13. 12. 2012.

D a d a i z a m

Pođolijeve i Birgerove teze se uklapaju u iskustvo dade kao celovitog pokreta. Dadaizam je neobičan fenomen koji u sebi sadrži niz pitanja koja su konstantno otvorena. Neka od tih pitanja su:

Kakav je odnos dade prema umetnosti? Šta je suština i biće umetnosti? Po čemu se umetničko delo razlikuje od običnog predmeta? Kako se umetnost poima u građanskom društvu i svakodnevnom životu?

Sami dadaisti su bili ambivalentni u odnosu na ova pitanja, oni su posedovali određenu heterogenost i kontradiktornost. Bili su provokativni, otvoreno antiburžujski nastrojeni, davali su prednost neracionalnom nad racionalnim i deklarisali su se kao anarhisti. Izražavali su se na različite načine, ali su u isto vreme negirali sam koncept umetnosti. Njihov umetnički način izražavanja podrazumevao je satiru i ironiju čime su protestvovali, šokirali publiku i činili različite skandale.

Pojam dada potiče iz francuske reči koja u prevodu znači drveni konjić. Naziv pokreta nastao je u Cirihu 1916. godine kada su Ričard Hulsenbek i Ugo Bal tražeći ime za svoje pozorište u Cirihu nasumice otvarali francusko-nemački rečnik, čime su došli do ove reči. Pokret se iz Ciriha širio na druge umetničke centre, tako da je bio organizovan u nekoliko gradova: Pariz, Berlin, Keln, Njujork, Hanover, to je podrazumevalo široku distribuciju i veliki broj slično nastojenih ljudi u više različitih gradova.

Npr. Dragan Aleksić Dada, jugoslovenski dadaista, osnivač jugo-dadaizma bio je u sukobu sa sličnim pokretom koji se osniva u Zagrebu – Zenitizam. U okviru ovog pokreta postojao je časopisa Zenit (časopis je jednom mesečno izlazio u Zagrebu od 1921. do 1924., a nakon toga se izdavao u Beogradu do 1926. godine). Inicijator, urednik i izdavač časopisa bio je Ljubomir Micić.

Dadistički pokret nije bio kozistentan i svi centri su imali autonomiju, što je bilo u skladu sa zalaganjima članova ovog pokreta koji nisu želeli da imaju vođu, konkretnog predvodnika, kao ni neku dominantnu ideju. Svi članovi bili su ravnopravni i težilo se izbegavanju neke programatorske pozicije iza koje bi svi stajali. Dada je jedan od pokrata koji ima izuzetno velik broj objavljenih manifesta koji ukazuju na velik broj protivrečnosti, čemu su dadaisti i težili. To nije bio splet okolnosti, dada je htela da proizvede nejasnoću, nered i haos, kao što je htela da sebe izmesti van svih građanskih vrednosti. Dada nije sebi htela da dopusti da se u bilo kom trenutku “upeca na udicu” preko koje bi bila asimilovana u to građansko društvo. Jedan deo dadaista odbijao je bilo kakvu političku aktivnost i iako su imali anarhističke i nihilističke stavove nisu bili pripadnici ni jedne političke institucije. Oni čak nisu bili ni članovi nekih partija, sindikata jer bi i to bila jedna od udica koju su težili da izbegnu.

Dadaisti nisu hteli da budu deo prihvaćene istorije umetnosti, kao i konstruktivisti oni su bili protiv umetnosti. Njihova pozicija je nulta tačka, brisanje prethodnog da bi se sagradilo nešto novo. Ako je to ideja onda i umetnost treba da bude rekonsturisana. Dadi odgovaraju destruktivne i subverzivne strategije iako su oni na kraju ipak postali deo istorije umetnosti. Umetnost ima svoju nadmoć, svoj veliki i funkcionalno razgrađen sistem koji u sebe prima sve što mu se prohte, pa je tako i dada i pored svoje destruktivne ideologije završila u muzeju kao deo tog sistema.

Dok su drugi avangardni pokreti imali određene ciljeve ka kojima su težili ključna stvojstva dade bili su nejedinstvenost i unutrašnja protivrečnost. Dada nije imala nikakav cilj, ali i to spada u neku vrstu cilja. I ruševina predstavlja neku vrstu građevine. Uspostavljanje cilja je u skladu sa građanskim društvom, a dadaisti to neće, oni teže haosu, srušenom, nečemu što nema svoje uporište. Apsolutni generalni relativizam je nešto što će krajem 20. veka iznedriti upravo ovaj pokret.

Razlike između dade i konsturktivizma:

Konstuktivisti imaju određen projekat i podržavaju određenu političku poziciju. (To nije manjkavost, već činjenica.)

Dada to i da je htela, nije mogla jer je na Zapadu bilo drugačije političko stanje i o tome može da se diskutije: da li treba imati neki projekat i težiti njegovom ostvarenju ili ga uopšte nemati.

Dada je dosta bila vezana za Prvi svetski rat, on je nije stvorio, ali je iznedrio neke ideje. Godine 1916. okupljaju se dvojica dadaista u Cirihu, koji je bio mirovna zona u kojoj su se dadaisti udaljili od rata i pokušali da deluju antimilitaristički. Oni tom prilikom osuđuju svet jer je on kriv za rat koji je nastao. To nije bio splet okolnosti ili neki defekt unutar sistema koji je inače zdrav. Dada je smatrala da je rat nužna posledica nekog sistema koji je u samom temelju pogrešan. Smatrala je da je čitavo društvo sa svojim sistemom vrednosti trebalo toliko da se uništi da bude nemoguće da se obnovi. Rešenje toga nije mirovni pokret, već put ka apsurdu, izvrgavanju rugla, podrugljivosti i cinizmu.

Dada ima ogromnu produkciju časopisa; časopis je novi fenomen avangardi, novi medij – tribina.

“Dada means nothing. We want to change the world with nothing.”

scene iz filma: Staze slave (Paths of glory), Stenli Kjubrik The ABC's of DADA - http://www.youtube.com/watch?v=EqkIJ0odFxA

Publika nije pasivni posmatač, dadaisti provociraju publiku do te mere da postaje suviše neprijatno. Oni idu toliko daleko da pljuju i polivaju pićem i to ne na način koji bi njih predstavio kao elitističku i nadmenu grupu ljudi, već su želeli da podstaknu ljude da odgovore, da se uključe. Na kraju bi rekli: “Mi smo isti kao vi.”

Hans Arp, Tristan Cara i Hans Rihter u Cirihu 1917/18 Kabare Volter u Cirihu

Hugo Ball in cubist costume at the Cabaret Voltaire, Zurich, 1916

Hugo Ball performing Gadji Beri Bimba

Maska, 1919 Maska, Portret Tristan Cara Maska, 1917/18 Maska

Marsel Janko, od  papier collé-a stvara funkcionalni predmet, napravljen za jednu posebnu stvar, koji nije uobičajen umetnički predmet.

kao i pamučne lopte. Svi materijali imaju svoje značenje. Ovu temu sam izabrao samo da bi se zabavio, bez posebnog razloga. Za mene igra je zabavna reč. Postoji veliki broj ideja koje mogu da se pojave kao asocijacija na ovu reč i pomislio sam zašto se ne bih malo udaljio od ozbiljnih stvari i eksperimentisao sa različitim predmetima i bojama. Verujem da postoji mnogo načina da se iskaže igra kroz umetničko delo i rad na ovom delu mi je pomogao da shvatim da stvaranje može da bude vrlo prijatno. Izabrao sam ova dva principa u umetnosti, raznolikost i pokret i integrisao sam ih pomoću različitih boja i oblika, ali da ne deluje pedantno. Kada pogledam u svoju skulpturu, prvi princip umetnosti koji mi se javlja jeste raznolikost. Svaki deo moje glave se razlikuje od drugih delova. Boje su različite i način na koji je sve raspoređeno nije uravnotežen. Ne vidim toliko pokret

Tristan Cara Kao i sve drugo u životu dada je beskorisna

1922

„Moj rad govori o temi igranja. Svaki mali detalj na mojoj dada glavi je tu da bi što više objasnio šta za mene znači igra. Moja skulptura predstavlja svu decu i vraške gestove koje ona prave iz zabave. Svako dete se drugačije ophodi prema igri u zavisnosti od svog karaktera. Ova skulptura predstavlja i mali deo mene, zbog toga što u potpunosti liči na mene. Nisam nasumice izabrao neke predmete i ideje kako bi ona izgledala blesavo, gotovo sve je moje sećanje. Bio sam fokusiran na svoje detinjstvo i na ono što sam smatao igrom.

Koristio sam materijale kao što su: akrilne boje, plastične loptice, sjaj, crnu tkaninu, male žice, čips, dršku od cveta, “

koliko vidim raznovrsnost. Kada pogledam u podnožju moje glave vidim isprskanu boju i tada razmišljam o pokretu. Naravno, morao sam da pomeram ruke da bih postigao taj efekat. Nisam pomerao svoje ruke na isti način i istim intezitetom dok sam obilazio oko cele glave jer sam želeo da izgleda realno. Da sam bio previše oprezan u tim pokretima ne bih postigao ovaj efekat. Sjaj sa jedne strane takođe ukazuje na moje kretanje. Želeo sam da postignem da izgleda kao da kaplje, curi sa strane. Prilikom stvaranja ove glave shvatio sam da nije najpametnije prskati bojom bez zaštitne kecelje i ne samo to, naučio sam kako svi mi različito gledamo na iste stvari. Kada pogledam moju skulpturu znam tačno šta sam hteo da prikažem. Međutim, kada neki drugi ljudi gledaju moju glavu oni ne znaju zbog čega sam neke stvari uradio na način na koji sam ih uradio, dok neki drugi, na primer to razumeju. I dalje verujem da sam iskazao određenu poruku sa ovim radom. Osećam da je moj rad prikazao igru kao temu. Ostao sam veran sebi prilikom stvaranja, ali sam uspeo i da se fokusiram na ono što sam pokušavao da predstavim. Otkrio sam da se stari predmeti i materijali za koje smatramo da su đubre mogu iskoristiti na najnepredvidivijim mestima. Možemo da dobijemo dobre ideje iz nasumice odabranih materijala kao što su stabljike. To je poprilično neverovatno.”

Dadaisti su forsirali to da reč “dada” ne znači ništa. Sebe su stalno preispitivali i nisu bili opterećeni umetnošću, kao što nisu imali neke nepotrebne romantičarske izjave. Dadaisti nisu bili boemi, boemska pozicija je defanzivna, a oni su ofanzivni. Oni su zagovarali individualizam kao sredstvo za odbranu od sistema. Smatrali su da je neophodno imati svest o sebi i da pojedinac treba da bude u prvom planu.

Georg Gros je npr. bio ekstremni levičar, komunista, nekomunikativan i drčan. Suočavanje sa tim da je umetnost nešto povlašćeno, nešto što se odvija van života i ne meša se sa prljavim stvarima koje su svakodnevica, to je pozicija koja u sebe uključuje određenu autonomiju. Modernu umetnici smatraju tu autonomiju pozitivnom jer se umetnost tako distancira od loše svakodnevice, ali neki umetnici su i protiv toga. Gros je celu svoju umetnost izveo iz kritike društva. Pitanje je gde se u svemu tome nalazi umetnik, čime se on bavi.. to je i dalje otvorena tema.

Hans Arp: „Pre Dade tu je bila Dada.“

„Dada označava ništa. Ona je ništa, ništa, ništa.“

Tristan Cara: “U principu ja sam protiv manifesta, ali sam i protiv principa.”

“Normalno stanje čoveka je dada.”

Tristan Cara: “Umetnosti je potrebna operacija.”

Tristan Cara: “Niko ne može pobeći od dade.”

“Pravi dadaisti su protiv dade. ”

Vlasti Nije lep način za umiranje

Ujutru u pet sati, 1921 Nemačka zimska bajka, 1919

How to Make a Dadaist Poem:(method of Tristan Tzara)

To make a Dadaist poem: Take a newspaper. Take a pair of scissors. Choose an article as long as you are planning to make your poem. Cut out the article. Then cut out each of the words that make up this article and put them in a bag. Shake it gently. Then take out the scraps one after the other in the order in which they left the bag. Copy conscientiously. The poem will be like you. And here are you a writer, infinitely original and endowed with a sensibility that is charming though beyond the understanding of the vulgar.

Gros radi veliki broj karikatura, među kojima su i: “Vojnik vam želi srećnu Novu godinu”, “Lečenje molitvom”.

Nemačka bajka je tip slike koji u sebe integriše sve rascepe društva. To je vrsta Grosovog aktivizma, iako on nije tipičan za dadu u onom smislu. Bilo bi više dadaistički da se Gros nije upuštao u bilo kakvu kritiku.