dugim nastupima, postali su nešto kao institucija progresivne rock-scene, veoma odvojena od ostalih rock-grupa. U maju su održali koncerte u dvanaest najvećih engleskih dvorana, započinjući tako trend budućih ekskur- zija, koji je kulminirao nastupima u Raundhausu i Albert holu, gde je u publici zapažen Syd Barrett, i u Farfild holu u Krojdonu.

Snimili su muziku za sou BBC-a povodom spuštanja na Mcsec, u julu održali turneju po Ho- landiji, snimajući »lunamu« muziku i za holand- sku televiziju i vratili se za umetnički festival u Selbiju. Rano u avgustu pojavili su se u neželje- nom društvu na NJF Devetom pop, džez i bluz festivalu na hipodromu u Plamptonu. U septembru su postali toliko dobri da su uvršteni medu prvih šest u izboru čitalaca Melody Makera.

Još jedno putovanje na kontinent odvclo ih jc

70

najpre na prvi nemački bluz-festival, koji se, začu- do, održao u Belgiji, a svirali su ponovo i u Parizu. I najzad, u novembru je izašao dugo očekivani U mm agum ma, album koji je trebalo da obuhvati prostor u kome će se grupa kretati u budućnosti. Misteriozni naziv, ma kako čudno zvučao, bio je u stvari uzvik jednog njihovog prijatelja izgovaran u mnogim prilikama.

Mada je bilo sumnji da je grupa zagrizla vise nego što može da sažvaće, album ih je prikazao, ako ništa drugo, a ono veoma uverene u svoju spo- sobnost da zadrže pažnju slušalaca. Mnogi oboža- vaoci smatraju njihove žive snimke za najbolje što su ikada uradili. Mnogo pohvala otišlo je na račun Jim Simpson-a (Džima Simpsona), koji je vodio Mothers u Birmingemu (gde je snimljen komple- tan živi album), klub koji muzičari bez rezerve slave kao mesto sa najboljom atmosferom u Britaniji.

Pojedinačne kompozicije četvorke, mada u ce- lini ne baš sjajne, pokazalc su hrabrost rock-grupe pred publikom. Sisyphis (Sizif), koji je inspirisao Rick Wrigtovu kompoziciju, je antički kralj Ko- rinta koji plaća svoje zcmaljske grehe valjajući neprestano mermerni blok uz brdo, koji se, čim stigne na vrh, ponovo otkotrlja. Underground list Friends (Prijatclji) napisao je o ovoj »strahovito uzbudljivoj i izazivačkoj, dvostrukoj ploči«: »Floydi su napustilibiznis isada s u . .. četiri kom - pozitora grupisana podjedn im imenom«. Rečeno je d a je U m m agum m a »veoma važan korak prema ono m e sto će se dešavati it sedamdesetim godinama«.

Za vreme stvaranja Ummagumme, povodom zvučnih efekata koji su počinjali da igraju sve važ- niju ulogu u njihovoj muzici, Roger Waters je rekao da, dok se drugi izbezumljuju u naporu da iz- begnu klišeje, on je »sasvim uz njih, sve dok funk-

71

cionišu«. Štaviše, rekao je, u poslednje vreme puno sluša Berlioza i druge romantičare.

Povodom njihove uloge pionira, izjavio je: »Ljudi često dolaze govoreći nam da su se oni setili toga-i-toga mnogo pre nas. Stvar je u tome što su se oni toga setili verovatno pre nas, ali sm o m i ti koji su seli, radili i radili, pretvorivši ideju u delo«.

A u vezi sa raspoloženjem u grupi: » Izgleda da familijarnost (stalno druženje) definitivno vodi preziru. Tako je lako uvideti zašto se grape raspa- daju; u stanju ste velike napetosti, a ona izbacuje na površinu sve slabosti i konjlikte«.

Grupa je 1969. godine nekoliko puta nastupila po koledžima, a onda je prihvatila ono što je izgledalo njihov najveći posao do tada. Antonioni, ita- lijanski režiser sa reputacijom nepogrešivosti, že- leo je da grupa napiše i izvede muziku za njegov novi film Zabriskie Point.

Odleteli su u Rim, uselili se u jeftin hotel, pro- vodeći sledeću nedelju u ustaljenom redu sastav- Ijenom od ustajanja u 4.30 popodne, dvočasovnog sedenja u baru i provaljivanja od bilo čcga što bi kelner stavio pred njih i, najzad, razvlačenja niz ulicu u obližnji studio zbog početka rada u 9 na- veče.

»Svirali sm o neke opasne stvari«, kaže Waters, »ali Antonioni bi ih poslušao i rekao:» To je vrrrlo lepo, ali tužno«, ili » To je vrrrlo jako«. Uvek je nešto bilo pogresno, stalno je postojalo nešto zbog čega stvar nije perfektna. Promenimo Sta ne valja, a on opet nije zadovoljan; bio je to pakao, pravi pakao. Sedeo je tamo i povremeno padao u san, a m i smo nastavljali sa radom do sedarn ili osam ujutro, išli na doručak pa u krevet, ustajali, pa opet na- zad a bar«.

Neke od njihovih kompozicija su ipak ušle u film - Heart Beat, Pig Meat, Crumbling Land i

72

Come In N um ber 51, Your Time Is Up, dok su rupe popunjene snimcima grupa kao što su Grateful Dead, The Youngbloods, John Fahey, pa čak i Patti Page. Film, donekle poetično videnje revolucije mladih u Americi, napravljen je sa nepoz- natim glumcima bez iskustva (sa izuzetkom Roberta Tejlora), čiji je svaki pokret propisao režiser. Mark Freshette (Mark Frašete), tumač glavne muške uloge pridružio se komuni Mela Lymana u Bostonu, a kasnije je osuden zbog oružane pljačke.

»Ludački zajeban tip za saradnju«, oproštajni je komentar Nicka Masona o Antonioniju.

Neposredno posle Barettovog odlaska. Sa dozvolom »Melody Makera«.

DOBRODOŠLl V MAŠINERIJU

Pošto se stvar sa Zabriskie Pont-om izduvala, grupa se vratila u Englesku sa idejom o sopstvenom projektu koji bi izbrisao sećanja na razočara- nje u Italiji; počele su da se naziru prve klice onoga što će postati Atom Heart Mother. U meduvremenu, grupa je odsvirala seriju koncerata po Engleskoj; cela stvar je izvedena u pristojno usporenom tempu, sa velikim razmacima izmedu nastupa. U maju su ponovo otišli u Ameriku; Rolling Stone su komentarisali jedan od koncerata sa » Veličan- stveno, kao i uvek«. Svirali su u Fillmore East-u, a u Nju Orleansu im je ukradena oprema; lopovi su nekako uspeli da odnesu razglas od 4000 vati, uključujući dvanaest kabinet-zvučnih kutija, plus dva cela kompleta bubnjeva, nekoliko milja kab- lova, clcktronske orgulje, četiri gitare, mikrofone i pet eho-mašina - u ukupnoj vrednosti od 40 000 dolara.

Prekinuli su tumeju da bi se vratili i svirali na festivalu u La Burgetu (Buržeu), za koji se činilo da će okupiti kompletnu postavu preživelih underground-bendova. Bio je to pomalo haotičan dogadaj, mada je publika obožavala Floyde. Me- dutim, jedan francuski kritičar smatrao je da nije imala poštovanja, žaleći se u svom članku da je publika pevala i pljeskala uz muziku: »T o je na- ročito razdrazujuce, jer Pink Floyd sviraju veoma suptilnu m uziku koja zahteva pažnju i tišinu«,

75

bcsneo je.Leto su proveli u kružnom putovanju po festi-

valima: angažovani su na Jorkširskom pop, džez i bluz fetivalu koji je prekinula kiša, Bath festivalu u Šempton Meleu i, sledećeg dana na Amster- damskom fcstivalu. Juli jc ispunila evropska turneja, ali su sc 18-ogjula vratili kući da bi nastupili na njihovom drugom besplatnom koncertu u Hajd parku, koji je ponovo orgnizovala Blackhill Enterprises - mada je priznanje i nekakva američ- ka nagrada za besplatnu muziku otišla greškom na adresu Robert Stigwood Organisation. »T o je srž priče o Blackhilhi«, rekao je Nick Mason.-

Dok je prvi Hajd park koncert privukao oko pet hiljada Ijudi, drugi je okupio ogromnu gomilu, različito procenjivanu od sto do sto pedeset hiljada prisutnih. Friends magazin (pod nazivom »Spremni za osamdesete«) pisao je o »religioznoj usplamtalosti« obožavalaca koji su uživali u sun- cu, izbegavali »skin-headse« (obrijane glave) i bacali otpatke po travnjaku. Na bini su se smenjivali- Kevin Ayers, Robert Wyatt, Roy Harper (čije su »iscedene banalnosti i totalna beznačajnost čas zbunjivale čas razbešnjavale slušaoce«, rekao je iz- veštač); zatim Formerly Fat H arry i Edgar Broughton Band, koji su bili u Blackhillu. Kao i Floydi, tako su i njihovi partneri prosperirali posle razla- za. Ni Bryan Morrisonova agencija nije mogla da se požali. Beleška u Melody Makaer Yearbook od prethodnc godine navodila je ovu agenciju kao isključivog menadžera Pink Floyd, Tyrannosaurus Rex (koji su prvi potpisali za Blackhill pošto su ih Floydi napustili), Indo Jazz Fusions, Herbie Goins and the Nightmares, Alexis Komer, The Soft Machine, The Incredible String Band, The Pretty Things, Aynsley Dunbar’s Retalistion i Fairport Convention. Takode je vodila i Lupus

76

Music, koji su štampali note Floyda.Ono što jc klijalo 1967. godine postojalo je sve

veće i veće, baš kao i muzički koncept Floyda. A tom M other bio je duži i ambiciozniji od svega što su do tada uradili. Delo je, uz četrdesetočlani hor, orkestar i zaslepljujući vatromet, premijerno izvedeno 27-ogjuna na Bath Festivalu. Album je izdat 10-og oktobra, a naslovna stvar je zauzela celustranu. T o jed o sad a najotvorcnije i najozbilj- nijc delo koje je grupa uopšte stvorila.

Na opšte iznenadenje, delo počinje orkestars- kim pasažom koji prilično podseća na temu The Big Country. Taj osećaj je kasnije potvrdio David Gilmour: »Počelo je kao tema za vestern sa akor- dnom sekvencom«.

Mick Mason je rekao da je sve počelo tako što su on i Waters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu: » Tako radili bila je ludost. N eke delove sm o kasnije iskoristili, ali sve je to ipak raz- jedinjeno. Bila je to neverovatna, potpuno nepot- rebna egzibicija briljantnosti. Potpuno beskoris- no«.

Ubrzo je odlučeno da bazičnu Atom Heart M other treba oživeti uz pomoć orkestracije. Taj posao je dat Ron Geesinu, koga Mason opisuje kao »Škotlanđanina obučenog u Ladybroke Groeu«. Geesin je bio ex-član Original Downtown Sycopa- tors-a, u kome je svirao klavir u džez-maniru, pre nego što je zaključio da to nije dovoljno. Preselio se u London i počeo da se igra trakama i zvucima na krajnje nadrealistički način (plodovi tog rada pojavili su se na ploči za »T ransatlantic« pod imenom A Raise o f Eyebrows (Rast obrva). Priredivao je čudnovate žive nastupe na kojima je kombinovao poeziju, improvizovani govor i udaranjc u razne predmete, uključujući klavir, bendžo i gitaru. Bio je to čovek uznemirujuće originalnosti,

77

koji jc sa Rogerom Watersom delio ljubav prema golfu.

Rick Wright je sa Geesinom radio na horskim aranžmanima. Prema Nicku Masonu, Ron je »napravio uvocl iz njegove ško tske glavudže, a radio je i na drugim stvarima za koje sm o imali samo neodređene melodije«.

Uprkos energiji uloženoj u radu na albumu, grupa nije bila sasvim zadovoljna finalnim rezul- tatom snimanja. Mason je rekao da je ploča morala biti brzo završena kako bi se podudarila sa američkom turnejom za koju su se upravo spremali: »Još jedna frka s vremenom , B-strana je smuvana, a čak i glavna stvar nije ono sto je mogla biti«.

Što se tiče naslova, David Gilm our kaže da je star bila bezimena sve dok je, rano u decembru, nisu svirali na John Peelovom programu, za koji su na brzinu morali smisliti naziv. Nick Mason se

seća: »N azivje dosao sa naslova iz novina o trud- noj ženi koja je održana u životu uz pom oć 'atom- skogpacem akera \ Postoji veza iim eđu krava (sa omota) i naziva , ako jeshvatite kao m ajku zemlju,sree zemlje«.

Kružile su priče kako je bilo planirano d se Syd Barrett pojavi u jednoj od stvari sa B strane - Alan's Psychodelic Breakfast (Alanov psihodelič- no doručak). /Sydov album, u produkciji G ilm oura i Wrighta, pojavio se nedelju dana posle A H M / Alan sa ploče je u stvari, Alan Stiles (Alan Stajlz), jedan od članova tehničke ekipe. Na sceni u ovoj stvari, Nick Mason je u jednom tren u tku svirao na pravom loncu i tiganju. Posle velike premijere u Bathu sledila je serija nastupa sa orkestrom, kao deo njihove jesenje američke tu rneje. 21 -og oktobra u W interlandu, San Francisko, i dva dana kasnije u Los Andelesu, pojavili

su se uz pratnju Roger Wagnerovih Koralista, tri francuska roga, tri trom bona, tri trube i tri tube, i svirali ništa manje nego četiri časa. Svaki nastup je koštao po 5000 dolara, zbog troškova i iz- vodačkih honorara; prema izveštajima, u W interlandu su svirali pored kompletne AHM , is ta re favorite: Astronomy Domine Set The Controls For The Heart O f The Sun, A Saucerful Of Secrcts, G rantchester Meadows, Cybaline, Careful With T ha t Axe Eugene, Embryo i Green Is The Color. Protiv vrednost novcu, zaista.

Najzad je posao oko vodenja engleske kompani- jc »Harvest« od Malcolma Jonesa preuzeo Dave Crocker, koji je sada menadžer u Elton Johnovoj kompaniji »Rocket«. Prema njegovim rečima, Floydi su postali visoko tiražna grupa kada je on preuzeo posao. Beecher Stevensovo predosećanje se bilo potvrdilo: od samog početka kompanija se prema njima dobro držala. Peter Jenner se seća krajnjeg poštenja kompanije EMI prema grupi još dok joj je on pripadao: industrija poznata po ošt- rim postupcima, slala im je čekove sa autorskim honorarima sa neverovatnom tačnošću. U vreme AHM, grupa je prodavala oko sto hiljada kopija svakog od svojih albuma, bez znakova opadanja.

U takvim okolnostima Crocker je, u odnosu na Floyde, bio pomalo bespomoćan. Dobar deo pohvala grupi sa poslovnog stanovišta - rekao je - mora se uputiti Steveu O 'Rurkeu (Stivu O'Rurku), njenom menadžeru koji je taj posao preuzeo od Bryana Morrisona i u brzo se dokazao kao veoma dalekovid i efikasan čovek. Crocker kaže da se njegovo poslovanje sa Floydima razlikuje od poslo- vanja drugih u tome što se on neprestano trudi da u potpunosti razume šta grupa misli o svakom problemu koji se pojavi.

» O ’R urke i grupa nisu nikada uhvaćeni nesp-

79

remni«, kaže on. » Uvek sam dobijao direktne odgovore na pitanja, bez ikakvog okolišavanja. Oni sve detaljno planiraju, mnogo pre nastupa. U trenutku kada dodu u dodir sa spoljnim svetom, svi konjlikti koje doživljavaju odavno su prevazideni; svako raspravljanje i raščišćavanje vrše privatno, predslaljajući tako ujedinjeni front kada za to dode vreme«.

» Uvek sam imao utisak o velikom poverenju izmedu Stevea i grupe. M islim da je on jedan od najboljih menadžera, krajnje poslovan i direktan. Tako i mora da bude. Floydi su gospodari svoje sudbine i on ne bi dugo opstao da nije takav«.

Status Floyda u EMl-u znatno se poboljšao kadaje AHM album uleteo na deveto mesto top- liste i tako opravdao investiciju bez presedana koju je kompanija uložila u promociju ploče. Do tada su EMl-albumi reklamirani ili na pola strane u muzičkoj štampi ili u grupama od pola tuceta. Posle dosta razmišljanja odlučeno je da se za Floyde rizikuje cela strana.

Pored iznenađujućeg albumskog omota, i sami oglasi su bili prilično neobični. Crocker je smislio štos da se nadogradi motiv krave: » Videli sm o og- las neke grupe u kom e je stado ovaca bilo umon- tirano ufotos saobraćaja u Oxford Streetu, pa smo odlučili da napravimo korak dalje. Udesili sm o da policija zabrani saobraćaj na M all-u jednogjutra i u cik zore doveli krdo krava; fotograjije su bile briljantne«.

Cak su i u Americi - o kojoj ćemo kasnije nešto vise - otpustili sve kočnice za promociju AHM. Proslavljene Frizijke su se odjednom nadvile nad Sunset Boulevard-om u Holivudu, buljeći sa pa- noa drugih pctnaest metara, a novinari i disk-džo- kcji su jednog jutra na svojim stolovima zatekli paket sa plastičnim vimenima na naduvavanje.

80

U Engleskoj su dalji dokazi o poverenju EMI-a u Floyde izraženi plaćanjem oglasa za tumeju koja jc održana u drugoj polovini iste godine. I ovo je bio prvi slučaj da je kompanija trošila novae na promovisanje tudih .koncerata. Rezonovalo se ovako: oglasi u muzičkoj štampi, iako ne prodaju ploču - prodaju izvođača; isto tako mnogo Ijudi koji zbog toga dodu na koncert, poželeće i da kupe ploču. Shodno tome, a imajući u vidu da su i sami Floydi ponekad promovisali sopstvene nastupe, kuća se osetila slobodnom da utroši značajne svo- te. Čak i u doba Blackhilla, EMI je platila siromaš- noj grupi nekoliko tornjeva za rasvetu.

EMI je, znači, u Engleskoj, a i na kontinentu, gde je njihov ogranak Pathe-Marconi obavio od- lučan posao prodajući Floyde, bila izuzetno po- štena kompanija prema izvođačima u koje je imala poverenja. Jedini razlog, prema vcćem broju izvora, što nije uspela da prigrabi celu britansku pop-scenu bio je njihov američki izdavač - Capitol.

»Capitol« je godinama patio od reputacije »po- ljupca smrti« svakoj britanskoj grupi koje bi se do- čepao; takav glas stekao je verovatno kadaje odbio Beatlese, čije su prve ploče u Americi izašle za Vee-Jay.

Na nesreću, Pink Floyd su glavešinama Capito- la odmah bili antipatični, i 1967. godine oni su gurnuli grupu u svoju najneuticajniju firmu - Tower Records. Najkomercijalnije ploče ove firme bile su jeftine verzije filmske muzike, ploče sastava Dave Allen and the Cycle i snimci živih nastupa orkestra (Majka Karba) Mikea Curba - istog onog Curba koji je kasnije, kao šef kompanije MGM, očistio ovu kuću od svih »kosmički orijen- tisanih« grupa i pružio svetu Osmondse.

Posle izvesnog vremena »Capitol« je lansirao

81

»Harvest« u Americi, ali je odnos sa Floydima i dalje bio opterećen nerazumevanjem. » Vrlo nes- rećna priča«, rekao je jedan od službenika EMI-a uprkos dragoj, mada samo slatkorečivoj podršči izvesnog Waltera Wangera.

Floydi su 1970. godine zakopali sva sećanja na svoju prvu turneju i postali jedna od najvećih »ži- vih« atrakcija. Ali, prodaja ploča je još uvek bila u neskladu sa brojem potencijalnih obožavalaca. Jedan deo problema je izgleda imao poreklo u du- žini njihovih stvari; ona je sprečavala dobar deo radio-ekspozicije koju su inače zasluživali. Ipak, svi su znali da oni treba da budu poznatiji nego sto jesu, osim Capitola. Capitol ih je još uvek gurao pod etiketom »engleski pi loti kosmičkog rocka«, koja nije imala nikakvog dejstva.

Dave Crocker se seća razgovora koji jc počet- kom 1971. godine vodio sa Steve-om O'Rurkc- om. Menadžer Floyda je rekao da je grupi jedino preostalo da i u Americi postane velika, ali šta će im uopšte Amerika? Da to izvede, grupa bi morala da ode na dvomesečnu turneju, a na to tada nisu bih spremni.

Čini se da je Obscured By Clouds (Zamračen oblacima), bio album kojim su se, sledeće godine definitivno probili u Amerii, zahvaljujući ponaj- više singlu Free Four koji je bio dovoljno »Upam- tiv« da se pojavi na radio-top-listama. Ali 1973. godine, po isteku ugovora, grupa je odlučila da im je dosta Capitola i potpisala ugovor sa Clive Da- vis-om (Klajv Dejvisom) iz CBS-a.

Takvih sumnji nije bilo u Engleskoj gde je Atom H eart. . . brisao sve pred sobom. Čak i tada je bilo onih koji su očekivali da se proda bolje nego što jeste: Crocker se seća da se kladio sa jednim od me- nadžera grupe Deep Purple, da će A H M prestici Deep Purple In Rock, koji je u to vreme bio Har-

82

vestov album, sa najboljom prodom. Dobio je op- kladu.

Kratko vreme posle Atom Heart Mother, album Rogera Watersa i Rona Geesina uvukao se na tr- žište. Dva golfera zamislila su muziku za Roy Bat- tesbury-ev film The B ody(Telo), koji je predstavljao zabavno putovanje po ljudskom telu, videno spolja i iznutra. Film je privukao puno pohotne pažnje zbog sekvence vodenja ljubavi, u kojoj Richard Neville, urednik magazina OZ, daje sve od sebe da pod reflektorima zadovolji Louisu Ferrier, prijateljicu i koleginicu. Muzika je prcdstavljala radostan i duhovit dodatak. Bila je sastavljena od malo Soula, simfonije telesnih zvukova i nekoliko lepih pesama. Cela stvar, sa portretima srećnih Geesina i Watersa na omotu, bila je nekoliko svetlosnih godina udaljena od ozbiljnih poduhvata kao što je Atom Heart Mother.

Očigledno je ovaj poduhvat sprečio Watersa da učestvuje na snimanju drugog albuma Syda Bar- retta, čiji su produccnti u toku 1970. godine bili David Gilm our i Rick Wright. I Nick Mason je u toku te godine počeo sa produciranjcm. Svirao je bubnjeve na albumu B. B. Kinga i prvi put se oku- šao kao producent sa Principal Edward’s Theat- rom, rock-folk dramskom grupom bivših studenata Exeter Univerziteta. Radio je na njihovom drugom albumu pod nazivom The Asmoto Running Band, za John Peelovu kuću »Dandelion«. Grupa se uskoro raspala, ali kada se nekoliko godina kasnije ponovo oformila Mason je ponovo bio producent njihovog albuma, ovog puta za »Deram«.

U meduvremenu, iz glavnog štaba su stigle vesti koje su jasno pokazale da flertovanje Floyda sa evropskim umetničkim krugovima nije, uprkos Za- briskie Pointu, prolazni hir.

»Sve otkačenije i otkačenije«, pisao je Rolling

83

Stone oktobra 1970. godine. »P ink Floyd su sada u baletu. Dobro, ne baS u baletu, ali pristali su da napiSu m uziku za gigantsku predstavu koja uk- Ijučuje Rudolfa Nurejeva, Sezdeset igrača i orkestar od sto osam članova i koja treba da se izvede sledećeg proleća u Pariskom Grand Palaisu. Po- zvao ih je jrancuski koreograf Roland Petit, pošto mu je uobičajeni materijal postao 'dosadan’«.

Tako je počeo nejasni, razvučeni proces koji nije razrešen sve do 1973. godine. 4.-og decembra su odleteli u Pariz da se sretnu sa velikom ličnošću modernog baleta. Verujući da tema baleta treba da bude Proustova A La Recherche du Temps Perdu, sva četvorica su odlučila da urade domaće zadatke i nakupovala prevode njegovih dela. Na žalost, nijedan nije smatrao daje Proust vredan či- tanja. Waters je uspeo da se progura kroz dve knjige, pre nego što je bacio peškir u ring - » To je pres- poro, nije za mene«, rekao je. David Gilmour je najgore prošao, poSto se predao posle svega osamnaest strana francuskog remek-dela.

Predloženo je da se sva m uzika snim i u Engleskoj, a da se krajnji rezultat saradnje izvede u toku deset danajuna, s tim što bi grupa uživo svirala na svim presdstavama. Poslednje večeri predstavu bi prenosila Evrovizija - broj gledalaca se procenji- vao na sedamdeset miliona. Kao Sto je Rolling Stone napomenuo, daleko su otiSli od See Em ily Play.

Sam sastanak je bio klimav početak tako hrab- rog poduhvata. Nick Mason, Roger Waters i Steve O ’Rurke našli su se na ogromnom ručku sa Peti- jem, Nurejevim i Romanom Polanskim, koji je nameravao da režira film prema knjizi i baletu.

Ispostavilo se da je ideja o Proustu pala u vodu. »Sve je to bila kompletna šala«, rekao je Waters. »N iko nije imao pojma šta hoće. Sedeli sm o okolo

84

sve dok neko nije lupio Sakom o sto i rekao: ’Dobro, kakva je ideja?’Postajali smo sve usraniji, ze- zajući se uzajamno, sve dok neko nije predložio FrankenStajna, pa se Nurejev malo zabrinuo. Pri- čali sm o neko vreme o FrankenStajnu, Ja sam samo sedeo, uživao u mesu i vibracijama, ne go- voreći ništa«.

»Kada se Polanski dovoljno napio, počeo je da predlaže da svi zajedno napravimo dejinitivni po- rno-film koji će staviti pečat na taj žanr, a onda se sve to utopilo u konjaku i kaji, pa sm o poskakali u kola i otfurali. Bogzna Sta se sve desilo pošto smo otiSli«, ispričao je Connoru Me Knightu iz Zig- Zaga.

Desilo se to - da su nekako svi još uvek bili koliko-toliko zainteresovani za zajednički rad na baletu, ali grupa vise nije odvojila nimalo vremena, zbog nedostatka zamisli i podsticaja sa Petijeve strane. Raspravljano je o ideji da se prerade Arab- ljanske noći, zatim Karmen, ali i to je ubrzo od- bačeno. N ajzad januara 1973. godine, baletjepri- kazan uz pomoć postojećeg materijala Floyda. Uradena je koreografija za Echoes, Careful With That Axe, One o f These Days i Obscured By Clouds. Balet je igran u Marselju i tri puta u Pa- rizu. Prema izveštajima - bio je dobro prihvaćen.

Svi fotosi sem naznačenih sa dozvolom »Harvest«, kompanije za koju Pink Floyd snimaju plo- ce

ODJECI, ILI PO VRA TAK SIN A NIČEGA

Samo najpopaljeniji su 1971. godine mogli da veruju d a je ostalo mnogo od undergrouda u pro- gresivnom rocku. Biznis je postao toliko veliki i tako daleko otišao u prethodnih pet godina d a je u svim bitnim stvarima bio isti kao i ma koji deo zabavne industrije, sa istom odgovornošću u zadovoljavanju vojske potrošača. Istina, dobar deo njenog zadovoljstva zavisio je od grupa i njihovog ek- sperimentisanja. Ali, kako su grupe koristile sve vise i vise opreme i svi rale pred sve većim audito- rijumom - bilo im je sve teže da se opuste i pro^ izvedu visoko kreativnu robu.

Bilo je to teško vreme za Pink Floyd. Posle po- rodajnih A H M muka, osećanje kulminacije i opš- te počasti nadvilo se nad grupom: postporodajna depresija ako hoćete. Šta novo uraditi? Za razliku od prethodne, kriza koja im je zapretila posle Bar- rettovog odlaska, kada su morali da se bore da pre- žive, bila je sasvim druga vrsta izazova. Posle Atom Heart Mother turneje drastično su smanjili broj koncerata, a dosada i stagnacija zauzele su mesto napornog rada.

Tokom prethodne godine bend je postigao nekakvu platežnu moć, ali su njegovi živi nastupi postajali sve skuplji i na njima se malo zaradivalo. Uz to je postojao titanski inventar opreme koju je trebalo održavati, a trebalo je stalno kupovati nove delove. Nova mikseta, na primer, koštala je

87

2 000 funti. Jedini novae koji je pristizao bio je od ploča. Povrh svega, Floydi su uživali loš publicitet zbog navodnih neumerenih cena; po koledžima se pričalo da insistiraju na ulaznicama ispod funte, a neće da se pojave za manje od 1 800 funti. U stvari, oni su bili spremni da prilagode cenu veličini sale. Nedavno su nastupili na jednom od manjih koledža za samo 400 funti.

Suočeni sa ovim teškoćama, članovi benda su se udaljavali jedan od drugoga bez imalo podsticaja za stvaranje muzike. Ali, izgleda da se opasnost od apatije smanjila usred tesnaca i duhovi su živnuli sa prvim koracima ka novoj kompoziciji. Bila je to još jedna dugačka stvar u stilu A H M , ali s tom prednošću što je zahtevala samo četiri člana grupe- mamutski horovi i orkestri vise nisu bili potreb- ni.

Return o f The Son o f Nothing (Povratak sina ni- čega), kako se u početku kompozicija zvala, ubriz- galaje grupi novživotni sok. Nick Mason je rekao novinaru »Beat Instrumentala« d a je novi projekt izvukao grupu iz »močvare klonulosti u kojoj su se valjali sve do završetka A H M turneje«.

»Donedavno sm o bili u velikoji opasnosti da umremo od dosade. Ali, depresija je počela da se gubi, jer smo najzad dobili grubu osnovu ovog no- vogprojekta. Ono što sada treba raditije da gura- mo Sto je brže moguće. U ovom trenutku im am o nekoliko nevažnih svirki. Roger misli da uopste ne bi trebalo raditi, ali za m ene je veliko praznjenje da povremeno sviram bubnjeve.

Ono sto moramo uraditi je da se okupim o i sre- dimo, u svakom smislu te reči. Ranije su nam Ijudi govorili da treba da radimo ovo ili ono, da podemo na put ili promovišemo album . A m i sm o sve vreme izbezumljeno pokusavali da stanemo i uzm e- mo nove zalihe snage«.

88

Return o f The Son o f Nothing je isproban na East Anglia Univerzitetu, Noridž, i studenti su ga odlično primili. Uskoro je prvi put proveren pred publikom, na nastupu koji se pokazao odlučuju- ćim za Floyde. Nedostatak mesta velikog kapaci- teta u Londonu dugo jc brinuo organizatore i grupe kalibra Floyda; organizator Mike Alfandary je došao na idcju da iskoristi zgodan prostor kod Kristal Palasa (Bowl at Crystal Pallace). To je pri- rodni amfiteatar pod vedrim ncbom; travnata pa- dinaje odvojena malim jezcrom od školjkaste bine u stilu »Hollywood Bowl-a« - privlačno i ljupko mesto, koje je moglo prihvatiti ogromnu masu a da se Ijudi ne osećaju kao sardine. U subotu 15. maja, Alfandary je organizovao prvi od mnogob- rojnih »Kristal Palas Garden Partija«, a Floydi su predvodili značajne prateće grupe kao: Faces, Leslie W est’s Mountain i Quiver. Mnoge stvari su isle na ruku ovim grupama. Mountain, sa svojom planinom od gitariste i starim producentom Crea- ma na basu, po opštem mišljenju je najbolje popu- njavao prazninu nastalu silaskom Creama sa pre- stola. Njegov boogie visokog napona je odlično prošao. Faces su ponudili još veći izazov Floydima. Upravo su se nalazili u tački proboja ka ogromnom uspehu i takode su imali dobar nastup. Kako će Floydi proći u tako sjajnom društvu?

Pratila ih je njihova uobičajena sreća; provala oblaka blagosiljala ih je upravo u trenutku kada su stupili na binu. Ali, kao i ranije, malo podstreka nije škodilo Floydima i oni su veličanstveno nastupili. Vatromet i bojeni oblaci dima blještali su i nadimali se nad jezerom, a uz malu pomoć ak- vatehničara, džinovsko čudovište s pipcima, dugo najmanje petnaest metara, nadulo se i izronilo iz vode u trenutku kada su završavali svoje izvodenje sa A Saucerful o f Secrets. Uprkos hladnoći i vlazi

89

u vazduhu, ekstatična gomila dozvala ih je na bis: izveli su Astronomy Domine. Ova nova stvar čini- la je srž njihovog dvoipočasovnog nastupa.

Charlie Watkins (Čarli Vetkins) iz WEM-a, koji je dizajnirao ozvučenje za grupu - sastavljeno od »novih has binova, paraboličnih reflektora, eks- ponencijalnih horni i običnih koničnih rcproduk- tora«, sve zajedno snage od 2 600 vati - dodao je tehničku opasku celom događaju. »Zahvaljujući reflektivnoj površini jezera ispred bine«, rekao je, »došlo je do velikog dobitka u brzini zvuka«. To nije oduševilo stanovnike jezera jer su sledećeg jutra pronadene mrtve ribe koje su izvrnute plutale po površini.

EMI je 1971. godine najzad zapazila da se raz- norazne »best-of-kolekcije« sa ranim Pink Floyd stvarima, koje su promućurni prodavci uvozili iz Francuske i Holandije, odlično prodaju. Postojala je prilično velika potražnja Arnold Layne-a i See Em ily koji su bili izostavljeni iz kataloga i koji su, u vidu singlova, medu kolekcionarima išli iz ruke u ruku po visokim cenama. Po odluci EMI-a, naa n da se zadovoljc kolekcionari bio jc izdavanje kompilacije »Relics, koja se prodavala po ceni od 99 penija. U nekim svojim aspektima ova iznena- dujuća kolekcija sadržavala je snimke sa More i A Saucerful o f Secrets, zapostavljajući takva blaga kao Candy and the Currant Bun, Apples and Oranges i Point M e at the Sky. Na albumu se na- šao i do tada neobjavljeni snimak manje vrednosti- Biding M y Time. Album je po svom izlasku u maju mesecima lepršao oko desetog mesta na top listi.

Dok se pripremao Garden Parti, Rick Wright je rekao reporterima da će to verovatno biti jedini njihov nastup u Britaniji pre Nove godine, sto se i obistinilo. Ali, u septembru su imali neobičan

90

nastup, na kom su omogućili britanskim slušaoci- ma da čuju njihovu novu veliku stvar u posebnom izdanju John Peelove radio-emisije Top Gear. G rupa je na brzinu morala da smisli prikladniji naslov pa je Return o f the Son o f Nothing postao Echoes. Druge dve kompozicije koje su tada izvcli bile su Fat Old Sun (Staro debclo sunce) i One o f These D ays/I'm Going to Cut You Into Little Pie

ces (Jednog od ovih dana/Iseći ću te na male ko- madiće). Ova druga će se pojaviti na albumu Meddle.

Za vreme svoje jesenje odsutnosti sa britanske scene Floydi su kontinualno radili u Americi, tokom petonedeljne turneje koja je počela u oktobru. Još značajnijeje to što su u julu otišli na istok, svirajući prvi put u Japanu i Australiji. Kući su se vratili za Peelov sou i nastup u Švajcarskoj. Orga- nizatori Montreux (Montre) festivala, do tada po- svećenog samo klasici, tražili su ,savremeni rock-bend': Floydi su izveli Atom Heart Mother sa orkestrom od četrdeset članova, da ne pominjemo šest tona opreme sa kojom je grupa tada pu- tovala. »Pokusavamo da to sm anjim o«, reče Roger Waters.

Pre nastupa u Montreu, Rick Wright, i sam pomalo klasičar, rekao je izveštačima daje to upravo onakva vrsta nastupa u kojima grupa uživa. Puno Ijudi, koji obično slušaju samo klasiku, čuće i malo rocka, a mladi koji dodu da čuju Pink Floyde dobiće zalogaj ozbiljne muzike, što je po Ricko- vom mišljcnju bilo dobro i za jedne i za druge.

U novembru jc izdat njihov novi album. M eddle je sadržavao Echoes koji je grupa svirala od tog leta i jošjednu stvar koju je publika v e ć č u l a - 0 w o f These Days. Iako je jedan kritičar na Kristal Pa- las nastupu istakao kako se uvek možete pouzdati da će Floydi napraviti izncnadenje, ova ploča je,

91

kao i A H M prethodne godine (a posebno kao Dark Side o f The Moon), namerno bila familijar- na. Umesto da se oslanjaju na abrakadabra - ’šta li će momci sledeće smisliti’ - grupa teži da svojim obožavaocima pruži priliku da se upoznaju sa novim stvarima, kao i da ih sami dobro savladaju pre nego što ih stave na plastiku. A to nije uobičajeni način u poslu koji se u velikoj meri hrani novite- tima.

Sporiji način prezentiranja muzike Pink Floyd je možda pokazao da oni misle na svoje obožavao- ce, ali je stvorio probleme sa rok-štampom. Od opštih hvalospeva iz doba Pipera . . . i Saucera .. . sada je bilo sve glasnijeg šaputanja da grupa postaje pomalo dosadna. Cak i pre Garden Parti nastupa, Mountain su dobili vise prostora u prikazima u Melody Makeru nego glavne zvezde - Pink Floyd. Intervjui grupe su uglavnom bili dobro promišljeno iznošenje činjenica, prilično suzdrža- nog tona. Nisu imali nameru da se javno busaju u grudi, očigledno smatrajući da im je ispod časti korišćenje klasične tehnike intervjua sa sočnim razotkrivanjima i izlizanim kontroverzama. Pro- sto nisu bili naklonjeni senzacijama i mrzeli su lič- ni publictet bilo kakve vrste, a to je ionako bio problem štampe, a ne njihov.

Štampa, uglavnom, nije bila naročito uzbudena kadaje izašao Meddle. Da bi se njegov izlazak oz- načio, Roger Waters je dao intervju Melody Ma- ker-u koji je objavljen na četvrtini strane.

Ali, ako štampa baš i nije obožavala Floyde, njihovi poštovaoci nisu bili razočarani onim što rade. Meddle je odmah dospeo na top-Hste, a či- taoci Melody Makera su ih u godišnjoj anketi pro- glasili drugom grupom. Emerson, Lake & Palmer su bili prvi, odnoseći sva prva mesta u svojim ka- tegorijama, ali su Floydi bili ispred takvih grupa

92

kao - Led Zeppelin, The Rolling Stones, I’he Who i Yes. To nije bilo lose za grupu koja nije imala čak ni agenta za štampu.

Godina 1971. je završena u duhu obnovljenog entuzijazma. Grupa je ponovo počela privatno da svira. »N e mogu da se setim kada smo poslednji put imali prohu«, rekao je Roger Waters, ali grupa je neoStećena pregrmela jo š jednu olujrtu godinu. Doduše jedva. »Grupe se često raspadnu kada se Ijudi uvrnu i ne mogu da stvore nove stvari, a to se nama desilo. Ali, sada sm o zdravi«, rekao je.

Naziralo se nekoliko novih pesama i budućnost je izgledala lepo. »Pojma nemam«, rekao je Waters. »Stvarno ne znam šta će se sledeće desiti, ali, bićemo mnogo lakši i ejikasniji«.

Govoreći o njihovoj karijcri i ciljevima, Nick Mason je dodao: »Poruke postaju gnjavaža, kao propovedi. M islim da je jedna od najgorih besmis- lica verovanje da pop-zvezde znaju o životu više nego iko drugi. St var je u tome da se Ijudi etnotivno pokrenu, da se uzbude, dožive fantastično iskustvo, da im se rasp ali mašta.

N e sm atram da postoji nekakavpravac napred- ovanja naše m uzike. Ljudi vide naSu ustrajnost i uspone, ali nam a oni nisu vidljivi. M iprosto dode- m o do ideje za nešto, pa probamo to da uradimo«.

»

I

Nicholas Berkeley Mason, bubnjevi.

» TO NIJE LOŠA PLOĆA, IAKO TO JA KAŽEM«

Pre početka 1972. godine Pink Floyd nisu nastupali u svojoj domovini skoro godinu dana. Kada je objavljeno da će u januaru početi sa nastupima, da marljivo vežbaju i spremaju novu gradu, očekivanja su bila velika. Bilo jedovoljno vremena da se pojave sa novim delom mnogo većih razmera od bilo čega sto su do tada stvorili, a što bi opravdalo tako dugo odsustvovanje.

Turneja je počela 20. januara u Brajton Domu. Njihova već tradicionalno loša sreća pogodila ih je već prve večeri; tehnički problemi su doveli do ra- sula a i oni su se osetili obaveznim da Brajtonu ponude nekoliko koncerata kao kompenzaciju. Kako se turneja razmahala, postalo je jasno da će D ark Side o f The Moon biti nešto stvarno izuzetno. Zla sreća je, medutim, nastavila da ih prati: na rasprodatom koncertu u mančesterskom Fri Trejd Holu nestalo je struje postoje koncert već dvadeset pet minuta bio u toku, pa jc drugi obećan za sledeći mcsec.

Turneja je trijumfalno kulminirala u čuvcnoj dvorani Rainbow, a Floydi su postali prvi kojima je uspelo da rasprodaju četiri uzastopna nastupa u ovoj sali. Trinaest hiljada obožavalaca koji su uspeli da nabave karte videlo je i čulo grupu koja je izvcla Dark S id e . . . i stare dobre stvari kao Set the Controls fo r the Heart o f the Sun, One o f These Days i Echoes, sa vizuelnom predstavom gran-

95

dioznih razmera. »M ali je broj onih koji su u feb- ruaru bili u Rainbow-u - koji će zaboraviti la rana izvodenja Dark Side o f the Moon«, pisao je Michael Wale.

U svom sledećem poduhvatu, suprotno ogromnom i teškom Dark S id e . . . Floydi su dobili priliku da sc opuste. Barbet Schroede, koji je već koristio njihovu muziku za More, zamolio ih je da napišu muziku i za njegov novi film - La Valle, koji se takode bavio putovanjem ka samosvesti, s tim što je ovoga puta mesto radnje preseljeno u Novu Gvineju.

Floydi su ovom projektu posvetili tri nedelje - tri puta vise nego što su uložili u More. Otišli su u »Honky zamak« (Chateau d'Herouville), poznat po Elton Johnovom radu, gde su se bacili na posao. U prošlosti su veoma retko izlazili iz pomalo kliničkog Abbey Roada, pa izgleda d a je promena vazduha izazvala novi tok kreativnih sokova. Re- konstruisan na ruševinama spaljenog manastira u blizini Pariza, zamak je nudio luksuzno prebiva- lište i studio daleko od spoljnih smetnji, a uz to do- made vino od jagoda. Grupa je naišla na skromnije tehničke mogućnosti nego što je navikla, ali je zato svirala sa opuštenošću i energijom koji su se mogli uporedivati sa njihovim najboljim scenskim nastupima.

Sve se to odrazilo na prodaju albuma nazvanog Obscured by Clouds; ušao je na top liste čim se pojavio u junu i izdržao medu prvih desct četiri nedelje - dve vise nego Meddle. Distributeri su za- ključili daje film suviše »umetnički« i u Engleskoj se nije davao sve do 1974. godine. (Zanimljivo je reći da se kod nas kao ni More, nikada nije pojavio).

U meduvremenu je Dark S id e . . . prošao ame- ričku turneju, propraćen različitim kritikama,

96

mada je u toj fazi išao pod imenom Eclipse. Ispostavilo se da grupa Medicine Head ima album koji se zove Dark Side o f the Moon, ali pošto nije bio poznat, Floydi su se kasnije osetili slobodnim da se vrate svom prvobitnom naslovu. Free Four je bio hit-singl i grupa je postala vrlo popularna u Americi. Bila je pozvana da nastupi dve večeri u njujorskom Carnegie Hallu. Neki od američkih kritičara su smatrali da se muzika guši izmedu lajt-šoua i ekstravagantnih scenskih efekata, a drugi su pozdravljali povratak psihodelije i zlatnih dana 1967. godine. Američki korespondent Melody Makera je jezgrovito primetio da se onoliko njujorških obožavalaca koliko ih sada imaju Pink Floyd ne treba da brinu šta kritičari misle.

Po povratku u Englesku, grupa je krajem juna održala obećane koncerte u Brajtonu. U to vreme jedan deo prolećnog elana je napustio grupu. Iz- vesni reporter je smatrao daje grupa izgledala pri- lično bledo i da je propadala u »kanal gde čvrstina i koncentracija ustupaju mesto ševrdajućim solo- pasazima, koji ne vode ničemu«.

Njihov doprinos umetnosti izvodenja spektaku- larnih rock-prcdstava nije zbog toga bio ništa ma- nji. Već tada sc većina velikih grupa osetila obaveznim da svom nastupu doda malo tajanstvenos- ti pomoću svetla u boji i oblaka dima od suvog leda, na odgovarajućim mestima. Medutim, Pink Floyd su operisali u drugačijoj razmeri. Prema jednom izveštaču, pored oblaka ugljendioksida koristili su i takva sredstva kao eksploziju nekoliko kazana magnezijuma uz sjajni blesak, koji kombinovan sa filmom stvara efekt automobila koji sa blještećim farovima probija zadnji zid bine i juri pravo u masu. Uz pomoć dimnih bombi, lajt- šoua koji je uključivao i animirane filmove, pa čak i prastaru kuglu sa ogledalima, i sa kvadrofonskim

97

zvukom koji juri po svim uglovima sale, oni su mogli da prizovu i održe zapanjujuću atmosferu. Sada su imali opremu u vrcdnosti od 40 000 funti i kao što je njihov propagandni agent isticao, koristili su svaku stvarčicu koja im je bila na raspolaganju.

Izgledalo je da je samo pitanje časa kada će Floydi na turneju poneti pravi, živi vulkan, ali su se oni zadovoljili time što je Vezuv dobio ulogu prostora za šetnju u filmu The Pink Floyd at P om peii, koji je za Evropsku televiziju režirao Adrian Maben. Film je premijemo prikazan na Edinbur- škom festivalu 1972. godine, uz veliko odobrava- nje: N ije bilo Jilma o nekoj pop-grupi koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazi- lazio ovaj« - veličao ga je Melody Maker.

U svom originalnom obliku film je jednostavno prikazivao grupu kako svira i seta po Pompejima i obližnjem vulkanu,ali je režiser kasnije, kontras- ta radi, dodao nekoliko sekvenci snimljenih u studiju. Dnevni i noćni snimci u eksterijeru su bili prilično spektakularni; možda bi film sa prisust- vom publike u njemu dobio na snazi (Floydi u filmu sviraju na kompletno oremljenoj bini u potpuno praznom Rimskom amfiteatru), mada Melody Maker smatra da bi mu na taj način bila »ukradena dostojanstvenost«. Medutim, nastavio je Melody Maker, teško je preporučiti film zbog muzič- kog sadržaja: »M uzika Floyda je umerenog raspo- lozenja, koje ne prelazi ni u šta dinamično. Ruše- vine Pompeja kao kulisa za muzičare na poslu je pre izuzetan vizuelni doživljaj.

Roger Waters je film ovako opisao: » T u sm o samo m i i sviramo gomilu stvari u amfiteatru, uz nekoliko naših snim aka kao Top-of-the-Pops dok šetamo po vrhu Vezuva. M islim da će se »fr i- kovim a« dopasti. M eni se dopao zato što je na-

98

pravljen kao veliki kućni film«.Postojao je plan da se film iz Edinburga prikaže

u novembru u Rainbow. Međutim, kada je već prodato oko tri hiljade ulaznica, Rank Organisation je stopirala prikazivanje nedelju dana pre za- kazanog termina. Nekoliko stotina neobavestenih obožavalaca razočarano je otišlo sa vraćenim nov- cem.

Ova epizoda je ostavila gorak utisak. »Mogao bi da razum em R ankovstav da sam uveo 'bingo', ili nedelju igranki, ili pak najnoviji film Jam es Honda, ali ovako . . . « - rekao je sa ogorčenjem Peter Bower organizator Rainbow.

K adaje najzad u leto 1974. godine film pušten u promet, distribuirala ga je kompanija EMI. Pre- mijera je bila u londonskom ABC Blumsberiju, gde je doživeo - »fenomenalan uspeh«, prema rc- čima Harry Dodge-a (Harija Dodža) iz odeljenja za štampu EMI Cinemas, koji vodi i unosan spo- redni posao sa posterima. Dok je film putovao po zemlji kao posebna jednovečernja premijera, mnogi bioskopi su ga zadržavali po čitavu nedelju. Muzika u filmu obuhvata delove Dark Side o f the Moon, Set the Controls fo r the Heart o f the Sun, A Saucerful o f Secrets, Careful With That A xe E ugene i One o f These Days i Echoes. Ova poslednja stvar pojavila se i u filmu Crystal Voyager (Kris- talni putnik), koji je izrazito monotono delo o sur- fingu (jahanje na talasima po dasci).

Dobar deo 1972. godine utrošen je na snimanje D ark S id e . . . koje se sve vise i vise odugovlačilo. Perfekcionizam Floyda dostigao je vrhunac. Utro- šeni su dani i dani snimanja da bi se svaka stvar i svaki snimak do najmanje pojedinosti učinili što besprekomijim. Pred kraj devetog meseca rada na ploči Floydi su, prema mnogim pričama, bili sasvim iscrpljeni i konfuzni, bez jasne predstave

99

kuda ih sve to vodi. Zbog toga su doveli spoljnog producenta, koji je trebalo da doradi sve stvari i da ustanovi nekakvo jedinstvo. Chris Thornes je čo- vek kome je zapao ovaj strasni zadatak. On je stc- kao reputaciju sa Procol Harum i ovde besprekor-no uradio finalni remiks.

Najzad je maraton završen, pa je ploča izašla u martu 1973. godine. Lansirana je zabavom u Pla- netarijumu. Mada su nekoliko godina ranije izraz- ili želju da u njemu sviraju, na zabavi se nisu pojavili; goste su dočekivale četiri kartonske figure učovečijoj veličini.

»Nicky, Dave i ja sm o smatrali da je to sasvim bezumno, pa sm opokusa li da ih zaustavim o«, rekao je Roger Waters posle dogadaja. »Jedina svr- ha tog primanja hila je da se napravi stvarno pr- voklasna prezentacija kvadrofonskog miksa, tako da to bude nešto posebno. Pošto nismo imali dovoljno vremena da uradimo kvadrofonski miks, rekli sm o - »Nemojte to praviti«, ali su u E M I-u drukčije mislili pa su tako i uradili. Odbili sm o da dodemo. M islim da je to bilo patetično«.

Ipak, gosti su bili impresionirani muzikom; Dark Side o f the Moon je daleko otišao od prvih izvodenja pre četrnaest meseci. Waters je ploču opisao kao - »mnogo drugačiju od svega sto su ranije uradili«. »Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideje koje pokušavamo da prenesemo nisu složene u previse otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako ja kažem«.

Publika je podržala Watersovu ocenu; album je ubrzo stigao na prva mesta top-listi i u Britaniji i prvi put u Americi, gde je održana turneja odmah po izlasku ploče. »Rolling Stone« je bio odušev- ljen pločom, mada je kasnije bilo izvesnih nespo- razuma izmedu tog magazina i grupe. Recenzent jenap isaoo grupi:

100

»Em inentni tehno-rockeri. . . barataju ar- senalom zvučnih efekata ra/inirano i istančano. Razvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo za- slepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno ča- robnjaštvo. . . Z vuk je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i dobro strukturisan. Poseduju izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu m uzičku melodramatičnost i koja se retko nalazi u roku«.

Došloje do izvesnog natezanja kadaje magazin zamolio grupu za veoma ugledni intervju, pa nekoliko puta reporter nije došao na zakazani sastanak. Kada je najzad došao, grupa ga je otpremila natrljanog nosa.

Američka turneja je pokazala da su Floydi bliže rockerima nego ikada; koristili su žensku vokalnu prateću grupu, koja je upravo završila šestomeseč- no nastupanje sa Leon Russellom. Kao što je sa zadovoljstvoim primetio Pete Mathews u magazi- nu »Cream«, tamo gde su ranije upotrebljavali hor- imali su soul-zvuk, kao i na ploči, a tamo gde su nekada koristili čitav duvački orkestar ograničili su se na Dick Perrya i saksofon - instrument na koji do tada nisu obraćali pažnju.

Posle američke turneje došao je čas za još jedan britanski nastup, pa su odvojena dva dana u maju za koncert u Earl’s Courtu. U vezi sa ovim nastupom u ogromnoj izložbenoj hali, bilo je dosta strahovanja. Nekoliko nedelja ranije David Bowie je tu održao koncert. T o je bila prilika da hala poslu- ži kao rock-palata. Medutim i posetioci i kritičari su bili podjednako složni u svom sudu: zbog slabe akustike i nemogućnosti da se vidi šta se dešava na dalekoj bini, koncert je propao. Svi su mislili da Earl’s Court definitivno nije za rock.

Nastupi Floyda su dokazali suprotno. Materijal je možda bio poznat, ali oni su izveli životnu predstavu za osamnaest hiljada Ijudi, čija su se očeki-

101

vanja graničila sa religioznom groznicom. Potpo- mognut vizuelnim efektima dramatične snage, njihov razglas je obilno ispunio pećinastu salu kvadrofonskom magijom. Watcrsov gong je eksplodirao uz plamen uSet the Controls for the Heart o f the Sun; biće sa limunoznim zelenim očima koje su svetlele kroz oblake suvog leda nadvilo se nad Masonom za vreme Careful With That Axe Eugene; a danas svima poznati model aviona pro- jurio je preko glava publike da bi eksplodirao iznad scene.

»Perfektan let na M esec«, naglašavao je Melody Maker, »besprekoran u svakom detalju«.

Kao i na koncertu održanom prethodnog oktobra na Wembleyu, sav prihod je otišao u dobro- tovorne svrhe.. Od tada je za grupu počelo veoma mirno razdo- blje. Posle napora uloženog u snimanje Dark S id e . . . i neprekidnih nastupa po svetu punih godinu i po dana, grupa se praktično rasformirala, a njeni članovi su se uglavnom posvetili svojim pri- vatnim obavezama. G ilm our je opremao svoj novi zamak, Mason je mnogo jedrio, a Wright je čak dospeo i u rubriku porodičnih vesti kadaje na njegov rodendan u Kembridžu, pored kućnog baze- na, održan izbor lepotice u kupaćem kostimu. Ro- dendanska zabava sa posluženjem na travnjaku!! U toku zime Pink Floyd su vise bili fudbalski timnego rock-grupa.

Grupa se okupila u decembru kadaje udružena sa mnogim poznatim muzičarima održala koncert u korist Roberta W yatta- bubnjara Soft Machine, koji je za vreme razgovora sa pesnikinjom Lady June ispao kroz prozor i slomio kičmu. Koncert je doneo 10 000 funti, posle čega su se Floydi ponovo izgubili sa vidika.

1 0 2

NEUKROĆENE ŽIVOTINJE I VLAŽNI SNI

»Stvarno je bilo teško okupiti se pored svih tih praznika, fudbala i dobrog provoda«, rekao je re- laksirani David Gilm our krajem 1974. godine. »Prošlog ju n a kada sm o se vratili sa poslednje američke turneje, odlučili sm o da uzm em o odmor. Iz nekih razloga potrajao je duže nego Sto smo očekivali, oko osam ili devet meseci. Svi sm o smatrali da je Dark S id e . . . dobar paket, da se pojavio baS u pravom trenutku i za izvesno vreme izgleda-lo je da nem a nikakvog smisla nastaviti«.

Gilmourov letnji posao sastojao se od produ- centskog rada za grupu po imenu Unicorn (Jedno- rog); sa njom je radio na albumu Blue Pine Trees za »T ransatlantic«; a kada je bolesni član grupe Sutherland Brothers and Quiver morao da odusta- ne od turneje, pružio im je ruku u pomoć zajedno sa gitarom, na nekoliko nastupa. U septembru je nastupio još jednom sa Roy Harperom, na besplatnom Blackhill koncertu u Hajd parku.

Godine 1973. Gilm our se žalio da ga više niko ne poziva na sešne. Peter Jenner je bio veoma impresioniran njegovim tretmanom sopstenog inst- rumenta na koncertima i pozvao ga je da učestvuje na snimanju Hamerovog albuma HQ, kojem je bio producent. »Šteta«, rekao je Jenner, »Sto je u vreme kada sm o započeli snimanje Dave vet po - ceo da vežba sa Floydima. Iako je ranije fantastič- no svirao solo-gitaru, ponovni kontakt sa starim

103

drugovima g a je inhibirao, i na sn im anju je m ogao da svira sam o u stilu Floyda. Na kraju sm o doveli i Chirs Speddinga.

I Nick Mason se bavio producentskim poslom; pored albuma za Principal Edwardsa, saradivao je i sa Robert Wyattom na njegovom Rock Bottom albumu, koji je dobio mnogo pohvala.

Početkom te godine Floydi su pokušali da naprave album. Sa radnim naslovom Household Objects (Kućni predmeti), trebalo je u celosti da bude sastavljen od muzike proizvedene na nemu- zičkim instrumentima. Ideja je bila da to bude uradi-sam -album, s nadom da će Ijudi kod kuće stvarati sopstvenu muziku kućnim predmetima, po idejama naznačenim na ploči. Posle mnogo znoja i psovki uspeli su da završe dve stvari, ali su se izvorne koncepcija i jednostavnost ideje izgubi- le negde medu beskrajnim trakama, eho mašina- ma, feedback-om i dvadesetčetvorokanalnim stu- dijima. Svi su se složili da nema mnogo domova koji sadrže ove »vitalne kućne predmete«, pa je, uz uzdahe olakšanja, ovaj projekat napušten.

U meduvremenu ,Dark Side o f the M oon je nastavio da se prodaje, prodaje i p rodaje . . . Pink Floyd su, uz Simona i Garfunkela, Carpenterse i Sound of Music, zauzeli mesto u panteonu izvo- đača koji godinama ne silaze sa vrha top-listi; prikazivao se i film Pompei. Dok je publika bila time zauzeta, grupa je u julu brzo preduzela turneju po Francuskoj, uključujući i tri dobrotovorna nastupa u Parizu.

Ali veliki događaj, što se tiče britanskog dela publike, bila je vest da grupa naporno radi pripre- majući se za turneju u novembru. Kao što je prvo- bitno objavljeno, turneja je trebalo da sadrži dvadeset koncerata: četiri u Vembliju, po tri na birmi- genskom hipodromu i u Liverpulu, po dva u Edin-

104

Richard William Wright, klavijature

burgu. Njukastlu, Mančesteru i Bristolu, i po jedan u Kardifu i Stouku; kasnije je otpao jedan od termina za Vembli.

Potražnja karata je bila ogromna, kao Sto se i pretpostavljalo. Obožavaoci su često bdeli celu noć pred blagajnama, a u K ardifje poštom stiglo devet hiljada rezervacija. Sala je imala dve hiljade mesta, pa su sve, izuzev osamsto zadržane na bla- gajni koja se otvorila sat i po pre početka i prodala svih hiljadu dvesta ulaznica za oko pola časa. Me- nadžer sale je bio impresioniran dobrim ponaša- njem onih koji su strpljivo kampovali pred blagaj- nom celu noć. »Bili su sasvim u redu i izvanredno su sedržali«, rekao je. To je stvarno bila sreća, jer su Floydi poslužili kao neka vrsta probe. Rock je proteran iz Sophie Gardens sale dve godine ranije, zbog izbijanja nasilja i vandalizma kada su TheWho bili u gradu.

Sličnu priču ponavlja i road-menadžer grupe Mick Klyczynski: »Obožavaoci P ink Floyda dodu na koncert, sede, čute, slušaju i m irno odu kući. Grupa uživa veliki ugled kod menadžera dvorana«.

Glavna atrakcija, naravno, bila je čuti grupu dok izvodi muziku koja im je donela bogatstvo - Dark Side o f the Moon, ali i bonus od tri stvari koje su napisali u toku leta - Raving and Drooling, Gotta Be Crazy i Shine On You Crazy Diamond, koja je »posvećena svim ljudima uopSte, a posebno Sydu Barrettu«. Medutim, novi materijal i koncerti doneli su malo zadovoljstva rock-peri- ma; Nick Kent iz NME-a je napisao izrazito divlju kritiku, koja je počinjala estetskim udivljenjem Gilmourovom kosom, nastavljala se:»Svaka nota visi u tom arhetipski pratećem, zakržljalom obliku, koji karakterise Floyde kada su najmanje inspirisani«, a završavala se upozorenjem da su za

106

savremenu rock-muziku najveća opasnost Pink Floyd i njima slični, sa svojim »zvukom automata«.

Pa ipak, obožavaoci su bili zadovoljni što još jedanput vide grupu u akciji. Najbolji dokaz o tome je pružio ogroman uspeh piratskog albuma snim- ljenog na koncertu u Stouku, za čiju se prodaju tv- rdilojuna 1975. godine da se približila cifri od 150000 komada. Vlasnik jedne prodavnice ploča u Londonu žalio je Sto ne može da se dočepa dovolj- nog broja primeraka kako bi zadovoljio mušterije; u njegovoj radnji ovaj piratski album se bolje prodavao nego Physical Graffiti od Led Zeppelina, a da se ne pominju albumi Bay City Rollersa ili Rick Wakemna. Mnogi kupci se nisu mogli oteti utisku d a je ovaj piratski album, koji se prodavao po normalnoj ceni i u sasvim dobrom omotu, u stvari »oficijelni naslednik Dark S id e . . .«

Posle oštrih kritika povodom njihovih poslednjih nastupa u Londonu, Floydi su bili pomalo bojažljivi pred svoj jedini nastup u Britaniji tokom 1975. godine. Na papiru, Fred Banniestrov Knebworth je trebalo da bude svirka sezone posle uspcha »Pastoralnog veselja« prethodne godine. Sa Van M orrisonom, Doobie Brothers, M ahavishnu Orchestra i T im Buckleyem, on se dokazao kao izuzetno spretan i diskretan organizator. Uprkos tome Sto su Floydi izjavili da ne vole festivale na otvorenom, najverovatniji razlog Sto su se pojavili na ovom leži u činjenici da je Bannister organizovao festival u Bathu na kojem je Aton Heart M other premijerno izvedena.

Trebalo je da Pink Floyd budu glavna atrakcija, te da dobiju polovinu novca od prodatih ulaznica pošto se isplate sve ostale grupe. »Ostale grupe« su bile Captain Beefheart, The Steve Miller Band, Roy Harper i Trigger. Izvanredno sastavljen pro

107

gram za zrele rock-sladokusce.Uprkos svemu tome, Pink Floyd su bez sumnje

»propali« na Knebworthu. Njihov road-mena- džer Mick Kluczynski je utvrdio da su tokom svih godina od kada je on sa njima imali samo dva neuspešna nastupa - i upravo Knebworth, na koji se toliko mnogo računalo, morao je da bude jedan od njih. Neki izveštač je uporedio njihov zvuk sa malim tranzistorom; neko vreme radilo je samo pola razglasa, Nick Masonovi bubnjevi se uglavnom nisu čuli, a svi instrumenti su upom o bili raš- timovani.

Pop-štampa se već bila naoštrila protiv grupe. Opšte osećanje je bilo da su se Floydi obogatili, olenjili i izgubili motivaciju. Melody Maker je iz- neo svoj pregled pre-nebvortovske karijere Floyda, koji je bio prilično površan - ističući naročito Roger Watersove reči iz 1971. godine: »Većina stvari koje sm o uradili m i je dosadna. Dosadna m i je i većina stvari koje sviram o . . . nem a tu mnogo novog, zar ne? To je vraški dobro plaćen posao sa svim tim ego-pump ajućim stvarima i svim ostalim , / sm atram da postaje isuviše mehanički«.

Naravno, grupa nije u potpunosti bila kriva što je taj nastup bio toliko loš. Pomislite da su oni sami po sebi ogromna atrakcaija, da imaju toliko mnogo opreme, da izvodenje nastupa zahteva standarde efikasnosti, preciznosti i organizacije koje se mogu uporedivati sa osetljivim hirurškim operacijama. Svaki organizator dovoljno hrabar da pozove Floyde dobija dodatak ugovora od šest strana, u kojcm se izričito zahtevaju dva odvojena izvora struja velike snage, jedan za pojačala a drugi za svetlo. Ako se sve priključi na samo jedan izvor, dolazi do interferencije. Zatim se da će pored standardne ekipe od dvadeset Ijudi koje dovode, biti odreden i tim od dvadesetak momaka fizika-

108

laca (u Americi se oni zovu Teamsters) plus dva kvalifikovana električara, Bina, koja mora da is- punjava oštre specifikacije veličine i izdržljivosti, mora biti spremna u osam ujutru, kada počinje rad na pripremanju koncerta. Nema pića na mestu izvodenja radova - dok sve nije spremno (obič- no u pet po podne), ali će formalni ručak sa tri jela biti serviran, a tokom celog dana biće obezbedene obilne količine kafe, čaja, sokova itd. Celu opera- ciju vodi Kluczynski kao road-menadžer sa svojim pomoćnikom Robbie Williamsom i Graha- mom Flemingom koji vodi brigu o svetlima i scenskim efektima.

Kada počne turneja svi su pod velikom tenzi- jom. Kluczynski mora da održava vezu sa organi- zatorima, istovremeno proveravajući svaki delić opreme, pa zato zahteva od svih totalnu saradnju. » Z nam da krajem turneje u ekipi ima Ijudi koji ne bi imali nista protiv da m i zariju nož u leda, samo k a d b i mogli«, kaže on. Razlozi ovakvog ponaša- nja su u tome što sve mora da bude spremno i tes- tirano u trenutku kada se grupa pojavi. On je otkrio da raspoloženje ekipe uvek utiče na način sviranja Floyda; ako dodu i vide daje sav posao oba- vljen i da svi veselo sede unaokolo i razgovaraju, onda su i oni opušteni. Biće vremena da se popnu na binu, zagreju se i naprave opuštenu zvučnu probu - i sve je super. Mick može da se seti samo pet svirki od kadaje on preuzeo posao šefa, ukoliko prethodno nije bilo vremena za polako uigra- vanje i doterivanje opreme do trenutka kada grupa stupi na scenu.

A kadaje nastup završen, ekipa ponovo preuz- ima stvar. U proseku im je potrebno četiri časa da rasture svu opremu i spakuju je u tri ogromna kontejnera. Za ekipu, turneja znači dvadesetdvo- časovni radni dan. Za grupu, radni dan se sastoji

109

od dva i po časa na bini. Svima se kidaju nervi ili od iscrpljenosti ili od dosade.

Nastup na Knebworthu je zakazan izvesno vreme pre stvarnog početka američke turneje i dok se približavao pretvorio se u prelomni dogadaj. U meduvremenu je američka turneja napredovala, a grupa je svirala sve bolje i bolje; i tada su najed- nom morali sve prekinuti da bi nastupili u Brita- niji.

Već umorna, ekipa je stigla na Knebworth u osam ujutro. Posle glatkog operisanja po američ- kim arenama (Motrealski Alouetteš stadion u Ka- nadi zaradio je vise novca jednim nastupom Floyda nego u toku cele ragbi-sezone; arena u Pitsbur- gu je bila nedovoljna pa je ispunjeno i tri milje par- kirališta, a šezdeset pet hiljada Ijudi mogli su ući i izaći za samo jedan čas), našli su se napolju, sa binom još nespremnom u devet sati, polovina opreme nije bila stigla, a još uvek su svi bili potpuno poremećeni vremenskom razlikom. Teškoće su uvećane činjenicom da je to bio samo jedan deo nastupa koji je trebalo pripremiti.

Problemi su još vise narasli zbog dva specijalna efekta - iznajmljena su dva Spitfirea da prelete preko bine u trenutku kada grupa bude počinjala svoj nastup. Nije postojao način da se avioni otka- žu, pa su Floydi izleteli na binu dok je ekipa još uvek dovršavala postavljanje opreme.

U toku dana nijedna grupa nije koristila razglas sa punom snagom. Floydi jesu, ali su ubrzo otkrili da povećana snaga koju crpu toliko opterećuje pokretne generatore da je to izbacilo iz faze zvučne generatore u Wrigtovim orguljama - rezultat su bile raštimovane orgulje, koje nije bilo moguće ponovo usaglasiti. Wright je odsvirao prve tonove, shvatio da su potpuno razdešene i pretvorio se, po rečima Kluczynskog, u potresnu ruinu drhtavih

110

ruku, oblivenu hladnim znojem. Sve su se stvari bile urotile protiv njih i grupa se raspala na koma- diće. Izveštaji u štampi nisu, naravno, propuštali činjenicu da ni jedan novinar niti iko drugi nepo- vezan s grupom ne može ući iza scene za vreme njenog nastupa.

Posle ovog debakla, grupa se vratila u studio da dovrši snimanje Wish You Were Here, a zatim otišla na letnji odmor. Govorilo se da nisu ni najmanje raspoloženi za dalje žive nastupe u Brita- niji. U meduvremenu Dark Side o f the Moon je prošao polovinu puta od trogodišnjeg prebivanja na britanskom top-twenty-u.

Za ovaj album Pete Erskine iz NME-a je, sa re- zervom, tvrdio d a je dobar. Allan Jones iz MM-a misli da je izrazito loš, »neubedljiv u svojoj glo- m aznojpreozbiljnosti« i da »u svim oblastima pokazuje kritički nedostatak mašte«. Te iste nedelje (kadaje izašao Wish You . . . ) The W hosu najavili svoje prve nastupe u Britaniji za poslednje dve godine, a poplava pohvala pratila je upravo započe- tu turneju Wingsa.

Wish You Were Here je rezultat šestomesečnog rada, u tada novom, dvadesetčetvorokanalnom EMI studiju, pa je napravljen brže nego Dark s id e . . . Bio je najraskošnije upakovan „od svih Floyd-albuma i fantastično se prodavao u mnogim zemljama.

Nesumnjivo da su u EMI-u mnogo srećniji s takvom pločom nego sto bi bili sa Household Objects i nesumnjivo da je Rogeru Watersu album doneo mnogo novca protiv koga može da agituje u svojim tekstovima.

I l l

* * *

Wish You Were Here je dospeo na top-listu u Britaniji 27.- septembra 1975. godine i kao prvi album posle Atom Heart Mother popeo se na sam vrh, a medu prvih deset ostao je sedam nedelja.

Od tada se grupa vise odmarala nego što je po- kretala točkove svoje ogromne mašinerije. Ali, zato je gotovo odmah nastavljeno sa radom u studiju. Preradena je i jedna ranije nastala stvar koju su izvodili u živo pod imenom Gotta Be Grazy. U konačnoj verziji je poznata kao Dogs.

U Pink Floyd-istoriji, godina 1977. ostala je u sećanju najviše po jednom smešnom dogadaju. Planirajući da naprave fotografije za omot novog albuma koji će se zvati Anim als , Floydi su izazvali incident. Naime, ogromna napum pana plastična svinja, koja je kao balon puštena u vazduh, izazvala je iznenadenje i strah kod mnogih gradana u Engleskoj i Holandiji, gde je stigla postoje prele- tela Lamanš. Album je zbog toga bio nešto brže pripremljen i februara 1977. godine pušten u prodaju. I on se takode prodavao . . .

Od manjih aktivnosti zabeležcna jc kraća evropska turneja krajem 1976. i početkom 1977. godine. Nick Mason se je još jednom posvetio pro- ducentskom radu - vodeći brigu o snimanju Steve Hilageovog albuma Green; G ilm our i Wright su počeli ozbiljnije da razmisljaju o svojim solo projektima, a Waters je imao dovoljno vremena za svoj omiljeni golf.

Pošto nas ovde zanimaju najviše oni koji su radili, pratićemo Wrighta i Gilmoura. Nekako u isto vreme počeli su sa realizacijom svojih solo-ostvarenja. Wright je komponovao muziku u vreme poslednje turneje Floyda i u Grčkoj gde se duže vrc- me odmarao. Kao i Gilmour, ploču je snimio u

1 1 2

Francuskoj, u Nici, sa gitaristom Snowy Whiteom koji jc svirao drugu gitaru na poslednjoj Pink Floyd-turneji i saksofonistom Mel Collinsom.

•Prvo je želeo da povede dugogodišnjeg saradnika Floyda Dick Parrya, ali je ovaj bio sprečen. Na pitanje novinara da li je u radu na svom albumu us-

, peo da se oslobodi uticaja Floyda, odgovorio je: »Delimično. Najteže m i je bilo što sam morao da sam obavljam posao producenta. P ink Floyd to zajednički obavljaju. Obično radimo tri dana u nedelji. M edutim, za ovu priliku ja sam radio svakog dana pune četiri nedelje. Nisam uopste brinu hoće li to zvučati slično Floydima, jer bi to samo povetalo napetost. Jedna od novinaje da ja i pe- vam. N ekada sam to doista dobro i činio. M edutim, pošto sm o običavali da autor peva sopstvene pesm e , u grupi skoro nisam ni glasa pustio«. A na zanimljivo pitanje iz istorije Floyda - da li je ikad pomislio da napusti grupu, Wright je rekao: »Bilo je trenutaka kada nam je to svima padalo na pamet. Jednom sam čak i otisao. All, davnoje to bilo, i to zbog silnih problema koje sm o imali sa Bar- rettom. Na jednom koncertu, m islim da je to bilo u Winterlandu, San Francisko, odjednom sam se digao i rekao menadzeru - Dosta m i je svega, od- lazim ! I izašao sam. Ali, ipak su m e stigli. I posle toga je bilo trenutaka kada sam mislio da ne mogu vise da izdržim. Ali to nikada nije trajalo duže od jedne nedelje, a mislim da nas sve to povremeno hvata«.

Iako su oba dela istovremeno snimljena i zavr- šena, Wrightov album nazvan »W et Dreams« (Vlažni sni) je izašao pola godine posle Gilmouro- vog, zbog komercijalnih razloga.

David Gilm our je svoj istoimeni projekat radio sa dvojicom starih prijatelja, basistom Rickom Willsom i bubnjarem Willie Willsonom. Njih tro-

113

jica su još pre Floyd-avanture imali sopstveni bend, koji je čak išao na malu mediteransku turneju (Francuska, Španija). Wills je zatim izvesno vreme radio sa Roxy Music i postao cenjen sešn- muzičar, a Willson je bio u stalnoj postavi grupe Sutherland Brothers & Quiver. David je svirao gitare i sve klavijature na ploči. U svojim izjavama Gilmour je rekao da je na snimanje albuma utro- šeno tri nedelje.

Oba albuma nisu sjajno prošla na top-listama. Gilmourov se penjao i padao oko petnaestog mesta, dok Wrightov nije uspeo da se probije ni medu prvih trideset.

Zatim su obojica kao i ostali uživali u svome miru i ne pomišljajući o nekim nastupim a. Dugo se o njima ništa novo nije čulo. Tako je bilo sve do početka jula 1979. godine, kada je kratkim crticama po muzičkoj štampi najavlji- vana skorašnja aktivnost. Trebalo je da Floydi pred sam kraj prošle decenije otpočnu sa živim nastupima i turnejama. Takode je rečeno d a je pri kraju posao u studiju na novom projektu koji bi trebalo da se pojavi posle leta. Tradicionalna Floydovska zakopčanost nije dopustila suvišak informacija.

Kako su se kasnije stvari odvijale - 30. novembra izašao je dupli album The Wall, propra- ćem singlom Another Brick In The Wall\ Part Two; prvim singlom koji je grupa u Engleskoj iz- dala posle 1 1 godina. Singl se posle samo dve nedelje našao na samom vrhu top liste, dok je za istu stvar album u trebalo »malo vise« - tri nedelje. Planovi za žive nastupe pomereni su za leto osamdeseto - a nezvanično se pominjalo da bi Pink Floyd mogli biti glavna atrakcija na Kneb- worth festivalu. Ako se to ostvari Floydi bi mogli da se opravdaju za jedan od svojih retkih neus-

1 14

pelih nastupa. Živi bili pa videli!Pink Floyd su odavno postali najveća kult

grupa rocka. Na ovaj način približavamo se, u osamdesetim, trenutku kada će četrdesetogodiš- nji Floydi svirati svojim četrdesetogodišnjim, tridesetogodišnjim i nešto mlađim obožavaoci- ma. A u m eduvremenu će sigurno biti još puno dobre muzike. . .

A na samom početku osamdesetih sigurno se može reći - Četrnaest godina pošto je Syd Barrett smislio to ime, Pink Floyd su veći nego ikada. . .

t

David Jon Gilmour, gitare. Snimljeno na W embley koncertu, novembar 1974.

EPILOG , Z / 4 SADA

Pa, kako sada stoje stvari? Pink Floyd traju vise od jednu deceniju, prodali su milione ploča (i pro- daće sigurno još milione), a sačuvali su svoj privat- ni život u toj meri da Roger Waters može da se seta po terenu Knebwortha, medu publikom, noseći Pink Floyd majicu, a da ga niko ne prepozna. Prema Micku Kluzynskom, Francuska jejedino mesto gde su poznata pojedinačna lica Floyda (tamo možete kupiti i jeftine verzije muzike Floyda, izvode ih npr. Les Playboys).

Oni su svoje personalnosti sačuvali od poblici- teta. Poznato je kako je teško naći njihove fotografije (naročito novijcg datuma). G rupa se vrlo retko pominje u vezi bilo čega izuzev muzike. (Mož- da je izuzetak gužva sa odbeglom krmačom koja se pojavljuje na omotu Animals-a). Oni nemaju veze sa jet-setom i ne demoliraju hotelske sobe. »Mi, u stvari, ne poznajem o ni jednu drugu grupu«, rekli su u Zig-Zagu.

Izgleda da se njihov život za vreme turneja uglavnom sastoji od poseta i zdravih igara - TV igre, Monopola, fudbala, plivanja, jedrenja, kriketa, a selo i porodica su njihov lek za svo rokenrol-ludilo. Dok ostale grupe vole iscrpljujuće maratone sa pratećom putnom groznicom da bi bilo što intere- santnije, njihove turneje su kratke. Pink Floyd su razborita grupa.

Jedini član koga je Dave Crocker ikada sreo u

117

nekom klubu je David Gilmour, koji je viđen u Speakeasy-u, poznatom leglu razuzdanih rokera. Čini se da je sa svojim pajtašem Jery Shirleyem pre nekoliko godina napravio poveliku frku u gradu.

Da li su oni kreativci koji izgaraju? Mark Rye, sadašnji menadžer Harvesta, misli da verovatno nisu, bar što se tiče cele grupe, mada možda poje- dinačno jesu. Ali, svojim solo-albumima Gilmour i Wright su pobili ovu drugu pretpostavku. Svo- jevremeno je Chris Welch zapitao Gilmoura da li je ikada bio frustriran radom s Floydima i da li je poželeo da ga se oslobodi? »Pa, u stvari, ne«, od- govorioje Gilmour. »Postoji taj čudni nagon, koji i nije tako jak« . U muzici grupe ionako postoje mesta koja su mu ostavljena da svira kako želi, i on to zna. Izgleda da se tome predavao sve vise, ili je onaj »čudni nagon« preovladao.

A možda vise i nije zadovoljstvo biti rock-mu- zičar kada pokupiš sve nagrade koje postoje.

Ako su Floydi stekli pravo da budu lenji, a ve- ćina onih koji su u vezi sa grupom misle da jesu, uspeli su to izuzetno napom im radom, kad god je to trebalo. Mick Kluczynski kaže d a je video grupu kako provodi tri nedelje u studiju pokušavajući da snimi savršeno dve gitarske deonice.

»Floydi imaju preciznost«, on kaže. » U stanju su da do besvesti nešto snimaju, brišu i snim aju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove m ultikanalne snimke«.

On kaže da grupa može da se skupi posle više- mesečnog izležavanja, zgrabi instrumente i imp- rovizuje bez prestanka četiri časa. »Vežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju čvrsto kao i da se nisu razilazili«.

Medutim, kada imaju novu pesmu sviraju je na uštrb svega ostalog dok ne postignu automatizam.

118

»Rade kao pod bičem«, kaže Mick, »razrađuju je četiri dana, osam časova dnevno.

Za vreme proba ili zagrevanja retko sviraju bilo šta drugo osim svoje muzike, kaže Mick, ali seća se da ih je jednom prilikom čuo kako izvode fan- tastičnu verziju Layle; ponekad otpraše neku kla- sičnu rokenrol stvar, pokatkad se zabavljaju starim stvarima Creama ili Hendrixa, ali se obično odmah vraćaju sopstvenom materijalu. Jedan ob- ožavalac je imao sreću da ih čuje kako izvode de- setominutnu verziju How Long grupe Ace na po- podnevnoj zvučnoj probi, za neki od koncerata njihove pretposlednje turneje.

Svi se slažu daje Roger Waters voda grupe. »Ne znam da li je on toga svestan«, kaže Mick, »Ali on je P in k Floyd«. Medutim nije primećeno da se čla- novi grupe medusobno bore. O svakoj razlici u mišljenjima raspravlja se na razuman način.

»Razgovaraju satima, tako da o svakoj situaciji koja eventualno m ože iskrsnuti imaju neko miS- Ijenje. Posle ovoliko vremena koliko su u biznisu, malo šta m ože da ih iznenadi«.

Budući da oni tako ljubomorno čuvaju svoj pri- vatan život i što je svaki od njih toliko lojalan grupi, mnogi ih spolja doživljavaju kao odbojno društvo. Rigorozno demokratski pristup stvarima je takode delimično odgovoran za to. Po Micku, glavni razlog što ne daju intervjue je taj što oni, kada dobiju zahtev od menadžera, sednu i rasp- ravljaju ko bi to trebalo da uradi, a ako se ne slože, izgube svaki entuzijazam. To bi ionako bila samo gnjavaža, zaključe.

»Ali, ako naletite na njih, videćete da nisu nimalo nepristupačni«, kaže on, »razgovaraće sa vama i normalno se ponasati. Oni nisu zvezde - pre su suSta suprotnost njima, Sto je pitanje stava grupe. Njihova takozvana uobraženost je samo

119

način čuvanja privatnosti. O ni nisu vlasništvo javnosti«.

Međutim, kada su nezadovoljni, Floydi se nimalo ne uzdržavaju da to pokažu. Dave Crocker kaže daje prilikom preuzimanja posla u Harvestu bio upozoren da oni mogu biti teški i nezgodni. »Ali, otkrio sam da su to veoma prijatni, obični Ijudi«, kaže on.

A Mick priča da Waters kada ga izazovu šiba je- zikom i ubija pogledom i upozorava da ga ne treba obmanjivati. Takve reakcije pripisuje potrebi samo-održanja u potencijalno iznurujućem poslu, a opravdanje za njih nalazi u stalnom rastu uspeha i integriteta grupe. Njihov menadžer Steve O ’Rourke, na primer, vodi i sastav Kokomo. »Ali tesko njemu ako to imalo naškodi Floydima«, kaže Kluczynski.

Prodaja ploča i broj prisutnih na konccrtima ne pokazuju znake opadanja. Mick je takode primetio da grupa ima potpuno novu generaciju oboža- valaca. »Dugo su dobar deo publike činili dvade- setogodišnjaci, ali na nekoliko poslednjih turneja bilo je uočljivo da dolaze mladi. Rekao bih da su to sada uglavnom osamnaestogodisnjaci«.

Kako on vidi stvari, pop-scena je podeljcna na dva koncentrična kruga. Postoji probrani unutraš- nji krug u koji svako želi da ude (to važi čak i za najpopularnije »New wawe« grupe), jer je u pitanju dimenzija trajnosti. U njcmu su Stonesi, Led Zeppelin, The Who, Jethro Tull, Yes, Genesis i Pink Floyd. Izvan ovog kruga grupe se formiraju, rasturaju, probaju nešto novo i opet razilaze po- kušavajući da pronađu čvrst oslonac; Ijudi u sredini su profesionalci, dugo su zajedno i svakom pridošlici je veoma teško da se probije medu njih.

Pink Floyd ne proizvode uvek ujednačeno visoke predstave. Obično utroše prvi deo turneje na

120

opuštanje kako bi kasnije svirali na najvišem ni- vou. Potrebno je vreme da se prilagode ponovnom sviranju na ogromnoj bini pred hiljadama Ijudi. Jedno jc svirati u prostoriji za uvežbavanje, a drugo stajati na bini četiri do pet metara udaljeni jedan od drugog. Ali, Mick vidi grupu kao visoke profesionalce i, uprkos Knebworthu, smatra da svojim prcdstavama pružaju protivvrcdnost ulo- ženom novcu.

»U z nekoliko izuzetaka , svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Floydi počnu stvarno da lome, po svim standardima su zaista dobri«.

Njima je izgleda odavno sve jasno. Iako za svoj položaj nimalo ne duguju kritičarima - koji su već duže vreme anti-Floyd nastrojeni - nije li sve ipak postalo suviše jasno i predvidljivo? Da li oni još uvek osećaju potrebu za naprezanjem?

Storm Thorgerson misli da će nastaviti sa još vise improvizacija i uopšte razbijanja kompozicija. Peter Jenner, koji je ponovo u prijateljskim odnosima sa grupom (odnosi su bili zahladneli posle rastanka), kaže d a je večerao sa dvojicom od njih i da mu je izrazito ostala u sećanju Watersova iz- java - da grupa ima očajnu potrebu za novim us- merenjem. »M ozda bi trebalo da se vratimo Blackhillu i počnemo sve iz početka«, našalio se. Dave Crocker, pak, kaže da ma koliko voleo sa- dašnje Floyde, još uvek sneva san u kome se oni i Syd Barrett ponovo udružuju, izlaze na binu pred ogromnu masu i sviraju See Em ily Play.

Što se mene tiče, uzdržavam se od vaskrsavanja Floyd-Barrett mita. To mi miriše na »hoće-li-se- Beatlesi-ponovo-skupiti« gnjavažu. Ako se to desi- a za to nema nikakvih realnih izgleda - biće to divno i siguran sam da će obe strane biti na dobit- ku, čim se slegne halabuka. Možda poslednju reč po ovom pitanju treba prepustiti mom prijatelju

12 1

koji se bavi I Chingom. On kaže da će se Barrett verovatno opet pojaviti i zasijati (Heksagram 30, pokretne linije 1 i 6), a da će Floydi, daleko od oka javnosti, nastaviti da napreduju (heksagram 13, pokretne linije 5 i 6). Ja, kao i milioni drigih po- štovalaca Pink Floyda, nadamo se tome. •

MUZIKA - LIČNI KOMEN TAR

Članovi Pink Floyda ne misle da su najbolji mu- zičari na svetu, ali sudeći po njihovoj karijeri koja nam je dala neka od najhrabrijih pionirskih dela u roku i veliki broj nezaboravnih nastupa, oni ne treba da brinu o takvim stvarima. Nedostatak tehnike ne sputava nijednog pravog umetnika koji ume da razvije talenat koji poseduje, ukoliko ima nužnu inspiraciju i radni kapacitet. Nepopustljivi neprijatelj Floyda je njihova skromnost, koja je urodila tendencijom da idu ka savršenoj teksturi i nepogrešivoj tehnici nauštrb pravih osećanja.

Kao rani eksponent kosmičnosti, grupa je izgleda bila žrtva sopstvene »novi-horizonti-u-zvuku« predstave. Syd Barrett je podlegao pritisku da stvara kosmičke kompozicije za obožavaoce, do- bijajući za uzvrat slavu i kakvo-takvo bogatsvo, ali je najzad, kao i drugi nevoljni vojnici, ispucao svoje moći kretajući se ivicom sveta. Ostali su na- vukli zastore kada se izgubila eratična briljantnost » m adcap-a« i prihvatili Gilmourovo »duhovno zdravlje i fleksibilan stil gitare« kako je to rekao jedan pisac.

Odlučni da dokažu kako »otpisivači« nisu u pravu, nastavili su da stvaraju otkačenu muziku koja se toliko tražila, ali nisu bili raspoloženi da ri- zikuju: oni sami neće biti otkačeni. Rezultat toga je da su stvari (od Saucera . . . pa nadalje) poStale duže, ali manje živopisne. Aktuelni stav je glasio:

123

povući se sa ivice, držati sve eksperimente u sigurnosti laboratorije i raditi po diktatu »dobrog ukusa«.

Tek nedavno grupa je izgleda odlučila da se ot- rese grozomornog, zaglupljujućeg zagrljaja dobrog ukusa i da isturi spontane delove sebe. Ali, ako su uzdržanost i proces odvajanja od muzičkog biznisa bili ono što je održalo Floyde na površini do ovih dana, onda su poslužili svrsi. Kao što svi kažu: čudo je da Pink Floyd uopšte danas postoji; još veće je čudo što je Dark Side o f the Moon bio na top-listama dve i po godine, a albumi Wish You Were Here i Anim als postali zlatni onog dana kada su izdati. Sada, kad im je sigurnost ob- ezbedena, mogu da se opuste i nastave; možda čak i da napišu poneku ljubavnu pesmu.

Mora d a je bilo uživanje svirati Arnold Layne, jednu od najboljih ploča koju je neka grupa ikad napravila. Zvuk je bio čistiji, bogatiji i suptilniji od bilo čega sa ove strane Beatlesa, ponajviše zahva- ljujući Joe Boydu, čiji je kasniji rad sa Fairport Convention, Incredible String Band, Marion Mouldaur i drugima pokazao daje on jedan od na- jistrajnijih, najsenzitivnijih i najinteligentnijih producenata. Deo pohvala se takode mora dati i Johnu Woodu iz Sound Techniqes koji je bio od- govarajuće dobar tehničar.

Uživanje i prcdanost s kojima svaki od muziča- ra rukuje instrumentom doprineli su jedinstvu grupe i Syd Barrettovoj pesmi, koja ništa ne dugu- je nekom prepoznatljivom prethodniku. Uz po- moć svog talenta on je od prvog takta postavljao logiku pesme koja se činila neizbežnom a istovremeno silno iznenađujućom. Sam tekst možda nije upadljiv, ali način na koji se on povezuje sa muzikom jc izrazito inspirativan. Akordi propadaju na krajevima rcdova mirno se ponovo uzdižu, da

124

George Roger Waters, bas. Snimljeno na Wembley koncertu, novembar 1974.

bi eksplodirali sa refrenom » W hy can't you see« (Zašto ne shvataš), koji sledeći »It takes two to know« (Potrebno je dvoje da se zna) kazuje da autor misli na Amolda, kradljivca odela. Tekst je spašen i obrtom mu je data dubina. Muzika i reči se kombinuju u delo koje postavlja i razrešava bogatstvo tema u dva minuta i pedeset osam sekun- di. Kasniji Floydi bi ih razvukli u mnogo puta to- liku minutažu.

Roger Waters je tada rekao da što se tiče Barret- tovih pesama uopšte nije bilo važno ko ih svira, kao da su on, Wright i Mason bili anonimni sešn- muzičari. Andrew King iz Blackhill Enterprisses kaže da je bilo Iako steći utisak da su Floydi bili sastavljeni od Barretta i bilo koga drugog s kim bi on svirao. Takav stav je nepravedan prema ostaloj trojici. Na dokaznom snimljenom materijalu Ar- nolda, Em ily i Pipera . . . uočljivo je da kada je grupa izvodila materijal koji je inspirisao, niko joj se nije mogao približiti.

Rane pesme su udarile temelje muzici koju i danas sviraju. Waters na basu je naročito impresivan. U doba kada se većina rok-basista još uvek oslanjala na šetajući šablon ritam i bluza ili na okidanje osnovnog tona svakog akorda u striktno odredenim razmacima, on je svirao post-Wyme- novske rifove, uletao u note i kombinovao napetost i opuštenost uz pomoć ogoljenih oktava. Ovaj efekt, mada je kasnije bio malo stilizovan i ogra- ničen, bio je tada beskrajno svež i moćan: emb- rionski Pink Floyd-udarac.

Nick Mason na bubnjevima je nezainteresovan za virblove i paradidle. I ne pokušavajući da bude džez-bubnjar, on se baca na svoj komplet proizvo- deći ritmove koji vise duguju polinezijskim i afrič- kim izvorima nego preterano studioznim zapad- nim tradicijama. On svira slobodno i čvrsto ukla-

126

pajući se sa Watersom kako bi zajedno obezbedili apsolutno zbijenu a ipak pokretnu bazu za Barret- tovo i Wrightovo uzletanje ka višim sferama.

Od Rick Wrighta dolazi najupadljiviji element u ranom zvuku Pink Floyda, farifisa je obično podešena za jak reverb i lagani tremolo, koji sup- rotstavljaju produžene, blago prelivajuće akorde uzburkanom klaviru, ulazeći u modalne improvizacije koje podsećaju na ragu, sa prelivima Cecila Taylora, Rahmanjinova i Dave Brubecka.

Sto se tiče Barretta, on je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme, pa je na iz- gled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih i vukući u bilo kom pravcu koji bi se ukazao. Pesme su to mogle da podnesu; sviranjem je zalazio u svakojake ćorsokake, pa se onda čis- tom maštovitošću ponovo iz njih izvlačio. Koreni njegovog stila nalaze se negde izmedu Bo Diddle- ya, Hank B. Marvina i Pete Townshenda; kada bi se vratio nekom starom bluz-rifu retko bi dopustio da se razvije na standardni način. I sviranje ostalih članova grupe transformisalo je kliše u inovaciju, ali on je skoro uvek svirao sa većim rasponom i hrabrije od svojih savremenika.

Barrett je, pored Townshenda, jedan od prvih gitarista koji je raskrstio sa razlikom izmedu ritam i solo-deonica (tu razliku je Gilmour ubrzo ponovo uveo). Njegov najbolji rad je kombinacija pul- sirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik pred vašim očima (i ušima) i prerastaju u na- pete sklopove prodom o visokih tonova, kao ljudski krici.

Zatim tu je i pretpostavljeni elektronski element koji je njihovu muziku obavio poštovanjem. Mislim da upotreba elektronike nije ono najvažni- je što je istaklo grupu, ni na početku a ni danas. Is- tina, oni jesu obilno koristili eho, reverb i repeat

- Wright je izvlačio iznenađujući spektar novih zvukova iz svojih klavijatura - ali ti postupci su uglavnom bili slag na torti. Ono što ih je učinilo veličanstvenim tada, a i kasnije, je istinska ljudska punoća njihovog sviranja. Ali, kada grupa izgubi entuzijazam kao što su ga Floydi izgubili, elektronski trikovi postaju providni i obični štosevi. Pink Floyd su najbolji kada improvizuju; kada rade drugačije rezultat je, obično, plitko poziranje.

Medutim 1967. godine nije bilo ni traga od kreativnog ćorsokaka. Zapretila je opasnost druge vrste: Barrettova bolest se pretvarala iz disciplino- vane anarhije u bezizlaznu frustraciju. Nekoliko njegovih pesama iz ranih dana crplo je svoju snagu iz dodira dvaju suprotnih tački gledišta. Uobičaje- na stvarnost je suprostavljena svetu mašte, mate- rijalno-spiritualnom; kao kada iz pomalo hobi- tovskog teksta The Gnome (Kepec, patuljak) odjednom uleti u lirski refren: »Look at the sky, look at the river, isn't it gooooooddd«, i brek. Pesma je transformisana. Slično tome, blesave strofe u pesmi Bike dobijaju dubinu i formu refrenom » You re the kind o f girl that fits im m y world« (Ti si vrsta devojke koja se uklapa u moj svet). Tema je podvučena kada nas pevač povede u svoju »drugu sobu«, ispunjenu demonskim mašinama i sato- vima, njegovim igračkama.

Pesnik i autor knjige Bom b Culture - J a f f Nut- tall kaže da svako ko se bavi bilo kojom formom umetnosti mora da uzme u obzir vezu izmedu ge- nijalnosti i ludila. On takode kaže daje koncentracija na unutrašnji svet 1967. godine dozvolila da spoljašnje gužve stagniraju, što je izgleda veoma ilustrativno za Barrettov slučaj. Da se dogadaji nisu urotili i usporili Barrettov kreativni razvoj - uspeh Em ily je samo vrh sante - možda bi on na- učio kako da uravnoteži jedan i drugi svet i kako

128

da oslobada energiju izazvanu njihovim granič- nim dodirom.

r

A u stvari rezultat je bila kriza - tako oštro prikazana u Apples and Oranges i Jagband Blues, gde se ta dva sveta najzad definitivno sudaraju. Prva stvar je bila singl, ne i hit ni za milion godina, ali - briljantni pandemonijum. Fred Frith je tu stvar, pored Beefherta, koristio u svojoj seriji za NME - Velika gitarska sola, da bi ilustrovao Barrettov stil u najekstremnijem primeru. On govorio Sydovoj majstorskoj upotrebi Wah-wah pedale, kojom se poigrava na ivici feed-backa, za milime- tar izbegavajući kratki spoj sve do kode. Ta stvar je tako hrabra kombinacija apsurdnosti i dubokog poniranja. Na žalost, loša produkcija joj nimalo ne ide na ruku. Izgleda da su svi bili mnogo vise zainteresovani da se ta stvar stavi na traku pre nego što se razbije i ispari u nešto drugo, nego što su razmišljali o pojedinostima ravnoteže zvuka. Pa ipak, to je hrabro i progresivno delo iznad hao- sa.

Sa druge strane, Jugband Blues počinje sa as- torn akustičnom gitarom i glasom koji svesno pri- znaje šizofreniju kao bolest: »Strašno je pazljivo od vas/Zato što mislite da sam ovde./ Ali ja sam obavezan da vam razjasn im /D a nisam tu . / l raz- m išljam ,/ Ko to ustvari piše ovu pesmu?/« U pesmi ima nekoliko promena atmosfera, da bi se vratio na početak, u kliničku tišinu studija razbijenu žalosnom gitarom i glasom: »A š ta je a stvari san, a šta šala?« pevao je on. Zar je to pop muzika?

Barrettova dva solo-albuma koja su se pojavila nekoliko godina kasnije pokazuju malo vidljivog napretka, mada ni u kom slučaju nisu zanemarlji- vi. Postoji lepota usamljenosti u mnogim »m adcap« pesmama, i povremena izvanredna muzička pratnja, ali sveukupna slika pokazuje čoveka bez

129

viška energije, čoveka u kandžama atrofije. A lbum Barrett predstavlja povratak rokenrolu ali, mada se Gilm our pokazuje kao atletski basista; on, Jerry Shirley i Rick Wright ne uspevaju da se uhvate ukoštac sa muzikom. T o miriše na povr- šno uraden posao. Pa ipak ima dovoljno snage u pesmama kao što su Baby Lem onade i Gigilo Aunt, koje pokazuju da Barretta talenat jos uvek nije napustio. Da je imao malo vise povercnja u sebe i želje da povede bend, to je mogao biti stvarno veliki album.

Postoje oni koji kažu da je odlazak gitariste, glavnog autora i pevača razbio Pink Floyd, a postoje i drugi koji misle da im je to najviše koristilo. Bilo kako bilo, kada je A Saucerful o f Secrets iz- ašao, nije bilo razočarenje. Od tutnjećeg nadolas- ka basa koji uvodi u Let There Be M ore Light jasno je da grupa dimeći se izlazi iz svoje uzburkane prošlosti, bljujući vatru iz svih oružja. Ulaze po- znate marsovske orgulje i započinjemo krstarenje uz uglačanije i kontrolisanije flojdovsko izvodenje Interstellar Overdrivea. U melodiji se oseća karak- teristični Watersov dodir, koji od tada dominira grupom; tu nailazimo prvi put na karakteristični uzlet iz G mola u C mol, koji će toliko puta koris- titi. Taj prelaz zvuči nostalgično i njima je veoma drag.

David Gilmour, novi moma, uzdržava se na ovom snimku. Prilagodavajući se, on je još uvek ograničen na jednostavne stvari, dok Waters i M ason tutnje kao u davnini.

Rem em ber A Day , ponovo, je nostalgična stvar koja oplakuje izgubljenu spontanost i uživanje. Rick Wrightova prijemčiva melodija lebdi preko leteće ritam-sekcije ojačane njegovim romantič- nim klavirskim akordima. Eto još jedne odlike Pink Floyda koju ćemo sve više slušati, mada će u

130

budućnosti dolaziti do sve ređeg mešanja grubog i istančanog.

Sada imamo dokaze da iako je Barrett bio glavni arhitekta Floyda, njegovo prisustvo je zasenjivalo dva značajna talenta. Waters i Wright mogu da stvore delo, ali, za razliku od Barretta, teže da se zadovolje jednom temom i da se nje drže. Nema dramatičnih prelaza iz svetlosti u senku.

Stvar sa Saucera . . . koja odmah privlači pažnju- Set the Controls fo r the Heart o f the Sun - crpe svoju snagu iz jednostavnog bajanja (u vidu rit- mičkog ponavljanja). Olimpijski mini-ep sviran suptilno, sa apsolutnom ubeđenošću. On sigurno pokazuje vise kontrole i jedinstva nego prethodne stvari. G rupa je pronašla ravnotežu.

Naslovna stvar albuma ilustruje nedostatke njihovog novog, uravnoteženog pristupa. Ona tutnji, tu tn j i . . . i tutnji; jednostavna ideja razvučena preko svake mere. Kako u to vreme niko nije radio u istom kontekstu, za Saucer se slobodno može reći da je izuzetno impresivan album. U NME-u je ocenjen vise nego Piper. Komande su sada bile u sigumijim rukama, usmerene na duže stvari. Johnny B. Good je bio sitna figura koja se udaljuje zajedno sa planetom Zemljom, i otada su Floydi bili ustremljeni prema kosmosu.

Medutim, došlo je do kratkog predaha. Pre nego što je U m m agum m a uletela u prodavnice, dobili smo M ore napisan i snimljen u toku jedne nervoz- ne nedelje. Kratak rok ih je naterao da ožive jed- nostavniji stil, pa ploča pokazuje svežu grupu koja nije imala vremena da se zaglibi u previse analizi- rani mulj. Neke od pesama su stvarno veoma dobre. Watersova Cymbaline ima svežu, jednostav- nu melodiju datu bez okolišenja, a Cirrus M inor i Crying Song su podjednako efektni u hladnom introspektivnom stilu.

131

Ali, stigle su i lose novine u vidu efekta ptičijeg cvrkuta na Cirrus M inoru - još jedan nagoveštaj stvari koji dolaze. Efekti retko mogu izdržati de- taljnije i duže preslušavanje, bez obzira kako ih že- lite pravdati - »čoveče, to su sve samo zvuci« - ali Floydi tvrdoglavo pokazuju sklonost prema takvim disatrakcijama sve do danas. Zar ne znaju da je njihova muzika ono sto nas interesuje.

Drugi značajni momenat na ovoj ploči je da oni prvi put sviraju Heavy-metal. U Nile Song-u to čine graciozno i sa stilom. David Gilm our je, pored Robina Trowera, vrhunski britanski eksponent profmjenog bluz-fuzz sola; a ovo je njegov prvi izlet u tom pravcu.

Takode, na ovoj ploči ima dokaza o neoflojdov- skom humoru. Gilmourov Spanish Piece je žesto- ka parodija jednog od flamenko-šablona koje svaki gitarista zna; clok ona traje zli dago na sceni kroz kvarne zube mrmlja »duboke« reči o krvi i časti. Duh Španije protiv Pink Floyda akademičara - 0 : 1.

1 tako stižemo do U mm agum ma, Pink Floyd in excelsis, svi zajedno na četiri živa snimka i poje- dinačno na drugoj ploči albuma. Ali, živi snimci su sve stare stvari (mada se Careful With That Axe, Eugene pre toga pojavljuje samo na B.strani singla Point M e At The Sky, poslednjem neuspeš- nom pokušaju sa hit-singlom). Iako oni daju dobru sliku o tome kako je tada grupa zvučala na bini, novi materijal ne bi nimalo škodio. Muzici- ranje pokazuje da se grupa približava gornjim sferama progresivnih rok-krugova, ali ako oduzmete koncertnu atmosfcru punu strahopoštovanja, dobar deo materijala zvuči izmučeno. Najbolja od svega je Astronomy D omine koja dozvoljava Gil- mouru da zasija. Vrisak na Eugenu je takode pri- lično iznenađujući; zanimljivo je da su The Nice u

132

to vreme svirali ovu stvar pod nazivom The Cry o f Eugene (Eugenov vrisak).

Od individualnih stvari svaka ima svoje svetle trenutke, ali se na kraju ipak čini kako četvorka pokušava da bude avangardna u svojim najboljim nedeljnim odclima. Za mene, Watersova Several Species . . . itd . . . itd. je najprijatnija stvar. Zvuči kao da se dobro zabavljao praveći sve te smešne zvuke, a njegov spontani govor je stvarno zaba- van. Ali, njegova originalnost je sumnjiva, u to vreme i Pete Brown i Ron Gecsin su izbacivali slične tirade.

Za Atom Heart Mother se ispostavilo da je du- gačko, ambiciozno lutanjc iz jednog doživljaja u drugi. Grupa je učtivo prikazala sve svoje dotadaš- nje stilove, izuzev psihodeličnog popa, uzimajući za počctnu tačku melodiju neposredno uzetu iz neke holivudske opere. Sve u svemu, otkačenost ustupa mesto »dobrom ukusu«. Imamo usijanu gitaru, etersku pozadinu, zvučne efekte i poeme i svi tonovi su apsolutno na svom mestu. Čak ni Geesinov doprinos ne uspeva da spase rad od tro- mosti. Mada ambiciozno zamišljeno ovo delo je sputano prevelikim htenjima. Kao sto je Rolling Stone molio: »Pokušajte da se otkačite, Pink Floyd!!!«

Na drugoj strani se nalaze po jedna pesma od Watersa, Gilmoura i Wrighta, plus zajednički poduhvat koji izgleda d a je u najvećoj meri inspirisao Nick Mason. I f\ Fat Old Sun je Rolling Stone opisao kao »Engleski fo lk a svom najmrtvački- jem izdanju«\ sud oko koga je malo ko hteo da ce- pidlači. Wrightov Sum m er ’68. je mnogo srećniji pokušaj. Melodija je živahna, sa brekom uz zgodan džezirani pasaž, i svi sviraju sa zadivljujućom dinamikom. A la n s Psychodelic Breakfast je než- no parče bcsmislenosti, svirka sa zvučnim efekti-

133

ma roudijevog doručka (Čujte kako ta mast cvr- č i! . . . baš kao kada pržite doručak!) i »avangar- dnim« lutanjem. Interesantna pri prvom slušanju, ova stvar nema trajnijih kvaliteta. Osećam da je neki kompleks manje vrednosti, koji je sve vreme tera da teži »veličini i veličanstvenosti«, i ovog puta gurnuo grupu u nepotreban pokušaj da bude »drugačija«.

U to vreme, stvari su bile srećnije izvan okvira grupe. Dok su Gilm our i Wright imali priliku da se opuste na Barrettovom albumu, Roger Waters i Ron Geesin su za svoju dušu napravili jednu od velikih, nepoznatih ploča - M usic From The Body. To je šarmantna i nepretenciozna serija fragmenata i stvari iz filma, koja je prikazala W atersa i njegovog škotskog prijatelja dok rade ono što im prirodno nadolazi, umesto pokušaja stvaranja nekog finalnog, apokaliptičnog, sveopšteg re- šenja. Ima tu srdačnog smeha, odličnog sviranja na mandolini i gitari i nekoliko superiomih Wa- tersovih pesama. Sea Shell and Stone ga prikazuju kao duhovitog, pravog majstora reči kada se opus- ti, a na završnoj pesmi albuma Give Birth to a Smile otkriva svoj ukus za soul. Naš junak peva blues!!! I to veoma dobro! S pesmom Brethe (koja nema veze sa istoimenom stvari u Dark Side) vra- ćamo se ozbiljnim temama zagadenja vazduha i ludačkim neljudskim igrama koje svi prireduje- mo. Nesumnjivo ispravna osećanja, ali teško da su dirljiva. Ako ignorišemo taj propust, album je pravi rudnik zadovoljstava, uključujući i vokalnu stvar koja zvuči kao Beefheartov Magic Band sa višestrukim glasovima u punom zamahu.

Naslednik AHM, Meddle, je potvrdio tezu da neka vrsta kreativne paralize povremeno sprečava Floyde da na najvažnijim albumima sviraju onako dobro kako svi znaju da mogu. Izgleda da im je po-

134

treban nekakav mamutski zadatak koji će ih uopš- te naterati da rade, mada najbolje rezultate daju kada misle na malo. Rastuća vojska obožavalaca kao i kritičari (uglavnom) je dobro primila AHM, pa je M eddle manje-više bio po formi duplikat. Ipak, nada za ponovno rodenje bilo je u povećanju dinamičkih elemenata. One o f These Days, kojaje našla mesto i u scenskim nastupima, vraća se prvim principima sa izrazito naglašenim bas-uvo- dom. Sama melodija je jednostavna, ali je ubedljivo odsvirana i kreće se zadivljujućom žustrinom. Fearless u sebi takođe sadrži dobre, uzbuđujuće elemente, ali nije razvijena; i kao i ranije kada je nešto ostalo neraščišćeno, Floydi su ugurali zvuč- ni efekat. Ovog puta je to pesma fudbalskih navi- jača u Liverpulu. Dirljivo, ali i neefektno zadira- nje u Pink Floyd muziku.

Za obaveznu laku stvar, na M eddlu Gilmour je nekako uspeo da nagovori svog psa da peva bluz, ali trebalo bi videti njega kako zavija iz petnih žila. Ovo nagoveštava prizemniji stav. Što bi se reklo, bolje je pevati blus nego se praviti pametnim. Na- jviše ocene za Seamus.

Dugačka stvar Echoes pokazuje značajan napredak u odnosu na AHM. Pošto se rešila tereta orkestra i horova, grupa ovde divno svira i stvarno se opušta. Što se tiče cvrkuta ptica, najzad su shvatili d a je najbolje da ga sami prave. Ne znam da li je to gitara, ali pasaž sa pticama je pravi biser. Cela stvar je čvrsto na nogama, sa trenucima veličan- stvene snage, mada kritika da preterano razvlače svoje ideje i ovde stoji. Bez dobrog stereo-sistema i veće glasnosti svi ovi suptilni delovi se ne iska- zuju na pravi način. Bez obzira na to Meddle je ne- sumnjiv korak unapred. » Uhistveno flojdovski ce- lim putem«, rekao je Rolling Stone.

Dobar rad je nastavljen i na Obscured by

135

Clouds. Zasukali su rukave i iskazali svoju vatre- nost kao maštoviti rokeri. Obnovljeni su lakoća i samopouzdanje u njihovom sviranju i naglašena dubina žanra (heavy rock), naročito u When You- re In i The Gold I t ’s in th e . . . koja je otkrovenje. G ilm our svira sa nizom moćnih akorda da može postideti čak i The Who, a ostali ljutito tutnje iza njega. Druga strana je još bolja, na Chilhood’s End Gilmour peva zaista vatreno u J.J. Caleovskom ritmu. Free Four naginje skiflu i neodoljivo se razvija sa mrvćim akordom na kraju svake strofe. U sredini dobija dodatni potisak sa naglim prelazom u višu brzinu. Suprotno od pivopijske melodije tekst je mračan. Ponovo pseudo-kosmičke trivijal- nosti, ali su bar slasno otpcvane. Free Four je bio dovoljno dobar da se u Americi proda kao hit-singl, ali prema njihovom agentu za štampu, grupa sada smatra »nezamislivim« izdavanje singla u Engleskoj. Verovatno lose uspomene. Bilo, kako bilo, na koncertima je ova pesme bila popularna, kao i sve što je Barrett uradio, što nagoveštava nekakvo oslobadanje. To osećanje potvrduje Stay koja takode ima početak, sredinu i kraj. Takav povratak bazičnosti bez traga ustupka ili pođilaženja pokazuje novu spremnost i samopouzdanje. In- tenzitet se diže i pada po unutrašnjoj logici stvari, a kraj je čisti rock’n ’roll. Nema nikakvogdoteriva- nja, a nema ni potrebc za tim. Melodija jednostavno trijumfuje, narušena samo preučtivim tekstom.

Obscured by Clouds je delo zrele grupe. Najzad je izgledalo da su Floydi pronašli svoj nesputani izraz, i to u francuskom studiju.

A onda je Dark Side o f the Moon pretvorio Floyde u ljude sa milionima prodatih ploča. Upoznao je dovoljno novih slušalaca sa grupom da bi se prodaja svih prethodnih albuma popela do nesanjanih visina. Ovaj album je bio definitiv-

136

no opravdanje za sve što je pre njega stvoreno. Tu su samopouzdanje i blesak Obscured by Clouds zajedno sa perfekcijom koja dolazi sa turnejama i posle skoro godinu dana provedenih u studiju. Ali, Obscured by Clouds je napravljen za tri nedelje i nisam siguran da je slabiji. Dark Side u vise vidova izgleda previse iskonstruisano.

Ovakva rezervisanost može izgledati kao cepid- lačenje u svetlosti neverovatnog uspeha ovog albuma, koji jeste delo sa vise duha nego njihovi pre- thodni pokušaji sa magnum opusom. Grupa stvarno uspešno kombinuje tehničku rafiniranost sa rokerskom snagom. Tekstovi su nezavijeni - upadamo u otudenost, truljenje, gadenje i besmis- lenost pokušaja da se pobegne - a govomi efekti, mada ih smatram nepotrebnim, su bar direktni. Prvi put vidimo bend sa celovitom vizijom.

Medutim, od vizije je malo otkinuto. David Gilm our kaže da lupanje srea na početku i kraju alu- dira na ljudsko stanje. Pa, naravno: najzad, ploču su napravili Ijudi. A imamo i M oney (Novae), koji je stvarno zakucan. Waters nabacuje d a je novae izvor sveg zla. Pa dobro, šta je uopšte novae? Malo suviše očigledna meta. A uverljivost snimka nije pojačana efektom registar kase. Sve to izgleda previse bukvalno.

Tako dve godine kasnije dolazimo do Wish You Were Here. Za materijal koji se dobija uz ploču: »Glavna kompozicija je posvećena (Syd Barretto- vom) duhu i ludilu koje se još uvek mota oko benda«, rekao bih da je neukusan i ne baš naročito is- tinit. Floydi su često napadali kritičare što njihovu vezu sa Barrettom ne ostave najzad po strani; izuzev ako na ovaj način ne impliciraju da su na kraju zaključili d a je Syd bio jedini koji je znao šta znači biti slavna rok-grupa.

Bilo kako bilo, grupa poslednjih godina poka-

137

zuje opsednutost ludilom, koja ne zvuči uvek isk- reno. Ali, izgleda da je u Wish You Were Here Waters shvatio da ga svako nosi u sebi i da ga treba iskoristiti na nabolji način. Vreme zabluda je pro- šlo i moram priznati da sam se posle prvog sluša- nja pitao nije li Barrett pozvan da peva u naslovnoj stvari. Ona zvuči veoma slično njemu; isti vokalni manir, isti »zahvat« u glasu i ista tupo oki- dana gitara. Da li su Floydi napravili gigantski krug u toku sedam godina? Pesma je lepotica, kao i Shine On You Crazy Diamond. Postoje iskrena osećanja u melodiji, izvodenju i tekstu.

Smatram da u prošlbsti većina njihovih tekstova nije mogla da izdrži ozbiljniju analizu; često su bili nespretni i banalni, mada su povremeno nesumnjivo dolazili iz srca. Čak i na Shine On i Wish You W/m ?//ć7*ć’im apokušajadaseznačenja na silu ožive. Tekstopisac Waters, priznavši najzad svoju preokupiranost svim onim što Syd predstavlja, našao je temu u kojoj može ubedljivo da projektuje svoja osećanja. Isto tako, stvar ne izgleda bolja kada ga vidite kako grize ruku koja ga hrani na Have A Cigar i Welcome to M achine, ali on bar piše o nečemu što stvarno zna i oseća. Ima ovde zlatnog grumenja.

Standard njihovog instrumentalnog rada podjednako je visok kao u D ark Side, a često ga i nad- mašuje. David Gilmourov uvod u Have A Cigar je, za mene, najbolja stvar koju je uradio sa grupom; ovde bukvalno vamiči energijom i pred- anošću svirci. Mada, na nekim drugim mestima ima starih slabosti i novo pojačano osećanje ritma i sinkopacije izgleda kao dodavanje šlaga na tortu. Neke od čisto instrumentalnih deonica deluju predugačko, a neki od produkcionih trikova brzo izblede, ali opšti je utisak da se nešto desilo što je postavilo grupu na noge i odagnalo potrebu za uz-

138

držanošću. Ipak, na ploči ima nedostataka.Jos uvek postoje zvučni efekti, mada se mora

priznati da je sa njima rukovano sa vise autoriteta i mašte nego u prošlosti. Ali, zašto smeh u prvoj strofi Shine On? Pesmi nije potreban tako jeftin štos. I zašto nagla promena perspektive sa bogatog sterea na sitni tranzistorski zvuk izmedu Have A Cigar i Wish You Were Here?Zar nam je potrebno potsećanje da postoji razdaljina izmedu umetnika i publike? Da li je to produžetak teme otude- nosti koja se provlači kroz ceo album? Ovaj efekat remeti tok albuma, što jednostavno nervira. Kome je potrebno da na tako rogobatan način bude podsećan da sluša ploču na gramofonu u sobi, i to zahvaljujući industriji?

Dobro, svi znaju da u sou biznisu nije sve med i mleko, ali ostaje činjenica da su se Floydi, koji ga tako otrovno napadaju u Have A Cigar, u sou biznisu obogatili i, uopšte, da nema industrije koliko bi nas čulo tu pesmu? I zašto su doveli Roy Har- pera daje otpeva? Kao što ostatak ploče pokazuje, grupi ni u kom slučaju ne nedostaje dobar pevač, a to bi ionako trebalo da bude Pink Floyd album. Da li je to povratak staroj nesigumosti zbog koje osećaju potrebu za nekim spolja, nekim ko ima nepogrešive »frik« preporuke?

Lako je teoretisati mada nije Iako uperiti prst optužbe, ali ostaje činjenica da Floydi, uprkos svom uspehu, nisu u potpunosti ispunili svoje ob- ećanje. Cesto su se žalili na dosadu i kao što stvari na Wish You Were Here pokazuju, osećaju se za- robljeni uspehom. Ali, izgleda d a je proboj blizu; još samo malo samopouzdanja, još jedan korak napred i biće tamo, bar u umetničkom smislu. Po- slednja velika prepreka je tendencija da odstupe od svog besprekornog ponašanja u studiju. Pink Floyd, naravno, imaju originalan izraz i imaju na

139

raspolaganju sredstva da nam omoguće da ga ču- jemo.

Ali, do tog koraka naprcd izgleda još treba če- kati. Anim als , koji se pojavio 1977. godine, nastavak je tema započetih od D ark Side preko Wish You Were Here. Sastavljen kao konceptualni-album - basna (pesme govore o svinjama, ovcama, psima), to je u stvari kritika sveta koji nas okružuje sa svim njegovim ludilom, zbunjenošću, prevara- ma, paranojom, borbom za opstanak, usamljenoš- ću, hipokrizijom, inflacijom morala . . . Opet su na udaru najopštije teme izrečene na posthipijevs- ki način.

»A ko te nije briga za ono što m i se dogadalo a ja ne marim za tehe, koračaćemo krivudavom sta- zom dosade i bola, povremeno dizati'pogled kroz kišu, pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu . . .«

Waters ponovo nastavlja sa tekstovima u kojima mnogo vise razmišlja o onome što ga muči nego o onome što mu donosi zadovoljstvo. Izgleda da spoljni svet doživljava kao stalnu agresiju, kojoj kao da nema snage da se odupre. Od čitavog njihovog opusa najmanje mi je drag ovaj poslednji, ispunjen nekakvim bolnim saznanjima i praznim moralizatorstvom. Zamislite, posle sve kosmič- nosti i probijanja barijera, Floydi nam se vraćaju kao društveni kritičari. To je valjda poslednje što se od njih moglo očekivati. Ima mnogo drugih koji to rade puno bolje od njih.

»Z naš da brinem šta se tebi dogada, i znam da ti brines za mene L vise se ne osećam usamlje- nim . . .« - tako Waters završava drugi deo pesme Pigs on the W ing koja zatvara album. Nadam se da su na ovaj način završili ovu trilogiju »društve- ne kritike« u svom opusu.

Kao i ranije, i ovaj njihov magnum opus ima

140

svojih svetlih i slabih trenutaka. Momci umeju itekako orno da zasviraju (npr. Sheep ili delovi u Dogs), produkcija je veličanstvena i besprekorna (kao i uvek kada su oni u pitanju). Dobro je da su se i ovog puta oslonili isključivo na sopstvene snage, jedino uz pomoć - petog čoveka, kako je jedan engleski kritičar lukavo nazvao studio u kojem rade, koristeći sve njegove mogućnosti do maksi- muma.

Ali, na žalost, opet su tu prisutne stare boljke. Sve stvari se razvijaju na jednoličan i Iako predvid- ljiv način. Dugački pasaži koji imaju puno slič- nosti sa prethodnim albumom, bez imalo improvizacija i povezanosti sa tekstom, sigurno ne ulaze u red njihovih jačih ostvarenja. Srećom ovde je upotreba efekata smanjena na minimum; a. zar vam se groktanje svinja na početku kompozicije Pigs ne čini isuviše neukusnim u isticanju atmos- fere okoline u kojoj živimo? Sve do nckih delova na poslednja tri albuma nikad nisam mislio da je njihova muzika teška i mračna. Zar su se toliko olenjili da na sve gledaju kao na teret? Ipak, u in- strumentalnim delovima ima još uvek snage i m od . . . Možda bi im još jednom trebalo uputiti poziv - otkačite se malo Floydi!

Prošle, 1978. godine, Rick Wright i David Gilmour su se okušali u solo-projektima. Tako je polovina Floyda snimila ploču, ili smo dobili dve ploče Pink Floyd, kako vise volite. Rick Wrighto- vi Wet Dreams su elegična razmišljanja osetljivog čoveka i muzičara, u poslednjem razdoblju sve manje korišćenog u radu grupe. Gilmour je takode na svojoj ploči dobio vlastiti prostor kao gitarista, klavijaturista i kompozitor. Obe ploče pokazuju kvalitete i manjkavosti materijala vrlo slične onima koje smo mogli zameriti radu čitave grupe. Ideje u muzičkom pa i kreativnom smislu ne pre

141

laze okvire otvaranja prema nekom novom iz- razu, već su gotovo istovetne sa onim koje smo mogli čuti na poslednjim pločama grupe.

Kvalitet je sigumo u tome što su se obojica vratila kraćim stvarima, jasnim i logičnim; po meni sličnim onima na Obscured by Clouds, ali sada možda malo manje uverljivim. G ilm our u tekstovima nastavlja sa »teškim« temama; recimo, There's No W ay Out o f Here i I Can't Breathe A n ymore su prilično klaustrofobične vizije.

Mislim d a je obojici dobro došao izlet van grupe, sviranje sa drugim muzičarima i prijateljima, kao i oslanjanje na sopstvene snage. Nadam se da će im ovo povratiti onu nekadašnju sigurnost koju su u vremenu lutanja počeli gubiti.Voleo bih da su ove ploče prečišćenje .. .

Novo ostvarenje Pink Floyda, dvostruki koncept album The Wall pojavio se u prodavnica- ma 30. novembra 1979. godine. Prošlo je dve i po godine od njihove poslednje zajedničke ploče The Anim als. U m eduvremenu nije bilo puno novosti. Kao i na ranijim ostvarenjima (od ploče The Dark Side. . . na ovamo) postalo je pravilo da u studiju provode po najmanje godinu dana. Tako je bilo i ovaj put. Vise od pola godine ut- rošeno je na samo snimanje matrica, dok je mik- sovanje trajalo oko tri meseca. Za to vreme može se maltene stići i do Marsa - još jedan plus njihovoj kosmičnosti. Što se tiče komercijalnog uspeha ni tu pravila nisu prekršena. Album se po izlasku vinuo u sam vrh lista i na kontinentu i preko Atlantika. I prodavao se, prodavao. . . Ipak, bilo je i nekih novosti. Hit Another Brick In The Wall, Part Two je prvi singl grupe posle11 godina (zadnji zvanični singl bio je Point M e At The S k y iz 1968). I om ot novog album a posle dužeg vremena nisu uradili H ipgnosis-ovaj put

142

je to uradio ilustrator Gerald Scarfe (napravio je i efektan anim irani film za promociju singla).

The W allje konceptualni »magnum opus« sa očiglednom socijalno kritičkom intonacijom. On predstavlja nastavak njihovog delovanja u sedamdesetim, od album a The Dark S id e . . . na ovamo. I predstavlja lagano, ali sigurnu silaznu putanju u kvalitetivnom radu Floyda. Zašto je to opadanje?

1) Floydi su u sedamdesetim godinama po- stavljali vrhunske standarde u produkciji i živoj prezentaciji svoje muzike. Od »T am ne strane M eseca« (koji je predstavljao vrhunsko delo ta- dašnje produkcije), svi njihovi napori bili su usmereni u tom pravcu. Ni produkcija » Z id a « ne zaostaje za svojim prethodnicim a, ali - u meduvrem enu, stvari su se malo izmenile. U trenutku kada se pojavila ova ploča u svetu muzike bilo je već nekoliko album a koji su snimljeni di- gitalnom tehnikom (Bop Till You Drop - Ry Cooder, T usk - Fleetwood Mac, The Secret Life O f The Plants - Stevie Wonder), koji u pravom smislu podižu standarde produkcije. Na taj naa n Floydi su već »zastarelim« tipom snimanja i miksanja izgubili jedan od svojih najbitnijih aduta.

2) Drugi izgubljeni a opet vrlo bitni element - njihova romantičarski em ocionalno nabijena muzika potisnuta je u drugi plan; i to u korist oporih, gorkih pa često i ciničnih tekstova Ro- gera Watersa. Tem a tekstova na albumu The W all nastavak je ciklusa započetog na prethod- noj p lo d i predstavlja post-hipijevsku kritiku sveta koji nas okružuje sa svim njegovim tam- nim osobinama.

Uopšte ne dovodim u sumnju iskrenost Wa- tersovih namera (uostalom svetska situacija s

143

kraja sedamdesetih stvarno nije ružičasta), ali svcukupnost tematike i način prezentacije su plod posmatranja sa distance - prevelike iskon- struisanosti. Watersov glas (koji na ovom a lbumu verovatno i »malom zaslugom« co-producenta Boba Ezrina zvuči kao mešavina Iana Huntera i Stevea Harleya) neprekidno peva o bolnim saznanjima na jedan porozno - morali- zatorski način.

Iz suviše spuštenih i monotonih trenutaka (u negativnom smislu tih termina), Floydi se pod- ižu samo u pseudo-disco singlu Another Brick In The Wall\ Part Two; u istoj stvari samo Part I i 3, kao i kompoziciji koja zatvara trcću stranu - Comfortably N um b, koja sa svojih sedam-osam m inuta u pravom smislu podiže atmosferu i predstavlja Floyde što na samo sebi svojstven način tutnje rušeći sve zidove i barijere.

Ipak, ostaje d a je najefektnija stvar na album u The W all - singl Another Brick In The Wall, Part Two. Jedna od cigli u zidu koji Ijudi tokom vremena d ižu je i e d u k c i ja - i Floydima je uspelo da na vrlo plastičan način predstave taj problem. Dečji hor koji peva rcfrcn podiže efekt- nost. Kako se u Velikoj Britaniji u poslednjih nekoliko godina vode velike polemike oko reforme školstva, Floydi su ovom stvari čak postali i aktuelni, i to je sigurno barem jednim delom za- služno za ogromni uspeh tog singla. Da li je i kod nas slična situacija!?

Roger Waters nastavlja sa ponašanjem klasič- nog romantičarskog umetnika - biti gcnijc znači patiti!!? Bojim se da samo ne počne sa oplakiva- njem sopstvenih greha, ili da posle svega shvati da iza ograda i zidova postoje - te druge stvari. Tada ćemo dobiti još mnogo koncept album a sa objašnjenjima šta tc stvari - jesu. A budim o na-

č i s to - a k o se to desi, biće upotrebljeno još puno vinila i sve će to biti veoma skupo promovisano. Samo da li se zidovi tako jednostavno podižu i ruse. Kao bivši studenti arhitekture verujem da Floydi bolje poznaju odgovore na prvo pitanje. Zidovi valjaju dok podupiru nešto dobro, kad ne. . . a to' valjda već svi znamo.

GORE: Rick Wright, DOLE: Nick Mason.

HIPGNOSIS

Jedan od najjačih argumenata protiv revolucije traka je taj što sa kasetom ne dobijate i lep omot. Mnogo zasluga za ekspanziju omota imaju Hip- gnosis, čije je ime u najvećoj meri vezano za Pink Floyd, jer su dizajnirali sve njihove omote, osim dva.

Omot za Piper At The Gates o f Dawn nije bio Hipgnosisov posao i, uz poštovanje za EMI-cvo umetničko odeljenje, nije imao zajedničku vczu s muzikom. Syd Barrett je želeo da se što manje pri- mećuje, dok su ostala trojica prilično nezgrapno izglcdala u novoj Karnabi strit-hipi-odeći; ovaj umnoženi fotos je delovao prilično neubedljivo.

To je bilo 1967. godine, a Klaus Voorman je napravio omot Beatlesa za Revolver godinu dana ranije. Ako je neka grupa uspela da izbegne pona- vljanje onda su to Floydi, i to već na sledećem album u. Zamolili su Storma Thorgersona, starog prijatclja iz Kembridža, da uradi nešto »prostor- no« i psihodelično.

Storm i Aubrey »Po« Powell su 1968. godine još uvek bili studenti u Kraljevskom koledžu za umctnički film i čuvenoj Londonskoj školi za filmsku tehniku, a živeli su u istom stanu u South Kensingtonu. Tu su i počeli da rade na Saucer-u, svom prvom delu. Rezultat je bio prvi omot sa psi- hodeličnim pristupom; svakako dobar posao, mnogo ludi i ambiciozniji od svega što je do tada

147

urađeno. Bila je to foto-montaža četrnaest odvoje- nih pozicija, sastavljenih od Dr. Strange i Universal Tribune iz Marvel Comics, jedne stare slike al- hemičara (u ogrtaču koji simbolizujc svetlost i tamu), alhemičarske boce i tečnosti, zodijačkog točka, infra crvenog fotosa grupe, Sunca, planeta i još mnogo toga.

Ovaj njihov rad izazvao je izvesno komešanje u svetu grafike. Kao studenti oni nisu morali da jure za poslom, ali napuštajući koledž nisu imali m nogo izbora. Stan im je postao studio.

Za razliku od Saucera . . . njihov sledeći omot, za More nije bio jedan od boljih. Morali su užur- bano da rade i oslonili su se na jedan solarizovanii rekolorisani film.

U m m agum m a je bila nezaboravan posao. Ideja za beskonačni fotos nadena je u psihodeličnoj knjizi koju je čitala Stormova žena. Po Stormu je to trebalo da bude prvi crtani omot, ali izgleda da ta ideja nije bila previse čvrsta. Fotografije su na- pravljcnc u kući zajedničkog prijatelja u Kembri- džu. Atmosfera gradanske kuće i mistične aspira- cije bile su izvrsno složene. Storm je rekao: »Ovo pokazuje da se m ože ići dalje«. Zadnja ^trana je takva da je svako može upamtiti sa ekipom i ce- lokupnim instrumentarijem grupe. To je bila »Po- ova« ideja. (Jedan od pomagača je bio Alan Styles, isti onaj Alan iz Psihodeličnogdoručka sa AHM).

Nick Mason je za omot Atom Heart M other re-- kao: »Krave ne misle, one su bazicne. Sada kada svi teže da naprave sto komplikovaniji omot, m i čemo pokušati sa necim vrlo jednostavnim«. Storm Thorgerson: »Želeli sm o nešto potpuno jednostavno i dosli sm o do nekoliko ideja, npr. kako obični Ijudi prolaze kroz vrata, kako neka dam a leškari u bazenu, a onda nam je jedan prijatelj predložio krave. Putujući ka severnoj obali,

148

na jednojfarm i sam video krave. Farmer m ije rekao da su dobro raspoložene jer su upravo pom u- žene.«

Tada su Hipgnosis ušli u sjajan posao i otišli u svoj prvi pravi studio, koji se nalazi u Denmark stritu. Još uvek su tamo.

Sledeći Pink Floyd omot nisu oni uradili. Kom- pilacija Relics je bila vrlo jeflina, pa je zahtevalai takav omot. U to vreme Hipgnosis su za omot tražili 150 funti, a Emi je u ovom slučaju bio spreman da da samo 25. Posao je preuzeo Nick Mason.

Na albumu Meddle stoji da su Hipgnosis uradili samo unutrašnju stranu, a da su Floydi akredito- vani za opšti koncept. Izgleda da je uzrok tome Stormova ideja koja je podrazumevala kako on kaže, da se uradi zatvorena slika babunove straž- njice u veličanstvenim ružičastim tonovima. G rupa, koja je tada bila u Japanu, smatrala je da to nije prava stvar i zadovoljila se najjednostavnijim mo- gućim snimkom uha kombinovanim sa talasićima izazvanim bacanjem kamenčića u vodu. Ovaj omot jc zapažen po možda najmanje pompeznom snimku grupe koji je do sada viden na albumu; otada njihova lica vise nisu prikazivana na omo- tima.

Kao i na More, i za Obscured by Clouds Hipgnosis su bili ograničeni na upotrebu snimka iz filma. Promišljeno zamagljivanje snimka izbaciva- njem iz fokusa sugerisalo je priliku čoveka koji skače u kosmos, objasnio je Storm, koji žali što Floydi nisu bili mnogo impresionirani. Ali, njemu se dopadaju zaobljene ivice omota za koje misli da do tada nisu nikada korišćene.

Daleko najveći posao do tada imali su sa omo- tom za D ark S id e . . . Početna ideja je bila da se album prezcntuje u kutiji, ali sc ispostavilo d a je to

149

preskupo za jcdnu ploču, pa su Hipgnosis utrošili vreme sastavljajući sedam imitacija. Tada su po- zvali grupu na neku vrstu kućne izložbe. Pobedio je motiv trougla. Jednostavna ideja prizme na kraju je dovela do putovanja u Egipat i snimanja pi- ramida.

Reklamna EMI-jeva kampanja za Nice Pair i Syd Barrettov dvostruki (takode komplicijski) album pokazala je potrebu da Hipgnosis dizajniraju specijalne omote, dokazujući na najbolji način koliko je porasla njihova važnost (i u umetničkom smislu) od dana Pipera . . .

Za Barrettov omot Thorgerson je iskoristio pre- ostale snimke uradene za omot M adcap Laughs u Sydovom stanu, priklanjajući se preteranoj opsesivnosti Barretovog kulta.

Omot za Nice Pair je mnogo življi, bogat neo- bičnim snimcima iz kartoteke Hipgnosisa i ima »dobar štos « za naslovnu fotografiju. Oni sa po- smatračkim darom su možda zapazili razliku izmedu prvih i kasnije odštampanih omota; na originalnom se nalazila fotografija izloga koji je Thorgerson zapazio na putu kroz Kingston na Temzi, na kome piše » W .R.Phang dental surgeon«. Mister Fangu se ovo nije dopalo, jer je ud- ruženje zubara moglo pomisliti da je ovo reklama, što bi bio ozbiljan prekršaj profesionalne etike. Hipgnosis i EMI su se izvinili i na kasnijim pri- mercima izlog mister Fanga je zamenjen japan- skim kaluderom koji ispira usta. »To je sn im ak koji sam sasvim slučajno imao«, kaže Storm Thorgerson.

Tako stižemo do Wish You Wers Here, kojije bio sve samo ne lak posao. On je uraden u tradiciji Magritta (belgijski nadrealistički slikar) i ima ob- ilje značenja. Na početku nailazimo na crni plas- tični omotač; na nalepnici se rukuju metalna i

150

plastična šaka na pozadini podeljenoj na četiri dela, koji predstavljaju četiri elementa. Probijamo se prema ploči i sleded sloj je zaista fascinantan snima dva čoveka koji se rukuju, od kojih je jedan zapaljen. (»Kada ste zaljuhljeni vi ste zapaljen čo- vek«, pevao je Frankie Vaughan nekada). To se dešava na mestu koje izgleda kao filmski studio. Sa druge strane je bestelesni prodavac ploča bez lica u prugastom odelu (kakve obično nose trgov- ci), koji nam nudi najnovije delo Floyda. On stoji na peščanoj dini, a pesak sipi lagano ispod fotografije. Da li ovo treba da zn ad da su tipovi koji rade u produkciji ploča ispod ljudskog nivoa? Su- ded po tekstovima u Have A Cigar i Welcome to Machine, Floydi misle da je tako.

Kako kopamo sve dublje, nailazimo na crvenu maramu koja leprša na vetru pod dubokim plavim nebom. Iskre života? A zatim, skakč u vodu koja se ne talasa na zadnjoj strani omota uokviren kre- ditima. Ova fantomska amfibija snimljena je u prirodnoj okolini Kalifomije. Voda ističe ispod fotografije. Storm objašnjava da sve ovo izražava misao da vedna Ijudi nisu potpuno ovde, što, opet, reflektuje temu muzike.

Sigurno je da je Wish You Were Here jedan od najuspešnijih poduhvata grafičkog dizajna koji se danas može n ad na tržištu ploča. Podložan je kri- tici zbog preterivanja, kako bi se reklo - lomljenja oraha parnim valjkom, ali u svakom slučaju teži da kaže nešto o m uzid. I to pokazuje koliko su omoti daleko otišli od dana kada su Hipgnosis po- čeli sa radom.

Za dizajn Anim alsa odreden je Roger Waters uz organizaciju Thorgersona i Powella, grafičku po- moć Nicka Masona i fotografske snimke koje su napravili Powell i Cristopherson iz Hipgnosisa i još neki prijatelji. Uraden je nešto skromnije nego

151

obično kada su Floydi u pitanju i teži, takođe, da na simboličan način ilustruje tekstove na ploči.

Gilmorov solo-album su uradili zajedno Hipgnosis i autor. Hipgnosis su odredeni za spoljašnje slike omota, koji sugeriše da se radi o knjizi ili albumu fotografija. Snimljene u zimskom pejsažu, fotografije ilustruju dva autorova stava - ozbilj- nost i promišljenost s jedne i razdraganost s druge strane. One prožimaju ovu ploču. Za unutrašnje snimke, koji prikazuju učesnike u raznim situaci- jama i razdobljima upotrebljene su fotografije iz lične kartoteke.

Što se tiče samog Storma.možete ga videti kako čuči izmedu Gilmoura i Wrighta na fotografiji s A Nice Pair, na kojoj je prikazana prva postava Floyda. Na turneji ’75. on se pokazo kao jedan od najboljih igrača u fudbalskom timu, tvrdi Mick Kluczynski (koji je takode u timu), a stoji iza Thorgersona, pored Watersa.

Kako Storm kaže, ne postoji klan Floyda i njihovih prijatelja. »Što se m ene tiče, oni koriste moje radove samo zato što povremeno uradim nešto dovoljno dobro. M islim da nije u pitanju ni- kakva lojalnost. Kao i svi drugi, nekad sam favo- rizovan a nekad nisam«.

Na koncertu, promociji ploče »Animals«

DISKOG RA FIJA- albumi -

TH E PIPER AT TH E G ATES AF DAWN Astronomy Domine / Lucifer Sam / Matilda M other / Flaming / Pow R Toe H / Take up The Stethoscope and Walk / Interstellar Overdrive / The G nom e / C hapter 24 / The Scarecrow / Bike(Columbia SCX 6157, Septembar 1967.)

A SAUCERFU L OF SECRETS Let There Be More Light / Remember a Day / Set the Controls for the Heart of the Sun / Corporal Clegg / A Saucerful of Secrets / See Saw / Jugband Blues(Columbia SCX 6258, Juli 1968)

MORECirrus M inor / The Nile Song / Crying Song / Up the Khyber / Green Is the Colour / Cymba- line / Party Sequence / Main Them e / Ibiza Bar / More Blues / Quicksilver / A Spanish Piece / Dramatic Them e (Columbia SCX 6346, Juli 1969)

U M M A G U M M APloča 1: Astronomy Domine / Careful With T ha t Axe, Eugene / Set the Controls for the Heart o f the Sun / A Saucerful of Secrets

155

2: Sysyphus Parts 1-4 / Grantchester Meadows / Several Species of Small Furry Animals G athered Together in a Cave and Gooving with a Piet / The Narrow Way Parts / 1-3 / The G rand Viziers Garden Party: 1 Entrance 2 Entertainm ent3 Exit(Harvest SHDW 1/2, N ovem bar 1969)

ATOM H EART M O T H E R Atom Heart Mother: (a) Father’ Shout (b) Breast Milk (c) M other Fore (d) Funky Dung (e) Mind Your Throats ( If / Sum m er ’68 / Fat Old Sun / A lan’s Psychedelic Bcrakfast: (a) Rise and Shine (b) Sunny Side U p (c) M orning Glory (Harvest SHVL 781, O ktobar 1970)

M EDDLEOne of these D a y s /A Pillow of Winds / Fearless / San Tropez / Seamus / Echoes (Harvest SHVL 795, Novem bar 1 9 7 1 ) - Jugoton LSHV 73019

OBSCURED BY CLOUDSObscured by Clouds / When Y ou’re In / BurningBridges / The Gold It’s in t h e . . . / W ot’s . . . Uhthe Deal / M udmen / C hildhood’s End / FreeFour / Stay / Absolutely Curtains(Harvest SHSP 4020, Juni 1972)

THE D A RK SIDE O F TH E MOON Speak To Me / Breathe / On the Run / Tim e / The Great Gig in the Sky / Money / Us and Them / Any Colour You Like / Brain Dcmage / Eclipse(Harvest SHVL 804, M art 1973) - Jugoton LQEMI 73009

156

WISH YOU W ERE HERE Shine On You Crazy Diamond Part 1 / Welcome To The M achine / Have a Cigar / Wish You Were Here / Shine On You Crazy Diamond Part2(Harvest SHVL 814, Septembar 1 9 7 5 ) -Jugoton LSHV 73032

ANIM ALSPigs on the Wing Part 1 / Dogs / Pigs (Three Different Ones / Sheep / Pigs on the Wing Part 2 (Harvest SHVL 815, Februar 1977) - Jugoton LSHV 78003

TH E WALLIn The Flesh / The Thin Ice / Another Brick In The Wall (Part 2) / Moth / Goodbye Blue Sky / W hat Shall We Do Now / Young Lust / D on’t Leave Me Now / Em pty Spaces / A nother Brick In The Wall (Part 3) / Goodbye Cruel World / Is Anybody O ut There / Nobody Here / Vera / Bring The Boy Back Home / Comfortably Num b / Hey You / The Show Must Go On / In The Flesh / Run Like Hell / Waiting For The W orms / Stop / The Trial / Outside The Wall

\

Na koncertu gde su prikazali najnovije video pro- jekte.

(b) Pink Floyd albumi - solo, kompilacije i po-novljena izdanja

ZABRISKIE POINTHeart Beat, Pig Meat / Crumbling Land / Come In N um ber 51, Your Tim e Is Up (MGM 2315 002, Mart 1970).Na ovom album u su i kompozicije autora - Kaleidoscope, Grateful Dead, Jerry Garcia, Patti Page, The Youngbloods, Roscoe Holcombe i John Fahev.T H E BODY - RON GEES1N AND ROGER W ATERSO ur Song / Sea Shell and Stone / Red Stuff' W rithe / A Gentle Breeze Blew Through Life / Lick Your Partners / Bridge Passage for Three Plastic Teeth / Chain of Life / The Womb Bit / Embryo T hought / March Past of the Embryos / More Than Seven Dwarfs in Penis-land / Dance of the Red Corpuscles / Body Transport / Hand Dance- Full Evening Dress / Breathe / Old Folks Ascension / B ed-T im c-D ream -C lim e / Piddle in Perspex / Embryonic W om b-W alk / Mrs T hroat Goes Walking / Sea Shell and Soft Stone / Give Birth to a Smile (Harvest SHSP 4008, Decembar 1970).

RELICSArnold Layne / Interstellar Overdrive / See Emily Play / Remember a Day / P a in tbox /Ju lia Dream / Careful with that Axe, Eugene / Cirrus M inor / The Nile Song / Biding My Time / Bike (Starline SRS 5071, Maj 1971/.

A NICE PAIR(Harvest SHDW 403, Decembar 1 9 7 3 ) - Jugo-

159

ton LSHAR 75003/4 Obnovljeno izdanje prva dva album a Piper at the Gates o f Dawn i A S a ucerful o f Secrets, po sniženoj ceni.

Best of Pink Floyd, takode poznato kao masters of rockChapter 24 / M atilda M other / Arnold Layne / Candy and a C urrant Bun / The Scarecrow / A pples and Oranges / It Would be so Nice / Paint Box / Julia Dream / See Emily Play (EMI import SC 054 04299)

»Harvestova« kompilacija PICNIC sadrži i jed nu stvar od Flojda nazvanu Embryo. To je rani demo-snimak Floyda realizovan bez znanja grupe. Nc nalazi se ni ja jednom drugom »oficijel- nom« albumu.

DAVID G ILM O U R - solo albumMihalis / T here’s No Way Out O f Here / CryFrom The Street / So Far Away / Short AndSweet / Raise My Rent / No Way / Deafinitely/ I C an’t Breathe Anymore(Harvest SHVL 817, Juni 1978) - JugotonLSHV 73077

(c) Pink Floyd singlovi

Arnold Layne / Candy and a Currant Bun (Columbia DB 81 56, Mart 1967). See Emily Play / Scarecrow (Columbia DB 8214, Juni 1967). Apples and Oranges / Paint Box (Columbia DB 8310, Novembar 1967). It Would Be So Nice / Julia Dream (Columbia DB 8401, April 1968). Point Me at the Sky / Careful with that Axe, E u gene (Columbia DB 851 1, Deccmbar 1968).

160

(d) Syd Barrett

Octopus / Golden Hair (Harvest HAR 5009, Decembar 1969).

T H E M AD CA P LAUGHS Terapin / No Good Trying / Love You / No M an’s Land / Dark Globe / Here I Go / Octopus / Golden Hair / Long Gone / She Took a Long Cold Look / Feel / If It’s In You / Late Night (Harvest SHVL 765, Januar 1970).

B A R R ETTBaby Lemonade / Love Song / Dominoes / It Is Obvious / Rats / Maisie / Gigolo A unt / Waving My Arms in the Air - 1 Never Lied to You / Wined and Dined / Wolfpack / Effervescing Elephant(Harvest SHSP 4007, Novembar 1970).Slično A Nice Pair, i oba Barrettova albuma su ujedno ponovno izdana.(Harvest SHDW 404, Septembar 1974).

T u su i mnoga »bootleg« izdanja grupe od kojih su najpoznatija: P ink F lo yd 67-69; Omayyad; In Celebration o f the Comet; W em bley 74; Fillmore West; Floyd o f London; Big Pink; Live in H am burg; Live at the Ahoy Chib, Rotterdam; Cy- m baline (dupli); Tour 73, i dr.

U garderobi, posle koncerta.

ISTINA O NEDOUMICAM4

Postoji najmanje jedan ljubitelj Flojda koji smatra da poseduje sve njihove dostupne snimke. Pored traka i kaseta kupljenih ili dobijenih razmenom u »piratskom« podzemlju, on mora imati i pun kofer album a - najmanje trideset. Uveren sam da ima mnogo takvih. Iz nekog razloga, izgleda da srazmerno malo materijala koji grupa izvodi izuzetno privlači kolekcionare - moguće da je to zbog strogo ograničenih i kon- trolisanih (u pogledu kvaliteta) »oficijelnih« izdanja. Verovatan razlog je taj Sto oni prilično dugo pre zvaničnog izdavanja sviraju stvari uži- vo, a to je izuzetnajneta sa preduzimljive ljude sa magnetofonom. Što se toga tiče, izgleda d a je služba osiguranja na koncertima Flojda posebno blaga: dok su roudiji drugih grupa apsolutno spremni da rasture i oprem u i lice bilo kog »pi- rata«, na njihovim svirkama kao da to nikoga preterano ne brine. Na primer, dobar broj mag- netofona otvoreno je bio u upotrebi prilikom koncerta na Knebworthu - tako kažu moji prijatelji kolekcionari - a da ne pominjemo one malo sofisticiranije, koji su imali mikrofone i magnetofone skrivene u odeći.

Ljubitelji Flojda su dugo bili zaintrigirani gla- sinam a da je u Francuskoj izdat singl Jugband Blues, sa Appologies na drugoj strani. Izgleda da ovaj misteriozni snimak dugujc svoje mitsko po- stojanje- grešci na medunarodnoj telefonskoj vezi. Na drugoj strani ipak sc nalazi Apples and Oranges.

U Americi, ni Astronom y D om ine ni Flaming se ne pojavljuju u Tower izdanju Piper at the

163

Gates o f Dawn - uklonjeni su u korist Arnold Layne i See E m ily Play. F lam ing jc izdat kao singl sa G nom e-om na B-strani, ali to je bila dru- gačija verzija od one izdate u Britaniji.

Mada je grupa 1968. godine prestala sa izda- vanjem singlova u Britaniji, oni su se pojavljivali u Americi sve do 1973. Medu njima su bili Let There Be M ore Light / R em em ber A Day; Free Four; Us and Them i M oney. Postojala je i zna- čajna trgovina singlovima uvezenim iz Italije. Medu veoma traženim -naslovima bile su Point M e at the Sky, O ne o f these D ays, M oney i Free Four.

Za američku verziju Dark Side o f the M oon kaže se da sadrži vise govornih efekata od engleske, a da se kvadrofonski miks na nekim mestima razlikuje od stereo-miksa.

Mada je Apples and Oranges bio sledeći singl Flojda posle E m ily, u muzičkoj štampi je prethodno bilo objavljeno da će (Scream Your Last Scream) Old W om an In A Basket M illionaire biti njihov treći singl. Postoje, takode, izveštaji d a je Sid Baret želeo da Jugband Blues bude izdat umesto Apples and Oranges.

Sid je svirao gitaru na Kevin Ayersovom singlu za Harvest - Singing in the M orning. Kasnije je Ayers izrazio svoje poštovanje u O h! Wot a Dream - jednoj od pesama na album u Banana- mour. » Potto je najiskrenija form a kom plim en- ta podrazavanje, ta stvar je nam erno otpevana u Sidovom stilu. M ada se ne srećemo i razgovara- mo, pokusao sam da uhvatim »feeling«, osećam izvesnu bliskost sa onim Sto on radi i da mogu uspostaviti o d n o s’ sa tim«, rekao je Kevin Ayers.

U proleće 1968. godine bilo je objavljeno da će se Corporal Clegg realizovati i na singlu.

164

IzdavaČN I R O »D eč jc no v in c« - Redakc i ja D Ž U B O K S G o rn j i M i la n o v ac

Za izdavača M iros lav Pc trović , gcnera ln i d i rek to r

Recenzent B ranko Vukojcv ić

Vrednik Biblioteke *Mil isav C irov ić

Prevod i adaptacija M o m č i lo Raj in

LektorLj il jana Č u b ro v ić

KorektorBranis lava Jan k o v ić

Fotoslog »Eurocai 200«»D eč je n ov ine« , G o rn j i M i la n o v ac

Šiampa» T i s k a r n a S lo v e n ija«, L jub l jana K u m e rd c jcv a 15

Štam panje u tiražu od 7.000 primeraka završeno aprila 1980. godine

DistribucijaDečje nov in e , G o rn j i M i la n o v ac , T. Mati jcv ića 4

U p la t e slati n a ži ro račun br. 6 1 3 2 0-603-1263 kod S D K G o rn j i M i la n o v ac sa n a z n a k o m za » D ž u b o k s b ib l io teku«

Nesumnjivo jedna od istinskih mstitucija rock muzike. Grupa čije ime uvek pada na pamet kada se

pomene progresivno u rock muzici. Sinonim za perfekciju i spektakularne nastupe. Boravak njihovih ploča na top listama ne računa se po broju nedelja već godina. I sve to vreme pažljivo su nastojali da ostanu po

strani od senzacionalističkih rubrika u novinama i da status rock zvezda odvoje od privatnog života. U ovoj knjizi možete pratiti njihov put od

vremena kada su kao dokoni studenti svirali ritam i bluz po zabačenim

pabovima do poslednjeg albuma koji u vreme izlaska ove price samo

potvrduje njihov status. Takode, tu je l kritičko preispitivanje kakvo

neizbežno prati svaku instituciju u večito promenljivom svetu

rock muzike.Sta je, zaista, iza tamne

strane meseca?

Documents

137715784 Pink Floyd Rick Sanders