26697944-Robert-Džordan-Novo-proleće

8/12/2019 26697944-Robert-Džordan-Novo-proleće

http://slidepdf.com/reader/full/26697944-robert-dzordan-novo-prolece 1/252



Prikvel Točka Vremena – Novo Proleće

2

Novo Proljeće

1. Udica 2. Ispunjena želja 3. Vežba 4. Napuštanje Kule 5. Ljudsko srce 6. Iznenađenja 7. Svrab 8. Komadići smirenosti9. Počinje

10. Završava se 11. Tik pred zoru 12. Povratak kući 13. Posao u gradu 14. Promene 15. Ulazak u Kanlum 16. Dubine 17. Dolazak 18. Uski prolaz

19. Bara vode 20. Doručak u Manali 21. Neki trikovi Moći 22. Održavanje običaja 23. Вечерњача 24. Korišćenje nevidljivosti25. Odgovor 26. Kada se predati

• Epilog • Захвалница

Prikvel Točka Vremena

Robert Džordan




3

Poglavlje 1

Udica

Hladan vetar je viorio kroz noć, preko snegom pokrivene zemlje gde su ljudi ubijali jednidruge protekla tri dana. Vazduh je bio svež, ali ne toliko leden kako je Lan očekivao zaovo doba godine. Bilo je dovoljno hladno da njegova čelična verižnjača prenese hladnoćukroz njegov ogrtač, i da se njegov dah pretvara u maglu ispred njegovog lica kada je vetarne bi oduvao. Crnilo na nebu je upravo počelo da bledi, hiljade zvezda kao zbijenorazdana prašina dijamanata polako su nestajale. Debeli srp meseca je visio nisko, jedvaodavajući svetlost da se razaznaju siluete ljudi koji su čuvali logor bez vatre u izvaljenimdeblima hrasta i kožolista. Vatra bi ih odala Aijelima. Borio se protiv Aijela mnogo prijenego što je ovaj rat počeo, na šijenarskim marševima, stvari dužnosti prema prijateljima.Aijeli su bili dovoljno zli po danu. Suočiti se sa njima po noći je bilo skoro isto kao i

položiti svoj život na bacanje novčića, nije bilo razlike. Naravno, ponakad bi vas pronašlii bez vatri.

Odmarajući oklopljenu ruku na svom maču u koricama, prebacio je svoj ogrtač oko sebe inastavio obilazak straže kroz kao tele dubok sneg. Bio je to starinski mač, napravljen odJedne moći pre Slamanja Sveta, tokom Rata Senke, kada je Mračni dodirnuo svet za nekovreme. Samo su legende ostale o tom Dobu, osim možda onoga što bi Aes Sedai mogleznati, ali opet sečivo je bilo čvrsta činjenica. Nikad neće moći da se slomi, i nikad nijetrebao da se oštri. Držak je bio zamenjen bezbroj puta tokom dugih vekova, ali čak nioljuštena boja nije mogla dirnuti sečivo. Jednom, beše to mač kraljeva Malkijera.

Sledeći stražar kojem je prišao, malen zdepasti tip u dugačkom tamnom ogrtaču, oslanjaose o stablo veoma raskomadanog hrasta, sa glavom oslonjenom na njegove grudi. Landodirnu stražarevo rame, i čovek se grčevito ispravi, skoro ispuštajući rog i snažni jahaćiluk koji je stezao u svojim rukama sa rukavicama. Kapuljača njegovog ogrtača jeskliznula nazad, na trenutak otkrivajući kupastu čeličnu kacigu pre nego što ju je brzoponovo navukao. Na bledoj mesečini, Lan nije mogao razaznati čovekovo lice izavertikalnih zatvora njegove zaštitne kacige, ali ga je znao. Lanova sopstvena kaciga jebila otvorena, u stilu mrtvih Malkijera, podražavajući čelični ćubasti mesec iznadnjegovog čela.




4

“Nisam spavao, moj lorde”, momak brzo reče. “Samo sam se odmarao na trenutak”.Domanac bakarne kože, zvučao je posramljeno, i to sa pravom. Ovo nije bila njegovaprva bitka, ili čak njegov prvi rat.

“Aijeli bi te probudili tako što bi ti prerezali grkljan ili ti probili srce kopljem, Basrame”,reče Lan tihim glasom. Ljudi su slušali bolje tihe glasove nego glasne uzvike, sve dok sučvrstina i sigurnost pratile mirnoću. “Možda bi bilo bolje bez iskušenja koje pruža drvotako blizu”. Uzdržao se da ne doda da čak i kada ga Aijeli ne bi ubili, čovek je riskiraopromrzline stojeći na jednom mestu duže vreme. Basram je to znao. Zime su bile skoroisto toliko hladne u Arad Domanu kao i u Krajinama.

Mrmljajući izvinjenje, Domanac učtivo dodirnu svoju kacigu i udalji se tri koraka oddrveta. Sada je stajao uspravno, i zurio u tamu. Premestio je svoja stopala takođe,čuvajući prste od promrzlina. Glasine su govorile da su Aes Sedai nudile Lečenje, bliže

reci, sa povredama i bolestima nestalim kao da se nikada nisu pojavljivale, ali bez toga,amputacija je bila uobičajen način da se zaustave stopala od crnog truljenja, pa moždačak i noge takođe. U svakom slučaju, bilo je najbolje izbegavati uplitanje sa Aes Sedaiviše nego što je to bilo potrebno. Godinama kasnije mogli bi naći da je jedna od njihvezala žice za tebe samo za slučaj da ona ima nekakvu potrebu. Aes Sedai su misliledaleko unapred, i retko su izgledale da brinu oko toga koga su koristile u svojim šemamai kako. Ovo je bio jedan razlog zašto ih je Lan izbegavao.

Koliko će Basramova obnovljena opreznost trajati? Lan je želio da zna odgovor, ali nijebilo svrhe da tera Domanca na još neke zadatke. Svi ljudi kojima je on komandovao bilisu do kostiju oprezni. Verovatno je svaki čovek u vojsci veličansveno nazvanoj Velika

Koalicija—ponekad takođe zvanoj Veličanstvena Koalacija, ili Veliki Savez, ili poladesetine drugih stvari, nekih više nego nepohvalnih—verovatno je skoro svaki čovek bioblizu iscrpljenosti. Bitka je bila vruć posao, sa snegom ili bez njega, i zamarajući. Mišićibi se vezali u čvor od tenzije čak i kad su imali šansu da se zaustave na neko vreme, aposlednjih nekoliko dana im je ponudilo male šanse da se zaustave veoma dugo.

Logor je održavalo dobro preko tri stotine ljudi, puna četvrtina njih na straži u svakovreme—protiv Aijela Lan je želio onoliko očiju koliko je bilo moguće—i pre nego što jeprešao sledećih dve stotine koraka, morao je da probudi još trojicu, sa jednim koji jespavao na nogama bez ikakve potpore uopšte. Džaimova glava je bila uzdignuta, injegove oči su bile otvorene. To je bio trik koji su vojnici naučili, naročito stariji vojnici

kao Džaim. Presecajući proteste sedobradog čoveka da nije mogao zaspati, da nije stajaouspravno, Lan je obećao da će Džaimovi prijatelji saznati ako ga bude pronašao daponovo spava.

Džaimova usta su zjapila otvorena na trenutak; onda je teško progutao. “Neće se desitiponovo, moj lorde. Neka mi Svetlost sprži dušu ako se desi!” Zvučao je zabrinuto dokostiju. Neki ljudi bi bili uplašeni da će ih njegovi prijatelji izlupati do besvesti zato štoih je izložio opasnosti, ali sa obzirom na Džaimovo društvo, vrlo verovatno je da jestrepeo od poniženja zbog toga što je bio uhvaćen.




5

Dok je Lan nastavljao dalje, uvideo je da se smeška. Retko se smejao, a to je bilabudalasta stvar da se smeje, ali smeh je bio bolji od brige oko toga što ne može dapromeni, kao što su umorni ljudi koji dremaju na straži. Kao i brige oko smrti. Ono što nemože biti promenjeno, mora se pretrpiti.

Iznenada je zastao, i povisio svoj glas. “Bukama, zašto se šunjaš okolo? Pratiš me odtrenutka kada sam se probudio”. Preplašeni groktaj se javio negde iza njega. Verovatno jeBukama mislio da je bio tih, i uistinu, veoma malo ljudi bi moglo čuti slabo škripanjenjegovih čizmi u snegu, ali opet morao je da zna da bi ih Lan čuo. Nakon svega, on je bio jedan od Lanovih učitelja, i jedna od prvih lekcija je bila da bude svestan svog okruženjasve vreme, čak i u snu. Nije to bila laka lekcija za dečaka da nauči, ali samo su mrtvimogli priuštiti zaborav. Zaboravni su brzo postajali mrtvi, u Ljagi iza Krajina.

“Čuvao sam ti leđa”, grubo objavi Bukama, koračajući da mu se pridruži.”Jedan od ovih

u crno obavijenih aijelskih Prijatelja Mraka bi mogao da se ušunja i da ti prereže grkljanza svu brigu koju ti preuzimaš. Zar si zaboravio sve što sam te naučio?” Obmanjujući iprost, Bukama je bio skoro isto toliko visok kao i on, viši od većine ljudi, i nosio jemalkijersku kacigu bez ćube, iako je imao pravo na jednu. Imao je mnoge više brige zasvoja zaduženja nego za prava, što je bilo ispravno, ali Lan je želio da on ne odbija svojaprava tako potpuno. Kada je nacija Malkijera izumrla, dvadeset ljudi je dobilo zadatak daodnesu nahoče Lana Mandragorana u sigurnost. Samo petorica su preživela taj put, dauzdignu Lana iz kolevke i da ga treniraju, a Bukama je bio jedini koji je još bio živ.Njegova kosa je bila sada trajno seda, pri ramenima otsečena kako je tradicija zahtevala,ali njegova leđa su bila uspravna, njegove ruke čvrste, njegove oči bistre i oštre. Tradicija je bila srž Bakame. Tanki splet kožnog kanapa je držao njegovu kosu iza, odmarajući se

na nepromenjivoj brazdi preko njegovog čela koju je napravio tokom godina. Nekolikoljudi je još nosilo hadoru. Lan ju je nosio. Umreće noseći je, i otići će u grob noseći to iništa drugo. Ako bude nekoga da ga sahrani na mestu na kojem bude umro. Pogledao jena sever, ka njegovom dalekom domu. Mnogo ljudi bi mislilo da je čudno nazivati tomesto domom, ali on je osećao da ga vuče još otkad je došao na jug.

“Setio sam se dovoljno da bi mogao da te čujem”, on odgovori. Bilo je premalo svetla dabi mogao da razazna Bukamino mokro lice, ali nekako je znao da je imalo poprek pogled.Nije mogao da se seti da je video bilo kakav drugi izraz od njegovog prijatelja i učiteljačak i kada je govorio pohvale. Bukama je bio čelik ogrnut telom. Čelik njegova volja,dužnost njegova duša. “Da li još uvek veruješ da su Aijeli zakleti Mračnom?”

Drugi čovek napravi znak protiv uroka, kao da je Lan izgovorio istinsko ime Mračnog.Šai'tan. Obojica su videla nesreće koje su pratile to ime izgovoreno naglas, a Bukama jebio jedan od onih koji su verovali da je čak misao na to privlačila pažnju Mračnog.Mračni i svi njegovi Izgubljeni su zavezani u Šajol Gulu, Lan je recitovao katehizmu usvojoj glavi, zatvoreni od strane Tvorca u trenutku stvaranja. Neka živimo bezbedno uSvetlosti, u ruci Tvorca. Nije verovao da je sama misao na to ime bila dovoljna, ali bolje je biti siguran nego žaliti kada je u pitanju Senka.




6

“Ako nisu, zašto smo mi onda ovde?”, razdraženo reče Bukama. I sa iznenađenjem.Voleo je gunđati, ali uvek oko nedoslednih stvari ili planova za budućnost. Nikad zasadašnjost. “Dao sam svoju reč da ću ostati do kraja”, Lan blago odgovori. Bukamapočeša svoj nos. Njegovo gunđanje može biti odgođeno ovaj put. Bilo je teško bitisiguran. Još jedna od njegovih lekcija bila je da čovekova reč mora biti dobra kao izakletva data pod Svetlosti ili uopšte nije bila dobra.

Aijeli su stvarno izgledali kao horda Prijatelja Mraka kada su se odjednom rasuli prekoogromnog planinskog prelaza zvanog Kičma Sveta. Spalili su veliki grad Kairhijen,opustošili kairhijensku naciju, i, za dve godine od tada, probili se kroz Tir, a onda i Andorpre nego što su dospeli na ova smrtna polja, ispred ogromnog ostrvskog grada TarValona. U svim godinama posle dana kada su sadašnje nacije bile odsečene iz carstvaArtura Hokvinga, Aijeli nikad prije nisu napustili pustinju koju su nazivali Pustoš. Moždasu vršili innvazije pre toga; niko u to ne može biti siguran, osim možda Aes Sedai u Tar

Valonu, ali kao što to često biva sa ženama iz Bele kule, nisu ništa govorile. Ono što suAes Sedai znale, držale su za sebe, i odavale malu pomoć u vidu kapi i delova kada i akoodluče. U svetu izvan Tar Valona, ipak, mnogo ljudi je tvrdilo da uviđa obrazac. Hiljadugodina je prošlo od Slamanja sveta i Troločkih ratova, ili su bar tako većina istoričaragovorili. Ovi ratovi su uništili nacije koje su postojale tada, i niko nije sumnjao da je rukaMračnog bila iza njih, bio on zatvoren ili ne, skoro sigurno kao što je bila i iza RataSenki, i Slamanja, i kraja Doba legendi. Hiljadu godina od Troločkih ratova dok Hokvingnije izgradio carstvo, i ono je, takođe, bilo uništeno, nakon njegove smrti, u Stogodišnjemratu. Neki istoričari kažu da su videli ruku Mračnoga i u njemu, takođe. I sada, skorohiljadu godina nakon što je Hokvingovo carstvo nestalo, Aijeli su došli, paleći i ubijajući.To mora da je bio obrazac. Mora da ih je Mračni usmerio. Lan nikada ne bi pošao na jug

da nije verovao u to. Više nije verovao. Ali dao je svoju reč.

Pomerio je svoje prste u čizmama okrenutim na dole. Bilo da je bilo hladno onako kako je on navikao ili ne, hladnoća se skrivala u tvoja stopala ako bi stajao na jednom mestu usnegu previše dugo. “Hajde da prošetamo”, rekao je. “Ne sumnjam da ću morati daprobudim još desetinu ljudi, ako ne i dve”. I da napravi još jedan krug da probudi ostale.

Ipak, pre nego što su mogli načiniti korak, zvuk ih je načinio opreznim i spremnim: zvukkonja koji se probija kroz sneg. Lanova ruka je skrenula ka dršci njegovog mača, napolaoprezno olakšavajući sečivo u koricama. Slabi zveket čelika o kožu je dolazio od Bukamekoji je radio to isto. Nijedan se nije plašio napada; Aijeli su jahali samo u velikoj potrebi,

a bezvoljno čak i tada. Ali usamljeni konjanik u ovo doba mora biti glasnik, a glasnici suretko donosili dobre vesti, ovih dana. Naročito ne noću.

Konj i jahač se pojaviše iz tame prateći mršavog čoveka koji je išao peške, jednog odstražara sudeći po konjskom luku koji je nosio. Konj je imao savijen vrat dobre tairenskekrvi, i jahač je očigledno bio iz Tira, takođe. Kao prvo, miris ruža je dolazio od njegaputem vetra, sa ulja koja su blistala na njegovoj zašiljenoj bradi, a samo su Tairenci bilidovoljno ludi da se namirišu, kao da Aijeli nisu imali noseve. Osim toga, niko drugi nijenosio ovakve kacige sa visokim rubcem preko vrha i okvir koji baca senku na čovekovousko lice. Jedina kratka bela perjanica ga je označavala kao oficira, i čudnog izbora za




7

glasnika, verovatno oficira nižeg ranga. Skupio se u svom visoko unjkavom sedlu i držaosvoj tamni ogrtač čvrsto oko sebe. Izgledalo je da se trese. Tir je bio daleko na jugu. Naobalama Tira, nikad nije snežilo više od par pahuljica. Lan u to nikada stvarno nijeverovao, šta god da je pročitao, dok se nije sam uverio.

“Evo ga ovde, moj lorde”, reče stražar hrapavm glasom. Prosed Saldejac po imenuRakim, dobio je taj glas godinu ranije, zajedno sa poderanim ožiljkom koji je voleo dapokazuje kada popije, od aijelske strele u grlu. Rakim se smatrao srećnim što je živ, i bio je. Nažalost, takođe je verovao varajući smrt jednom, prevariće je i drugi put. Stalno jerizikovao, čak i kad nije pio, hvalio se svojom srećom, budalastoj stvari o kojoj se trebalohvaliti. Nije bilo svrhe iskušavati sudbinu.

“Lord Mandragoran?” Jahač je povukao uzde ispred Lana i Bukame. Ostajuću u svomsedlu, nuesigurno ih je odmeravao, bez sumnje zbog toga što im je oklop bio neukrašen,

svoji kaputa i ogrtača od obične vune, i donekle iznošenih. Mali vez je bio lepa stvar, alineki južnjaci su ukrašavali sebe kao tapiserije. Verovatno je ispod svog ogrtača Tairenacnosio pozlaćenu verižnjaču i svileni satenski kaput ispresecan njegovim bojama kuće.Njegove visoke čizme su sigurno bile izvezene u obliku svitaka koji su sjajili na mesečiniuz bleskove srebrnog. U svakom slučaju, čovek je nastavio dalje jedva se zaustavljajućida uhvati daha. “Svetlost mi spalila dušu, bio sam siguran da ste bili najbliži, ali počeosam da mislim da vas nikad neću pronaći. Lord Amares prati oko pet ili šest stotinaAijela sa šest stotina svojih ljudi”. Prezirno je odmahnuo glavom. “Čudna stvar je, što iduna jug. Dalje od reke. U svakom slučaju, sneg ih usporava onoliko koliko i nas, i lordAmares misli ako bi vi bili nakovanj na liniji grebena koju nazivaju Udica, može ihudariti otpozadi kao čekić. Lord Emares sumnja da mogu da dopru do nje pre prvog

svetla”.

Lanove usne se stisnuše. Neki od ovih južnjaka su imali posebnu ideju o učtivomponašanju. Ne silazeći sa konja pre nego što je progovorio, ne govoreći svoje ime. Kaogost, trebao je da se prvi predstavi. Sada se Lan nije mogao predstaviti, a da ne zvu čirazmetljivo. Momak čak nije ni ponudio hvale svog lorda, niti dobre želje. I izgledalo jeda je mislio da oni ne znaju da je će istok biti dalje od reke Erinin. Možda je to bioneobazrivi govor, ali ostalo je bila nevaspitanost. Bukama se nije pomerio, ali opet je Lanpoložio ruku na njegovu ruku kojom izvlači mač. Njegov najstariji prjatelj je mogao bitipreviše osetljiv.

Udica je ležala dobranu ligu od logora, a noć je padala, ali on je klimnuo.

“Recite lordu Emaresu da ću biti tamo sa prvim svetlom”, rekao je jahaču. Ime Emaresmu je nije bilo poznato, ali vojska je bila tako ogromna, skoro dve stotine hiljada ljudikoji su predstavljali desetine nacija, plus Kulina Straža iz Tar Valona i čak deo DeceSvetla, da je bilo nemoguće znati više od pesnice imena. “Bukama, diži ljude”.

Bukama progunđa, veoma divlje ovaj put, i uz pokret Rakimu da ga prati, otšunjao senatrag u logor, sa glasom koji se dizao kako je išao. “Budite se i u sedla! Jašemo! Buditese i u sedla!”




8

“Jašite žestoko”, bezimeni Tairenac reče uz mali nagoveštaj komande u njegovom glasu.“Lord Emares će zažaliti ako bude jahao protiv ovih Aijela bez nakovnja na mestu”.Izgledao je kao da implicira da će Lan zažaliti ovo Emaresovo kajanje.

Lan načini sliku plamena u svom umu i pohrani svoje emocije u njega, ne samo sam besveć sve, svaku mrvicu, dok nije izgledalo kao da pluta u praznini. Nakon godina vežbe,za dostizanje ko'dija, jedinstva, trebalo je manje od udara srca. Misao i njegovo vlastitotelo su postajali sve udaljeniji, ali u ovom stanju postao je jedno sa zemljom ispodnjegovih nogu, jedno sa noći, sa mačem koji neće koristiti na ovu neučtivu budalu.“Rekao sam da ću biti tamo”, ravno je rekao. “Ono što kažem, uradim”. Nije više želio dazna čovekovo ime.

Tairenac mu se kratko pokloni iz sedla, pa okrenu konja, i mamuznu životinju u brzi kas.

Lan je držao ko'di za trenutak više da bi bio siguran da su mu osećanja čvrsto podkontrolom. Bilo je veoma budalasto ulaziti u bitku besan. Bes je iskrivljavao sliku inateravao te na budalaste izbore. Kako je taj momak uspevao da se ovoliko dugo održi uživotu? U Krajinama, izazvao bi desetine dvoboja za dan. Tek kada je Lan bio siguran da je miran, skoro onoliko hladan kao kada je bio ogrnut jedninom, okrenuo se. Prisećanjena tairensko senovito lice nije donosilo nikakav bes sa sobom. Dobro.

Kada je stigao do centra logora među drvećem, logor je izgledao kao udareni mravinjak.Za one koje je znao, bila je to uređena aktivnost, i skoro bešumna. Nijednog potrošenogpokreta ili daha. Nije bilo šatora koje je trebalo postaviti, budući da bi gomila životinjabila samo teret kada je u pitanju borba. Neki ljudi su već bili na svojim konjima, sa

verižnjačama utaknutim na mesto, kacigama na svojim glavama, sa kopljima zašiljenimstopom ili više čelika. Skoro svi ostali su učvršćivali svoje kolane ili pričvršćivali jahaćelukove u kožnim kutijama i pune tobolce iza visokih jabuka njihovih sedala. Spori suumrli u prvoj godini borbe protiv Aijela. Sada su većina bila Saldejci i Kandorci, ostatakDomanci. Neki od Malkijera je došlo na jug, ali Lan ih nije hteo voditi, čak ni ovde.Bukama je jahao sa njim, ali ga nije sledio.

Bukama ga je sreo noseći koplje i vodeći njegovog žutoriđastog uškopljenika, SunčevoKoplje, praćen od strane bezbradatog mladića po imenu Kanijedrin, koji je pažljivo vodioLanovog Mačijeg Igrača. Pastuv iz zaliva je bio samo napola istreniran, ali Kaniedrin jebio dobro savetovan da se čuva. Čak i napola treniran ratni konj je bio znatno oružje.

Narovno, Kandoranac nije bio ni upola toliko naivan kao što je njegovo sveže licenagoveštavalo. Uspešan i iskusan vojnik, strelac retkih sposponosti, on je bio veseli ubicakoji se ponekad smejao dok se borio. Smešio se sada, na izgled budu će borbe. MačijiIgrač je zabacio svoju glavu, takođe nestrpljiv.

Kakvo god da je bilo Kanijedrinovo iskustvo, Lan je pažljivo proverio kolane sedlaMačijeg Igrača pre nego što je prihvatio njegove uzde. Otpušteni kolan je mogao ubitiisto tako brzo kao i ubod koplja.




9

“Rekao sam šta planiramo ovog jutra”, prošaputa Bukama nakon što je Kanijedrin otišaodo svog jahaćeg konja, “Ali sa ovim Aijelima, nakovanj se može pretvoriti u jastučić zaigle ako čekić sporo dolazi”. Nikada nije gunđao drugim ljudima, samo Lanu.

“A čekić se može pretvoriti u jastučić za igle ako udari, a nema nakovnja na mestu”, Lanodgovori, skačući u sedlo. Nebo je očigledno bilo sivo sada. Još uvek tamno sivo, alisamo je raštrkana pesnica zvezda ostala. “Moraćemo da jašemo čvrsto da bi stigli doUdice pre prvog svetla”. Podigao je svoj glas. “Uzjašite!”

I čvrsto su jahali, galopirajući pola milje, onda kaskajući, a onda vodeći životinje za uzdebrzim hodom pre nego što uzjahivanje ponovo počne. U pričama, ljudi su galopirali desetmilja, dvadeset, ali čak i bez snega, galopiranje od čitave četiri ili pet milja bi učinilo polakonja hromim i zamorilo ostatak mnogo pre nego što bi dospeli do Udice. Tišina bledećevečeri bila je prekinuta samo krckanjem kopita ili čizama na snežnoj kori, škripom kože

sedla, i ponekad promrmljanim kletvama ljudi koji su zakačili prst na skriveni kamen.Niko nije trošio dah na žalbe ili razgovor. Svi su ovo radili često, i ljudi i konji su udaralilagan ritam koji je brzo prekrivao zemlju.

Zemlja oko Tar Valona je očigledno bila valovita većim delom, prošaran sa postranimzasađenim šibljem i šipražjem, nekim velikim, ali sa svim odebljelim tamom. Velike ilimale, Lan je odmeravao ove grupe drveća pažljivo dok je vodio svoje ljude kraj pored, idržao je stub dobrano daleko. Aijeli su bili vrlo dobri u korištenju kakvog god zaklona nakoji bi naišli, mestima gde bi mnogo ljudi bilo sigurno da se ni pas ne može sakriti, iveoma dobri u širenju zaseda. Ipak, ništa se nije komešalo. Za ono što su njegove o čimogle da vide, skupina koju je vodio mogli su biti jedini živi ljudi na svetu. Huktanje

sove je bio jedini zvuk koji je čuo, a da ga oni nisu napravili.

Nebo na istoku je bilo mnogo više bledosivo do trenutka kada je niski greben zvani Udicadošao na vidik. Dobrano pod miljom dugačak, vrh bez drveća se dizao malo manje odčetrdeset stopa iznad okružnog zemljišta, ali bilo kakva uzvisina je davala određenuprednost u odbrani.

Ime je nastalo od načina na koji se severni kraj krivio nazad ka jugu, osobina otvorenovidljiva dok je razvrstavao ljude u dugačku liniju duž vrha ruba na obe njegove strane.Svetlost je definitivno rasla. Zapadno, mislio je da je mogao razaznati bledu veličinusame Bele kule, koja se dizala u centru Tar Valona neke tri lige daleko.

Kula je bila najviša struktura na svetu, ali je opet bila u senci veličine usamljene planinekoja se dizala sa ravnica izvan grada, na drugoj strani reke. To je bilo dovoljno jasnokada je bilo malo svetlosti. U najdubljoj noći, mogli ste da je vidite kako blokira zvezde.Zmajeva planina bi bila div u Kičmi Sveta, ali ovde na ravnici, bila je čudovišna,probijajući oblake i dižući se visoko.

Viša iznad oblaka nego što je većina planina bila ispod, njen razbijeni vrh je uvek odavaotok dima. Simbol nade i očaja. Planina proročanstva. Brzo ju gledajući, Bukama je




10

napravio još jedan znak protiv zla. Niko nije želeo da se to proročanstvo ispuni. Ali biće,naravno, jednog dana.

Od crte grebena, nežno zatalasana zemlja se prostirala više o milje na zapad, do jedne odvećih šipražja, pola lige široke. Tri zagažene staze su ispresecale sneg između, gde suveliki brojevi konja i ljudi koji su išli peške prošli. Bez približavanja, bilo je nemogućereći ko ih je napravio, Aijeli ili takozvani ljudi Koalicije, samo da su bili napravljeniotkad je sneg prestao da pada, najviše dva dana ranije.

Još nije bilo znaka Aijelima, ali ako nisu promenili pravac, što je uvek bilo moguće,mogli bi se pojaviti iz ovih drveća svakog trenutka. Ne čekajući Lanovu naredbu, ljudi suisukali svoja koplja uperena nadole u zemlju ispod snega, gde bi mogli biti lako ponovozgrabljeni po potrebi. Vadeći svoje jahaće lukove, izvukli su strele iz njihovih tobolacakucnuli ih, ali ih nisu izvlačili. Samo su novopridošli mislili da bi mogli držati napet luk

dugo. Sam Lan nije nosio luk. Njegova dužnost je bila da upravlja borbom, ne da biramete. Luk je bio oružje kojem se davala prednost protiv Aijela, ali opet su ga mnogi od južnjaka prezirali. Emares i njegovi Tairenci bi jahali pravo u Aijele sa njihovimkopljima i mačevima. Bilo je trenutaka kada je to bio jedini način, ali bilo je budalastobespotrebno gubiti ljude, pre nego što moraš, i onoliko koliko su breskve bile otrov, ti sigubio ljude u bliskim sudarima sa Aijelima.

Nije se bojao da će se Aijeli okrenuti kada ih vide. Nisu oni bili divlji borci, bez obzirašta drugi govorili; odbijali su borbu kada su šanse bile previše velike. Ali šest stotinaAijela će gledati na njihove brojeve pravično; suočiće se sa manje od četiri stotine, iakopostavljenim na visokom tlu. Pojuriće napred i suočiće se sa pozdravom strela. Dobar

jahaći luk bi mogao ubiti čoveka tri stotine koraka dalekog, i raniti na četiri, ako je čovekkoji ga je izvukao imao sposobnosti. To je bio dugačak koridor čelika za Aijele dapretrče. Nažalost, oni su nosili lukove napravljene od rogova i tetiva, takođe, isto takoefikasne kao i jahaći lukovi. Najgore bi bilo kada bi Aijeli stali i razmenjivali strele; obestrane bi gubile ljude brzo koliko god brzo Emares stigao. Najbolje bi bilo kada bi Aijeliodlučili da se zatvore; čovek koji trči ne bi mogao da gađa lukom sa nekom preciznošću.Na kraju, bilo bi najbolje da Emares ne zakasni. Onda bi Aijeli mogli udariti pobokovima, naročito kada bi znali da ih prate, a to bi otvorilo stršljenovo gnezdo. Bilokako, kada ih Emares udari sa leđa, Lan će okupiti koplja i pojahati dole.

U biti, to je bio čekić i nakovanj. Jedna sila koja bi držala Aijele na mestu dok bije druga

udarila, a onda bi se obe zatvorile. Jednostavna taktika, ali efikasna; većina efikasnihtaktika je bila jednostavna. Čak su i svinjoglavi Kairhijenci naučili da je koriste. Dobarbroj Altaranaca i Murandianaca je umrlo zbog toga što je odbilo da nauči.

Sivoća se pretopila u svetlo. Sunce će uskoro da se pojavi preko horizonta iza njih,bacajući obris na njih na grebenu. Vetar je vihorio, hvatajući Lanov ogrtač, ali on je još jednom prihvatio ko'di i ignorisao hladnoću. Mogao je da čuje Bukamu i druge ljudeblizu njega kako dišu. Duž linije, konji su udarali svojim kopitima nestrpljivo u snegu.Soko je obletao iznad otvorenog zemljišta, loveći duž ivice širokog šipražja.




11

Odjednom, soko se okrenu i kolona Aijela se pojavi, dolazeći iz drveća brzim kasom,dvadeset ljudi u istoj liniji. Izgleda da ih sneg nije sprečavao u nekom većem stepenu.Podižući svoja kolena visoko, kretali su se isto toliko brzo koliko bi bilo koji čovek naraščišćenom tlu. Lan izvuče svoj durbin iz kožne kutije privezane na njegovo sedlo. Bio je to dobar durbin, kairhinjanske izrade, i kada je prislonio mesingom omeđenu cev nasvoje oči, Aijeli, još uvek milju daleko, izgledali su bliže. Bili su visoki ljudi, mnogivisoki kao on a neki i veći, noseći ogrtače i kratke pantalone u senkama smeđeg i sivogkoje je stajalo naspram snega. Svaki je imao tkaninu omotanu oko svoje glave, i tamniveo koji je skrivao njegovo lice do očiju. Neke bi mogle biti žene—Aijelske žene su sekatkad borile zajedno sa muškarcima—ali većina bi trebalo da budu muškarci. Svaki jenosio zašiljeno kratko koplje u jednoj ruci, sa okruglim, štitom od volovske kože inekoliko kopalja zgrabljenim u drugoj. Njihovi lukovi su bili u kutijama na njihovimleđima. Mogli su da odrade ubivstven posao sa tim kopljima. I sa svojim lukovima.

Aijeli bi trebali biti slepi da promaše konjanike koji su ih čekali, ali nastavili su bezzastoja, njihova kolona je kao zmija koja je klizila iz dveća prema grebenu. Daleko nazapadu truba se oglasila, stanjena zbog daljine, a onda još jedna; da bi bila tako slaba,morali su da budu u blizini reke, ili čak na drugoj strani. Sijeli su nastavili da sepribližavaju. Treća truba se oglasila, daleko, i četvrta, i peta, i više. Među Aijelima glavesu se okretale, gledajući nazad. Da li je truba privukla njihovu pažnju, ili su znali da ihEmares prati?

Aijeli su nastavili da se pojavljuju iza drveća. Neko je loše proračunao, ili se još Aijelapridružilo prvoj družini. Preko hiljadi ih je bilo van drveća, sada, i još ih je nadolazilo.Petnaest stotina, i još iza. Vratio je durbin nazad u kutiju.

“Zagrliti smrt”, promrmlja Bukama, zvučeći kao hladan čelik, i Lan ču kako drugiKrajišnici ponavljaju reči. On ih je prosto zamislio; to je bilo dovoljno. Smrt je dolazilapo svakog čoveka na kraju, i retko je dolazila kada ju je očekivao. Naravno, neki ljudi suumirali u svom krevetu, ali od detinjstva Lan je znao da neće.

Mirno, pogledao je levo i desno duž linije njegovih ljudi. Saldejci i Kandorci su stajaličvrsto, naravno, ali bilo mu je drago da vidi da niko od Domanaca nije pokaziovaoznakove razdraženosti, takođe. Niko nije pogledavao preko ramena na put za bežanje. Neda je očekivao nešto manje nakon dve godine borbe uz njih, ali on je uvek imao višepoverenja u ljude iz Krajina nego odnekle drugde. Krajinaši su znali da se ponekad teški

izbori moraju napraviti. To je bilo u njihovim kostima.

Zadnji dio Aijela je izašao iza drveća, negde oko sve hiljade njih, broj koji je menjao sve,i ništa. Dve hiljade Aijela je bilo dovoljno da pregazi njihove ljude i da se obračuna saEmaresom, osim ako nije sam sreća Mračnog uza njih. Misao na povlačenje nije se digla.Ako Emares udari bez nakovnja na mestu, Tairenci će biti uništeni, ali ako izdrži dokEmares ne stigne, onda se oba i nakovanj i čekić mogu spasti. Osim toga, dao je svojureč. Opet, nije mislio da umre ovde bez svrhe, niti da njegovi ljudi umru bez nje. AkoEmares ne supije da stigne do vremena kada Aijel dođu unutar dvesta koraka, on ćeokrenuti svoju četu sa grebena i pokušati da jaše oko Aijela da se pridruži Emaresu.




12

Vadeći svoj mač iz korica, držao ga je opušteno na svom boku. To je bio samo mač sada,sa ničim što bi zapadalo za oko ili ga izdvajalo. Nikad neće biti više ništa nego mač. Alisadržavao je njegovu prošlost, i njegovu budućnost. Trube na zapadu su se oglašavaleskoro neprekidno.

Iznenada, jedan od Aijela ispred kolone diže svoje koplje iznad glave, držeći ga gore zavreme tri koraka. Kada ga je spustio dole, kolona se zaustavi.

Dobrih pet stotina koraka ih je odvajalo od grebena, dosta daleko od hica strele. Zaštoispod, Svetlosti? Čim su se zaustavili, zadnja polovina stuba se okrenula da se suoči saputem kojim su došli. Da li su samo bili oprezni? Sigurnije je da pretpostavi da su znaliza Emaresa.

Vadeći ponovo svoj durbin, levom rukom, proučavao je Aijele. Muškarci u prvom redusu zasenjivali svoje oči sa rukom kojom su držali koplje, proučavajući jahače nagrebenu.

To nije imalo smisla. U najboljem slučaju biće u mogućnosti da razaznaju tamne obriseprema izlasku sunca, možda ćubu na kacigi. Ne više od toga. Aijeli su izgleda pričali jedni sa drugim. Jedan od muškaraca koje je predvodio odjednom diže ruku iznad glave,držeći koplje, i ostali uradiše isto. Lan spusti svoj durbin. Svi Aijeli su gledali napredsada, i sve i jedan je držao svoje koplje visoko. Nikada nije vidio ništa slično prije.

Kao jedan, koplja se spustiše dole, i Aijeli viknuše jednu reč koja je jasno tutnjivoodzvanjala preko prostora između, gušeći udaljene zvuke truba. “Aan'allein!”

Lan je razmenio začuđene poglede sa Bukamom. To je bio Stari Jezik, jezik kojim segovorilo u Doba legendi, i u vekovima pre Troločkih ratova. Najbolji prevod kojeg seLan mogao setiti bio je Samo Jedan Čovek. Ali šta je to značilo? Zašto bi Aijeli vikalinešto tako?

“Kreću se”, promrmlja Bukama, i Aijeli su se kretali.

Ali ne ka grebenu. Okrećući se na sever, kolona prekrivenih Aijela brzo je ponovopostigao kas i, jednom kada je njena glavnina bila dobrano iza kraja grebena, počela dazavija na istok još jednom. Ludilo naslagano na ludilu. Ovo nije bio bokovski manevar,

ne samo na jednoj strani.

“Možda se vraćaju natrag u Pustoš”, zazva Kanijedrin. Zvučao je razočarano. Drugiglasovi su ga glasno ismevali. Opšte gledište je bilo da Aijeli nikad neće otići dok svi nebudu pobijeni.

“Da li da ih pratimo?” tiho je upitao Bukama. Nakon nekog vremena, Lan zavrti glavom.“Pronaći ćemo lorda Emaresa i porazgovarati—ljubazno—što se tiče čekića i nakovnja”,rekao je. Hteo je da zna oko čega je sve ovo trubljenje, takođe. Ovaj dan je započeočudno, i imao je osećaj da će biti još više neobičnosti pre nego što se završi




13

Poglavlje 2

Ispunjena želja

Uprkos vatri koja je plamtela u mermernom ognjistu zelene boje, Amirlinina soba zaprijem bila je toliko hladna da je Moiraina drhtala, zahvaljujući čvrsto zatvorenim ustimanije cvokotala. Naravno, to je sprečavalo i da zeva, što ionako nikad ne bi uradila, bezobzira na to da li je spavala pola noći ili ne. Raznobojne zimske tapiserije visile su nazidovima, na njima su bili pejsaži proleca i dvorskih vrtova i na njima se uhvatio mraz, asa izdeljanih žitarica visile su ledenice. Pod jedan: kamin je bio preko puta nje, na drugojstrani sobe, i toplota se nije daleko širila. Pod dva: veliki prozori iza nje koji su vodili nabalkon sa kog se videla Amirlinina privatna bašta, nisu bili namešteni kako treba, pa sehladnoća probijala. Kad god bi vetar zaduvao, talas hladnog vazduha bi je pogodio s leđa

i prošao kroz njenu vunenu haljinu. Još jedan inat njene najbolje prijateljice, iako jeSijuan bila Tairenka, ne bi pokazala ni da se smrzava. Sunceva palata u Kairhijenu, gde jeMoiraina odrastala, bila je hladna zimi, ali nikad nije bila primorana da stoji na promaji.Hladnoća je izvirala iz hladnog mermernog poda, a zatim prolazila kroz ilijanski tepih, pakroz Moirainine papuče. Zlatni prsten Velike zmije na njenoj levoj ruci, zmija koja jegrizla sopstveni rep, koji je prestavlja neprolaznost, večnost i vezu sa Kulom, bio je kaogrumen leda. Kada je Amirlin rekla jednoj Prihvaćenoj da stane tamo i ne smeta joj,Prihvaćena je otišla i pokušavala da obuzda drhtanje. Gore od hladnoće bio je oštar mirisdima koji ni promaja nije uništila. To nije bio dim iz dimnjaka, vec dim zapaljenih selaoko Tar Valona.

Fokusiranje na hladnoću sprečavalo je da razmišlja o dimu. I bitki. Na nebu seprimećivalo sivilo, nagoveštaj rane zore. Uskoro će borba početi, možda je već i počela.Htela je da zna kako bitka teće. Imala je pravo da zna. Njen stric je započeo rat. Sigurnonije nalazila opravdanje za Aijele i uništenje koje su doneli u Kairhijenu, gradu i naciji,ali ipak je znala ko je kriv. Otkad su Aijeli stigli, Prihvaćene su bile zatvorene u Kuli istokao i polaznice. Svet izvan tih zidova mogao je i prestati da postoji.

Izveštaji su redovno stizali od Azila Mareda, visokog kapetana Gradske straže, ali njihovsadržaj je prenošen samo punim sestrama, a ponekad ni njima. Nakon pitanja o ratuupućenom Aes Sedai, sledio je savet da se posvete učenju.




14

Ovo je bila praktično najveca bitka još od vremena Artura Hokvinga, odvijala joj seispred nosa, a zaokupljali su je nevažnim stvarima! Moiraina je znala da ne bi nikakosmela biti umešana, ali ipak je želela da bude, makar samo da zna šta se dogada. To jemožda nelogično, ali ipak, nikad nije razmišljala da pristupi Belom adahu kada budedobila šal.

Dve žene u svili, sa plavim ešarpama, sedele su na suprotnim stranama malog pisaćegstola, na jednoj strani sobe, izgledale su nesvesne dima i hladnoće iako su bile udaljeneod kamina skoro kao i ona. Naravno, one su bile Aes Sedai, sa bezvremenim licima, averovatno su videle više posledica bitke od mnogih generala. Niko nije postajao AesSedai, a da nije naučio da kontroliše osećanja po potrebi. Tamra i Gitara nisu izgledaleumorno, samo su malo odspavale otkad je bitka počela.

Ali zato su Prihvaćene dežurale celu noć, za slanje poruka i ukoliko je trebalo nešto

doneti. Ni hladnoća ni toplota nisu uticale na sestre kao na druge ljude.

Izgledale su kao da su nesvesne hladnoće. Moiraina je pokušala da shvati kako touspevaju; svaka Prihvaćena je pokušala pre ili kasnije. Kako god da je radilo, nijeukljucivalo Jednu moć, jer bi u tom slučaju mogla da vidi tokove, ili bar da ih oseti.Tamra je bila više od obične Aes Sedai, bila je Amirlin, vladar nad svim Aes Sedaima.Bila je uzdignuta iz Plavog, ali ešarpa na njoj bila je u boji svih sedam Ađaha, da pokažeda Amirlin pripada svim Ađasima, ali i nijednom. Tokom istorije Kule neke Amirlin suse doslednije pridržavale pravila od drugih. Tamrina suknja bila je obojena sa svih sedamboja, iako to nije bilo potrebno. Nijedan Ađah nije bio povlašćen ili ugnjeten sa njenestrane. Izvan Kule, kada bi Tamra Ospenija progovorila, kraljevi i kraljice bi slušali,

slušali su i saveznici, pa i oni koji su mrzeli Belu kulu. To je bila moć Amirlin. Moždanisu želeli da prihvate njen savet, ili da poslušaju njene instrukcije, ali su slušali i biliuglađeni. Čak su i Visoki lordovi Tira, i kapetan zapovednik Dece Svetla slušali. Njenaduga kosa prošarana sedima oivičavala je kockasto, odlučno lice. Uglavnom se snalazilasa vladarima, ali nije shvatala svoju moć olako ili je zloupotrebljavala i u Kuli i van nje.

Tamra je bila fer i najčešće ljubazna, što nisu iste stvari. Moiraina joj se divila. Drugažena, Tamrin Čuvar Hronika je bila drugačiji tip osobe.

Ona je možda bila druga najmoćnija žena u Kuli, i sigurno jednaka sedeocu Trona , i ona je bila fer, ali nije patila od ljubaznosti. Bila je dovoljno blistava da se uvrsti u Zeleni ili

Žuti. Visoka i sladostrasna, nosila je ogrlicu od vatrenih suza, minđuse sa rubinimaveličine golubijeg jajeta, i tri prstena sa dragim kamenjem pored prstena Velike zmije.Njena haljina bila je plavlja od Tamrine, a plava ešarpa široka skoro kao šal. Morijana ječula da Gitara još uvek smatra sebe Plavom, što je šokantno ako je istina. Širina njeneešarpe govorila je kome je naklonjena.

Kao i svima Aes Sedai koje su radile sa Jednom moći, Gitari nije bilo moguće odreditistarost. Na prvi pogled pomislili biste da nema vise od 25 godina, možda i manje, alikada biste pomnije pogledali pomislili biste da ima pedeset god, ali da je i dalje jako lepa.To glatko, bezvremeno lice bilo je osobina Aes Sedai koju su prepoznavali svi koji su




15

imali kontakta sa njima.A njena skroz bela kosa nije pomagala. Po nekim glasinama bila je trista godina stara, mnogo čak i za Aes Sedai. Pričanje o sestrinoj starosti bilo je jakonepristojno. Čak bi i punopravna sestra bila ukorena za to; a polaznice i Prihvaćene bibile poslate kod Nadstojnice na bičevanje. Ali razmišljanje o tome se nije računalo.

Gitara je jos po nečemu bila posebna. Imala je Proricanje ponekad, govorila je stvari kojeće se desiti u budućnosti. To je bio jako redak Talenat, i iskazivao se povremeno, ali trač je kružio, u odajama Prihvaćenih svašta se pričalo, govorio je da je Gitara imala više od jednog Proricanja u zadnjih nekoliko meseci. Neki su tvrdili da je Gitara predvidela gdeće Aijeli doći i da su zato armije bile izvan grada.

Niko od Prihvaćenih nije znao to zasigurno. Možda su neke sestre znale. Možda. Čak ikada su svi znali da je Gitara imala Proricanje, ponekad je samo Tamra znala o čemu seradi. Bilo je glupo verovati da će se proricanje dogoditi dok je Moiraina tu, ali se ipak

nadala. Ali već četiri časa otkad su ona i Sijuan zamenile Tenailu i Brendu. Gitara jepisala pismo.

Odjednom je shvatila da je četiri časa mnogo vremena za pisanje jednog pisma. A Gitaranije ispunila ni pola papira. Sedela je, a pero je bilo kao zamrznuto iznad papira bojekrema. Kao da je Moirainino razmišljanje nekako doprlo do nje, Gitara ošinu pogledompero i napravi zvuk koji je odražavao iritaciju, a onda umoči pero u bočicu sa alkoholomda bi ga očistila, bilo je očito da joj se to nije desilo prvi put. Tečnost u bočici bila je crnakao i mastilo u činijici na stolu. Fascikla sa pozlaćenim ivicama puna papira ležala jeispred Tamre, a ona ju je pomno proučavala, Moiraina nikad nije videla Amirlin takousresređenu na papir. Lica Aes Sedai bila su odrazi hladnoće, ali izgleda da su bile

zabrinute, što je uticalo i na nju. Ugrizla se za usnu dok je razmišljala, ali ubrzo jeprestala sa tim jer joj se zevalo.

Izgleda da ih je danas nešto posebno zabrinjavalo. Videla je Tamru u hodnicima juče, iako je neko odisao samopouzdanjem to je bila ona. Bitka je besnela zadnja tri dana. Ako je Gitara predvidela bitku, ako je imala druga proricanja ko zna šta je još videla?Nagađanje bi samo odmoglo. Aijeli prelaze mostove i nadiru u grad? Nemoguće. Za trihiljade godina, dok su se nacije uzdizale i padale, čak i za vreme Hokvinga nijednaarmija nije uspela da probije zidine Tar Valona ili da sruši kapije, a dosta ih je probalo.Možda se na neki način bitka pretvarala u katastrofu? Tamra i Gitara su jedine dve AesSedai koje su se nalazile u Kuli u tom trenutku, osim ako se možda neka vratila u toku

noći. Kružile su priče o povređenim vojnicima u tolikom broju da su bile potrebne svesestre, čak i one sa najmanjim sposobnostma, ali niko nije znao da li su zato otišle. AesSedai nisu mogle da lažu, ali često su govorile izokola. Smele su da koriste Moć ako sunjihovi Zaštitnici u opasnosti. Nijedna Aes Sedai nije učestvovala u bitkama još odTroločkih ratova, kada su bile nasuprot Troloka i Prijatelja Mraka, ali možda je Gitarapredvidela propast ukoliko se Aes Sedai ne priključe. Ali zašto čekati do trećeg dana? Dali je proricanje moglo biti tako detaljno. Možda ako bi sestre ušle u bitku prerano toprouzrokovalo...




16

Krajičkom oka Moiraina je videla Sijuan kako se smeje. Taj osmeh je pretvorio Sijuan odobične devojke u lepoticu i od njega su se njene plave oči zacaklile. Skoro ruku viša odMoiraine, Moiraina se nije kao nekad nervirala zbog toga što su svi viši od nje, ali i daljenije mogla da ne primećuje visinu ljudi, bleda skoro kao i ona Sijuan je nosila odoruPrihvaćene i zračila je sigurnošću koju Moiraina nije posedovala u tolikoj meri. Haljinesa visokim okovratnicima bile su sasvim bele, izuzev poruba i manžetni koji su bilikopija Amirlinine lente. Nije mogla da shvati kako su sestre iz Belog ađaha mogle svovreme da nose belo, izgledale su kao da ceo život tuguju. Kao polaznici najviše joj jesmetalo što od svitanja do sumraka mora biti u belom. A i što mora da uči da zauzdasvoju narav. Ranije je imala većih problema sa time.

“Saznaćemo šta saznamo” Sijuan je prošaputala i bacila brz pogled ka Tamri i Gitari.Nijedna se nije pomerila ni inč. Gitara je opet držala pero iznad papira dok se mastilosušilo.

Moiraina nije mogla a da joj se ne osmehne. Sijuan je imala taj dar, da se nasmeši kada bitrebalo da se mršti, i da se smeje kad bi trebalo da jeca. Smešak se pretvorio u zevanje, ibrzo je pogledala da li su Amirlin i Čuvar primetili. Ali one su i dalje bile izgubljene usopstvenim mislima. Kad se ponovo okrenula, Sijuan je držala ruku preko usta i zurila unju. Malo je hvalilo da počne da se kikoće.

Na početku joj je bilo čudno da ona i Sijuan postanu prijateljice, najbolji prijatelji su ili jako slični ili jako različiti. U nekim stvarima su bile slične. Obe su bile siročići; njihovemajke su umrle dok su bile male, a njihovi očevi su umrli otkad su otišle iz kuće. I obe subile rođene sa iskrom, što je bilo neuobičajeno. Požele bi da usmeravaju Moć na kraju,

nezavisno od toga da li učile ili ne; nije svaka žena to mogla.

Počele su da se razlikuju pre nego što se došle u Tar Valon, ne samo zato što je Sijuanrođena siromašna a ona bogata. U Kairhijenu Aes Sedai su bile poštovane, i u častMoiraininog odlaska u Kulu bio je priređen veliki bal u Sunčevoj palati. U Tiruusmeravanje je bilo zabranjeno i Aes Sedai nisu bile popularne. Sijuan je bila ukrcana ubrod za Tar Valon čim je sestra otkrila da može da usmerava. Bilo je mnogo razlika,mada one nisu marile. Između ostalog Sijuan je došla u Kulu kontrolišući svoju narav,bila je dobra sa zagonetkama za razliku od Moiraine, koja je volela konje.

Nisu se razlikovale po umešnosti sa Jednom moći. Upisane su u knjigu polaznica istog

dana, i jednako su napredovale, čak su i istog dana polagale za Prihvaćenu. DodušeMoiraina je imala plemićko obrazovanje, znala je istoriju i dovoljno Starog jezika da nemora da ide na časove. Kao ćerka tairenskog ribara, Sijuan je po dolasku jedva znala dačita i da računa, ali je upijala znanje kao što pesak upija vodu. Učila je polaznice Starom jeziku, ali samo prve časove. Sijuan Sanče je bila sve na šta bi polaznice trebalo da seugledaju.

U stvari obe su bile uzor. Samo je još jedna žena postala prihvaćena za tri godine. Elaidaa'Roihan, odvratna žena, postigla je to i izgledalo je nemoguće da bi mogle da se takmiče




17

sa njom. Moiraina je bila svesna sopstvenih nedostataka, ali verovala je da bi Sijuanmogla da postane savršena Aes Sedai.

Otvorila je usta da šapne da je strpljivost samo za kamenje kada je vetar zaduvao i hladanvazduh je pogodio. Mogla je da stoji u spavaćici, verovatno bi joj bilo toplije. Umesto dapočne da šapuće, glasno se zakašljala.

Tamra je okrenula glavu ka prozoru, ali ne zbog Moiraine. Vetar je doneo zvuk nekolikobubnjeva. Ne, stotine. Da bi se čulo u Kuli, moralo je da ih bude mnogo. Šta god da je biorazlog, mora da je bilo nešto hitno. Amirlin je glasno zatvorila fasciklu pred sobom.

“Idi i pogledaj ima li vesti sa bojišta, Moiraina.” Tamra je govorila skoro normalno, aliosećala se neka napetost u njenom glasu. “Sijuan, napravi čaja. Brzo, dete.” Moirainatrepnu. Amirlin je bila zabrinuta. Ali mogla je da uradi samo jedno.

“Biće kao što ti kažeš, Majko”, rekoše ona i Sijuan bez oklevanja, pritom se dubokonakloniše, a zatim se okrenuše ka vratima sobe pored kamina, sobe koja vodi upredsoblje. Zlatom obložen srebrni čajnik nalazio se na poslužavniku, na stolu poredvrata, tu su se nalazili i krčag sa medom, mala posuda sa mlekom i veća sa vodom, sve jebilo od srebra. Na drugom poslužavniku nalazile su se posude od zelenog porcelanaMorskog naroda. Moiraina je osetila kad je Sijuan otvorila Izvoru i prigrlila saidar,žensku polovinu Moći, a zatim je videla sjaj koji su uočavale samo žene koje mogu dausmeravaju. Sijuan je već pripremala tok Vatre da bi voda za čaj proključala. Ni Tamra niGitara nisu ni progovorile da bi je sprečile.

Predsoblje koje je vodilo u Amirlinine odaje nije bilo veliko, jer je bilo predviđeno da tučeka samo nekoliko posetilaca da ih prozovu. Delegacije su dolazile sobu za prijem ili unjenu radnu sobu, ali nikad u njene privatne odaje. U poređenju sa dnevnom sobompredsoblje je bilo skoro toplo. Tu je bila samo jedna stolica, grubo izdeljana ali velika,koja je bila privučena što bliže svetiljki sa postoljem tako da bi Elin Varel, vitkapolaznica na dužnosti, mogla da čita. Licem okrenuta od vrata i usresređena na knjigunije čula Moirainu kako prelazi preko tepiha sa resama.

Elin je trebalo da oseti njeno prisustvo mnogo pre nego što se dovoljno približila da možeda viri preko detetovog ramena. Nije bukvalno bila dete, bila je sedam godina polaznica,a došla je u Kulu u osamnaestoj, ali polaznicama su se svi obraćali sa dete. Ali i

Prihvaćene su Aes Sedai zvale dete. Moiraina je mogla da oseti njenu mogućnost dausmerava čim je ušla u sobu. Trebalo b da i ona može nju da oseti iz te blizine. Žena kojausmerava nikad ne bi mogla da se prikrade drugoj ako ova obraća pažnju.

Vireći preko Elinog ramena odmah je prepoznala knjigu. Srca u plamenu, kolekcijaljubavnih priča. Kulina biblioteka bila je najveća u poznatom svetu, sadržala je kopijuskoro svake knjige koja je bila odštampana, ali bila je nepogodna za polaznicu.Prihvaćene nisu imale problema, one su znale da ćeš verovatno videti muža, decu, unukei praunuke kako umiru, a da se ti nisi promenila, ali polaznice su morali tiho da odvraćajuod muškaraca i da im zabranjuju da im uopšte prilaze. Nije bilo čudno da polaznica




18

pobegne. Obuka je bila teška, ali ako će da se slome, bolje da im se to desi kaopolaznicama nego kao sestrama. Biti Aes Sedai bilo je teško, a još dodati dete bilo bimučenje.

“Trebala bi da čitaš nešto prigodnije, Elin”, Moiraina reče ravno. “A i da obraćaš višepažnje na dužnosti.”

Pre nego što je Moiraina završila Elin je skočila na noge i počela da uzdiše, a knjiga joj jepala na pod. Nije bila visoka za Andorku, ali Moiraina je ipak morala da diže glavu da bi je pogledala u oči. Kada je videla da je to Moiraina, pojavio se mali smešak olakšanja.Veoma mali. Za polaznice Prihvaćene su bile samo mali korak ispod Aes Sedai. Elin jeraširila belu haljinu i naklonila se.”Niko ne bi mogao da uđe, a da ga ne vidim, Moiraina.Merejn Sedai je rekla da mogu da čitam.” Zabacila je kosu na stranu pritom se igrajući sabelom vrpcom kolom je vezala kosu. Sve što su polaznice nosile bilo je belo, čak i

papuče. “Zašto je knjiga loša, Moiraina?” Bila je tri godine mlađa, ali prsten Velike zmijeostavio je kod devojke dubok utisak i bila je željna znanja. Nažalost, ovo nije bila jednaod tema o kojima je Moiraina želela da priča sa bilo kime. To je bilo kao pričanje opristojnosti.

Podigla je glas i obratila se polaznici. “Bibliotekari bi mogli biti jako besni ako vratišoštećenu knjigu.” Osetila je zadovoljstvo. To je bila vrsta odgovora koji bi puna sestradala kad nije želela da odgovori. Prihvaćene su vežbale način govora Aes Sedai sve dokne bi dobile šal, a to su jedino mogle na polaznicama.

Neke su probale to sa slugama, ali oni su im se samo smejali. Sluge su znale da su u

očima Aes Sedai Prihvaćene ne mali korak ispod Aes Sedai nego mali korak iznadpolaznica. Kao što je mislila, Elin je počela da pregleda knjigu, a Moiraina je nastavilapre nego što se polaznica mogla vratiti svom pitanju.” Da li je bilo vesti sa bojišta, dete?”Eline oči ozlojeđeno se raširiše. “Znaš da bih donela bilo kakvu poruku da je bilo,Moiraina. Znaš da bih.”

Znala je. Tamra je takođe znala. Iako je Čuvar Hronika mogao da ukaže da je Amirlinizdala glupo naređenje, bar je mislila da može, Prihvaćena je morala da posluša. “Da li jeto dobar odgovor, Elin?”

“Ne, Moiraina.” Elin reče sa tonom kajanja u glasu i nakloni se. “Nije bilo poruka otkad

sam ovde.” Njena glava se nakrivi. “Da li je Gitara Sedai imala Proricanje?”

“Vrati se čitanju, dete.” Čim je izrekla te reči Moiraina je znala da su kontradiktorneonome što je rekla ranije. Bilo je prekasno sada. Okrenula se brzo, nadala se da Elin nijevidela kako je pocrvenela, a zatim je izašla iz prostorije sa svim dostojanstvom koje jeimala. Pa Nastojnica joj je rekla da može da čita, bibliotekari su joj dali knjigu, a ona ju je napala. Mrzela je da zvuči kao budala.

Tanak mlaz pare je izlazio iz čajnika i posude sa vodom kad se Moiraina vratila u sobu.Više nije bilo sjaja oko Sijuan. Voda je ključala veoma brzo kad bi se koristila Jedna






20

Moirainino oko je pronašlo šolju koju je nosila. Dobro je što se nije polomila. PorcelanMorskog naroda je dosta skup. Um se igrao sa tobom čudnih igara kad bi pokušao da nemisliš o nečemu.

“Obe ste pametne”, Tamra konačno reče.”I nažalost niste gluve. Znali ste da je Gitaraimala Proricanje” To je zvučalo kao pitanje tako da su klimnule glavom i rekle da. Tamrauzdahnu kao da se nadala drugačijem odgovoru.

Uzevši Gitaru iz Moiraininih ruku, Amirlin je spusti na tepih i poče da joj gladi kosu.Posle nekoliko trenutaka uzela je plavu ešarpu i prebacila je preko lica. “Sa vašomdozvolom, Majko”, Sijuan reče tihim glasom “poslaću Elin po služavku da učini ono što je neophodno.”

“Ostani!” Tamra podviknu. Taj gvozdeni pogled obe ih je proučavao.”Nećeš nikome rećiništa o ovome! Ako bude bilo potrebno, lagaćeš. Čak i sestri. Gitara je umrla, a da reč nije izustila. Da li me razumeš?”

Moiraina klimnu glavom, bila je svesna da i Sijuan to čini. Još nisu bile Aes Sedai, i daljesu mogle da lažu i to su ponekad radile, ali nikad nisu očekivale da će im to biti naređeno,a naročito ne od Amirlin.

“Dobro.” Tamra reče umorno. “Pošalji, polaznica na dužnosti zove se Elin? Pošalji miElin. Reći ću joj gde da nađe Gitarinu služavku.” Bilo je očigledno da Elin ništa nijeznala.”Kada ona uđe, vas dve možete ići. I zapamtite! Nikom ni reči! Nikom!” Njenoponavljanje samo je odavalo neobičnost situacije. Naređenje od Amirlin moralo je da se

poštuje kao zakletva. Nije bilo potrebe za ponavljanjem.

Želela sam da čujem Proricanje, mislila je Morijana dok se zadnji put klanjala preodlaska, i čula sam Proricanje propasti. Sada je želela da je bila pažljivija sa svojimželjama.




21

Poglavlje 3

Vežba

Široki hodnik ispred Amirlininih odaja je bio hladan kao što je i njena dnevna soba bila, ipuna promaje. Neki cugovi su bili dovoljno jaki da zamreškaju neke od dugačkih teškihtapiserija na belim mermernim zidovima. Na vrhu pozlaćenih stojećih lampi između golihzidnih ukrasa, plamen je treperio, skoro ugašen. Polaznice bi trebale biti na doručku uovo doba, a vrlo verovatno i većina Prihvaćenih, takođe. Za trenutak, hodnici su biliprazni izuzev Moiraine i Sijuan. Hodale su duž dugačkog plavog pokrivača, širokogpolovinu hodnika, koristeći prednost koji im je tepih davao da ih zaštiti od hladnoćepodnih pločica, ponavljajućih šara u boji svih sedam Ađaha.

Moiraina je bila previše zapanjena da bi govorila. Slabi zvuk truba koje su se jošoglašavale jedva je registrovala.

Skrenule su za ugao na hodniku gde su podne pločice bile bele, a pokrivač zelen. Nanjihovoj desnoj strani, još jedan dugački hodnik sa obešenim tapiserijama ispresecanstajaćim lampama blago se uvijao nagore, ka odajama Ađaha, vidljivim delom poda uplavom i žutom, sa pokrivačem u sivim, smeđim i crvenim šarama. Unutar svake odajeAđaha, preovlađivala je sopstvena boja Ađaha, i neke druge bi možda zajednonedostajale, ali u zadružnim delovima Kule, boje svih Ađaha su korištene u istoj meri.

Nevažne misli su prolazile kroz njenu glavu. Zašto u jednakim bojama, kada su nekiAđasi bili veći od drugih? Da li su jednom bili iste veličine? Kako je to moglo bitipostignuto? Novouzdignuta Aes Sedai bira svoj Ađah svojevoljno. A opet je svaki Ađahimao odaje iste veličine. Nevažne misli su bile bolje nego...

“Da li želiš doručak?” reče Sijuan.

Moiraina se malo iznenadi. Doručak? “Ne bih mogla progutati ni zalogaj, Sijuan.”

Druga žena slegnu ramenima. “Ni ja nemam apetita. Samo sam mislila da ti pravimdruštvo ako bi želela nešto.”




22

“Vraćam se nazad u svoju sobu da pokušam da malo odspavam, ako se uspem primiriti.Imam polazničke časove za dva sata.” I vrlo verovatno još časova da podučava danas,ako sestre ne počnu brzo da se vraćaju. Polaznice nisu mogle da propuštaju časove zbogtako malih stvari kao što su bitke ili... Nije želela da misli o “ili”. I ona će da propustičasove, takođe, ako Aes Sedai ne uspiju da se vrate. Prihvaćene su učile na svoju rukuvećim delom, ali ona je imala ugovorene privatne časove sa Meilin Sedai, i još jedne saLarelom Sedai.

“Počinak bi bio gubljenje vremena kojeg nemamo”, odlučno reče Sijuan. “Vežbaćemo zatestiranje. Možda imamo skoro mesec dana, ali isto tako lako bi to moglo da bude sutra.”

“Ne možemo biti sigurni da ćemo biti testirane u skorije vreme. Merean je samo rekla damisli da smo bili blizu.”

Sijuan frknu. Glasno. Dok je još bila polaznica sestre su isčistile njen jezik, koji je bioveoma mirišljavo dokovski i ponekad tako surov, ali još nisu uspele da izglade njeneivice. Što je bilo veoma dobro. Sirove ivice su bile deo Sijuan. ““Kada Merean kaže da jeneko blizu, ona testira u toku mesec dana, i ti to znaš, Moiraina. Vežbaćemo.”

Moiraina uzdahnu. Nije stvarno verovala da bi mogla zaspati, ne sada, ali je sumnjala dabi se mogla dobro koncentrisati, takođe. Vežba je zahtevala koncentraciju. “Oh, u redu,Sijuan.”

Drugo iznenađenje, nakon njihovog prijateljstva, je bilo shvatanje da između njih, ćerkaribara je vodila a plemkinja sledila. Naravno, rang u spoljašnjem svetu nije bio od značaja

unutar Kule. Postojale su dve ćerke prosjaka koje su se uzdigle do Amirlin Tron, kao ićerke trgovaca i farmera i zanatlija, uključujući ćerke obućara, ali samo jedna ćerkavladara. Osim toga, Moiiraina je bila naučena da presudi o ljudskim osobinama mnogopre nego što je napustila dom. Naročito u Sunčanoj palati, počnete to da učite čim budetedovoljno stari da hodate. Sijuan je bila rođena da vodi. Izgledalo je iznenađujućeprirodno da se ide tamo gde je Sijuan vodila.

“Kladim se da ćeš biti u Dvorani kule čim budeš nosila šal stotinu godina, i Amirlin pre još pedeset”, rekla je, ne po prvi put. Izazivalo je uvek istu reakciju kakvu je uvekizazivalo.

“Nemoj mi se rugati”, Sijuan reče mršteći se. “Nameravam da vidim sveta. Možda nekenjegove delove u kojima nijedna sestra nije bila. Običavala sam da gledam kako brodoviplove u Tir puni svile i slonovače iz Šare, i pitam se da li je bilo ko od posade imaohrabrosti da se odšunja izvan trgovačke luke. Ja bih.” Njeno lice je izgledalo isto kaoTamrino što se tiče rešenosti. “Jednom je moj otac išao svojim brodom celim putem nizreku do Olujnog mora, i ja sam jedva mogla izvlačiti mreže od zurenja ka jugu, pitajućise šta leži iza horizonta. Videću, jednog dana. I Aritski okean. Ko zna šta leži zapadno odAritskog okeana? Čudne zemlje sa čudnim običajima. Možda gradovi lepi kao Tar Valon,i planine veće od Kičme sveta. Samo pomisli na to, Moiraina. Samo pomisli!”




23

Moiraina suspregnu osmeh. Sijuan je bila tako vatrena što se tiče njenih nameravanihavantura, iako ih ne bi nikada tako nazvala. Avanture su bile ono što je zauzimalo mestou knjigama, ne u životu, kako bi Sijuan istakla svakome ko bi koristi tu reč. Ipak, bezsumnje, jednom kada dobije šal, otići će kao što strela napušta luk.

I onda bi mogle da vide jedna drugu dvaput u deset godina ako ne i više. To je donelo boltuge, ali ona nije sumnjala da će se njena sopstvena predviđanja ostvariti, takođe. Za tonije bilo potrebno Proricanje. Ne; to je bilo mišljenje u pogrešnom pravcu.

Dok su skretali za drugi ugao i prolazile pored iskrivljenog mermernog stepeništa koje jevodilo dole, Sijuanin mrgodni pogled izbledi, i počela je da proučava Moirainupogledima sa strane. Podne pločice ovde su bile jako zelene, prostirač duboko žut, i belizidovi su bili otvoreni i goli. Stojeće lampe nisu bile pozlaćene u ovom delu Kule, koja jebila korištena više od strane posluge nego sestara.

“Pokušavaš da promeniš temu, zar ne”, odjednom reče Sijuan.

“Koju temu?” upita Moiraina, napola se smešeći. “Vežbu ili doručak?”

“Znaš koju temu, Moiraina. Šta misliš o tome?”

Mehurić smeha nestade. Nije bilo svrhe pitati šta je “to” bilo. Tačno ona stvar o okojojnije htela da razmišlja. Ponovorođen je. Mogla je da čuje Gitarine reči u svojoj glavi.Zmaj uzima svoj prvi dah... njen drhtaj nije imao ništa sa hladnoćom ovog puta.

Više od tri hiljade godina svet je čekao na ostvarenje Zmajskih proročanstava, plašeći ihse, ali opet znajući da su govorili o jedinoj nadi sveta. I sada se muško dete trebalo roditi– veoma skoro, možda, po načinu na koji je Gitara govorila – da dovedu ovaProročanstva do ostvarenja. On će biti rođen na padinama Zmajske planine, ponovorođentamo gde je kazano da je, kao čovek koji je nekada bio, umro. Pre tri hiljade godina iviše, Mračni se skoro oslobodio na svet ljudi i doveo do Rata Senke, koji se završio samosa Slamanjem sveta. Sve je bilo uništeno, samo lice zemlje se promenilo, čovečanstvo sesmanjilo na poderane izbeglice. Vekovi su prošli pre nego što je jednostavna borba zaopstanak pronašla put za nastajanje gradova i nacija još jednom. Rođenje deteta je značiloda će se Mračni ponovo osloboditi, jer dete će biti rođeno da se suprostavi Mračnom uTarmon Gai'donu, Poslednjoj bitci. Na njemu je ležala sudbina sveta. Proročanstva su

govorila da je on bio jedina šansa. Nisu govorila da li će pobediti.

Opet, možda još gora misao od njegovog poraza, bila je činjenica da on može dausmerava saidin, mušku polovinu Jedne moći. Moiraina nije zadrhtala na to; stresla se.Saidin je nosio ljagu Mračnoga. Muškarci su opet pokušavali da usmeravaju sa vremenana vreme.

Neki su čak i uspevali da se nauče, i preživeli učenje bez učitelja, što nije bio lak podvig.Među ženama, samo je jedna od četiri preživelo učenje na svoju ruku. Neki od ovihmuškaraca su prouzrokovali ratove, uglavnom lažni Zmajevi, ljudi koji su tvrdili da su




24

Ponovorođeni Zmaj, dok su drugi pokušavali da se skriju u obične živote, ali ako ne bibili uhvaćeni i dovedeni u Tar Valon da budu umireni – odsečeni od Jedne moći zauvek –sve i jedan od njih bi poludeo. To bi moglo trajati godinama, ili samo mesecima, ali opetbilo je neizbežno. Ljudi koji bi mogli da udare u Jednu Moć koja je okretala TočakVremena pokretala svemir. Istorija je puna užasa onoga šta su takvi ljudi uradili. Aproročanstva su govorila da će Ponovorođeni Zmaj doneti novo Slamanje sveta. Da li ćenjegova pobeda biti imalo bolja od pobede Mračnog? Da; da, mora biti. Čak je i Slamanjeostavilo dovoljno ljudi žive da ponovo izgrade, na kraju. Mračni bi ostavio samougljenisanu kuću.

I u svakom slučaju, proročanstva nisu bila odbacivana zbog želja Prihvaćene. Čak ne niza molitve čitave nacije.

“Ono što ja mislim je da nas je Amirlin zamolila da ne pričamo o tome”, rekla je.

Sijuan odmahnu glavom. “Rekla nam je da ne kažemo nikom drugom. Pošto mi već znamo, mora da je u redu ako pričamo između sebe”. Prekinula je kada se debelasluškinja sa Belim plamenom Tar Valona na njenim grudima pojavila iza ugla baš isprednjih.

Dok je okrugla žena prolazila kraj njih, gledala ih je niz svoj dugački nos podozrivo.Možda su izgledale kao da su zgrešile. Muške sluge su ponekad okretali svoju glavu ustranu za ono što su Prihvaćene, i čak polaznice, nameravale; možda nisu hteli da seupliću sa Aes Sedai više nego što je njihov posao nalagao. Ženske sluge, sa druge strane,su se držale blizu kao i same sestre.

“Sve dok smo oprezni”, prodahta Sijuan, kada je livrejisana žena bila izvan čujnogdometa. Koliko god da je bila sigurna u to da je razgovor među njima bio u redu,izgledala je da ne namerava ništa više da kaže dok nisu stigli do odaja Prihvaćenih, uzapadnom krilu Kule.

Tamo, kamenom ograđene galerije u praznom vrelu okruživale su malu baštu, tri sprataispod. Bašta je bila samo pregršt zimzelenog žbunja koja su izbijala kroz sneg u ovo dobagodine. Prihvaćena koja bi stavila svoja stopala na dalju nepravilnost mogla bi se naćičisteći taj sneg lopatom – sestre su bili veliki vernici da fizički rad izgrađuje ličnost – aliniko nije dopsevao u takve nevolje skoro. Odmarajući svoje ruke na ogradi, Moiraina je

zurila gore na vedro zimsko – jutarnje nebo, pored šest tihih redova galerija iznad. Njendah je stvarao belu maglu ispred njenog lica. Trube su bile mnogo glasnije ovde nego uhodnicima, sa jačim smradom dima u vazduhu.

Bilo je soba za preko stotinu Prihvaćenih u ovom vrelu, a isto i u drugom vrelu, takođe.Možda brojevi ne bi padali na um sada da nije Gitarinog Proricanja, ali opet mislila je onjima i prije. Bile su urezane u njen mozak kao kiselinom. Prostora za preko dve stotinePrihvaćenih, ali drugo vrelo je bilo zatvoreno još od vremena kojeg se ne seća nijednaživa Aes Sedai, i jedva nešto više od šezdeset ovih soba je bilo zauzeto. Polazničke odajesu takođe imale dva vrela, sa sobama skoro za četiri stotine devojaka, ali jedan od njih je




25

bio davno zatvoren, takođe, a u drugom je bilo manje od stotinu. Pročitala je da su jednom obe Prihvaćene i polaznice bile smeštene po dvoje u jednu sobu. Jednom, poladevojaka koje je upisano u knjigu polaznica bilo je testirano za prsten; jedva će dvadesetsadašnjih polaznica biti dozvoljeno da se testiraju. Kula je bila izgrađena za smeštaj trihiljade sestara, ali samo su četiri stotine i dvadeset tri bile u prebivalištu trenutno; samožda dva puta toliko rasturenim po nacijama.

Brojevi koji su još pekli kao kiselina. Nijedna Aes Seda ne bi to rekla na glas, i nikada sene bi usudila da to kaže gde je sestra može čuti, ali Bela kula je propadala. Bela kula jepropadala, a Poslednja bitka je dolazila.

“Ti previše brineš”, nežno reče Sijuan. “Moj otac je običavao da govori, “Promeni štamožeš ako ono treba promenu, ali nauči da živiš sa onim što ne možeš promeniti”. Samoće ti biti muka, inače. To sam rekla ja, ne moj otac.” Uz još jedan frktaj, preterano se

stresla i omotala ruke oko sebe. “Da li možemo ući unutra, sada? Smrzavam se. Mojasoba je najbliža. Hajde.”

Moiraina klimnu. Kula je učila svoje učenike da žive sa onim što ne mogu promeniti,takođe. Ali neke stvari su bile dovoljno važne da se pokuša, čak i ako si bio siguran danećeš uspeti.

To je bila jedna od njenih lekcija dok je bila dete.

Sobe Prihvaćenih bile su identične, osim u pojedinostima, neznatno šire pozadi nego navratima, sa otvorenim zidnim oplatama tamnog drveta. Ništa od nameštaja nije bilo lepo,

ili trebalo bilo šta što bi sestra tolerisala. Tu je bio mali, četvrtasti tarabonski ćilimizvezen izbledelim plavim i zelenim trakama na Sijuaninom podu, i umivaonik saogledalom u uglu koji je sadržavao opiljen beli vrč koji se nalazio u lavoru za umivanje.Prihvaćene su trebale da se snalaze osim ako se nešto nije stvarno slomilo, a i kada bi seslomilo, bilo bi dobro da imaju dobar razlog zašto. Mali sto, sa tri u kožu obavijeneknjige nagomilane na njemu, i dve stolice sa naslonom kao u lestvi koje su mogle biti izsiromašne farmerske kuće, ali Sijuan je spavala u krevetu sa široko preturenim ćebadima,kao nešto sa moderne rascvetane farme. Mali ormar je upotpunjavao nameštaj. Ništa nijebilo urezano ili ukrašeno na bilo koji način. Kada se Moiraina preselila iz male, skučenesobe polaznice, osećala se kao da se seli u palatu, iako je odaja bila pola veličine bilokoje sobe u odajama u Sunčanoj palati. Najbolje od svega, u tom trenutku, bio je kamin

od ukrašenog sivog kamena. Danas, svaka soba koja ima kamin bi izgledala kao palata,ako bi mogla da stane blizu njega.

Sijuan brzo stavi tri cepanice u kaminski pribor na središte – drvena kutija je bila skoroprazna; sluge su donosile Aes Sedai njihova drva, ali Prihvaćene su morale da same nosesvoje – a onda groknu kada je otkrila da su njeni pokušaji da nanese ugalj odprošlovečernje vatre propali. Bez sumnje u žurbi da dođe do Amirlininih odaja, nije ihprekrila pepelom dovoljno dobro da ih spreči da ne izgore. Bore nabraše njeno čelo natrenutak, i onda Moiraina ponovo oseti ono malo zujanje u uhu kada je svetlost saidarakratko okruživao drugu ženu. Svaka žena koja je mogla da usmerava bi mogla da oseti




26

kako druga usmerava Moć ako je bila dovoljno blizu, ali zujanje u uhu je biloneuobičajeno. Žene koje su provele mnogo vremena zajedno trenirajući ponekad su gaosećale, ali osećaj bi trebao da izbledi nakon određenog vremena. Njen i Sijuanin nikadanije.

Nekada je Moiraina mislila da je to znak kao je njihovo prijateljstvo blisko. Kada sjajugasio, kratke cepanice su veselo gorile.

Moiraina nije rekla ništa, ali Sijuan joj je uputila pogled kao da joj je prigovorila. “Bilomi je prehladno da bi čekala, Moiraina”, reče ona braneći se. “Osim toga, moraš se setitiAkarinine lekcije pre dve sedmice. “Morate poznavati pravila do slovca”,, citirala je, “iživeti sa njima pre nego što spoznate koja pravila možete prekršiti i kada”. To tačnogovori da ponekad možeš prekršiti pravila.”

Akarin, vitka Smeđa sa brzim pogledom koji je mogao uhvatiti nekoga ko je ne prati,predavala je o tome kako je biti Aes Sedai, ne Prihvaćena, ali Moiraina je obuzdavalasvoj jezik. Sijuan nije trebala lekcije da misli na kršenje pravila. Oh, nikada nije prekršilaglavna pravila – nikada nije pokušala da pobegne ili je bila neučtiva prema sestri ili bilošta takve vrste, i nikada ne bi pomislila na krađu – ali imala je naklonost ka nestašlucimaod samog početka. Pa, i Moiraina je, takođe. Mnoge Prihvaćene jesu, bar ponekad, i nekepolaznice, takođe. Priređivanje šala je bio način za opuštanje od napora stalnog učenja sanekoliko slobodnih dana. Prihvaćene nisu imale poslova osim onih potrebnih da održesebe i njihove sobe uredne, osim ako ne bi upale u nevolju, ali očekivalo se od njih darade dobro na svom učenju, teže nego što su polaznice mogle da sanjaju. Nekakav odmor je bio potreban, ili bi pukli kao jaje ispušteno na kamen.

Ništa što su ona i Sijuan uradile nije bilo namerno, naravno. Ispiranje presvlake mrske imPrihvaćene sa svrabohrastom se nije računalo. Elaida je učinila njihovu prvu godinu kaopolaznice bednom, postavljajući standarde za njih koje niko nije mogao da zadovolji, aliopet insistirajući da budu zadovoljeni.

Druga godina, nakon što je dobila šal, bila je gora dok nije otišla iz Kule.

Većina njihovih nestašluka je bila malo više dobroćudna, iako bi i oni najneviniji moglizavrediti brzu kaznu, naročito ako je meta bila Aes Sedai. Njihov najveći trijumf je biopunjenje najveće fontane u Vodenoj bašti sa debelim zelenim pastrmkama jedne noći

prošloga leta. Najveći uglavnom zbog teškoće, a delom i zbog toga što su izbegle da ihpronađu. Nekoliko sestara je uputilo sumnjive poglede ka njima, ali srećom niko nijemogao dokazati da su to one napravile. Srećom, ispitivanje da li su to one uradile jednostavno nije vršeno sa Prihvaćenima. Ubacivanje pastrmki u fontanu možda ne bidovelo do posete sobi Nadzornice polaznica, ali napuštanje zemljišta Kule bez dozvole dabi se one kupile – i još gore, po noći! – verovatno bi. Moiraina se nadala da Sijuan nijesmerala neki nestašluk sa ovom pričom o kršenju pravila. Ona sama je bila umorna; bilesu osuđene da ih uhvate.




27

“Da li ćeš ti prva, ili ću ja?” upitala je. Možda će vežba skrenuti Sijuanine misli odzapadanja u nevolju.

“Ti moraš da više vežbaš. Koncentrisaćemo se na tebe ovoga jutra. I ovog popodneva. Ivečeras.”

Moiraina napravi grimasu, ali to je bila istina. Test za šal se sastojao od stvaranja storazličitih tokova savršeno i u preciznom redu dok je pod ogromnim stresom. I bilo jepotrebno prikazati potpunu mirnoću celo vreme. Tačno šta će taj stres da bude, one nisuznale, osim toga da će pokušaji biti načinjeni da slome njihovu pribranost. Za vežbanje,obezbedile su prepreke jedna za drugu, a Sijuan je bila veoma dobra u njenom zbacivanjuu najgorem mogućem trenutku ili provocirajući njen temperament. Previšetemperamenta, i uopšte ne biste mogli da držite saidar; čak i nakon njenih šest godinarada sa njim, njeno usmeravanje je zahtevalo bar stepen mirnoće. Sijuan bi retko bila

nestaložena, i njena narav je bila uzdržavana sa čeličnim stiskom.

Obuhvaćući Istinski izvor, Moiraina dopusti da je saidar ispuni. Ne toliko koliko bimogla da obuzda, ali dovoljno za vežbu. Usmeravanje je bilo naporan posao, i što si višeMoći usmeravao, teži. Čak se i ta mala količina širila kroz nju, ispunjavajući je radošću iživotom, sa trijumfom. njegovo čudo je bilo blizu mučenja. Kada je prvi put prigrlilasaidar, nije znala da li da jeca ili da se smeje. Odmah je osetila potrebu da povuče više, ipotisnula je nazad. Sva njena čula su bila čistija, oštrija, sa Moći unutar nje. Činilo joj seda skoro može da čuje Sijuanino srce kako kuca. Mogla je da oseti strujanje vatduha kojese kretao o njeno lice i ruke, i boje koje su širile haljinu njene prijateljice su bile mnogo jače, belina vune belja. Mogla je da vidi sićušne pukotine u zidnoj oplati koje ne bi mogla

da vidi a da ne prisloni svoj nos o zid, nedostatak Moći koji ju je totalno oblevao. Bilo jedivno. Osećala se... više živom. Jedan deo nje je želeo da ona drži saidar svakog budnogtrenutka, ali to je bilo striktno zabranjeno. Želja bi mogla odvesti do još više i višecrpljenja, dok eventualno ne bi povukao više nego što bi mogao da upravljaš. I to te iliubijalo, ili sagorevalo sposobnost da usmeravaš iz tebe. Gubljenje ovog... blaženstva...bibilo mnogo gore od smrti.

Sijuan uze jednu od stolica, i sjaj je okruži. Moiraina nije mogla da vidi svetlost oko sebe,naravno. Tkajući štit protiv prisluškivanja oko i unutar sobe, ravno uz zidove i pod itavanicu, Sijuan ga zaveza da ga ne bi održavala. Držanje dva toka odjednom je biloduplo teže nego upravljanje jednim, tri dva puta više nego upravljanje sa dva. Iza toga,

teškoća više nije odgovarala opisu, iako je i to bilo moguće. Pokazala je Moiraini daokrene leđa.

Mršteći se na zaštitu, Moiraina se složi. Bilo bi lako izbeći prepreku ako bi mogla da viditokove koje je Sijuan pripremala za nju. Ali zašto da se čuva prisluškivanja? Neko ko biprislonio uho na vrata ne bi čuo ništa kada bi vrištala punih pluća. Sigurno Sijuan nećeništa učiniti da je natera da vrišti.

Ne. To mora da je prvi deo pokušaja da je uzdrma, time što će je naterati da se premišljaoko toga. Osetila je kako Sijuan upravlja tokovima, Zemljom i Vazduhom, onda Vatrom,




28

Vodom i Duhom, onda Zemljom i Duhom, uvek menjajući. Bez gledanja, nije bilo načinareći da li druga žena stvara tok ili samo pokušava još jednu diverziju. Duboko udišući,koncentrisala se na potpunu mirnoću.

Većina tokova u testiranju su bili veoma složeni, i bili su napravljeni isključivo zatestiranje. Čudno, nijedan nije zahtevao nikakve pokrete, što je dobar deo tokovazahtevao. Pokret nije bio ustvari deo toka, osim ako ga niste činili, tok nije fukcionisao.Verovatno, pokreti su uspostavljali određene staze u vašem umu. Nedostatak pokretačinilo je mogućim da vam neće trebati koriščenje ruku barem u delu testa, a to je zvučalopreteće. Još jedna osobnost je da nijedan od ovih neverovatno zamršenih tokova ustvarinisu ništa radili, i čak nepravilno izvedeni, nisu proizvodili ništa opasno. Ne previšeopasno, u svakom slučaju. To je bila veoma stvarna mogućnost sa dosta tokova. Neki od jednostavnih su se mogli pokazati kao propast, samo malo udaljene. Žene su umirale utestiranju, a očigledno ne od loše izrade toka.

Opet, greška sa prvim mogla bi se završiti poražavajućim udarom groma.

Usmerila je veoma tanke tokove Vazduha, tkajući ih samo onako. Ovo je bio prilično jednostavan tok, ali ne možete forsirati saidar bez obzira koliko male niti. Moć je bila kaoogromna reka, tekući neumoljivo napred; pokušaj da je forsiraš, i bio bi odnesen kaogrančica na reci Erinin. Morao bi koristiti njenu preplavljenu snagu da upravljaš njomkako si ti hteo. U svakom slučaju, veličina nije bila određena, i malo je pretstavljalo imanje posla i buka bi bila manja ako Sijuan uspije da...

“Moiraina, da li misliš da će Crvene moći da se nateraju da ga ostave na miru?”

Moiraina se trznu čak pre nego što je tok koji je pravila eksplodirao kao talambas. Svakasestra je očekivala da se postara za čoveka koji je mogao da usmerava ako se susretne sa jednim, ali Crvene su se koncentrisale na njihovo istrebljivanje. Sijuan je mislila namuško dete. To je objašnjavalo štit. I možda priču o kršenju pravila. Možda Sijuan i nijebila tako sigurna kao što se pretvarala da Tamra neće brinuti ako pričanju o detetuizmeđu sebe. Moiraina pogleda preko svoga ramena.

“Nemoj stajati”, mirno reče Sijuan. Još uvek je usmeravala, ali ne čineći ništa semupravljanja tokovima. “Stvarno trebaš vežbati ako si upetljala taj. Pa, misliš li? OkoCrvenih?”

Ovog puta, tok je proizveo srebrno-plavi disk veličine malog novčića koji se spustio naMoiraininu ispruženu ruku. Oblik nije bio poseban, takođe, što je bila još jednaosobenost, ali diskovi i lopte su bile najlakše. Istkane od Vazduha a opet čvrste kao čelik,osećali su se neznatno hladnim. Otpustila je tok, i “novčić” nestade, ostavljajući samoostatak Moći koji će uskoro da izbledi takođe.

Sledeći tok je bio od složene i beskorisne vrste, zahtevajući svih pet Moći, ali Moiraina jeodgovorila kada ga je tkala. Mogla je da priča i usmerava u isto vreme, nakon svega.Vazduh i Vatra takođe, i još Zemlja. Duh, onda Vazduh još jednom. Tkala je bez




29

zaustavljanja. Iz nekog razloga, nisi mogao držati ove tokove samo jednim delom gotoveduže vreme ili bi se slomili u nešto sasvim drugo. Duh ponovo, onda Vatra i Zemljazajedno. “Imaće dvadeset godina da nauče kako. Ili skoro toliko, u najgorem slučaju. Unajboljem, imaće duže”. Devojke ponekad, retko su počinjale da usmeravaju mlađe oddvanaest ili trinaest godina, ako su rođeni sa iskrom, ali čak i dečaci sa iskrom nisu preosamnaest ili devetnaest, osim ako nisu pokušali da nauče kako, a u nekim ljudima iskrase nije pojavljivala dok nisu bili stari trideset godina. Vazduh opet, a onda Duh I Vodu,sve uredno položeno.

“Osim toga, on će biti Ponovorođeni Zmaj. Čak i Crvene će moći da uvide da on ne možebiti smiren do se ne bude borio u Poslednjoj bitci”“. Surova sudbina, da spasi svet akobude mogao, a onda za nagradu bude odsečen od ovog čuda. Proročanstvo nije bilopoznato po svojoj milosti ništa više nego po popuštanju molitvama. Zemlja ponovo, ondaVatra, a onda još više Vazduha. Stvar je počela da izgleda kao najbeznadniji čvor na

svetu.

“Da li će to biti dovoljno? Čula sam da se neke Crvene ne trude jako da zarobe te jadnemuškarce žive.”

Ona je čula to, takođe, ali bila je to samo glasina. I kršenje Kulinih zakona. Sestra bimogla biti išibana za to, i vrlo verovatno proterana na usamljenu farmu da misli o svomzločinu na neko vreme. To bi trebalo da se broji kao ubistvo, ali sa obzirom šta bi ovimuškarci uradili neobuzdani, mogla je skoro da uvidi zašto nije. Još Duha je spuštenodole, i Zemlja je prolazila korz njega.

Nevidljivi prsti su izgledali kao da idu njenim bokovima do njenog pazuha. Bila ješkakljiva, što je Sijuan dobro znala, ali druga žene bi trebala da se potrudi bolje od toga.Jedva se stresla.

“Kao što mi je neko rekao ne tako davno, živi sa onim što ne možeš promeniti”, suvo jerekla. “Točak vremena tka kako Točak želi, i Ađasi rade ono što rade”“.

Još Vazduha, i Vatre isto, praćene Vodom, Zemljom i Duhom. A onda svih petodjednom.

Svetlosti, kakvo grozno klupko! I još nije završeno.

“Ono šta ja mislim”, poče Sijuan, i vrata se treskom otvoriše, puštajući unutra talasledenog vazduha koji je odnosio svu toplinu vatre. Sa saidarom koji ju je ispunjavao,njenom svestranošću pojačanom, Moiraina se odjednom osetila pokrivenom sa ogrtačemleda od glave do prstiju.

Vrata su takođe pustila unutra Mirelu Berengari, Prihvaćenu iz Altare koja je dobilaprsten u istoj godini kao i one. Maslinaste kože i prelepa, i skoro visoka kao Sijuan,Mirela je bila društvena i takođe živa, sa burnim smislom za humor i temperamentom




30

gorim od Moiraininog kada ga otpusti. Njih dve su otpočele sa vrućim rečima kaopolaznice što ih je oboje dovelo do bičevanja i nekako dovelo prijateljstva.

Oh, ne tako bliskog kao što je bilo Sijuanino i njeno, ali opet prijatelji, jedini razlog zbogkoga nije prasnula na drugu Prihvaćenu zato što je ušla bez kucanja. Ne da bi one čule ida je udarala, sa obzirom na postavljen štit. Ne da je to bilo važno. Postojali su principistvari!

“Koliko dugo pre Poslednje bitke, mislite vi?” upita Mirela, zatvarajući vrata. Pogledala je polu-završen tok ispred Moiraine i štit oko sobe, i kez se pojavi na njenim usnama.“Vežbate za test, vidim ja. Da li si je naterala da vrišti, Sijuan? Mogu pomoći, ako želiš.Znam pouzdan način da je nateram da pišti kao golub uhvaćen u mrežu.”

Moiraina brzo rasturi tok pre nego što je mogao da se raspadne i razmeni zbunjenepoglede sa Sijuan. Kako bi Mirela mogla znati?

“Nisam pištala kao...na način na koji si rekla”, usiljeno je rekla, skupljajući vreme.Većina nestašluka Prihvaćenih je bila usmerena na drugu Prihvaćenu, i Mirelinini brojevisu skoro odgovarale njenim i Sijuaninim. Ta određena je uključivala led u dubini letnevrućine, kada se čak i hlad osećao kao peć. Ali ona nije zvučala uopšte kao golub!

“Kako to misliš, Mirela?” obazrivo upita Sijuan.

“Pa, Aijele, naravno. Šta bi drugo mogla da mislim?”

Moiraina razmeni još jedan pogled sa Sijuan, sa velikom žalošću, ovaj put. Veći brojsestara je tvrdilo da su se razni delovi u Zmajskim proročanstvima odnosili na Aijele.Naravno, isto toliko je govorilo da nisu. Na početku rata, bile su prilično živahnediskusije oko ove stvari. Bile bi nazvane derajućim prepirkama da žene koje suučestvovale nisu bile Aes Sedai. Ali sa onim što su one znale sada, sve to je biloiskliznuto iz Moirainine glave, i očigledno iz Sijuanine, takođe. Zadržavanje njihovogznanja tajnim će zahtevati trajnu opreznost.

“Vas dve imate tajnu, zar ne?” reče Mirela. “Ne znam nikoga ko bi imao tajne kao vasdve. Pa nemojte misliti da ću pitati, zato što neću.” Sudeći po njenom izrazu, umiurće ježelela da pita.

“Nije naše da kažemo”, odgovori Sijuan, i Moirainine obrve se dignuše pre nego što jemogla da kontroliše svoje lice. Šta je Sijuan smerala? Da li je pokušavala da igra DaesDae”mar? Moiraina je naučila da je nauči kako je Igra Kuća funkcionisala. U Kairhijenu,čak su sluge i farmeri znali kako da manevrišu za prednost i odbiju druge od njihovihsopstvenih planova i tajni. U Kairhijenu, plemići i njima slični su živeli po DaesDae”mar, čak više nego bilo gde drugdje, a Igra je igrana svugde, čak i u zemljama gdesu svi to poricali. Za sve Moirainine pokušaje, ipak, Sijuan nikad nije pokazala mnogolakoće. Bila je jednostavno previše poštena. “Ali možeš mi pomoći sa Moirainom”, žena




31

je nastavila, još više iznenadno. Njihova vežba je uvek bila sa njih dve. “Ona je upoznalamoje trikove previše dobro do sada.”

Smešeći se, Mirela veselo protrlja ruke zajedno i sede u drugu stolicu, svetlost Moćipojavljujući se oko nje.

Mrgodno, Moiraina okrenu svoja leđa ponovo i napravi drugi tok, ali Sijuan reče, “Odpočetka, Moiraina. Ti znaš bolje. Moraš da imaš red pričvršćen u svojoj glavi takočvrstog da ga ništa ne može uzdrmati.”

Uz mal uzdah, Moiraina proizvede srebrno-plavi novčić od Vazduha još jednom, i ondanastavi dalje.

Sijuan je bila u pravu, na neki način, što se tiče znanja o Sijuaninim trikovima. Sijuan jevolela da koristi golicanje u najgore mogućem momentu, iznenadne udare na neprijatnamesta, sramotne poljupce, i iznenadne zvukove baš ispred njenog uha. To i pričanjenajšokantnijih stvari koje bi mogla da smisli, a ona je imala živu maštu čak posle radasestara na njenom jeziku. Znanje o trikovima druge žene nije činilo ništa lakšimzadržavanje potpune mirnoće, ipak. Morala je da počne dva puta iznova zbog Sijuan.Mirela je bila gora. Ona je volela led. Led je bilo lako napraviti, stvar korištenja Vode iVatre da ih izvuče iz vazduha. Ali Moiraina bi volela da vidi kako Mirela uspeva da gamaterijalizuje unutar njene haljine, na najgorim mestima. Mirela je takođe usmeravalatokove da napravi prepredeno štipanje i oštre udare kao da je Moiraina bila udarenabičem, a ponekad i čvrst udarac preko njene zadnjice kao udar kaiša. Bili su to pravi udarii štipanje; modrice koje su ostavljali bile su prave, takođe. Jednom, Mirela je podigla

nogu sa zemlje sa niskom Vazduha – bila je sigurna de je to dečija kecelja; Sijuan nikadanije uradila ništa ovako – i polako okrenula njenu glavu na dole i stopala usmerena katavanici tako da su njene suknje pale preko njene glave. Sa srcem koje je skoro divljeudaralo, odgurala je suknje gore ispred njenog lica sa svojim rukama. Nije to bilačednost; morala je da nastavi da tka. Mogli ste da držite tok a da ga ne vidite, ali nistemogli tkati, i ako ovaj naročiti snop pet Moći propadne, dodaće joj bolan šok, kao da jetukla svoja stopala preko tepiha i onda dodirnula komad čelika, samo tri puta gore iosećano ponovo ispočetka. Uspela je da završi taj uspešno, ali sve u svemu, Mirela joj jeprekinula koncentraciju četiri puta.

Osetila je rastuću razdražljivost oko toga, ali zbog sebe, ne Mirele. Jedna stvar oko koje

se svaka Prihvaćena slagala je bila ta da šta god ti sestre radile u testu će biti gore negobilo šta čega bi se tvoji prijatelji setili. I ako su oni bili tvoji prijatelji, uradiće ono najgorečega mogu da se sete, dok god te to nije povređivalo, da ti pomognu da se pripremiš.Svetlosti, ako su Mirela i Sijuan uspeli da je nateraju da padne šest puta u tako kratkovreme, kakve nade je imala u stvarnom testu? Ali nastavila je dalje uz nepopustljivuodlučnost. Proći će, i to iz prvog pokušaja. Hoće!

Pravila je drugi tok, ali opet kada su se vrata otvorila još jednom, a ona pustila da joj toknestane, protiv volje je pustila i saidar zajedno. Uvek je bilo ustezanja u njegovom




32

puštanju. Život je izgledao kao da nestaje zajedno sa Moći, svet postaje sivilo. Ali ne biimala vremena da završi u svakom slučaju pre njenih časova polaznicama.

Prihvaćenima nisu bili dozvoljeni časovnici, koji su bili preskupi za većinu da priušte usvakom slučaju, i gong koji je oglašavao čas nisu uvek bili glasni unutar Kule, tako da jebilo najbolje ako bi razvili oštrouman smisao za vreme. Prihvaćenim nije bilo dozvoljenoda zakasne ništa više nego što je to bilo polaznicama.

Žena koja je stajala držeći vrata otvorenim nije bila prijatelj. Viša od Sijuan, Tarna Fejr jebila sa severa Altare, blizu Andora, ali njena bleda žuta kosa nije bila njena jedina razlikaod Mirele. Prihvaćenim nije bilo dozvoljeno da budu nabusite, ali opet jedan pogled u tehladne plave oči govorio je da je bila. Nije posedovala nikakav smisao za humor, takođe,i onoliko koliko je bilo ko znao, nikada nije načinila šalu na nekome. Tarna je dobilaprsten godinu pre Sijuan i Moiraine, nakon devet godina kao polaznica, i imala je malo

prijatelja kao polaznica i nekoliko sada. Izgleda da nije primećivala oskudicu. Veomadrugačija žena od Mirele.

“Trebala sam da očekujem da ću naći vas dve zajedno”, hladno je rekla. Nikada nijeizgledalo kao da ima vreline u njoj. “Ne mogu da razumem zašto se vas dve preselite uistu sobu. Da li se ti to pridružuješ Sijuaninom zatvorenom društvu, Mirela?” Sve rečenokao usputna stvar, ali opet Mireline oči počeše da blešte. Sjaj j nestao od Sijuan, aliMirela je još držala Moć.

Moiraina se nadala da nije bila dovoljno nepromišljena da je koristi.

“Odlazi, Tarna”, Sijuan reče uz brz gest otpuštanja. “Zauzete smo. I zatvori vrata.” Tarnase nije pomerila.

“Moram da požurim da stignem na moj čas polaznica”, Moiraina reče Sijuan. Tarnu jeignorisala.

“Samo uče kako da naprave loptu od vatre, i ako ja nisam ovde, jedna od njih je sigurnada će svejedno pokušati.” Polaznicama je bilo zabranjeno da usmeravaju ili čak prigrleIzvor bez sestre ili jedne Prihvaćene da gledaju preko njihovih ramena, ali one su tosvejedno činile, čim im se pruži polušansa. Nove devojke nikad nisu verovale da jeopasnost uključena, dok su starije bile uvek sigurne da znaju kako da izbegnu ove

opasnosti.

“Polaznicama je dat slobodan dan”, rekla je Tarna “tako da nema časova danas.” To što je bila otpuštena i ignorisana nije je nimalo brinulo. Ništa nije. Bez sumnje će Tarna proćiza šal iz njenog prvog pokušaja sa lakoćom. “Prihvaćene su pozvane u Ovalnu Dvoranupredavanja. Amirlin će da nam se obrati. Još jednu stvar treba da znate. Gitara Moroso jeumrla samo pre nekoliko sati.”

Svetlost koja je okruživala Mirelu ugasi se. “Znači to je tajna koju ste čuvale!” uzviknula je. Njene oči su sijale toplije nego što su kod Tarne.




33

“Rekla sam ti da nije naše da je kažemo”, Sijuan odgovori. Aes Sedai odgovor, akouopšte postoji takav. Bilo je dovoljno da Mirela klimne u znak slaganja, koliko god protivvolje. I to klimanje je bilo protiv volje. Njene oči nisu izgubile vrelinu. Moiraina jeočekivala da bi ona i Sijuan mogle uskoro da imaju iznenadne sukobe sa ledom.

Još uvek držeći otvorena vrata – da li je žena bila otporna na hladnoću, kao sestra? –Tarna je proučavala Moirainu, a onda Sijuan. “Tako je; vas dve ste trebali biti prisutne.Šta se dogodilo? Sve što smo mi ostali čuli je da je ona umrla.”

“Davala sam joj šolju čaja kada se zadihala i pala mrtva u moje naruč je”, odgovoriMoiraina. A to je bio čak bolji Aes Sedai odgovor nego Sijuanin, svaka reč istinita dok jeizbegavala celu istinu.

Na njeno iznenađenje, izraz tuge pređe preko Tarninog lica. Bio je brz, ali bio je tamo.Tarna nikada nije pokazivala osećanja. Bila je isklesana iz kamena. “Gitara Sedai je bilamoćna žena”, promrmljala je. “Jako će nam nedostajati.”

“Zašto će nam se Amirlin obratiti?” upita Moiraina. Očigledno je Gitarina smrt bila već objavljena, i po običaju, njena sahrana će da bude sutra, tako da nije bilo potrebe da se tonajavi. Sigurno Tamra nije mislila da kaže Prihvaćenim o Proricanju?

“Ne znam.” Tarna odgovori, sva u hladnoći još jednom. “Ali ne bi trebala da stojim ovdei pričam. Svima ostalima je rečeno da napuste doručak odmah. Ako potrčimo, moždastignemo pre nego što Amirlin dođe.”

Od Prihvaćenih se zahtevalo da zadrže određenu količinu dostojanstva, spremanje za dankada dođu do šala. Oni sigurno nikad ne bi trebalo da trče osim ako im to nije bilonaređeno.

Ali trčali jesu, Tarna isto tako jako kao i one, dižući njihove suknje do koljena iignorišući preneražene poglede livrejisanih slugu u hodnicima. Aes Sedai nisu puštale daih Amirlin Tron čeka. Prihvaćene nisu nikad čak pomišljale na to.

Ovalna Dvorana predavanja, sa svojom širokom spiralno izrezbarenm krunom ispodblago svodne tavanice obojene u nebesa i bele oblake, bila je retko korištena. Moiraina iostali su bili zadnje Prihvaćene koje su došle, ali opet redovi poliranih drvenih klupa su

bili manje od četvrtine popunjeni. Čavrljanje glasova, Prihvaćene koje su nagoveštavalezašto će im se Amirlin obratiti, izgledale su kao da naglašavaju koliko ih je malo biloporedeći sa onim što je ta odaja bila izgrađena da primi. Moiraina izbaci male brojevečvrsto iz svoje glave. Možda, ako sestre... Ne. Neće imati turobne misli.

Sva sreća, podijum na čelu dvorane bio je još uvek prazan. Ona i Sijuan su pronašlemesta iza gomile, i Tarna sede pored njih, ali jasno ne sa njima. Žena je nosilaravnodušnost kao ogrtač. Mirela, još uvek u napadu ljutine zbog toga što joj nije rečenoza Gitaru, otšunjala se okolo na drugi kraj reda. Pola žena u sobi su izgleda pri čale, sve jedna preko druge. Bilo je skoro nemoguće razaznati šta je bilo ko određeno govorio, a




34

ono što je mala Moiraina čula bila je potpuna glupost. Sve one da budu testirane za šal?Odmah? Aledrin mora da ima moždanu groznicu da bi izbacivala takvo trabunjanje. Pa,bila je uzbuđena. Brendas je bila čak i gora. Normalno razborita, tvrdila je da ćemo svibiti poslani kući, jer je Gitara Prorokovala kraj Bele kule, ili možda sveta, pre nego što jeumrla. Verovatno će do podne biti desetine priča oko toga što je Gitara imala Proricanjeako već nema mnogo više od toga sada – glasine su rasle u odajama Prihvaćenih kao ružeu stakleniku – ali Moiraina još uvek nije volela da čuje jednu. Da bi čuvale svoju tajnu,moraće da vrti istinu kao čigru, bar u toku nekoliko sledećih dana. Nadala se da je navisini zadatka.

“Da li neko zna bilo šta”, Sijuan upita Prihvaćenu pored nje, suvonjavu, veoma tamnuženu sa ravnom crnom kosom koja je visila do njenog struka i razasutim crnimtetovažama na njenim rukama, “ili je to sve samo vetar?”

Zamaila je trezveno pogleda na trenutak pre nego što je rekla, “Vetar, mislim.” Zamaila je uvek imala vremena. Što se toga tiče, uvek je bila razborita i misaona. Vrlo verovatno,ona će izabrati Smeđi kada bude udignuta. Ili možda Beli.

Ona je bila retka pojava u Kuli, jedna od Morskog naroda, Athan”an Miere. Bile su samočetiri Aes Sedai iz Morskog naroda, sve Smeđe, i dve od njih su bile stare skoro koliko jei Gitara bila. Athan”an Miere devojke nikada nisu dolazile u Kulu osim ako nisupokazale iskru ili uspele da počnu da uče na svoju ruku. U bilo kom slučaju, delegacijaMorskog naroda je dovodila devojku, a onda odlazile čim pre su mogle. Athan”an Mierenisu voleli da budu veoma daleko od slane vode, a najbliže more Tar Valonu ležalo ječetiri stotine liga na jugu.

Zemaila, ipak, izgledala je kao da želi da zaboravi svoje poreklo. Bar, nikad nije htela dariča o Morskom narodu osim ako ne bi bila pritisnuta od strane Aes Sedai. A bila jemarljiva, svrsishodno fokusirana na dobijanje šala od njenog prvog dana, ili je takoMoiraina čula, iako nije bila brza u učenju. Ne sporija od većine, jednostavno ne brza.Bila je Prihvaćena osam godina, sada, i dest godina polaznica pre toga, i Moiraina ju jevidela kako pretura tok iznova i iznova pre nego što ga odjednom sastavi tako savršenoda se zapitate zašto nije uspela pre. Ali opet, svako je napredovao svojim korakom, i Kulanikad nije gurala jače nego što bi vi mogli ići.

Visoka Prihvaćena u redu ispred njih, Ajsling Nun, okrenula se. Skoro je skakala na klupi

od uzbuđenja. “To je zbog Proricanja, kažem ja. Ja kažem da je Gitara imala Proricanjepre nego što je umrla, i Amirlin će da nam kaže šta je ono bilo. Vas dve ste imale službuovog jutra, za ne? Bili ste sa njom kada je umrla. Šta je rekla?”

Sijuan se ukruti, i Moiraina otvori svoja usta da slaže, ali ju Tarna spasi. “Moiraina mi jerekla da Gitara nije imala Proricanje, Ajsling. Otkrićemo šta Amirlin hoće da nam kažekada stigne.” Njen glas je bio hladan, kao i uvek, ali ne šupalj. Ajslin svejedno besnopocrveni.




35

Ona je bila još jedna retkost u Kuli, jedna od Tuata”ana, Krpari. Tuata”ani su živeli ubleštavo obojenim kolima, putujući od sela do sela, i kao Morski narod, nisu želelinikakve samonaučene divljakuše među njima. Ako bi skupina otkrila da iskra izlazi iz jedne od devojaka, okrenuli bi svoj niz kola i krenule ka Tar Valonu onoliko brzo kolikobi se konji mogli kretati. Verin, debela Smeđa koja je bila čak niža od Moiraine, rekla jeda krparske devojke nikada nisu pokušale da pronađu način da usmeravaju na svoju ruku,da nisu želeli da usmeravaju ili postanu Aes Sedai. To mora da je tako, kada je to Verinrekla, ali opet Ajsling se prijavila sa isto tako odlučnosti kao Zamaila, i sa više uspeha.Dobila je prsten nakon pet godina, iste godine kao i Moiraina i Sijuan, i Moiraina jemislila a bi mogla biti testirana za šal za još jednu godinu, možda manje.

Jedna od vrata na kraju podija se otvoriše, i Tamra kliznu iza njih, još uvek u plavojhaljini koju je nosila noć ranije, Amirlininom ešarpom prebačenoj preko njenog vrata.

Moiraina je bila jedna od prvih koje su je ugledale, prva koja je ustala, ali za trenutak susvi bili na njihovim nogama i tihi. Bilo je čudno videti Amirlin samu. Uvek kada jeTamra bila viđena u hodnicima, bila bi praćena sa bar nekoliko Aes Sedai, da li običnimsestrama koje su prestavljale molbe, ili Sestrama iz Dvorane kule koje su raspravljale onekim stvarima koje su bile pred Dvoranom. Izgledala je zamorno, Moiraini. Oh, njenaleđa su bila uspravljena, i njen izraz je govorio da bi mogla proći kroza zid ako bi toimala na umu, ali nešto oko njenih očiju govorio je o zamoru koji je imao malo šta sanedostatkom sna.

“U zahvalnost za nastavljenu sigurnost Tar Valona”, rekla je, glasom koji je lako dopiraodo sviju, “Odlučila sam u ime Kula da dam milostinju od jedne stotine kruna u zlatu

svakoj ženi u gradu koja je nosila dete između dana kada su prvi vojnici došli i dana kadase pretnja okončala. To se objavljuje na ulicama dok ja ovo govorim.”

Svi su znali bolje nego da načine zvuk dok Amirlin govori, ali opet to je donelo nekolikošapata, uključujući jedan od Sijuan. Ustvari, njen je bio nešto više groktaj.

Nikada nije videla deset zlatnih kruna na jednom mestu, sigurno manje stotinu. Stotinu bikupilo veoma veliku farmu, ili ko bi znao koliko ribarskih brodova.

Ignorišući prelom u posedništvu, Tamra je nastavila bez pauze. “Kao što neki od vas već znaju, vojska je uvek praćena pratiocima logora, ponekad sa više pratioca logora nego

vojnika. Mnogi od njih su zanatlije koje vojska treba, streličari i oružari, kovači ipotkivači, i kolari, ali među njima su i žene vojnika i druge žene. Pošto je vojskaomogućila štit Tar Valonu, odlučila sam da ovu milostinju proširim i na ove ženetakođe.”

Moiraina je shvatila da grize svoj donju usnu, i natera se da prestane. Bila je to navikakoju je pokušavala da slomi. Sigurno nije bilo svrhe da pustiš svima koji te vide da znajuda besno misliš. Bar su sada znale šta to Tamra traži.




36

Mora da veruje da će muško dete biti rođeno uskoro. Ali zašto bi pod Svetlom reklaPrihvaćenima?

“Ta pretnja se može nastaviti na neko vreme”, reče Tamra, “Iako imam izveštaje ovog jutra da se Aijeli možda povlače, ali opet situacija se pokazuje dovoljno bezbednom da sepočne skupljanje imena, bar u logorima najbližim gradu. Da bi bili fer prema ovimženama, moramo početi što pre možemo, pre nego što bilo koja od njih ode. Neke hoće,ako Aijeli stvarno odlaze. Mnogi od vojnika će pratiti Aijele i uskoro će im se pridružitipratioci logora, a ostali vojnici će se vratiti svojim kućama. Nijedna sestra se još nijevratila u Kulu, pa vas sve šaljem da počnete uzimati imena. Pošto će, neizbežno, nekežene otići pre nego što ih nađete, vi ćete takođe pitati o tim koje su rodile, a ne mogu bitipronađene. Zapišite sve što vam može pomoći da ih locirate. Ko je otac, iz kojeg grada ilisela, koje zemlje, sve. Svaka od vas će biti ispraćena sa četiri Kulina stražara da bi seosigurali da vam niko ne pravi probleme.”

Moiraina se skoro ugušila pokušavajući da ostane tiha. Zapanjeni uzdasi su se dizali odžena manje uspešnih od nje. Bilo je dovoljno retko to što je Prihvaćenim omogućeno daizađu iz grada, ali bez sestre? Za to se još nikad nije čulo!

Uz malen, popuštajući osmeh, Tamra se zaustavila da dopusti da se red ponovo uspostavi.Očigledno je znala da ih je uzdrmala iz njihove dovitljivosti. Ona je očigledno čula neštošto Moiraina nije uhvatila. Kako je tišina ponovo pala, Amirlin reče, “Ako čujem da jeneko koristio Moć da se odbrani, Alana, taj neko će veoma slabo sedeti posle poseteNadzornici polaznica.”

Nekoliko Prihvaćenih je još uvek bilo dovoljno nestaloženo da se nasmeje, a jedna ili dvesu se smejale naglas. Alana je bila stidljiva devojka u srcu, ali čvrsto se trudila da budevatrena. Govorila je svakome ko bi hteo da sluša da je želela da pripadne Zelenom,Bojnom ađahu, i da ima desetine Zaštitnika. Samo su Zelene vezale više od jednogZaštitnika. Niko nije imao tako mnogo Zaštitnika, naravno, ali to je bila Alana, uvekpreuveličavajući.

Tamra pljusnu dlan jedan od drugi, utišavajući kikotače i slične smejače udarom.Postojale su granice njenog popuštanja. “Svi ćete se dobro paziti, i slušati vojnike kojivas prate.” Nije bilo smeha, sada. Njen glas je bio čvrst. Amirlin Tron nije podnosilanikakve gluposti od vladara; sigurno neće od Prihvaćenih. “Aijeli nisu jedina opasnost

izvan zidova Tar Valona. Neki mogu da misle da ste Aes Sedai, i vi im možet to dopustitisve dok ne budete dovoljno budalasti da tvrdite da jeste.” To je produbilo tišinu; tvrdnjada ste Aes Sedai kada to niste kršilo je zakon Kule koji je bio strogo pridržavan, čak iprotiv žena koje nisu bile upoznate sa Kulom. “Ali biće grubijana koji će videti samomlado žensko lice. Lak plen, možda će misliti, da nije vaše pratnje. Bolje je otklonitiiskušenje i izbegavati problem svejedno. I ne zaboravite da ima Dece Svetla u vojsci. Beliplašt će razaznati haljinu Prihvaćene kada je vidi, i ako bi mogao bezbedno da ispalistrelu kroz njena leđa, zadovoljiće ga isto toliko kao da je ona Aes Sedai.”




37

Izgledalo je jedva moguće da bi soba mogla da bude još tiša, ali opet jeste. Moiraina jemislila kako može da čuje ljude kako dišu; samo što je izgledalo kao da niko ne diše.Kada bi Aes Sedai otišla u svet i nestala, kao što se ponekad događalo, prva misao bila jeuvek Beli plaštovi. Deca su zvala Aes Sedai Prijateljima Mraka i tvrdili da je dodirivanjeJedne moći svetogrđe kažnjivo smrću, kazna koju su svi oni bili spremni da izvrše. Nikonije mogao da razume zašto su oni došli da brane Tar Valon. Niko među Prihvaćenima,napokon.

Amirlin je polako prelazila očima preko redova. Napokon je klimnula, zadovoljna što senjeno upozorenje usadilo. “Konji su osedlani za vas u Zapadnoj štali. Biće hrane za poladana u bisagama, i sve ostalo što će vam trebati. Sada, vratite se u vaše sobe, obucitedebele cipele, i uzmite svoje ogrtače. Biće dugačak dan za vas, i hladan. Idite saSvetlom.” Bio je to otpuštaj, i ponudile su naklone skoro kao jedna, ali kako su počele dase kreću ka vratima koja su vodila u hodnik, dodala je, kao da joj je to tek palo na pamet,

“Oh, da.” Reči su sve trznule na zastoj. “Kada unesete ženino ime, takođe upišitenahočino ime i pol, dan kada je on ili ona rođen, i gde tačno. Kulini zapisi moraju bitipotpuni u ovoj stvari. Možete ići.” Baš kao da je ono što je ostavila za zadnje nekanevažna stvar. To je bilo kako su Aes Sedai krile stvari sa jasnog vidika. Neki su govorilida su Aes Sedai izmislile Igru Kuća.

Moiraina nije mogla a da ne razmeni uzbudljive poglede sa Sijuan. Sijuan je mrzelaapsolutno bilo šta što je zaudaralo na pisarski posao, ali imala je širok kez. Pomoći će dase pronađe Ponovorođeni Zmaj. Samo njegovo ime, naravno, i ime njegove majke, ali to je bilo onoliko blizu avanturi koliko bi Prihvaćena mogla usuditi da se nada.




38

Poglavlje 4

Napuštanje Kule

Moirainina soba se nije mnogo razlikovala od Sijuanine. Njen mali četvrtasti sto, na komsu ležale četiri knjige, i dve stolice pravih naslona i bez jastučića mogle su da dođu iz isteseoske kuće kao i Sijuanine. Krevet joj je bio uži, a ilijanski tepih okrugao i išarancvećem, i zakrpljen na nekoliko mesta, dok je na njenom umivaoniku stajao lavor—koji je nekad u prošlosti primio udarac. Ogledalo je bilo naprslo u jednom uglu.

Osim toga, to je mogla biti ista soba. Nije se mučila da zapali vatru. Naslagala je ugaljpažljivije od Sijuan, ali nije bilo vremena čak ni da se ublaži hladnoća sobe.

Posežući u zadnji deo svog ormana, malčice većeg od Sijuaninog, ali isto toliko jednostavnog, izvadila je par jakih cipela na koje je prevrnula očima. Ružne stvari,napravljene od kože koja je bila mnogo deblja nego ona na njenim papučama. Uzicamase moglo popravljati sedlo. Ali će joj u cipelama noge ostati suve u snegu, a u papučamaneće. Dodajući par vunenih čarapa, sela je na ivicu svog nenameštenog kreveta da ihnavuče preko onih koje je već nosila. Na trenutak je razmišljala i o oblačenju drugepotkošulje.

Koliko god bilo hladno u Kuli, biće hladnije tamo gde je išla. Ali je vremena bilo malo. Aosim toga, nije htela da skine haljinu na tom ledenom vazduhu. Sigurno će zapisivanjeimena biti rađeno u nekakvom zaklonu, sa vatrom ili mangalima za toplotu. Naravno da

će biti tako. Većina ljudi u logorima će ih verovatno uzeti za sestre, baš kao što je Tamramislila.

Sledeći je iz ormana izašao uski, napravljeni kožni pojas sa srebrnom kopčom i jednostavne kanije u kojima je bio tanki bodež sa srebrnom drškom, sečiva malo dužegod njene šake. To nije nosila od kad je stigla u Kulu, i u početku se osećala nelagodno što joj je visilo za pojasom. Možda joj je bilo zabranjeno da koristi Moć da bi se odbranila,ali će i bodež lepo poslužiti, ako bude potrebe. Prebacujući pojasnu torbicu sa pojasa odbele kože koji je položila na krevet, zamislila se na trenutak. Bilo je to lepo i krasno što jeTamra rekla da će ih sve što im treba čekati, ali osloniti se na nekog drugog, čak i na




39

Amirlin Tron, da obezbedi sve ne bi bilo pametno. Ćušnula je svoj češalj od slonovače ičetku za kosu sa drškom od slonovače u kožnu vrećicu. Ma koliko bila hitna potreba dase imena sakupe, sumnjala je da će bilo koja Prihvaćena koja dopusti sebi da budeneuredna duže vreme izbeći u najboljem slučaju oštre reči. Njene dobre rukavice za jahanje, od tamnoplave kože sa samo mrvicom veza pozadi, takođe, i još mala oprema zašivenje u izrezbarenoj kutiji od crnodrveta, klupko jake vunice, dva para rezervnih čarapau slučaju da se one koje je nosila pokvase, nekoliko maramica različitih veličina, i gomiladrugih stvarčisa koje bi mogle biti korisne, uključujući mali nož koji se presavijao, zaoštrenje pera za pisanje, u slučaju da im zatrebaju. Sestre nikada ne bi morale da trpetakve nepogodnosti, ali one nisu bile sestre.

Prebacivši torbu preko jednog ramena, uzela je svoj ogrtač, sa trakom na porubu i još jednom kojom je bila oivičena kapuljača, i izjurila baš na vreme da vidi Meidani iBrendas kako idu jureći kroz ulaz koji je vodio na galeriju, dok su se za njima viorili

ogrtači. Sijuan je nestrpljivo čekala, takođe sa torbom na ramenu, ispod ogrtača, plavihočiju iskričavih od uzbuđenja. Ona nije bila jedina koja je bila uhvaćena u trenutku.

Na drugoj strani galerije, Katerina Alrudin iskočila je iz svoje sobe, iz sveg glasazahtevajući da joj Karlinja vrati njen pribor za šivenje, onda otrčala nazad ne čekajući naodgovor.

“Alana, Pritala, može li jedna od vas da mi pozajmi par čistih čarapa?” uzviknuo je nekoodozdo.

“Pozajmila sam ti par juče, Edesina”, čuo se odgovor odozgo.

Vrata su lupala kroz hodnik dok su žene trčale napolje da viknu za Temailom iliDesanrom, Koladarom ili Atuan ili tuce drugih da vrate ovu ili onu posuđenu stvar ilipozajme nešto. Da je sestra bila prisutna, kakofonija bi ih sve ubacila u kotliće sa supomdo vrata, na vatri.

“Šta te je zadržalo, Moiraina?” rekla je Sijuan zadihano. “Hajde pre nego što nas ostave.”Nametnula je hitar korak, kao da je stvarno očekivala da Straža ode ako one ne požure.To nije bilo moguće, naravno, ali Moiraina nije odugovlačila. Nije htela da se vuče kadima priliku da napusti grad. Naročito ne kad ima ovakvu priliku.

Napolju, sunce je još uvek bilo dosta daleko od pola puta do podnevnog zenita. Sve debljitamnosivi oblaci valjali su se preko neba. Možda će danas biti još snega. To neće nimaloolakšati zadatak. Hodanje je bilo lako, pošto je široka, pošljunčena staza kroz drveće koja je vodila do Zapadne štale, iza krila Kule u kojoj su bile odaje Prihvaćenih, bila očišćena.Ne da bi se olakšalo Prihvaćenima, naravno; većina sestara je držala konje u Zapadnojštali, i radnici su lopatom čistili tu stazu dva ili tri puta dnevno ako je bilo potrebno.

Samu štalu činila su tri široka sprata od sivog kamena, veća od glavnih štala u Sunčevojpalati, široko, kamenjem popločano dvorište ispred staja bilo je skoro napunjenogomilom konjušara i osedlanih konja i Stražara Kule sa šlemovima koji su nosili grudne




40

oklope od sivog čelika preko skoro crnih kaputa i jednako tamne ogrtače sa belom suzomPlamena Tar Valona. Kratki kaputi sa sedam traka preko oklopa označavali su stegonošei jednog oficira. Brendas i Meidani pele su se u svoja sedla, a pola tuceta drugihPrihvaćenih, u ogrtačima i sa kapuljačama, u dukačkom redu, već su jahale prema KapijiZalazećeg Sunca okružene svojim Stražarima. Na trenutak, Moiraina je osećalarazdraženost zbog toga što je tako mnogo prestiglo nju i Sijuan do dole. Zar ništa nisuspakovale, da bi bile toliko brze? Ali one nisu znale šta su stvarno tražile. To joj je opetpodiglo raspoloženje.

Gurajući se kroz gomilu, našla je svoju belu kobilu, čije je uzde držala žgoljava i visokakonjušarka, sa neodobravajućim izrazom na uskom licu. Verovatno se mrštila naPrihvaćenu koja ima sopstvenog konja. Malo ih je imalo—većina nije mogla da priuštidržanje konja, a pored toga, prilike da se jaše bilo gde izvan Kule bile su retke—ali jeMoiraina kupila Strelu da proslavi dobijanje prstena. Čin razmetanja za koji je sumnjala

da joj je skoro zaradio odlazak u Mereaninu radnu sobu. Nije se kajala zbog kupovine,čak i tako. Kobila nije bila visoka, pošto je mrzela da izgleda kao dete, što jeste bio slučajna visokim životinjama, ali je Strela mogla da nastavi da trči dugo pošto se veći konjizmori. Brz konj je bio dobar, ali izdržljivi konj bio je bolji. Strela je bila oba.

I mogla je da preskače ograde koje bi malo drugih konja makar i pokušalo. Saznavanjetoga joj je obezbedilo posetu Nadzornice polaznica. Sestre su mračno gledale naPrihvaćene koje rizikuju da slome vrat. Veoma mračno.

Konjušarka je pokušala da joj doda uzde, ali je ona okačila torbu o visoku jabuku nasedlu za remen, a onda otkopčala poklopce bisaga. U jednoj je bio paket umotan u krpu

koja je pokazivala da sadrži pola vekne crnog hleba, suve kajsije u nauljenom papiru iveliki komad bledožutog sira. Više nego što je mogla ona sama da pojede, ali su neke oddrugih imale veće apetite. Druga je bila izbočena zbog uglačanog drvenog stola za krilo,uz debeli snop dobrog papira i dva dobra pera sa čeličnim vrhom.

Nije bilo potrebe za nožem za pera, pomislila je žalosno, pažljivo držeći lice glatkim.Nije nameravala da dopusti da je konjušarka vidi zbunjenu. Bar je bila spremna.

Mali sto je takođe sadržao i čvrsto zapušenu bočicu mastila od teškog stakla. Naneskriveno zabavljanje konjušarke, proverila je da li je zaista čvrsto zapušena. Pa, žena jemogla da se kikoće koliko hoće, ne trudeći se da to sakrije iza ruke, ali ona neće morati

da se bori sa neredom ako mastilo iscuri preko svega.

Ponekad je Moiraina mislila da je šteta što sluge nisu videle Prihvaćene kako su ih videlepolaznice.

Konjušarka je napravila podrugljiv naklon kada je konačno uzela uzde, i savila se daponudi lopovske za uzjahivanje, još jedan ismevajući pokret, ali je sa prezirom odbilapomoć. Stavljajući svoje uske rukavice za jahanje, lako se bacila u sedlo. Nek se ženakikoće tome. Stavili su je na njenog prvog ponija—na uzici, za svaki slučaj—čim je biladovoljno stara da hoda a da je niko ne drži za ruku, a pravog konja su joj dali kada je




41

imala deset godina. Nažalost, haljine Prihvaćenih nisu imale suknje podeljene za jahanje,i potreba guranja suknji dole, bezuspešno pokušavajući da prekrije noge, nešto jepokvarila dostojanstvo tog trenutka. Primetila je neke Stražare kako gledaju u njene nogeu čarapama, gole skoro do kolena, i jako pocrvenela. Pokušavajući da ne obraća pažnjuna muškarce, potražila je Sijuan.

Htela je da Sijuan kupi konja za proslavu, takođe, i sada je želela da nije dopustila Sijuanda je odgovori od toga. Sijuan je bila potrebna sva vežba koju je mogla da ima.Uspentrala se na svog konja, zdepastog sivog uškopljenika, tako nesigurno da je životinjamirnog izgleda okrenula glavu da bi je zaprepašćeno pogledala. Skoro je palapokušavajući da stavi drugo stopalo u uzengiju. Učinivši to, zgrabila je uzde tako čvrstoda su joj se tamnosive rukavice zategle preko zglobova, dok joj je na licu bio mračanizraz, kao da je spremna na težak ispit na kom bi mogla da padne. Za nju, to je i bilo.Sijuan je mogla da jaše; samo je bila veoma loša u tome. Neki od muškaraca su buljili i u

njene polu-otkrivene noge, ali ona izgleda nije primećivala. Naravno, da jeste, to jenikada ne bi uznemirilo.

Prema onome što je govorila, rad na čamcu za ribarenje značilo je vezivanje suknji gore, ipokazivanje nogu dosta iznad kolena!

Čim su obe uzjahale, vitki mladi potporučnik, šlema označenog kratkim belim perom,odredio je osam Stražara za pratnju. Bio je dosta lep, u stvari, iza rešetki za lice na svomšlemu, ali je svaki Stražar Kule znao bolje nego da se smeši na Prihvaćenu, i jedva da jepogledao na nju i Sijuan pre nego što se okrenuo. Ne da je ona želela da se on osmehne,ili da uzvrati osmeh—nije bila polaznica bez mozga—ali bi uživala da ga još malo

posmatra.

Vođa pratnje nije bio lep. Visoki, prosedi barjaktar stalno namršten koji se predstaviodubokim, grubim glasom kao Steler, postavio je svoje vojnike u labavi prsten oko njihdve i okrenuo svog riđastog uškopljenika dugih nogu prema Kapiji Zalazećeg Sunca neprogovorivši ni reč. Stražari su oboli svoje konje za njim, i Sijuan i ona su se našle kakoih teraju sa njima. Teraju! Sačuvala je mir uz napor. Bila je to dobra vežba. Sijuanizgleda nije mislila da joj je trebala ikakva vežba.

“Trebalo bi da idemo na zapadnu obalu”, rekla je, streljajući pogledom Stelerova leđa.Nije odgovorio. Udarajući petama po sivkovim debeljuškastim bokovima, progurala se

pored čoveka, skoro skliznuvši iz sedla dok je to radila. “Jesli li me čuo? Treba da odemona zapadnu obalu.”

Stegonoša je glasno uzdahnuo, i napokon okrenuo glavu da pogleda u Sijuan. “Rečeno mi je da vas odvedem do zapadne obale...” Zaustavio se kao da razmišlja koju titulu dakoristi dok joj se obraća. Stražari su retko imali razloga da pričaju sa Prihvaćenima. Ništanije smislio, očigledno, pošto kada je nastavio, bilo je to bez počasti i ozbiljnijimglasom.




42

“Sad, ako jedna od vas dobije modrice, čuću za to, a ja neću da čujem za to, tako daostajete unutar prstena, čuješ? Pa, nastavi sada. Ili ćemo stati ovde dok to ne uradiš.”

Stežući zube, Sijuan se vratila pored Moiraine.

Uz hitar pogled da bude sigurna da nijedan od vojnika nije bio dovoljno blizu da čuje,Moiraina je šapnula: “Ne misliš valjda da ćemo mi zaista biti te, Sijuan.” Nadala se tome,istina, ali ovo je bio stvaran život, ne zabavljačeva priča. “Možda čak još nije ni rođen.”

“Imamo prilike koliko i svi ostali”, promrmljala je Sijuan. “Više, pošta znamo šta zaistatražimo.” Nije prestala da se mršti na stegonošu. “Kada vežem Zaštitnika, prvo za šta ćuda se postaram je da radi ono što mu je rečeno.”

“Misliš da vežeš Stelera?” upitala je Moiraina nevinim glasom. Sijuanin pogled je biotakva mešavina zaprepašćenja i užasa, da se skoro nasmejala. Ali je Sijuan skoro pala sakonja ponovo, takođa, a tome nije mogla da se smeje.

Prošavši Kapiju Zalazećeg Sunca sa gvozdenim šipkama, sa pozlaćenim suncima nazalasku po kojima je dobila ime postavljenim visoko na debelim deblima, brzo je postaloočigledno da su zaokretalina jugozapad kroz ulice popločane kamenjem, ka Alinderskojkapiji. Postojao je određeni broj vodenih kapija do grada, gde su mali brodovi mogli dauđu, i naravno Severna i Južna luka za rečne brodove, ali samo šest kapija mostova.Alinderska kapija bila je najjužnija od tri ka zapadu, i nije bila dobro predskazanje zadolazak blizu Zmajeve planine, ali Moiraina nije mislila da će Steler dozvoliti da budeokrenut. Živi sa onim što ne možeš da promeniš, rekla je sebi kiselo. Sijuan mora da je

bila spremna da žvaće eksere.

Doduše, Sijuan je tiho proučavala Stelerova leđa. Više nije streljala pogledom, već proučavala, kao slagalice koje je toliko volela, one zamršene do ludila, sa delovima kojisu bili spojeni tako da izgleda kao da se nikada neće razdvojiti. Samo, jednom bi se uvekrazdvojili, za Sijuan. I slagalice reči, takođe, i mnogo slagalica. Sijuan je videla obrascegde niko drugi nije mogao. Bila je tako zanesena stegonošom da je jahala ako ne saveštinom, ono sa lakoćom. Bar nije izgledalo kao da će da se sruši na svakom drugomkoraku.

Možda će smisliti način da ga okrene, ali se Moiraina prepustila užitku jahanja kroz grad.

Čak ni Prihvaćene nisu puštane van područ ja Kule svakog dana, naposletku, a Tar Valon je bio najveći grad, najveličanstveniji grad, na poznatom svetu. Na celom svetu, sigurno.Ostrvo je bilo dugačko skoro deset milja, i osim javnih parkova i privatnih vrtova—iOgijerskog gaja, naravno—grad je pokrivao svaku njegovu kvadratnu stopu.

Ulica kojima su jahali bile su široke i duge pošto su bile očišćene od snega, i sve jeizgledalo puno do prelivanja ljudi, većinom pešaka, mada su se zatvorene nosiljke videlekroz gužvu. U takvom tiskanju, hodanje je bilo brže od jahanja, i samo najponosniji inajtvrdoglaviji—tirska plemkinja, krutog vrata u visokom čipkanom okovratniku, sasvojom pratnjom sluga i stražara, grupa kandorskih trgovaca trezvenih očiju sa srebrnim




43

lancima preko grudi, nekoliko čvorova muranđanskih kicoša sa uvijenim brkovima kojibi trebalo da budu napolju u bici—bili su na konjima. Ili oni koji su imali dug put predsobom, ispravila se, napravivši još jedan uzaludan pokušaj da pokrije noge i mršteći se nakosookog Saldejca, prodavca ili zanatliju sudeši po jednostavnom vunenom kaputu, kojiih je promatrao previše otvoreno. Svetlosti! Muškarci kao da nikada ne shtavaju, ili nebrinu, kada žena želi da bude gledana, a kada ne. U svakom slučaju, Steler i njegovivojnici uspeli su da očiste stazu ispred njih samo svojim prisustvom. Niko nije hteo daometa put osam naoružanih i oklopljenih Sražara Kule. Mora da je to bilo to što jeotvorilo gomilu ljudi. Sumnjala je da bi iko u gomili znao da haljina sa trakama označavapripadnicu Bele kule. Ljudi koji su dolazili u Tar Valon držali su se podalje od Kule osimako tamo nisu imali poslove.

Izgledalo je kao da se svaka zemlja predstavljena u toj gomili. Svet dolazi u Tar Valon,tako se govorilo. Tarabonci sa dalekog zapada, nosili su velove koji su im prekrivali lica

do očiju, i bili dovoljno providni da jasno pokažu njihove bujne brkove, laktali su se samornarima, ogrubelih koža i bosonogim čak i na ovoj hladnoći, sa rečnih brodova koji sukrstarili Erininom. Krajišnik u oklopu i verižnjači prošao je pored njih jašući u drugomsmeru, Šijenarac kamenog lica sa šlemom o sedlu i glavom obrijanom osim perčina.Sigurno je bio glasnig na putu za Kulu, i Moiraina je na trenutak razmišljala o tome da gazaustavi. Ali on ne bi otkrio svoju poruku njoj, i morala bi da na silu prođe kroz SteleroveStražare.

Svetlosti, kako je mrzela neznanje!

Bilo je i tamno odevenih Kairhijenjana, koje je bilo lako raspoznati jer su bili niži i bleđi

od skoro svih ostalih, Altaranaca u jako izvezenim kaputima, Altaranki koje su držaleogrtače, jarko crvene, zelene, ili žute, da zaštite ono što su njihove nisko sečene halljineotkrivale ledenom vazduhu, Tairenaca u kaputima na široke trake, ili haljinamaukrašenim čipkom, i jednostavno odeveni Andorci koji su koračali kao da ne znaju tačnogde idu ali su nameravali da tamo stignu što pre je moguće. Andorci su se uvekusredsređivali na jednu po jednu stvar; bili su tvrdoglavi, preponosni, i nedostajalo im jemašte.

Pola tuceta Domanki bakarne kože u kitnjastim ogrtačima—bez sumnje trgovci; većinaDomanki viđenih u tuđini su bile—stajalo je kupujući pite od mesa od uličnog prodavca,a u blizini, Arafelanac koji je nosio kaput sa rukavima prošaranim crvenim, dok mu se

crna kosa njihala niz leđa u dve pletenice ukrašene srebrnim zvoncima, mahao je rukamai svađao se sa ravnodušnim Ilijancem koji je izgledao zainteresovaniji za uvijanje svogkaputa sa živopisnim trakama oko svog stomaka. Čak je nazrela i čoveka kože boje ugljakoji je mogao biti jedan od Morskog naroda, mada su neki Tairenci bili isto toliko tamni.Ruke su mu bile sakrivene u izlizanom ogrtaču dok je žurio kroz rulju, tako da nije moglada vidi da li su bile tetovirane.

Toliko ljudi pravilo je buku samo uobičajnim razgovorom, ali su je kola i kočijepojačavali škripom loše podmazanih osovina, topotom potkovica i struganja točkovaokovanim čelikom po kamenim pločama. Kočijaši i vozači kola vikali su na ljude da se




44

sklone, što su ovi činili nerado, a tezgaroši su vikali nudeći trake ili igle ili pržene oraheili još tuce stvari od buradi do poslužavnika. Uprkos hladnoći, žongleri i akrobate izvodilisu na nekom uglu, muškarci i žene sa kapama položenim za skupljanje novca svirali suflautu, gajde ili harfu, a prodavci, stojeći ispred svojih radnji, na sav glas su hvalilivaljanost svoje robe u odnosu na svu ostalu. Čistači ulica sa svojim metlama, lopatama iburadima čistili su ono što su konji ostavljali, i sve ostalo takođe, vičući: “Mesta za čistecipele! Napravite mesta ako hoćete čiste cipele!” Bilo je tako ... uobičajno. Niko kao danije primećivao težak miris kiselog dima koji je visio u vazduhu. Bitka van Tar Valonanije mogla da promeni ono što se odvijalo unutar njegovih zidina. Možda čak ni rat nijemogao. Ali si toliko mogao da vidiš i u Kairhijenu, mada možda ne baš u istom broju iliistoj raznolikosti. Sam Tar Valon je činio da grad ne bude nalik ni jednom drugom.

Bela kula uzdizala se iz središta grada, debeli koštano-beli stub koji se penjao skoro stokoraka u nebo i bio vidljiv miljama. To je bila prva stvar koju je neko ko se približavao

gradu video, dugo pre nego što su mogli da razaznaju sam grad. Srce mo ći Aes Sedai, tosamo je bilo dovoljno da označi Tar Valon kao različit, ali su se i druge, manje kuleuzdizale kroz grad. Ne proste zavojnice, već spirale i valjkaste kule, neke dovoljno blizuda ih povezuju mostovi stotinu stopa u vazduhu, ili dve stotine, ili više. Čak ni bezvrhekule Kairhijena nisu bile blizu da ih stignu. Svaki trg je imao sopstvenu fontanu ilispomenik u sredini, ili ogromnu statuu, neki visoki čak i pedeset koraka iznad postolja,ali su same zgrade bile veličanstvenije od većine spomenika u drugim gradovima. Okodomova nalik palatama bogatih trgovaca i bankara, sa kupolama i zavojnicama i stazamaoivičenim stubovima, pretrpane radnje i gostionice, krčme i staje, zgrade sa stanovima idomovi običnog sveta, ali su čak i oni bili ukrašeni rezbarijama i ukrasnim ivicamaprikladnim za palate. Priličan broj je mogao da prođe kao palata. Skoro sve su sagradili

Ogijeri, a Ogijeri grade zbog lepote. Još čudesnije su bile građevine razbacane po gradu,pola tuceta na vidiku u svakoj ulici, gde su ogijerskim zidarima date odrešene ruke.Trospratna bankarska kuća nagoveštavala je let zlatnih mermernih ptica koje su širilekrila, dok dvorana esnafa kandorskih trgovaca kao da je predstavljala konje kako trče utalasu, ili možda talas koji se pretvara u konje, a veoma velika gostionica zvana Plavamačka jako je podsećala baš na to, plavu mačku sklupčanu za spavanje. Velika ribljapijaca, najveća u gradu, ličila je na jato ogromnih riba, zelenih i crvanih i plavih i šarenih.Drugi gradovi su se razmetali zgradama koje su napravili Ogijeri, ali ništa nalik onomešto je posedovao Tar Valon.

Skele su okruživale jednu od građavina napravljenih od strane Ogijera, sakrivajući njen

oblik tako da je mogla da razazna samo zeleni i beli kamen i činjenicu da je izgledala svau oblinama, a ogijerski zidari su se kretali po drvenim platformama, neki podižući velikekomade belog kamena na dugoj drvenoj dizalici koja je štrčala preko ulice. Čak je iogijerskom delu povremeno trebalo popravljanje, a nijedan ljudski graditelj nije mogaoda ponovi njihovu veštinu. Doduše, nisu često bili viđeni. Jedan od nih je stajao na ulici,u podnožju širokih lestvi koje su vodile na prvu platformu, u dugom tamnom kaputu kojise širio iznad vrhova njegovih čizama, sa debelim svitkom papira pod jednom rukom.Nacrti, bez sumnje. Mogao bi da bude uzet za čoveka, ako bi ste zažmirili. I ignorisaličinjenicu da su njegove ogromne oči bile u ravni sa Moiraininim dok je prolazila pored




45

njega. To, i dugačke, ćubaste uši koje su mu izbijale iz kose, nos širok skoro koliko isamo lice, i usta koja su maltene delila lice na pola.

Obrve su mu visile na obrazima kao brkovi. Ponudila mu je zvaničan naklon iz sedla, i on je uzvratio istom ozbiljnošću, milujući usku bradu koja mu je padala niz grudi. Ali su muse uši trznule, i mislila je da je videla smešak dok se okretao da počne da se penje uzlestve. Svaki Ogijer koji je došao u Tar Valon zna kako izgleda haljina Prihvaćene.

Pocrvenevši, bacila je pogled uglom oka da vidi da li je Sijuan videla, ali je druga žena idalje proučavala Stelera. Kao da uopšte nije ni primetila Ogijera.

Sijuan je mogla da bude udubljena u svoje slagalice, ali da ne vidi Ogijera?

Skoro sat vremena pošto su napustile Kulu, stigle su do Alinderske kapije, dovoljnoširoke da pet ili šest kola jedna pored drugih prođu bez gužve dok su im sa strane bilevisoke kule sa grudobranima na vrhu. Bilo je kula celom dužinom visokih belih gradskihzidina, koji su izbijali iz reke, ali su tako visoke i jake bile samo kule na mostovima.Ogromna, bronzom išarana kapija stajala je širom otvorena, ali su Stražari na kulamakapije držali stražu, spremni da narede da se zatvore čekrcima, i još dva tuceta na svakojstrani puta, noseći helebarde, promatrali su nekolicinu koja je prolazila. Ona i Sijuan injihova pratnja privukli su poglede kao magnet gvozdene opiljke. Ili pre, to su uradilehaljine s trakama. Niko nije rekao ništa o tome što Prihvaćene napuštaju grad, doduše, što je nagoveštavalo da je neka grupa već prošla kroz ovu kapiju. Za razliku od užurbanihulica, na kapiji nije bilo prometa. Svi koji su hteli da potraže sigurnost zidina Tar Valonaodavno su bili unutra, i uprkos prividnoj uobičajnosti unutar zidina, kao da niko nije

mislio da je bilo bezbedno da se ode baš sad. Jedan od stražara na ivičnjaku, stegonošaširokih ramena, klimnuo je Steleru, koji mu je klimnuo nazad bez zaustavljanja.

Dok su potkovice njihovih konja odzvanjale na mostu, osetila je kako joj zastaje dah. Timostovi su sami po sebi bili čuda, sagrađeni pomoću Moći, kamena čipka koja je izvijalaskoro milju do čvrstog tla iza močvarne obale, bez potpore čitavom dužinom i dovoljnovisok na sredini da i najveći rečni brod prođe ispod. Ali, to nije bilo ono što ju jezapanjilo. Bila je van grada. Sestre su svakoj početnici dobro utuvile da ako makar kročina most, biće shvaćeno kao da je htela da pobegne, što je najgori zločin koji početnicamože da počini osim ubistva. Isto je važilo i za Prihvaćene; njih samo nije trebalopodsećati. A ona je bila van grada, slobodna kao da je već nosila šal. Bacila je pogled na

vojnike oko nje. Pa, skoro toliko slobodna.

Na najvišoj tački mosta, više od pedeset koraka iznad reke, Steler je iznenada povukaouzde. Da li je bio toliko lud da se zaustavi i pogleda na Zmajevu planinu kako se uzdiže udaljini, dok joj iz slomljnenog vrha izlazi traka dima? U svom zanosu, zaboravila jehladnoću, ali ju je jak lahor koji je sekao niz Alindrelski Erinin, sekao baš kroz njenogrtač, podsetio dovoljno brzo. Smrad izgorelih drva osećao se posebno jako u tom vetru.Trube su stale, shvatila je. Nekako, tišina je izgledala zloslutna koliko je bio i njihov pev.




46

Onda je videla skupinu konjanika u dnu mosta, devet ili deset njih, kako pilje u gradskezidine. Zašto su trube utihnule više nije izgledalo tako zabrinjavajuće. Sjajni oklopi išlemovi jahača sijali su kao srebro, i svi su nosili duge bele plaštove, raširene preko sapinjihovih konja. To što je zagrlila Izvor ispunilo ju je životom i radošću, ali ono što je bilovažnije ovog časa, pooštrilo joj je vid. Kao što je sumnjala, blešteće zlatno sunce bilo jeizvezeno na levoj strani grudi na svakom od tih plaštova. Deca Svetla. I usuđivali su se daprepreče put na jednom od mostova Tar Valona? Pa, tu su bili samo ona i Sijuan iStražari, ali je u načelu bilo isto. Činjenica da su to bili Sijuan i ona i Straža Kule činilo jeto još gorim, zaista. To je postalo nepodnošljivo.

“Stegonošu Steler”, rekla je glasno, “Belim plaštovima ne sme da se dozvoli da misle damogu da zastraše štićenice Kule. Niti Stražu Kule. Jašemo napred.” Glupi muškarac niječak ni bacio pogled ka njoj dok je posmatrao Bele plaštove. Možda ako ga malo kucne poglavi malim tokom Vazduha...

“Moiraina!” Sijuanin šapat je bio tih, ali je uspela da zazvuči oštro. Pogledala je u svojuprijateljicu iznenađeno. Sijuan se mrštila. Kako je druga žena znala? Nije počela satkanjem! Ipak, Sijuan je bila u pravu. Neke stvari prosto nisu bile dozvoljene. Osećajućise krivom, pustila je saidar, i uzdahnula dok je sav taj osećaj radosti i naslade nestajao.Zadrhtavši, privukla je jače ogrtač. Kao da će to pomoći.

Najzad su se Beli plaštovi okrenuli i odjahali nazad u selo. Alinder je bio veoma velikoselo, skoro varošica, sa kućama od cigli na dva ili čak tri sprata pokrivenim plavimcrepovima, koji su se pomaljali kroz sneg, i sopstvenim gostionicama, radnjama ipijacama.

Zbog prekrivača beline izgledao je čisto i mirno. Na nekoliko dugih trenutaka, Beliplaštovi su nestali. Samo kada bi se pojavili u procepu između dve zgrade, Steler je teraokonja napred. Ruka u oklopnoj rukavici počivala je na balčaku mača, a glava mu sestalno njihala, pretražujući ulice ispred, dok su jahali niz poslednji deo mosta. Gde je bila jedna grupa Belih plaštova, može da bude i druga. Moiraina se iznenada osetila veomazahvalnom zbog prisustva Stelera i njegovih ljudi. Bodež ne bi bio od velike koristiprotiv strele Belog plašta. Ništa od njenih priprema se nije pokazalo kao korisno.

Kada su stigli do ivice varoši, Sijuan je ponovo poterala konja do stegonoše, još uvektako umotana u sopstvene misli da je jahala sa nečim bliskom... ne gracioznosti, sigurno,

ali makar postojanosti. “Stegonošu Stelere.” Glas joj je bio mešavina čvrstine iuljudnosti, sa jakim osećanjem izvesnosti. Bio je to glas zapovesti. Steler je okrenuoglavu ka njoj, trepćući u iznenađenju. “Znaš zašto smo ovde, naravno”, nastavila je, jedvačekajući da on klimne. “Žene koje će najverovatije otići pre nego što čuju za nagradu suone u logorima najudaljenijim od grada. Da smo ih posetili juče, bili bi možda uopasnosti, ali Amirlin ima izveštaje da se Aijeli povlače.” Svetlosti, zvučala je kao da jeAmirlin redovno delila izveštaje sa njom! “Amirlin je izrazila svoju nevoljnost da pusti i jednu od ovih žena da isklizne bez primanja nagrade, stegonošu, tako da ti od srcasavetujem da pratimo Amirlinino požurivanje i počnemo sa udaljenijim logorima.” Njeno




47

pokazivanje je moglo da izgleda maglovito svima osim Moiraini, ali je prosto slučajnoukazivalo pravo na Zmajevu planinu. “Amirlin Tron bi to želela.”

Moiraina je zadržala dah. Je li Sijuan uspela da nađe ključ?

“Nema ni jednog jedinog Aijela na ovoj strani Erinina, kako čujem”, odgovorio je Stelersaglasno. Sledećeg trena, srušio joj je nade. “Ali mi je rečeeno logori najbliži reci, takoda ćemo tamo ići. I rečeno mi je da, ako neko pravi gužvu, treba da je odmah odvedemnatrag u Kulu. Vi ne pravite gužvu, zar ne? Nisam ni mislio.”

Zauzdavši svog konja da bi je Moiraina sustigla, Sijuan je krenula pored Strele. Nije semrštila, ali je njeno piljenje u stegonoševa leđa bilo plavi led. Sjaj saidara ju je iznenadaokružio.

“Ne, Sijuan”, rekla je tiho Moiraina. Sijuan se namrštila na nju. “Otkud znaš, možda samsamo pokušavala da vidim malo dalje. Za slučaj da ima još Belih plaštova.”

Moiraina je izvila obrvu, i Sijuan je pocrvenela, svetlo oko nje je nestalo. Nije imalapravo da izgleda tako iznenađeno. Posle šest godina koje su provele maltene jedna drugojza pojasom, Moiraina je znala žmureći kada joj je prijateljica mislila na nestašluk. Zanekog pametnog kao ona, Sijuan je nekada bila slepa.

“Ne vidim kako možeš da podneseš ovo”, promrmljala je viša žena, napola ustaju ći uuzengijama. Moiraina je morala da joj da ruku da se ne bi sručila na zemlju. “Ako jelogor još malo dalje, trebaće mi sestra za Lečenje.”

“Imam ja mast”, rekla je Moiraina, tapšući torbu koja joj je visila sa sedla sa tragomzadovoljstva. Nož sa pera i bodež su možda bili beskorisni, ali se bar setila masti.

“Još samo kada bi tu imala i kočiju”, progunđala je Sijuan, ali se Moiraina samonasmešila.

Alinder je i dalje ležao prazan i miran. Selo je bilo spaljeno bar tri puta u Troločkimratovima, još jednom pri kraju Rata Drugog Zmaja, i dvaput tokom dvadesetogodišnjeopsade Tar Valona od strane vojski Artura Hokvinga, i izgledalo je kao da su stanovniciponovo očekivali isto. Ovde je stolica ležala na snegom pokrivenoj ulici, onde sto, deč ja

lutka, kotlić, sve su ispustili ludi žureći da uđu u grad sa bilo čime što su mogli da ponesusa sobom. A opet, svaki prozor izgledao je kao da je čvrsto zabravljen, svaka vratazatvorena i bez sumnje zaključana, sve što je ostavljeno bilo je bezbedno do povratkaljudi. Ali je smrad paljevine bio jači ovde nego na mostu, i jedini zvuci bili su škripa odljuljanja znakova gostionica i prigušen topot konjskih potkovica po kamenim pločamapod snegom. Mesto više nije izgledalo tako drevno; izgledalo je... mrtvo.

Moiraina je osetila veliko olakšanje kada su ostavili selo za sobom, čak i dok su jahali na jug i udaljavali se od Zmajeve planine. Selo je trebalo da bude tiho, i miris paljevineizbledelo je što su dalje išli. Sijuan očigledno nije laknulo. S vremena na vreme pogledala




48

bi preko ramena ka velikom crnom vrhu Zmajeve planine—skoro stalno joj je biopotrebno da je Moiraina pridržava u sedlu—i više nego jednom je glasno škrgutalazubima. Često su razmišljale kom Ađahu treba da se priključe, i Moiraina se odavnoodlučila za Plavi, ali je razmišljala da je Sijuan mogla da izabere i Zeleni.

Prvi logor u koji su došli, dve milje ispod Alidera, bio je niz kola, kočija i šatora svihveličina i stanja ispravnosti prošaran logorskim vatrama i pomešan sa grubim zaklonimanapravljenim od grmlja. Čekići su zvonili po nakovnjima u tri različite kovačnice, i decasu trčala vičući i igrajući se u izgaženom, prljavom snegu kao da su nesvesna da je bilobitke ili da su im očevi možda mrtvi. Možda su i bili. To bi bilo mislostivlo. Plot zavezivanje konja bio je skoro prazan, i osim kovača, malo muškaraca je bilo vidljivo, alidugačak red žena—mnogo više od pedeset!—stajao je ispred platnenog paviljona gde jePrihvaćena sedela za stolom sa četiri Stražara Kule postavljenim iza nje, tako da Stelernije čak ni usporio. Moiraina je zagrlila Izvor na kratko i osetila kako Sijuan radi isto.

Samo da bolje vidi ko je to bio, naravno. Mnoštvo tankih tarabonskih pletenicaokruživalo je lice udaljene Prihvaćene. Sarena je bila najlepša žena u odajamaPrihvaćenih, osim možda Elid, mada je izgledala potpuno nesvesna toga, što Elid sigurnonije bila, ali je imala neverovatno malo osećaja mere za ćerku dućandžije. Njenoj majkimora da je bilo drago da vidi kako Sarenin oštar jezik odlazi u Tar Valon.

“Nadam se da je ovog puta neće odvući u vrelu vodu”, reče Sijuan meko, kao da je moglada pročita Moirainine misli. Ali onda, obe su i predobro znale Sarenu. Prijateljica, aliponekad vrlo razdražljiva. Ono zbog čega je bila drage je to što je izgledalo da nijesvesna šta je pogrešno rekla kao što je bila nesvesna svog lica.

Sto koraka kasnije, svetlost oko Sijuan je nestala, i Moiraina je oslobodila Moć, takođe.Neka sestra bi mogla da ih vidi, naposletku.

Sledeći logor, manje od pola milje na jug, bio je čak i veći i još manje uređen, i bez ikogko je zapisivao imena. Bio je i bučniji, sa šest kovačnica koje su radile, i duplo više decekoja su jurcala vičući. Delimično odsustvo muškaraca bilo je isto, i skoro gola ograda zakonje, ali iznenađujuće, priličan broj zatvorenih kočija šarao je logor. Moiraina sežacnula kada je čula muranđanske naglaske dok su ujahivali. Muranđani su bili svadljivi,prgavi oko pitanja časti koju niko drugi nije mogao da vidi, uvek su se borili udvobojima. Ali kada je Steler objavio svrhu njihove posete vikom koja bi uplašila bika,niko ni najmanje nije hteo da se svađa. Ubrzo su dvojica izdžikljalih mladića u iznošenim

plaštovima izneli sto i par stolica za Moirainu i Sijuan. Postavili su sto na otvorenom, alisu druga dvojica momaka donela tronoge mangale, koje su posadili na oba kraja stola.Ovo, konačno, možda i neće biti previše neprijatno.




49

Poglavlje 5

Ljudsko srce

Jednom kada se Moiraina namestila na jednoj od stolica sa svojom knjižicom otvorenomna stolu ispred nje, izmenila je svoje mišljenje o neprijatnosti. Toplota žeravice se brzorasturala na otvorenom vazduhu, jedva slabeći hladnoću, I vrtlozi tankog smeđeg dima suskretali u njeno lice, ujedajući joj oči i ponekad je terajući da kašlje. Debele cipele i jedneviše čarape ili ne, njena stopala su dosta zahladnila tokom jahanja; odmarajući se uugaženom snegu, brzo su postala ledena. I ono što je izgledalo kao blizu stotinu žena, I još veći broj dece koja su se ih grabila, činilo je gomilu oko stola, svi odjednom vičući dase njihova imena prvo zavedu. Većina je nosila običnu, debelu vunu, ali pola desetine ili

više je bilo u svili ili bar ukrašenim vezenim haljinama lepog reza koje je označavalobogatstvo ili plemstvo ili oboje. Međutim, vikali su glasno koliko I bilo ko.

Plemkinje, viču zajedno sa prostim ljudima! Muranđani su imali malo smisla za pristojnoponašanje.

Držeći kacigu na svom bedru, Steler je riknuo, dok njegovo lice nije potamnelo, svima dabudu tihi i formiraju red, i niko nije obraćao nimalo pažnje uopšte. Dvojica Stražara su sepokrenuli kao da će početi da guraju žene natrag, dok ih nije oštar pokret stegonoše nijezaustavio, I dobro je što jeste. Takva vrsta stvari bi mogla izazvati nerede. Moiraina jeustala da pokuša da ispravi stvari, iako je bila nesigurna kako. Nikada nije morala da se

suoči sa takvim nečim na bilo kojem od njenih poseda; sumnjala je da se bilo ko odnjenih nadzornika suočio, što se tiče toga, I ljudi su bili više otvoreni sa nadzornikomnego sa gospom imanja. Ali Sijuan je bila ispred nje, penjući se na svoju stolicu uzpreteći pogled. Ščepala je krajeve svog ogrtača kao da je htela da se uzdrži od trešenjanjenih pesnica.

Svetlost saidara ju je omotao, i ona izatka Vazduh i Vatru. Bilo je to jednostavno tkanjekoje je koristilo malu količinu Moći, ali kada je progovorila, njen glas je tutnjao kaogrmljavina. “Tišina”! To je jednostavno bila zapoved, iako izrazito upućena, bez besa, aliopet preplašene žene se povukoše nazad, odjednom mirni kao kamenje. Čak je i prsten




50

čekića i nakovnja prestao. Čitav logor se utišao, tako da je Moiraina mogla da čujeudarajuća kopita privezanih konja. Steler je udelio Sijuan pogled odobrenja—stegonošesu odobravali kožna pluća, po Moiraininom iskustvu—a žene oko stola blesak. Brojevibeba su počeli očajnički da plaču, ipak, i kada je Sijuan nastavila, bilo je bez toka. Jošuvek glasnog, čvrstog glasa koji se prenosio, međutim. “Ako želite da vidite i peni,postrojićete se i održavati se u redu. Bela kula se ne bakće sa ruljom jogunaste dece.

Ponašajte se kao odrasle žene, ili bi poželele da jeste”. Klimnula je jednom, radinaglašavanja, a onda se namrštila na masu žena da vidi da li su se njene reči primile. Jesu.

Dok je silazila sa stola, žene su požurile da formiraju dva reda ispred stola, uz samo malolaktanja i gurkanja, koliko je Moiraina mogla da vidi. Žene koje su bile lepše obučenebile su napred, naravno, sa sluškinjama koje su nosile njihove bebe, ali opet nisu biledaleko od pokušavanja da se uguraju jedna ispred druge i razmenjivanja pretećih pogleda.

Možda su bile trgovkinje, ali opet koju vrstu razmene su mogle ovde pronaći nije znala.Jednom, videla je dve dobro odevene, naizgled ugledne muranšanske trgovkinje kako sepesniče na ulici, krvavih noseva i kotrljajući se u slivniku. Uprkos beznačajne tučnjave,niko nije prozborio ni reč, i oni sa uplakanom decom su izgledali kao da čine svakipokušaj da ih umire.

Grozd devojaka, možda deset ili dvanaest godina starih, okupio se na jednu stranu,zbijajući se u svoje kapute, pokazujući na nju i Sijuan i uzbuđeno šaptajući. Učinilo joj seda je čula kako se Aes Sedai pominju. Još jedna mlada žena, tri ili četiri godine starija,negde godina kakvih je ona bila kada je stigla u Tar Valon, stajala je u blizini praveći seda ne gleda pohlepno. Mnoge devojke su sanjala da postanu Aes Sedai; malo ih je imalo

hrabrosti da naprave prvi korak van sanjanja. Prebacujući nazad svoj ogrtač na desnustranu, Moiraina otvori kutijicu sa mastilom i uze pero. Zadržala je svoje rukavice; tankakoža nije pružala velik deo zaštite protiv hladnoće, ali bilo je bolje nego ništa.

“Vaše ime, moja gospo?” rekla je. Punačka, žena koja se smešila nosila je zelenu jahaćuhaljinu visokog okovratnika koja nije bila od najbolje svile, ali bila je svila, kao što je bioi njen krnom išpartan plavi ogrtač, izvezen u crveno i zlatno. I nosila je prsten od dragogkamena na svakom prstu. Možda nije bila plemkinja, ali opet, laskanje nije koštlao ništa.“I vaše dece?”

“Ja sam gospa Meri do Alan a'Kolin, direktni potomak Katrin do Katalan a'Koral, prve

kraljice Murandije”. Osmeh punačke žene je ostao, ali njen glas je bio leden od ponosa.Nosio je onu podantnost muranđanskog akcenta koji vas je terao da mislite da mora da sumiroljubivi ljudi dok ne naučite bolje. Jednom rukom, povukla je napred debelu ženu utamnoj vuni koja je imala teški šal zamotan oko njene glave i grgotajuće nahoče u njenimrukama, povijeno tako da se samo njeno lice videlo. “Ovo je moj sin, Sedrin. Rođen jepre samo nedelju dana. Odbila sam da ostanem iza kada je moj muž odjahao u rat,naravno. Ostaviću novac na postolju u ramu, tako da će Sedrin uvek znati da je biopočašćen od strane Bele Kule.”




51

Moiraina se uzdržala da ne kaže da će Sedrin podeliti tu čast sa stotinama drugih, moždahiljadama, ako su drugi logori bili imalo slični ovima. Svetlosti, nikad nije očekivala dase toliko žena porodilo! Održavajući svoje lice uglađenim, proučavala je nahoče natrenutak. Nije bila početnik—osmatrala je uzgoj konja i pomagala kod ždrebljenja; akoniste znali kako se to radi, kako će te znati da li će to vaše sluge pravilno učiniti?—alinije imala nikakvog iskustva sa bebama. Dete bi moglo da bude deset dan staro, ilimesec—dva što se tiče nje. Steler i njegovi vojnici su držali stražu na kratkoj udaljenostiod stola protiv bilo kakvih drugih nereda, ali oni ovde nisu bili od pomoći. Na kraju, nijemogla da se natera da ih pita. Ako je gospa a'Konlin lagala, puna sestra će to morati darazvrsta. Moiraina pogleda sa strane. Žena ispred Sijuan je držala veće dete, ali Sijuan jezapisivala.

Umakajući svoje pero, videla je ženu kako prolazi pored sa detetom koje se hranilo sanjenih grudi. Polusakriveno u ženinom ogrtaču, dete nije izgledalo veće od Sedrina, ali

opet je ignorisala red veom svrsishovito. “Zašto ta žena nije u redu? Da li je njeno detepreviše staro?” Osmeh gospe Konlin je izbledio, i njene obrve se dignuše. Temperaturanjenog glasa je opala.

“Nisam naviknuta da pratim tragove svakog derišta u kampu.” Zapovednički je pokazalana papir na stolu. Prsten na tom prstu je nosio veliku, ali vidljivu pukotinu vatrene kapi.“Upišite moje ime. Želim da se vratim u toplinu moga šatora.”

“Upisaću vaše ime i druge informacije koje su potrebne, čim mi kažete o toj ženi”, rečeMoiraina, iskušavajući taj zapovednički glas koji je Sijuan koristila.

Pokušaj nije dobro prošao. Meri a'Konlinine obrve se spletoše u mrštenje, zaraćenoskupiše. Izgledala je na tački rasprsnuća. Pre nego što će učiniti bilo šta od toga, služavkaokruglog lica brzo je progovorila, savijajući se u prividnom naklonu svakih par reči.

“Karemina devojčica je istog godišta kao i lord Sedrin i istog dana, izvinite molim vas štogovorim, moja gospo, izvinite molim vas, Aes Sedai. Ali tip za kojeg se Karema htelaudati, on je pobegao da postane Zaštitnik, i ne voli onog sa kojim se venčala upola tolikodobro”. Značajno je zavrtela glavom. “Oh, ona neće ništa od Bele kule, Karema uopšteneće.”

“Čak i da je tako, ona će da primi novac.” čvrsto je rekla Moiraina. Tamra je nakon

svega, rekla da uzmu sva imena. Pitala se da li je Karemina ljubav dostigao svoj cilj.Malo je ljudi posedovalo potrebne veštine. Zaštitnik nije jednostavno koristio oružje, on je bio oružje, a to je bilo samo ono što je prvo bilo potrebno. “Koje je njeno puno ime? Idetetovo.”

“Ona je Karema Movli, Aes Sedai, a njena ćerka je Elija”. Čudo nad čudima, gospaa'Kolin se činila zadovoljnom da pusti da služavka odgovori. Ne samo to, njenomrgođenje je nestalo, i proučavala je Moirainu oprezno. Možda je čvrst ton blio sve što jepotrebno. To i mišljenje da je Aes Sedai.




52

“Iz kojeg grada ili sela?” upitala je Moiraina zapisujući. “I gde je tačno vaša ćerkarođena?” čula je kako Sijuan zapitkuje. Sijuan je skinula svoje rukavice, rođendanski darod Moiraine, da ih zaštiti od mrlja mastila. Nestrpljiva u svilu obučena žena ispred nje bimogla biti lepotica da nije bilo nesretnog nosa. Bila je takođe dosta visoka, skoro za rukuviša od Sijuan. “U senjaku milju zapadno odavde? Ne, ne baš mesto koje bi očekivali darodite naslednika. Možda niste trebali jahati tako blizu svom porođaju, da ne pominjemborbe koje se odigravaju. Sada, da li znate bilo koju ženu koja je rodila dete u zadnjihšesnaest dana, a da nije ovde? Koje je njeno ime? Ne govorite iza leđa, moja gospo.Samo odgovorite na pitanje”. Gospa je odgovorila, bez dalje žalbe. Ali opet, Sijuaninoponašanje nije dopuštalo nikakve žalbe ili teškoće. Nije podigla svoj glas ili govorilaoštro, jednostavno je bila glavna. Kako je to radila?

Kakve god misli da je Moiraina imala o avanturi kod lova na Ponovorođenog Zmaja jeisčezlo u brzom redu, zajedno sa uzbuđenjem toga što je van gradskih zidina.

Zapitkivanje isti pitanja ponovo i ponovo i upisivanje odgovora, pažljivo sklanjanjepopunjenih stranica na stranu da se osuše i započinjanje nanovo na svežoj stranici, uskoro je postalo ropski dosadno. Jedini prelomi u ustaljenom radu su bile pauze da utopli svojeruke preko žeravice na krajnjem delu stola. Neopisivo zadovoljstvo pod ovimokolnostima, sa njenim prstima koje su bolele od hladnoće, ali jedva nešto oko čega bi seuzbudila. Jedino iznenađenje je bio broj žena koje nisu bile Muranđanke.

Vojnici koji su otišli u rat, činilo se, učestalo su uzimali strankinje za žene. Nakovnji supočeli ponovo nakon nekog vremena, i neki ljudi koji su radili na kolima počeli su dačekićaju takođe, pokušavajući da nameste novi točak na mesto. Zveket je pretio da jojpruži glavobolju. Sve je to bilo veoma bedno.

Načinila je poseban napor da ne istrese svoje nezadovoljstvo na ženi sa kojom je pričala;iako joj je pregršt njih dalo povoda. Neke od plemkinja su morale da budu odvraćene odrecitovanja njihovog kompletnog porekla nazad od dana Artura Hokvinga i još dalje, inekoliko od otvoreno obučenih žena je želelo da se prepire protiv davanja imena oca ilida kažu odakle su došli, sumnjivo gledajući kao da je ovo mogao da bude neki trik da ihnasamare za novac, ali to nije iziskivalo više od ravnog pogleda da priguši većinu. Čak niMuranđanke nisu htele da idu predaleko sa ženama za koje su mislile da su Aes Sedai,stanovište koje se brzo širilo. Učinilo je da se redovi kreću malo više uglađeno, ako ne nabilo koji način koji bi se zvao brzim.

Njene oči su nastavile da skreću ka ženi koju je videla kako prolazi, a koja je bila trudnasa detetom. Neki su se zaustavljali da pogledaju ka stolu kao da su mislili o njihovojprilici da se stane u red. Jedna od njih bi mogla da bude majka Ponovorođenog Zmaja,barem ako izabere da putuje na Zmajevu planinu da se porodi iz nekog razloga. Jedinadva deteta koja su rođena na taj dan, posle Gitarininog Proricanja, su bile devojčice, kao ibilo koja druga novorođenčad, rođene unutar milje od logora. Neke druge Prihvaćene ćeda pronađu muško dete, a da ne znaju šta su pronašle. Sama ona verovatno neće čuti za togodinama. Svetlosti, ali to se jedva činilo fer. Znala je, a to nije značilo ništa.




53

Negde oko podneva, Moiraina je pogledala gore da bi pronašla vitku mladu ženu utamnoj vuni kako stoji ispred nje sa detetom omotanim u ćebe u prevoju njene ruke.

“Susa Vin, Aes Sedai”, reče žena meko. “To sam ja. Ovo je moj sin Siril”, dodala je,milujući dečakovu glavu.

Moiraina možda nije imala iskustva sa bebama, ali mogla je da razlikuje dete od šest dosedam meseci od novorođenčeta. Dok je otvarala usta da kaže ženi da je ne smatrabudalom, Sijuan kratko položi ruku na njeno rame. To je bilo sve—Sijuan nikad nijeprestala da zapitkuje žene čije je ime zapisivala—ali to je nateralo Moirainu da ponovopogleda. Susa Vin nije bila vitka, bila je blizu mršavosti, sa dubokim senkama ispodnjenih očiju i izgubljenim, očajnim izrazom oko sebe. Njena haljina i ogrtač su biliiznošeni i mnogo krpljeni. Vešto krpljeni, ali na mestima je izlgedalo kao da ima višezakrpa nego originalne haljine.

“Ime oca?” upita Moiraina, kupujući vreme da odluči. Ovo dete je bilo daleko prestaro, ito je bilo to. Osim . . .

“Jak, Aes Sedai. Jak Vin. On . . . ” Suze su izvirale u ženinim potopljenim očima. “Jak jeumro pre nego što su borbe čak počele. Okliznuo se na snegu i razbio glavu o kamen.Teško da se čini poštenim, da se pređe čitav ovaj put i umre zbog klizanja o sneg”. Beba je počela da kašlje, plućnim zvukom, i Susa se zabrinuto savi preko njega.

Moiraina nije bila sigurna da li je to bilo zbog deč jeg kašlja, ili suza, ili mrtvog muža, aliona je pažljivo ušla u ženine detalje. Kula može sebi priuštiti stotinu zlatnih kruna za

ženu i dete koje mogu umreti bez neke vrste pomoći.

Istina, dete je izgledalo dovoljno punačko, ali je Susa očigledno gladovala. A Meria'Konlin je nameravala da urami svoj novac. To je bilo sve što je mogla da uradi, a da nezahteva da zna koga je Jak Vin služio. Ko god da je to bio nije smio dopustiti da stvaridođu u ovo stanje! Plemićka krv je nosila isto toliko odgovornosti kao i prava! Više, kako je ona bila učena. Na svemu tome, gde su bili ženini prijatelji? Muranđani!

“Svetlost vas blagoslovila, Aes Sedai”. Susa je pokušala da proguta više suza ali nijeuspela. Nije jecala; suze su se jednostavno rasipale niz njene obraze. “Svetlost vasobasjala zauvek.”

“Da, da”, reče nežno Moiraina. “Da li imate Čitača u ovom logoru?” Ne, Muranđani suimali drugo ime za žene koje se razumeju u biljke i lekove. Koje je ono bilo? Verin Sedai je držala čas na tu temu prve godine kada su ona i Sijuan postale Prihvaćene. “Mudrost?Mudru ženu?” Na Susino klimanje glavom, izvadila je svoj novčanik iz torbice zapojasom i pritisnula srebrni peni u ženinu slobodnu ruku. “Odvedi svoje dete do nje.”

“To je donelo još više plača i još hvala, i pokušaj da poljubi njenu ruku koji je jedvaizbegla. Svetlosti, Susa nije bila njen vazal. To jedva da je bilo pristojno.




54

“Sa milostinjom na vidiku”, Sijuan prošaputa jednom kada je Susa napokon otišla,“Mudra žena bi dala kredit”. Nije pomerila svoje oči sa onoga što je pisala pedantnimrukopisom, ali ono što je Moiraina mogla da vidi od njenog lica izražavalo je neslaganje.Sijuan je bila veoma pažljiva sa malo novca što je imala.

Moiraina uzdahnu—šta je bilo urađeno, urađeno je—a onda opet kada je shvatila da naletšapata juri kroz dva reda žena. Reč da je jedna “Aes Sedai” prihvatila dete Suse Vin seširila kao divlji plamen u suvoj travi, i ubrzo je videla žene kako požuruju da se pridružekraju reda, barem jedna koja je vodila svoje dete za ruku.

“Moj Danil, veoma je omršaveo u zadnje vreme, Aes Sedai”, žena okruglog lica isprednje reče uz smeh koji se nada. I bleskom pohlepe u njenim bledim očima. Dete smeštenou njenim rukama pravilo je sretne, mrmljajuće zvukove. “Ja bih baš želela da mogu sipriuštiti da vidim Mudru ženu”. Ženina siva vunena haljina je izgledala skoro nova.

Moirainina narav zablešta, i bar jednom, nije načinila napor da je suzbije. “Mogla bih gaIzlečiti”, hladno je odvratila. “Naravno, on je veoma mlad. Možda ne preživi. Vrloverovatno neće.” U tim godinama, vrlo verovatno ne bi preživeo surovost Lečenja, ipored toga, to je bio jedan od nekoliko tokova koji su bili zabranjeni Prihvaćenima daprave bez sestre da ih nadgleda. Greška kod Lečenja može učiniti više štete nego tkač.Žena nije znala ništa od toga, međutim, i kada je Moiraina pružila ruku sa rukavicom, onase trznula nazad, grabeći dete zaštitnički, sa očima koje su skoro izlazile iz njene glave odstraha.

“Ne, Aes Sedai. Hvala vam, ali ne. Ja . . . Izgrebaću nešto novčića, hoću.” Narav je

izbledila—nikada nije trajala dugo—i za trenutak, Moiraina se zastidila sama sebe. Samoza trenutak. Kula može da priušti da bude darežljiva, ali niko nije mogao da smatra AesSedai za budale. Dobar deo Kuline moći dolazio je od verovanja da su sestre bile sasvimsuprotno od budala na svaki način. Šapati su još jednom sevnuli niz redove, i žena koja jevodila svoje dete za ruku udaljila se mnogo brže nego što je došla. Bar se neće postaratiza njih. Ne bi bilo načina da se izbegnu grube reči sa nekim ko je mislio da se Kula možetako lako preći.

“Dobro odrađeno”, promrmlja Sijuan, njeno pero škripeći. “Veoma dobro odrađeno.”

“Danil”, reče Moiraina, upisujući. “A vaše ime”? Njen osmeh je bio zbog komplimenta,

ali Danilova majka ga je izgleda uzela kao znak opraštanja, nudeći joj odgovoreumirenim glasom. Moiraini je bilo drago da ga čuje. Mnogi ljudi su se bojali Bele kule,povremeno sa razlogom—Kula je mogla biti surovak kada mora—ali strah je biosiromašno oruđe, i jedan koji je uvek zasekao korisnika na kraju. To je naučila mnogoranije nego što je došla u Kulu.

Jednom kada je sunce prešlo svoj zenit, Sijuan i ona otišle su da donesu hranu iz svojihbisaga. Očigledno nije bilo svrhe moliti Stelerove ljude da to urade. Oni su već čučali nasvojim petama, praveći obrok od mesa i ravnohleba, nedaleko od mesta gde su njihovikonji bili ograničeni na jedan red konja. Nijedan nije izgledao spreman da se pokrene




55

manje od stope ako budu napadnuti. Ali Steler je savio svoju glavu njoj i Sijuan kada suse okrenuli od njihovih konja, samo neznatni naklon, ali odobravajući, mislila je.Muškarci su bili odlučno . . . čudni.

Sa manje od polovine imena žena upisanih, očekivala je bar gunđanje, ali oni preostali suse raštrkali da pronađu sopstvenu hranu bez ijedne žalbe. Tamna žena sa tairenskimakcentom je donela ulupljen limeni čajnik pun do vrha sa vrelim, tamnim čajem do stola,i par zelenih šolja sa naprsnulom uglačanošću, mršava, seda žena donela je dva drvenavrča koja su se isparavala, koja su odavala miris tolplog začinjenog vina. Njeno kožolikolice je izgledalo kao da ga smeh nikad nije takao.

“Susa Vin je previše ponosna da uzme više od malo hrane od bilo koga, osim za njenubebu”, rekla je, dubokim glasom za ženu, i spustila je vrčeve dole. “Ono što ste uradilebilo je dobronamerno, i lepo”. Uz klimanje glavom, okrenula se i otkoračala preko snega,

njenih leđa uspravljenih kao Stražar na paradi. To je sigurno bio čudan stav sa AesSedai.

“Ona zna ko smo mi zaista”, nežno reče Sijuan, uzimajući vrč obema rukama da dopustitoploti da se upije. Moiraina je učinila isto, rukavice ili ne. Jadni Sijuanini prsti mora dasu se zaledili.

“Neće reći”, reče Moiraina nakon trenutka, i Sijuan klimnu. Ne da će istina izazvati nekihpravih problema, ne sa prisutnim Stelerovim ljudima, ali bilo je bolje da se izbegneometanje. Da se misli da će jedan od prostih ljudi znati lice Aes Sedai kada nijedna odplemkinja nije. Aes Sedai lice, ili haljinu Prihvaćene. Ili oboje. “Mislim da je išla u Kulu

kada je bila mlada”. Žene koj nisu mogle da budu naučene da usmeravaju su bileotpremljene, ali opet ona je mogla da vidi Aes Sedai i Prihvaćene.

Sijuan joj je udelila pogled sa strane, kao da je rekla da je voda mokra. Ponekad je moglobiti iritirajuće kada Sijuan odgonetne stvari pre nje.

Malo su pričale dok su jele hleb i voće i sir. Od polaznica se očekivalo da šute tokomobeda, a Prihvaćene da sačuvaju meru dostojanstva, tako da su navikle da jedu tiho. Vinosu jedva dirnule—Prihvaćene su imale vino sa obrocima, ali razvodnjeno, i nikada nijemogla jedna od njih da se napije—ali opet Moiraina je bila iznenađena kada je pronašlada je proždrala sve i jedan ostatak obroka za koji je bila sigurna da je bio obilan. Možda

je to što je bila vani na hladnoći povećalo njen apetit.

Presavijala je tkaninu u kojoj je hran bila svezana—i želeći da je bilo malo više sušenihkajsija—kada je Sijuan odjednom promrmljala, “Oh, ne”. Moiraina pogleda gore, i njenosrce potonu.

Dve sestre su jahale u logor, polako odabirajući svoj put između šatora i kola. Usadašnjem stanju stvari, žene obučene u svilu, a opet krećući se kroz pokrajinu bezpratnje morale su da budu sestre, a ove su bile praćene sa samo jednim čovekom, tamnimčovekom sa ogrtačem koji je menjao boje mešao se sa onim što je ležalo iza njega tako da




56

su njegovi delovi i delovi njegovog crnog uškopljenika izgledali kao da nisu tu uopšte.Njegove oči nikada nisu dovoljno dugo počivale na jednom mestu; učinio je da Kulinastraža izgleda poluzaspali psići poređeni sa leopardom koji lovi. Ogrtač Zaštitnika je biokoji zbunjuje, i šaptaji se digoše u logoru, ljudi koji su zevali i pokazivali. Kovači suspustili svoje čekiće u tišinu još jednom.

Nije bila pojava bilo koje sestre ono što je učinilo da se Moirainin stomak čini praznim.Prepoznala je lica uovirena kapuljačama njihovih ogrtača. Meilin Arganija, sa njenomsrebrnosedom kosom i istisnutim podbradkom, bila je jedna od najpoštovanijih žena uKuli. Govorilo se da niko nije imao neku lošu reč za Meilin. Da je sama, ne bi izazvalatrenutnu stanku Moiraini. Druga, međutim, je bila Elaida a'Roihan. Svetlosti, šta je onaradila ovde? Elaida je postala savetnik kraljice Andora skoro tri godine ranije.

Jeste se vraćala u Kulu na povremene posete, da se sastane sa Amirlin zbog događaja u

Andoru, ali Sijuan i Moiraina su uvek saznavale o njenom dolasku veoma brzo, nanjihovu žalost.

Naklonile su se čim su se sestre približile, i Sijuan je planula sa, “Imamo dozvolu dabudemo ovde”. Čak i Meilin može postati uznemirena ako pokuša da ih izgrdi samo zatoda bi shvatila da za to nema povoda. Elaida bi bila besna; ona je apsolutno mrzela daizgleda budalasto. “Amirlin Tron nam je naredila—”

“Znamo za to”, blago ju je prekinula Meilin. “Na način kako se reč širi, sumnjam damačke u Selesinu znaju do sada”. Iz njenog tona, ne bi se moglo reći da li se slaže saTamrinom odlukom. Meilinino ravno lice nikad nije pokazivalo nikakav nagoveštaj

emocija. Njene nagle plave oči su držali mir kao što je čaša držala vodu. Rukom sa crnomrukavicom ona je pažljivo namestila jednu od njenih podeljenih suknji, tako ispresecanimbelim da je izgledalo ka da se belo ukrašava sa plavim. Ona je bila jedna od relatvnomalo Belih koje su imale Zaštitnika; ogrnuta u pitanja racionalnosti i filozofije, ogromanbroj nije video potrebe. Moiraina je želela da ona sjaše. Meilinin šareni uškopljenik je biovisok, a ona sama je bila visoka kao većina ljudi. Većina Kairhijenjanina, napokon.Gledajući gore u nju u njenom sedlu pretilo je da se Moiraini vrat uklešti.

“Iznenađeni ste što me vidite?” reče Elaida, gledajući dole sa svoje zalivske kobile finihčlanaka. Njena brokatirana haljina prigušeno crvena ili slabo crvena, već svetla nijansa,kao da je vrištala svoj Ađah svetu. Njen ogrtač, proređen crnom kožom, je bio skoro iste

senke. Boja pogodna za Krpareva kola, mislila je Moiraina. Elaida se smešila, ali opet tonije uspelo da smanji surovost njenog lica. Mogla je da bude lepa da nije bilo toga. Sveoko nje je bilo surovo. “Dospela sa do Tar Valona malo pre Aijela, i bila sa zauzeta odtada, ali nemojte se plašiti, pozvaću obe od vas”.

Moiraina je bila sigurna da njeno srce ne može da potone dublje, ali pogrešila je. Bilo jeveoma teško da ne jeca u očaju. Meilin uzdahnu. “Obraćaš previše pažnje na ovedevojke, Elaida. Počeće da misle da su iznad sebe ako počnu da misle da su tvojiljubimci. Možda i već misle”.




57

Moiraina razmeni potresene poglede sa Sijuan. Ljubimci? Koze uzgajane za lavove,možda, nikad ljubimci.

Otkad je dobila šal, Elaida se nikad nije obraćala sa poštovanjem nikome sem AmirlinTron ili Čuvaru kako je Moiraina videla, ali opet je pognula svoju glavu i promrmljala,“Kako kažeš, Meilin. Ali izgleda nemoguće da bi mogle biti testirane pre kraja godine.Očekujem to od njih, i očekujem da lako prođu. Neću prihvatiti ništa manje od bilo kojeod njih.” Čak i tu je nedostajalo njene uobičajene oštrine. Normalno, Elaida je izgledalatvrdoglava kao bik. Normalno, maltretirala je svakoga ko bi ukrstio sa njom stazu.

Bela sestra slabo slegnu ramenima, kao da stvar nije bila dovoljno važna da se o njojdalje govori. “Da li vi deco imate sve što vam je potrebno? Dobro. Neke od vas dece sudošle veoma jadno opremljene, moram reći. Koliko vam je ostalo imena da uzmeteovde?”

“Oko pedeset, Meilin Sedai”, reče joj Sijuan. “Možda nekoliko više.”

Meilin pogleda gore u sunce, čiji je pad ka zapadnom horizontu dobrano počeo. Tamnioblaci koji su pretili snegom su se kretali ka jugu, ostavljajući za sobom čisto nebo. “Utom slučaju, zapisujte brzo. Morali bi nazad u Kuli pre mraka, znate”.

“Da li su svi logori ovakvi?” upita Moiraina. “Pomislila sam da će ljudi koji vode rat svojum okrenuti ka tome, ne na . . . ” Otpuzala je dalje, crveneći svojim licem.

“ . . . razmnožavajući se kao srebrnperke”, prošapta Sijuan ispod daha. Samo je Moiraina

čula, ali reči su produbile njeno crvenilo. Zašto je uopšte pitala to pitanje na prvommestu?

“Kairhijenjani”, prodahta Meilin. Zvučala je skoro . . . zadivljeno! Ali nastavila je daljeozbiljnim glasom. “Kada čovek veruje da će umreti, želi da ostavi nešto svoje iza sebe.Kada žena veruje da njen čovek može da umre, želi deo njega očajno. Rezultat je velikbroj beba rođenih tokom ratova. To je nelogično, sa obzirom na oskudicu koja nastajeako muškarac umre, ili žena, ali ljudsko srce je retko logično.”

Što je objašnjavalo mnogo toga, i ostavilo Moirainu sa osećajem da bi joj lice moglosagoreti.

Postojale su stvari koje je čovek radio u javnosti i pričao o njima, i stvari koje su rađeneprivatno i definitivno se o njima nije pričalo. Borila se da povrati kontrolu nad sobom,izvodeći mentalne vežbe za traženje mirnoće. Ona je bila reka zadržavana obalom; ona jebila obala koja je sadržavala reku. Bila je cvetni pupoljak, otvarajući se ka suncu. Njepomoglo to što ih je Elaida proučavala kao skulptor koji je nameštao svoj čekić i dleto,odlučujući koji će komad kamena da sledeći ukloni da bi načinio oblik koji je hteo.




58

“Da, da, Andro”, odjednom reče Meilin. “Ići ćemo za trenutak”. Nije čak ni pogledalanazad ka svom Zaštitniku, ali on klimnu kao da je odgovorila na nešto što je on rekao.Mršav i ne viši od njegove Aes Sedai, činio se mladolikim. Dok ne uočite njegove oči.

Moiraina je pronašla sebe kako zeva, zaboravljajući sramotu, i to ne zbog Androvogpogleda bez treptaja. Sestra i njen vezani Zaštitnik su mogle da osete emocije i fizičkostanje jedno drugog, i svaki je tačno znao gde je drugi, ako su bili dovoljno blizu, i barsmer gde je ako su rastavljeni, ali ovo je skoro spadalo u red čitanja misli. Neki sugovorili da pune sestre mogu to da rade. Postoje mnoge stvari koje vas ne u če dok nedobijete šal, nakon svega. Kao što je tok za vezivanje Zaštitnika.

Meilin pogleda pravo u njene oči. “Ne”, reče blago, “Ne mogu čitati njegove misli.”

Moirainin skalp je zasvrbi kao da je kosa pokušaval da stoji na svom kraju. Mora da je toistina, budući da je to Meilin rekla, ali . . . ”Kada budeš imala Zaštitnika dovoljno dugo,znaćeš šta misli, i on će znati šta ti misliš. Stvar tumačenja.” Elaida šmrknu, mada tiho.Sam među Ađasima, Crvene su odbijale da vezuju Zaštitnike. Većina Crvenih jeizgledala da ne voli muškarce.

“Logično”, reče Meilin, sa svojim vedrim pogledom koji je išao ka drugoj sestri, “Crveneimaju veću potrebu za Zaštitnicima od bilo koga osim Zelenih, možda čak veću negoZelene. Ali nema veze. Ađasi biraju kako hoće.” Podigla je svoje uzde sa resama. “Idešli, Elaida? Moramo pronaći onoliko dece koliko je to moguće. Neke će sigurno izgubitisvoje glave i ostati previše dugo bez podsetnika. Zapamtite deco; pre mraka.”

Moiraina je očekivala neku vrstu izliva od Elaide, ili bar blesak besa u njenim očima. Tajkomentar o Zaštitnicima je bio veoma blizu kršenja pravila ponašanja i privatnosti kojesu upravljale životima sestara, svih pravila šta to Aes Sedai može reći ili pitati drugu, ašta ne. Nisu to bili zakoni, već tačnije običaji jači od zakona, i svaka Prihvaćena ih jemorala zapamtiti. Začudo, Elaida je prosto okrenula svoju kobilu da ih prati.

Gledajući kako dve sestre odlaze iz logora praćene Androm, Sijuan istisnu olakšavajućiuzdah. “Bojala sam se da će ostati da nas nadgleda.”

“Da”, reče Moiraina. Nije bilo potrebe reći na koju je ženu Sijuan mislila. To bi baš biokarakteristično za Elaidu. Ništa što bi one radile ne bi moglo pobeći njenim zahtevima za

apsolutno savršenstvo. “Ali zašto nije?”

Sijuan na to nije odgovorila, i u svakom slučaju, nije bilo vremena da se o tom raspravlja.Sa završenim Moiraininim i njenim obrokom, žene su ponovo zauzele svoja mesta uredu.

I posle Meilinine i Elaidine posete, nisu više izgledali sigurni da su ove dve bile AesSedai. Ravan pogled i čvrst glas nije uspeo da ućutka raspravu, sada. Sijuan je vikalakada je bilo potrebno, što je dosta često i bilo, i prolazila svojim rukama kroz kosu odbesa. Tri puta je Moiraina morala da zapreti da će prekinuti upisivati imena pre nego što




59

žena koja je nosila dete očigledno prestaro ne bi napustila red. Bila bi u iskušenju da je jedna od njih bila slična Susi, ali svi su oni bili dobro uhranjeni i očigledno ne siromašnijiod bilo koga drugog, samo pohlepniji.

Na vrhu svega toga, sa preko deset žena koje su stajale ispred stola, Steler se pojavi, sakacigom na glavi i vodeći svog konja. Drugi vojnici nisu bili daleko iza njega, dva odnjih držeći uzde Strele i Sijuanine životinje. “Vreme je da se ide”, reče Steler ozbiljnimglasom. “Ostao sam koliko god sam mogao, ali ako ostanemo još duže, moraćemo bitiprisiljeni da stignemo do Kule do zalaska sunca.”

“Čujte sada”, prigovarala je jedna žena. “Moraju da upišu naša imena”! Ljuto gnđanje sediže od ostalih.

“Pogledaj u sunce, čoveče”, reče Sijuan, zvučeći zabrinuto. I ona ga je pogledala, takođe,sa kosom koja se priljubljivala od stalnog grabljenja njenim prstima. “Imamo dostavremena.”

Moiraina jeste pogledala u sunce, koje je stajalo nisko na zapadu, i nije bila tako sigurna.Bilo je šst milja nazad do Kule, poslednji dio toga kroz ulice koje će biti isto tako punekada dođe suton, kao što su bile i ujutro. Izgovori neće biti prihvaćeni.

Mršteći se, Steler je otvorio svoja usta, iznenadno kožolika žena koja im je dala vino jebila baš ispred njih sa još šest ili sedam drugih, sve sedokose ili koje sede, gomilajući seoko njega i prisiljavajući ga nazad. “Ostavi ove devojke na miru”, mršava žena je vikalana njega. “Čuješ li me?”

Još žena je dolazilo trčeći iz svakog pravca, dok Steler nije bio okružen snažnomdesetinama žena, i njegovi Stražari takođe. Pola žena je izgledala da vrišti i mlatarapesnicama, dok su se ostali mrgodili u sumornoj tišini i hvatali drške svojih noževa zapojasom. Nakovnji su utihnuli još jednom, kovači gledajući gomilu žena pažljivo,nameštajući svoje čekiće. Mladi ljudi, dečaci ustvari, počeli su da se skupljaju, svi besni ivrelog pogleda.

Neki su imali isukane noževe. Svetlosti, imaće nerede. “Piši!” zapovedila je Sijuan.“Neće ga dugo zadržati. Vaše ime?” zahtevala je od žene ispred nje. Moiraina jezapisivala. Žene koje su čekale da daju svoja imena izgledale su da se slažu sa Sijuan.

Nije bilo više svađa. Do sada, zapamtile su pitanja i prosipale odgovore čim bi došleispred nje, neke tako brzo da ih je morala pitati da počnu iz početka. Kada su Steler injegovi ljudi uspeli da se proguraju kroz žene koje su ih okruživale, a da nisu u činili ništašto bi dovelo ljude i dečake koji su još u logoru trčeći, Moiraina je duvala zadnje ime daisuši mastilo, a Sijuan je užurbano poravnavala svoju kosu sa svojim rezbarenim češljemod crnog drveta.

Stegonoševo lice je bilo strašno iza čeličnih zatvora njegove zaštitne maske, ali sve što jerekao bilo je, “Trebaće nam malo sreće, sada.”




60

Odveo ih je iz logora kasom, sa kopitima konja koje su bacale grumenje snega i Sijuankoja je skakala u svom sedlu tako loše da je on dodelio ljude da jašu na svakoj njenojstrani da je spreče da ne padne. Priljepljujući se očajno za visoku jabuku svog sedla, onase smrknu na njih, ali nije ih otpustila. Moiraina je shvatila da Sijuan nikada nije zatražilapomadu; imaće više portrebe za njom nego ikada. Nakon pola milje, Steler je usporio uhod, ali samo za još pola milje, a onda je ponovo izabrao kas. Samo su dva vojnikazadržavala Sijuan u sedlu. Moiraina je počela da prigovara, ali pogled na Sijuaninoodlučno lice—i još jedan u sunce—zadržavalo ju je tihom. Sijuan će trebati dani da da jojoprosti što je skrenula pažnju kako loše jaše.

Možda joj nikad neće oprostiti ako prouzrokuje da budu pozvane u Mereaninu odaju za tošto su zakasnile.

To je bio korak koji je Steler održavao svim putem do grada, kas pa hod, kas pa hod, i

Moiraina je sumnjala da bi ga održavao da nije bilo punih ulica. Hod je bilo ono najbolješto su mogli da ostvare u toj rulji. Sunce je bilo niski svod crvenog i zlatnog na vrhuzidova Kulinog zemljišta kada su ujahali u dvorište Zapadne štale. Konjušari su izašli dapreuzmu Strelu i Sijuaninog konja, ljutolikim mladim potporučnikom koji se mrgodio naStelera kada je uzvratio stegonošev pozdrav, rukom položenom preko grudi.

“Vi ste zadnji”, zarežao je, zvučeći kao da je tražio izgovor da išiba bilo koga ko je biopri ruci. “Da li su prouzrokovali probleme?”

Pomagajući jecajućoj Sijuan da sjaše, Moiraina je zadržala dah.

“Ne više od jaganjaca”, odgovori Steler, i ona odahnu. Silazeći dole sa konja, stegonošase okrenuo ka svojim ljudima. “Želim da konje istimarite i čavle nauljene pre nego štobilo ko pomisli na večeru. Znaš zašto te gledam, Malvine.”

Moiraina obavesti mladog oficira šta treba da rade sa beleškama. Pogledao je u nju prenego što je rekao, “Ostavite ih gde jesu. Biće pokupljeni”. a onda se otšunjao tako brzoda je njegov ogrtač bleštao iza njega.

“Zašto je toliko ljut?” pitala se naglas. Steler pogleda ka Stražarima koji su vodili svoježivotinje u štalu, a onda odgovori glasom pretihim da ga čuju. “Želeo je da ide da se boriprotiv Aijela.”

“Nije me briga da li je budalasti čovek želeo da bude heroj”, odgovori Sijuan oštro.Oslanjala se na Moirainu, koja je sumnjala da je jedino njena ruka oko struka druge ženeono što ju je držalo uspravnom. “Želim vruću kupku i moj krevet, bez obzira na večeru.”

“To zvuči divno”, prodahta Moiraina. Osim dela o večeri, u svakom slučaju. Mislila je dabi mogla pojesti celu ovcu!

Sijuan je uspela da korača sama, ali je ćopala, stisnutih vilica i očigledno savladavajući jecaje. Odbila je da pusti da Moiraina nosi njenu torbu, ipak. Sijuan se nikad nije




61

predavala bolu. Nikada se ničemu nije predavala. Kada su dospeli do svoje galerije uodajama Prihvaćenih, misli o toploj vodi su nestali. Katerina ih je čekala.

“I bilo je vreme”, rekla je, skupljajući se u svoj veženi ogrtač. “Mislila sam da ću sesmrznuti na smrt pre nego što se vratite”. Oštrolika žena gomilom valovite crne kose koja joj je visila do struka, mogla je imati otrovan jezik. Sa polaznicama i drugimPrihvaćenim, imala bi.

Sa Aes Sedai, bila je blaža nego mlečna voda, sva u poniznim osmesima. “Merean te želiu svojoj sobi, Moiraina”.

“Zašto treba nas?” zahtevala je Sijuan. “Još nije pun zalazak sunca ni sada.”

“Oh, Merean mi uvek kaže svoje razloge, Sijuan”. I samo je Moiraina ovog puta, ne ti.Pa, rečeno vam je, i ja želim svoju večeru i krevet. Moraćemo da ponovimo istu ovu jadnu stvar ponovo sutra, počinjajući u zoru. Ko bi pomislio da bi radije ostala i učilanego išla na jahanje po pokrajini.”

Sijuan se namršti na Katerinina leđa kada je druga žena odjurila natrag. “Jednog dana ćese poseći sa tim jezikom. Da li želiš da ja pođem sa tobom, Moiraina?”

Moiraina ništa više nije želela. Nije uradila ništa, ne u skorije vreme, ali opet pozivi uMereaninu sobu nikad nisu bili dobri. Mnoge od polaznica i Prihvaćenih su posećivale tusobu da se isplaču na Mereaninom ramenu kada je nostalgija ili naprezanje zbog učenjabilo preveliko. Pozivi su bili skroz druga stvar. Ali odmahnula je glavom i predala svoj

ogrtač i torbicu Sijuan. “Krčag pomade je tamo. Veoma je dobra za bol.” Lice njeneprijateljice se zapali.

“Opet bih mogla poći sa tobom. Ne treba da namažem melem tako jako.”

“Jedva možeš da hodaš. Nastavi. Šta god Merean hoće, sigurna sam da me dugo nećezadržavati.” Svetlosti, nadala se da Merean nije otkrila neki nestašluk koji je smatraladobro skrivenim. Ali ako je tako, bar će Sijuan izbeći kaznu. U njenom sadašnjem stanju,ne bi mogla to da podnese.

Soba Nadzornice polaznica je ležala na drugoj strani Kule, u blizini odaja polaznica i

jedan sprat ispod same Amirlin, na širokom predsoblju gde su podne pločice bile crvene izelene, a pokrivač plav. Moiraina duboko uzdahnu ispred jednostavnih vrata između dvasvetla zidna ukrasa i pogladi svoju kosu, želeći da je utrošila malo vremena na korištenječetke, a onda pokuca dva puta, odlučno. Merean je svima govorila da ne kucaju na vratakao.

“Uđi” reče glas iznutra.




62

Ponovo duboko udišući, Moiraina uđe. Nasuprot Amirlinine sobe, Mereanina je bilaprilično mala i dosta jednostavna, zidovi uokvireni tamnim drvetom, krupnimnameštajem i potpuno neukrašenim većim delom.

Moiraina je sumnjala da bi žena koja je bila Prihvaćena pre stotinu godina prepoznala sveu ovoj sobi. Možda dve stotine godina ranije. Uzani sto za čaj pored vrata, površnoizrezbaren na nogama u čudnoj šari, mogla je i da bude starija od toga, i jedan zid jesadržavao ogledalo, sa ramom umrljanim bledim fragmentima pozlate. Na suprotnomzidu stajao je uzani kabinet kojeg je izbegavala da gleda. Kaiš i bič su držani unutra,papučom koja je bila gora na neki način.

Na njeno iznenađenje, Merean je bila na svojim nogama radije nego što jesedela izanjenog pisaćeg stola. Bila je visoka—Moirainina glava je jedva dosezala do Mereaninepunačke brade—sa kosom koja je bila više seda nego ne, skupljenoj na zadnjem delu

njenog vrata, i sa majčinskim izgledom koji je skoro zatrpao večnost njenih crta lica. To je bio jedan od razloga zašto su se većina mladih žena na vežbanju osećale ugodnoplačući na Mereaninom ramenu uprkos tome što ih je ona sama terala da plaču dovoljnočesto. Bila je takođe ljubazna i nežna i puna razumevanja. Sve dok niste kršili pravila.Merean je imala stvarni Talent za iznalaženje onoga što ste najviše želeli da držiteskrivenim.

“Sedi, dete”, ozbiljno je rekla.

Moiraina oprezno sede na stolicu ispred pisaćeg stola. Morala je to da bude neka vrstaloših vesti. Ali šta?

“Nema načina da se ovo olakša, dete. Kralj Laman je ubijen juče, zajedno sa oba svojabrata. Zapamti da smo svi mi niti u Šari, i da Točak tka kako Točak želi.”

“Svetlost obasjala njihove duše”, reče Moiraina zvanično, “I neka nađu utočište u ruciTvorca dok ne budu ponovo rođeni.”

Mereanine obrve se trznuše nagore, nesumnjivo u iznenađenju zbog toga što nije prasnulau plač na vesti da je izgubila tri strica u jednom danu. Ali opet, Merean nije znalaLamana Demodreda, dalekog čoveka koji je goreo od ambicije, jedinoj toplini u njemu.Moraina je smatrala da je on ostao neoženjen iz jednostavnog razloga što čak ni povod

postajanja kraljice Kairhijena nije bio dovoljan da ubedi bilo koju ženu da se uda zanjega. Moresin i Aldekain su bili gori, svaki ispunjen sa dovoljno vreline za deset ljudi,koju su izražavali u besu i surovosti. I prezirući njenog oca zato što je bio naučnik, zatošto je uzeo drugu naučnicu za svoju drugu ženu radije nego da se oženi da bi doveo jošzemalja ili veza kući Damodred. Moliće se za njihove duše, ali opet je osećala više tugezbog Jaka Vina nego za sva tri njena strica zajedno.

“Šok”, promrmlja Merean. “Ti si u šoku, ali to će proći. Kada prođe, dođi k’ meni, dete.Do tada, nema potrebe da ti ideš napolje sutra. Obavestiću Amirlin”. Nadzornicapolaznica je imala zadnju reč što se tiče polaznica i Prihvaćenih. Merean mora da je bila




63

iznenađena kada je saznala da ih je Tamra poslala u grad, a da se nije sa njomposavetovala.

“Hvala vam na vašoj ljubaznosti”, reče Moiraina brzo, “ali molim vas, nemojte. imajućinešto da radim će pomoći, i da budem sa prijateljima. Ako ostanem sutra pozadi, bićusama”.

Merean je izgledala sumnjivo, ali nakon još utešnih reči—reči koje umire srce za koje jebila sigurna da ih Moiraina krije—pustila je da se Moiraina vrati u svoju sobu, gde jezatekla obe njene uljane lampe zapaljene i vatru kako pucketa u njenom ognjištu.Sijuanino delo, bez sumnje. Pomislila je da uskoči u Sijuaninu sobu, ali druga žena jesigurno čvrsto spavala do sada.

Večera će biti pristupačna u trpezarijama bar još jedan čas, ali odgurnula je bilo kakvemisli o hrani i umesto toga provela vreme klečeći u molitvi za duše njenih stričeva.Pokora. Nije htela da bude jedna od onih sestara koje su uzimale pokore svaki put—održavajući ravnotežu svojih života, tako su to nazivali; smatrala je da je to razmetljivabudalaština—ali opet trebala je da oseća nešto zbog smrti njenog roda, koliko god da suužasni oni bili. Bilo je pogrešno ne osećati. Samo onda kada je znala da će trpezarije bitipune sluškinja koje brišu podove, ona je ustala i svukla se da se opere. Nakon što jeiskoristila kap Vatre da ugrije vodu. Hladna voda bi bila druga pokora, ali postojale sugranice.

Gaseći svoje lampe, istkala je štit da zaštiti da njeni snovi utiču na bilo čiji drugi—to seznalo dešavati sa onim koji su mogli usmeravati; ostali ublizini bi se mogli naći kako dele

vaše snove—I zavukla se u svoju ćebad. Stvarno je bila umorna, I san je brzo došao.Nažalost, noćne more su došle, takođe. Ne o njenim stričevima, ni čak o Jaku Vinu, već odetetu koje je ležalo na snegu na Zmajevoj planini. Munje su sevale na visoko crnomnebu, i njegov plač je bila grmljavina. Snovi o mladom čoveku bez lica. Bilo je munja i uovom snu, takođe, ali on je dozivao ove munje sa neba, i gradovi su goreli. Zmaj jePonovorođen. Probudila se jecajući.

Vatra je dogorela do malo sijajućeg uglja. Radije nego da doda još malo drva, iskoristila je lopaticu za vatru da izvadi pepeo preko uglja, i radije nego da se popne u krevet,omotala je ćebe oko sebe i izašla u noć. Nije bila sigurna da bi se mogla vratiti natra naspavanje, ali u jednu stvar je bila sigurna. Nije htela da spava sama.

Bila je sigurna da Sijuan spava, ali kada je kliznula u sobu prijateljice, brzo zatvarajućivrata za sobom, Sijuan blago reče, “Moiraina?” Nekoliko plamenova je još podrhtavalona Sijuaninom malom ognjištu, pružajući dovoljno svetla da je vidi kako vuče nazad jednu stranu ćebadi.

Moiraina nije trošila puno vremena da se popne. “Da li si i ti imala noćne more, takođe?”

“Da”, prodahta Sijuan. “Šta mogu da učine, Moiraina? Čak i da ga pronađu, šta mogu daučine?”




64

“Mogu ga dovesti u Kulu”, odgovoi Moiraina, ubacuujući više samopouzdanja u svojglas nego što je osećala. “Može da bude zaštićen tamo.” Nadale se da će biti. Više odCrvenih će ga hteti mrtvog ili umirenog, šta god Proročanstva govorila. “I obrazovati.”Ponovorođeni Zmaj će morati da bude obrazovan. Moraće da zna onoliko o politicikoliko i bilo koja kraljica, i onoliko o ratu koliko i bilo koji general. Onoliko o istorijikoliko i bilo koji naučnik. Verin Sedai je govorila da je većina grešaka koje su napravilivladari došla od nepoznavanja istorije; reagovali su u neznanju o greškama koje su u činilidrugi pre njih. “On može biti vođen.” To bi trebalo biti najvažnije od svega, da se postarada donese prave odluke. “Kula ga ne može naučiti da usmerava, Moiraina.” To je bilaistina. Šta su muškarci radili bilo je . . . drugačije. drugačije koliko žene i muškarci, rekla je Verin. Ptica nije mogla da nauči ribu da leti. Moraće da preživi učenje na svoju ruku.Proročanstva nisu govorila da hoće, ili da će izbeći ludilo pre Poslednje bitke, samo damora da bude u Tarmon Gai'donu za bilo kakvu nadu o pobedi, ali opet morala je daveruje. Morala je!

“Da li misliš da Tamra ima loše snove večeras, Sijuan?” Sijuan frknu. “Aes Sedai nemajuloše snove.” One nisu bile Aes Sedai još, u svakom slučaju. Nijedna od njih nije moglada sklopi oči kroz ostatak noći. Moiraina nije znala šta je Sijuan videla, ležeći tu zureći utavanicu—nije se mogla naterati da pita—ali ona je videla bebu kako plače u sneguZmajeve planine, i bezličnog čoveka kako doziva munje. Budnost nije bila nikava zaštitaprotiv ovih noćnih mora.




65

Poglavlje 6

Iznenađenja

Ispostavilo se da je uzrok grebanja na Sijuaninim vratima pre jutra bila polaznica zvanaSetsuko, zdepasta devojka, niža od Moiraine, koja im je rekla da je Amirlin naredila svimPrihvaćenima da budu u Zapadnoj štali pre Trećeg udarca, spremne da izvrše svojzadatak. Pri svetlosti lampe koju je nosila, Setsukine oči bez sjaja bile su bezbojne satračkom ljubomore. Devojka iz Arafelina je već znala da će se njen boravak u Kulizavršiti za nekoliko meseci. Setsuko je otvoreno govorila o bežanju sve dok je posetaMereaninoj radnoj sobi nije naučila diskretnosti, ako već nije mudrosti. Koliko god da jemučno bilo to saznanje, ona nikada neće moći da dobije ešarpu, ali je morala da budezadržana sve dok Sestre ne budu sigurne da ona može da usmerava, a da pri tom ne

povredi sebe ili druge.

Uprkos tome, možda je još uvek razmišljala o bežanju. Polaznice su bežale s vremena navreme, pa čak i poneka Prihvaćena koja bi se uplašila onoga što je čeka, ali sve su bileuhvaćene, pre ili kasnije, i njihov povratak u Kulu bio je, najblaže rečeno, bolnoneprijatan.

Bilo bi mnogo bolje za sve ako bi to moglo da se izbegne.

U neko drugo vreme, da nije bila tako umorna, Moiraina bi možda pokušala da je uteši.Ili bi joj rekla da bude oprezna. Ali ovoga jutra, Prvi udarac već se oglasio, i do Drugog

nije ostalo više od pola sata. Mogle su stići nešto da pojedu i da stignu u štalu pre Trećeg,ali jedva. Zevajući, Moiraina je zagrlila Sijuan još jednom i požurila napolje u tamu,umotana u svoje ćebe, pre nego što je Setsuko stigla do sledećih vrata i počela da grebe,pokušavajući da probudi Šerijam. Dete bi trebalo više da se potrudi. Šerijam je spavalakao mrtvac.

Kao sablasne utvare u noći, pola tuceta polaznica, noseći lampe, kucalo je na druga vrata.Na njenim vratima veoma visoka devojka sa zlatastom kosom koja joj se spuštala niz leđazlovoljno se naklonila kada joj je Moiraina dala dopuštenje da ode. Lisandri bi bilodopušteno da se testira za Prihvaćenu, ali samo ako bi njena zlovolja mogla biti izlečena.




66

Verovatno će i biti tako. Kada je Kula videla manu u nekoj od svojih učenica, ta manaobično bi bila ispravljena, na jedan način ili drugi.

Žurno se umila i obukla, odvojivši malo vremena da protrlja zube solju i sodom i počešljakosu da izgleda uredno, pa ipak, kada je stigla u galeriju sa svojom propusnicom koja jevisila ispod njenog ogrtača, tama je definitivno postajala siva.

Sijuan je već bila napolju, ogrnuta plaštom i spremna; pričala je sa vidno uzrujanomplamenokosom Šerijam, dok su ostale Prihvaćene već žurile na doručak.

“Šerijam kaže da se Aijeli zaista povlače, Moiraina”, rekla je Sijuan uzbuđeno,učvršćujući svoju propusnicu na ramenu. “Kaže da su već ligama istočno od reke.”

Šerijam je klimnula glavom i pošla da se pridruži ostalima, ali Moiraina – uhvatila je krajnjenog plašta.

“Da li si sigurna?” Moiraina se skoro zgrčila. Da je bila manje umorna, pažljivije biodabrala svoje reči; nisi ništa naučio ako nekoga odmah na početku iznerviraš.

Na sreću, mršava Prihvaćena nije posedovala ništa od temperamenta na koji bi ukazivalenjena kosa i zelene, kose oči. Jedva da je uzdahnula i čežnjivo pogledala prema vratimakoja su vodila iz galerije. “Prvo sam to čula od Zaštitnika koji je čuo od šijenarskogvojnika, kurira, ali kasnije su mi isto rekle Serafel, Rima i Dženet.

Jedna sestra može da greši, ali kada ti njih tri kažu nešto, možeš biti sigurna da su upravu.” Ona je bila prijatno društvo za provesti veče sa njom, a opet, imala je sposobnostda učini da obične izjave zvuče kao predavanja. “Zašto se vas dve osmehujete kao lude?”,odjednom je zahtevala da zna.

“Nisam znala da se osmehujem”, odgovorila je Sijuan ispravljajući crte svoga lica. Jošuvek je izgledala željno, podižući se na prste kao da će potrčati.

“Zar šansa za jahanje po prirodi nije vredna osmeha?” Moiraina je pitala. Sada, možda bimogle da ubede svoju pratnju da ih odvedu do logora najbližih Zmajevoj planini. Nijebila sigurna kada je tačno usvojila Sijuanino mišljenje, ali sada je ono bilo njenosopstveno. One će ga prve pronaći! Nekako hoće. Osmehuje se? Mogla bi da se smeje

naglas i da igra.

“Ponekad se vas dve baš čudno ponašate”, rekla je Šerijam. “Ja skoro hramljem zbograna od sedla. Pa, možete stajati ovde i pričati, ako želite. Ja želim moj doručak.”

Ali, dok se okretala da ode, sledila se i uzdahnula u šoku.

U tami koja je bledela, Merean je došla u galeriju, njena lozom izvezena ešarpa bila joj jeogrnuta preko ruku tako da su plave rese skoro dodirivale pod. Privukla je mnogopogleda Prihvaćenih. Sestre su retko nosile ešarpe unutar Kule, osim u zvaničnim




67

prilikama. Pojavljivanje Upravnice polaznica ovde, noseći svoju ešarpu, značilo je da jeneko u veoma velikoj nevolji. Ili da je neko pozvan na testiranje. Nekoliko žena su, punenade, zaostale u galeriji dok je šačica njih požurila onoliko brzo koliko su mogle, a da nepotrče; bez sumnje pokrenute nečistom savešću. Trebalo je da znaju bolje. Sve što supostigle bilo je da ih Merean brzim pogledom primeti, a ona bi kopala dok ne bi otkrilazbog čega osećaju krivicu. U Kairhijenu bi i jato gusaka znalo toliko. Sada im, međutim,nije poklanjala pažnju; dok je polako klizila kroz galeriju na licima Prihvaćenih poredkojih je prolazila videlo se žaljenje, dok su se podizale iz naklona.

Šerijam je bila jedna od onih koje su zaostale, i upravo ispred nje, Sijuan i MoiraineMerean se zaustavila. Moirainino srce je lupalo, dok se ona borila za dah, čak i dok senaklonila. Borila se za dah, prvo samo to. Možda je Sijuan bila u pravu.

Pa, bila je u pravu, generalno govoreći. Kada bi Merean rekla da bi se Prihvaćene mogle

testirati uskoro, to se uvek dešavalo u roku od mesec dana. Ali ona nije bila spremna!Naravno, Sijuanino lice otkrivalo je čežnju, a njene oči su sijale. Šerijamine usne bile surazdvojene u iščekivanju. Svetlosti, sigurno je svaka Prihvaćena za sebe mislila da jespremnija, nego što je Moiraina Damodred mislila za sebe.

“Zakasnićeš ako ne požuriš, dete”, plava sestra je oštro rekla Šerijam. Iznenađujuće.Merean nikada nije bila oštra, čak i kada je u skoroj budućnosti nekoga očekivala kazna.

Kada je ukazivala na tvoje greške dok je primenjivala šibu ili kaiš ili omrznutu papuču,njen glas je bio samo čvrst.

Dok je plamenokosa žena odjurila, Upravnica polaznica usmerila je svoju pažnju naSijuam i Morainu. Moraina je mislila da će joj srce iskočiti iz grudi.

Ne još, Svetlosti, molim te, ne još!

“Razgovarala sam sa Amirlin, Moiraina, i ona se slaže sa mnom da si ti sigurno u šoku.Druge Prihvaćene će danas morati da se snađu bez tebe.” Mereanina usta su se stegnulaza sekund, pre nego što se mir vratio na njeno lice. Njen glas je, ipak, ostao urazdraženom stanju. “Ja ne bih ni jednu pustila da ide, ali ljudi će lakše sarađivati sapolaznicama Kule nego sa službenicima, čak i sa službenicima Bele kule, a sestre bi senaljutile da su bile zamoljene da obave taj zadatak. Majka je oko toga bila u pravu.”

Svetlosti! Mora biti da se svađala sa Tamrom kada je bila dovoljno uznemirena da sveovo kaže Prihvaćenoj. Nije nikakvo čudu što je bila oštra. Olakšanje je preplaviloMoirainu kada je shvatila da ne treba da odjuri i da bude testirana za ešarpu odmah, alidoživljaj nije bio potpun bez razočarenja. Mogle su da stignu do logora blizu Zmajeveplanine danas. Pa, bar u jedan od logora, najmanje. Mogle su!

“Molim te, Merean, ja . . . “




68

Sestra je podigla jedan prst. To je bilo njeno upozorenje da nema raspravljanja, i kolikogod da je bila ljubazna i nežna generalno govoreći, nikada nije davala drugo upozorenje.Moiraina je brzo zatvorila usta.

“Ne bi trebalo da budeš prepuštena svojim mislima”, Merean je nastavila. Koliko god da joj je lice bilo bezizražajno, način na koji je namestila ešarpu na ramena govorio je ouzrujanosti. “Rukopis nekih devojaka liči na kokošije škrabotine.” Da, definitivno je bilauzrujana. Kada je bilo šta kritikovala, ma kako neznatno to bilo, upućivala je kritikudirektno osobi na koju se odnosilo i nikom drugom. “Majka se složila da bi ti mogla daprepišeš beleške koje su skoro nečitljive. Ti imaš čitak rukopis. Pomalo kitnjast, aličitak.”

Moiraina je očajnički pokušavala da se seti nečeg što sestra neće smatrati raspravom, alinije mogla. Kako će ovo da izbegne?

“To je veoma dobra ideja, Moiraina”, rekla je Sijuan, dok je Moiraina začuđeno zurila usvoju prijateljicu. Njena prijateljica! Ali Sijuan je veselo nastavila sa izdajom. “Nije sinoć oka sklopila, Merean. Pa, bar ne više od jednog sata, najviše. Mislim da nije bezbedno daide na jahanje. Pašće sa konja pre nego što pređe jednu milju.” Sijuan je to rekla!

“Drago mi je što se slažeš sa mojom odlukom, Sijuan”, Merean je rekla suvo. Moiraina bipocrvenela da joj se neko obratio tim tonom, ali Sijuan je bila sačinjena od čvršćegmaterijala, sačekujući podignutu obrvu sestre sa iskrenim, nevinim osmehom. “Ne bismela da ostane sama, tako da ćeš ti da joj pomogneš. Ti takođe imaš dobar, čitljivrukopis.” Osmeh se zaledio na Sijuaninom licu, ali sestra se pravila da to ne primećuje.

“Pa, hajde. Hajde, onda. Imam ja još stvari da radim danas, a ne samo da vodim vas dvenaokolo.”

Klizeći ispred njih, nalik debelom labudu u potoku, labudu koji brzo pliva, povela ih je umalu sobu bez prozora, malo niže od Amirlininih odaja i preko puta hodnika. Bogatoizrezbaren pisaći sto, sa dve fotelje uspravnih naslona iza sebe, držao je tacnu sa perima,velike staklenke sa mastilom, posude sa peskom za upijanje, hrpu dobrog belog papira, iveliku neurednu gomilu stranica prekrivenih rukopisom. Pošto je okačila svoj ogrtač nadrveni klin i stavila svoju propusnicu na pod pored stola, Moiraina je zurila u tu otrcanuhrpu jednako zlovoljno kao i Sijuan. Bar je tu postojao kamin, i vatra koja je gorela uuskom ognjištu. Soba je bila topla u poređenju sa hodnicima. Mnogo toplija od jahanja po

snegu. To je bila utešna okolnost.

“Čim završite doručak”, rekla je Merean, “vratite se ovamo i počnite da radite. Kopijeostavite u predvorju Amirlinine radne sobe.”

“Svetlosti, Sijuan”, Moiraina je rekla saosećajno, čim je sestra otišla, “zbog čega sipomislila da je to dobra ideja?”

“Ti....” Sijuan se snuždila. “Ovako ćemo pogledati više imena. Možda sva imena, ako nasTamra zadrži na poslu. Možemo biti prve koje će saznati ko je on. Sumnjam da mogu biti




69

dva dečaka rođena na Zmajevoj planini. Samo što sam mislila da ćeš to biti ti, a ne mi.”Potišteno je uzdahnula, a onda se namrštila na Moirainu. “Zbog čega bi se ljutila? Zbogčega si u šoku?”

Sinoć, otkrivanje svoje nesreće izgledalo je neprimereno, sitnica u poređenju sa onim sačim se svet suočavao, ali Moiraina nije oklevala da joj ispriča. Pre nego što je završila,Sijuan ju je obavila u snažan, utešan zagrljaj. Jedna drugoj su plakale na ramenu mnogočešće nego što je ijedna od njih pomagala Merean. Nikada nije bila tako bliska nekomekao što je bila Sijuan. Niti je ikoga volela toliko.

“Znaš da imam šestoricu stričeva koji su plemeniti ljudi”, Sijuan je rekla nežno, “i još jednog koji je umro dokazujući koliko je dobar. Ono što ne znaš jeste da imam jošdvojicu, kojima otac nikada nije dozvolio da pređu prag njegove kuće, a jedan od njih jenjegov rođeni brat. Otac čak nikada nije hteo da kaže njihova imena. Oni su ulični lopovi,

kavgadžije i pijanice, i kada popiju dovoljno piva ili brendija, ako su ukrali dovoljno damogu sebi to da priušte, počinju tuče sa svakim ko ih pogrešno pogleda. Obično seobojica ustreme na istog jadnika sa pesnicama, čizmama i bilo čim drugim što im dođepod ruku. Jednog dana će visiti zbog ubista, ako već nisu. A kada se to dogodi, nećuproliti ni suzu. Neki ljudi jednostavno nisu vredni suza.”

Moiraina joj je uzvratila zagrljaj. “Ti uvek znaš da kažeš pravu stvar. Ali ja ću se ipakmoliti za moje stričeve.”

“I ja ću se, takođe, moliti za one dve hulje kada umru. Samo neću patiti zbog njih, biliživi ili mrtvi. Hajde, idemo na doručak. Ovo će biti dug dan, a čak nećemo imati ni ˝fini

izlet sa jahanjem kao vežbu.” Sigurno se šalila, ali, ipak, u njenim plavim očima nije biloni treptaja radosti. A opet, ona je mrzela da radi posao službenika. Niko nije u tomeuživao.

Trpezarija koju su Prihvaćene najčešće upotrebljavale nalazila se na najnižem nivouKule. Bila je to velika prostorija sa potpuno belim zidovima i podom od belih pločica,puna dugih, izglačanih stolova i jednostavnih klupa koje su mogle da drže dve žene, ili, ukrajnjoj nuždi, tri. Ostale Prihvaćene su brzo jele, ponekad gutajući svoju hranunepristojno brzo. Šerijam je prosula kašu na svoju haljinu i požurila iz prostorije,objavljujući da ima vremena da se presvuče. Skoro da je trčala. Svi su žurili. Čak je iKaterina bezmalo išla kasom, još uvek jedući krckavu kiflu i otresajući mrve sa svoje

haljine. Izgledalo je da šansa za izlazak iz grada i nije bila tako jadna. Sijuan je prebiralapo svojoj kaši, koja je bila okružena kuvanim jabukama, a Moiraina joj je pravila društvouz još jednu šolju jakog crnog čaja u kojem je bila samo kap meda. Ipak, verovatnoća da je dečakovo ime među onima koja ih čekaju morala je biti jako mala.

Uskoro su bile same među stolovima, i jedna od kuvarica je izašla sa rukama nabokovima, mršteći. Okrugla žena u dugačkoj, besprekorno čistoj kecelji, Laras je bila usvojim srednjim godinama i više nego lepa, ali je ipak mrštenjem mogla da probuši rupuu kamenu. Nijedna Prihvaćena nije bila dovoljno luda da se zameri samovoljnoj Laras, ilibar ne više od jedanput. Čak se i Sijuan povukla pred tim nepokolebljivim prodornim




70

pogledom, užurbano grabeći kašikom poslednje parčiće jabuke iz svoje činije. Laras jepočela da doziva zaposlene u kuhinji da donesu svoje krpe za pranje poda pre nego što suSijuan i Moiraina stigle do vrata.

Moiraina je očekivala da će posao biti težak i neugodan, i bio je, ali nije bilo onako lošekao što se pribojavala da će biti. Ne baš tako loše. Počele su tako što su pronašle iodvojile svoje beleške sa humke, i dodale ih onima koje su već bile ispisane čitljivimrukopisom; što je smanjilo gomilu za pola. Ali samo za pola.

Ako biste došli u Kulu nesposobni da pišete, bili biste naučeni pristojnom rukopisu jošdok ste polaznica, ali takvima, koje su došle sa lošim rukopisom, često su bile potrebnegodine da postignu čitljivost pod uslovom da su ikada uspele. Neke Sestre su koristileslužbenike za bilo šta što su želele da neko drugi razume.

Mnoge od zabeleški bile su kraći od njenih i Sijuaninih, ali ipak čak i računajući naMeilanino objašnjenje, izgledalo je da je neverovatno veliki broj žena imao porođaj.

A to je bilo samo u logorima blizu reke! Primetivši da je Sijuan pažljivo gledala svaki listpre nego što ga odvoji na stranu, i sama je počela da radi isto. Nije više polagala velikunadu, već neznatno malu, ali to nije bilo isto što i nemoguće. Ali, što je više čitala, njenoraspoloženje je sve više opadalo.

Mnogi zapisi bili su šokantno neodređeni. Rođen u vidokrugu Tar Valonovih zidina?

Zidine grada bile su vidljive ligama, mogle su se videti čak i sa padina Zmajeve planine.

Ovo specifično dete je bila devojčica, od tairenskog oca i kairhijenske majke, ali ipak,beleška je predskazivala teškoće u pronalaženju dečaka. Bilo je mnogo beleški previšesličnih ovoj. Ili, rođen u vidokrugu Bele kule. Svetlosti, Kula se mogla videti iz blizineZmajeve planine!

Pa, bar za mnogo milja, najmanje. Neki zapisi bili su tužni. Salia Pomfrej je rodila dečakai otišla da bi se vratila u svoje selo u Andoru, pošto je njen muž poginuo drugog danaborbe. Postojala je zabeleška ispod imena, ispisana Mirellinim tečnim rukopisom.

Žene iz logora su pokušale da je odgovore, ali kažu da je bila poluluda od žalosti.Svetlost nek' joj pomogne. Žalosno, za plakanje. A s druge strane, jednako

uznemiravajuće koliko i netačne beleške. Nije napisano ime njenog sela, a Andor je bionajveća nacija između Kičme sveta i Aritskog okeana. Kako bi je pronašli? Salijino detebilo je rođeno sa pogrešne strane reke Erinina i šest dana ranije nego što je prorečeno, aliako bi majka Ponovorođenog Zmaja bila kao i ova, kako će ga pronaći? Stranice su bileispisane imenima sličnim ovome, ali ipak, izgledalo je da su to žene za koje su i drugičuli, tako da informacija može biti zapisana u potpunosti na nekom drugom mestu. Ili nemora. Zadatak je izgledao tako lak kada ga je Tamra postavila.

Svetlost nam pomogla, mislila je Moiraina. Svetlost pomogla svetu.




71

Pisale su uporno, ponekad su zajedno morale da čitaju da bi odgonetnule rukopis koji jezaista ličio na kokošije škrabotine; bilo im je potrebno sat vremena u podne da odu utrpezariju na hleb i čorbu od sočiva, a onda su se vratile svojim perima. Elaida se pojavilau haljini sa visokim okovratnikom, još crvenijom od one koju je nosila juče, da bikoračala oko stola i u tišini posmatrala prvo preko Sijuaninog, a zatim Moiraininogramena, naizgled proučavajući njihov rukopis. Njena crvenim obrubljena ešarpa bila jebogato izvezena cvetnim lozama. Cvetnim i, što joj je mnogo više priličilo, lozama sadugačkim trnjem. Pošto nije našla ništa šta bi kritikovala, otišla je jednako naglo kako je idošla, i Moiraina i Sijuan su u isto vreme odahnule sa olakšanjem. Osim toga, niko ih nijeuznemiravao. Kada je Moiraina posula finim peskom poslednju stranicu i sipala ga udrvenu kutiju koja je stajala na podu između stolica, vreme za večeru je došlo.

Veliki broj dečaka bio je rođen juče-morao je biti rođen posle Gitarinog proročanstva-alini jedan nije nimalo ličio na dete koje su tražile.

Posle noći provedene u nemirnom, nespokojnom snu, nije bilo potrebno da je Sijuannagovara da se vrate u tu malu sobu, radije nego da se pridruže ostalim Prihva ćenimakoje su žurile prema štalama. Iako neke danas nisu tako žurile. Izgledalo je da je čak i putvan grada mogao biti zamoran kada je sve što je trebalo da radite bilo da sedite i pišeteimena ceo dan. Moiraina se danas radovala pisanju imena. Napokon, niko im nije rekaoda ne treba to da rade. A probudili su ih zvuci koje su proizvodile druge žene dok su sespremale, a ne polaznica koja bi donela naređenja da jašu sa ostalima. Kao što je Sijuančesto govorila, bilo je lakše tražiti oproštaj nego dopuštenje. Iako Kula nije bila sklonaopraštanju za Prihvaćene.

Zapisi prikupljeni juče su već čekali na stolu, neuredna gomila jednako visoka kao što jebila i ona prethodnog dana. Dok su razvrstavale čitljive liste, dvoje službenika ušli suunutra i zastali u iznenađenju, kršna žena sa plamenom Tar Valona izvezenim na tamnomrukavu, kose pokupljene u jednostavnu punđu na potiljku glave, i stasit mladić kojemu biviše pristajao oklop nego njegov običan, sivi, vuneni kaput. Imao je predivne smeđe oči. Isimpatičan osmeh.

“Ne volim da mi se odredi zadatak, da bih potom otkrila da ga neko drugi već obavlja!”,rekla je žena oštro. Primetivši osmeh mladog službenika, prostrelila ga je pogledom. Glas joj se pretvorio u ledenu santu. “Trebalo bi da znaš bolje od toga ako želiš da zadržiš svojposao, Martan. Pođi samnom.” Martan ju je sledio iz sobe sa osmehom koji se pretvarao

u brigu i lica crvenog od stida.

Moiraina je prestrašeno pogledala u Sijuan, ali ona nije prestajala da radi. “Nastavi saposlom”, rekla je. “Ako izgledamo dovoljno zaposlene...” Njen glas se utišao. Bila je tomala nada, ako su službenici već dobili zaduženje, ali to je bilo sve što su imale.

Kada je, za nekoliko minuta, Tamra ušetala u prostoriju, one su već sedele i prepisivaleimena. Amirlin, danas u jednostavnoj plavoj svili, bila je oličenje Aes Sedai, utelovljenjemirnoće. Niko ne bi ni pomislio da je njena prijateljica umrla pred njom samo nekolikodana ranije, ili da ona čeka na ime koje bi moglo da spase svet.




72

Odmah iza Tamre koračala je sedokosa službenica, sa čijeg lica je zadovoljstvo sijalo kaopreviše rumenila, dok je mladi Martan stajao iza nje, smešeći se Sijuan i Moiraini prekonjenog ramena. Zaista će izgubiti posao ako mu to pređe u naviku.

Moiraina je skočila na noge i naklonila se tako brzo da je zaboravila na pero u svojoj ruci.Osetila je, međutim, kako se savilo i pogled joj se zgrčio kada je videla fleku od mastilakoju je ono ostavilo, crnu mrlju koja se na beloj vuni proširila do veličine novčića. Sijuan je bila jednako brza, ali mnogo smirenija. Ona nije zaboravila da ostavi svoje pero natacnu pre nego što je poravnala svoje suknje. Samo mirno, mislila je Moiraina. Morambiti mirna. Brzo je uradila nekoliko misaonih vežbi, ali to joj i nije mnogo pomoglo.

Amirlin ih je proučavala veoma pažljivo, a kad je Tamra pažljivo i kritički istraživalanekoga, i najneosetljiviji i najjači bi osetili da im je težina izmerena do poslednje unce, avisina do poslednjeg inča.

Moiraina je jedva uspela da se ne pomeri od nervoze. Taj pogled sigurno će videti sve štosu planirale. Ako to što su radile može da se nagradi nazivom plan.

“Nameravala sam danas da vam dam slobodno, da čitate ili učite, po vašem izboru”,Tamra je polako rekla, još uvek ih promatrajući. “Ili možda da vežbate za svojetestiranje”, dodala je sa osmehom koji nije učinio ništa da umanji njenu napetost. Dugapauza, a zatim je, za sebe, neznatno klimnula glavom. “Još uvek te muči smrt tvojihstričeva, dete?”

“Ponovo sam imala noćne more, celu noć, Majko.”. Istina, ali o tome kako ponovo nisu

našle bebu koja plače u snegu, i kako mladi čovek bez lica ponovo slama svet, dok gaspašava. Zadivila ju je smirenost njenog glasa. Nije ni pomišljala da će se ikada usuditida odgovori Amirlin Tron u stilu Aes Sedai.

Tamra je ponovo klimnula glavom. “U redu, ako misliš da ti je potrebno da budešzaposlena, možete nastaviti. Kada vam postane dosadno ostavite poruku sa završenimposlom, a ja ću se postarati da vam nađem zamenu.” Koraknula je da ode, a zatim zastala,okrenuvši se Moiraini. “Mastilo je veoma teško odstraniti, naročito sa belog materijala.Neću ti reći da ne usmeravaš da bi to uradila; to već i sama znaš.” Još jedan osmeh, azatim je pokupila sedokosu službenicu, skoro je izguravši iz sobe. “Nema potrebe daizgledaš tako ogorčeno, gazdarice Velin”, rekla je umirujuće.

Samo budale naljute službenike; njihove greške, slučajne ili namerne, mogu daprouzrokuju mnogo štete. “Sigurna sam da imaš mnogo važnijih zadataka od...” Njen glasse pretvorio u prigušeni šapat u hodniku.

Moiraina je podigla suknju i pogledala u fleku. Porasla je do veličine velikog novčića.

U normalnim uslovima uklanjanje fleke bi zahtevalo sate pažljivog potapanja u varikinu,koja bi usmrdela vaše ruke, a nije bila garancija za uspeh. “Upravo mi je rekla dakoristim Moć da bih očistila haljinu”, rekla je zapanjeno.




73

Sijuanine obrve su se skoro popele na vrh njene glave. “Ne pričaj gluposti. Čula sam šta je rekla isto kao i ti. Nije rekla ništa slično!”

“Moraš naučiti da shvatiš šta ljudi misle jednako koliko slušaš šta govore, Sijuan.”Proniknuti u to šta ljudi zaista misle bilo je ključno za Igru Kuća, a kada se sve spoji:Tamrin osmeh, sjaj u njenom oku i način na koji se izrazila, sve to bilo je jednako dobrokao i pismeno dopuštenje.

Prigrlivši Moć, precizno je izatkala Vazduh, Vodu i Zemlju, i spustila tkanje povrh mrlje.Samo zato što je Prihvaćenima bilo zabranjeno da usmeravaju da bi obavile domaćeposlove, ne znači da nisu učile kako se to radi; za Sestre nije postojalo takvo ograničenje jer su putovale često i bez služavke. Odjednom je crna mrlja vlažno zasjala i počela da sesmanjuje, i dok je to radila, izdizala se na površinu vune. Postajala je sve manja i manja,dok se nije pretvorila u malu crnu kuglicu osušenog mastila, koja je upala u njenu

skupljenu šaku.

“Mogla bih ovo da zadržim kao podsetnik”, rekla je, stavljajući crnu kuglicu na ivicustola. Podsetnik da je Sijuan bila u pravu. Ponekad pravila mogu da se prekrše.

“A šta bi se dogodilo da je Sestra ušla?”, upitala je Sijuan ironično. “Da li bi pokušala da joj kažeš da je sve bilo deo Igre Kuća?”

Moirainino lice je postajalo vruće, i ona je pustila Izvor. “Rekla bih joj... Rekla bih... Dali moramo sada da pričamo o tome? Sigurno ima jednako mnogo imena kao i juče, a jabih volela da završim pre nego što večera počne.”

Sijuan se bučno nasmejala. Mogli biste da pomislite da je crvenilo na Moiraininom licuobeležje budale.

Pisale su duže od sat vremena kada je Moiraina zastala zbog jedne beleške. Ro đen uvidokrugu Zmajeve planine, pisalo je, što je bilo jednako smešno kao i reći u vidokruguKule. Ali Vila Mandair je rodila sina, zapadno od reke, i na dan koji je Gitara prorekla.Polako je prepisivala belešku. Na kraju je podigla pero, ali ga nije umočila u staklenku samastilom, niti je pogledala na sledeće ime pisano Elaidinim šiljastim rukopisom. Njenpogled se podigao do crne kuglice. Ona je bila jedna od Prihvaćenih, ne Sestra. Aliuskoro će biti testirana.

Bili Mandair je mogao biti rođen na samoj obali reke i njegova majka bi još uvek moglada vidi Zmajevu planinu. Ali ništa što je Elaida napisala nije upućivalo na to koliko jelogor, u kojem je bila, bio daleko od planine. Ili koliko blizu. Ranije zapisane beleške suglasile “Rođen u logoru lorda Elisara izvan Tar Valona”.

Beli papir ispred nje bio je popunjen njenim rukopisom samo do polovine, ali je onaizvukla drugi čist papir i prepisala pojedinosti o Biliju Mandairu. Skromno ime, ako je onbio taj. Ali bilo je verovatnije da će Ponovorođeni Zmaj biti sin jednostavnog vojnika,nego nekog plemića.




74

Odjednom je primetila da Sijuan piše u sveščicu kožnih korica, dovoljno malu da stane ukesicu na njenom pojasu, dok je jednim okom posmatrala vrata. “Moraš bitipripremljena”, rekla je Sijuan.

Potvrdno klimajući glavom, Moiraina je dodala Sijuan list sa samo jednim imenom, koja je pažljivo prepisala informacije u svoju svesku. Sutra, Moiraina će poneti svoju svesku.

Dan je doneo dosta imena sa oznakom “rođen u vidokrugu Zmajeve planine” ili čak“rođen blizu Zmajeve planine”, a veliki broj od njih bio je rođen na istočnoj strani rekeErinin. Moiraina je znala da je to i trebalo da očekuje. Napokon, planina je bilanajuočljivija oznaka ligama unaokolo. Ovo je bio tek drugi dan prepisivanja lista, a već su dodale još devet imena u Sijuaninu svesku. Svetlosti, koliko li će imena sakupiti prenego što sve bude gotovo?

Bilo je i drugih iznenađenja. Nedugo posle podneva Jarna Malari ušetala je u prostoriju,elegantna u tamno sivoj svili, sa belim linijama na slepoočnicama, što je još višedoprinosilo izgledu zapovednika; safiri su bili u njenoj dugoj crnoj kosi i oko njenogvrata. Rese na njenoj svilenoj ešarpi bile su toliko dugačke da su skoro dodirivale pod,iako je ešarpa stajala na njenim ramenima. Jarna je bila Sedničar za Sive. Sedničarke suretko obraćale pažnju na Prihvaćene, ali ona se okrenula Moiraini. “Prošetaj samnom začas, dete.”

U hodniku, Jarna je neko vreme polako hodala u tišini i Moiraina je bila zadovoljna što jeto tako. Svetlosti, šta je Sedničarka htela od nje? Da je u pitanju bio zadatak koji trebaobaviti ili poruka koju treba preneti, to bi spomenula odmah. U svakom slučaju,

Prihvaćene nisu požurivale Sestre. Isto kao što ni Sedničarke nisu pokušavale dapožuruju Amirlin. Promaja, koja je činila da baklje na zidovima trepere, nije zabrinjavalaJarnu, naravno, ali Moiraina je počela da žali što nije ponela svoj ogrtač.

“Čujem da te muči smrt tvojih stričeva”, najzad je rekla Sedničarka. “To je savršenorazumljivo.” Moiraina je ispustila zvuk za koji se nadala da će Jarna shvatiti kao slaganjesa njenim rečima. Odgovori Aes Sedai su bili veoma dobri, ali želela je da izbegneotvoreno laganje. Ako bi mogla. Trudila se da se ne isteže, ali vrh njene glave je dopiraosamo do ramena druge žene.

Šta je žena želela?

“Bojim se da državni poslovi ne čekaju da prođe period žaljenja, Moiraina. Reci mi, dete,šta misliš ko će iz kuće Damodred biti uzdignut na Sunčev presto sada, kada su Laman injegova braća mrtvi?”

Saplevši se o sopstvena stopala, Moiraina je posrnula i sigurno bi pala da je Jarna nijepridržala svojom rukom. Sedničarka je pitala za njeno mišljenje o politici? Istina, onjenoj rodnoj zemlji, ali Sedničarke su znale više o političkim događanjima većinezemalja nego što su njihovi vladari znali. Jarnine staklaste smeđe oči su je gledale mirno,strpljivo. Čekajući.




75

“Nisam razmišljala o tome, Aes Sedai”, rekla je Moiraina istinoljubivo. “Mislim da ćeverovatno pravo na Sunčev presto pripasti drugoj Kući, ali ne bih znala kojoj.”

“Možda”, promrljala je Jarna napola zatvarajući oči, spremajući se da kaže sledećurečenicu. “Kuća Dramodred stekla je lošu reputaciju koju je Laman samo pogoršao.”

Moiraina se namrštila pre nego što je stigla da se zaustavi, a zatim brzo ispravila crtesvog lica, nadajući se da Jarna nije primetila. To što je rekla bila je istina. Njen otac je bio jedini u svojoj generaciji kome je nedostajao taman karakter, kako muškarcima tako iženama. Prethodne generacije bile su skoro isto loše, osim ako nisu bile gore. Dela koja je činila kuća Damodred su ocrnila njeno ime. Ali nije volela nekog drugog da čuje kakogovori o tome.

“Tvoj polubrat Taringil je lišen prestola zbog njegovog braka sa kraljicom Andora”,nastavila je Jarna. “Smešan zakon, zaista, ali ne može ga promeniti dok ne postane kralj,a ne može postati kralj dok se zakon ne promeni. A šta je sa tvojim starijim sestrama? Zarnisu dobro vaspitane? Čini se da je... pokvarenost... u znatnoj meri preskočila tvojugeneraciju.”

“Dobro vaspitane, da, ali ne za presto”, odgovorila je Moiraina. “Anvaeri nije stalo ni dočega drugog osim konja i lova sa sokolovima.” A i niko ne bi imao poverenja u njenunarav, koja je bila mnogo gora nego što je Moirainina ikada bila. Ali tako nešto rekla bisamo Sijuan. “A ako bi Inloina dobila presto, svi znaju da bi državni poslovi dolazili nadrugo mesto, u najboljem slučaju, posle igre sa njenom decom.” Vrlo verovatno zato štobi u igri sa svojom decom zaboravila na poslove države. Inloina je, kao majka, bila topla i

puna ljubavi, ali nije bila preterano razborita, iako vrlo tvrdoglava. Veoma opasnakombinacija osobina u jednom vladaru. “Niko je neće podržati za uzdizanje na tron, AesSedai, čak ni iz kuće Damodred.”

Jarna se pažljivo zagledala u Moirainine oči za jedan dug trenutak, neugodno jepodsećajući na Meilan koja je rekla da ona ne može da čita misli. Nije mogla da uradiništa drugo osim da susretne taj pogled sa strpljenjem i prividnom iskrenošću. I savatrenom nadom da Meilan nije pronašla način da zaobiđe Tri zakletve.

“Znači tako”, Jarna je najzad rekla. “Možeš se vratiti svom poslu, dete.”

“Šta je želela?” upitala je Sijuan kada se Moiraina vratila u prostoriju.

“Nisam sigurna”, rekla je polako, uzimajući svoje pero. To je bila prva laž koju je ikadarekla Sijuan. Bila je preplašena mišlju da je vrlo dobro znala šta je Jarna želela. Pre negošto su stavile završene kopije na, ružama izrezbaren, pisaći sto koji je bio Gitarin, uprostrano predvorje Amirlinine radne sobe, još šest Sedničarki je došlo i odvelo Moirainuna stranu. Po jedna iz svakog Ađaha, sve sa vrlo sličnim pitanjima.

Tsutama Rath, prelepa i očiju dovoljno surovih da se Moirainu podiđe jeza, direktno ju jepitala.




76

“Zar nikada nisi razmišljala”, Tsutama je rekla opušteno, skoro kao usput, igrajući se sacrvenim resama svoje ešarpe, “da bi sama mogla biti kraljica Kairhijena?”

Na taj način stekla je još jedan košmar koji se pridružio bebi ostavljenoj u snegu i čovekubez lica.

Sela je na Sunčani presto noseći ešarpu Aes Sedai, a napolju, na ulicama, rulja jeuništavala grad. Nijedna Aes Sedai nije bila kraljica preko više od hiljadu godina, a čak ipre toga, onih nekoliko koje su to otvoreno priznale loše su prošle. Ali, ako je to bilanamera Dvorane kule, kako bi mogla to da izbegne? Samo ako bi pobegla iz Kule čimdobije ešarpu i ostala po strani dovoljno dugo da se situacija u Kairhijenu reši sama odsebe. Veći deo te besane noći provela je moleći se da uskoro bude testirana.

Čak i sutra ne bi bilo dovoljno brzo. Svetlosti, nije bila spremna, ali morala je dapobegne. Nekako.




77

Poglavlje 7

Svrab

Sledeći dan doneo je nova imena, koji su se gomilala u sve većem broju, koji su sve višeukazivali na to da je Zmajeva planina mesto rođenja. Moiraina shvati da Sijuan i ona višenikada neće čuti ime sa prikačenom titulom “rođen pod padinama Zmajeve planine”.Zmajeva proročanstva su bila poznata velikom broju ljudi, ali često su pogrešnoprotumačena i izmenjena, naročito među običnim ljudima, ali pominjanje planine jeostajalo u svim mogućim nerealnim i realnim verzijama. Nijedna žena ne bi volela daprizna da je rodila sina koji će jednog dana usmeravati, i raditi sve ono propratne stvari, ida će to dete od njene krvi i njenog mesa biti osuđeno na ludilo i teror. Koliko bi jojtrebalo vremena da prizna da nosi dete koje će jednog dana biti Ponovorođeni Zmaj? Nije

mogla da porekne Zmajevu planinu kompletno, niti bi joj poznanstva to dozvoljavala, iumesto toga koristila je reči “blizu planine” ili “pred očima” za koje je smatrala da sudovoljno bezbedne za nju. Dete koje su videli mora biti sakriveno negde u toj istini.

Neko bi trebao da poseti sve te žene i postavi im par pitanja, proračunato sastavljena, iodgovarajuće pitana. Ona posegnu za tim pitanjima u umu, ali njenom preciznomispitivanju da istraži celu situaciju nije bavalo baš valjanog rezultata. Uprkos majčinomsumnjanju, ona više neće lagati. I neće pobeći ako se promene uloge ispitivača i pitanoga.Igrala bi i Daes Dae'mar sa celim svetom kao ulogom. Daleko od dužnosti koja joj jedata, kako da prestane sa razmišljanjem?

Jutro joj je donelo i posetu od Tamre, koja je neočekivano upala dok je Moirainasklanjala svoju malu knjigu, pamteći novo ime do koga je došla. Ona pokuša da prikrijesvoje pokrete, tromo se krećući, i trenutak njene nespetnosti iznenadi Moirainu. Onapomisli da će sve biti u redu, ali opet je zadrži dah dok ju je Amirlin proučavala. Da li jeta druga žena videla knjigu? Odjednom, cela ideja da traži pre oproštaj nego dozvolu,činila joj se veoma krhka. To ne bi ničemu pomoglo. To bi najverovatnije doprinelokaznu rada, na izolovanoj farmi od jutra do mraka odsečen od svojih prijatelja, unemogućnosti da usmeravaš. Za polaznice ili Prihvaćene, to je bila krajnja kazna,poslednja šansa da nauče pravilno ponašanje, pre nego što ih pošalju odavde zauvek. To




78

je bilo daleko gore od žuljeva na rukama, i to bi ih definitivno iseklo od potražnje zadetetom.

“Juče sam pomislila kako si najzad zasitila svoju dosadu”, Tamra reče konačno, iMoiraina opet poče da diše. “Naročito ti, Sijuan.”

Sijuan nikad nije oblilo rumenilo, ali se na to se zacrveni. Svi su znali kako je mrzelapisarske poslove. Prepisivanje rečenica je bio posao koji je najviše mrzela u životu.

Moiraina odgovori, “Liste i beleške mi pomažu da upravljam mislima, Majko.” Jednomkada bi počela da daje odgovore obmane, sledeći put će joj ići sve lakše i lakše, pa čak iprema, Amirlin Tron.

Istina je bila da sa listama ili bez njih, misli su joj stalno bile okupirane.

To su bile misli o detetu u snegu i o nepoznatom čoveku. Takođe dosta je razmišljala i oSunčanom tronu. Želela je da preklinje Tamru da zaustavi tu šemu, ali opet je znala da nito ne bi bilo dovoljno. Kula nije manje neumoljiva da tka niti čak ni od same Šare. U obaslučaja, te niti koje je pomerala su bili ljudski životi, i putevi koji su izabrali su bilimnogo važniji nego kao pojedinci.

“U redu, dete. Ali sve dok tvoje učenje ne pati zbog toga.” Tamra joj predade savijenpapir koji Moiraina do tada nije primetila, zapečaćen krugom od zelenog voska. “Odnesiovo Kereni Nagaši. Ona je najverovatnije u svojoj sobi. Nemoj nikome davati umestonje.” Kao da bi to i uradila! Neke Prihvaćene su se žalile, neke su glasno prigovarale, a

neke su bile diskretnije, zbog prelaženja preko širokog hodnika koje je vodile više dokule, ali čak i kada je stigla do pola puta, Moiraine je uživala u svakoj poruci koja bi judovela bliže Ađasinim odajama. Dosta se toga moglo naučiti od samog gledanja gde ljudižive. Čak i Aes Sedai raspuste svoje čuvare u tim okolnostima. Ali ni to ne pomaže,barem ne usporava toliko; onoga ko zna kako da sluša i posmatra.

Ađasini odaje su bile identične u broju soba i u tome kako su bile postavljene, ali nekidetalji su se uveliko razlikovali. Impresija maševa u punoj veličini mogli su se naći usvim stubovima u otvorima odaja Zelenog ađaha, i to su bili mačevi u dva različita stila,sa jednom oštricom ili dvoručni, kriv i prav. Svaka su vrata bila oivičena mačem, savrhom na gore, izgledajući dekorativno i u isti mah budeći divljenje. Tapiserije na zidu,

između dve visoke uljane lampe pravile su veličanstvene senke po zidovima, koji suvećinom bili oslikani scenama borbi, jurišajućih konjanika na poznatim bojištima izistorije, dok su neke čak imale i scene iz davno nestalih zemalja, koje već vekovima nepostoje i u kojima su učestvovale i osobe koje su koristile Jednu moć. Nijedna Aes Sedainije učestvolala u ratu još od Troločkih ratova, ali kada poslednja bitka dođe, BorbeniAđah će morati biti prvi u redu na bojištu. Do tada, borile su se za pravdu samo tamo gdebi se mogle umešati i to jedino putem zaštitničkih mačeva, i to je jedino što su i mogledok su čekale na Tarmon Gai'don.




79

Jedina razlika ovde bili su muškarci. I to ne bilo koji muškarci, naravno. Zaštitnici.Visoki ili niski, debeli ili mršavi, svi su bili jako hrabri, i kretali su se kao lavovi ileopardi.

Niko nije nosio neke osobene ogrtače u sobi, ali za posmatrače su uvek bili zanimljivi.Mogli su se videti Zaštitnici u svim Ađasinim odajama, osim kod pripadnica Crvenih, alivećina Zaštitnika su imali svoje odaje i barake, pa čak i svoje sopstvene gradove. Ali utom slučaju, Zelene su se izdvajale. Neki su Zaštitnici živeli i spavali u istoj sobi kao iAes Sedai!

Zelenooki zaštitnik niskoga rasta, baci brzi pogled na nju, odmeravajući je pritom, kao ponarudžbini. Trojica drugih, stajući zajedno, ućutaše dok je prilazila i prolazila, dok bikasnije nastavili tihu konverzaciju posle njenog prolaska. Jedan je nosio srebrna zvonca iarafelinsku pletenicu, jedan je imao tanke tarabonske brkove, a treći je bio tamnoput,

možda Tairenac ili je poticao sa severa Altarane, ali osim njihovih gracioznih pokreta,postojala je još jedna stvar koju su delili, bilo sa njima, a i bilo kojim muškarcem kojeg jevidela ovde. Jednom je sa rođakom imala priliku da pogledala orla u oči, ogromnog satamnim perjem i jakim nogama.

Sresti Zaštitnikov pogled je izgledalo isto tako. To nije bio divalj pogled, već samouveren, svestan svojih mogućnosti, i njihove sposobnosti za nasilje.

A opet, taj bes je uzdržavan, i disciplinovan svojom sopstvenom voljom i vezom premaAes Sedai. Ovde, jednostavno su nastavljali da žive svojim životom. Jedan suvonjavimuškarac, kratko ošišane kose sa šijenarskim perčinom, se odmarao naslonjen na zid sa

jednom dignutom nogom u vis, besposličarao je i trudio se da izbegne očiglednoposmevanje drugog Zaštitnika, koji je govorio da upravo izgleda kao pokisla maškauhvaćena u mrežu. Dvojica drugih, obučeni u kratke košulje, su vežbali sa drvenimmačevima nasred hodnika, i uz galamu i graju su uz što moguće glatke poteze izbegavalipartnerove napade.

Rina Hafden, koje je nekako uspevala da pravi i kiselo i slatko lice i u tom trenutkuizgledala graciozno i elegantno, bodrila ih je sa velikim osmehom, govoreći, “Odličnoizbegavanje, Vejline! Oh, odličan napad, Elijase!” Gledajući veličinu, mogli su bit iblizanci, ali jedan je bio taman sa dužom sređenom bradom, a drugi plav, sa kratkopodšišanom bradom. Gunđajići, oni se pokrenuše brže.

Njihove košulje su im bile sve mokre od znoja, ali opet par je delovao sveže i neumorno.

Kroz otvorena vrata, Moiraina vide zaštitnika sa okruglim licem svirajući nekuveličanstvenu melodiju na flauti dok je sedokosa Jala Bandevin, markantna žena koja jepo visini bila za glavu niža od Moiraine, pokušavala da nauči novog Zaštitnika koracimastandardnog plesa.




80

Najverovatnije je bio novajlija, rumen, polurazvijen mladić sa nešto više od dvadesetgodina, ali opet uprkos godinama po pravilu nijedan muškarac ne bi smeo da bude vezanukoliko ne poseduje odgovarajuće veštine. To naravna ne uključuje ples.

Kerenina vrata, koja su imala mač lakiran crvenom, zlatnom i crnom bojom, bila su širomotvorena, sa muzikom koja je dopirala iz njih. Moiraina nije imala ni najmanju idejuzašto bi bio lakiram, i zašto baš u tim bojama, i znala je da nikad neće saznati osim akone izabere da bude Zelena. To nije planirala da bude, a opet nerviralo ju je što to nikadaneće saznati. Jednom kada bi identifikovala nešto što nije mogla da objasni, to njenoneznanje bi se pretvorilo u svrab negde kod ramena, van domašaja njenih prstiju. Nećebiti jedini put da vidi te mačeve, i vrlo brzo je tu činjenicu potisnula odmah pored drugihsaznanja koje je videla i spoznala u Ađasinim odajama. Svrab se povuče za sada, aliverovala je da će se vratiti posle sledećih vrata.

Par tapiserija u Kereninoj sobi su prikazivale scene rata i lova, ali većina zidnog prostoradata je policama interesantnih oblika rađenih u više zemalja. Osim par knjiga, sadržale suu sebi i veliku lobanju lava i još veću lobanju medveda, uglančane pehare, vaze u čudnimoblicima, bodeža ukrašenih sa dragim kamenjem i zlatom, i bodeža sa jednostavnomdrvenom drškom, dok su pojedini bili i polomljeni. Kovačev čekić sa glavom podeljenimu dva dela ležao je pored polomljenog drvenog pehara. Pozlaćen valjkasti sat, stajao je sazamrznutim skazaljkama pokazujući 12 sati, stajao je pored čelične amajlije prošaranatamnim flekama za koje je Moiraina bila sigurna da je krv. Te stvari su sada bile samouspomene na sve one sestre koje su godinama unazad nosile šal i koristile ovu sobu kaosvoju.

Od uspomena pre dobijenog šala, bilo je samo malo. Samo par minijatura postavljenihiznad kamina, pokazujući, ponosnog čoveka, malo podgojenog, nasmejanu ženu i petorodece, troje od njih devojčice. To je bila Kerenina porodica, davno pre nego što su sviumrli i zaboravili je. To je bio bol sa kojima su se nosile Aes Sedai. Porodice umiru, i svešto poznaješ nestaje. Sve osim Kule. Bela kula ostaje zauvek.

Dvojica od Kereninih Zaštitnika je sedelo u sobi sa njom. Masiv Karil, čija je plava kosadavala aspekt zlatnog i veličanstvenog lava, čitao je knjigu preko puta kamina odmarajućinoge koje je sa sve čizmama naslonio na ukrašen mesingani branik, i sa sve lulom koja sepušila iz njegovih usana. Stepin je više ličio na pisara nego na Zaštitnika, sa svojimuskim ramenima i tužnim tamnim očima, sedeo je na stolici svirajući predivnu melodiju

na fruli, prstima spretnijim od bilo kog profesionalnog muzičara. Nijedan čovek nijeprestao da radi ono što je do sad radio kada je ušla Prihvaćena.

Kerena je radila na već urammljenom vezu. Moraini je uvek bilo interesantno gledatiZelene kako rade sa iglom. Pogotovu sada, kada je tema bila polje puno divljeg cveća.Pitala se kako će joj se slagati slika sa već postojećom dekoracijom smrti i nasilja?Visoka, i mršava žena, Kerena je izgledala jako, njeno lice je bilo snažno i prelepo, anjene tamne oči su bili bazeni dubine. Čak i ovde, nosila je jahaće odelo, podeljenusuknju prošaranu zelenom bojom, a njena tamna kosa, provučena sa par sedih, bila jekraća od Karilove or Stepinove, i padala je samo do ramena, dok ju je ona i takvu






82

“Šta u ovom trenutku može biti važnije Tamri od tog muškog deteta, Sijuan?” onastrpljivo reče. “Ili šta može to biti toliko tajno, da se ne usuđuje da stavi razlog toga napapir? Ta tajnost je možda značila da je verovala da se Crvenama ne može verovati. To jeono u čemu je i bila u pravu.

Više od toga, koliko žena bi odma na prvi pogred poreklo da je ovo dete isto ono izproročanstva? Svi bi to govorili barem dok ne bi odraslo u muškarca i počelo dausmerava. Ne, ona je mislila da uposli sestre za koje je mogla da garantuje da ga traži.Ono u čemu je ona grešila je u mišljenju da bi ga sigurno doveli u Kulu. To bi garazotkrilo Crvenama, i drugima kojima se ne treba verovati. Jednom kad ga pronađe,Tamra bi ga odmah opet sakrila. Njegovo obučavanje bi bilo u rukama tragača, ženakojima najviše veruje.”

Sijuan se udari dlanom po čelu. “Mislim da će mi lobanja eksplodirati”, ona promrmlja.

“Sve si to shvatila iz dva pisma, a da nijedno nisi pročitala.”

“Znam sta mi je rečeno a šta nije. To je jednostavno mogučnost da vidiš puteve, i dapovežeš kockice zajedno, Sijuan. Zaista, i ti bi trebalo to da znaš.”

“Oh? Ellid mi je dala nekakvu kovačevu zagonetku prošle nedelje. Ona mi reče da joj jedosadila, ali ja mislim da nije ni mogla da je reši. Želiš li možda ti da pokušaš?”

“Hvala, ne”, Moiraine reče učtivo. Ona na brzinu pogleda okolo i brzo se isplazi na druguženu.

Sledećeg dana, Tamra je poslala još tri poruke. Prva je otišla Meilin Arganaj, drugaValeri Gorovni, debeljuškastoj maloj ženi, Braon ađaha koja se uvek smešila i za koju seuvek činilo da negde žuri, čak i kad stoji mirno, dok je treća je otišla Ludis Danen,koščatoj Žutoj sa dugim i mrgodnim licem koje je oko vrata nosilo tarabonske perle kojesu joj visile do pojasa. Nijedan jedini nagoveštaj o porukama joj nije pao u ruke, ali opetznala je činjenicu da se sve tri žene nosile šal već dugi niz godina, i da su ih sve tri bilereputacije da su poprilično stroge po pitanju zakona.

Moiraina je to videla kao potvrdu, pa je čak i Sijuan počela u to da veruje.

Činilo joj se da je petoro bilo isuviše malo ljudi da bi na sebe preuzeli potragu zadečakom—ali dan za danom sve više imena su joj ispunjavali knjižicu—al’ opet Tamranije slala više poruka. Barem ne preko njih. Aeldra Najaf je unapređena u Čuvara hronikada bi zamenila Gitaru, i poruke su najverovatnije išle preko nje.

Jedno vreme, Moiraina i Sijuan su se trudile da što više moguće pažnje obraćaju naAmirlininu odaju i njene ostale sobe, uvek gledajući i virući kroz ključaonicu, svaki putkada bi im se ukazala prilika, ali Tamra je i tih dana uvek imala ravnomeran protokposetilaca. Nisu konstantno uporno dolazili ali bili su prisutni. Dolazilo je dosta različitihposetilaca, ali ko je i koliko je njih uračunato u priču to nije znala. Takva stvar je




83

Moirainu jako nervirala. Svrab joj se ponovo javi na ramenu, isti onaj koji ne bi moglapočešati i koji joj prsti ne mogu dohvatiti.

Uskoro im se ukazala prilika da špijuniraju. Ali ponekad im se činilo da ni to ne donosirezultate. Prikupljanje imenja je išlo isuviše sporo. A Aeldra, vraćajući se u Amirlininuodaju, uhvatila je Moirainu kako viri u dovratak.

Bela kosa je povezivala Aeldru i Gitaru, samo što je Aeldrina kosa bila prava i kratkoosišana kao i Kerenino. Novi Čuvar je bio gruba žena, sa kožom koja je usred sunca ivetra vidno ogrubela, za koju je čisto sumnjala da ju je iko zvao lepoticom, jer je imala jaku mušku bradu i špicast nos. Od nakita, nosila je samo prsten Velike zmije; njenahaljina je bila od plave vune, fino sašivena, ali jednostavno isečena, i sa velikim plavimšalom oko ramena. Potpuno drugačija žena od Gitare.

“Šta to gledaš ,dete?” Ona upita nežno.

“Samo sestre koje idu i vraćaju se iz Amirlininih odaja, Aes Sedai”, Moiraina odgovori.Svaka je reč bila istina.

Aeldra se nasmeja. “Sanjariš o šalu? Možda bi tvoje vreme bilo bolje potrošeno uučionici uz učenje i praksu.”

“Naći ću vremena i za to, Aes Sedai, a i ovaj posao takođe okupira moj um.” I ovo je biloistina. Traganje za muškim detetom obuhvatalo je svaki delić njenog uma nedozvoljavajući joj ikakve druge informacije.

Ona pognu glavu, i Aeldra položi ruku na Moirainin obraz, kao da je proveravala da liima temperaturu. “Da li te loši snovi još uvek proganjaju? Neke od Žutih imaju velikoznanje o biljkama. Sigurna sam da će ti pomoći da lepo zaspiš, ako ti to bude bilopotrebno.”

“Verin Sedai mi je već pomogla.” Napitak koji joj je dala je imao loš ukus, ali joj jepomogao pri spavanju. Šteta što nije mogao da joj pomogne da zaboravi one košmarekoje je imala pre njega. “Sada snovi više nisu toliko loši.”

“Onda, dobro.” Aeldrin osmeh se vrati, ali ubrzo podiže prst ispred Moiraininog nosa i

zamahnu joj njime. “Ali u svakom slušaju, sanjarenje ispred vrata nije baš dolično za jednu Prihvaćenu, dete. Ako te još jednom vidim tako, moraću da potegnem određenemere. Da li me razumeš?”

“Da, Aes Sedai.” Više neće biti špijuniranja. Moraina je počela da misli da će provrištatiod svraba.




84

Поглавље 8

Комадићи смирености

Нису такође могле ни да избегну приватна предавања са сестрама. Не да је Моираина то желела, или Сијуан, али дуги часови седења и писања су их изненађујуће замарали, и остављали су им само вечери слободне. Прихваћене које су и даље изјахавале сваког дана, такође биле заузете, иако су многе на то гунђале—када није било Аес Седаи у близини да их чују. Макар су оне похађале часове када би они били понуђени. Неке сестре би одбиле, говорећи да ће подучавати Прихваћене поново тек када више не буду морале да предавају разредима уместо Прихваћених. Превише Аес Седаи се није свиђала ситуација.Према трачевима, петиције су слане Амирлин Трон у којима је тражено да се врате на стари распоред, али ипак их је Тамра одбијала. Лица сестара су и даље била маске смирености, али ипак очи чак и најблажих би бљеснуле са жаром који би натерао полазнице да циче, а Прихваћене да веома пажљиво корачају. Упркос зими, Кула је била у грозници.

Сијуан никад није причала о својим искуствима, али Мораина је убрзо схватила да је и она сама привлачила посебно ужарене погледе од скоро сваке Аес Седаи са којом би се срела, и схватала је зашто. За разлику од осталих, она и Сиујан би могле да дају часове полазницама и да похађају своје часове у разумније време.Неколико сестара које су предавале осталима по ноћи прогласиле би себе заузетима када би било која од њих две покиушала да закаже час. На неки начин Аес Седаи су могле бити детињасте као и свако други, иако је то било нешто што ниједна Прихваћена се неби усудила да каже наглас. Моираина се надала да ће та мала непријатељства ускоро нестати. Ситне иритације су некада умеле да прерасту у доживотно непријатељство. Шта би ипак она поводом тога могла да уради? Да се понизно извини онима које су изгледа биле најљуће, молећи их за опрост, и да се нада. Она ипак неће одустати од спискова.

Нису све сестре биле невољне. Кирина се сусретала са њом да разговарају о релативно мало чињеница које су биле познате о царству Артура Хоквинга,Меилан је испитивала о древном писцу Вилиму Манчесу и о његовом утицају на саладејску филозофкињу Шивену Кајензију, а Аиша је испитивала о разликама у




85

структури законика Шијенара и Амадиције. То је био тип предавања које је сада похађала. Оно што су је могли научити о Моћи, оно што је могла да научи—није то увјек било исто—било је у њу урезано месецима раније.

Да се усуђивала, она би их упитала зашто су и даље у Кули. Зашто нису тамо напољу ловећи имена са оних листи? Зашто?

Али ипак знала је одговор. Оно што је морао бити одговор. Ништа друго се није уклапало. Али оне нису осећале хитност. Било би окрутно одмах одузети дечака од мајке. Можда су мислиле да ће имати још године да га пронађу, али ако је то било у питању, онда уопште нису виделе спискове. Многима уписима је чак фалило родно село. Можда су чекале да се попуне спискови. Надала се да постоје и други трагачи, зато што је Сијуан јавила да су Валера и Лудси и даље у Кули.

Неужурбане! Моираина је горјела ужурбаности. Гласине су говорила да су се борбе настављале, много лига југоисточно, али то су само биле чарке, иако се причало да су неке биле жестоке. Изгледа да нико од команданата Коалиционе армије није желио да превише притиска опасног непријатеља који су ионако повлачио. Оно последње је макар било сигурно, и то су Аес Седаи јавиле. Гласине су говориле да су се многи Муранђани и Алтарци већ покупили и отишли на југ кући, а Амадицијани и Гелданци су планирали да исто то ускоро учине.

Колале су гласине о невољама дуж Пустоши, и да ће Крајишници ускоро одјахати на север. Аес Сеаи изгледа нису обраћале пажњу на гласине. Покушала је да помене гласине када би била са њима, али...

“Гласина је ирационална и овде јој није место, дете”, Меилан јој чврсто рече. Њен поглед изнад шољице, која се балансирала на њеним прстима, је био смирен. “Сада.Када је Шивена рекла да је стварност илузија, шта је прихватила од Вилима и одакле, а шта је било њено?”

“Ако желиш да говориш о гласинама, нека то буду гласине о Хоквингу”, Кирина рече, оштрим гласом. Увек се играла са једним од својих ножева када је предавала,користећи га као показивач.

Вечерас то је био нож сиромашног човека. Био је толико стар да му је дрвена

дршка била испуцана и извијена. “Сама Светлост зна, пола тога што знамо о њему су гласине.”

Аиша уздахну и показа на њу прстом, њене меке смеђе очи одједном очврснуше.Жена једноставног лица која би лако могла проћи као фармерова жена, носила је читаво богатство у накиту, наушнице са великим ватрокапима, дуге огрлице од смарагда и рубина, али носила је једино златни прстен Велике змије на руци. “Ако не можеш да пазиш на тему, можда ти је потребно да посетиш Мереан. Да и мислила са да ћеш то рећи.”




86

Не, натерати их да примете хитност ситуације је било једноставно немогуће! Све што је могла да ради је да чека и да вежба да нешкргутање зубима. Светлости нека је тестирају ускоро. Са шалом на раменима, она ће напустити Кулу и тражити ће дечака као што стрела напушта лук.

Ускоро, али не пре него што сакупи сва имена. Ох, то је била таква неприлика!

Собе Прихваћених су врвеле гласинама више него обично, иако не о томе ко се са ким свађао или која се Зелена скандалозно понаша са Заштитником. Ове приче су потицале од Стражара, војника, жена у логорима, а биле су о борбама, о људима који су херојски умрли, и о онима који су били хероји али су и даље дисали. О њима се посебно причало, такви би можда имали квалитете Заштитника, а то је била омиљена тема међу Прихваћенима, осим међу онима које су већ знале да ће одабрати Црвени. Колале су гласине о паковању логорова, иако нико није знао да ли ће они кренути на југоисток за армијом или ће се вратити кући., као и приче о малим групама које су остајале како би се постарале да жене приме Кулину награду. Макар је то смањивало шансе да ће права жена отићи непримећено, али ако је она већ била уписана и отишла, да ли ће она бити међу онима које ће бити лако наћи? Мораина је могла да вришти од фрустрације.

Елид Абареим је имала причу која је потицала од Аес Седаи, и инсистирала је да то није гласина.

“ Чула сам како Аделорна каже Шемаен”, Елид рече са осмехом. Елид се увек смејала када би себе видела у огледалу, а када би се смејала, увек би изгледало као

да се управо огледа у једном.

Налет вечерњег ветра замрешка њену таласасту златну косу која је уоквиравала њено савршено лице. Њене очи су биле као велики сафири, а њена кожа као богат крем. Једина мана у њеном изгледу је била да је Моираина могла видјети превелику количину њених груди. А она је такође била веома виока, скоро као и већина мушкараца. Мушкарци су се осмехивали Елид, ако не би балили. Полазнице су јој се чудиле, а превише глупача међу Прихваћенима су јој завиделе. “Аделорна рече да је Гитара имала Прорицање да ће Тармон Гаи'дон доћи за време живота сестара које су сада живе. Једва чекам. Намеравам да будем Зелена, знаш.” Свака Прихваћена је то знала. “Намеравам да имам шест Заштитника када одјашем у

Последњу битку.” И то је свака Прихваћена је то знала. Елид је увек говорила шта намерава да уради. И скоро сваки пут би то урадила. То једва да је било праведно.

“Стога”, Моираина рече тихо када се Елид придружи осталима који су одлазили на вечеру. “Гитара је имала и друга Прорицања. Макар једно, а ако и једно, онда можда и више.”

Сијуан се намршти. “Већ знамо да Последња битка долази.” Она ућута док су Катерина и Сарена пролазиле, причајући о томе да ли су преуморне да покушају да




87

једу, а онда настави чим их оне више нису могле чути. “Шта нама значи ако је Гитара имала туце или стотину Прорицања?”

“Сијуан зар се никада ниси запитала како то да је Тамра била сигурна да је ово време, да ће дечак бити рођен сада? Ја бих рекла да је веома вероватно да је макар једно од осталих Прорицања говорило о њему. Нешто што би заједно са оним што смо ми чуле да је рекла, казало Тамри да је сада време.” Сад је био ред на Моираину да се намршти у себи. “Да ли знаш какво је Прорицање било код Гитаре?” Оно би обузело различите жене на различит начин; укључујући и којим гласом изговарају Прорицање. “Начин на који је говорила, можда се рађао управо у том тренутку. Можда је шок било оно што је убило.”

“Точак тка како Точак жели”, Сиујан рече мрко, а онда се цимну.

“Светлости! Хајде да једемо. Треба још да вежбаш.”

Наставиле су да вежбају, макар те ноћи, и Мирела је наставила да им помаже, онда када није била исувише уморна те би отишла право у кревет после вечере. А понекад и раније. Доста Прихваћених је радило једно или друго тако да су ходници већ били тихи доста пре времена за гашење светала. На вежбама Моираини је лоше ишло, барем у почетку. Баш прве ноћи, Елаида је ушла у њену собу баш у тренутку када је трпела на цветном тепиху Сијуанино и Мирелино мучење. Ватра у камину је била зажарена до врхунца, али најбоље што би се за њу могло рећи је да је само поништавала оштрину зиме. Макар није било смрзавајуће.

“Драго ми је да видим да нисте свој рад узеле као изговор да избегнете вежбање”,црвена сестра рече. Звучала је као да је изненађена, а ниподаштавање је пратило реч “ рад”. Још једном била је сва обучена у црвено, и носила је њен црвени шал као да је на дужности. Стаде у ћошак наспрам Мораине, и прекрсти руке испод груди.“Наставите. Желим да посматрам.” Нису имале куд него да је послушају.

Можда подстакнуте Елаидиним присуством, Сијуан и Мирела су се веома трудиле.Што је значило да су извукле своје најбоље запањујуће ударе и штипкање, нагле праске крај Моираининих ушију и шибе као ударе преко њених ногу, увек када јој је концентрација највише била потребна. Покушавала је да не гледа Елаиду, али сестра је стојала онде где није могла да избегне да је види. Елаидин проучавајући

поглед је чинио нервозном, или је можда такође и инспирисао. Или је прогонио.Фокусирајући се, концентришући се најбоље што се могла, успела је да заврши шездесет једно ткање пре него што се шездесет друго срушило у неразмрсиво клупко Земље, Ваздуха, Воде и Духа од чега јој је кожа постала лепљива све док га није пустила да се распе. Не баш изванредна изведба, али није била ни толико лоша. Више пута се приближила извршавању свих стотину ткања, али то јој је стварно пошло за руком двапут, једном само за длаку.

“Бедно”, Елаида рече, хладна као лед. “Никада тако нећеш положити. А ја желим да ти положиш дете. Ти ћеш положити, или ћу те натерати да скинеш кожу и да




88

плешеш са голим костима пре него што те отерају. Вас две сте бедне пријатељице,ако је то како јој помажете. Ми смо знале како да вежбамо када сам ја била Прихваћена.” Шаљући Мирелу и Сиујан у ћошак где је она стајала, она заузе њено место на столу. “Сада ћу вам показати како се то ради. Поново, дете.”

Влажећи свое усне, Моираина окрену леђа. Мирела јој се охрабрујуће осмехну, а Сијуан поуздано климну, али могла је да види њихову бригу. Шта ће Елаида урадити? Она поче. Само што се отворила Моћи, бљесци светла почеше да промичи пред њеним очима, остављајући за собом црне и сребрне флеке које су јој играле пред очима. Прасци и заглушујући звиждуци чинили су да јој у ушима звони. Ударци као да потичу од јако замахнутих каишева или бичева ударали су је један за другим. И то је све трајало, и није престајало све док не би завршила ткање, а онда би имала само мали предах пре него што би почела следеће.

А све то време, Елаида је викала на њу својим хладним чињеничним гласом. “Брже,дете. Мораш ткати брже.Ткање мора скоро да искаче завршено. Брже. Брже.”

Држећи се ноктима за смиреност, Моираина је стигла тек до дванаестог ткања пре него што јој се концентрација распала у потпуности. Ткање не само што се распало,него је чак и изгибила саидар у потпуности. Трепћући покушала је да очисти играјуће флеке из вида. И још успешније да уздржи сузе. Бол је прекривао од рамена до чланака, маснице су је бољеле, ожиљци од бичевања су пулсирали и пекли је од зноја. Звоњава јој се стално чула у ушима.

“Хвала, Аес Седаи”, Сијуан брзо рече. “Видимо шта морамо сада радити.”

Мирелине руке су се стегнуле у песнице које су се држале сукње. Њено лице је било бледо, а очи разрогачене у ужасу.

“Поново”, Елаида рече. Мораина је морала да употреби сву снагу коју је поседовала да се поново окрене.

Једина разлика је била што је овај пут завршила само девет ткања.

“Поново”, Елаида рече.

Кад је трећи пут покушала завршила је само шест ткања, и само три из четвртог пута. Зној јој је точио низ лице. После неког времена бљескава светла и заглушујуће пиштање више нису представљали ишта више до досадне сметње.Само се непрекидно пребијање важило. Само непрестано пребијање, непрестани бол. Петог пута је пала на под под првом кишом удараца. Млаћење је престало тренутно, али склупчавши се она је јецала као да никада неће престати. Ох Светлости, никада раније овако није била повређена. Никада.

Није чак ни била свесна Сијуан која је клечала крај ње све док она нежно не рече,“Да ли можеш да устанеш, Моираина?” Подижући главу са тепиха, она погледа




89

Сијуанино лице које је било забринуто. Са напором за који није мислила да је спремна, она успе да заустави своје јецање, једва, а онда климну и поче да се подиже на ноге са муком.

Повређени мишићи нису хтели да је подигну. Сваки покрет би протрљао хаљину о посекотине које су је пекле од зноја, прекривши је горућом агонијом.

“Преживет ће”, Елаида рече суво. “Мало бола вечерас ће јој урезати лекцију у памћење. Мораш бити брза! Вратит ћу се ујутро да је Излечим. И тебе такође,Сијуан. Помози јој у кревет и почни.”

Сијуанино лице пребледе, али кад Аес Седаи заповеди...

Моираина није жељела да гледа, ипак била је натерана, те је држала очи отворене чистом снагом воље. Због тога је хтела поново да почне да плаче. Често када су вежбале, Сијуан је успевала да заврши свако ткање упркос било чему што би Моираина урадила. Никада она не би успела да не заврши макар две трећине ткања.Вечерас, под Елаидиним строгим подучавањем, она је успела да заврши двадесет из првог пута. Другог пута, седамнаест, и четрнаест трећег. Њено лице је бло убледело и била је глатка од зноја и неравномјерно је дахтала. Али зато није испустила ни сузу. Када јој ткење не би успело, она би почела испочетка без икакве паузе. Четвртог пута завршила је дванаест. И дванаест из петог, шестог. Упорно она поче да тка поново.

“То је довољно за вечерас”, Елаида рече. Није било ни капи сажаљења у њеном

гласу.

Полако и болно, Сијуан се окрену, и светлост саидара око ње нестаде. Њено лице је било безизражајно. Елаида настави мирно, намештајући шал на раменима. “ Чак и ако би успела да завршиш, таква каква си пала би. У теби не постоји ни комадић смирености.” Прво је фиксирала Сијуан, а онда Моираину суровим погледом.“Запамти, мораш бити смирена шта год да ти раде. И мораш бити брза. Ако си спора, пашћеш исто толико сигурно као и што би пала ако се успаничиш или уплашиш. Сутра увече ћемо видети можеш ли боље.”

Сијуан сачека да се врата затворе иза Аес Седаи, а онда забаци главу.

“Ох Светлости!” она повика, падајући на кољена, а сузе које је суздржавала кренуше у бујицама.

Моираина скочи са кревета. Па покушала је да скочи. То је више било као болно храмање, те Мирела прва стиже до Сијуан. Њих три су седеле тамо, држећи се једна друге и плакале. Мирела је плакала колико она и Сијуан.

Најзад, Мирела се одмакну, фркну и обриса сузе са образа прстима. “Сачекајте овде”, она рече као да су биле у стању да оду игде, и напусти собу. Убрзо се врати




90

са црвеним ћупом који је био велики као њене две песнице, као и са Шеријам и Елид да јој помогну да свуку и да примене мелем из тегле на Сијуан и Моираину.

“Ово није право!” Елид рече бесно када су њих две биле голе и док је она отварала ћуп, и сва запрепашћеност њиховим посекотинама и модрицама нестаде. Шеријам и Мирела климнуше сложивши се са њом. “Закон забрањује дисциплиновање Прихваћенх и полазница употребом Моћи!”

“Ох?” Сијуан зарежа. “И колико често ти је ухо било уштинуто Моћи од стране сестре, и колико често си добила удар преко задњице?” Она разјапи уста. “Нема потребе да то утрљавате до кости, зар не?”

“Жао ми је”, Елид рече кајући се. “Бићу пажљивија.” Сујета је моћна мана, али то је била њена једина стварна мана. Њена једина. Било је веома тешко да ти се Елид свиђа. “Вас две бисте требале да пријавите ово. Могле бисмо све три поћи Мереан.”

“Не”, Моираина издахну. Мелем је пекао горе од посекотина. Било је боље касније.Мало боље. “Мислим да Елаида стварно покушава да нам помогне. Рекла је да жели да прођемо.”

Сијуан је погледа као да су јој је одједном израсло перје. “Не сећам се да је баш то рекла. Лично, ја мислимда она покушава да нас натера да паднемо!”

“Поред тога”, Моираина додаде, “ко је икад чуо—? Ох! Ох!” Шеријам промрмља

извињење, али мелем је и даље пекао. “Ко је икада чуо за Прихваћену која се жалила без да за то касније плати?”

То произведе климање. Мрзовољно дато, али ипак су се слагале.

Полазнице које би се жалиле добиле би нежно али и чврсто објашњење зашто су ствари такве какве су. Од Прихваћених се очекивало да знају стање ствари. Од њих се очекивало да вежбају издржљивост колико и Једну моћ и историју.

“Можда ће одлучити да те остави на миру”, Шеријам рече, али она није звучала као да је веровала да ће се то десити.

Када су најзад отишле, Мирела остави ћуп мелема за њима. Једино им је Веринин напитак ужасног укуса омогућио да спавају, склупчане под ћебади у Моираинином кревету. Ћуп који је стојао изнад камина и одавао свирепо подсјећање им је сметао да заспу колико и саме модрице и посекотине.

Елаида је одржала реч, појавивши се пре зоре да би их Излечила.

И она је једноставно то урадила, није га понудила. Једноставно би им узела главе у руке и ткала би без питања. Када је замршено ткање Духа, Ваздуха и Воде дотакло,




91

Моираина се згрчи и задахта за ваздухом. Није више било њених жутих модрица.На несрећу, Елаида им је дала нову жетву те вечери, и још једну следеће. Моираина је издржала седам покушаја, а онда десет пре него што би је бол и сузе савладале.Сијуан издржа десет друге ноћи и дванаест треће. И Сијуан никада није плакала пре него што би Елаида отишла. Није испустила нити једну сузу.

Шеријам, Мирела и Елид мора да су стражариле, зато што би сваке ноћи, пошто би Елаида отишла, оне би се појавиле да пруже саосећање док би свлачиле Сијуан и њу и док би мазале њихове повреде мелемом. Елид је чак покушала да збија шале,али никоме се није смејало.

Моираина се почела питати да ли ћуп садржи довољно мелема да истраје. Да ли је лоше чула? Да ли је могуће да је Сијуан у праву, да Елаида жели да оне падну?Хладан ужас се смести у њен стомак- Била је уплашена да ће следећег пута морати да моли Елаиду да стане. Али Елаида не би то урадила. У то је била сигурна, и то је чинило да хоће да плаче.

Ипак, ујутро после треће Елаидине посете, то је била Мереан која их је пробудила у Сијуанином кревету и понудила им Лечење.

“Неће вас више онако мучити”, мајчинска Аес Седаи им речекада њихове модрице нестадоше.

“Како си сазнала?” Моираина упита, ужурбоно превлачећи хаљину преко своје главе.

Док су спавале као заклане под утицајем Верининог напитка ватра је сагорела у пепео током ноћи, те је ваздух у соби био хладан, иако не толико хладан као неколико дана раније, али зато је под био топлији. Она зграби своје чарапе са столице где их је оставила.

“Ја имам своје начине, као што би требала знати”, Мереан одговори мистериозно.Моираина је сумњала на Мирелу или Шеријам или Елид, ако не и све три, али Мереан је била Аес Седаи. Никада оне не би дале јасан одговор када би мистериозност могла да послужи. “У сваком случају умало није себи зарадила натукну казну, и рекла сам јој да ћу од Амирлин тражити сакаћење. И подсетила

сам је да се морам односити према сестрама оштрије него према Прихваћенима и полазницама. Убедила сам је.”

“Зашто она неће бити кажњена за ово што нам је урадила?” Сијуан упита, док је закопчавала себи дугмад на леђима.

Надзорница полазница подигну обрву на њен тон, који скоро да је био захтевајући.Али можда је веровала да оне заслужују мало слободе после Елаиде. “Да је користила саидар да вас казни или принуди, ја бих је везала за троугао за шибање,али ипак она није прекршила закон.” Меренине очи засветлуцаше на тренутак, и




92

усне јој се заоблише у мали осмех. “Можда не бих требала да вам кажем, али хоћу.Она би била кажњена зато што вам је помагала да варате на тесту за шал. И оно што је спасило била је недоумица да ли би то стварно било варање. Верујем да ће те прихватити њен дар у духу у коме је дат. После свега, она је платила цену у понижењу зато што вам је помагала када сам се суочила са њом.”

“Верујте ми, Аес Седаи, баш то и намеравам”, Сијуан рече равнодушно. Оно што је намеравала било је јасно. Мереан уздахну и одмахну главом, али ништа не рече.

Ледена громада која се отопила из Моираине када је чула да их Елаида више неће посећивати врати се двоструко већа. Умало им је помогла да варају? Да ли им је давала мали увид у то какав ће тест за шал бити? Али из било чега да се тест састојао свака жена која је носила шал полагала га је и успела. И она ће успети.Некако ће успети!

Терала је Мирелу и Сијуан да буду чвршће са њом, али иако би је понекад натерале да плаче, оне су одбијале да корите Елаидине методе. Чак и тако изнова и изнова није успевала да заврши свих стотину ткања.

Громада леда је расла са сваким даном.

Нису виделе Елаиду следећа два дана, и онда док су ишле на вечеру, Црвена сестра се заустави крај високе лампе, не проговоривши ни реч док су се оне кратко јој се наклониле. И даље тиха окренула се и пратила их је погледом док су се удаљавале.Њено лице је било тешки случај окамењене смирености, али њене очи су пламтеле.

Њен поглед је требао да им спржи вуну на њиховим хаљинама.

Мораина се осети нелагодно. Јасно је било да је Елаида мислила да су оне отишле Надзорници полазница. И још поврх тога она је “платила цену понижењем”, према Мереан.

Моираина се могла сетити више начина којима би Елаида могла бити натерана да попусти, и сваки од њих бо користио притисак понижења.

Једино питање је било, колико је Мереан притиснула? Веома јако, највероватније.Она је увек говорила о полазницама и Прихваћенима као да су њене. Ох, ово није

била нека мала нетрпељивост коју би можда време излечило. У Елаидиним очима је стајала јака мржња. Управо су стекле доживотног непријатеља.

Када је саопштила своја размишљања Сијуан, она кисело одговори.

“Па, ја никада нисам желела да јој будем пријатељица, зар не? Кажем ти, после што добијем шал, ако она покуша да ме поново повреди, жестоко ће ми платити.”

“Ох, Сијуан”, Моираина се насмеја, “Аес Седаи се међусобно не повређују.” Али није могла умирити своју пријатељицу.




93

Недељу дана пошто је Гитара имала Прорицање, време нагло отопли. Сунце се уздигну на чисто небо, а дан је личио на прохладни пролећни дан, и пре сумрака већина снега се отопила. Више га нигде није било око Змајеве планине сем на самом врху. Земља око планине је имала сопствену топлину те се снег прво тамо отопио. Критеријум је био постављен. Дечак којег траже родио се током тих десет дана. Два дана касније број имена која су подпадала под критеријум нагло је почео да опада, и скоро седмицу касније, пет дана је прошло, а да ниједно име није било додато у њихове књиге. Једино су се могле надати да више ниједно неће бити нађено.

Девет дана после топљења снегова, при сивом светлу пре зоре, Мереан се појави у ходнику док су Сијуан и Моираина одлазиле на доручак. Носила је свој шал.

“Моираина Дамодред”, она рече формално, “позвана си да будеш тестирана за шал Аес Седаи. Нека те Светлост сачува и одржи читавом.”




94

Поглавље 9

Почиње

Мереан једва да јој је дала времена за брзи загрљај са Си jуан пре него што је одвела Мораину. Сваким кораком комад леда у Мораинином стомаку је растао. Била је спремна?! Током свих вежби успела је да заврши сва ткања само двапут, и никада ни под притиском приближним ономе који је Елаида применила. Неће успети, и избациће је из Куле. Неће успети. Те речи су јој пулсирале у глави ритмом бубња који је обележавао марш ка џелату. Неће успети.

Док је следила Мереан низ уске завијене степенице које су кружиле надоле у камену подлогу под Кулом, паде јој на памет помисао. Ако не успе, и даље ће моћи да усмерава, све док је опрезна. Кула није благонаклоно гледала на жене које би биле избачене а разметале би се тиме, а када Кула гледа неблагонаклоно на нешто,само будале на то не обраћају пажњу. Сестре су говориле да жене које бивају избачене, скоро одустану од усмеравања из страха од Куле, али то јој је био несхватљиво. Знала је да то неће урадити шта год да се деси. Још једна мисао, која наизглед са претходном није имала везе. Ако не успе, и даље ће бити Мораина Дамодред, припадница снажне Куће иако лоше репутације. Њеним имањима ће сигурно требати године да се опораве од Аијелског рата, али сигурно ће моћи да јој дају пристојне приходе.

Трећа мисао, и све дође на своје место, било је тако очигледно да је све време мислила на много дубљем нивоу. И даље је имала своју књижицу са именима у својој торбици. Чак и ако не успе, и даље ће моћи да настави са потрагом за дечаком. То је наравно било скопчано са опасностима. Кули се нимало није свиђало мешање странаца у њене унутрашње ствари, а она ће тада бити странац.Многи владари су зажалили што су се мешали у Кулине планове. Колико ће бити горе по младу изгнаницу, ма колико јој јака Кућа била?

Нема везе. Шта ће бити, биће. “Точак тка како Точак жели”, она промрмља, и тако заради оштар поглед од Мереан. Ритуал није уопште био компликован, али се морао поштовати. То да је заборавила да када зађу под земљу мора бити тиха сем ако јој се обрате говорило је нешто о њеним шансама на стварном тесту.




95

Било је веома чудно. Желела је да буде Аес Седаи више од свог живота, али ипак сазнање да ће моћи да настави са потрагом ма шта се овде догодило ућуткало је онај бубањ у њеној глави. Чак је и натерало онај комад леда да се смањи. Макар мало. На један или други начин, за неколико дана она ће отпочети са потрагом.Светлост јој дала то буде као Аес Седаи.

Широки пролази кроз које је Мереан водила, а који су урезани у камен острва и били широки као и они у Кули, су били осветљени лампама које су биле окачене високо на зидовима, иако је већина попречних ходника била обавијена тамом, или су били осветљени повременим лампама које су правиле мале и усамљене локве светлости. Камени под није на себи имао нимало прашине. Пут је био припремљен за њих. Ваздух је био хладан и сув, и сем звука њихових папуча, било је тихо. Сем складишта на највишим нивоима, подруми су ретко коришћени, и све је било једноставно и неукрашено. Тамна дрвена врата су стојала затворена дуж ходника, а

како су залазили дубље почела су да бивају закључана. Многе ствари су овде држане далеко од нежељених очију. Оно што је рађено овде доле, такође није било за спољашње очи.

На најнижем нивоу, Мереан се заустави испред дуплих врата која су била већа него иједна крај којих су до сада прошли. Била су висока као врата тврђаве и била углачана тако да сијају, а нису била замандаљена. Аес Седаи усмери и врата се тихо отворише на добро подмазаним шаркама. Дубоко удахнувши, Мораина уђе за њом у велику, округлу, собу са куполом која је била окружена лампама. Њихово светло се обијало од угланцаних белих камених зидова, заслепљујући је после релативно мрачних ходника.

Трепћући, она се одмах запути ка објекту у центру собе који се налазио под куполом, према великом овалном прстену који је био узак при врху и дну док му је обод био мало дебљи од њене руке. Висине више од једног хвата и широк скоро корак, светлуцао је при светлости лампи, час сребрно час златно зелено плаво или све то одједном, никад не бивајући исти дуже од тренутка. И наизглед немогуће,стојао је усправно без потпоре. То је тер'ангреал, справа направљена да користи Једну моћ још у Доба легенди. У њему она ће бити тестирана. Она неће пасти. Неће неуспети!

“Приступи”, Мереан рече формално. Остале Аес Седаи које су већ биле у соби, по

једна за сваки Ађах, стадоше у круг око ње, са шаловима на раменима.

Једна од њих је била Елаида, и Моираинино срце затрепта нелагодно. “Долазиш неука, Моираина Дамодред. Каква ћеш отићи?”

Светлости, зашто су дозволили Елаиди да присуствује? Очајнички је желела да упита, али причање јој је било забрањено. Била је изненађена када је њен глас мирно одговори. “Отићу упознавши себе.”

“Из којег разлога си позвана овде?” Мереан одговори.




96

“Да будем испитана.” Мирноћа је била важна, али иако је њен глас био такав, њен ум је био потпуно другачији. Није могла избацити Елаиду из својих мисли.

“Зашто требаш бити испитана?”

“Како бих сазнала да ли сам вредна.” Све сестре ће се потрудити да не успе—то је био тест, након свега—али Елаида ће се највише потрудити. Светлости, шта ће она урадити?

“ Чега да ли си вредна?”

“Да носим шал.” А са тим она поче да се скида. Према древном обичају, мора бити обучена само у Светлост, симболишући веровање да ће је Светлост заштитити.

Док је одрешивала појас, она се одједном присети мале књижице у торбици. Ако то открију . . .! Али да се поколеба, то би значило да неуспех. Она положи појас и торбицу на под крај својих ногу и посегну иза себе да откопча дугмад на хаљини.

“Онда ћу ти ја дати инструкције”, Мереан настави. “Видећеш овакав знак на поду.”Она усмери и њен прст нацрта у ваздуху шестокраку звезду, два преклапајућа троугла исписана на тренутак ватром.

Моираина осети једну од сестара иза ње како пригрљава саидар, и ткање додирну њен потиљак. “Сећај се онога чега се мораш сећати”, сестра промрмља. То је била Анаија, Плава. Ово није било део онога чему су је учили. Шта је то значило?

Натерала је прсте да сигурно се крећу низ дугмад на њеним леђима. Почело је, а сада мора наставити у потпуном миру.

“Када видиш тај знак, поћи ћеш ка њемо одмах, сигурним кораком, нити журећи нити заостајући, и тек када на њега станеш можеш пригрлити Моћ. Потребно ткање мораш одмах почети, и не смеш напустити знак пре него што га завршиш.”

“Сећај се онога чега се мораш сећати”, Анаија промрмља.

“Када завршиш ткање”, Мереан настави, “видећеш поново тај знак, означиће ти где треба да идеш, опет сигурним кораком, без оклевања.”

“Сећај се онога чега се мораш сећати.”

“Сто пута ћеш ткати, редом који ти је дат, савршено мирна.”

“Сећај се онога чега се мораш сећати.”, Анаија промрмља по последњи пут, и Моираина осети ткање како пада на њу, као што би и Лечење.




97

Све сестре сем Мереан се одмакоше и образоваше круг око тер'ангреала. Клечећи на каменом поду, свака пригрли саидар. Окружене светлошћу Моћи, оне усмерише и светлост у прстену поче све брже да се мења, све док није бљескало као у калеидескопу прикаченом на млински точак. Оне су ткале свих Пет Моћи у ткања скоро комплексна колико и једно од ткања која су потребна у испиту, при чему се свака сестра концентрисала на свој задатак. Не, не тачно. Не у потпуности. Елаида је погледавала унаоколо, и поглед јој је био суров и врео када би дотакао Моираину. Он је био као усијано шило које јој је бушило лобању.

Желела је да овлажи усне, али “савршена мирноћа” је управо то забрањивала.Заштита Светлости или не, скидање одеће пред толико сестара није било лагодно,али већина сестара се сконцентрисале на тер'ангреал. Сада је само Мереан посматрала.

Тражила је оклевање, лом у њеној спољашњпј смирености. Почело је, и лом сада би значио неуспех. Али то је била само спољашња смиреност , маска глатког изгледа која није ишла дубље од њене коже.

Настављајући са свлачењем, она пажљиво сложи сваки комад одеће и сложи је у уредну гомилу поврх свог појаса и торбице. То би требало бити довољно. Све сестре сем Мереан су сада биле заузете све док се њен испит не заврши—макар је она мислила да ће бити—и сумњала је да ће Надзорница полазница копати кроз њену одећу. У сваком случају, није било више ичега за урадити. Скидање прстена Велике змије, који је ипак био само комад злата, је било болно за њу, те га је последњег скинула. Од када га је зарадила није се од њега одвајала ни кад се

купала.

Њено срце је лупало тако јако да је била сигурна да Мереан може да га чује. Ох Светлости, Елаида. Мораће бити веома обазрива. Та жена је знала како да је сломи.Мора пазити и бити на то спремна.

После тога она је могла само стојати и чекати. Кожа јој се најежила од хладноће, и желела је да помери своја гола стопала на поду који више него да је био хладан.Савршено мирна. Она је стојала мирно, усправних леђа, са рукама из тело, дишући равномерно. Савршено мирна. Светлост јој помогла. Одбијала је неуспех само због Елаиде. Одбијала је! Али комад леда у њеном стомаку је почео да шири хладноћу

низ њене кости. Није допустила ништа од тога да се покаже. Савршена маска смирености.

Ваздух унутар прстена одједном постаде бела плоча. Некако је изгледао беље од њене сукње, бељи од снега или најфинијег папира, али ипак није рефлектовао светлост лампи, већ ју је некако делом упијао, чинивши собу помало магловитом. А онда високи овални прстен поче да се окреће око себе без звука трења камена о ма шта то било од чега је направљен.




98

Нико не проговори ни реч. Нису ни морале. Она је знала шта мора урадити.Непоколебана, макар споља, она закорача ка окрећућем прстену сигурним кораком,не журећи нити заостајући. Она ће успети, шта год Елаида урадила. Успеће! Она закорачи у белило и кроз њега, и . . .

. . . Запита се где је, за име Светлости и како је тамо доспела. Стајала је у једноставном каменом ходнику дуж кога су биле лампе, и постојала само једна врата, на самом крају која су била отворена према сунчевој светлости. У ствари, то је био једини излаз. Иза ње је био глатак зид. Веома чудно. Била је сигурна да никада није видела ово место. И зашто је била овде . . . гола! Само сигурност да мора бити у потпуности смирена је спречи да се покрије рукама. Након свега свако би могао проћи кроз она врата на самом крају у било ком тренутку. Одједном она примети хаљину како стоји на уском столу на пола пута низ ходник. Била је сигурна да ни сто ни хаљина нису били ту пре који тренутак, али ствари се не

појављују изнебуха. Била је веома сигурна у то.

Борећи се са журбом, она приђе столу и на њему нађе сву потребну одећу. Папуче су биле обложене црним сомотом. Бела подсукња и чарапе од најфиније свиле,светлуцава тамнозелена хаљина од мало тежег материјала, лепог кроја и савршено сашивена. Пруге црвене, зелене, и беле, свака од њих неколико инча широка,правиле су уске линије боје низ предњи део хаљине од високог оковратника до испод чланака. Како се хаљина са бојама њене Куће створила овде? Није се могла сетити када је последњи пут носила хаљину тог стила, што је било веома чудно,сигурно је изашла из моде не пре више од годину или две. Њено памћење је било препуно рупа. Јама. Ипак, када се поново обукла гледајући се преко рамена у

огледало како би закопчала мала дугмад од перли на леђима . . . Одакле јој то? Не,боље да не брине о ономе што јој је било необјашњиво. Одећа јој је пристајала као да је сопствена шваља мерила. Када се обукла, почела се у потпуности осећати као госпа Моираина Дамодред. Само коса уређена у коврџе са стране би је више томе учиниlo. Када је почела да носи своју косу расплетену? Није важно. Унутар Каирхијена само мало људи би могло ишта да нареди Мораини Дамодред. Већина је слушала њене наредбе. Није сумњала да је могла да задржи било какву потребну смиреност. Не сада.

Врата на крају ходника се отворише у широко двориште окружено високим цигленим луковима који су придржавали балкон са стубовима. Позлаћени торњеви

и куполе су говорили да је ово палата, али није било никога у видокругу. Било је мирно и тихо под чистим пролећним небом.

Пролећни или можда прохладни летњи дан. Није се могла чак ни сетити које је годишње доба било! Али се сећала ко је она, госпа Мораина, која је одгајана у Сунчевој палати, и то јој је био довољно. Застаде тек довољно дуго да пронађе шестокраку звезду, која је била направљена од углачаног месинга и била утиснута у подне плоче у центру дворишта, и сакупивши сукњу она кораку напоље. Кретала се као неко рођен у палати, високо уздигнуте главе, не журећи.




99

Кад пружи други корак њена хаљина нестаде, остављајући је само у подсукњи. То је било немогуће!

Снагом ума она натера себе да настави свој правилни ход. Смирена. Самопоуздана.Још два корака и њена подсукња се истопи. Када свилене чарапе и чипкане подвезице нестадоше, на пола пута до светлуцаве месингане звезде, то је за њу био велик губитак. То није имало смисла, али макар су јој давали неку заштиту.Сталожен корак. Смирена и самоуверена.

Три необријана крупна мушкарца у грубим капутима изиђоше од иза једног од циглених лукова. Били су од сорте која би проводила дане пијући у гостинским собама гостионица и крчмама. Сигурно не људи којима би било дозвољено де се крећу кроз палату. Она поцрвене пре него што су је приметили и почели да је посматрају. Набацивали су јој се! Бес блесну у њој, и она га сузби. Смиреност.Сигурно корачање, без журбе и заосатјања. Мора бити тако. Није знала зашто, само да мора тако бити.

Један од мушкараца прође прстима кроз своју масну косу у намери да је зачешља и при томе је још више умрси. Други исправи свој подерани капут. Почели су да јој се наизглед случајно приближавају, са масним погледима који су им изобличавали лице. Није их се плашила, једино је кристално била свесна да је ови . . . ови . . .грубијани . . . гледају, а да она на себи нема ни крпице—ни једне једине крпице!—ипак није се усуђивала да усмерава пре него што стигне до звезде.

У потпуности мирна и сигурно корачајући. Дубоко закопани бес је горио дубоко у

њој, али она га је потискивала.

Њена нога додирну месингану звезду, и она пожеле да одахне са олакшањем.Уместо тога, она се окрете, према три клипана, и отворивши се саидару, она усмери Ваздух и потребно ткање. Чврсти зид ваздуха, три корака висок, се појави око њих,и она га завеза.

То је било дозвољено. Звонио је као челик када један га од њих удари.

Шестокрака звезда је светлела међу циглама изнад самог лука кроз који су мушкарци ушли. Била је веома сигурна да она ту пре није била, али сигурна да је

сада ту. Корачање сигурним кораком постаде тешко, и пролазећи крај зида од ваздуха било јој је драго да је и даље држала Моћ. Према псовкама и повицима које је могла чути иза себе, мушкарци су покушавали да изађу пењући се један другоме преко рамена. Поново се од њих није уплашила. Једино јој је сметало што је виде голу. Боја се поново појави на њеним образима. Било је веома тешко не убрзати корак. Али она се сконцентрисала на то, на држање смиреног и неометеног лица,ма колико оно било црвено.

Коракнувши кроз лук, она се окрену, спремна за случај да су они . . . Светлости, где је то она? И зашто је гола! И зашто држи саидар? Она га пусти нелагодно и




100

невољно. Знала је да је тамо у том празном дворишту завршила прво ткање од сто које је требала урадити. Знала је само то и ништа друго. Сем да мора да настави.

Срећом, одећа је лежала на поду одмах испод лука. Била је направљена од грубе и дебеле вуне, и чарапе су је гребале, али јој је одећа стојала као саливена. Чак и тешке кожне ципеле. Ружне ствари, али их она ипак обуче.

Било веома чудно, иако је оно двориште иза ње изгледало као да је део палате,ходник без врата којим је корачала је био од грубог камена, и осветљен лампама у металним држачима. Пре би било да је био део тврђаве, а не палате. Није био у потпуности без врата, наравно, то не би могло бити. Она је морала наставити, и то је значило да мора негде отићи. Још чудније од ходнка је било оно што се налазило иза јединих врата у њему.

Мало село је стојало пред њом. Туце малих сламом покривених кућа и склепаних амбара, наизглен напуштених због озбиљне суше. Врата су шкрипала при док је ветар носио прашину низ пут под немилосрдним поподневним сунцем.

Врелина је удари као чекић, окупајући је знојем пре него што је прешла и десет корака. Била је захвална на добрим ципелама, јер је тло било каменито и највероватније би јој испекло стопала да је била у папучама. Један камени бунар је стојао у сред онога што би се некада звало сеоска пољана, а сада је био комад суве прашине прошаране бусеновима сасушене траве.

На испуцалим зеленим циглама које су окруживале бунар, на којима би некад људи

стојали како би вадили воду, неко је нацртао црвеном бојом шестокраку звезду која је сада била бледа и окрњена.

Чим је стала на звезду она поче да усмерава. Ваздух и Ватру и Земљу. Докле год јој је поглед сезао само је видела сува поља и искривљено голо дрвеће. Ништа се није кретало. Како је овде доспела? Како год да се то десило, желела је да оде из овог мртвог места. Одједном се нашла заробљена у црноканџном жбуњу. Тамни инч дугачки трнови су јој пробијали одећу, гребали јој образе и главу. Није се мучила са премишљањем како је то немогуће. Једино је желела да оде. Сваки убод је пекао,и осећала је како крв тече из неких. Смирена. Мора бити у потпуности смирена. Не могући да помери главу, она покуша да опипа како да помери који од уплетених

грана, и само што не уздахну када се оштро трње забоде у месо.

Свежа крв је јој текла низ руке. Мирна. Могла је усмеравати друга ткања поред оних која су потребна, али како да се отараси овог проклетог трња? Ватра је била бескорисна, жбуње је изгледало суво као пергамент, и ако би га запалила, саму себе би пламеном окупала. Наставила је да тка док је мислила, наравно. Дух, па Ваздух.Дух кога је следила Земља и Ваздух заједно. Ваздух, а онда Дух и Вода.

Нешто се покрену на једној од грана, нешто мало и тамно на осам нога. Сећање јој дође однекуд, и она се загрцну. Задржавање глатког лица јој је био поприличан




101

напор. Паук главосмрт је долазио из Аијелске пустаре. Како је то знала? Његово име је потицало не само од сивог белега на његовим леђима који је личио на људску лобању. Један његов ујед је могао да мучи данима снажног човека. Два би га убила.

И даље ткајући беспотребно клупко Пет Моћи—зашто би желела да тка тако нешто? Али морала је да настави—и даље ткајући, она брзо подели токове и додирну паука са малим и прецизним ткањем Ватре. Паук се претвори у пепео толико брзо да скоро није ни опекао грану. Жбуњу не би требало много да се запали.

Ипак, пре него што је могла да осети олакшање, она спази још једног како се креће према њој, и уби га истим малим ткањем, а онда још једног, и још једног.Светлости, колико ли их је? Њене очи, једини део који се могао кретати, брзо су претраживале, и скоро свугдје где би погледалиe виделе би по једну главосмрт,како гиља према њој. Сваког кога би видела би убила, али било је доста места где она није могла да види, те јој је на ум пало то питање. Колико их је било ван њеног видеокруга? Или иза ње? Смирена!

Палећи паукове брже, она поче да тка брже то бескорисно клупко. На неколико места, танки праменови дима су се помаљали са грана. Задржавајући мирно лице,замрзнуту маску, она поче да тка све брже и брже. Још паукова умре, и појави се још праменова дима, од којих су неки били и дебљи. Када се први пламен појави, рашириће се брзо као ветар. Брже. Брже.

Последње нити падоше на своје место у том беспотребном ткању, и чим она престаде да тка, жбуње црноканџе нестаде. Једноставно га више није било!Додуше, посекотине нису нестале, али оне једва да су је бринуле. Веома је желела да искочи из одеће и детаљно је претресе. Користећи токове Ваздуха. Паукови из жбуња су нестали са жбуњем, али шта је са онима који су јој се можда закачили на хаљину? Или се завукли у њу? Умето тога она потражи још једну шестокраку звезду, и пронађе је урезану изнад врата једне од сламом покривених кућа. Унутра ће моћи да претресе одећу. Смирено. Она закорачи унутра у тмину.

И нађе себе како се пита где је и како је тамо стигла. Зашто је обучена у сељачку вуну, и зашто крвари као да се ваљала по трњу? Знала је да је завршила два од сто

ткања која мора направити, и ништа сем тога. Није знала чак ни где је прво ткање направила. Ништа сем да пут којим мора ићи иде кроз ову кућу. Погледала суморни пејзаж иза себе.

Све што је пред собом могла видети је била бледа мрља светлости на другом крају собе. Чудно, била је сигурна да капци нису били затворени. Можда је та светлост означавала неки излаз, пукотину крај врата можда. Могла је направити светлост,али није смела поново да пригрли Моћ, макар не још. Мрак је није плашио, али корачала је пажљиво да не би ударила у нешто. Ништа јој се пак није нашло на путу. Скоро четврт сата је корачала, док се мрља светлости повећавала, пре него




102

што је схватила да су то врата. Четврт сата у кући коју би могла обићи за четвртину тог времена. Ово је неко веома чудно место. Помислила би да је то сан, да није била сигурна да није.

Било јој је потребно скоро исто толико времена да стигне до врата, која се отворише приказујући сцену која је била чудна колико и ова дуга шетња. Чврсти зид висок пет корака, окруживао је каменом поплочани трг, али она није могла вдети ништа иза њега. Никакву зграду, ни дрво. Чак није било ни капија, или врата.Оних иза ње више није било ту када је бацила поглед иза себе. То је био један веома случајан поглед, док је њено лице држало маску смирености као да је исклесано. Ваздух је био влажан и пролећан, небо је било чисто и светло сем неколико белих облачића, али ни све то није могло да ублажи злослутност овог места.

Шестокрака звезда, хват широка, је била урезана у центар трга, и она крену ка њој онолико брзо колико се усуђивала. Тик пре него што ће је досегнути, крупан облик у оклопу са шиљцима—се попе на зид и ускочи унутра. Био је висок колико и Огијер, али како год да си га гледао није изгледао људски, иако му је тело било људског облика. Вучија вилица и трзајуће уши су ужасно стајале на лицу које је било људско. Видела је раније цртеже Тролока, али никада једног живог.

Сенкин накот је био створен у рату који је окончао Доба легенди, и били су слуге Мрачног. Тролоци су обитавали у Сенком поквареној Пустоши дуж Крајина. Да ли је можда у Пустоши? Крв јој се следи на ту помисао. Иза себе она чу труп чизама које су тешко пале, као и звук копита. Нису сви тролоци имали људска стопала.

Створење са вучијом губицом, потеже велики срполики мач који му је висио на леђима и потрча ка њој. Светлости, створ је стварно брзо трчао! Она зачу још стопала како трче, као и копита.

Још Тролока паде преко зида пред њу, лица упропашћених орловским кљуновима и вепровским губицама са кљовама. Још један корак и бити ће на звезди. Она одмах пригрли саидар и поче да тка. Прво ткање које је потребно, али чим је положила прве нити Ваздуха, Земље и Духа она подели токове, и направи друго ткање, и треће, од Ватре. Постојало је више начина да направиш ватрену лопту и она одабра наједноставнији. Бацајући их обема рукама, она их посла на најближе Тролоке и окрете се, и даље ткајући Ватру. Моралаје да застаде због важнијег ткања, али све

док је била довољно брза . . . Светлости, било је туце Тролока заједно са њом на тргу, и још њих се пело преко зида! Обема рукама она је бацала онолико брзо колико је могла да тка, гађајући оне који су јој били најближи, и где би ватрене кугле погодиле оне би експлодирале, осакаћујући створења са овнујским губицама и роговима, разносећи на два дела Тролока са козјим роговима, откидале су ноге.Није осећала сажаљење. Тролоци су једино узимали заробљенике ради хране.

Завршавајући свој круг, она се окренула таман на време да ухвати главно ткање пре него што се сруши. Таман да баци ватрену лопту која је отклонила једну главу са орлујским кљуном, само неколико корака од ње, као и пола торза Тролока са




103

вучијом губицом који посрну преко ивице звезде пре него што је беживотно пао.Овако неће успети. Било је превише Тролока, и још њих је прелазило преко зида сво време, а она није могла занемарити важно ткање иако је ткала најбрже што је могла. Мора да је постојао начин. Она неће пасти! Некако помисао да ће је Тролоци убити и појести никако под то није потпадала.

Она неће пасти, и то је било то. Одједном она се сетио како, и осмехну се и поче да певуши најбржи дворски плес који је знала. Можда је то било решење, у сваком случају шанса. Брзи кораци је одведоше око круга звезде без да је морала и на тренутак да губи поглед са ткања чије је завршавање било најважније. Након свега ма колико јој се стопала брзо кретала, шта је могло бити смиреније од дворског плеса, док јој је лице било глатко, као да је плесала у Сунчевој палати? Она је ткала Пет Моћи што је брже могла, брже него што их је икада раније ткала, у то је била сигурна. На неки начин плесање је помагало, и компликовано ткање поче да се

обликује као најлепша марадонска чипка. Плешући она је ткала, бацајући ватру обема рукама, убијајући Сенкин накот обема рукама. Понекад би јој се толико приближили да би је њихова крв попрскала по лицу, понекад тако близу да је морала да отплеше ван њиховог домашаја када би пали, да отплеше од њихових срполиких мачева, али она је игнорисала крв и плесала.

Последња нит паде на своје место и она дозволи целој ствари да испари, али и даље је било Тролока на тргу. Брзи корак је одведе до центра звезде, где је плесала у малом кругу, леђа уз леђа са невидљивим партнером. Рад са три одвојена ткања у исто време је уморио, али она пронађе снаге за три поново. Плешући она је бацала ватру и призивала муње са неба, чистећи трг експлозијама.

На крају ништа се није кретало сем ње, која је плесала. Она направи још три круга пре него што то схвати и заустави се. Престала је да певуши. Сада је постојао лук у зиду. То је био засењени пролаз са звездом изнад њега. Њено срце се претвори у лед. Лук који је водио онде одакле су Тролоци дошли. У Пустару. Само су лудаци вољно залазили у Пустару. Сакупивши своју сукњу, она натера себе да пређе угљенисани трг и уђе у капију. То је био пут којим је требала ићи.




104

Poglavlje 10

Završava se

Devedeset i devet tkanja. Našla je šestokraku zvezdu između okruglog rečnog kamenjameđu ogromnim dinama peska, gde je dobijala vrtoglavicu od vreline i koža joj seisušivala pre nego što je znoj mogao da se stvori. Našla je nacrtanom u pesku na straniplanine, gde su je sekli vetrovi i gde su gromovi udarali svuda oko nje, i u velikom gradunemogućih tornjeva gde su joj neki ljudi pričali nešto na nerazumljivom jeziku. Našla ju je u šumi pokrivenoj mrakom, u crnim vodama močvare, u visokoj travi koja je seklapoput noževa, na farmama i ravnicama, u kućercima i palatama. Ponekad bi je našlaobučena, ali je njena odeća često nestajala, i isto toliko često, bila je gola.

Ponekad bi odjednom bila vezana kanapima ili lancima, savijena u mučne pozicije, kojesu joj uvrtale zglobove, ili je visila na zakačena oko kuka ili članaka. Susretala se sazmijama otrovnicama i zubatim vodenim gušterima dugačkim tri metra, divljimbikovima, lavovima u lovu, gladnim leopardima i krdima divlje stoke u stampedu. Boli su je stršljenovi i ose, ujedali mravi i konjske mušice i insekti koje nije prepoznala.

Pobesnele mase koje su nosile baklje su pokušale da je odvedu na lomaču, Beli plaštovida je obese, pljačkaši da joj zabodu nož u leđa, secikese da je udave. I svakoga puta,zaboravljala je, i pitala se odakle joj posekotina preko obraza, šta joj se desilo kada jezadobila ranu od mača preko rebara, tri uboda u leđa koje su sigurno napravile kandže, iostale rane, povrede i masnice od kojih je krvarila i šepala. A bila je umorna. O, tako

umorna, do kostiju. Čak i više nego što bi je ostavilo devedeset i devet tkanja. Možda joj je to bilo od rana. Devedeset i devet tkanja.

Zgrabivši njenu običnu haljinu od vune, potrčala je ka šestokrakoj zvezdi, označenojcrvenim pločama pored kamene fontane u malom vrtu okruženom redom tankih, vitkihstubova. Jedva je stajala na svojim nogama, dok je održavanje običnog izraza licazahtevalo sve njene sposobnosti. Bol je probadao svaki deo nje. Ne, agonija bi boljeopisala taj bol. Ali ovo je bio poslednji. Kada ga završi, i ovo bi takođe bilo, šta god da jeovo bilo, i moći će da traži Lečenje. Ako bi mogla da nađe Aes Sedai.

Ako ne, Čitač će biti dovoljan.




105

Ovo je bio još jedan od beskorisnih tkanja, koji je proizveo samo kišu sijajućih obojenihkapi, ako se istka tačno. Netačno istkan, od njega bi joj pocrvenela koža, bolno, kao odopekotina. Počela je veoma oprezno.

Njen otac je išetao iz stubova pravo pred njom, u dugačkom plaštu koji je barem godinudana bio van mode, u bojama kuće Damodreda, od visokog okovratnika do ispod kolena.Bio je veoma visok, za čoveka iz Kairhijena, samo inč mu je falio do šest stopa, sa većimdelom kose koji je bio sed, a koji je nosio u punđi na dnu vrata. Uvek je stajao prav kaosečivo, osim kada se savijao da mu uskoči u ruke, dok je bila dete, ali su sada njegovaramena bila pogrbljena. Nije shvatala iznenadni poriv za plakanjem, kada ga je ugledala.

“Moiraina’, reče, dodajući brižne crte njegovom nežnom licu, ‘moraš poći samnomsmesta. Radi se o tvojoj majci, moje dete. Ona umire. Ostalo je još samo malo vremena,ali moraš da pođeš odmah.”

To je bilo previše. Htela je da zaplače. Htela je da otrči do njega. Nije uradila nijedno.Činilo se da se tkanje samo završilo u iznenadnom kraju, i kapi koje su srećno sijale supadale svuda oko njih. Prikaz se činio izuzetno tužnim. Otvorila je usta da ga pita gde jemajka, ali je ugledala drugu zvezdu iza njega, na crvenoj ploči iznad stubova gde sepojavio. Hodala je polako, bez oklevanja.

“Volim te, oče” reče mirno. Svetlosti, kako je mogla da ostane mirna? Morala je.

“Molim te, reci majci da je volim punim srcem.”

Prošavši pored njega, oteturala se ka drugoj zvezdi. Mislila je da ju je zvao, da je potrčaoza njom i vukao za rukav, ali njen um je bio iscrpljen naporom koji je zahtevaloodržavanje izraza lica i umeren hod. U stvari, to je bilo spoticanje, ali nije ni zaostajala,niti se žurila. Došla je među stubove, ispod zvezde, i. . .

. . .našla se u okrugloj beloj odaji, dok ju je refleksija od svetlećih lampi zaslepljivala.Sećanje se odbilo o nju, skoro je bacajući na kolena.

U nemogućnosti da misli dok se ta bujica slivala u nju, uspela je da napravi još tri korakapre nego što je zastala. Svega se setila, svakog tkanja, gde je zadobila svaku povredu. Svenjene greške, njene panične pokušaje da održi neku spoljašnju sliku mira.

“Učinjeno je”, Merian naglasi, glasno tapšući rukama. “Neka niko više ne govori oonome što se ovde desilo. Na nama je da to delimo u tišini sa onom koja je to iskusila.Učinjeno je.” Ponovo je glasno udarila rukom o ruku, dok joj se plavi šal njihao.“Moiraina Damodred, provešćeš noć u molitvi i promišljanju tereta koji ćeš preuzetisutra, kada ogrneš šal Aes Sedai. Učinjeno je.” Treći put je spojila ruke.

Pokupivši suknju, Nadzornica polaznica je krenula ka vratima, ali su ostale sestre ubrzostigle do Moiraine. Sve osim Elaide, shvatila je. Elaida je izašla sa Merian, sa šalomognutim kao da joj je hladno.




106

“Da li ćeš prihvatiti Lečenje, dete?” upita Anaija. Za ruku viša od Moiraine, njeneuobičajne crte lica su skoro nadmašile bezvremenost i činile je sličnijom seljankom negoAes Sedai, uprkos njenoj fino skrojenoj, plavoj vunenoj haljini sa lepim detaljima narukavima. “Ne znam zašto sam te pitala. Nisi u tako lošem stanju kao neke koje samvidela, ali ti je dovoljno loše.”

“Ovaj. . . prošla sam?” iznenađeno upita.

“Da se crvenilo računa kao prekid mira, niko nikada ne bi došao do šala.” Anaijaodgovori, popravljajući svoj šal, uz osmeh.

Svetlosti, videle su sve! Naravno, morale su, ali se prisetila neverovatno zgodnogmuškarca koji je uhvatio i počeo da ljubi svugde po telu, čim je započela četrdeset i trećetkanje i pocrvenela je. One su to videle!

“Stvarno bi trebala da Izlečiš dete, pre nego što se sruši, Anaija.” Verin reče. Niska i sazamišljenim očima, bila je prilično puna u njenoj finoj vunenoj haljini u bojama mešanimizmeđu crvene i braon i braon šalu.

Moiraini se sviđala Verin, ali se ipak stresla kada je videla svoju odeću u rukama Braonsestre.

“Verovatno bih trebala”, Anaija reče, i uhvativši Moiraininu glavu rukama, usmeravala je.

Ove povrede su bile mnogo gore od posekotina i masnica koje im je Elaida nanela, i ovogputa Moiraina je osetila da se peče u ledu, pre nego da je uronjena u hladnu vodu.

“Pretpostavljam da bi trebala to da uradim”, Anaja reče, i hvatajući se za Moraininuglavu ona usmeri.

Kada je to prošlo, sve njene povrede i poderotine su nestale. Umor je ostao, još i većinego ranije. A bila je gladna kao vuk. Koliko je provela ovde dole? Njen pažljivonamešten smisao za vreme se činio potpuno uništenim.

Dodir torbice joj je rekao da je njena knjiga i dalje tamo, ali ništa više nije mogla da uradi

pred sestrama. Osim toga, veoma je želela da se ponovo obuče. Postojalo je pitanje nakoje je želela odgovor. Njeni testovi nisu bili prosta slučajnost, potpuni proizvodter’angreala. Neprestani napadi na njenu skromnost nisu joj ostavljali mesta za sumnju.“Poslednji test je bio veoma okrutan”, reče, zastajući sa haljinom spremnom da je navučepreko glave. Zastajući da bi im videla lica.

“Ne treba govoriti o njemu, bez obzira koliko okrutan bio”, Anaija reče bez oklevanja.“Nikome, nikada.”




107

Ali Juan, tanka Žuta, je skoro pogledala ka vratima, sa nezadovljstvom u njenim sivimočima.

Tako znači. Merian nije učestvovala u testu. Elaida je pokušala da je sruši, više nego biloko drugi, ili sestra iz Arafelina ne bi tako negodovala. Tako znači.

Ostale tri sestre su otišle, ali su je Anaija i Verin odvele iznad zemlje, koristeći drugačijuputanju od one kojom su sišle. Kada su je ostavile, otišla je do sobe u kojoj su ona iSijuan provele tolike dane kopirajući imena, i našla je dva službenika kako rade taj posao,žene sa izgledom paćenika kojima nije bilo drago što ih prekidaju pitanjima oPrihvaćenoj o kojoj nisu ništa znale. Da li je to moguće?

Svetlosti, da li je moguće?

Požurila je natrag ka odajama Prihvaćenih—i tri puta su je sestre prozivale zbog toga; idalje bila Prihvaćena, do sutra—skoro da je trčala, kada je zatekla i Sijuaninu i svojusobu prazne. Neke od putovanja na kojima su beležena imena su se završavala ranije,ovih dana, i prošlo je dosta vremena od podneva, tako da je tražila u ostalim sobama doknije naišla na Šerijam i Mirelu dok su sedele oko vatre u Mirelinoj sobi, gde je mali tepihimao crvenu šaru, dok su umivaonik i posuda sa vodom bile plave.

“Merian je pokupila Sijuan malopre”, Mirel reče uzbuđeno. “Zbog testa.”

“Da li si. . .? Da li si položila?” Šerijam upita.

“Da”, odgovori, i pri tom je osećala tugu na iznenadnim promenama izraza lica.

Čak su i ustale, rukama uz suknju, skoro se klanjajući. Rascep se otvorio između njih. Idalje je bila Prihvaćena, do sutra, ali se njihovo prijateljstvo završavalo, barem dok i onene dobiju šal. Nisu joj tražile da ode, ali nisu ni da ostane, ali su izgledale da im je lakšenakon što je želela da ode u svoju sobu da sama sačeka Sijuanin povratak.

Čim je ušla u sobu, proverila je knjigu na pojasu, ali ništa nije ukazivalo na to da je bilapomerana, nijedna stranica nije oštećena nečijim nepažljivim čitanjem. Što nije značiloda niko nije čitao. Ali opet, niko ne bi znao u šta gleda osim ako ne zna šta su Moiraina iSijuan radile. I Tamrini tragači. Tiho se pomolila da kao zahvalnicu što nijedna od njih

nije bila sestra koja ju je testirala. Barem onoliko koliko je znala.

Služavka, ili možda polaznica, je upalila vatru i postavila tanjir na njenom stočiću,uklanjajući belu odeću koja ga je prekrivala i stavila veći obrok nego što je mislila da ga je ikada pojela u životu, naseckano meso, repu sa prelivom, široki pasulji sa hrskavičavimbelim kozjim sirom, kupus sa borovim košticama.

Tu je bilo i okrugla vekna hrskavičavog crnog hleba, i ogromna činija sa čajom. Tanjirmora da je malo pre ostavljen, jer je sve i dalje bilo toplo. Kula je imala načina da finouskladi sve stvari.




108

To je bilo previše hrane, a ipak je pojela i poslednju mrvicu, čak i hleb. Čitavu veknu.Celo telo joj je žudelo za snom, ali na spavanje nije mogla. Ako je Sijuan pala, i preživelaneuspeh—Svetlosti, samo joj daj da poživi – dozvolili bi joj da ostane samo da pokupisvoje stvari i da se oprosti. Moiraina je odbila da rizikuje. Zbog toga se udobno smestilana krevetu, sa knjižicom u tvrdom povezu. Plamena srca su možda bila neodgovarajućaza polaznicu, ali to joj je bila omiljena. I Sijuanina. Međutim, buljila je u prvu stranunekoliko minuta pre nego što je shvatila da nije pročitala nijednu reč. Ustala je, prošetalapo sobi malo, zevajući, ali i dalje nije mogla da održi pažnju. Sijuan će se vratiti. Neće jeizbaciti iz Kule. Bilo je toliko mnogo načina da se propadne, toliko načina da ne uspe.Ne! Sijuan će proći. Morala je. Ne bi bilo fer da Moiraina dođe do šala, a Sijuan ne.Znala je da će njena prijateljica biti mnogo bolja Aes Sedai nego što će ona biti.

Celo popodne je čula zvuke ostalih Prihvaćenih koje su se vraćale, neke se smejući, nekesu se žalile, ali sve su bile glasne. Buka se brzo uvek stišavala kako se širila vest da je

testirana, i da je položila, da je bila u svojoj sobi. Sutradan će postati Aes Sedai, a ipak suse ponašale kao da je već postala, kretale su se u tišini da je ne bi ometale. Vreme večeri je došlo i prošlo. Mislila je da bi mogla još nešto da pojede, uprkos njenoj ogromnoj,zakasneloj večeri, ali nije otišla u trpezariju. Prvi razlog je bio taj što je sumnjala da bimogla da podnese buljenja drugih, ili još gore, njihov spušten pogled. Drugi razlog je biotaj što je Sijuan mogla da se vrati dok nje nije bilo.

Ležala je na krevetu, zevajući i još jednom pokušavajući da čita, kada je Sijuan ušetala,mirnog izraza lica.

“Da li si. . .?” Moiraina poče, ali nije mogla da završi rečenicu.

“Bilo je lako kao padanje iz čamca”, odgovori Sijuan. “U trnje. Srce mi je pretrnulo kadasam se setila ovoga. . .” ona pokaza na svoj opasač, gde je takođe držala knjigu saimenima, “ali, nakon toga, sve je prošlo kako treba.” Njeno lice se odjednom zacrveni.Uspela je i pored toga da se osmehne. “Zajedno će nas podići, Moiraina.’'

Presrećna, Moiraina skoči na noge, i smejući se, igrale su zagrljene. Jedva se suzdržavalada ne pita šta se desilo na Sijuninom testu. To crvenilo—i to na Sijuan!—je molilo da sepostave veoma zanimljiva pitanja, ali. . . To je bilo da se deli u tišini, a čak i tada samo saženama koje su to podelile sa tobom. Koliko je dugo prošlo kada su nešto krile jedna oddruge? Čak i ovde, šal je doneo rascep.

“Mora da umireš od gladi”, Moiraina reče, zaustavljajući se. Bila je mrtva umorna, ipočela je da se zanosi, ali ni Sijuan nije bila mnogo sigurnija na nogama. “I tebe sigurnočeka tanjir u sobi.” Pokazala je na svoj sto. Možda joj je donet zato što je ovo bilaspecijalna prilika, ali se od nje očekivalo da nosi prljavo suđe za sobom. I da bude srećnaako ne mora da ih sama opere, zbog kašnjenja.

“Mogla bih da pojedem vepra, ali imam nešto bolje od hrane u mojoj sobi.” Sijuanodjednom se nasmeši.




109

“Imam šest miševa, koje sam dobila od jednog sluge u štalama jutros.”

“Skoro da smo sestre”, Moiraina se pobuni. “Ne možemo da stavljamo miševe u tu đekrevete. U svakom slučaju, to bi prevršilo svaku meru, a i ne bi bilo fer. Skoro svi su bilinapolju veći deo dana, i mora da su umorni koliko i ti.”

“Skoro sestra, i prava nije ista stvar, Moiraina. Razmisli malo. To nam je poslednja šansa.Stvarno neće biti u redu kada dobijemo šal.” Sijuanin osmeh se pretvori u mrštenje.“Koliko ja znam, Elaida je van Kule. Miševi su tek mala otplata za one udarce, Moiraina.Dugujemo joj. Dugujemo joj!”

Moiraina uzdahnu. Bez Elaide, nikada ne bi vežbala brže tkanje, a bez toga, verovatno bipala. Ali sumnjala je da njen otac nije bio jedini specijalni dodatak testu. Prečesto, njeneslabosti je otkrio neko ko ih je znao prilično dobro. Ta žena je pokušala da je obori.

“Prvo da jedeš.” ona reče.






111

Sedam sestara čekale su je u noći, jedna iz svakog Ađaha, sve su nosile svoje lozomukrašene šalove preko svile ili fine vune, bezvremenih lica nalik maskama. Tako je običajzahtevao. Elaida je bila Crvena, ali je Moiraina uspela da ženin pogled sretne ravno,mirnih crta lica. Pa, mirnih koliko je mogla. Još jedan sat, ili malo više, i biće jednake,bar do nekog stepena. Nikada više neće strepeti od Elaide.

Bez ijedne reči, izašla je napolje zavarajući vrata za sobom poslednji put, a one su bezreči obrazovale prsten oko nje, prateći je duž tamne galerije do Sijuaninih vrata. Tišina jebila zahtev. Džeana, vitka Domanka bakarne kože, pokucala je tri puta, dok su joj sezelene rese na šalu njihale. Sijuan je otvorila vrata tako brzo da mora da je čekala trećiudarac na prstima. Prsten sestara se otvorio da je primi, i obrve su joj se trgle kada jeugledala Elaidu, ali bar nije napravila grimasu, neka je hvala Svetlosti. Moiraina je steglavilicu da uguši zevanje. Završiće bez kršenja uljudnosti.

Sa tihim zvukom njihovih papuča na pločicama poda prolazile su duž hodnika Kule gdese ništa nije kretalo osim njih i plamenova koji su podrhtavali iznad svetiljki sapostoljem. Moiraina je bila iznenađena što ne vidi sluge. Dosta njihovog posla seobavljalo u časovima pre nego što sestre ustaju ili pošto se povuku za noć. U tišini susilazile u nivoe ispod Kule, duž dobro osvetljenih prolaza i kroz mrak. Vrata odaje ukojoj su ona i Sijuan bile testirane bila su širom otvorena, ali tu u hodniku, sve su stale,prsten Aes Sedai se otvorio da bi napravile red iza njih dve dok su okretale lice kazjapećem dovratku.

“Ko dolazi ovde?” zahtevao je Tamrin glas iznutra.

“Moiraina Damodred”, jasno je odgovorila Moiraina, i, ako joj je lice ostalo glatko, srce joj je zadrhtalo. Zbog radosti, ovog puta. Sijuan je rekla svoje ime istog trenutka, izazov joj je bio u glasu, iako samo malo. Bila je uporna u tome da će Elaida ipak da nađe nekinačin da im uskrati šal, ako može.

Njihove učiteljice nikada nisu pominjale pitanje višeg položaja—možda nisu očekivaleda njih dve dođu ovako daleko u potpunom zajedništvu—ali je Moiraina čula kako jenekome zastao dah iza nje, a kada je Tamra ponovo progovorila, bilo je to posle takomale pauze da je mogla i da umisli.

“Zbog kog povoda dolazite?”

“Da se zavetujemo Trima zakletvama i tako zahtevamo šal Aes Sedai”, odgovorile suzajedno. Kršenje pravila ili ne, nameravale su da urade sve zajedno ovog jutra koliko godbilo moguće.

“S kojim pravom zahtevate ovo breme?”

“S pravom učinjenog prolaska, predavanja sebe volji Bele kule.”

“Onda uđite, ako se usuđujete, i vežite se za Belu kulu.”




112

S rukom u ruci, ušle su. Zajedno. Glatkih lica i mirnog koraka, ni žureći ni odugovlačeći.Volja Kule čekala ih je od krvi i mesa.

Tamra, u svetlo plavom brokatu sa prugastom ešarpom Amirlin oko vrata, stajala jeuokvirena ovalnim ter'angrealom, čije su se boje polako menjale kroz srebrnu i zlatnu,plavu i zelenu, sa Aeldrom pored sebe u tamnijoj nijansi plave, držeći crni somotni jastukobema rukama. Duž kružnog zida stajali su Sedničari obavijene šalovima u DvoraniKule, skupljene po Ađasima, i ispred svake od tri Sedničara, još dve sestre iz tog Ađaha,u šalovima i svaka sa još jednim šalom prebačenim preko ruke. Bezizražajne oči gledalesu Sijuan i Moirianu kako prelaze pod. Ter'angreal je predstavljao prvu prepreku njihovojzamisli. Visoki oval bio je previše uzak da bi obe prošle istovremeno, osim ako se ne bistisnule zajedno, a to teško da potvrđuje potrebno dostojanstvo. Ovo je bila jedna svađakoju je Moiraina dobila. Sijuan ju je pogledala—izgledalo je nemoguće da te plave očimogu da postanu oštrije bez menjanja glatkog izraza, ali jesu—i, skupljajući suknje,

prošla dok ju je Moiraina pratila. Rame uz rame su klekle ispred Amirlin.

Sa somotnog jastuka koji je Aeldra držala, Tamra je uzela Štap zakletvi, glatki valjak beokao slonovača dug stopu i jedva nešto deblji od Moiraininog zgloba. Budući da je bioter'angreal, Štap zakletvi će ih vezati za Tri zakletve, i tako za Kulu.

Na trenutak, Tamra je oklevala, kao da je nesigurna koju od njih prvo da veže, ali samona trenutak. Moiraina je hitro podigla ruke ispred nje, s dlanovima na gore, i Tamra je tuspustila Štap. To je bila cena koju je Sijuan iznudila, usluga zauzvrat, za Moiraininukorisnu prednost kroz oval. Nepotrebno je reći, nije otkrila tu “uslugu” dok Moiraina nijeprihvatila. Postaće Aes Sedai nekoliko minuta pre nje. Nije bilo pošteno!

Ali nije bilo vremena za razmišljanje kako je morala da zna da je Sijuan naumila neštokada se tako lako predala. Sjaj saidara okružio je Tamru, i dotakla je Štap zakletvi tankimtokom Duha.

Moiraina je sklopila šake oko Štapa. Na dodir je bio kao staklo, samo nekako glatkije.

“Pod Svetlošću i svojom nadom o spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da nećureći ni reč koja nije istinita.” Zakletva se privila na nju, i iznenada je izgledalo da joj jevazduh jače pritiskao kožu. Crveno je belo, pomislila je. Gore je dole. Još je mogla dasmisli laž, ali joj jezik se ne bi pomakao da je izrekne. “Pod Svetlošću i svojom nadom o

spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da neću napraviti oružje da jedan čovek ubijedrugog.” Pritisak je naglo porastao; osećala se kao da je bila ušivena u nevidljivu odeću,previše tesnu, koja ju je obavijala od temena glave do tabana nogu.

Na njenu veliku žalost, znoj joj je izbio na čelu, ali je ipak uspela da zadrži lice mirnim.“Pod Svetlošću i svojom nadom o spasenju i ponovnom rođenju, zaklinjem se da nećukoristiti Jednu moć kao oružje osim protiv Senkinog nakota, ili u poslednjem krajnjempokušaju da odbranim svoj život ili isti mog Zaštitnika ili druge sestre.” Odeća se skupilado još veće pripijenosti, a ona je teško disala kroz nos, stiskajući vilice da spreči da počneda dahće. Nevidljivo i potpuno savitljivo, ali o, tako tesno! Ovaj osećaj da joj je meso




113

bilo zgnječeno će izbledeti, ali ne sasvim celu godinu. Svetlosti! Pitala se kako se Elaidisvidelo što je položila tu poslednju zakletvu, sa pominjanjem Zaštitnika. Tri Zakletve suostajale nepromenjene kojem god Ađah nameravala da pristupiš. Razmišljanje o tome jepomoglo, malo.

“To je polovično završeno”, naglasila je Amirlin, “i Bela kula je urezana u tvoje kosti.”

Ali nije završila obred. Umesto toga, uzela je Štap i postavila ga u Sijuanine ruke.Moiraina je potisnula osmeh. Mogla je da poljubi Tamru.

Nije bilo znojenja ili zadihanosti kod Sijuan. Ispričala je Zakletve jasnim, jakim glasom,nije čak ni trepnula kada se svaka privila na nju. Nikakva telesna teškoća nije mogla daporemeti Sijuan, koja nikad nije plakala dok Elaida ne bi otišla, nikada nije prolila suzudok ne bi napustile Mereaninu radnu sobu. Sijuan je imala lavlje srce.

“To je polovično završeno, i Bela kula je urezana u tvoje kosti”, rekla je Tamra, vraćajućiŠtap zakletvi na Aeldrin jastuk. “Ustanite sada, Aes Sedai, i birajte svoj Ađah, sve će bitizavršeno što se može završiti pod Svetlošću.”

Koliko god da je Sijuan pokazivala staloženost dok se zaklinjala, nije se pokretala ništamanje ukrućeno od Moiraine dok su ustajale i zvanično se klanjale Tamri, sagnuvši se dapoljube njen pristen u obliku Velike zmije.

Zajedno, pošle su ka Plavim sestrama. Polako, sa svom gracioznošću koju su mogle daprizovu, i ne držeći se za ruke; to ne bi prošlo, ne sada. Kao sve Prihvaćene, često su

razmatrale kom Ađahu mogu da se pridruže, raspravljajući o vrlinama i manama kao dasu znale više nego površno, ali poslednju godinu ili malo više, te rasprave su bile samopotvrde izbor koji je već napravljen. Plave su nastojale da isprave pogrešno, što nije uvekbilo isto kao traženje pravde, kao Zelene i Sive.

“Tragači Uzroka”, tako je Verin nazvala Plave, a velika slova su se čula u njenom glasu.Moiraina nije mogla da zamisli da pripada drugde. Sijuan se smešila, što nije trebalo dauradi. Ali onda, to je radila i ona sama, shvatila je, i nije mogla da prestane.

Jednom kada je njihov pravac postao jasan, sestre iz drugih Ađaha počele su da seklanjaju Amirlin i odlaze, prvo Žute, onda Zelene, klizile su iz odaje dok su Sitters vodile

kraljevsku povorku. Smeđe su otišle, a onda Bele. Šta je određivalo red, Moiraina nijeznala, ali kada su Crvene otišle, poslednje, Tamra je odlebdela iz odaje za njima. Šta sedešava ovde sada je bilo samo za Plave. Aeldra je ostala da gleda.

Tri preostale Sedničarke okupile su se okolo dok se tanka Leana bakarne kože, visokakao većina muškaraca saginjala da položi šal sa plavim resama na Moirainina ramena, aRafela, vitka, tamnoputa i lepa, vršila istu dužnost za Sijuan. Nijedna nije još imalabezvremeno lice, ali su nosile dostojanstvo kao plaštove. Sedničarke su bile otelotvorenjedostojanstva.




114

Zdepasta Eadit, čija je bela kosa padala do struka, poljubila je Sijuan lako na oba obraza aonda Moirainu, svakog puta promrmljavši: “Dobrodošla domu, sestro. Dugo smo tečekale.” Anli, smrto ozbiljnog lica i kose koja je sedela, u plavom prošaranom zelenim isa skoro isto toliko prstenja i ogrlica koliko je Gitara nosila, ponovila je poljupce i reči, aonda i Lelaina, čiji se trezveni izraz razlio u osmeh dok je govorila. Lelaina je postajalaveoma lepa kada bi se nasmešila.

“Dobrodošla domu, sestro”, rekla je Leana, saginjući se još jednom da poljubi Moirainu.“Dugo smo te čekale.”

Aeldra ih je takođe poljubila u obraze i izgovorila reči, a onda iznenada dodala: “Svakami od vas duguje pitu, napravljenu sopstvenim rukama. To je uobičajeno kod nas za šestusestru koja vam da poljubac dobrodošlice.”

Moiraina je trepnula i razmenila pogled sa Sijuan. Zar je običaj bio tako brzo gotov?Pita? Sumnjala je da će Aeldra biti u stanju da pojede njenu. Nikada ništa u životu nijeskuvala.

Eadit je coknula jezikom i poravnala šal duž ruku. “Stvarno, Aeldra”, rekla je čvrsto.“Samo zato što su ove dve odabrale da prekorače granice toliko puta nije razlog da tizaboraviš svoje dostojanstvo. Sada.” Duge plave svilene rese zaljuljale su se kada jepodigla ruke. “Poveravam tebi, Leana Šarif, da otpratiš Moirainu Damodred da bi Belakula mogla da vidi da je Plava sestra došla domu. Poveravam tebi, Rafela Sindal, daotpratiš Sijuan Sanče da bi Bela kula mogla da vidi da je Plava sestra došla domu.”

Pozvavši Aeldru, Eadit je povela ostale Sedničare iz odaje, ali je izgledalo da ostale nisusasvim završile.

“Običaj je dragocena stvar kojoj ne bi trebalo dopustiti da uvene”, rekla je Rafela,odmeravajući naizmence Sijuan i nju. “Hoćete li nastaviti do odaja Plavog ađaha obučeneu Svetlost, kako je zahtevao drevni običaj?” Sijuan je zgrabila šal kao da nikada nenamerava da ga skine, i Rafela je užurbano dodala: “I vaš šal, naravno. Da pokažete davam ne treba zaštita osim Svetlosti i šala Aes Sedai.”

Moiraina je shvatila da je stezala šal na isti način, i naterala šake da se opuste, nežnomilujući prstima svilu. Tri zakletve su je načinile Aes Sedai, ali se nije osećala kao Aes

Sedai dok joj šal nije bio savljen na ramena. Ali ako su od nje zahtevali da izađe u javnost ne noseći ništa drugo...! Oh, Svetlosti, sada joj je lice postajalo vrelo! Nikada nijevidela da je Aes Sedai pocrvenela.

“Oh, hajde prekini, Rafela”, rekla je Leana uz brz, ohrabrujući osmeh za Moirainu iSijuan. Bila je Prihvaćena sa njima neko vreme, i sudeći po toplini tog osmeha, izgledada se njihovo prijateljstvo nastavljalo tamo gde je prekinuto. “Pre hiljadu godina, žene sudolazile da budu uzdignute obučene u Svetlost i odlazile isto tako—sve ovde su biletako—ali jedini deo tog običaja koji se održao je da hodnici budu prazni dok ne stignetedo odaja Ađaha”, resko je objasnila. Leana je sve radila resko. “Sumnjam da se iko osim




115

nekoliko Smeđih uopšte seća običaja. Ne poriči, Rafela. Sećaš se cvati jabuke? Čak niZelene ne znaju na koju bitku to treba da seća.”

Začudo, mada je Rafela došla do šala godinu dana pre Leane, samo je uzdahnula.“Običaji ne bi trebalo da se zaborave”, rekla je, ali bez ikakve sile.

Leana je odmahnula glavom. “Pođite s nama. Znam da mora da želite svoj doručak, ali tomora da pričeka nekoliko stvari, uključujući ovu štenju. Koja neće uključivati sve javnehodnike”, dodala je, podižući obrvu ka Rafeli. “Niti ćemo stajati kod odaja svakog Ađahai zvati ih da izađu i vide sestru Plavih.” Odmahujući glavom, isterala ih je kroz vrata,usmerivši nakratko da ih zatvori. “Nikada u životu nisam bila tako posramljena. Trebalo je da ti crveniš, Rafela. Verin joj je rekla da ima toliko sladak glas da treba da počne sapevanjem. Jedna Crvena je izašla da nam kaže da prestanemo da mjaučemo i da odemo.A Zelene! Neke Zeleni imaju... grub... smisao za humor.” Bilo da je Rafela tada

pocrvenela ili ne, boja joj je sada blago senčila obraze.

Koliko grub je bio smisao za humor tih Zelenih, pitala se Moiraina. Bar je zbogRafelinog crvenjenja prestala da brine zbog svog. Naravno da će sestre da prikažudrugačije lice jedno drugoj nego onima koje nisu nosile šal.

Koji je ona nosila, sada. Zbog toga se osećala palcima više, iako ju je Leana nadvišavalaza glavu i ramena. Druga žena je skratila korak, ali je Moiraina ipak morala da trčkara dabi održala korak dok su se pele nazad kroz podrume do hodnika Kule bez života osimnjih. Predsoblja su retko bila pretrpana, ali ih je odsustvo ljudi činilo nalik pećinama.Zamisliti Kulu potpuno praznu postalo je i previše lako. I biće, jednog dana, ako se stvari

nastave kao do sada.

“Je li obred gotov sa ovom šetnjom?” upitala je. “Deo sa Plavim ađahom, mislim.Smemo li da postavljamo pitanja?” Pretpostavljala je da je to trebalo prvo da pita, ali ježelela da zvuk glasova odagna loše misli.

“Ne potpuno gotov”, odgovorila je Leana, “ali možete da pitate šta god vam drago. Naneka pitanja, doduše, ne može da se odgovori dok ne sretnete Prvog Birača, glavu našegAđaha.”

“Ne smete nikada da otkrivate tu titulu”, ubacila je Rafela brzo.

Moiraina je klimnula, mada je to već znala. Prihvaćene su naučene da svaki Ađah imatajne, što Rafela mora da je znala. Više od jedne sestre je rekla Moiraine da će imati danauči skoro isto kada dostigne šal koliko i pre toga. Nameravala je da bude vrlo pažljivadok ne nauči više.

“Imam ja pitanje”, rekla je Sijuan namrštivši se. “Ima li mnogo običaja kao što je ovapita? Umem da kuvam, ali se moja najstarija sestra bavila pecivom.”






117

Poglavlje 12

Povratak kući

Anaija je prva iskoračila ka njima i poljubila ih u obraze, a potom rekla “Dobrodošlekući, sestre. Dugo smo čekale na vas. Aeldra mi je rekla kako je ukrala moje pite”, dodala je, stežući nervozno šal. “Nije od nje fer da na taj način koristi svoju poziciju”

“Ili moje, možda da sam bila malo brža”, Kairen reče pošto su se formalno pozdravile.Bila je lepa žena, ne jako visoka, a njen osmeh je bio suprotnost hladnim plavimočima.”Možemo li bar da se nadamo da loše mesite? Aeldra voli šale skoro kao i vasdve”. Moiraina se nasmejala i gurnula Sijuan. Nije mogla da odoli. Stvarno je došla kući.Morale su doći kući.

Sedište Plavih nije sadržavalo blistavost Žutih i Zelenih, ali nije bilo ni jednostavno, kaosediše Smeđih i Belih. Tapiserije su se protezale duž glavnog hodnika, a na njima su bilenaslikane scene lova, prolećnih vrtova, potoka koji teku dolinama, i ptica u letu. Lampena zidovima su bile pozlaćene, ali nije bilo previše ukrasa na njima. Samo je pod iskakao,bio je obojen raznim nijanasama plave od jako svetle do jako tamne, na njemu je bilo imnogo šta oslikano što je davalo utisak raskoši. Dok su se ona i Sijuan polako kretale dužtih hodnika dobile su još devet poljubaca dobrodošlice, a zatim su stigle do Eadit i jošdve sestre.

“Sobe su spremljene za vas”, sestra sa okruglim licem im reče”zajedno sa odgovarajućimodorama i doručkom, ali presvucite se i jedite brzo. Moram neke stvari da vam kažem,stvari koje morate da znate pre nego što izađete iz ovih odaja. Ili možda ne bi ste smele niovuda da idete, ali mnogi su tolerantni prema novim sestrama. Kabrijana, hoćeš li impokazati put?”

Bleda sestra sa upalim očima i zlatnom kosom koja joj je dosezala skoro do struka,raširila je suknje i naklonila se. Nisu sve sestre držale časove tako da je Moiraina nijeprepoznala. Pogled joj je bio oštar kao kod neke Zelene, ali zato joj je glas bio ponizan“Kako ti kažeš, Eadit” Sijuan i Moiraini se obratila skoro isto tako ponizno “Da li biste




118

pošle zamnom?” Bila je veoma čudna, na njoj se oslikavao bes sa jedne strane iposlušnost sa druge.

“Je li ona Prvi birač?”Moiraina upita oprezno čim su izašli iz Eaditinog domašaja. Idomašaja ostalih nadala se. Sestre koje su se skupile, raspršivale su se i odlazile ugrupicama, pritom skidajući svoje šalove.

“O, da”, Anaija reče dok su se približavale Kairen. Kabrijana je otvorila usta da odgovori,ali brzo ih je zatvorila.”takođe je i Sestra “, Anaija nastavi” ali za razliku od nekih mivolimo potpuno da iskoristimo sposobnosti.”

Dok je presavijala šal i stavljala ga preko ruke, Kairen dodade “Eadit je moždanajmoćnija Plava u zadnjih sto godina, ali da je postala Smeđa ili Bela puštali bi je dalenčari kad god bi to htela.”

“O, da”, Kabrijana reče, čineći pritom šištav zvuk.”Neke od Smeđih sestara bile susramota. Ali Smeđe sestre su uvek dopuštale da im umovi lutaju. U svakom slučajumožete biti uverene da kakve god talente da imate, oni će biti maksimalno iskorišćeni.”

Čuvši to Moiraina i Sijuan razmeniše poglede. Nijedna od njih nije imala neke specijalnesposobnosti. Ali šta je sa opasnošću na koju je Eadit htela da ih upozori? Opasnost koja ječak ovde. Htela je da pita tri sestre koje su je pratile niz hodnik, ali bila je sigurna da ćeinformacija doći od Eadit, kad budu bile same; inače bi im rekla tamo. Svetlosti! Njihovnovi dom mogao bi biti pun spletki kao Sunčeva palata. Definitivno je vreme za oprez.Vreme je da se mnogo sluša i malo govori.

Apartmani odabrani za nju i Sijuan bile su jedna do druge, nedaleko od glavnog hodnika,svaki je sadržavao prostranu spavaću sobu, dnevnu, radnu i sobu za presvlačenje, usvakoj je bio kamin u kome je gorela vatra. Oplate na zidovima bile su siromašneukrasima, ali zato su tepisi bili raznovrsni, poticali su iz raznih zemalja i ležali su naplavim podovima. Nameštaj je takođe bio raznolik, tamo je bio sto obložen biserima,takvi su u Karhijenu bili u modi pre sto godina, na drugom mestu stajala je stolicama čijesu noge bile izrezbarene tako da podsećaju na vinovu lozu, samo Svetlost zna iz kog jeona perioda, a svaka lampa i ogledalo bila je u različitom stilu, ali ništa nije biloizgrebano ili okrnjeno, svaki komad metala i drveta bio je uglačan do punog sjaja. Stvarikoje su bile ostavljene u odajama Prihvaćenih donete su, a Moirainina četka i češalj na

umivaoniku, sto za pisanje i kutija za nakit u spavaćoj sobi stavili su do znanja da suodaje njene.

“Mislile smo da bi ste želele da budete zajedno”, Anaija reče kad su bile u Moiraininojdnevnoj sobi. Kairen i Kabrijana stojale su na ručno vezenom tepihu i čas su gledaleMoirainu, čas Sijuan. Pričale su između sebe kao da su dugo prijateljice, mada ipakKairen i Kabrijanu je očigledno predvodila Anaija. To nije ništa značilo, u svakoj grupineko je preuzimao vođstvo, ali Morijana je to ipak osetila.




119

“Možeš izabrati neke druge sobe ako želiš”, Kairen dodade “Mnoge su prazne, mada suneke prašnjave kao podrumi” Odlazila je iz Tar Valona uskoro, pričala je da ima nekaposla u Tiru. Da li je bila jedna od Tamrinih pretraživača? Nije se moglo znati. Aes Sedaisu stalno napuštale Kulu dok su se druge vraćale.

“Ako želite da promenite sobe, srediću čišćenje.” Kabrijana reče skupljajući suknje kaoda će da se postara odmah za to. Skoro je zvučala uznemireno! Zašto se tako čudnoponaša? Bilo je jasno da je na nižem položaju od ostalih žena, ali i prema njima dvema seponašala sa istim uvažavanjem.

“Neka, hvala.” Pipajući čipku na jastuku stolice pokušala je da kaže da su sobe veomalepe, tri sestre su se pobrinule da se sve pripremi, mada su tepisi i nameštaj bili pokloniod Ađaha, ali njen jezik je odbio da izgovori laž, tako da se zadovoljila sa “Ovo je i višenego pristojno.” Svaki jastuk je imao naboranu čipku, a i jastuci i jorgani su je imali. Čak

su i nabori imali nabore! Soba bi mogla biti mnogo pristojnija ako bi se rešila svih tihhaljina. Sijuan se nasmešila čipki na krevetu, ali ona bi mogla da spava i na moru.

Ponudila je čaj i začinjeno vino pre nego što je shvatila da ne zna kako bi to mogla danabavi, ali Anaija je rekla da moraju brzo da se presvuku da bi doručkovale, druge dveklimnuše glavama a zatim sve tri podigoše suknje. “Hrana može da čeka”, reče Sijuančim su se vrata zatvorila iza tri sestre. “Pod jedan, Eadit. Da li si shvatila o čemu hoće danam priča? Zvuči kao Igra Kuća.”

“Ne znam Sijuan. Nemam pojma.” Ipak sve je podsećalo na Daes Dae'mar. Četiri haljineod fine plave vune bile su u sobi za presvlačenje, bile su jednostavne, ali vešto urađene.

U dvema je moglo da se jaše, ali obuka je običnu i ubacila odoru Prihvaćenih u korpu zaveš. Malu beležnicu prebacila je iz belog pojasa u plavi koji je pronašla. Čak i ovde joj sečinilo da je bezbednije da je beležnica kod nje. Začudo, nova haljina joj je savršenopristajala.

Govorilo se da Kula zna o svojim polaznicima više nego krojačice i frizerke zajedno.Nije ih imala u svakom slučaju ali to je nameravala da promeni. Mažda će naći samokrojačicu. Još od malena je puštala da joj kosa slobodno pada, ali ako krene iz Tar Valonatrebaće joj više od četiri haljine, bolje od svile, prijatnija je, mada se ne može reći da je jeftina.

Iz izrezbarene kutije za nakit uzela je ogrlicu. Bilo joj je žao što to nije mogla da je nosiovde, ali i posle šest godina njene ruke su se sećale kako da povežu zlatni lančić sasafirnom alkicom. Pogleda sebe u zidnom ogledalu sa izrezbarenim drvenim okvirom, azatim se nasmeši. Možda joj je još nedostajalo bezvremeno lice, ali sada je gledala udvorsku damu Moiraiu Damodred, dvorsku damu Moirainu Damodred koja je plovilakroz Sunčevu palatu gde su skrivene struje mogle svaki čas da te povuku nadole, čak ikad imaš petnaest ili šesnaest. Sada je bila i ovde spremna za plovidbu. Nameštajući plavišal na ramenima krenula je da potraži Sijuan, i srela je na hodniku, umotanu u šal kakonailazi iz suprotnog pravca.




120

Prva sestra koju su videle bila je Natasja, vitka Salderanka, sa crnim očima i sa izraženim jagodicama, koja je bila blag učitelj, dala im je upustva kako da stignu do Eaditine sobe apo ustima je videlo da joj se gadi Eadit. Moiraina se pitala da li je dobro zaključila,sigurno bi bilo čudno da se to pokaže otvoreno, ali i Eadit je imala taj izraz lica dok im jepokazivala velike stolice koje su se nalazile ispred kamina u kom je pucketala vatra. Nijeim ponudila vino ili čaj, nije bilo nikakve vrste dobrodošlice. Sijuan se nervozno vrpoljilana stolici, ali Moiraina se naučila strpljenju. Sa teškoćama, ali uspela je. Teskoba od Trizakletve bila je naročito izražena tokom sedenja. Budi tih, slušaj i posmatraj.

Eaditina dnevna soba bila je veća od njihovih sa dve tapiserije sa cvećem i pticama kojesu visile na zidu Iako su i njene lampe bile isto toliko jednostavne kao i njihove. Masivannameštaj bio je uglavnom od tamnog drveta, obložen slonovačom i tirkizom, osim jednogdelikatnog malog stola koji je bio od izdeljane slonovače ili nekih kostiju.

Možda je Eadit bila dugo u ovim prostorijama, ali nije ostavila lični pečat na sobama,videle su se samo vaza od žutog porcelana Morskog naroda, veliki pehar od srebra, i parkristalnih figura, čovek i žena koji posežu jedno za drugim. Sve ovo nije govorilo ništaosim da sestra ima dobar ukus i da poseduje crtu povučenosti. Budi tih, slušaj iposmatraj.

Vrpoljeći se na stolici, Sijuan se taman spremala da ustane kad se Eadit napokonokrenula prema njima. Držeći ruke ispod grudi duboko je uzdahnula. “Šest godina su vasučili da je drugo najveće zlo da pričate o nečijem umeću sa Jednom moći. U stvari i meni je teško da o tome sada pričam. Šest godina su vas obeshabrivali da mislite o tuđoj ilivašoj umešnosi s Moći. Sada morate naučiti da uporedite vašu snagu sa svakom sestrom

koju sretnete. Kasnije to ćete moći da radite bez razmišljanja, ali sada morate da pazite.Ako je sestra , bez obzira koji je Ađah, umešnija od vas, morate je poštovati. Što je boljaod vas, veće mora biti vaše poštovanje prema njoj. Treći najgori prekršaj je nepoštovanjetog pravila. To je najčešći razlog što se nove sestre kažnjavaju, a pošto uvređene sestrekažnjavaju kazne su uglavnom blage. Mesec dva Rada ili Lišavanja je najmanje štomožeš da očekuješ. Nije reetko ni Umrtljivanje Duha ili Umrtljivanje Tela. “

Moiraina polako klimnu glavom. Naravno. To je objašnjavalo Elaidino poštovanje Meilini Rafaelino popuštanje Leani. A Kabrijana; ona uopšte nije bila snažna. Ta misao joj jeteško došla. Kada je Bela kula htela nešto da obeshrabri, to je bilo obeshrabrivano.Svetlosti, Kula je govorila da se to ne radi, a kasnije si morao to da koristiš da vidiš dokle

ćeš napredovati. Kakva zbrka. Sreća je što su ona i Sijuan skoro indentične po snazi, averovatno će tako i biti kad dostignu pun potencijal. Zajedno su napredovale do sada.Bilo bi neprirodno da Sijuan mora da joj se obraća sa uvažavanjem.

“Da li moramo da im se pokoravamo?” Sijuan upita dok ju je streljala pogledom.

“Mislila sam da sam bila jasna, Sijuan. Što je sestra bolja od tebe, veće mora biti tvojepoštovanje. Ne volim da pričam o ovome zato me ne teraj da se ponavljam. Naravno, tovaži i u suprotnom smeru, ali se seti da ne važi ako ti je tvoj Ađah ili Kula postavilanekog iznad tebe. Na primer, ako ste u nekoj ambasadi slušaćete izaslanika iz Kule kao






















130

Stražare Kule. Žalim što nisam iskoristila mogućnost da izbijem iz njega ime njegovegospodarice ili gospodara, ali kao što znate, zakon Bele kule ne gleda baš blagonaklonona takve stvari.”

Sluga se vratio sa ukrašenim srebrnim poslužavnikom na kome su bile dva srebrna peharana podmetačima a bankarka je sačekala dok nije otišao. “Pobegao je pre nego što jeStraža stigla,” nastavila je, sipajući tamno crveno vino koje je odavalo sladak miriszačina. “Podmitio je nekoga.”

Na trenutak je napravila je grimasu kao da je probala nešto odvratno, dok je prinosilaMoiraini pehar uz mali naklon. “Toliko su izbičovali mladića da mogu da se kladim da toi dalje oseća dok sedi. Onda sam ga zaposlila kao čistača na brodu koji je prenosi ledenepapričice niz reku, za Tir gde će biti izbačen na obalu bez prebijene pare, osim ako neubedi kapetana da ga zadrži. Za to sam se postarala tako što sam ubedila Kapetana da mi

da čitavu njegovu platu unapred. On je lep mladić. Možda će je ubediti. Mislim da je toimala na umu kada mi je predavala novac.”

Direktno gledajući ženu preko puta svog pehara, Moiraina je upitno podigla obrvu. Bila je veoma ponosna na svoju spoljašnju smirenost, koliko i u bilo kom trenutku testiranja.

“Lažni kapetan Straže je prekršio zakone kule, Moiraina Sedai,” gospodarica Dormailodgovori na neizgovoreno pitanje, “Tražili su od mene da ga predam pravdi Kule, aliinterne stvari više volim da ostanu interne. Vama govorim samo zato što ste bili umešani.Razumete?”

Moiraina klimnu glavom. Naravno. Nijedna banka nije mogla da priušti da se pročuje da je jedan od njenih zaposlenih primao mito. Predpostavljala je da se mladić izvukao takolako jer je bio nečiji sin ili nećak, inače mu ne bi trebao prevoz niz reku.

Bankari su bili čvrsti ljudi.

Gospodarica Dormaila nije pitala šta je Moiraina znala ili mislila o tome. To je se nijeticalo. Njeno lice nije odavalo čak ni utisak ljubopitljivosti. Diskrecija je bila jedan odrazloga zašto je Moiraina držala samo malo novca unutar Kule. Kao početnica, bezpristupa gradu, to nije bilo neophodno, ali ju je njen sopstveni osećaj privatnosti nateraoda nastavi tu tradiciju kao Prihvaćena. Zakon Kule je zahtevao podjednako

predstavništvo svih Ađaha u Kulinoj banci, a sada kada je nosila šal, nije želela da njeneposlove znaju ni Plave, a kamoli sestre ostalih Ađaha, naročito nakon ovog što je upravočula.

Jedini razlog zbog kog bi Kula zadržala pismo gospodarice Dormaile je bio taj što jeDvorana želela da je ona misli da su odlučile da je ne postavljaju na Sunčev presto. Onesu napravile prve korake, ili možda još tačnije, s’ obzirom da su sigurno bili pažljivikoliko i lopov koji pokušava da preseče vrećicu sa zlatom dobro čuvane dame, mnogoviše od prvog.


















138

да изброји на прстима једне руке и да јој остане још прстију, колико се пута Сијуан наљутила на њу за шест година. Тај дан када је Тамора испоручила хаљине, Сијуан јој се ипак прикључила на чају у њеним собама, пре одласка на вечеру, али уместо да узме шољу, срушила се у столицу са изрезбареним листовима и љутито прекрстила руке испод груди. Њено лице је било све, само не грубо, али су јој очи биле плава ватра.

“Та проклета пирана од жене ће ме крваво сахранити” зарежала је. Тих пола недеље је у потпуности учинило бескорисним, сав труд сестара да је одуче од псовки.

“Сто му усољених харинги! Она очекује од мене да поскочим као тек рођена црвеноперка! Нисам тако брзо поскакивала још откако сам била—!” Загрцнула се и исколачила очи како се Прва Заклетва спустила на њу. Кашљући, побледела је и ударала се руком по грудима. Моираина јој је брзо дала чај, међутим, прошло је неколико минута пре него што је Сијуан била у стању да пије. Њен мозак мора да је јурцао чим је дошла тако близу да слаже.

“Па, барем не док сам била Прихваћена, у сваком случају” промрмљала је чим је могла поново да проговори. “Од тренутка када стигнем не престаје, ‘Нађи ово,Сијуан’ и ‘Уради оно, Сијуан’ и ‘Још увек ниси готова, Сијуан?’ Сеталија пуцне прстима и проклето очекује од мене да поскочим.”

“Ствари су такве какве су” Моираина дипломатски рече. Ситуација је могла да буде много гора, али је Сијуан, очигледно у том тренутку, променила мишљење и она није желела да започиње расправу. “Ово неће трајати вечно, а само неколико

сестара су толико изнад нас”.

“Лако је теби то да кажеш” Сијуан прогунђа. “Ти немаш проклету Сеталију да ти пуцкета прстима.”

То је била истина, али то није значило да је њен задатак био лак. Нове лекције су јој остављале мало слободног времена, а надала се да ће јој подела награда омогућити да претражи кампове који се још нису покупили. Уместо тога, сваког јутра је два или три сата седела у соби без прозора, на осмом нивоу Куле, довољно великој да се смести обичан писаћи сто и две столице са равним наслонима. Лампе са огледалима, од необрађеног месинга, су биле постављене у четири ћошка одајући

јаку и веома неопходну светлост. Без њих, одаја би у подне била мрачна као да је сумрак. Обично би старији службеник седео ту, али ко год то био, она или он није оставио свој печат на соби. Само су мастило, пенкало, посуда са песком и мала бела боца са алкохолом за чишћење оловака били на столу, док су бледи камени зидови били празни.

Значајно већа, спољашња соба је била претрпана редовима високих, уских писаћих столова и високих столица и чим је стигла, службеници су направили ред који се протезао од њеног писаћег стола и скоро направио круг око собе, дајући јој листе жена које су примиле награду и извештаје о договорима да се пошаље новац онима




139

које су већ отишле. Велики број ових извештаја је био узнемиравајућ. Мало кампова је преостало и последњи су нестајали као снег на сунцу. Ниједан од службеника не би сео на другу столицу, стајали су из поштовања док је она ишчитала сваку страницу и потписала њену сагласност на дну странице, а онда би се клањали и правили места за следећег, без речи. Убрзо је почела да мисли да би стварно могло да се умре од досаде.

Покушала је да их натера да убрзају доделу – Кулини позамашни ресурси би се сигурно за то постарали за недељу дана; Кула је имала још стотине службеника –али су они радили по свом сопственом кораку. Чинило јој се да су чак и успорили након њеног предлога да убрзају.

Размотрила је и да моли Тамру да је разреши задатка, али зашто безвезе да троши време? Који начин је био бољи да је задрже оковану у Тар Валону све док сплетке Дворане не дају плода? Досада и фрустрација. Па ипак, она је имала свој план. То је помагало, мало. Била је све убеђенија у нешто. Ако дође до најгорег, бежаће,какву год казну зарадила. Било која казна је лежала у будућности и и пре или касније би се окончала. Сунчев престо би била доживотна казна.

Дан након Гозбе Светлости, Елид је позвана да се истестира, иако је Моираина за то чула тек касније. Лепа Прихваћена, која је желела да постане Зелена није изишла из тер’ангреала. Није било објаве; Бела кула се никада није хвалила својим неуспесима, а жена умрла током тестирања се рачуна у велике неуспехе Куле. Елид је једноставно нестала и њене ствари су однешене. Било је дан жалости, ипак и Моираина је носила беле траке у коси и везала на свакој руци дугачку, белу

свилену мараму која је на крајевима била извезана, тако да су јој висили до зглобова. Елид јој се никада није свиђала, али је она заслужила њену тугу.

Није свака сестра, довољно јака да их натера да скачу на сваки њен миг, показивала жељу да то ради. Елаида их је избегавала, или је бар оне нису поново виделе све док нису чуле да се вратила у Андор. Чак и тада, сазнање да је она отишла је представљало олакшање. Била је јака колико ће и оне бити једног дана, и могла је да им загорча животе скоро исто као и када су биле почетнице и Прихваћене.Можда чак и горе. Ситна задужења су почетнице и Прихваћене прихватале као очекиване, била би скоро као казна, сада када су биле Аес Седаи. Можда чак и више него скоро.

Лелејна, која је била јака као и Елаида и била до сржи Седничар, је неколико пута пила чај са њима, да би олакшала напетост првих недеља, како је она то рекла.Сијуан се добро слагала са њом, иако је чинила Моираину нервозном, због тог продорног погледа. Увек јој се чинило да је Лелејна знала више о теби него што је откривала, да ниси имао тајне пред њом. Али исто тако, чинило се да Сијуан није могла да разуме зашто се Моираини свиђала Анаија. Није то било због Лечења.Анаија је била пријатна и отворена, поред ње се чинило да ће све на крају добро испасти. Скоро сваки разговор са Анаијом се показао утешним. Моираина је
















146

У Западној штали, оседлала је Стрелу, без јахаћих торби на седлу. Није било потребе за њима за јахање у граду, и без обзира шта Елдит рекла, Седничарка би могла послати некога да провери.

Моираина би то урадила. Уз мало среће, нико неће посумњати ништа пре мрака.

Њена прва станица је била код газдарице Дормаиле, гдје је банкар имао подоста спремних обвезница у различитим износима и четири торбе од дебеле коже у којима је било две стотине круна у злату и сребру поред њих. Новац ће бити довољан Моираини неко време.

Обвезнице су биле ту када се новац потроши и за случај нужде. Онда када буде искористила прву, мораће да се креће брзо.

Очи и уши Куле ће је тражити, и без обзира колико банкари били дискретни, Кула обично сазна оно шта жели да сазна. Газдарица Дормаил није постављала питања,наравно, али када је сазнала да је Моираина сама, понудила јој је четири своја чувара као пратњу, што је Моираина и прихватила. Није се плашила разбојника,којих је било мало у Тар Валону и са којима се било лако изборити у свакој прилици, али ако би ико и помишљао на пљачку, боље би било да их растерују телохранитељи него Моћ. То би привукло пажњу. Богате жене су често путовале у пратњи телохранитеља, чак и у Тар Валону.

Мушкарци, који су ходали распоређени у формацији коцке око Стреле када је кренула од банкара би се могли назвати чуварима, али иако су носилy обичне сиве

капуте, били су то мишићави људи који су навикли на ношење мачева о појасу. Без поговора су то били “чувари” који су савладали газду Гортхана, или како год се он заиста звао, они или људи налик њима. Банке су увек имале чуваре, иако их нису називали тим именом.

Код Таморине продавнице је послала двојицу људи са новцем да пазаре путни ковчег и унајме пар носача, онда се пресвукла у једну од јахаћих хаљина у којој је изгледала као нижа каирхијењанска племкиња. Три од пет хаљина су биле умерено накићене и није се жалила. Прекасно је да било шта мења у сваком случају. Тамора није поставила више питања од газдарице Дормаил; свако је био пажљив са својим кројачем. И, такође, кројачице су имале свој осећај дискреције, или не би остале

дуго у послу. Пре одласка, Моираина је ушушкала прстен Велике змије у врећицу за каишем. Осећала се чудно, као је да јој је рука гола без њега, прст ју је сврбео жудећи за малим кругом од злата, али превише је њих у Тар Валону знало шта он представља. За сада, она се заиста мора крити.

Са својом малом групом, напредовала је према северу, застајући да натоваре носаче неопходним стварима које није могла непримећено понети из Куле, док најзад нису стигли до Северне луке, где су се градске засецале реку правивши прстенскоро миљу дугачак прекинут само на једном месту, на северу где је био улар у луку.
















153

Serokina vilica ostade široko otvorena, a Lan prikri sopstveni šok sa popriličnimpoteškoćama.

Oklevajući na trenutak, glavnokomandujući sa ožiljkom na licu, se pokloni dodirujućibalčak mača pa onda srce. “Ovde je uvek dobrodošao Lan Mandragoran Dai Šan,” onreče formalno. “i naravno Bukama Marenellin, heroj Salmarne. Neka oboje upoznate mir, jednog dana.”

“Postoji mir u majčinom poslednjem zagrljaju,” Lan odgovori sa istom formalnošću,dodirnuvči dršku mača pa srce.

“Neka vas bezbedno dočeka kući jednoga dana,” Seroku završi. Niko zaista nije želeo zasebe grob, ali to je bila jedina čansa da se nađe mir u Krajinama.

Čeličnog lica, Bukama krenu napred vukući tovarnog konja, ne čekajuči pritom Lana. Tonije bio dobar znak.

Kanluum je bio grad od kamenja i cigala, i zbog terena je imao brdovite ulice. Aijelskainvazija nikad nije došla do Krajina, ali odjeci rata su uvek umanjivali trgovinu i to daljeod bilo koje bitke, i sada kada se sve to završilo, grad je bio pun ljudi iz svih mogućihmesta. Uprkos katastrofi koja je prektično bila na njihovom pragu, rudnici dragulja kojisu se nalazili u obližnjim brdima, održavao je Kanluum bogatim.

I što je bilo još čudnije, neki od najpreciznijih majstora satničara su se nalazili ovde.Povici sokolara i vika prodavača koji su pozivali kupce nije mogla nešto posebno

nadvisiti buku i komešanje svih ljudi koji su se nalazili na trgovima i javnim mestima.Šareno obučeni muzičari, žongleri, i umetnici privlačili od svakog pažnju. Tu su senalazili i par neobičnih lakiranih kola sa odličnim konjima sa zlatnim ili prosrebrenimuzicama i postoljima za sedla koji su se probijali kroz masu ljudi. Na njihovoj odeći bilesu iscrtane lisica, lasica i hermelin.

Grad je bio krcat svakakvih ljudi. Lan je čak video par Aes Sedai, žena sa uzvišenim ineprozirnim licima. Bilo je dosta ljudi koji su ih prepoznali, pa su se vrlo brzo sklanjali savidika, raščišćavajući im put. Da li zbog poštovanja ili opasnosti, ili straha, uvek supostojali dobri razlozi da se kralj drži dalje od sestara. Ponekad bi i godina prošla, pa dane vidi Aes Sedai u Krajinama, ali sestre su izgleda bile svuda od kako je stara Amirlin

umrla. Možda je sve to zbog priča o čoveku koji može da usmerava; ako je i postojao,one neće dozvoliti da on bude tu, negde slobodan.

On skrenu pogled od njih, krećući se brzo da bi izbegao sumnje.Hadori su mogli bitidovoljni da privuku pažnju sestara koje su tražile Zaštitnika. Navodno postojala je pričada one uvek prvo pitaju muškarca pre nego što ga vežu, ali poznavao je par ljudi koji sutako nešto prihvatili, koji su govorili da svaki put to dođe sa iznenađenjem. Ko bi seodrekao slobode i dozvolio naređenja Aes Sedai osim ako nije bilo nečega višeg iozbiljnijeg od samog pitanja?










157

bio je to neobično temeljan poljubac ispred toliko mnogo očiju. Ukazujući prsti ihihotajuće cerenje su bleštali među stolovima.

“Dobro je videti te ponovo opet, takođe, Rasel”, promrmlja Bukama uz mali osmeh kadaga je napokon pustila. “Nisam znao da imaš gostionicu ovde. Da li misliš—? “ Spustio jesvoj pogled radije nego da primitivno sretne njen pogled, i to se ukazalo kao greška.Raselina šaka je pogodila njegovu vilicu tako jako da se njegova kosa mlatila dok jeposrtao.

“Šest godina bez reči”, prasnula je. “Šest godina!” Grabeći ponovo njegove uši, udelilamu je još jedan poljubac, duži ovaj put. Uzela ga pre nego što ga je dala. Oštro uvrtanjenjegovih ušiju je presrelo svaki pokušaj radnje sem savijenog stajanja i dopuštanja da onaradi kako želi. Možda ne.

“Mislim da gazdarica Arovni može da pronađe sobu za Bukamu negde”, poznati glasmuškarca je rekao iza Lana. “I za tebe, takođe, pretpostavljam.”

Okrećući se, Lan obuhvati podlaktice jedinog čoveka u sobi koji je pored Bukame bionjegove visine, Rajne Venamara, njegovog najstarijeg prijatelja pored Bukame.Gostioničarka je još uvek okupirala Bukamu kada je Rajn odveo Lana do malog okruglogstola u uglu. Pet godina stariji, Rajn je bio Malkijer, takođe, ali njegova kosa je padala udve dugačke zvonasto čipkaste pletenice, i još srebrnih zvona je iscrtavalo izvraćenevrhove njegovih čizama i proticalo duž rukava njegovog žutog kaputa. Bukama nije dabaš nije voleo Rajna—ne zaista—ali opet u njegovom sadašnjem raspoloženju samo biNazar Kurenin imao gori efekat.

Dok su se njih dvojica nameštali na klupama, služavka u trakastoj kecelji donese vrućezačinjeno vino. Očigledno je Rajn naručio čim je vidio Lana. Tamnooka i punih usana,odmeravala je Lana gore i dole otvoreno dok je polagala njegov vrč ispred njega, a ondaprošaputala svoje ime, Lira, u njegovo uho, i poziv, ako bude ostajao da preno ći. Sve što je želeo te noći je bio san, tako da je spustio svoj pogled, mrmljajući da ga je previšepočastila. Lira mu nje dopustila da završi. Uz hrapavi smeh, sagnula se da ga ujede zauho, jako.

“Do sutra”, objavila je grlenim glasom, i glasno, “Počastvovala bih te dok te koljena ne bidržala uspravnim.” Hrapavi smeh je bleštao sa stolova oko njih.

Rajn je preduhitrio bilo kakvu mogućnost trenutnih nevolja, bacajući joj debeli novčić ipljusak po zadnjici da je otpusti. Lira mu je udelila mali osmeh dok je uguravala srebro uvrat njene haljine, ali otišla je šaljući Lanu dimljive poglede preko ramena koji su ganaterali da uzdahne. Ako bi pokušao da keže ne sada, mogla bi komotno da potegne nožzbog uvrede.

“Dakle, tvoja sreća još uvek istrajava sa ženama, takođe.” Rajnov smeh je bio oštar.Možda mu se ona sviđala. “Svetlost zna, ne mogu te smatrati zgodnim; postaješ ružniji




158

svake godine. Možda bih mogao i ja da pokušam malo te stidljive čednosti, da pustimženama da me vuku za nos.”

Lan otvori usta, a onda popi gutljaj pića umesto da progovori. Ne bi trebao da objašnjava,ali bilo je prekasno za objašnjenje sa Rajnom u svakom slučaju. Njegov otac ga je odveou Arafel iste godine kada je Lan napunio deset. Čovek je nosio jedno sečivo na svombedru umesto dva na leđima, ali je opet bio Arafelac do kostiju. On je stvarno započinjaorazgovore sa ženama koje nisu sa njim prvo progovorile. Lan, odgojen od strane Bukamei njegovih prijatelja u Šijenaru, bio je okružen malo zajednicom koja se držalamalkijerskih običaja. Ako bi Lira delila sa njim postelju večeras, što se činilo sigurnim,otkrila bi da nema ništa stidljivo ili uzdržljivo oko njega jednom kada budu u krevetu, aliopet žene su birale kada da uđu utaj krevet i kada da odu.

Veli broj ljudi u sobi je gledao njihov sto, kosim pogledima preko vrčeva i pehara.

Punačka žena bakarne kože koja je nosila mnogo tanju haljinu nego što su to Domankenormalno nosile, nije načinila nikakav pokušaj da sakrije svoje poglede dok je uzbuđenopričala sa tipom sa uvijenim brkovima i ogromnim biserom u njegovom uhu. Verovatnose pitali da li će da bude ikakve nevolje zbog Lire. Pitali se da li bi čovek koji nosi hadoristvarno ubio na ubod čiode.

“Nisam očekivao da ću te pronaći u Kanluumu”, reče Lan, polažući nazad svoj vrč.

“Čuvaš trgovačku povorku?” Bukama i gostioničarka nisu bili nigde na vidiku.

Rajn slegnu ramenima. “Od Šol Arbele. Najsrećnijeg trgovca u Arafelu, tako kažu. Kako

su govorili. Mnogo mu je dobra to donelo. Stigli smo juče, i poslednje noći razbojniciprerezaše njegovo grlo dve ulice dalje. Nema povratne zarade za mene na ovom putu.”Blesnuo je žalosnim kezom i duboko povukao svoje vino, možda u spomen na trgovca ilimožda zbog gubitka pola svoje plate. “Spaljen da sam ako sam očekivao da tebe vidimovde, takođe.”

“Ne bi trebao slušati glasine, Rajne. Nisam zaradio ranu vrednu pomena od kada samodjahao na jug.” Lan je odlučio da ukori Bukamu ako budu dobili sobu, oko toga da li jeveć plaćena i kako. Poniženje bi ga moglo izvadti iz njegove tame.

“Aijeli”, frknu Rajn. “Nikad nisam mislio da bi mogli da te nadmaše.” On se nikada nije

suočio sa Aijelima, naravno. “Očekivao sam da ćeš biti gde god je Edejin Arel. UČakinu, sada, kako čujem.”

To ime je trgnulo Lanovu glavu nazad ka čoveku na drugoj strani stola. “Zašto bih ja bioblizu gospe Arel?” nežno je upitao. Nežno, ali naglašavajući njenu odgovarajuću titulu.

“Polako, čoveče”, reče Rajn. “Nisam mislio...” Mudro, prekinuo je tu rečenicu. “Spaljenda sam, da li hoćeš da kažeš da nisi čuo? Podigla je Zlatnog ždrala. U tvoje ime, naravno.Dok se godina okrenula, bila je od Fal Morana do Maradona, i vraća se nazad sada.” Rajndrmnu svojom glavom, sa zvonima u njegovim pletenicama koja su slabo zvonila. “Mora






160

Iz svoje pojasne torbice uzeo je teški zlatni prsten sa pečatom izrađen sa letećim ždralomi okretao ga iznova i iznova u svojim prstima. Prsten kraljeva Malkijera, nošen od straneljudi koji su obuzdavali Senku devet stotina godina i više. Bezbroj puta je bio ponovograđen kako ga je vreme habalo, svaki put stari prsten istopljen da bi postao deo novog.Jedan deo bi mogao još da postoji u njemu od prstena nošenog od strane vladaocaRamdašara, koji su živeli pre Malkijera, i Aramaela koji su bili pre Ramdašara. Tajkomad metala je predstavljao preko tri hiljade godina borbe protiv Pustoši. Bio je njegovskoro onoliko dugo koliko je živeo, ali ga nikad nije nosio. Čak je i gledanje u prsten bioteret, obično.

Jedan na koga se zakleo do današnjeg dana. Bez praznine, nije mislio da bi to mogao dauradi danas. U ko'diju, misli su slobodno plovile, a osećanja su ležala iza horizonta.

U njegovoj kolevci data su mu četiri poklona. Prsten u njegovoj ruci i lančić koji je visio

oko njegovog vrata, mač na njegovom bedru i zakletva izrečena u njegovo ime. Lančić, ukome su bile obojene slike oca i majke kojih se nije mogao setiti da je vidio u svomživotu, je bio najdraži, a zakletva najteži. “Da stoji protiv Senke onoliko dugo koliko ječelik čvrsti i koliko kamen traje. Da brani Malkijere dok i jedna kap krvi preostane. Daosveti ono što ne može biti poraženo.” A onda je bio pomazan uljem i prozvan Dai Šan,posvećen kao sledeći kralj Malkijera i poslat iz zemlje koja je znala da će umreti.

Ništa nije preostalo da se brani sada, samo nacija da se osveti, i za to je bio treniran odsvog prvog koraka. Sa darom svoje majke o vratu i očevim mačem u svojoj ruci, saprstenom utisnutim na njegovom srcu, borio se od svog šesnaestog imendana da osvetiMalkijere. Ali nikada nije vodio ljude u Pustoš. Bukama je jahao sa njim, i drugi, ali nije

hteo da vodi ljude tamo. Taj rat je bio samo njegov. Mrtvi nisu mogli da budu vraćeni uživot, a zemlja mnogo više nego ljudi. Samo, sada, Edejin Arel je htela da pokuša.

Njeno ime je odzvanjalo u praznini unutar njega. Stotine osećanja su se probijala kaoukočene planine, ali on ih je pohranio u plamen dok sve nije bilo mirno. Dok njegovosrce nije otkucavalo zajedno sa sporim lupanjem konja u štali, i krila mušica nisuotkucavala brzu protivtežu njegovom dahu. Ona je bila njegova karneira, njegova prvaljubavnica. Hiljade godina tradicije je to klicalo, uprkos mirnoći koja ga je okruživala.

On je imao petnaest, Edejin duplo više toliko, kada je skupila kosu koja je još visila donjegovog pojasa u svoje ruke i prošaputala svoje namere. Žene su ga još nazivale lepim

tada, uživajući u njegovom rumenilu, i za pola godine ona je uživala smeštajući ga nasvoju ruku i ušuškavajući ga u svoj krevet. Dok mu Bukama i njegovi ljudi nisu dalihadori. Dar njegovog mača na njegov deseti rođendan ga je načinio muškarcem poobičaju duž Krajina, iako je godinama bio mlad za to, ali opet među Malkijerima ta trakaspletene kože je bila više značajnija. Jednom kada je bila zavezana oko njegove glave, onsam je odlučivao gde će da ide, i kada, i zašto. I mračna pesma Pustoši je postala urlikkoji je ugušivao svaki drugi zvuk. Zakletva koju je šaputao toliko dugo u svom srcupostala je ples koji su njegova stopala morala da prate.






162

Bukama mu se pridružio na putu ka vratima, licem koje se crvenilo. “Ne mnogo skupe”,žurno je rekao. “Ti imaš slamaricu u potkrovlju, a ja..ah...ja sam u Raselinoj sobi. Želeobih da obiđem krčme, ali mislim da Rasela...mislim da me neće pustiti. Ja...Mlado štene!”zaurlao je. “Tu je devojče po imenu Lira koja daje do znanja da ti nećeš koristitislamaricu večeras, ni da ćeš se dobro naspavati, tako da nemoj da misliš da možeš—! “Prekinuo je kada su izašli na sunce, svetlu nakon maglovitosti unutra. Ševe su još uvekpevale o proleću.

Šest muškaraca su koračali preko inače praznog dvorišta. Šest običnih muškaraca samačevima na njihovim opasačima, kao i bilo koji čovek na bilo kojoj ulici u gradu. Aliopet je Lan znao pre nego što su se njihove ruke pokrenule, pre nego što su se njihove o čifokusirale na njega i njihovi koraci ubrzali. Suočio se sa mnogo ljudi koji su ga želeliubiti a da ne zna. A uz njega je stajao Bukama, ograničen zakletvama koji mu nećedopustit da povuče čak i da je nosio sečivo. Gole ruke su bile slabo oružje protiv mačeva,

naročito sa ovim šansama. Ako obojica pokušaju da se vrate natrag u štalu, ljudi ćenasrnuti na njih pre nego što mognu da povuku vrata nazad. Vreme se usporavalo, teklokao hladni med.

“Unutra i zabarkadiraj vrata!” Lan prasnu dok je njegova ruka išla ka dršci. “Poslušaj me,oružaru!”

Nikada u svom životu nije dao takvu zapovest Bukami, i čovek je oklevao za trenutak, aonda se zvanično naklonio. “Moj život je tvoj, Dai Šane”, rekao je teškim glasom, “Ja sepokoravam.”

Dok se Lan kretao napred da se sretne sa svojim napadačima, čuo je kako se šipka spuštaiznutra uz prigušen zvuk. Olakšanje je bilo daleko. Plutao je u ko'diju, jedno sa mačemkoji je lako izašao iz svojih korica. Jedno sa ljudima koji su žurili na njega, čizmama kojesu tupo odzvanjale na čvrsto nagomilanoj zemlji kao da su nosile čelik.

Mršava čaplja od čoveka je žurila ispred ostalih, i Lan zapleše oblike. Vreme kao hladanmed. Ševa je pevala, i mršavi čovek vrisnu dok je Sečenje Oblaka uklonio njegovu desnuruku na zglobu, i Lan otpluta na jednu stranu kako ostatak ne bi mogao da krene na njegazajedno, plutao od oblika do oblika. Mekana Kiša i Zalazak Sunca otvorili su lice debelogčoveka, uzelo njegovo levo oko, a đumbirokosi mladić je načinio posekotinu prekoLanovih rebara sa Crnim Oblutkom na Snegu. Samo se u pričama jedan čovek mogao

suočiti sa šestoricom i proći bez povrede. Otvorena Ruža je presekla levu ruku ćelavogčoveka, a đumbriokosi je zarezalo uga Lanovog oka. Samo se u pričama jedan čoveksuočio sa šestoricom i preživeo. To je znao od početka. Dužnost je bila planina, smrtpero, a njegova dužnost je bio Bukama, koji je nosio novorođenče na svojim leđima. Zaovaj trenutak je živeo, ipak, tako da se borio, udarajući đumbirokosog u glavu, plesajućika svom putu ka smrti, plesao i dobijao rane, krvario i plesao ivicu brijača života. Vremekao hladan med, plutajući od oblika do oblika, a mogao je postojati samo jedan kraj.Misao je bila daleka. Smrt je bila pero. Maslačak na Vetru je presekao grlo sada jednookog debelog čoveka—on se jedva zaustavio kada je njegovo lice bilo uništeno—




163

račvasto bradati čovek sa ramenima kao u kovača zadihao se u iznenađenju kada jeLjubljenje Guje metnulo Lanov čelik kroz njegovo srce.

I odjednom Lan shvati da stoji sam, sa šestoricom muškaraca opruženim preko širinekonjušarnice. Đumbirokosi mladić udari svojim petama po zemlji poslednji put, i onda jesamo Lan od sedmorice disao. Otresao je krv sa svog sečiva, sageo se da obriše zadnjekapi na kovačevom previše lepom kaputu, stavio u korice svoj mač formalno kao da jebio na vežbalištu pod Bukaminim nadzorom.

Odjednom ljudi isploviše iz gostionice, kuhari i konjušari, služavke i vlasnici vičući okočega je sva ova buka, zureći u mrtve ljude začuđeno. Rajn je bio prvi, sa mačem već uruci, i bledim licem kako je išao da stane pored Lana.

“Šest”, promrmljao je, proučavajući tela. “Ti stvarno poseduješ sopstvenu vatrenu srećuMračnoga.”

Tamnooka Lira je dospela do Lana samo tren pre Bukame, njih dvoje nežno razdvajajućiuseke u njegovoj odeći da bi pregledali njegove povrede. Delikatno se tresla dok je svakabila otkrivana, ali raspravljala se da li je potrebno poslati po Aes Sedai da ih Izleči, ikoliko je bilo potrebno ušivanja mirnim tonom kao u Bukame, i ponižavajuće otpustilanjegovu ruku sa igle da bi je uzela u svoju. Gazdarica Arovni je vrdala okolo, držeći goresvoje suknje van mrlja blata, zureći u tela koja su pravila nered u njenoj štali, žaleći se nasav glas da bande razbojnici nikad ne bi lutale u po bela dana da Straža radi svoj posao.Domanka koja je zurila u Lana unutra složila se isto tako glasno, i za svoje kukanjedobila oštru zapovest od gostioničarke da ode po Stražu, zajedno uz guranje da bi je

pokrenula na put. Bio je to pokazatelj šoka Gazdarice Arovni da tretira tako jednog odsvojih gostiju, pokazatelj šoka svih tako da je Domanka otrčala ne žaleći se.Gostioničarka je počela da sakuplja ljude da odvuku tela van vidika.

Rajn pogleda od Bukame ka štalama kao da nije razumeo—možda i nije, što se tičetoga—ali sve što je rekao bilo je, “Nisu razbojnici, mislim.” Pokazao je ka tipu koji jeizgledao kao kovač. “Taj tamo je slušao Edejin Arel kada je bila ovde, i sviđalo mu se šta je čuo. Jedan od ostalih je bio tu, takođe, mislim.” Zvona su zvonila dok je vrtio svojomglavom. “To je neobično. Prvo što je rekla o dizanju Zlatnog ždrala je bilo kada smo čulida si mrtav izvan Svetlucavih Zidova. Tvoje ime je dovodilo ljude, ali sa tobom mrtvim,ona bi mogla biti el'Edejin.”

Raširio je svoje ruke na poglede koje su mu uputili Lan i Bukama. “Ne optužujemnikoga”, brzo je rekao. “Nikada ne bih optužio gospu Edejin za bilo šta takvo. Siguransam da je ona puna slabe ženske milosti.” Gazdarica Arovni groknu čvrsto kao pesnica, aLira promrmlja upola ispod svog daha da lepi Arafelin malo zna o ženama.

Lan odmahnu glavom. Nije bilo odricanje. Edejin bi mogla odlučiti da ga ubije ako bi toodgovaralo njenim namerama, mogla je da ostavi naredbe ovde i onde u slučaju da seglasine o njegovoj smrti pokažu lažnim, ali i da jeste, to opet nije bio razlog da se njenoime izgovara u vezi sa ovim, naročito pred strancima.




164

Bukamine ruke se umiriše, držeći otvorenim usek niz Lanov rukav. “Gde idemoodavde?” tiho je upitao.

“Čančin”, reče Lan za trenutak. Uvek je postojao izbor, ali ponekad je svaki izbor biostrašan. “Moraćeš da ostaviš Sunčevo Koplje. Mislim da krenem sutra sa prvim svetlom.”Njegovo zlato će se rastegnuti za novog konja za njega.

“Šest!” zareža Rajn, vraćajući mač nazad u korice uz značajnu silu. “Mislim da ću jahatisa vama. Radije se ne bih uskoro vraćao u Šol Arbelu dok ne budem siguran da SeileinNoreman ne položi smrt njenog muža pred moje noge. A biće i dobro videti Zlatnogždrala kako ponovo leti.”

Lan klimnu. Da stavi svoju ruku na barjak i da napusti sve ono što je obećao sebi pretoliko godina, ili da je zaustavi, ako bude mogao. U svakom slučaju, moraće se suočiti saEdejin. Pustoš bi bila mnogo lakša.






166

“Kako god kažete moja gospo Alis”, druga žena prošapta uljudno, iako je nečuvanopomeranje njenih bledih očiju odavalo njene misli. Ova strankinja je bila budalasto dete,plemkinja ili ne.

Mali plavi kamen kesiere koji je viseo na Moiraininom čelu i jedna od Tamoreninih jahaćih haljina, u tamnozelenom, održavalo je njen navodni položaj. Ljudi su dopuštalipitanja od plemića koje nikad ne bi odobrili od običnih ljudi, i prihvatali čudno ponašanjekao prirodno. Navodno, bila je u saosećajnoj poseti u znak žaljenja za njenog sopstvenogkralja. Ne da je mnogo ljudi sažaljevalo Lamana u samom Kairhijenu. Poslednje vestikoje je dobila odatle, mesec dana stare, govorile su o četiri Kuće koje su polagale pravona tron i surovim okršajima, nekim nadolazećim bitkama. Svetlosti, koliko mnogo će ihumreti pre nego što se sve sredi? Bilo bi smrti da je otišla zajedno sa Dvoranom – nasleđena Sunčev presto je uvek bilo takmičenje, bilo kroz otvoreni rat ili atentate ikidnapovanja – ali bar je bila dovoljno dugo daleko da joj se nešto tako desi. I platila bi

ako bi tako nešto napravila, svejedno da li se Sijerin nametala za neposlušnost.

Možda je dopustila da joj se malo besa vidi, i gazdarica Najima umisli da su joj misli bilepreviše očite, zato što je počela ponovo, govoreći zabrinuto. Niko nije želio da naljutiplemića, čak ni stranog plemića. “Samo Josef je uvek bio tako sretan, moja gospo Alis.Svi su govorili o tome. Govorili su da kada bi Josef Najima upao u rupu, bili bi opala nadnu”.

“Kada je odgovorio na poziv gospe Kareil da se bori protiv Aijela, brinula sam, ali nikadanije zaradio ogrebotinu. Kada je udarila groznica u kampu, nikada nije dodirnula nas ilinašu decu. Josef je zadobio naklonost gospe bez truda. Tada je izgledalo kao da Svetlost

stvarno sija nad nama. Jerid je rođen dobar i čitav, i rat se završio, sve za nekoliko dana, ikada smo stigli kući u Kanluum, gospa nam je dala livrejisanu štalu za Josefovu službu,i…i…” Progutala je suze koje neće proliti. Kolar je počela da plače, i njena majka jeprivuče bliže, šapćući reči utehe.

Moiraina zastanu. Opet se sve ponavljalo. Nije postojalo ništa za nju, ovde. Jurine stade,takođe. Ona nije bila visoka žena, ali opet je bila bar za šaku višlja od nje. Nijedna oddevojaka je nije mogla pogledati u oči. Primoravajući sebe da bude strpljiva, onapromrmlja još reči saučešća i u žurbi uzme svoju novčanu kesu od jelenske kože dok su joj devojke dodavale ogrtač i rukavice. To je ipak bila mala kesa. U početku instikt joj jegovorio da bude darežljiva, i veoma velikodušna prema svemu, ali pre svega, moraće sebi

da pronađe banku.

Ženino tvrdoglavo odbijanje da uzme kesu novca nervirala ju je. Ali opet, shvatala jeponos, i ustalom, gospa Kareil je sve to dokazala. Prisustvo sata govorilo je samo za sebeo uspešnosti i cvetanju ovog domaćinstva. Ali ono što je stvarno bilo neprijatno je celanjena želja da napusti ovo mesto. Jurine Najima je izgubila svog muža i tri sina jednogvatrenog jutra, ali njen Jerid je bio rođen na pogrešnom mestu bar za dvadeset milja.Moiraini se nije sviđalo što je osetila olakšanje u smrti jednog deteta. A opet osećala je.Mrtav dečak nije bio onaj kojeg je videla.










170

nađu bilo gde osim ovde. Izrazi lica i ponašenje su im bile kao da ih je neko prikucaostopala ekserima za pod.

“Znači ova devojka ne želi da bude ponovo Prihvaćena,” reče glas žene koji je dopirao sastepenica. To je bio glas koji je Moiraina čula samo jednom, pre dve godine, i nikada ganeće zaboraviti. Dosta žena bilo je jače od nje, ali samo jedna je mogla biti jaka kao ona.

Nevoljno, ona okrenu glavu i pogleda iza ramena.

Skoro crne oči su je studirale iza stepenišnih ograda metalne konstrukcije dekorisane sazlatnim ornamentima, zvezdama i pticama, polumesecom i ribama. Kadsuan, je takođe,nosila šal, obojen zelenom bojom. “Po mom mišljenju, devojko,” ona reče suvo, “mislimda bi ti dobro došlo 10 godina u belom.”

Svu su mislili da je Kadsuane Melaidhrin mrtva ili negde u penziji sve dok se nijepojavila na samom početku Aijelskog rata, a većinu dobrih sestara su sigurno imale željuda ostane da truli negde u nekom grobu. Kadsuan je bila legenda, ali i najnezgodnija živastvar koja može gledati u vas. Pola priča o njoj se kosi sa nemogućnošću, dok su ostalebile i iza nemogućnih priča, čak i pošto su neke imale dokaz za to.

Nekada davno kralj Tarabona izvučen je iz palate kada se saznalo da može da usmerava,odveden u Tar Valon da bio smiren, dok je za njim jurila vojska koja nije verovala da bipokušala da ga spase. I kralj Arad Domana i kraljica Saldeje oteti, tajanstveno nestali, akada ih je Kadsuan konačno oslobodila, rat za koji se činilo da je neizbežan, prosto seizgubio. Govorilo se da je savijala zakon Kule kako joj je odgovaralo, ruga se običajima,

išla svojim putem i da je često za sobom vukla i druge.

“Zahvaljujem Aes Sedai zbog njihove brige,” Moiraina poče, a onda se povuče usled togpogleda. Nije to bio pogled zurenja. Jednostavno je bio nepodnošljiv. Ponekad je čak iAmirlin bila bojažljiva po pitanju Kadsuan tokom godina. Govorilo se da je čak jednom iuvredila Amirlin. Nemoguće je to, naravno; iz razloga što bi u tom slučaju bilapogubljena! Moraina proguta pljuvačku i krenu da počne priču ispočetka, ali shvati da jedino što može da uradi je da proguta opet.

Sišavši sa stepenica Kadsuan reče Merean i Larela, “Dovedite devojku.” Bez vremena dadvaput razmisli, ona prokliže preko zajedničke sobe. Trgovci i zanatlije su gledali u nju,

neko otrvoreno, neko krajičkom oka, uključijući i ti i Zaštitnike, takođe, ali zato svakasestra zadrža pogled na svom stolu.

Mereanino lice se zateže, i Larela glasno izdahnu, ali opet su gledale u Moirainu kao da je deo zlatnog ornamenta. Nije imala nikakvog drugog izbora osim da pođe. NajzadKadsuan nije mogla biti jedna od onih žena koju je Tamra pozvala; ona se nije vraćala uTar Valon još od te posete na početku rata.

Jedna Zelena sestra ih je vodila do jedne krčmine zajedničke privatne sobe, gde je vartafino gorela u crnom kaminu, i gde su srebrne lampe krasile crvene zidove. Visoki krčag
















177

zapregi ili biča ili ljutitih povika žene kočijaša. Moiraina ju je brzo sledila, dok jezabrinutost rasla.

Prošlo bi još tri ili četiri godine pre nego što bi Sijuan smogla snage da kaže Ketaliji danapušta posao njenog asistenta. Pre bi pao sneg u nedelju nego što bi je žena pustilaranije. Jedina druga mogućnost za njen dolazak u Kanuluum. . . Moiraina je teškouzdahnula, i mladić sa velikim ušima, koji je na tacni prodavao ukosnice, pogledao ju jezabrinuto. Pogledala ga je tako preteći da je uzmakao.

Možda se nešto omaklo Sijuan, ili je možda njena knjižica sa imenima bila pronađena, ili.. .

Ne; kako se dogodilo nije bilo bitno. Sijerin je sigurno otkrila, sve. Ovo je baš ličilo naženu da pošalje Sijuan da je dovede natrag, tako da njihova zabrinutost može da raste ihrani se zabrinutošću one druge, tokom dugog jahanja nazad. Možda je pravila slona odbuve, ali nije mogla da zamisli drugo objašnjenje.

Stotinak koraka od pansiona, Sijuan je još jednom pogledala iza sebe, stala dok nije bilasigurna da ju je Moiraina videla, a onda jurnula u uličicu. Moiraina je ubrzala korak ipratila je.

Njena prijateljica je koračala ispod mirnih, neupaljenih, uljanih lampi, koje su oivičavaleovaj uski prašnjavi prolaz. Tamno-plava haljina na sebi je nosila tragove teškogputovanja, bila je izgužvana, sa mrljama i prašnjava.

Sijuan nije moglo ništa da uplaši, a opet, strah je sada sijao iz tih oštrih plavih očiju.Moiraina je otvorila usta da potvrdi svoje sumnje u vezi sa Serin, ali viša ženaprogovorila je prva.

“Svetlosti, mislila sam, da te, dovraga, neću nikad naći. Reci mi da si ga našla, Moiraina.Reci mi da je Najimin dečak onaj koga tražimo, da ga možemo predati Kuli u pratnji stosestara, i da je gotovo.”

Sto sestara? “Ne, Sijuan, on nije taj.” Ovo nije ličilo na Sijerin. “U čemu je problem?Zbog čega si ti došla, umesto da pošalješ poruku?”

Sijuan je počela da plače. Sijuan, koja je imala lavlje srce. Suze su se slivale niz njeneobraze.

Obavila je ruke oko Moiraine i pripila se uz nju toliko jako da su Moirainu zabolelarebra. Drhtala je. “Ovo nisam mogla poveriti golubu”, promumlala je, “niti bilo čemu štobi se moglo čuti ili videti. Ne bih se usudila. Sve su mrtve. Aiša i Kerene, Valera i Ludis iMeilan. Kažu da su Aišu i njenog Zaštitnika ubili banditi u Murandiji.

Kerene je verovatno pala sa broda u Algueniji tokom oluje i udavila se. A Meilan, . . .Meilan. . .” Jecaji su je toliko naprezali da nije mogla da nastavi.






179

Moiraini je bilo veoma drago što sedi. Njena kolena ne bi mogla da drže ni perce. To jebilo ludilo. Dogodilo se ubistvo. “Crveni ađah?” Na kraju je rekla. Crvena bi mogla daubije sestru za koju je mislila da želi da zaštiti čoveka koji može da usmerava. Bilo jemoguće. Ali nije mogla to da kaže naglas, jer nije verovala da će Sijuan nepoverljivofrknuti. “Meilan nije imala nikakve tragove nasilne smrti. Žute su je naravno, pregledale.One bi otkrile znake trovanja ili gušenja. Nisu pronašle ništa, i proglasile su to prirodnomsmrću. Ali ja znam da to nije bila prirodna smrt. Nije mogla biti, ne s obzirom na to kakosu je našli. Bez ikakvih tragova. To znači Moć, Moiraina. Zar bi Crvena mogla to daučini?” U njenom glasu se osećao strah, ali je povukla zavežljaj nagore, stežući ga nakrilu. Izgledalo je kao da se krije iza njega. Ipak, sada je na njenom licu bilo manje strahanego besa.

“Razmisli, Moiraina. Tamra je navodno, takođe, umrla u snu.

Samo mi znamo da Meilan nije, bez obzira na to gde su je pronašli. Prvo Tamra, a ondasu i ostale počele da umiru. Jedina stvar koja bi imala smisla jeste da je neko primetio daona zove sestre da uđu i zaželeo da sazna zbog čega, tako jako da je krvavo rizikovao dapostavi samu Amirlin Tron na ispitivanje. Čim su to uradili sigurno su imali nešto dasakriju, nešto zbog čega bi sve stavili na kocku samo da bi ostalo skriveno. Ubili su je dabi do sakrili, to što su uradili, a onda su odlučili da ubiju i ostale. Što znači da oni ne želeda dečak bude pronađen, živ. Ne žele Ponovorođenog Zmaja u Poslednjoj bici. Akobismo ovu stvar gledale na bilo koji drugi način, bilo bi to isto kao i na vetru bacati uviskofu sa pomijama i nadati se najboljem.”

Nesvesno, Moiraina se zagledala prema kraju ulice. Nekolicina ljudi je u prolazu bacila

pogled, ali niko više od jedanput. Niko nije zastao, ugledavši ih tamo kako sede. O nekimstvarima je lakše govoriti kada nisi previše određen. “Amirlin” je bila stavljena naispitivanje; “ona” je bila ubijena. Ne Tamra, ne ime koje u svesti može oživeti poznatolice. “Neko” ju je ubio. “One” nisu želele da Ponovorođeni Zmaj bude pronađen.Ispitivati nekoga uz pomoć Moći nije kršilo ni jednu od Tri zakletve, ali ubistvokorišćenjem saidara sigurno jeste, čak i za. . . za one koje je Moiraina bila jednakonevoljna da imenuje koliko i Sijuan.

Primoravajući sebe da ispravi crte lica, primoraviši se da smiri glas, izgovorila je reči.

“Crni ađah”. Sijuan se stresla, zatim klimnula glavom ljutito gledajući.

Skoro svaka sestra bi se naljutila na sam nagoveštaj da tajni Ađah postoji, skriven unutarostalih, Ađah posvećen Mračnom. Većina sestara odbijala je bilo kakav pomen o tome.Skoro tri hiljade godina Bela kula je stajala za Svetlost. Ali, neke sestre nisu poricalepostojanje Crnog ađaha. Neke su verovale. Međutim, samo nekolicina bi to priznaladrugoj sestri. Moiraina nije htela da prizna ni sebi.

Sijuan je razdražljivo čupkala čvor na svom zavežljaju, ali je žustrim glasom nastavila.“Mislim da nemaju naša imena – Tamra nas nikad nije smatrala delom toga, rekla nam jeda budemo tihe, sklonila nas sa strane i zaboravila na nas, inače bih i ja, takođe, doživela




180

“nesreću”. Pre nego što sam otišla, ispod Sijerininih vrata sam ostavila poruku sa svojimsumnjama. Ne o dečaku, nego o. . . o Crnima. Samo, nisam znala koliko mogu da jojverujem. Amirlin Tron! Ali, ako je on stvaran, bilo ko može da bude deo njega. Bilo ko!Pisala sam levom rukom, ali sam se toliko tresla, da niko ne bi prepoznao moj rukopisčak i da sam pisala desnom. Spalila mi se jetra! Čak i kad bismo znale kome daverujemo, nemamo čvrst dokaz.”

“Dovoljno za mene.” Svetlosti, Crni ađah! “Ako znaju za sve žene koje je Tamraodabrala, možda nije ostala nijedna osim nas. Moraćemo brzo da delamo, ako želimo danađemo dečaka.” Izgledalo je beznadežno – ko je mogao reći koliko Crnih sestara ima?Dvadeset? Pedeset? I, strašna misao: više? – ali Moiraina je pokušala da zvuči snažno.Bilo je ugodno što je Sijuan samo klimnula glavom. Ona ne bi odustala ni pored sve pričeo strahu, i nikada nije ni pomišljala da bi Moiraina to uradila. To joj je pričinjavalozadovoljstvo.

Pogotovo što još uvek nije imala poverenja u stabilnost svojih kolena. “Možda znaju zanas, a možda ne.

Možda misle da dve nove sestre ostave za kraj. U svakom slučaju, ne možemo verovatinikome osim nas samih.” Krv je kapljala sa njenog lica, i odjednom se nečega setila. “Oh,Svetlosti! Upravo sam imala okršaj u pansionu, Sijuan.”

Pokušavala je da se priseti svake reči, svake insinuacije, od momenta kada je Merean prviput progovorila.

Sijuan je slušala, zamišljeno gledajući, povezujući i sortirajući ono što je čula. “Kadsuanbi mogla biti iz Crnog ađaha”, složila se kada je Moiraina završila. Skoro da nije oklevalada to izgovori. “Možda samo želi da te skloni sa puta, dok ne bude spremna da te seotarasi bez izazivanja sumnje. Ili je ona jedna od Tamrinih izabranica. Samo zato što mimislimo da ona nije bila u Tar Valonu dve godine, ne znači da je to zaista tako.” Sestre suponekad neprimetno ulazile i izlazile iz Kule, ali Moiraina je mislila da ovde to nijeslučaj. Gde god je Kadsuan stigla, sve se treslo, kao da je zemljotres. “Nevolja je u tomešto bilo koja od njih može biti i jedno i drugo.” Nagnuvši se preko svog zavežljaja,dodirnula je Moirainino koleno. “Da li možeš da izvedeš svog konja iz štale, a da nebudeš viđena? Ja imam dobrog jahaćeg konja, ali nisam sigurna da može obe da nas nosi.Trebalo bi da budemo satima udaljene odavde, pre nego što shvate da smo otišle.”

Uprkos sebi, Moiraina se nasmejala. Veoma je sumnjala u tog “dobrog jahaćeg konja”.Bilo koji trgovac konjima mogao joj je poturiti ostarelog konja koji je vukao taljige kaoratnog konja. Sijuanino poznavanje plemenitosti konja nije bilo bolje od njenog držanja usedlu. Jahanje na sever moralo je, za nju, biti agonija. I prepuno straha, tako đe. “Niko nezna da si ovde, Sijuan”, rekla je. “Bilo bi najbolje da i ostane tako. Da li imaš svojuknjižicu? Dobro. Ako ostanem do jutra, imaću u odnosu na njih dan prednosti, umestosamo par sati. Ti nastavi do Čačina sada. Uzmi nešto od mojih novčića.” Po izgleduSijuanine haljine, poslednji deo tog putovanja provela je spavajući ispod grmlja. Ne bi se




181

usudila da pre polaska iz kase Kule izvlači veću sumu. “Počni tako što ćeš tražiti gospuInes; ja ću te stići tamo, a usput ću potražiti Arene Sahera.”

Naravno, to nije bilo toliko lako. Sijuanina tvrdoglavost bila je velika koliko je Erinin bioširok.

“Imam dovoljno za svoje potrebe”, progunđala je, ali Moiraina je insistirala da joj ostavipolovinu novčića koje je imala u svom novčaniku. A kada ju je Moiraina podsetila nazakletvu koju su dale jedna drugoj, tokom prvih meseci u Kuli, da ono što pripada jednoj,pripada i drugoj, Sijuan je progunđala. “Zaklele smo se da ćemo naći prelepe mladeprinčeve i da ćemo se udati za njih. Devojčice govore svakakve luckaste stvari. Čuvaj sesada. Ostaviš li me samu u ovome, zavrnuću ti vrat.”

Zagrlivši se da se oproste, Moiraina je shvatila da joj je teško da je pusti. Pre samo satvremena, njena jedina briga bila je koliko dugo će moći da izbegava Sierininu pravdu išibu. Sada to je izgledalo kao brinuti se da ne prignječi palac na nozi. Crni ađah. Poželela je da povrati. Kad bi samo imala Sijuaninu hrabrost. Dok je gledala kako Sijuan klizi nizuličicu, nameštajući zavežljaj na leđa, Moiraina je poželela da je ona Zelena. Sada bivolela da ima bar tri ili četiri Zaštitnika da joj čuvaju leđa.

Vraćajući se uz ulicu, nije mogla da izbegne da ne gleda sve pored kojih je prolazila, biloda je to muškarac ili žena. Ako je Crni ađah – njen stomak se grčio svaki put kada jesamo pomislila na to ime – ako su one umešane, onda su i Prijatelji Mraka takođeumešani. Niko nije poricao da su neki ljudi dovedeni u zabludu, smatrajući da će imMračni podariti besmrtnost, ljudi koji bi ubijali i radili svakakve zle stvari da zasluže tu

nagradu kojoj su se nadali.

Dok se približavala “Nebeskim kapijama”, sestra se pojavila na vratima pansiona. Deosestre, bar; sve što je mogla da vidi, i to samo na momenat, bila je ruka preko koje jepadala ešarpa sa resama. Veoma visok čovek, koji je upravo izašao napolje, kose upletenesa dve vrpce, za časak se okrenuo da odgovori nešto, njegova ruka je zapretila, i on je,koračajući, prošao pored Moiraine, namrgođen. Ona ne bi dvaput pomislila o tome danije razmišljala o Crnom ađahu i Prijateljima Mraka. Svetlost je znala, Aes Sedai supričale sa muškarcima, a neke su radile i više od toga. Međutim, ona je razmišljala oPrijateljima Mraka i o Crnim sestrama. Da je samo mogla da razazna boju tih resa.Poslednjih tridesetak koraka je požurila, mršteći se.

Merean i Larela su sedele zajedno blizu vrata, same, i obe su još uvek nosile svoje ešarpe.Većina sestara ih je nosila samo na ceremonijama ili ako su želele da se pokažu. Obežene su posmatrale Kadsuan kako odlazi u privatnu radnu sobu, dok su je pratila dvojicamršavih, sedokosih ljudi, koji su izgledali čvrsto kao prošlogodišnji hrast. I ona je,takođe, još uvek nosila ešarpu sa belim plamenom Tar Valona koji se isticao na njenimleđima usred izvezenih loza. Mogla je biti bilo koja od njih. Kadsuan bi mogla tražiti još jednog Zaštitnika; uvek je izgledalo da Zelene traže; nijedna od njih dve nije imalaZaštitnika, ukoliko nisu vezale nekog otkako je ona otišla iz Tar Valona. Čovekovomrgođenje moglo je biti zbog toga što je čuo da nije zadovoljavao kriterijume. Bilo je








184

Poglavlje 19

Bara vode

Zajednička soba bila je prazna u tom trenutku, ali su zveckanje činija i glasovi iz kuhinjenagoveštavali da se doručak priprema. Brzo je izašla kroz sporedna vrata u štalu krčme.Bila je sigurna da je niko nije video. Za sada je dobro. Nebo je sivilo, a vazduh je biohladan, ali bar je kiša prestala. Postojao je način da spreči kišu, ali nije htela da privlačipažnju. Digla je suknje i ogrtač da se ne bi isprljali na kamenom podu i ubrzala korak.Što je brže išla bile su manje šanse da je neko vidi.

To nije značilo da je mogla da izbegne svako radoznalo oko. Šarke su blago zaškripaledok je otvarala štalska vrata, a konjušar koji je bio na dužnosti skoči sa stolice u kojoj jebez sumnje dremao. Mršavi momak sa iskrivljenim nosom pre nego što se nakloniopokušao je da popravi frizuru, ali nije uspeo.

“Kako vam mogu pomoći Gospo?” upitao je oštrim glasom.

“Osedlaj moju kobilu, Kazine” reče ona i pritom mu u ruku stavi srebrni peni. Bila jesreća to što je on bio tu i kad je došla. Gazda Helvin je opisao Strelu u beležnici, alisumnjala je da Kazin može da čita. Kada je video srebro poklonio se i otrčao po konja.Izgleda da je češće dobijao bakrenjake.

Žalila je što mora da ostavi hranu za konja, čak bi se i glup plemić toga setio, čula jeKazina kako mrmlja “Kakav to glupi plemić izlazi u ovo doba, a da ne nosi hranu zakonja?” Najverovatnije će posle ovoga otići da vidi da li je podmirila račun. Platila je i zaovu i za prethodne noći, ali uvek je postojala mogućnost da ga je Kedzuan unajmila.

Pošto se popela u sedlo, hladno se osmehnula momku zbog njegovih komentara iodjahala u vlažne, skoro prazne ulice. Izgledalo je da će biti lep dan. Na nebu je tekponeki oblak zaklanjao zvezde, a i vetar je slabo duvao.




185

Lampe visoko na zidovima ulica i prolaza još su bile upaljene, tako da je svuda bilosvetlo, ali jedini ljudi koje je videla bili su iz Noćna Straža sve sa helebardama isamostrelima i i takođe teško naoružane fenjerdžije, i koji su se starali da se lampe neugase. Bilo je čudo što su ljudi mogli da žive tako blizu Pustoši gde je Midraal mogao daiskorači iz svake senke. Noćna Straža i fenjerdžije gledali su je iznenađeno dok jeprolazila. Niko nije jahao noću. Ne u Krajinama.

Zato je bila iznenađena kada je shvatila da nije prva na zapadnoj kapiji. Usporila je Strelui zaustavila se podaleko od tri krupna čoveka koji su nosili dosta tovara. Nijedan nijenosio oklop ili kacigu, ali svi su imali mač o boku i veliki samostrel u rukama, a tobolacsa strelama visio je sa sedla. Malo ljudi išlo je nenaoružano ovim zemljama. Njihovapažnja bila je usmerena na kapiju, a ponekad bi rezmenili koju reč sa stražom. Jedva sučekali da se kapija otvori, i jedva da su gledali u njenom pravcu. Zahvaljujući lampamakraj kapija lica su im se jasno videla. Prosed stariji čovek i mladić sa kamenim licem u

crnim ogrtačima koji su sezali do kolena i vrpcama zavezanim oko glave. Malkijeri?Mislila je da je vrpca to označavala. Treći je bio Arafellin sa zvončićima u pletenici,nosio je tamno žuti kaput na kom je bilo nakačeno još zvončića. To je isti čovek kog jevidela da napušta Nebeske Kapije.

Uskoro su se prvi zraci Sunca probili i kapije su se široko otvorile, a nekoliko trgovaca sukrenuli da prođu. Ipak su ona trojica bili prvi, a Moiraina je pustila nekoliko kola sapratnjom ljudi u oklopima da prođu pre nego što je krenula preko mosta. Stalno ih jedržala na oku.

Ipak su se kretali istim pravcem.

Kretali su se brzo, bili su dobri jahači, jedva da su koristili uzde. Brzina joj je odgovarala.Što dalje od Kedzuan to bolje. Ostala je dovoljno blizu da može da ih vidi. Nije želela dabespotrebno privlači pažnju.

Tim tempom trgovci su bili daleko iza nje kada je stigla do prvog sela, bile su to dvezbijene dvospratne kamene kuće između kojih se nalazila mla krčma. I posle nekolikomeseci izgledalo joj je čudno da seljaci nose mačeve, a kraj svakih vrata nalazilo se bar jedno koplje.

Bilo je i samostrela. Nasuprot tome, deca su radosno trčala ulicom.

Tri čoveka nisu obratili pažnju na selo, ali ona je ostala dovoljno dugo da kupi hleb i jedan veliki žuti sir i da se raspita da li neko poznaje Aven Saheru... Odgovor je bio ne, azatim je galopirala sve dok ih ponovo nije ugledala. Možda nisu znali ništa više od imenasestre sa kojom je Arafelin pričala, ali šta god da sazna o Kedzuan i druge dve sestreposlužiće.










189

Čekajući kraj vatre pokušala je da se seti šta su je učili o Malkijerima. Nije znala mnogotoga osim istorije. Rejn se seća Hiljadu jezera znači da je i on Malkijer.A i bilo je tu neštoo nekoj ženi. Sada kad je bila sa njima može da ostane dok ne sazna sve.

Kada je izašla iz zaklona od ćebadi bila je spremna. “Polažem pravo na pravo samežene.”

“Putujem u Čačin, i tražim zaštitu vaših mačeva.” Svakom muškarcu je dala jedansrebrnjak. Nije bila sigurna da li je uspelo to sa ”ženskim pravom”, ali srebro je privuklonajveću pažnju muškaraca.

“Daću vam još dva kada stignemo u Čačin.”

Nisu reagovali onako kako je očekivala. Rejn je zurio u novčić dok ga je prevrtao izmeđuprstiju. Lan ga je pogledao bezizražajno, a zatim ga ubacio u džep na ogrtaču iz izrazneslaganja. Dala im je neke od zadnjih marki Tar Valona, ali one su se mogle naćisvugde.

Bukama se naklonio sa levom rukom na kolenu.”Čast mi je služiti vam, gospo” reče on.

“Do Čačina, moj život je vaš.” Njegove oči su takođe bile plave, i nije je direktnopogledao. Nadala se da će se ispostaviti da nije Prijatelj Mraka...

Dobijanje informacija izgledalo je teško, skoro nemoguće. Prvo su muškarci bili zauzetinameštanjem prenoćišta, zatim timarenjem konja, i na kraju raspirivanjem vatre. Nisu bilispremni da dočekaju prolećnu noć bez toga. Bukama i Lan nisu progovarali za vremevečere koja se sastojala od hleba i sušenog mesa. Trudila se da se ne vidi koliko jegladna. Rejn je bio veoma šarmantan, sa rupicom u obrazu kad se smejao. Kada ga jekonačno uvijeno pitala zašto ide u Čačin njegovo lice je postalo tužno.

“Svaki čovek mora nekad da umre”, rekao je meko i vratio se nameštanju ćebadi. Veomačudan odgovor. Dostojan Aes Sedai.

Lan je prvi stražario. Dok se mesec uzdizao iznad drveća sedeo je prekrštenih nogu,nedaleko od Rejna, a kada se Bukama uvio u ćebad i približio Lanu i vatri, izatkala jećeliju od Duha oko svakog čoveka. Tokovi Duha su mogli biti održavani tokom sna, a

ako bi neko od njih ustao, probudila bi se, a da oni to ne znaju. To je značilo da će sebuditi svaki put kada se budu smenjivali na straži, ali nije mogla ništa da učini povodomtoga. Bila je podaleko od njih, i kada je spustila glavu na sedlo Bukama je promrmljaonešto. Ali čula je Lanov odgovor.

“Pre bih verovao Aes Sedai, Bukama. Spavaj.”

Sav bes koji je suzbijala, izbio je. Taj čovek je bacio u močvaru i nije se izvinuo i...!Stvorila je tok od Vazduha i Vode i nešto Zemlje.








192

je uvredila. Ovog jutra, on je gunđao dok je sedlao svog crnog uškopljenika, konja zakoga je tvrdio da nije ni prići Sunčevom Koplju. To je bilo mnogo čak i za Bukamu.Vranac je bio valjana životinja, odlične građe i brza, iako još nije dresirana kao bojnikonj.

“Aes Sedai ili ne, pristojan muškarac poštuje određeni red”, promrmljao je dok jepritezao prednji kolan na sedlu. “To je stvar opšteg vaspitanja.”

“Prekini, Bukama”, rekao mu je Lan tiho. Bukama nije prekinuo, naravno.

“Neučtivo je prema njoj, Lane, i sramotno za tebe. Častan čovek štiti sve kojima zaštitatreba, ali decu pre svega, i žene pre muškaraca. Obećaj joj zaštitu zbog vlastite časti.”

Lan uzdahnu. Bukama će verovatno nastaviti sa ovim čitavim putem do Čačina. Trebalo je da razume. Ako je žena zaista bila Aes Sedai, Lan nije želeo još veza između nje injega. Bukama je već napravio jednu, ali je njegova zakletva mogla da vodi nečem jošgorem. Ako jeste bila Aes Sedai, možda je lovila Zaštitnika. Ako.

Rajn je jedva sačekao da žena završi s četkanjem kose, što je radila sedeći na sedlu nazemlji, pre nego što joj se grandiozno poklonio, zbog čega su zvonca počela da muzvone. “Prelepo jutro, moja gospo”, promrmljao je, “mada nijedan izlazak sunca ne bimogao da se poredi u lepoti sa dubokim tamnim jezerima tvojih očiju.” A onda se trznuo,razrogačivši oči dok je ispitovao da vidi da li se uvredila. “Ah... Mogu li da osedlamtvoju kobilu, moja gospo?” Sramežljiv kao kuhinjski pomoćnik u spavaćoj sobi.

“O, hvala ti”, rekla je smešeći se. Veoma toplo. “Dražesna ponuda, Rajne.”

Otišla je s njim da osedla svoju doratastu kobilu, ili pre da flertuje, kako se činilo. Stajala je veoma blizu dok je radio, gledajući u njega onim velikim očima kojim se tako divio, išta god da mu je rekla, Lan je čuo mrmljanje u odgovor o njenoj “koži nalik svilenkastomsnegu”. Što ju je navelo na očarani smeh.

Lan je odmahno glavom. Razumeo je šta je privuklo Rajna. Ženino lice je bilo prelepo, ikako kod da se detinjasto ponašala, tanano telo unutar te plave svile nije pripadalo detetu.Ali Rajn je bio u pravu; video je Kairhijenjanku samo u koži, više nego jednu. I sve supokušale da ga upletu u spletku ili dve. Tokom jednih naročito nezaboravnih deset dana u

južnom Kairhijenu, bio je skoro ubijen šest puta i zamalo oženjen dvaput. Aes Sedai, ako je zaista to bila, i Kairhijenjanka? Gore nije moglo da bude.

Začudo, nije se bunila oko jahanja bez trunke doručka, ali kada su stigli do Manale,prilično velikog sela manje od jednog sata niz put, naredila je da stanu. I to jeste bilonaređenje.

“Topao obrok sada će olakšati ostatak dana jahanja”, rekla je čvrsto, sedeći veoma pravou sedlu i piljeći kao da ih izaziva. To je sigurno ličilo na Aes Sedai, ali su to radile i




193

ostale žene. “Želim da stignem u Čačin što je brže moguće, ali neću da padate od gladi ubudalastom pokušaju da mi pokažete koliko ste jaki.”

Samo je Rajn nepostredno susreo njen pogled, uz zbunjeni osmeh. Taj čovek je morao daodluči je li bio ošamućen ili uplašen.

“Mi smo i mislili da se zaustavimo nakratko zbog hrane, moja gospo”, rekao je Bukamaspuštajući oči učtivo. Nije dodao da bi tu jeli sinoć, i spavali u krevetima, da nije bilo nje.Da ih je pratila do Manale, to ne bi ništa značilo. To što je pratila Lana u šumu, značilo jeda su je zanimali oni ili njihovi planovi.

Protežuća zbirka kamenih kuća sa krovovima od crvenih ili zelenih crepova, Manala jemogla da se nazove i varošicom bez velikog ustezanja, pošto je imala preko dvadesetulica koje su presecale nekoliko niskih brežuljaka.

Tri gostionice izlazile su na veliko zelenilo u udolini između brežuljaka, duž puta. Tu suljudi iz dve velike povorke trgovaca na putu za istok neodlučno uprezali konje podbudnim okom trgovaca koji su jahali. Povorka od nekih trideset ili više kola već jebauljala na zapad, dok su se neki od stražara na konjima osvrtali preko ramena umesto dapaze okolo što je trebalo da rade. Praznici za Bel Tin su bili u toku u Manali.

Nisu još došli do nadmetanja u veštini, snazi i brzini, ali su skoro venčani muškarci i ženezvanično igrali oko Prolećnog stuba na sredini zelenila, dok su im stopala sevala, a telaodlučno stajala pravo dok su uplitali dva hvata visoki stub u duge jarko obojene lanenetrake, dok su stariji i neoženjeni odrasli plesali življe uz muziku violina, flauta i bubnjeva

svih veličina. Svi su nosili nabolju prazničnu odeću, žene bele bluze i široke pantalone, amuškarci jarke kapute ukrašene doteranim vezom. Široki, otvoreni prostor bio je prepun,a tu nisu bili svi stanovnici Manale. Ravnomeran potočić tekao je uz brežuljke, muškarcii žene na nekom poslu, i ravnomeran potočić tekao je nazad dole, često noseći tanjirehrane do dugih stolova nameštenih na daljoj strani. Bio je to veseo prizor. Deca su sesmejala, lica često umazanih medom, trčala su i igrala se kroz sve to, neki od starijih supovremeno podložili male vatre za Bel Tin na uglovima zelenila. Lan nije bio sigurankoliko je zaista verovalo da će preskakanje tih niskih plamenova izgoreti svaku zlu srećunakupljenu od prošlog Bel Tina, ali on jeste verovao u sreću. I dobru i lošu. U Pustoši,živeo si ili umirao zahvaljujući sreći isto kao i veštini ili njenom manjku.

U potpunoj suprotnosti sa veseljem na zelenilu, pored puta stajali su šest kočeva držećivelike glave Troloka, vuč je njuške, ovnujskih rogova, ili orlujskog kljuna ispod previšeljudskih očiju. Nisu izgledale starije od dva ili tri dana, mada je vreme još bilo dovoljnohladno da uspori raspadanje, previše hladno za muve. Ovo su bili razlozi zašto je svaki odmuškaraca koji su plesali nosio mač, a svaka žena dugačke noževe za pojasom. Nijenamirisao ugljenisano drvo, doduše, što znači da je to bio mali napad, i neuspešan.

“Gospa Alis” je zaustavila kobilu pored kočeva i zurila u njih. Ni zadivljeno, ni uplašenoniti zgađeno. Lice joj je bilo savršena maska mira. Na trenutak, skoro da je mogao dapoveruje da je stvarno bila Aes Sedai.






195

Koristeći samoću, Lan i ostali razgovarali su o sitnoj ženi koja im se priključila. Ili pre,raspravljali su o njoj, tihim glasovima kako ih ne bi čula. Potpuno ubeđen da je Alis bilaAes Sedai, Rajn je preporučio da ne postavljaju pitanja. Pitanja bi mogla biti opasna saAes Sedai, i možda ti se odgovori neće svideti. Bukama je bio uporan da moraju da znajušta je htela od njih, naročito ako je bila Aes Sedai. Mešanje u neku nepoznatu spletku AesSedai moglo bi biti opasno po život. Čovek bi mogao da stekne neprijatelje a da to ni nezna, ili da bude žrtvovan bez upozorenja zarad njenih planova. Lan se udržao odpominjanja da im je Bukama uvukao noge u tu zamku. On sam jednostavno nije mogaoda veruje da je ona sestra. Mislio je da je divljakuša koja je poslata da ga posmatra – koju je poslala Edejn, mada nije pomenuo njeno ime, naravno. Edejn je verovatno imala oči-i-uši uzduž i popreko Krajina. Jeste se činilo neverovatnom slučajnošću da se zadesilo daima divljakušu koja ga je čekala u Kanluumu, ali bili su tu i ona šestorica ljudi, a on nijemogao da se seti ikog drugog ko bi mogao da ih pošalje.

“Ipak, mislim”, počeo je Bukama, a onda prekino uz psovku. “Gde je otišla?”

Alisina činija stajala je prazna na stolu za kojim je sedela, ali od te žene nije bilo ti traga.Lanove obrve su se zadivljeno podigle, uprkos njemu. Nije čuo ni zvuk kada je odlazila.

Glasno stružući klupom dok je ustajao, Rajn je jurnuo do jednog proreza za strele iprovirio napolje.

“Konj joj je još tu. Možda je samo otišla do klozeta.” Lan je u sebi žmirnuo na grubost.Bilo je stvari o kojima se govorilo i stvarima o kojima se nije govorilo. Rajn je dodirivao jednu od svojih pletenica, a onda je jako cimno tako da su zvona zazvečala. “Ja sam za to

da joj ostavimo njeno srebro i odemo pre nego što se vrati.”

“Idi ako želiš”, reče Lan, ustajući. “Bukama joj je obećao, i ja ću poštovati njegovoobećanje.”

“Bilo bi bolje da poštuješ svoje”, progunđao je Bukama.

Rajn je prevrnuo očima i još jednom snažno povukao pletenicu. “Ako vi ostajete, i jaću.”

Možda je žena samo izašla da pogleda veselje. Rekavši Bukami da ostane u slu čaju da se

vrati, Lan je poveo Rajna napolje da pogledaju. Ipak, nije bila među igračima iposmatračima. U njenoj svili, odskakala bi od sveg tog izvezenog lana i vune. Neke odžena su ih pozvale na ples, i Rajn se nasmešio na one lepše – taj čovek bi stao da senasmeje lepom licu čak i da ga juri tuce Troloka! – ali ga je Lan poslao da potraži izmeđukuća na južnom brdu, dok se on peo na ono iza Oračevog Sečiva. Nije želeo da se Alissastaje sa nekim iza njegovih leđa, možda pripremajući neko iznenađenje za kasnije togdana. Samo zato što žena nije pokušala da ga ubije nije značilo da ga Edejn želi živog.

Našao ju je u skoro praznoj ulici na pola puta uzbrdo, gde joj se klanjala vitka mlada ženačije su bluza i suknja bile izvezene u crvene i zlatne šare složene kao one na Alisinoj








198

oluje su u proleće nailazile iz pravca Pustoši. Kada je prvi od tih oblaka zamračio nebo naseveru, on je počeo da traži mesto gde su grane drveća bile dovoljno guste da priušte barneku vrstu zaklona, možda uz pomoć ćebadi koja bi bila razapeta odgore, ali kada je Alisshvatila šta on radi, hladnokrvno je rekla: “Nema potrebe da stajemo, gazda Lane. Vi stepod mojom zaštitom.”

Sumnjajući u to, on je još uvek tražio, kada je oluja počela. Munje su u plavo-belimlinijama sevale preko neba koje je izgledalo kao da je odjednom pao mrak, a gromovi sutreskali kao ogromne daire iznad njih, ali se kiša slivala niz nevidljivu kupolu koja sepomerala zajedno sa njihovim konjima, a zrna grada su se odbijala od nje u jezivoj tišini,kao da nisu udarila ni u šta. Istu stvar je uradila i za drugu oluju, i oba puta, izgledala jeiznenađena što joj se zahvaljuju. Njeno lice se jedva menjalo iz uobičajenog izraza,veoma dobra imitacija spokojnog izraza Aes Sedai, ali nešto je treperilo u njemim očima.Čudna žena.

Videli su bandite, kao što i govore glasine, obično u čoporu od deset ili dvanaest gruboobučenih ljudi, koji su računali svoje šanse protiv trojice sa napetim strelama i nestajalimeđu drvećem pre nego što su ih Lan i ostali stigli. On ili Bukama su uvek išli za njima,dovoljno daleko da se uvere da su zaista otišli, dok su druga dvojica čuvali Alis. Bilo bibudalasto ujahati u zasedu za koju su znali da ih možda čeka.

Podne sledećeg dana ih je zateklo dok su jahali kroz pošumljena brda uz put koji je biopust na obe strane, daleko koliko je oko moglo da vidi. Nebo je bilo čisto, sa samonekoliko raštrkanih belih oblaka koji su plutali visoko gore, a jedine zvuke su pravilakopita njihovih konja i veverice koje su čavrljale na granama. Odjednom su se pojavili

konjanici, izlazeći između drveta sa obe strane puta na nekih tridesetak koraka od njih,dvadeset ili više neurednih ljudi koji su stali jedan pored drugog, blokirajući put, audaranje kopita je govorilo da ih ima još i iza.

Ispuštajući uzde na jabuku sedla, Lan je uhvatio još dve strele i držao ih između prstiju,dok je navlačio onu koja je već bila stavljena. Sumnjao je da bi imao vremena za drugipogodak, ali uvek je postojala mogućnost. Trojica od ljudi ispred njega su preko svojihkaputa nosila izudarane grudne oklope sa mrljama od rđe, a jedan od njih je imao kacigusa tačkama od rđe i šarenim štitnikom za lice. Nijedan nije nosio luk, ali to baš i nije bilobitno.

“Dvadeset trojica na trideset koraka”, rekao je Bukama. “Bez lukova. Na tvoj znak.”

Zaista, uopšte nije bilo bitno protiv bande koja je bila dovoljno velika da napadne većinutrgovačkih karavana. On nije izgubio, međutim. Sve dok su ljudi samo sedeli na svojimkonjima, ostajala je mogućnost. Mala mogućnost. Život i smrt su često zavisili od malihmogućnosti.

“Hajde da ne budemo brzopleti”, rekao je čovek u kacigi, skidajući je da bi otkrioprosedu glavu sa masnom kosom i uzano, prljavo lice, koje je brijač poslednji putdotakao pre najmanje nedelju dana.




199

Njegov širok osmeh je otkrivao da mu fale dva zuba. “Možete ubiti dvojicu ili trojicu odnas pre nego što vas posečemo, ali nema potrebe za tim. Dajte nam svoje novčiće i nakitlepe dame, i možete nastaviti svojim putem. Lepe dame u svili i krznu uvek imaju mnogonakita, zar ne?” zlobno je gledao preko Lana u Alis. Možda je mislio da je to prijateljskiosmeh.

Nije bilo iskušenja u ponudi. Ovi ljudi nisu hteli žrtve u svojim redovima ako su mogli toda izbegnu, ali predaja bi značila da bi njemu i Bukami i Rejnu bili prerezani vratovi. Ovibi verovatno zadržali Alis u životu sve dok ne bi odlučili da ona predstavlja opasnost.Ako ona ima još neki trik Moći u rukavu, poželeo je da—

“Vi se usuđujete da ometate Aes Sedai na putu?” zagrmela je ona, a bio je to zaista gromkoji je neke od njihovih konja naterao da frkću i propinju se. Mač ji Igrač, koji je znao štaispuštena uzda znače, ostao je potpuno miran pod njim, čekajući stisak kolena ili pete.

“Predajte se ili se suočite sa mojim gnevom!” I crvena vatra je uz hujanje eksplodiralaiznad glava bandita, nateravši pritom još njihovih pastuva da se u panici propinju, što jedvojicu lošijih jahača izbacilo iz sedla na put.

“Rekao sam ti da je ona Aes Sedai, Koj”, cvileo je debeli, proćelav čovečuljak u grudnomoklopu koji je bio suviše mali za njega. “Zar nisam rekao, Koj? Zelena sa tri Zaštitnika,rekao sam ja.”

Suv čovek ga je udario preko lica, bez skidanja svog pogleda sa Lana. Ili, što je višemoguće, sa Alis, koja je stajala iza njega.

“Nema govora o predaji, sada. Još uvek je nas pedesetoro, a vas samo četvoro.Oprobaćemo svoje šanse radije nego da se suočimo sa vešalima; da vidimo koliko njihmožeš da ubiješ pre nego što mi tebe sredimo.”

“U redu”, rekao je Lan. “Ali ako budem mogao da vas vidim dok izbrojim do deset, ondapočinjemo.”

Čim je ovo rekao, počeo je glasno da broji.

Banditi mu nisu dozvolili ni da stigne do dva, a već su počeli da galopiraju nazad, prema

drveću; kada je stigao do četiri, dvojica koji su pali sa konja konačno su prestali dapokušavaju da se vrate u sedla njihovih životinja divljeg pogleda i krenuli su pešicenajbrže što su mogli. Nije bilo potrebe da ih prate. Topot kopita i zvuk lomljenja, dok sukonji galopirali kroz šiblje radije nego da ga zaobiđu, ubrzano je nestajao. U ovimokolnostima, ovo je bio najbolji završetak kome se moglo nadati. Samo što Alis nijevidela to na taj način.

“Nisi imao prava da ih pustiš da odu”, rekla je ogorčeno. Gnev se svetlucao u njenimočima dok je pokušavala da svakoga od njih pogledom natakne na ražanj. Vodila je njenukobilu ukrug, da bi bila sigurna da su svi dobili zasluženu dozu. “Da su napali, mogla






201

On je bio hladna arogancija do srži! Njegovo nepoverenje na njeno pravo da nosi ešarpubilo je tako očigledno da je mogao da kaže naglas. Deo nje se divio njegovoj moralnojčvrstini, ali samo deo.

Ona će ga naučiti pameti. Neće ga ukrotiti u potpunosti—potpuno ukroćen čovek ne bibio od koristi ni sebi niti bilo kome drugom—samo će ga naterati da shvati svoje greške,sve do kostiju.

Ostavljala mu je dan da razmišlja, dok je ona planirala šta će mu raditi te noći. Mravi subili veliko razočarenje. To je bila jedna od tajni Plavog ađaha, način na koji su mogle daodagnaju insekte ili da ih okupe i nateraju da grizu ili ubodu, iako to nije bilo namenjenosvrsi u koju je ona to iskoristila. Ali, zato je bila posebno ponosna na koprive, zbog kojeg je makar poskočio, pokazujući time da je ipak od krvi i mesa. Ona je u to počela dasumnja.

Čudno, nijedan od druge dvojice nije mu nikada ponudio ni reč saosećanja, bar koliko jeona čula, iako su morali da znaju šta je ona radila. Ako on njoj nije izrekao ni jednupritužbu, što je samo po sebi bilo dovoljno čudno, sigurno se požalio svojim prijateljima;za to prijetelji služe. Ali trojka je bila čudno povučena i na druge načine, takođe. Čak su iu Kairhijenu ljudi pričali o sebi, bar malo, a nju su učili da su stanovnici Krajinaizbegavali Igru Kuća, pa ipak oni o sebi nisu otkrivali skoro ništa čak i pošto im jepripremila put, pričajući o zgodama iz svog detinjstva u Kairhijenu i doživljajima u Kuli.Rejn se barem smejao kada je priča bila smešna—jednom kada bi shvatio da treba da sesmeje, činio je to—ali Lan i Bukama su zaista izgledali postiđeno. Bar je ona mislila da jeto bilo osećanje koje su pokazivali; oni su mogli da nauče Aes Sedai kako da kontroliše

svoje lice. Priznali su da su upoznali Sestre pre nje, ali kad god je pokušavala da pažljivoispita da bi saznala kada i gde . . .

“Aes Sedai ima na tako puno mesta da je teško setiti se”, Lan je odgovorio jedne večeridok su jahali ispred njihovih dugih senki. “Najbolje bi bilo da se zaustavimo kod onihfarmi, tamo napred, i da vidimo možemo li da upotrebimo senjak za noćenje. Nećemovideti drugu kuću sve dok ne bude kasno u noć.”

I ovo je bilo tipično. Ova trojica su mogla da nauče Aes Sedai kako se izbegava odgovor iskreće nezgodno pitanje, takođe.

A što je najgore od svega, ona još uvek nije imala pojma da li su oni Prijatelji Mraka.Naravno, nije imala razloga da veruje da je bilo koja od Sestara u Kanluumu bila Crniađah, i ako nisu, Rejnova poseta Kapijama Neba vrlo verovatno je bila iz nekog nevinograzloga, pa ipak opreznost ju je terala da nastavi sa pitanjima. Još uvek je noću tkala štitoko svakoga od njih. Nije mogla da priušti sebi da veruje bilo kome osim Siujan sve doknije bila potpuno sigurna u njih. A drugim Aes Sedai i bilo kom muškarcu koji bi mogaobiti umešan sa njima ponajmanje.

Na dva dana od Čačina, u selu zvanom Ravinda, konačno je našla Avenu Saheru, prvuženu sa kojom je pričala u palati. Ravinda je bilo selo u napretku, mada mnogo manje od




202

Manale, sa širokim poljem dobro utabane zemlje koje je služilo kao pijaca za ljude izokolnih sela, da na njemu trampe proizvode i da kupuju od torbara. Dvoja torbarskihkola, sa prekrivačima od platna ovenčanim ćupovima i tepsijama, bila su okruženagomilom kada su ona i njeni povučeni saputnici stigli tog jutra, a oba torbara supogledom streljala svog suparnika uprkos ljudima koji su se otimali za njihovu robu.

Ravinda je imala i gostionicu koja je bila u izgradnji, već su zidali drugi sprat, što je bilorezultat nagrade koju je dobila gazdarica Sahera. Nameravala je da je nazove Bela kula.

“Misliš da bi moglo da smeta Sestrama?” rekla je, mršteći se na znak koji je već bioizrezbaren, obojen i okačen iznad ulaznih vrata, kada je Moiraina predložila da promeniime.

U ovoj razmeri, Kula na znaku mora da je bila visoka preko hiljadu stopa!

Avena je bila punačka žena prosede kose sa bodežom dugačkim jednu stopu, okovanim usrebro, koji joj je visio na pohabanom kožnom pojasu. Žuti vez joj je prekrivao rukave jarko crvene bluze. Očigledno, nagrada je ulila malo praznika u svaki njen dan. Konačno,odmahnula je glavom. “Ne vidim zašto, moja gospo. Aes Sedai koje su uzimale imena unašem logoru bile su veoma slatkorečive i prijatne.” Ta žena će saznati, čim naiđe sestrakojoj nije smetalo da se pokaže.

Moiraini je bilo žao što nije mogla da se seti koja Prihvaćena je uzela ime Avene Sahera iimala priliku da se zabavi njenim detetom neko vreme. Avenin sin Migel—njeno desetodete!—bio je rođen trideset milja od Zmajplanine i to nedelju dana pre nego što je Gitara

izrekla njeno Proročanstvo. Takva vrsta nepažnje u zapisivanju onoga što čuješ jeneprihvatljivo! Za koliko će se još imena u njenoj knjizi ispostaviti da su rodile decu vanodređenih deset dana?

Odlazeći iz Ravinde, zbog očiglednog zadovoljstva muškaraca što je bila brza, njentinjajući bes se sa nepoznate Prihvaćene okrenuo prema njima. O, nisu to otvorenopokazivali, ali je čula kako Rejn to kaže—“Bar je ovog puta brzo završila”—ne pazećidovoljno da li će ga neko čuti, a Bukama je kiselo promrmljao da se slaže, dok su joj sepriključivali. Lan je jahao napred, očigledno izbegavajući njeno društvo. Zapravo, mogla je to da razume, ali su njegova široka leđa, ukočeno ispravljena, izgledala kao prekor.Počela je da razmišlja o tome šta bi mogla da mu priredi te noći. Možda malčice i za

ostalu dvojicu.

Neko vreme nije joj sinulo ništa što bi nadmašilo ono što je već uradila. Onda joj je zoljaprozujala pored lica, i ona ju je ispratila pogledom, posmaatrajući kako uleće u drvećeduž puta. Zolje. Naravno, nije želela da ga ubije.

“Gazda Lane, jesi li alergičan na ujed ose?”




203

Osvrnuo se u sedlu, malo zauzdavajući svog pastuva i okrećući se, a onda je iznenadazastenjao, dok su mu se oči širile. Na trenutak nije razumela. Onda je videla vrh strelekako viri iz prednje strane njegovog ramena.

Ne misleći, prigrlila je Izvor, i saidar ju je ispunio. Izgledalo je kao da je ponovo bila natestiranju. Njena tkanja su bljesnula, prvo providan štit Vazduha da spreči još strela dadopru do Lana, onda jedan za nju. Ne bi mogla da objasni zašto ih je izatkala tim redom.Sa Moći u sebi i izoštrenim vidom, tražila je pogledom mesto odakle je strela došla, iopazila pokret odmah unutar ruba šume. Tokovi Vazduha su šibnuli napred da zgrabečoveka dok je ponovo odapinjao, strela je poletela gore pod uglom jer mu je luk bioprelomljen o telo. Samo nekolio otkucaja srca, toliko je sve trajalo, od početka do kraja,brzo kao da je tkala tokom testiranja. Taman dovoljno vremena da dve strele koje suodapeli Rejn i Bukama pogode cilj.

Uz užasnuti jecaj, otpustila je veze od Vazduha i čovek se srušio unazad. Pokušao je daubije, ali ona nije nameravala da ga drži kao metu za pogubljenje. Bio bi pogubljen da suga odveli do sudije, ali joj se nije sviđalo što je učestvovala u izvršenju kazne, naročitopre nego što je bila izrečena. Po njenom mišljenju, to je bilo veoma blizu upotrebljavanjusaidara kao oružje, ili pravljenju oružja koji će muškarci koristiti za ubijanje. Veomablizu.

Još uvek držeći saidar, okrenula se ka Lanu da mu ponudi Lečenje, ali uprkos streli kojamu je izvirivala iz ramena sa obe strane, nije joj dao priliku da progovori, okrenuvšikonja i odgalopiravši do drveća gde je sjahao i otišao do palog čoveka, praćen Bukamomi Rejnom. Sa Moći u sebi, mogla je jasno da im čuje glasove.

“Kaniedrin?” rekao je Lan, zvučeći zapanjeno.

“Znaš ovog momka?” upitao je Rejn.

“Zašto?” zarežao je Bukama, a onda se začuo udarac čizme o rebra.

Slab glas je odgovorio zadihano. “Zlato. Šta drugo? Još imaš... sreću Mračnoga... bašonda si se okrenuo... ona strela... bi našla... tvoje srce. Trebalo je da... mi kaže... ona jeAes Sedai... umesto samo... da prvo nju ubijem.”

Čim je čula te reči, Moiraina je zabila pete u Streline bokove, odgalopirala tu kratkurazdaljinu, i bacila se sa sedla već pripremajući tkanje za Lečenje. “Izvadite te strele iznjega”, viknula je dok je trčala ka njima, podigavši suknje i ogrtač da se ne bi saplela.“Ako strele ostanu, Lečenje ga neće održati u životu.”

“Zašto da ga Lečiš?” upitao je Lan, spuštajući se na drvo oboreno tokom oluje. Ogromanbusen korenja prekrivenog zemljom uzdizao se kao lepeza iznad njegove glave. “Da litoliko želiš da vidiš vešanje?”




204

“Već je mrtav”, reče Rejn. “Možeš li to da Izlečiš?” Zvučao je kao da je zainteresovan davidi da li bi mogla.

Moirainina ramena su se spustila. Kaniedrinove oči, otvorene i uperene u grane iznadnjih, već su bile staklaste i prazne. Začudo, uprkos krvi oko usta izgledao je kaogolobradi mladić u izgužvanom kaputu. Mada je bio dovoljno muškarac da ubije.Dovoljno muškarac da umre sa grudima proburaženim parom strela. Mrtav nije mogao dakaže je li Gortanes bio taj koji ga je unajmio, niti gde bi mogli da nađu tog čoveka. Skoropun tobolac bio mu je privezan za pojas, a dve strele bile su zabijene u zemlju pored.

Očigledno, bio je siguran da će ubiti četvoro ljudi koristeći četiri strele. Čak i pošto jepoznavao Lana i Bukamu, mislio je tako. Čak i poznajući ih, nije poslušao svojanaređenja i pokušao je da prvo ubije Lana. Najopasnijeg od njih, mora da je takorazmišljao.

Dok je proučavala čoveka, zaključila je da bi mogao malo da joj kaže, čak i mrtav.Nožem sa pojasa rasekla je torbu koja je visila iznad njegovog tobolca i ispraznila sadržajpored njega po niskom korovu koji se probijao kroz crnicu. Drveni češalj, polupojedenoparče sira prekrivenog krpom, mali nož koji se presavijao, klupko kanapa koje jeodmotala da vidi je li nešto bilo sakriveno unutra, prljava zgužvana maramica koju jeotvorila vrhom noža. Bilo je previše nadati se pismu koje je napisao gazda Gortanesdajući uputstva kako da ih nađe. Presecajući vrpce kožne torbice vezane za Kaniedrinovpojas, prevrnula ju je iznad gomile. Šaka srebrnjaka i bakrenjaka se prosula. I desetzlatnih kruna. Dakle. Cena njene smrti u Kandoru koštala je koliko i svilena haljina u TarValonu. Debeli novčići, sa Uzdižućim Suncem Kairhijena na jednoj strani i profilom

njenog ujaka na drugoj. Prikladna zabeleška u istoriji Kuće Damodred.

“Jesi li počela da pljačkaš mrtve?” pitao je Lan tim izazivajuće hladnim glasom. Samo jepitao, ne optužujući, ali ipak...!

Ljutito se uspravila taman kad je Rejn odlomio pernati kraj strele koji je štrčao izLanovih leđa. Bukama je vezivao usku traku kože iza metalnog vrha. Kada je bilo črvrstovezano, zgrabio je vrpcu pesnicom i jednom jako cimnuo, izvlačeći ostatak strele. Lan jetrepnuo. Čoveku su izvlačili strelu iz tela, a on je trepnuo! Zašto ju je to ljutilo, nije znala,ali je znala da jeste.

Rejn je požurio nazad na put dok je Bukama pomagao Lanu da skine kaput i košulju,otkrivajući otečenu rupu na prednjem delu tela. Verovatno ni ona iza nije bila ništa bolja.Krv koja je natapala kaput i košulju počela je da slobodno sipa niz negove grudi i rebra.Ni jedan muškarac nije tražio Lečenje, i skoro se odlučila da ga ne ponudi. Lana jeukrašavalo više ožiljaka nego što je očekivala na tako mladom čoveku, a nekolikodelimično zaraslih rana bilo je isprsecano tamnim šavovima. Izgleda da je muškarcerazljućivao jednako lako kao i žene. Rejn se vratio noseći krpe za zavoje i žvaćući hleb zatopao oblog. Nijedan od njih neće tražiti Lećenje dok čovek ne iskrvari na smrt!






206

Poglavlje 22

Održavanje običaja

Ako je Kanluum bio grad brda, Čačin je bio grad planina. Tri najviše uzdizale su se skoromilju čak i sa kratko posečenim vrhovima, i podnevno sunce se caklilo na živopisnimuglačanim crepovima i palatama prekrivenim pločicama. Iznad najviše, Aesdaišarskapalata sijala je jače od svih ostalih u crvenom i zelenom, Crveni Konj koji se propinjeviorio je iznad njene najviše kupole. Tri prstenasta zida okićena kulama okruživala sugrad, kao i duboki šanac širok sto koraka opkoračen sa dva tuceta mostova, od kojih jesvaki imao glomazno utvrđenje u podnožju. Saobraćaj je ovde bio previše veliki, a Pustošpredaleka, da bi stražari u šlemovima i oklopima sa Crvenim Konjem na grudima biliobazrivi kao u Kanluumu, ali je prelazak mosta Izlaska Sunca, usred talasa kola idvokolica, jahača i pešaka, koji je tekao na obe strane, ipak malo potrajao.

Kada su jednom ušli unutar prvog zida, Lan nije gubio vreme i zauzdao je konja,sklonivši se s puta teško natovarenim kolima trgovaca koja su kloparala pored. Čak i saEdejn koja je čekala, nikad u životu mu nije bilo draže da vidi neko mesto. Ako ćemopravo, nisu zaista bili unutar Čačina – drugi, viši zid ležao je više nego sto koraka napred,a treći, još viši, još toliko dalje – ali je želeo da završi s ovom Alis. Gde je, za imeSvetlosti, našla buve ovako rano u godini? A crne muve! Crne muve ne bi trebalo da sepojave još mesec dana! Bio je sav u crvenim oteklinama. Bar nije našla zadovoljstvo utome. U to je bio siguran.

“Zakletva je bila zaštita do Čačina, i održana je”, rekao je ženi. “Dokle god izbegavaš

lošijie delove grada, bezbedna si u ma kojoj ulici kao da imaš deset telohranitelja. Takoda možeš da se postaraš za svoje poslove, a mi ćemo se postarati za naše. Zadrži novac”,rekao joj je hladno kada je posegla za tašnom. Bes je blesnuo, zbog gubitkasamokontrole. Ali ona je bacala uvredu za uvredom.

Rajn je odmah počeo da priča o vređanju Aes Sedai i da joj nudi izvinjenja uz osmehe iduboke naklone iz sedla zbog čega su mu zvonca zvonila kao gongovi za uzbunu, dok jeBukama kiselo gunđao o muškarcima sa vaspitanjem svinja, uz neka opravdanja. SamaAlis je piljila u njega, lica tako blizu bezizražajnosti da je možda i mogla da bude ono što






208

Lan je sišao sa sedla i naklonio se, ne previše duboko, dodirujući čelo, srce i balčak mača.“Ja sam Lan Mandragoran”, rekao je. Ništa više.

Ukrućenost stražara je popustila na njegovo ime, ali ih nisu odmah propustili. Čovekmože da sebe nazove kako hoće, napokon. Jedan od njih je otrčao i vratio se poslenekoliko trenutaka sa sedim oficirom koji je nosio šlem sa crvenim perom o kuku.Džurad Šiman bio je iskusni ratnik koji je jahao sa Lanom na jugu neko vreme, i lice muse rastavilo u osmeh.

“Budi dobrodošao, al’Lane Mandragorane”, rekao je, klanjajući se Lanu mnogo dubljenego prilikom prošlih poseta. “Tai’šar Malkier!” O, da; ako Edejn nije ovde sada, sigurno je bila.

Vodeći svog dorata, Lan je pratio Džurada kroz crveni luk u Dvorište posetiocapopločano glatkim kamenjem osećajući se kao da bi trebalo da ima mač u ruci i navučenoklop. Balkoni od kamenih rezbarija koje su se nadnosile nad široko dvorište njegovomoku su izgledali kao balkoni za strelce. Besmisleno, naravno. Ti otvoreni balkoni, kaočipka izatkana od kamena, nudile su malo zaštite za strelce. Služili su za posmatranjepridošlica tokom svečanih prilika, ne za odbranu. Nijedan neprijatelj nije probio drugiobruč zidova, a ako Troloci ikada dospeju ovoliko duboko u grad, sve je bilo izgubljeno.Ipak, Edejn je možda bila ovde, i nije mogao da se otrese osećaja da kreće na bojnopolje.

Konjušari u crveno-zelenim livrejama sa Crvenim Konjem izvezenim na ramenimadotrčali su da uzmu konje, a još muškaraca i žena da ponesu sadržinu pletenih korpi na

tovarnom konju tovarnog konja i da pokažu svakom od njih odaje koje pristaju njegovompoložaju.

Zabrinjujuće, vodila ih je šatajan palate lično. Bila je to dostojanstvena žena pravih leđa ulivreji, sede kose uvijene na potiljku. Srebrni prsten ključeva o pojasu govorio je dagazdarica Romera vodi sve dvorske sluge, ali je šatajan sama bila više nego sluga.Obično su samo krunisani vladari mogli da budu pozdravljeni na kapijama od šatajan.Plivao je u moru očekivanja drugih. Ljudi su se davili u takvim morima.

Pošao je da vidi Bukamine i Rajnove odaje, i da izjavi svoje zadovoljstvo njima gazdariciRomeri, ne zato što je očekivao da budu neprimereno smešteni, već zato što je bilo

neophodno da se pobrine za svoje ljude pre nego za sebe. Rajn je imao kiseo izraz, alisigurno nije mogao da očekuje bolje od ove male sobe u jednoj od kamenih baraka palate,isto kao i Bukama. On je bar dobro znao kako će ovde biti. Bar je Rajn imao sobu zasebe, odaju stegonoše sa popločanom peći uzidanom ispod kreveta. Obični vojnicispavali su deset u jednoj sobi i, koliko se Lan sećao, provodili celo vreme zimi svađajućise oko toga ko će spavati na krevetima najbližim kaminu.

Bukama se zadovoljno smestio – pa, zadovoljno za njega; namrštenost skoro da je bilanestala – pričajući o lulama duvana sa nekoliko ljudi sa kojima se borio rame uz rame, aRajn se izgleda brzo oporavio. U svakom slučaju, kada su odvodili Lana, Rajn se




209

raspitivao kod vojnika ima li nekih lepih devojaka među sluškinjama i kako bi mogao dada odeću na čišćenje i peglanje. Do svog izgleda, naročito pred ženama, starim ilimladim, bilo mu je stalo skoro kao i do samih žena. Možda ga je oneraspoložilo to što sepred šatajan i sluškinjama pojavio u odelu isprljanim putovanjem.

Na Lanovo veliko olakšanje, nisu mu dali odaje za kralja u poseti uprkos pratnji šatajan.Njegove tri sobe bile su prostrane, sa svilenim tapiserijama na plavim zidovima i širokimporubovima urađene sa planinama koje su oivičavale visoke tavanice, a potrebannameštaj je bio jednostavno izrezbaren sa samo malo pozlate. Spavaća soba je imala malibalkon koji je gledao na jednu od dvorskih vrtova i imala krevet sa perjanim dušekomdovoljno širokim da primi četvoro ili petoro. Sve je bilo potpuno prigodno njegovompoložaju, i zahvalio se gazdarici Romeri možda malo više nego što je trebalo, jer se onanasmešila suženih očiju.

“Niko ne može da zna šta budućnost nosi, moj lorde”, rekla je, “ali znamo ko si ti.”Napravivši nizak naklon otišla je. Naklon. Zadivljujuće. Šta god da je govorila, šatajan jeimala svoja očekivanja od budućnosti, takođe.

Zajedno sa sobama, dobio je i dve sluškinje četvrtastog lica, Anju i Esnu, koje su slagaleono malo njegovih ličnih stvari u ormar, i štrkljavog mladog momka po imenu Bulen, zasitne poslove, koji je piljio u Lanov šlem i grudni i leđni oklop dok i je postavljao na crnolakirani čiviluk pored vrata, mada mora da je viđao nešto slično tome mnogo puta.

“Je li Njeno Veličanstvo prisutno?” upitao je Lan uljudno.

“Ne, moj lorde”, odgovorila je Anja, mršteći se na njegov kaput umrljan krvlju istavljajući ga sa strane uzdišući. Od njih dve, ona je bila seda, tako da je možda bilaEsnina majka, pomislio je. Nije je prizor krvi naterao na uzdah – navikla je na to – već pomisao koliko je teško očistiti kaput. Uz malo sreće, dobiće ga natrag i očišćenog izakrpljenog. Najbolje moguće, u svakom slučaju. “Kraljica Etenijela putuje kroz srcezemlje.”

“A princ Brajs?” Znao je odgovor na to – supružnici Etenijela i Brajs su mogli da obojebudu van grada samo tokom ratnog perioda – ali bilo je obrazaca koji su morali da seprate.

Bulonova usta su se otvorila na nagoveštaj da je pric suprug možda odsutan, ali odpotrčka se nije moglo očekivati da već zna sve običaje dvora. Anja, sa druge strane, ne bibila postavljena da služi Lana da nije bila sasvim upućena. “O, da, moj lorde”, rekla je.Podižući košulju umazanu crnim, odmahnula je glavom pre nego što ju je spustila sastrane. Ne sa kaputom. Očigledno, košulja je bila izgubljen slučaj. Vrtela je glavom nadskoro svom njegovom odećom, čak i onom koju je stavila u ormar. Većina je bila teškoiznošena.

“Jesu li neke važne ličnosti u poseti?” Svrbelo ga je da to pita koliko i ujedi buva i crnihmuva.




210

Anja i Esna su se pogledale. “Samo jedna zaista važna, moj lorde”, odgovorila je Anja.Spakovala je košulju i položila je u ormar, nateravšiga da čeka. “Gospa Edejn Arel.” Dvežene su se nasmešile jedna drugoj, izgledajući još sličnije. Naravno da su od početkaznale šta je pokušavao da sazna, ali nisu imale prava da se cere unaokolo kao idioti.

Dok je Bulen mazao njegove čizme kojima je to bilo preko potrebno, Lan se oprao odglave do pete na umivaoniku ne čekajući da se donese kada, i utrljao mast po koju je Anjaposlala Esnu na svoje otoke, ali je pustio žene da ga obuku. To što su bile sluškinje nijebio razlog da ih uvredi. Nosio je jednu belu svilenu košulju na kojoj se nisu mnogo videlitragovi nošenja, uske crne svilene pantalone na kojima se skoro uopšte nisu videli, idobar crni svileni kaput izvezen duž rukav zlatnim krvružama među kukastim trnovima.Krv ruže za gubitak i sećanje. Prikladno. Čizme su mu imale sjaj za koji nije očekivao daće Bulen toliko da postigne. Bio je naoružan koliko god je to bilo moguće. Sa oružjem uruci, bilo je malo stvari kojih se bojao, ali Edejnino oružje neće biti čelično. Imao je malo

iskustva u vrsti bitke koju je sada morao da bije.

Davši Anji i Esni po srebrnu marku, a Bulenu srebrni peni – bilo bi nečuveno da jegazdarici Romeri ponudio novac, ali se očekuje nešto za sluge posetioca prvog dana iposljednjeg – poslao je dečaka da se postara da su u stajama pratili njegova uputstva zaMačijeg Igrača i postavio žene u hodnok da paze na njegova vrata. Onda se seo da čeka.Njegovi sustreti sa Edejn moraju da budu javni, sa najviše mogućih ljudi. U privatnosti,sva prednost je pripadala muškarčevoj karnieri.

Uhvatio je sebe kako se pita gde je Alis otišla, šta je želela od njega i ostalih, i pokušaoda je izbaci iz glave. Čak i kada nije bila tu, od nje mu se ježila koža na vratu. Jedan

visoki srebrni bokal čaja stajao je na jednom od izrezbarenih stočića, bez sumnje začinjenbobicama i mentom, a drugi pun vina, ali se nije obazirao na njih. Nije bio žedan, a bilamu je potrebna bistra glava i usredsređenost za Edejn. Čekajući, utonuo je u ko’di i sedeoumotan u prazninu bez osećanja. Uvek je najbolje ići u bitku bez osećanja.

Kroz zapanjujuće kratko vreme, Anja je ponovo ušla, pažljivo zatvarajući vrata zasobom. “Moj lorde, gospa Edejn traži tvoje prisustvo u svojim odajama.” Glas joj je bioveoma bezličan, a lice bezizražajno kao lice Aes Sedai.

“Reci njenom glasniku da se još nisam oporavio od puta”, rekao je.

Anja je izgledala razočarana odgovorom dok se klanjala. Učtivost je nalagala da mu se davreme za taj oporavak, ma koliko tražio, ali za manje od pola sata po kuglastomčasovniku na polici nad kaminom, Anja je opet ušla noseći pismo zapečaćeno pritajenomlavicom utisnutom u plavi vosak. Pritajena lavica spremna za skok. Edejnin lični grb, i todostojan nje. Teška srca ga je prelomio. Pismo je bilo veoma kratko.

Dođi mi, srculence. Dođi sada.

Nije bilo potpisa, ali mu nije ni bio potreban čak i da je vosak za pečaćene bio bez znaka.Njen kitnjasti rukopis mu je bio poznat kao i sopstveni, mnogo jednostavniji. Pismo je




211

bilo veoma nalik Edejn. Zapovedajuće. Edejn je bila rođena da bude kraljica, i znala jeto.

Predao je stranicu plamenovima u kaminu. Ovoga puta Anjino razočaranje bilo jepotpuno sigurno. Svetlosti, žena je bila postavljena da ga služi, ali je Edejn u njoj imalasaveznika ako je nekako saznala. Veoma je verovatno bilo da jeste. Imala je način dasazna sve što bi joj moglo biti od koristi.

Edejn nije više poslala nijedan poziv, ali dok je kuglasti časovnik odzvanjao tri puta zasate, pojavila se gazdarica Romera.

“Moj lorde”, rekla je zvanično, “jesi li se dovoljno odmorio da te primi pric suprug?”Konačno.

Bila je čast da ga ona lično prati, ali je i strancima bio potreban vodič da bi se snašli upalati. Bio je tu mnogo puta i još uvek bi se ponekad izgubio. Mač mu je ostao nalakiranom čiviluku pored vrata. Ovde mu ne bi pomogao, a pored toga bi uvredio Brajsa,pokazujući da misli da mora se zaštiti. Što je i morao, ali ne čelikom.

Očekivao je sastanak nasamo, ali ga je gazdarica Romera odvela do velike zvanične salesa kupolom sa naslikanim nebom na sredini visoke tavanice, čije se podnožje oslanjalo natanke, rebraste, bele stubove, a sala je bila puna ljudi i žagora razgovora koji je zamrokada je njegov dolazak primećen. Sluge tihog koraka u livrejama, kretale su se krozgužvu nudeći začinjeno vino kandorskim lordovima i gospama u svili izvezenojgrbovima Kuća, i ljudima u dobroj vuni ukrašenoj grbovima važnijih esnafa. I drugima,

takođe. Lan je video muškarce u dugim kaputima koji su nosili hadori, muškarce za koje je znao da ga nisu nosili deset godina ili duže. Žene sa kosom još uvek isečenom doramena ili više nosile su malu obojenu tačku ki’saina na čelima. Klanjali su se njegovojpojavi, pravile dugoke naklone, ti muškarci i žene koji su odlučili da se sećaju Malkiera.Gledali su kako ga šatajan predstavlja Brajsu kao što jastrebovi gledaju poljskog miša. Ilikao jastrebovi koji čekaju znak da polete. Možda nije trebalo da dođe ovde. Sada jeprekasno za tu odluku. Jedini put bio je napred, šta god da se nalazilo na kraju.

Princ Brajs bio je zdepast, grubo skrojen čovek srednjih godina koji kao da je bio višenaviknut na oklop nego na zelenu svilu ukrašenu zlatnim, mada je zaista bio naviknut naoba. Brajs je bio Etenijelin Mačonoša, general njenih vojski, kao i njen suprug, i nije

došao na taj položaj oženivši se sa Etenijelom. Brajs je bio poznat kao odličan general.Uhvatio je Lana za ramena, ne dopuštajući mu da se pokloni.

“Čovek koji mi je dva puta spasao život u Pustoši se neće klanjati, Lane.” Nasmejao se.

“I ti si dvaput spasao moj”, reče Lan. “Kvit smo.”

“Bilo kako bilo. Ali, izgleda da se pri tvom dolasku, tvoja sreća očešala i o Dirajka.Jutros je pao sa balkona, dobrih pedeset stopa na kamene ploče, ne slomivši ni koščicu.”Pokazao je na svog drugog sina, zgodnog tamnookog dečaka od osam godina u kaputu




212

sličnom svom. Dete se približilo. Velika modrica se nalazila sa strane na njegovoj glavi, ikretao ukočeno zbog drugih modrica, ali je ipak napravio zvanični naklon unekolikopokvaren širokim cerenjem. “Trebalo bi da je na časovima”, poverio se Brajs, “ali je biotako željan da te vidi, da bi zaboravio na slova i posekao se na mač.” Namrštivši se,dečak se pobunio da se nikada ne bi posekao.

Lan je uzvratio momkov naklon jednako zvanično, ali su poslednji tragoviceremonijalnosti nestali iz dečaka za tren.

“Kažu da si se borio sa Aijelima na jugu i u šijenarskim močvarama, moj lorde”, rekao je.“Je li to tačno? Jesu li zaista visoki deset stopa? Da li zaista pokrivaju lica pre nego štoubiju? I da li jedu svoje mrtve? Je li Bela kula stvarno viša od planine?”

“Daj čoveku priliku da odgovori, Dirajk”, rekao je Brajs, šaljivog besa pokrivenogveselim smehom. Dečak je pocrveneo od srama, ali se ipak prisno osmehnuo ocu, kojimu je razbarušio kosu hitrom rukom.

“Seti se kako je to imati osam godina, Brajse”, rekao je Lan. “Pusti dečaka da pokažesvoje uzbuđenje.” On sam je sa osam godia učio ko’di i sa čim će se suočiti kada prvi putuđe u Pustoš. Počinjao je da uči kako da ubije rukama i nogama. Neka puste Dirajka daima srećnije detinjstvo pre nego što mora da previše misli na smrt.

Oslobođen, Dirajk je prosuo još jednu bujicu pitanja, mada ovog puta jeste čekao naodgovore. Da mu se ukazala prilika, dečak bi iz njega iscedio sve o Aijelima, i čudimaveličanstvenih gradova na jugu kao što su Tar Valon i Far Mading. Verovatno da ne bi

poverovao da je Čačin veliki kao ijedan od ovih. Najzad, njegov otac je stavio tačku nato.

“Lord Mandragoran će ti napniti glavu do mile volje kasnije”, rekao je Brajs dečaku.“Sada mora da se sastane sa nekim drugim. Briši do gazdarice Tuval i svojih knjiga.”

Lan je mislio da su svi u sobi zadržavali dah u iščekivanju dok ga je Brajs pratio prekocrveno-belih pločica na podu.

Edejn je bila tačno onakva kakve je se sećao. O, deset godina starija, sa tragovima sedinekoji su šarali njene slepoočnice i nekoliko finih linija u uglovima očiju, ali su ga te velike

tamne oči ščepale. Njen ki’sain je i dalje bio belina udovice, a kosa joj je još uvek visila ucrnim talasima do ispod struka. Nosila je crvenu svilenu haljinu domanske izrade,pripijajuću i zamalo providnu. Bila je prelepa, ali čak ni ona ovde nije mogla ništa dauradi. Mirno se naklonio. Na trenutak ga je samo posmatrala, hladno i proračunavajuće.

“Bilo bi ... lakše da si došao kod mene”, promrmljala je, naizgeld nezaiteresovana je liBrajs čuo. A onda, iznenada, klekla je graciozno i uzela njegove ruke u svoje. “PodSvetlošću”, objavila je jakim, jasnim glasom, “ja, Edejn ti Gemalen Arel, svečano sezaklinjem al’Lanu Mandragoranu, gospodaru Sedam kula, gospodaru Jezera, istinitomSečivu Malkiera. Nek uništi Senku!” Čak je i Brajs izgledao zapanjeno. Trenutak tišine je




213

trajao dok je ljubila Lanove prste; onda su poklici buknuli sa svih strana. Uzvici “ZlatniŽdral”, čak i “Kandor jaše sa Malkierom!”

Zvuk mu je dozvoliko da oslobodi svoje ruke, da je podigne na noge. “Moja gospo”,rekao je tiho, ali stegnutim glasom, “nema kralja Malkiera. Veliki lordovi nisu bacalištapove.”

Stavila mu je ruku preko usana. Toplu ruku. “Trojica od petorice preživelih su u ovojsobi, Lane. Da ih pitamo kako bi bacili? Šta mora biti, biće.” A onda se utopila u gomiluonih koji su želeli da ga okruže, da mu čestitaju, svečano mu se zakunu na mestu da ih jepustio.

Brajs ga je spasao, odvukavši ga do dugačke staze sa kamenom ogradom dve stotinestopa iznad krovova. Bilo je poznato da je to mesto gde je Brajs išao da bude sam, i nikonije pratio. Tu su vodila samo jedna vrata, ni jedan prozor nije gledao tu, i nije se čuo nizvuk iz palate.

“Da sam znao da je to nameravala”, rekao je stariji čovek dok su šetali gore-dole, rukusastavljenih iza leđa, “ne bih joj poželeo dobrodošlicu. Ako želiš, poručiću joj da jedobrodošlica povučena. Ne gledaj me tako, čoveče. Znam dovoljno o malkierskimobičajima da je ne uvredim. Lepo te je uglavila u kutiju za koju znam da je nikada ne biizabrao za sebe.” Brajs je znao manje nego što je mislo da zna. Koliko god bile probranereči, povlačenje dobrodošlice bi bila smrtna uvreda.

“‘Čak će se i planine vremenom skruniti’“, citirao je Lan. Nije bio siguran može li sada

da izbegne da povede ljude u Pustoš. Nije bio siguran da je želeo da to izbegne. Svi timuškarci i žene koji su se sećali Malkiera. Malkier je zaslužio sećanje. Ali po koju cenu?

“Šta ćeš da uradiš?” Veoma jedostavno pitanje, ali tako teško odgovoriti.

“Ne znam”, odvratio je Lan. Pobedila je samo bitku, ali je bio zapanjen s kakvomlakoćom je to učinila. Težak protivnik, žena koja je nosila deo njegove duše u kosi.

Ostatak vremena su tiho govorili o lovu i razbojnicima i da li će prošlogodišnje borbe uPustoši uskoro zamreti. Brajs je žalio što je morao da povuče svoju vojsku iz rata protivAijela, ali nije bilo drugog izbora. Pričali su o muškarcu koji je mogao da usmerava –

svaka priča ga je smeštala na drugo mesto; Brajs je mislio da je to samo jurenje magle iLan se složio – i o Aes Sedaima koje kao da su bile svuda, a niko nije znao iz kograzloga. Etenijela mu je pisala da su u selu kroz koje je prolazila dve sestre uhvatile ženukoja se pretvarala da je Aes Sedai. Ta žena je mogla da usmerava, ali joj to nije koristilo.Dve prave Aes Sedai su je šibale dok je cičala kroz selo, terajući je da prizna zločinsvakom muškarcu i ženi koji su tamo živeli. Onda ju je jedna od sestara odvela u TarValon da zaista bude kažnjena, šta god to značilo. Lan je shvatio da se nada da Alis nijelagala da je Aes Sedai, mada nije mogao da zamisli zašto bi ga do zanimalo.




214

Takođe se nadao da će izbeći Edejn do kraja dana, ali kada su ga odveli nazad donjegovih odaja – ovog puta ga je vodio sluga – bila je tamo, čekajući zavodljivo u jednojod pozlaćenih stolica u dnevnoj sobi. Njegovih slugu nije bilo na vidiku. Izgleda da jeAnja zaista bila Edejnin saveznik.

“Bojim se da više nisi prelep, srculence”, rekla je kada je ušao. “Mislim da ćeš možda bitii ružan kad postaneš stariji. Ali, tvoje oči su mi se uvek sviđale više od tvog lica.” Osmeh joj je postao zamišljen. “I tvoje ruke.”

Stao je još uvek stiskajući bravu na vratima. “Moja gospo, pre manje od dva sata obećalasi–” Prekinula ga je.

“I povinovaću se svom kralju. Ali kako izreka kaže, kralj nije kralj nasamo sa svojomkarneirom.” Nasmejala se dubokim smehom. Uživajući u svojoj premoći nad njim.“Donela sam tvoj daori. Donesi mi ga.”

Nevoljno, pratio je njen poged do pljosnate lakirane kutije na malom stolu pored vrata.Poklopac na šarkama podizao je kao da je stena. Unutra je ležala uvijena duga vrpcaispletena od kose. Mogao je da se seti svakog trenutka jutra posle prve no ći, kada ga jeodvela u ženske odaje kraljevske palate u Fal Moranu i pustila da gospe i služavkegledaju dok mu je odsecala kosu sa ramena. Čak im je rekla i šta je to značilo. Sve ženesu se zabavljale dok se sedeo kraj Edejninih nogu da za nju uplete daori. Edejn jeodržavala običaj, ali na svoj način. Kosa je na dodir bila meka i glatka; mora da jenaredila da se u nju svakodnevno utrljavaju losioni.

Polako prešavši sobu, kleknuo je ispred nje držeći daori u ispruženim rukama.“Uspomena na ono što ti dugujem, Edejn, uvek i za svagda.” Sigurno je razumela to štomu u glasu nije bilo žara tog prvog jutra.

Nije uzela vrpcu. Umesto toga, proučavala ga je, lavica koja gleda lane. “Znala sam danisi bio odsutan toliko dugo da zaboraviš naše običaje”, rekla mu je konačno. “Dođi.”

Ustajući, zgrabila mu je zgob i povukla ga ka vratima balkona koji je gledao na baštudeset koraka ispod. Dve sluškinje su sipale vodu iz kofa na neke od biljaka,a mlada žena je šetala duž staze od škriljca u plavoj haljini jarkoj koliko i cveće ranog proleća koje jeraslo pod drvećem.

“Moja ćerka, Isela.” Na trenutak, ponos i privrženost zagrejali su Edejnin glas. “Sećaš li je se? Sada ima sedamnaest godina. Još uvek nije izabrala karniera.” Momci su bivaliizabrani od strane svojih karneira; devojke su birale svoje. “Ali svejedno mislim da jedošlo vreme da se uda.”

Maglovito se sećao deteta zbog kog su sluge uvek trčale, srce svoje majke, ali mu je tadaglava bila puna Edejn. Svetlosti, žena mu je i sada ispunjavala glavu, baš kao što mu jemiris njenog parfema ispunjavao nozdrve. Njen miris. “Lepa je kao i njena majka,




215

siguran sam”, rekao je ljubazno. Prevrtao je daori po rukama. Imala je previše prednostidokle god ga je imala, svu prednost, ali je morala da ga uzme.

“Edejn, moramo da razgovaramo.” Nije obratila pažnju na to.

“Vreme je da se i ti oženiš, takođe, srculence. Pošto nijedna od tvojih ženskih rođaka niježiva, na meni je da to uredim.” Toplo se nasmešila devojci ispod, majčinski osmeh punljubavi.

Zapanjilo ga je to što je izgleda predlagala. Isprva nije mogao da poveruje. “Isela?” rekao je zadihano. “Tvoja ćerka?” Možda je poštovala običaje na svoj način, ali ovo je bilonečuveno. “Niko me neće naterati u nešto tako sramotno, Edejn. Ni ti, ni ovo.” Protresao je daori ka njoj, ali ona ga je samo pogledala i nasmešila se.

“Naravno da te neće naterati, srculence. Ti si čovek, ne dečak. Ali ipak držiš običaje”,promrmljala je, prelazeći prsom duž vrpce kose koja se tresla među njegovim rukama.“Možda zaista treba da razgovaramo.”

Ali ga je vodila ka krevetu. Bar će tamo povratiti nešto izgubljenih položaja, bilo dauzme daori iz njegovih ruku ili ne. Bio je muškarac, ne lane, koliko god da je ona bilalavica. Doduše, nije bio iznenađen kada mu je rekla da može da ga spusti da bi jojpomogao da se svuče. Edejn nikada ne bi odustala od svih svojih prednosti. Ne dok nepreda njegov daori njegovoj nevesti na dan venčanja. A nije mogao da vidi kako može daspreči da ta mlada ne bude Isela.




216

Поглавље 23

Вечерњача

Mоираина дозволи себи мали осмех док је Ланов пријатељ галопирао за њим. Ако је желео да се од ње удаљи што брже, онда је она оставила какав такав утисак. На дубљи ће морати да сачека. Значи, он је мислио да она треба да избегава грубље делове Чачина? Начин на који се постарала за оне разбојнике требао би му је променити мишљење.

Избацивши га из ума, она пође у потрагу за управо тим грубљим суседствима.

Када би у Тар Валону њој и Сијуан дозволили да изађу у град као Прихваћенима,Сијуан је највише волела да посећује гостионице управо у таквим деловима града.Храна у њима је била јефтинија, и Аес Седаи, које сигурно не би одобриле да Прихваћене пију вино, веома ретко су тамо залазиле. Поред тога, Сијуан се боље осећала у таквим крчмама него што би се осећала у бољим локалима где би Моираина волела да једе. Поред тога, колико је Сијуан шкрта са парама, она би сигурно потражила собу у најјефтинијој могућој гостионици.

Моираина је јахала кроз гужвом закрчене улице док није наишла на крај унутар првих зидина где није било носиљки или уличних музичара, а трговаци на колицима нису имали муштерије а на лицима им се очитавало да се не надају да ће их ускоро имати. Камене зграде дуж уске улице су имале запуштен изглед. Деца у крпама су трчала унаоколо смејући се док су се играла, али деца би се играла и смејала и у најпрљавијем окружењу. Власнице продавница су стојале са мочугама крај своје робе која је била изложена испред продавница на столовима, и проучавале пролазнике као да мисле да су сви они спремни на крађу. Можда су неки од њих били, носили су изношену закрпљену вунену одећу и ишли около погнутих глава или се пркосно мргодећи. Сиромашна жена лако може постати крадљивац ако нема ништа. Моираинин крзном постављени плашт и свилена јахаћа хаљина су привлачили погледе, као и Стрела. Није било ниједног другог коња на улици.




217

Док је сјахивала пред првом гостионицом на коју је наишла, испред прашњавог локала под именом ‘Рашчупана гуска’, мршави жути пас зарежа на њу сав нарогушен док га она не ћушну танким током Ваздуха те он побеже јаучући низ улицу. Већи проблем је била висока млада жена у исувише крпљеној црвеној хаљини прекривеној закрпама разних нијанси. Она се претварала да тражи камен у својој ципели док је кришом погледивала Стрелу. Жељним погледом. Овде није било ничега зашта би могла да привеже коња. Пуштајући узде да падну што би рекло Стрели да се не помера, Мораина обухвати кобилина предња копита токовима Ваздуха, а око ње постави заштиту која ће је упозорити ако неко покуша да је помери. То последње ткање, она задржа и не завеза.

Унутрашњост гостионице осликавала је спољашњост. Под је био прекривен нечим што је некада могла бити пилотина, али сад је више личило на смрзнуто блато.Ваздух се осећао на дувански дим и горко пиво, и на нешто што је изгледа горело у

кухињи. Муштерије, груби људи у грубим капутима погнути над својим врчевима за малим столовима, подигоше главе у изненађењу када она уђе. Испало је да је гостионичар, мршави тип у исфлеканом сивом капуту са уским лицем које је било изливено у стално намигивање, опасног изгледа као и лице било ког од оних бандита што их је срела на путу.

“Да ли је овде одсела једна Таиренка?” она упита. “Млада Таиренка плавих очију?”

“Ово место није за ваш сој, моја госпо”, он промрмља, бришући коштуњаву руку о своје суве образе. Тиме није много шта постигао сем да можда мало премести

нешто прљавштине. “Дођите да вам покажем за вас прикладније место.”

Он крену ка вратима, али она положи руку на његов рукав. Благо. Неке од флека на његовом капуту су изгледа биле од скамењене хране, а изблиза мирисао је као да се није окупао седмицама. “Таиренка.”

“Никада нисам видео плавооку Таиренку. Молим вас, моја госпо. Познајем једну фину гостионицу, добро место, само две улице даље.”

Заштита коју је поставила на Стрели јој заголица кожу. “Хвала, али не”, она му рече, и пожури напоље.

Жена у избледелој хаљини је покушавала да одведе Стрелу, цимајући узде и све више беснећи због омалених кобилиних корака..

“Ја би се тога баталила да сам ти”, Моираина рече гласно. “Казна за крађу коња је шибање ако се коњ поврати, а још горе ако не.” Свака Прихваћена је морала да буде упозната са уобичајеним законима у свим земљама.

Млада жена се окрете пренеражено. Изгледа да је мислила да ће имати више времена док она не изађе. Изненађење нестаде ипак убрзо, и она се усправи и стави




218

руку на свој дугачки нож. “Претпостављам да мислиш да можеш да ме натераш”,она рече презриво гледајући Моираину.

Било би задовољство отпослати ову жену са пар пруга преко леђа, али ако то уради показаће ко је. Доста пролазника, мушкараца, жена и деце се зауставило да посматра. Не да се умешају, већ да виде исход.

“Хоћу, ако морам”, Моираина рече мирно, хладно.

Девојка се намршти, квасећи усне држећи се за дршку ножа.

Одједном она баци Стрелине узде. “Задржи је онда! Уистину, она није вредна крађе.” Окренувши се, она оде бацајући пркосне погледе у свим правцима.

Бес усклобуча и Моираина, и она усмери Ваздух, ударивши девојку јако по задњици. Веома јако. Крикнувши, девојка поскочи скоро стопу увис. Хватајући се за дршку ножа она се окрете, намргођено тражећи ко је ударио, али није било никога око ње у кругу од два корака, и људи су је и сами зачуђено посматрали. Она се поново окрену, трљајући се обема рукама.

Моираина задовољно благо климну. Можда ће се у будућности будућа коњокрадица узржати од вређања туђих коња. Њено задовољство није дуго потрајало.

У другој крчми, ‘Слепој свињи’, крчмарица округлог лица у дугој кецељи, која је можда некада и била бела, кроз смех јој рече да код ње нема Таиренки у собама.

Свака реч која је потекла из њених уста изашла је праћена смехом. “Боље да одеш,девојко”, она рече такође. “Моје муштерије би некога нежног као ти, вечерале ако брзо не одеш.” Забацивши главу уназад, она се грохотом насмеја што попратише и њене муштерије.

У ‘Сребрном пенију’, последњој гостионици у улици, крчмарица је била лепа средњовечна жена, не превише висока, са предивним осмехом и пресијавајућом црном косом коју је носила плетеницу која је почињала на врху њене главе. Чудо над чудима, смеђа вунена хаљина Нидаре Сатаров је била чиста, уредна и доброг

кроја, а под њене гостионице је био чист. Њени клијенти су били мушкарци грубих лица и жене чврстог погледа, али мириси из кухиње су обећавали нешто подношљиво.

“Ох, да како да не, моја госпо”, она рече, “да једна Таиренка која се баш подудара са тим описом је одсела овде. Тренутно је изашла. Зашто не седнете и пијуцкате мало зачињеног вина док је чекате.” Она јој пружи дрвени врч који је носила када јој је у почетку пришла. Врч је мирисао на свеже зачине.




219

“Хвала вам”, Моираина рече, одговарајући на женин осмех једним исто толико сјајним. Која срећа те је пронашла Сијуан тако брзо. Али њена рука се заустави тренутак пре него што би дохватила врч. Нешто се променило у изразу газдарице Сатаров. Мала измена, али њено лице је сада одавало благо ишчекивање. И она је носила врч још док јој је прилазила.

Моираина није примјетила ни траг вина у прве две крчме. Нико у овом делу града није могао приуштити вино. Зачини би могле да прикрију разне друге укусе.

Пригрливши Извор, она изатка ткање од Духа, које је било једно од тајних ткања Плавих, и додирну Крчмарицу њиме. Ишчекивање се претвори у нелагоду. “Да ли сте сигурни да та девојка тачно одговара мом опису?” она приупита, и благо стегну ткање. Гришке зноја избише на челу газдарице Сатаров. “Да ли сте у потпуности сигурни?”

Још једно притезање и крајеви страха се назреше у њеним очима.

“Када мало боље размислим, она уопште нема плаве очи. И . . . и сетила сам се да је она још јутрос отишла.”

“Колико неопрезних муштерија си напојила вином?” Моираина упита хладно.“Колико жена? Да ли их оставиш у животу? Или их оставиш са жељом за смрћу?”

“Ја . . . ја не знам о чему ви причате. Ако ме извините, ја . . .”

“Пиј”, Моираина заповеди, стежући ткање скоро до панике. Дрхтећи, газдарица Сатаров није била у могућности да се отргне од њеног погледа. “Испиј све.”

И даље гледајући Моираину у очи, жена нелагодно подиже врч до уста, а њено грло се грчило док је гутала. Одједном, њене очи се избечише и она схвати шта ради и са вриском баци врч из кога се просу вино.

Моираина отпусти ткање, али то није смањило страх газдарице Сатаров. Њено лице се згрчи у ужасу док је гледала око себе. Задигнувши сукњу изнад колена она поче трчати ка кухињи, или можда ка степеницама, али ипак после три корака она поче да се њише, а после још три она се сруши на под као да су јој се све кости

истопиле. Њене ноге у свиленим чарапама су биле изложене до бутина. Свилене чарапе. Жена мора да је добро зарађивала својим рђавим занатом. Махала је рукама као да покушава да пузи, али у њој није било снаге.

Неки од гостију и гошћи почеше да посматрају Моираину посматрају са чуђењем,без сумње изненађени тиме што она није била та која лежи на поду, али већина је изгледа проучавала узалудне покушаје пузања газдарице Сатаров. Лице једног мршавог човека задоби осмех који се није примећивао у његовим очима. Један крупнији човек са раменима као у ковача поче да облизује усне. У групама од по двоје-троје, жене почеше да напуштају ужурбано крчму, многе се заклањајући у




220

страху од Моираине. Неки од мушкараца отиђоше такође. Моираина се придружи бегунцима не погледавши иза себе. Понекад је правда долазила од стране нечега другог осим закона и мачева.

Тако је провела остатак дана, у проналажењу раштрканих четврти где је одећа становника била изношена и искрпљена и где су сви ишли пешке. У Чачину, пет улица те може провести од кућа и радњи занатлија који су били макар осредње успешни до потпуне беде и немаштине и назад. Владари су увек покушавали да ураде нешто поводом оних којима је помоћ потребна, то јест ако су били добри и пристојни владари, а она је чула да Етенијелу сматрају великодушном, али ипак сваки пут када би се један човек уздигао из блата други би у њега упао. То можда није било поштено, али је ипак било правило света. Фрустрација поводом тога је била једна од ствари због којих није желела Сунчев престо.

Распитивала се у гостионицама које су биле успуњене пијаним урлицима и грохотом, као и у оним рђавим где су мушкарци и жене једино долазили како би утопили своје проблеме у пићу, али нико није рекао да је приметио плавооку Таиренку. Још три пута јој је понуђено вино при чудним околностима, али она није поновила оно што је урадила газдарици Сатаров. Не да није хтела, али глас о нечему таквом би се проширио. Једна гласина би могла бити одбачена као измишљотина, али четири различите су нешто сасвим друго. Било која Плава која чује за то ће сигурно посумњати да је још једна Плава у граду. Није волела да размишља о томе како би нека од Плавих могла бити Црна, али стварно било која би то могла бити, а она је морала остати скривена што дуже.

Двапут је била нападнута од парова мушкараца који би зграбили Стрелине узде и покушали би да је оборе из седла. Да их је било више морала би да се открије, али ткање за наношење страха пуном снагом би их сваки пут натерало да побегну у безумном страху. Пролазници би погледали бежеће људе, сигурно се питајући зашто би двојица одлучних коњокрадица тако побегли од жене, али ипак осим ако нека дивљакуша није била са њима нико не би могао да зна. Не мање од још седам пута неко је покушао да јој украде Стрелу док је она била у крчми. Једном је то био чопор деце који је она разбила добрим повиком, једанпут је то била групица младића који су помислили да могу да је занемаре све док их није распршила олујом бичева Ваздуха. Није да је Чачин био гори од других градова, али она се шетала кроз четврти где је свилена одећа и крзнена бунда и добар коњ значио да је

зрела за бербу. Да је тамо изгубила Стрелу, судија би јој можда рекао да је то само њена кривица. Није ништа друго могла учинити осим да шкргуће зубима и настави.Да није можда сунце опадало ка још једној леденој ноћи.

Корачала је водећи Стрелу кроз издужујуће сенке, проматрајући таму која се чудно померала у једној уличици и размишљајући како ће морати да одустане за данас кад Сијуан искрсну иза ње.

“Помислила сам да ћеш ме можда потражити овамо када дођеш”, Сијуан рече,хватајући је за лакат како би је пожурила. Она је носила исту ону стару плаву






222

“Могу да јурим буве колико ми душа иште?” Моираина рече, окачивши свој плашт о клин у малој Сијуаниној соби на највишем спрату. Макар је било топло, због пећи која је била уграђена под не превише широким креветом, и уредно. Сијуан никада није била неуредна. “Изненађена сам што си одсела овде.”

‘Доплата’ је био сребрни пени, што је значило да Сијуан мора бити да плаћа два.

“Једноставно ћеш морати прво да дозовеш буве. Зашто си изненађена?” Сијуан седе прекрштених ногу на кревету, али изгледала је као да ће да скочи. Изгледа да се окрепила после Канлуума. Циљ је увек чинио да Сијуан кипти од ентутијазма.

Моираина на то не одговори. Мораће да деле тај кревет, и Сијуан је тачно знала која шкакљива места да употреби да би је натјерала да се смеје и моли за милост.“Шта си сазнала?”

“Доста и ништа. Умало нисам погинула јашући на оном глупом коњу до овамо.Творац је начинио људе како би они пешачили или ишли бродом, а не да скакућу унаоколо. Претпостављам да та Сахера није она права, или би ти скакутала као госпориба у пролеће. Одмах сам пронашла Инес Демаин, али она је негдје где је не могу досегнути. Она је од скора постала удовица, али је родила сина, засигурно.Назвала га је Рахијен зато што је видела зору како руди изнад Змај-планине док га је рађала. То сам сазнала из трачева. Сви мисле да је то глупо име за једно дете.”

Моираина потисну тренутно узбуђење. То што је видела рађање зоре над планином уопште не мора да значи да га је родила на њој. Није било столице ни шкања, у

соби као ни места за тако нешто. Те она седе на крај кревета обухвативши кољена рукама. “Ако си пронашла Инес и њеног сина, Сијуан, како то да ти је ван дохвата?”

“Она је у проклетој аесдаишарској палати, због тога.” Сијуан би лако могла ући ако се представи као Аес Седаи, или једино ако је палата примала нове слуге у службу.

Аесдаишарска палата. “Постараћемо се за то ујутро”, Моираина уздахну. То је значило ризик, али ипак госпа Инес мора бити испитана. Ниједна жена од оних које је Моираина до сада испитала није могла ни да види Змај-планину када је рађала дете. “Да ли си приметила икакве знаке . . . Црног ађаха?” Морат ће се навићи да

изговара то име.

Сијуан се намршти на своје крило и поглади своју подељену хаљину. “Ово је чудан град, Моираина”, она рече најзад. “Лампе на улицама, жене које се боре у двобојима, чак и ако то поричу, и више гласина него што би десет мушкараца пуних пива могли испричати. Неке од њих су интересантне.” Она се нагну напред како би положила руку на Моираинино колено. “Сви причају о једном младом ковачу који је умро сломљене кичме пре неколико ноћи. Нико није много од њега очекивао, али прошлог месеца он се претворио у правог говорника. Убедио је своју




223

гилду да сакупи новац за сиромашне који су дошли у град бежећи од разбојника, за људе који нису повезани са ниједном гилдом или Кућом.”

“Сијуан, шта под Светлошћу—?”

“Само слушај, Моираина. Сам је сакупио доста сребра, и изгледа да је био на путу назад ка седишту своје гилде како би предао шест или осам врећа сребра када је био убијен. Будала је све то носила сама. Поента приче је да ниједан једини новчић није узет, Моираина. А није ниједну другу повреду сем сломљених леђа.”

Њих две поеделише дуг поглед, а онда Моираина одмахну главом. “Не могу видети како то да повежем са Мејлин или Тамром. Ковач? Сијуан, можемо полудети ако будемо мислиле да су Црне сестре свугде.” “Можемо такође погинути зато што мислимо да нису.” Сијуан одговори.

“Па. Можда можемо бити сребрнперке у мрежи уместо сомова. Само запамти сребрнперке такође заврше на рибљој пијаци. Шта намераваш поводом ове госпе Инес?”

Моираина јој рече. Сијуан се то није свидело, и овог пута јој је била потребна читава ноћ да је натера да схвати. У ствари, Моираина скоро да је желела да је Сијуан наговори да ураде нешто друго. Али госпа Инес је видела зору над Змај-планином. Макар је Етенијелина Аес Седаи саветница са њом на југу.




224

Poglavlje 24

Korišćenje nevidljivosti

Sijuan je ponovo počela sledećeg jutra dok su se oblačile. Nije volela da joj se u biločemu protivreči, naročito kada je mislila da je u pravu. A skoro uvek je mislila da je upravu. “Ne sviđa mi se što samo ti rizikuješ”, promrmljala je, navlačeći plavu vunenuhaljinu preko glave. Ispostavilo se da je ponela još jednu za presvlačenje, i bila je skoropreviše oštra u isticanju da je Moiraina bila ta sa samo jednom haljinom.

“Neću samo ja rizikovati”, rekla je Moiraina potiskujući uzdah. Prošle su kroz sve ovosinoć. “Ti ćeš biti u opasnosti koliko i ja. Hoćeš li mi pomoći sa ovim dugmićima?”

Sijuan ju je uhvatila za ramena, okrenula skoro grubo i napala dva reda bisernih dugmadikoja su išla duž leđa. “Ne budi takva krkuša”, progunđala je, cimajući haljinu mnogo jačenego što je bilo potrebno. “Ako ovo uspe kako si ti zamislila, niko me neće primetiti. Tisi već razapela jedra, izvukla vesla i podigla barjake. Ja mislim da mora da postoji boljinačin, tako da ćemo sesti i pričati o tome dok se ne opametiš.”

Moiraina onda jeste uzdahnula. Medved sa zuboboljom bio bi bolje društvo. Čak i onajmomak Lan! Zakopčavajući zauzvrat Sijuanine dugmiće, pokušala je da zaokupi druguženu govoreći joj koliko joj takav kroj haljine ističe kukove i grudi. Pa, ne baš samo zbogzaokupljivanja. Sijuan je zaslužila malo peckanja.

“Zaista privlači poglede muškaraca”, odgovorila je Sijuan. I zakikotala se! Čak je imrdnula kukovima! Moiraina je pomislila da će ceo dan provesti uzdišući.

Kada su sišle dole, sa ogrtačima prebačenim preko ruke, trpezarija je bila skoro punatrgovaca koji su ćaskali uz doručak, i opet su sve bile žene. Dve Kandoranke, jedna sa trilančića preko grudi, druga sa dva, užurbano su jele i blistale kao žene koje su predvi đaleuspešan dan pred sobom. Neke su završile posalo noć ranije, činilo se. Jedna vitka žena utamnosivom promatrala svoju punačku, prijatnu drugaricu mučnim izrazom nekoga ko jenovčano skoro upropašćen. Tri Domanke su prebirale po tanjirima, gurkajući viljuškama




225

hranu okolo; sudeći po njihovim mutnim očima i bledim licima, lečile su se od glavoboljazbog previše pića.

“Jak doručak, a onda možemo da pričamo”, rekla je Sijuan, propevši se na prste da nađeprazan sto u sobi. “Ovde se u kuhinjama pravi dobar doručak.”

“Zemičke koje možemo da jedemo usput”, reče Moiraina čvrsto i požurila ka gazdariciTolvini, koja je davala uputstva služavki u snežnoj kecelji sa plavim porubom. Jedininačin da se pobedi u svađi sa Sijuna jeste da je pometeš. Ako se opustiš samo na trenutak,shvatićeš da si ti pometen.

“Dobro jutro, gazdarice Tolvina”, rekla je gostioničarki koja se okrenula od devojke koja je čekala. “Želimo da unajmimo dvojicu tvojih ljudi da nas prate na nekoliko sati ovog jutra.” Dvojica koja su pazila na vrata ovog jutra nisu bila ista kao oni od sinoć, mada subili jednako krupni.

Obrve mršave žene su se malčice podigle, naglašavajući njen strogi izgled. Ponovo nijebilo naklona, mada je Moiraina upotrebila Moć da bi joj haljina sigurno izgledala kao da je upravo oprana. “Zašto? Ako ste se uplele u dvoboj, neću da imam ništa s tim. Glupavestvari, ovi dvoboji bičevima i slično, i neću da vas podstičem. Samo ćete se vratiti išibanedo krvi, u svakom slučaju. Iskreno sumnjam da ste se ikada ranije tukle.”

Moiraina se ugrizla za jezik. Sijuan je rekla da gostioničarka ima svakakva pravila, odzaključavanja spoljnih vrata u ponoć do toga da muški posetioci nisu dozvoljeni usobama, i strogo ih se pridržavala, ali ne bi tako pričala da je znala da su Aes Sedai.

“Želim da posetim bankara”, rekla je kada je bila sigurna u svoj govor. Da ih zbog njeizbace iz Sijuanine sobe ne bi bila propast, ali bi bilo neugodno. Imale su mnogo toga daurade danas. “Dobrog i uglednog bankara. Da li znate nekog u blizini?”

Ispostavilo se da je znala, onog kod koga je i ona išla, i u tu svrhu je bila spremna dadvojicu njenih “posmatrača”, kako ih je zvala, izvuče iz njihovih soba iznad staja – zaiznos za koji je Moiraina bila sigurna da je bar udvostručio njihovu nadnicu. Doduše,odmah je platila. Zbog prigovaranja bi samo izgubila vreme, i možda povećala cenu.Ailena Tolvina nije izgledala kao žena koja se cenjka. Uskoro su ona i Sijuan sedelelicem u lice u velikoj nosiljci koju su nosila četvorica žgoljavih muškaraca koji suizgledali kao da jedva nose teret, mada su trčkarali prepunim ulicama mnogo lakše nego

par visokih muškaraca koji su pratili nosiljku noseći duge, mesingom okovane batine.

“Ovo neće da uspe”, promrmljala je Sijuan između zalogaja velike, krckave zemičke.“ako misliš da nam treba još novca, u redu. Mada ga ti rasipaš okolo, Moiraina. Ali,spaljena da sam, ova tvoja spetka nikada neće uspeti. Odmah će nas upecati. Verovatnoće poslati po sestru. Ako neka nije već tamo. Kažem ti, moramo da nađemo drugi način.”

Moiraina se pretvarala da je previše zauzeta svojom zemičkom, još toplom iz pećnice, dabi odgovorila. Osim toga, bila je gladna. Ako sustretnu drugu Aes Sedai... To je bilaprovalija koju su morale da pređu kada stignu do nje. Rekla je sebi da je titranje u






227

zlatnu krunu za trud. Bez sumnje je videla kako previše trgovaca gubi sve da bi neko kotog trenutka ima novac ostavio utisak na nju.

“Najbolja krojačica u Čačinu je Silena Dorelmin”, odgovorila je na Moirainino pitanje,“ali ona je veoma draga, kako čujem. Veoma draga.” Moiraina je onda uzela jednu odpunih torbica, mada je joj je povukla pojas na dole na jednoj strani kada je vezala uzice.Onaj kovač mora da se zateturao! Ne, Sijuan su se priviđale stvari, to je bilo sve.

Pokazalo se da je Silena vitka žena sujetnog držanja i hladnog glasa, u plavoj haljini kojase presijavala sa izrezom koji je pokazivalo dosta grudi. Haljina joj se jedva držala naramenima! Moiraina ipak nije brinula da će je gurnuti u takvu haljinu. Nameravala je danaruši skoro sva pravila pristojnosti u odnosu žene i njene krojačice. Istrpela je merenje,pošto nije bilo načina da ga ubrza, ali su se Silenine oči suzile zbog brzine kojim jeodabrala materijal i boje. Na trenutak je izgledalo kao da će da odbije na sašije ono što je

trebalo Sijuan, ali je Moiraina mirno rekla da će platiti dvostruku cenu. Ženine oči su seskupile skoro do proreza na pomen cene, ali je klimnula. I Moiraina je znala da će dobitiono što želi. Bar ovde.

“Hoću da bude gotovo do sutra”, rekla je. “Pozovi sve tvoje švalje na posao.”

Silenine oči se nisu suzile na to. Razrogačile su se, sijajući besom. Glas joj je postaoleden. “Nemoguće. Do kraja meseca, možda. Možda kasnije. Ako uopšte nađemvremena. Jako mnogo gospi je naručilo nove odore. Kralj Malkijera posećujeAesdaišarsku palatu.”

“Poslednji kralj Malkijera je umro pre dvadeset pet godina, Silena.” Uzevši punu torbicu,Moiraina ju je otvorila nad stolom u sobi za merenje, prosuvši trideset zlatnih kruna.Naručivala je više od tri haljine, ali dok je svila u Čačinu bila skupa koliko i u TarValonu, krojenje je bilo mnogo jeftinije, i to je bio najveći trošak u ceni za haljinu.

Silenine oči su pohlepno gledale velike novčiće, a oči su joj se zacaklile kada joj jerečeno da će dobiti isto toliko kada haljine budu gotove.

“Ali ću oduzeti po šest novčića od drugih trideset za svaki dan dok ne bude gotovo.”Iznenada je izgledalo da će haljine da budu završene za manje od mesec dana. Mnogomanje.

“Trebalo je da naručiš haljine kao onu kakvu je nosila ona mršava drolja”, rekla je Sijuandok su se pele nazad u naslonjaču. “Na ivici da sklizne. Mogla bi makar da uživaš u tomeda te muškarci gledaju ako već nameravać da staviš svoju budalastu glavu na panj.”

Moiraina je izvela vežbu za početnice, zamišljajući da je pupoljak u mirovanju, kako seotvara suncu. Hvala Svetlosti, donela je smirenost. Mada bi održavanje iste moglo bitiiskušenje pored Sijuan. Polomiće zube ako nastavi da ih steže. “Nema drugog načina,Sijuan.”




228

Već pola dana je odmaklo, a mnogo toga je ostalo da se uradi. “Misliš li da će gazdaricaTolvina iznajmiti jednog od njenih snagatora na više nego nekoliko sati?” KraljMalkijera? Svetlosti! Ta žena mora da je mislila da je potpuna budala!

Sredinom popodneva dva dana pošto je Moiraine stigla u Čačin, kočija lakirana žutim izazaprege od četiri ista sivca koje je terao čovek sa ramenima kao bik, stigla je uAesdaišarsku palatu, sa dve kobile vezane iza, doratasta vitkog vrata i siva dugih nogu.Gospu Moiraina Damodred, šare su se protezale od visokog okovratnika tamnoplavesvečane hajine do ispod kolena, primio je uz sve počasti, viši sluga sa srebrnimključevima izvezenim iza Crvenog konja na ramenu. Ime Kuće Damodred bilo jepoznato, naravno, ako ne njeno, a pošto je Laman bio mrtav, svaki Damodred može danasledi Sunčev presto ako ga ne ugrabi druga Kuća. Nisu mogli da znaju koliko se nadalatome.

Date su joj prigodne odaje, tri prostrane sobe sa svilenim tapiserijama na zidnimoblogama izrezbarenim cvećem i balkonom sa mermernom ogradom koji je gledao nasever preko grada ka višim vrhovima prekrivenim snegom, i dodeljene su joj sluge, dvesluškinje i potrčko, koji su jurili okolo raspakujući gospine kovčege okovane mesingom isipajući toplu vodu sa mirisom ruže da se gospa umije. Niko osim slugu nije ni pogledaoSuki, služavku gospe Moiraine.

“U redu”, promrmljala je Sijuan kada su ih sluge konačno ostavile nasamo u dnevnojsobi, “priznajem da sam nevidljiva u ovome.” Njena tamnosiva haljina bila je od dobrevune, potpuno jednostavna osim okovratnika i manžeti koji su bili porubljeni u bojamaDamodreda. “Ti se, s druge strane, ističeš kao Visoki lord koji sedi za veslom. Svetlosti,

skoro da sam progutala jezik kada si pitala da li ima sestara u Palati. Toliko sam nervoznada mi se vrti u glavi. Teško mi je da dišem.”

“To je zbog visine”, reče joj Moiraina. “Naviknućeš se. Svaki posetilac bi pitao za AesSedai; mogla si da vidiš, sluge nisu ni trepnule.” Ona je, ipak, zadržavala dah dok niječula odgovor. Jedna jedina sestra bi promenila sve. “Ne znam zašto moram da ti stalnoponavljam. Kraljevska palata nije gostionica; “Možete me zvati gospa Alis” ne bizadovoljilo nikoga ovde. To je činjenica, ne mišljenje. Moram da budem ja. Možda bimogla da iskoristiš tu nevidljivost i da vidiš šta možeš da saznaš o gospi Ines. Bilo bi midrago da odemo što je pre moguće.”

Što bi bilo sutra, bez izazivanja uvreda i priča. Sijuan je bila u pravu. Svako oko u palatibiće na stranoj plemkinji iz Kuće koja je počela Aijelski rat. Svaka Aes Sedai koja dođe uAesdaišar bi odmah čula o njoj, a svaka Aes Sedai koja prolazi kroz Čačin može tu dadođe. A ako je ovaj Gortanes još uvek pokušavao da je pronađe, reč o MoirainiDamodred u Aesdaišarskoj palati će doći do njega previše brzo. Iz njenog iskustva, palatesu bile zrelije za ubistvo nego putevi. Sijuan je bila u pravu; stajala je na postolju kaometa, i nije imala pojma ko bi mogao biti strelac. Sutra, rano.

Sijuan se iskrala, ali se vratila brzo sa lošim vestima. Gospa Ines se povukla, oplakivala je muža. “Pao je mrtav u svoju kašu za doručkom pre deset dana”, izjavila je, sedajući na




229

stolicu i prebacujući ruku preko naslona. Lekcije o ponašanju su bile još nešto što jezaboravljeno kada je šal postao njen. “Mnogo stariji čovek, ali izgeda da ga je volela.Dali su joj deset soba i baštu na južnoj strani palate; njen muž je bio blizak prijateljprinca Brajsa.” Ines će ostati povučena ceo mesec, ne viđajući nikoga osim bliskeporodice. Njene sluge izlaze samo kada je preko potrebno.

“Primiće Aes Sedai”, uzdahnula je Moiraina. Čak ni žena u žalosti neće odbiti da vidisestru.

Sijuan je skočila na noge. “Jesi li poludela? Gospa Moiraina Damodred privlači dovoljnopažnje. Moiraina Damodred Aes Sedai može i barjake da podigne! Mislila sam da jezamisao bila da odemo pre nego što neko van Palate sazna da smo ovde!”

Jedna od služavki, punačka sedokosa žena po imenu Aiko, ušla je baš tada, da najavi da je došla šatajan da otprati Moirainu do princa Brajsa, i bila je očigledno zaprepašćena davidi kako Suki stoji iznad gospodarice i preti joj prstom.

“Reci šatajan da ću doći do nje”, rekla je Moiraina mirno, i čim se žena razrogačenihočiju poklonila i izašla, ustala je da bi zauzela bolji položaj, što je bilo dovoljno teško saSijuan čak i kada je imala svu prednost. “Šta onda predlažeš? Ostajanje ovde skoro dvenedelje dok ne izađe biće isto toliko loše, a ne možeš da se sprijateljiš sa slugama ako suzatvoreni s njom.”

“Mogu da izlaze samo poslom, Moiraina, ali mislim da mogu da sredim da budempozvana unutra.”

Moiraina je zaustila da kaže da će to možda potrajati koliko i ono drugo, ali ju je Sijuančvrsto uhvatila za ramena i okretala, odmeravajući je od glave do pete. “Gospinaslužavka bi trebalo da se postara da je njena gazdarica pristojno odevena”, rekla je igurnula Moirainu ka vratima. “Idi. Šatajan te čeka. A uz malo sreće, mladi vojnik poimenu Kal čeka Suki.”




230

Poglavlje 25

Odgovor

Šatajan je zaista čekala, visoka zgodna žena, obmotana dostojanstvom i ledena, jer jeprimorana da čeka. Njene oči boje lešnika mogle su da ohlade vino. Svaka kraljica kojabi sebi dozvolila da ne bude u milosti kod šatajan bila je budala, tako da je Moiraina bilaprijatna dok ju je žena pratila kroz hodnike. Mislila je da jeste malo uznapredovala utopljenju tog mraza, ali joj je bilo teško da se usredsredi. Mladi vojnik? Nije znala da li jeSijuan uopšte bila sa muškarcem, ali sigurno ne bi to uradila samo da dođe do Inesinihslugu! Ne sa vojnikom!

Kipovi i tapiserije oivičavali su hodnike, što je bilo iznenađujuće s obzirom na njeno

znanje o Krajinama. Mermerne rezbarije žena sa cvećem ili dece koja se igraju, poljacveća, plemići u vrtovima i tek nekoliko prikaza lova bili su izatkani u svili, bez ijedneprikazane bitke. Lučni prozori, koji su bili periodično postavljeni duž hodnika, gledali suna mnogo više bašti nego što je očekivala, takođe, i na dvorišta pod barjacima, u nekimod kojih su prskale mermerne fontane. U jednom od njih, videla je nešto što je oteralopitanja o Sijuan i vojniku iz uma.

Bilo je to prosto dvorište, bez fontane ili staze sa stubovima, i muškarci su stajali uredovima duž zidova gledajući dvojicu drugih, ogoljenih do pojasa u borbi drvenimmačevima za vežbanje. Rejn i Bukama. Bila je to borba, iako u vežbi; udarci su sespuštali na meso tako jako da je i ona čula udarce. Sve je zadavao Rejn. Moraće da ih

izbegava, kao i Lana, ako je i on bio ovde. Nije se trudio da sakrije svoje sumnje, i mogaobi da potegne pitanja za koja ona nije smela da se usudi da ih postavi. Da li je bilaMoiraina ili Alis? Još gore, da li je bila Aes Sedai ili divljakuša koja se pretvarala?Pitanja koja će se prepričavati na ulici do sutra uveče, tako da svaka sestra može da ihčuje, a to poslednje bi svaka sestra istražila.

Na svu sreću, tri vojnika lutalice teško da će biti prisutni tamo gde i ona.

Princ Brajs, stamen čovek zelenih očiju, prisno ju je pozdravio u velikoj sobi crvenim izlatnim oplatama. Bile su prisutne i dve prinčeve udate sestre, i jedna Etenijelina samuževima, muškarci su bili u zagasitoj svili, žene u svetlim bojama sa pojasevima odmah




231

ispod grudi i izvezenim rukavima i porubima suknji. Livrejisane sluge nudile su slatkiše iorahe. Moiraina je mislila da će je zaboleti vrat od gledanja uvis; najniža žena bila je višaod Sijuan, i svi su stajali veoma uspravno. Savili bi vratove zbog sestre, i muškarci i žene,ali su znali da su jednaki gospi Moiraini.

Priča je išla od muzike i najboljih muzičara među plemićima na dvoru do surovostiputovanja, od toga da li da se veruje glasina o muškarcu koji je mogao da usmerava dotoga zašto je toliko Aes Sedai bilo u blizini, i Moiraina je otkrila da je teško da održavaočekivani lak razgovor. Malo je marila za muziku i još manje za nekoga ko je sviraoinstrumente; u Kairhijenu, muzičari su se unajmljivali i zaboravljali. Svi su znali da jeputovanje naporno, bez sigurnog prenoćišta ili pristojne hrane na dvadeset ili tridesetmilja pređenih tog dana, a tako je bilo kada je vreme bilo lepo. Očigledno da su nekesesetre bile u okolini zbog glasina o tom muškarcu, a druge da ojačaju veze koje su semožda olabavile tokom Aijelskog rata, da osiguraju da prestoli i Kuće razumeju da se i

dalje očekuje da ispunjavaju svoje obaveze prema Kuli, i javne i tajne. Ako Aes Sedai jošnisu došle u Aesdaišar, neka sigurno uskoro hoće, što je njoj bio dovoljan razlog da jojnapravi teškoće u laganom ćaskanju. To i razmišljanje o ostalim razlozima zbog kojih bisestre mogle da lutaju. Muškarcima je to bilo privlačno, ali je mislila da je ženama bilonaročitno dosadna.

Kada su Brajsova deca bila uvedena, Moiraina je osetila veliko olakšanje. To što su jojpredstavili njegovu decu bilo je znak prihvatanja u njegovo domaćinstvo, ali, još važnije,označavalo je kraj prijema. Najstariji sin, Antol, Bio je na jugu sa Etenijelom kaonaslednik, ostavljajući ljupku devojčicu od dvanaest godina po imenu Džarena da uvedesvoju sestru i četvoricu braće, zvanično poređane po godištu, mada su, u stvari, dvojica

najmlađih još bili u pelenama i unele su ih dojilje. Prigušujući nestrpljenje da otkrije šta je Sijuan saznala, Moiraina je pohvalila decu zbog njihovog ponašanja i požurila ih naučenje. Mora da su mislili da je dosadna kao i stariji. Sada nešto malo manje bezlično.

“A kako si to zaradio modrice, moj lorde Dirajče?” upitala je, jedva slušajući dečakovutrezveno predstavljenu priču o padu. Sve dok...

“Moj otac kaže da nisam poginuo samo zbog Lanove taličnosti, moja gospo”, rekao jeDirajk, isijavajući van svoje zvaničnosti. “Lan je kralj Malkiera, i najtaličniji čovek nasvetu, i najbolji mačevalac. Osim mog oca, naravno.”

“Kralj Malkiera?” reče Moiraina trepćući. Dirajk je žestoko klimnuo i počeo da opisuje ubujici reči Lanove podvige u Pustoši i Malkierce koji su došli u Aesdaišar da ga prate,dok mu otac nije pokazao da ućuti.

“Lan je kralj ako to želi, moja gospo”, rekao je Brajs. Bilo je veoma čudno reći takvustvar, a njegov sumnjičav ton ju je učinio još čudnijom. “Uglavnom se drži svojih odaja”,Brajs je delovao kao da je zabrinut i zbog toga, “ali srešćeš ga pre nego što – Moja gospo, jesi li dobro?”




232

“Ne baš”, rekla mu je. Nadala se još jednom susretu sa Lanom Mandragoranom,račumala je na to, ali ne ovde! Stomak kao da joj se vezao u čvor. “I ja ću možda daostanem u svojim odajama nekoliko dana, ali biste me izvinili.”

Naravno da hoće, svima je bilo neizrecivo žao što neće biti s njima u društvu i zbognapora koji je pretrpela na putu. Mada jeste čula jednu od žena kako mrmlja da južnjakinje mora da su mnogo nežne.

Svetlokosa mlada žena u zelenom i crvenom je čekala da pokaže Moiraini put nazad donjenih odaja. Elis se njihala u klanjanju svaki put kada bi progovorila, što je značiloveoma često na početku. Rečeno joj je o Moiraininoj “malaksalosti” i pitala je na svakihdvadeset koraka da li Moiraina želi da sedne i predahne, ili da joj se donesu hladne mokreobloge u odaje, ili vruće cigle za noge, ili mirišljave soli, ili još sto sigurnih lekova za“mutnu glavu”, dok joj Moiraina nije odsečno rekla da ućuti. Budalasta devojka je vodila

u tišini, praznog lica. Moiraina nije ni malo brinula da li je žena bila uvređena. Sve što jeu tom trenutku želela bilo je da nađe Sijuan sa dobrim vestima. Sa dečakom u rukama,rođenim na Zmajplanini, i sa njegovom majkom spremnom za put bi bilo najbolje.Najviše od svega, doduše, želela da se skloni sa hodnika pre nego što naleti na LanaMandragorana.

Brinući o tome, skrenula je na jednom uglu iza služavke i susrela se licem u lice saMarean, čiji je šal sa plavim resama bio presavijen na njenim rukama. Šatajan lično jevodila Marean, a iza sestre majčinskog izgleda pristizao je karavan sluga, jedna žena jenosila njene crvene rukavice za jahanje, druga ogrtač oivičen krznom, treća tamnisomotni šešir. Po dvojica muškaraca nosila su kutije od pletenog pruća koje je mogao da

nosi i samo jedan, drugi su imali pune ruke cveća. Aes Sedai je primala više poštovanjanego jednostavna gospa, ma koliko visoka bila njena Kuća.

Mereanine oči su se suzile kada je videla Moirainu. “Iznenađena sam što te vidim ovde”,rekla je polako. “Sudeći po tvojoj haljini, mislim da si odustala od prerušavanja? Ali ne.Još uvek bez prstena, vidim.”

Moiraina je bila tako zapanjena zbog ženinog iznenenadnog pojavljivanja da je jedva čulašta je Merean govorila. “Jesi li sama?” izbrbljala se.

Na trenutak, Mereanine oči postale su prorezi. “Larela je odlučila da ide svojim putem.

Na jug, verujem. Više, ne znam.”

“Kedsuan je ta na koju sam mislila”, reče Moiraina, trepćući u iznenađenju. Što je višemislila o Kedsuan, više je bila ubeđena da mora da je bila Crni ađah. Ono što ju jeiznenadilo jeste Larela. Činilo joj se da je Larela bila odlučna da dođe od Čačina, i to bezodlaganja. Naravno, planovi su mogli da se promene, ali je Moiraina iznenada shvatilanešto što je trebalo da bude očigledno. Crne sestre su mogle da lažu. To je bilo nemoguće– Zakletve nisu mogle da se prekrše! – ali moralo je da bude tako.




233

Marean se približila Moiraini, a kada se Moiraina udaljila za korak, pratila ju je. Moirainase držala uspravno, ali i dalje nije bila viša od brade druge žene.

“Zar toliko želiš da vidiš Kedsuan?” rekla je Merean, gledajući nadole u nju. Glas joj jebio prijatan, glatko lice sažaljivo, ali su joj oči bile hladno gvožđe. “Poslednji put kadasam je videla, rekla je da će ti, kada te sledeći put sretne, isprašiti zadnjicu tako da nećešmoći da sediš nedelju dana. To će i da uradi.”

Iznenada bacivši pogled ka slugama, kao da je shvatila da nisu bile same. Gvožđe jeizbledelo, ali nije nestalo. “Kedsuan je bila u pravu, znaš. Mlada žena koja misli da znaviše nego što zaista zna može da se uvali u veoma veliku nevolju. Preporučujem ti dabudeš veoma mirna i veoma tiha dok ne budemo mogle da razgovaramo.”Zapovedničkim pokretom je pokazala šatajan da nastavi da vodi, i dostojanstvena žena jeskočila da posluša. Kralj ili kraljica su možda mogli da ne budu omiljeni kod šatajan, ali

nikada Aes Sedai.

Moiraina je zurila za Merean dok ona nije nestala iza ugla daleko niz hodnik. Sve što jeMerean upravo rekla mogla je da kaže i neka od Tamrinih izabranica. Crne sestre sumogle da lažu. Je li Larela promenila mišljenje o Čačinu? Ili je bila negde mrtva, kaoTamra i ostale? Iznenada je shvatila da je nameštala suknje. Bilo joj je lako da smiri ruke,ali nije mogla da zaustavi blago drhtanje.

Elis je piljila otvorenih usta. “I ti si Aes Sedai!” zapištala je žena, a onda poskočila,misleći da je Moirainin trzaj mrštenje. “Mora da si se prerušila”, rekla je bez daha. “Nećunikome reći ni reč, Aes Sedai! Kunem se Svetlošću i očevim grobom!” Kao da nijedna

osoba iza Marean nije čula sve što i ona. Oni neće držati jezike za zubima.

“Vodi me do odaja Lana Mandragorana”, rekla joj je Moiraina. Ono što je bilo istina uzoru može da se promeni do podneva, kao i ono što je bilo potrebno. Uzela je prstenVelike zmije iz torbice i stavila ga na desnu ruku. Ponekad, moraš da se kockaš.

Posle dugog hodanja, u milosrdnoj tišini, Elis je zakucala na crvena vrata i objavilasedokosoj ženi koja ih je otvorila da je gospa Moiraina Damodred Aes Sedai želela dapriča sa kraljem al'Lanom Mandragoranom. Žena je stavila sopstvene dodatke na ono što joj je Moiraina rekla. Kralj, zaista! Na iznenađenje, dobila je odgovor da lordMandragoran ne želi da priča ni sa kakvom Aes Sedai. Sedokosa žena je izgledala

osramoćeno, ali je čvrsto zatvorila vrata.

Elis je piljila u Moirainu razrogačenih očiju. “Mogu sada da odvedem gospu Aes Sedaido njenih odaja”, rekla je nesigurno, “ako biste –” Zapištala je kada je Moiraina naglootvorila vrata i ušla.

Sedokosa služavka i jedna mlađa skočile su sa mesta gde su sedele, očigledno krpećikošulje. Koščat momak se nesprento podigao na noge pored kamina, gledajući ka ženamaza uputstva. One su samo zurile u Moirainu dok nije ispitivački podiga obrvu. Onda jesedokosa žena pokazala na jedna od dvoja vrata koja su vodila dalje u odaje.




234

Vrata na koja je pokazala vodila su do dnevne sobe veoma nalik Moiraininoj, ali su svepozlaćene stolice bile pomerene uza zidove a cvetni tepisi umotani.

Bez košulje, Lan je vežbao mačevanje na raščišćenom prostoru. Mali zlatni medaljonljuljao mu se oko vrata dok se kretao, sečivo je bilo samo magla. Bio je sav znojav. Arane od kojih ga je Izlečila bile su zamenjene... Ogrebotinama od kandži neke divlježivotinje na leđima? Ili ogrebotinama neke žene. Je li ovaj čovek zaista mogao daprobudi takvu strast u ženi da bi ona... Osetila je kako joj obrazi postaju vrući zbog slikekoja joj se pojavila u glavi. Mogao je da ima koliko god je žena želeo, sve dok je radioono što je ona želela.

Graciozno je izašao iz položaja da je pogleda, vrh njegovog mača spustio se na pločice napodu. Nije je baš pogledao u oči, već na onaj čudan način koji su imali on i Bukama.Mokra kosa mu je visila, lepeći mu se za lice uprkos kožnoj traki, ali nije bio zadihan.

“Ti”, zarežao je. “Znači, danas si Aes Sedai i Damodred. Nemam vremena za tvoje igre,Kairhijenjanko. Čekam nekoga.” Hladne plave oči odlutale su do vrata iza nje. Čudno,nešto što je ličilo na vrpcu napravljenu od kose bilo je vezano oko unutrašnje brave usloženi čvor. “Neće joj biti drago za zatekne drugu ženu ovde.”

“Tvoja ljubljena gospa ne treba da me se plaši”, rekla mu je Moiraina suvo. “Prvo,previše si visok, a drugo, više volim muškarce sa barem mrvicom šarma. I pristojnosti.Došla sam da mi pomogneš. Položen je zavet, i držan od Stogodišnjeg rata, da će Malkier jahati kada Bela kula pozove. Ja sam Aes Sedai i pozivam te!”

“Znaš da su brda visoka, ali ne i kako lažu”, promrmljao je kao da ponavlja nekumalkiersku izreku. Otišavši preko sobe dalje od nje, zgrabio je kanije i snažno uvukaomač. “Pomoći ću ti, ako možeš da mi odgovoriš na jedno pitanje. Pitao sam mnoge AesSedai tokom godina, ali su se izmigoljile od odgovaranja kao otrovnice. Ako si AesSedai, odgovori.”

“Ako znam odgovor, hoću.” Neće mu ponovo reći da je bila to što je bila, ali je zagrlilasaidar, i pomerila jednu od pozlaćenih stolica na sredinu poda. Nije mogla da je pomerirukama, ali je lako lebdela na tokovima Vazduha, što bi uradila i da je bila dvaput teža.Sednuvši, spustila je ruke na prekrštena kolena tako da se zlatna zmija na njenom prstu jasno videla. Viša osoba je imala prednost kada bi obe stajale, ali neko ko je stojao mora

da se osećao kao da ga odmerava neko ko sedi, naročito ako je to Aes Sedai.

On izgleda nije osećao ništa slično. Prvi put otkad ga je srela, pogledao ju je pravo u oči,i pogled mu je bio plavi led. “Kada je Malkier umro”, rekao je glasom tihog čelika,“Šijenar i Arafel su poslali ljude. Nisu mogli da zaustave bujicu Troloka i Mirdraala, alisu došli. Ljudi su jahali iz Kandora, čak i iz Saldeje. Došli su prekasno, ali su došli.”Plavi led je postao plavi plamen. Glas mu se nije promenio ali su mu zglobovi pobelelikada je stegao mač. “Devet stotian godina smo jahali kada je Bela kula zvala, ali gde jebila Kula kada je Malkier umro? Ako si Aes Sedai, odgovori mi na to!”




235

Moiraina je oklevala. Odgovor koji je hteo bio je Zapečaćen za Kulu, učile su gaPrihvaćene u lekcijama iz istorije ali je zabranjen svima osim polaznicama Kule. Ali šta je bilo još jedan ukor u odnosu na ono sa čime se suočavala? “Preko stotinu sestara jebilo poslato u Malkier”, rekla je mirnije nego što se osećala. Po svemu što su je naučili,trebalo je da traži ukor za ovo što mu je već rekla. “Bilo kako bilo, čak ni Aes Sedai nemogu da lete. Zakasnile su.” Dok su stigle, beskrajne horde Senkinog nakota već suslomeile vojske Malkera, a ljudi su bili mrtvi ili su bežali. Smrt Malkiera bila je teška inatopljen krvlju, i brza. “To je bilo pre nego što sam se rodila, ali iskreno žalim zbogtoga. I žalim što je Kula odlučila da sakrije svoj trud.” Bilo je bolje da se misli da Kulaništa nije uradila nego da se zna da su Aes Sedai pokušale i nisu uspele. Neuspeh je bioudarac stamenosti, a tajnovitost oklop koji je Kuli bio potreban. Aes Sedai su imalesopstvene razloge za ono što su činile, i za ono što nisu činile, i ti razlozi su bili poznatisamo Aes Sedai. “To je sve što mogu da odgovorim. Više nego što je trebalo, više negošto će ikada odgovoriti ijedna sestra, mislim. Je li dovoljno?”

Neko vreme ju je samo gledao, vatra je sporo bledela nazad u led. Oborio je pogled.“Skoro da mogu da poverujem”, promrmljao je na kraju, ne govoreći u šta je skoromogao da poveruje. Gorko se nasmejao. “Kako mogu da ti pomognem?”

Moiraina se namrštila. Veoma je želela da provede vreme nasamo sa ovim čovekom, daga vaspita, ali to še morati da čeka. Veoma se nadala da nije Prijatelj mraka. “Još jednasestra je u Palati. Merean Redhil. Moram da znam gde ide, šta radi, s kim se sastaje.”Trepnuo je, ali nije postavio očigledno pitanje. Možda je znao da neće dobiti odgovore,ali je tišina ipak bila zadovoljavajuća.

“Držao sam se soba prošlih nekoliko dana”, rekao je ponovo gledajući ka vratima. “Neznam koliko mogu da osmatram.”

Uprkos sebi, šmrknula je. Obećao joj je pomoć, a onda zabrinuto potražio svoju gospu.Možda nije bio onakav kakav je mislila da je. Ali je bio sve što je imala. “Ne ti”, reklamu je. Njena poseta će uskoro biti poznata širom Aesdaišara, ako već nije bila, a ako gaprimete da špijunira Merean... To bi mogla da bude propast čak i ako je žena bila nevinakao dete. “Mislila sam da bi mogao da zamoliš nekog od Malkieraca koje si, kakorazumem, sakupio ovde da te prate. Neko oštrog oka i mirnog jezika. Ovo mora da seobavi u krajnjoj tajnosti.”

“Niko me ne prati”, rekao je oštro. Još jednom bacivši pogled ka vratima, iznenada jeizgledao umorno. Nije se pogrbio, ali se pomerio do kamina i naslonio mač pored njegasa pažljivošću umornog čoveka. Stojeći okrenut joj leđima, rekao je: “Zamoliću Bukamui Rejna da je nadgledaju, ali ne mogu da obećam za njih. To je sve što mogu da uradim zatebe.”

Prigušila je ljutito coktanje. Bilo da je to sve što je mogao ili hteo da uradi, nije imalanačina da ga natera. “Bukama”, rekla je. “Samo on.” Sudeći po načinu na koji se ponašaoblizu nje, Rejn bi bio previše zauzet zevanjem u Merean da bi išta video ili čuo. To jest,ako ne prizna šta radi čim ga Merean pogleda. “I nemoj da mu kažeš zašto.”




236

Naglo je okrenuo glavu, ali je ubrzo klimnuo. I ponovo nije postavio pitanja koja bipostavila većina ljudi. Dok mu je govorila kako da joj dostavlja vesti, porukama za njekuslužavku Suki, molila se da nije pravila ozbiljnu grešku.

Nazad u svojim sobama, otkrila je tačno koliko su se vesti brzo proširile. U dnevnoj sobi,Sijuan je nudila poslužavnik sa slatkišima visokoj mladoj ženi punih usana ubledozelenoj svili, malo starijoj od devojčice, sa crnom kosom koja je padala dosta ispodkukova i malom plavom tačkom boje na čelu otprilike gde je visio kamenčić Moiraininekesiere. Sijuanino lice bilo je glatko, ali joj je glas bio napet dok ih je predstavljala.Gospa Isela je brzo pokazala zašto.

“Svi u Palati kažu da si ti Aes Sedai”, rekla je gledajući Moirainu sa sumnjom. Nijeustala, još manje napravila kniks, čak nije ni naklonila glavu. “Ako je tako, treba mi tvojapomoć. Želim da idem u Belu kulu. Moja majka želi da se udam. Ne bi mi smetao Lan

kao moj karneira, da već majka nije bila njegova, ali kada se udam, mislim da će to bitiza nekog od mojih Zaštitnika. Biću Zeleni ađah.” Blago se namrštila na Sijuan. “Nesmetaj, devojko. Stoj tamo dok ne zatrebaš.” Sijuan se postavila pored kamina, ukrućenihleđa i ruku prekrštenih ispod grudi. Nijedna prava sluškinja ne bi tako stala – ili se takonamrštila – ali je Isela više nije primećivala. “Sedi, Moiraina”, nastavila je s osmehom, “i reći ću ti za šta mi trebaš. Ako jesi Aes Sedai, naravno.”

Moiraina je piljila. Ponuđeno joj je da sedne u sopstvenoj dnevnoj sobi. Ovo blesavo dete je sigurno bilo pristojan par Lanu što se tiče oholosti. Njen karneira? To je značilo “prvi”na Starom jeziku, a ovde očigledno nešto drugo. Ne ono što se činilo, naravno; čak ni oviMalkierci nisu mogli da budu toliko čudni! Sedajući, suvo je rekla: “Biranje Ađaha treba

da sačeka bar dok te ne isprobam da vidim ima li uopšte svrhe slati te u Kulu. Nekolikominuta će utvrditi da li možeš da naučiš da usmeravaš, i kolika je tvoja moguća snaga ako–” Devojka ju je živahno prekinula.

“O, bila sam isprobana pre nekoliko godina. Aes Sedai je rekla da ću biti veoma jaka.Rekla sam joj da imam petnaest godina, ali je saznala istinu. Ne vidim zašto nisam moglada idem u Kulu sa dvanaest ako sam želela. Majka je bila besna. Uvek je govorila da ću ja biti kraljica Malkiera jednog dana, ali to znači udaja za Lana, što ne bih želela čak nida majka nije bila njegova karneira. Kada joj kažeš da me vodiš u Kulu, moraće da tesluša. Svi znaju da Aes Sedai uzimaju sve žene koje žele za obuku, i niko ne može da ihspreči.” Pune usne su se napućile. “Ti jesi Aes Sedai, zar ne?”

Moiraina je izvodila vežbu ružinog pupoljka. “Ako želiš da ideš u Tar Valon, onda idi. Jasasvim sigurno nemam vremena da te pratim. Tamo ćeš naći sestre u koje nećeš moći dasumnjaš. Suki, hoćeš li da ispratiš gospu Iselu napolje? Bez sumnje ne želi da odložipolazak da je majka ne bi uhvatila.”

Derište je bilo svo ozlojeđeno, naravno, ali je Moiraina samo želela da joj vidi leđa, aSijuan ju je skoro izgurala napolje na hodnik dok se bunila na svakom koraku. Moiraina je ostetila kako Sijuan grli Izvor, i prigovaranja su prestala sa oštrim cijukom.




237

“Ta”, reče Sijuan dok se vraćala otresajući ruke, “neće potrajati ni mesec dana makar bila jaka koliko Kedsuan.”

“Sijerin lično može da je baci sa vrha Kule što se mene tiče”, odbrusila je Moiraina. “Jesili išta saznala?”

“Pa, saznala sam da mlađani Kal ume da se ljubi, a osim toga, naišta sam na gomilubaljezgarija.” Sijuan se iznenada namrštila. “Zašto me tago gledaš? Samo sam gapoljubila, Moiraina. Jesi li ti poljubila lepog momka od mlađanog Karmanesa noć prenego što si napustila Kulu? Pa, i za mene je bilo isto toliko dugo, predugo, a Kal meveoma lep.”

“Sve je dobro što se dobro svrši”, reče Moiraina odsečno. Svetlosti, koliko dugo nijepomislila na Kormanesa? Bio je prelep.

Začudo, saznanje da je Moiraina prišla Lanu iznenadilo je Sijuan više nego Mereaninopojavljivanje.

“Nek sam odrana i posoljena ako ne preduzimaš idiotske rizike, Moiraina. Čovek kojitraži presto mrtve zemlje je devetostruga budala. Mogao bi ovog trenutka da brblja o tebisvakome ko hoće krvavo da sluša! Ako Merean sazna da si naredila da je posmatraju...Spaljena da sam!”

“On jeste višestruka budala, Sijuan, ali ne mislim da bi ikada “brbljao”. Osim toga, “nemožeš da pobediš ako ne rizikuješ bakrenjak”, kako uvek kažeš da je tvoj otac govorio.

Nemamo izbora osim da rizikujemo. Sa Merean ovde, vreme je možda da izmaku. Morašda dođeš do gospe Ines što pre možeš.”

“Uradiću sve što mogu”, promrmljala je Sijuan, i otišla namestivši ramena kao da sesprema za tuču. Ali je takođe i nameštala suknju na kukovima. Moiraina se nadala dastvari neše da odu dalje od ljubljenja. Bila je to Sijuanina stvar ako se dogodi, ali takonešto je bilo glupo. Naročito sa vojnikom!

Noć se već odavno spustila, a ona je pokušavala da čita uz svetiljku kada se Sijuanvratila. Moiraina je spustila knjigu; zurila je u istu stranu poslednjih sat vremena. Ovogputa, Sijuan jeste imala novosti, koje je isporučivala kopajući po svojim vunenim

haljinama i potkošuljama.

Prvo i prvo, na putu nazad do Moiraininih odaja prišao joj je “koštunjavi stari rodan” koji ju je pitao je li ona bila Suki, a onda joj rekao da je Merean provela skoro ceo dan saprincem Brajsom pre nego što se vratila u svoje odaje da prenoći. Tu nema traga ničemu.Ono što je bilo važnije, Sijuan je uspela da pomene Rahijena u opuštenom razgovoru saKalom. Vojnik nije bio sa gospom Ines kada je dečak rođen, ali jeste znao dan, jedan danpošto su Aijeli počeli da se povlače od Tar Valona. Moiraina i Sijuan su razmenilapoglede povodom toga. Jedan dan pošto je Gitara Moroso izrekla svoje Predskazanje o




238

ponovom rođenju Zmaja i pala mrtva od potresa. Zora nad planinom, i rođen tokom desetdana pre tog iznenadnog otopljenja.

“U svakom slučaju”, nastavila je Sijuan, počinjući da pravi zavežljaje od odeće i čarapa,“navela sam Kala da veruje da si me otpustila iz službe, jer sam ti prosula vino na haljinu,i ponudio mi je krevet sa slugama gospe Ines. Misli da bi mogao da mi nađe mesto kodnjegove gospe.” Šmrknula je kao da je to zabavlja, onda uhvatila Moirainin pogled iponovo šmrknula, sada grublje. “Nije to njegov krvavi krevet, Moiraina. A i da jeste, pa,veoma je nežan i ima najlepše smeđe oči koje si ikada videla. Jednom ćeš da postanešspremna da uradiš više nego samo da sanjaš o nekom muškarcu, i nadam se da ću biti tuda to vidim!”

“Ne pričaj gluposti”, reče joj Moiraina. Zadatak pred njima je bio previše važan da traćemisli na muškarce. Bar na način na koji je Sijuam mislila. Merean je provela ceo dan sa

Brajsom? I nije prilazila gospi Ines? Bilo da je jedna od Tamrinih izabranica ili Crnogađaha, to nije imalo smisla, a bilo je i više nego naivno poverovati da Merean nije jednood ta dva. Nešto joj je izmicalo, i to ju je brinulo. Ono što nije znala moglo je da je ubije.Još gore, moglo je da ubije Ponovorođenog Zmaja u kolevci.




239

Poglavlje 26

Kada se predati

Lan je klizio kroz hodnike Aesdaišara sam, koristeći svaki delić veštine koje je stekao uPustoši, pazeći da ne zađe za ćošak dok nije siguran da je prolaz ispred pust. Umotan uko’di, skoro je mogao osetiti kad god je neko ušao u hodnik iza njega, osetiti po četak još jednog prisustva i pobeći iz vidokruga kroz otvorena vrata ili zasveden ulaz pre nego štobi ga, ko god to bio, mogao videti. Mogao je biti i duh.

Anja i Esna su poslušale Edejnina naređenja pre njegovih, kao da su verovale da je toneki deo Malkijerskih običaja. Mogla je da im kaže da jesu. Bulen je ostao odan, verovao je u to, ali je očekivao da svako u Aesdaišaru, ko nosi livreju, kaže Edejni gde da ga nađe.Mislio je da zna gde je sada. Uprkos predhodnim posetama, bez vodiča se izgubio dva

puta od kada je napustio svoje odaje i samo mu je osećaj za pravac pomogao da se nađeponovo. Osećao se budalasto zbog nošenja mača. Čelik je bio beskorisan u ovoj bitci. Aliosećao se go bez njega, a golotinja je bila jedna stvar koju sebi nije mogao da si priuštiprotiv Edejne.

Tračak pokreta ga je naterao da se pribije uza zid iza statue žene obučene u oblake irukama punim cveća. Baš na vreme. Dve žene su izašle iz ukrštajućih hodnika ispred,zastajući u intimnom razgovoru. Isela i Aes Sedai, Merean. Bio je miran kao kamen izakoga se krio. Pokret je bio to što privlači oči.

Nije voleo zabušavanje, ali dok je Edejna odvezivala čvor na njegovom daori, koji ga je

držao zatvorenog dva dana, načinila je jasnim da namerava da objavi njegovu ženidbu saIselom uskoro. Bukama je bio u pravu. Edejna je iskoristila njegov daori kao uzde. Poobičaju, večina njene moći nad njim bi nestala jednom kad Isela bude imala uvojaknjegove kose među svojim uspomenama, ne više išta veće od uspomene iz prošlosti, ipak je bio siguran da će koristiti Iselu umesto sebe. A Isela će sarađivati. Sumnjao je da onaima snage da stane protiv svoje majke otvoreno. Jedina stvar koja se može uraditi kad sisuočen sa protivnikom koga ne možeš pobediti je da bežiš, sem ukoliko tvoja smrt možekoristiti nekom većem cilju, a on je veoma želeo da pobegne. Samo ga je Bukama držaoovde. Bukama i san.




240

Na oštar gest Mereane, Isela je klimnula željno i požurila nazad od kuda su došle.Trenutak ju je Merean gledala kako ide, lica nečitljivog u Aes Sedai spokojnosti. Onda,iznenađujuće, ona je pratila, klizeći niz zelene podne pločice na način koji je činio daIsela izgleda nespretno.

Lan nije gubio vreme pitajući se šta je Merean namerila, ništa više nego što se pitao zašto ju je Moiraina želela motriti. Čovek može poludeti pokušavajući da shvati Aes Sedai. Što je Moiraina morala biti, ili bi je Merean poslala urlajući niz hodnike. Čekajući dovoljnodugo da par ponovo odmakne iz vidokruga, kliznuo je tiho do ćoška i provirio. Obe suotišle, pa je požurio. Aes Sedai ga se danas nisu ticale. Morao je da priča sa Bukamom. Osnovima.

Bežanje bi značilo kraj Edejninim spletkama o venčanju. Ako bi je izbegavao dovoljnodugo, našla bi drugog muža za Iselu. Bežanje bi bilo kraj Edejninim snovima o

povraćanju Malkijera, podrška bi joj izbledela kao magla pod popodnevnim suncem jednom kada ljudi saznaju da je otišao. Bežanje bi bilo kraj mnogim snovima. Čovek koji je nosio bebu vezanu za leđa je, međutim, imao prava na snove. Dužnost je planina, ali jemorala da bude izvršena.

Ispred je ležalo dugo stepenište od širokih kamenih stepenika. Krenuo je na dole iodjednom je počeo da pada. Imao je samo toliko vremena da omlitavi i onda je počeo daodskače od stepenika do stepenika, kotrljajući se strmoglavce, slećući na popločani podna dnu sa treskom koji mu je izbio zadnji vazduh iz pluća. Tačkice su mu treperile ispredočiju. Trudio se da diše, da se uspravi.

Sluge su se stvorile niodkuda, pomažući mu da stane, svi vičući oko njegove sreće da nijepoginuo u takvom padu, pitajući da li želi da vidi jednu od Aes Sedai zbog Lečenja.Mršteći se ošamućeno ka vrhu stepenika mrmljao je odgovore, bilo šta u nadi da će otići.Mislio je da je izubijan koliko je ikad bio u životu, a poslednja stvar koju je želeo da vidiu tom trenutku je bila sestra. Nešto mu je tamo gore trgnulo članke. Nešto ga je udarilomeđu ramena. Postojala je samo jedna stvar koja je to mogla biti, koliko god malo smislato imalo. Znao bi da je iko bio dovoljno blizu da ga fizički dodirne. Aes Sedai je pokušalada ga ubije pomoću Moći.

“Lorde Mandragoran!” Zdepasti čovek u zelenom kaputu garde palate usporio je u hod izamalo se preturio pokušavajući da se pokloni dok je još u pokretu. “Tražili smo vas

svuda, moj lorde!” dahtao je. “Radi se o vašem čoveku, Bukami! Dođite brzo, moj lorde!Možda je još uvek živ!”

Kuneći, Lan je trčao iza gardiste, vičući da se kreće brže, ali previše je kasnio. Previšekasnio za čoveka koji je nosio bebu. Previše kasnio za snove.

Gardisti su ispunjavali uski prolaz koji vodi iz jednog od dvorišta za vežbanje, stisnuli suse da puste Lana. Bukama je ležao licem nadole, krv mu je curila iz usta, neukrašenadrvena drška bodeža uzdizala se iz mračne mrlje na poleđini njegovog kaputa. Njegove




241

oči su izgledale iznenađeno. Klečeći, Lan je zatvorio te oči i promrmljao molitvu zaposlednji zagrljaj majke da poželi Bukami dobrodošlicu kući.

“Ko ga je pronašao?” upitao je, ali je jedva čuo mešavinu glasova o kome, gde i čemu.Nadao se da je Bukama ponovo rođen u svetu gde Zlatni ždral leti na vetru, Sedam kulastoje neslomljene, a Hiljadu jezera svetle kao ogrlica pod suncem. Kako je mogaodopustiti da iko priđe dovoljno blizu da uradi ovo? Bukama je mogao da oseti kada ječelik ogoljen blizu njega. Samo jedna stvar je bila sigurna. Bukama je mrtav jer ga je Lanumešao u spletke Aes Sedai.

Ustajući počeo je ponovo da trči. Ali ne od ičega. Prema nekome. Nije ga bilo briga ko gavidi.

Prigušen udar vrata u predsoblju i uvređeni povici sluškinja podigli su Moirainu iz jastucima obložene naslonjače na kojoj je čekala. Bilo šta sem ovoga. Prihvatajući saidar,krenula je iz čekaonice, ali pre nego što je stigla do vrata ona se otvoriše. Lan je otresaosluškinju u livreji koja se držala za njegove ruke, zalupio im vrata u lice i podupro ihledjima, srećući Moirainin iznenađen pogled. Poplavele modrice šarale su njegovouglasto lice i kretao se kao da je pretučen. Od spolja je dopirala tišina. Šta god da jenameravao bili su sigurni da ona može to da reši.

Glupavo, zatekla se kako opipava nož za pojasom. Pomoću moći mogla ga je umotati kaodete, koliko god da je bio velik, a ipak... On nije zurio. To sigurno nije bila vatra u tim

očima. Želela je da ustukne. Ne vatra, nego mrtva hladnoća. Taj crni plašt pristajao mu jesa svojim okrutnim trnjem i ukočenim, zlatnim cvećem.

“Bukama je mrtav sa nožem u srcu,” rekao je mirno, “a pre manje od sata je nekopokušao da ubije mene pomoću Jedne moći. Isprva sam mislio da je morala da budeMerean, ali poslednji put kad sam je video išla je za Iselom i ukoliko me nije primetila iželela da me uljuljka, nije imala vremena. Malo njih me vidi kad ne želim da budemviđen, a mislim da ona nije. To ostavlja tebe.”

Moiraina je uzdrhtala, a samo delom zbog sigurnosti u njegovom glasu. Trebala je znatida će glupa devojka odmah otići Mereani. “Začudio bi se koliko malo sestra propusti,”

rekla mu je. Pogotovo ako je sestra ispunjena saidarom. “Možda nisam trebala tražiti odBukame da pazi na Merean. Ona je veoma opasna.” Žena je bila iz Crnog ađaha; sada jebila sigurna u to. Sestre su mogle načiniti bolne primere od onih uhvaćenih u zabadanjunosa, ali ih nisu ubijale. Ali, šta učiniti povodom nje? Sigurnost nije bila dokaz, sigurnone dokaz koji bi stajao pred Amirlinim Tronom. A ako je i sama Sierin bila Crna... Tonije bila briga povodom koje je sada mogla učiniti išta. Šta je žena radila trošeći vreme saIselom? “Ako brineš za devojku, predlažem da je nađeš što brže možeš i držiš je dalje odMerean.”




242

Lan se nije slagao. “Sve Aes Sedai su opasne. Isela je dovoljno sigurna za sada; vido sam je na dolasku ovde, žurila je negde sa Brajsom i Dirikom. Zašto je Bukama umro, AesSedai? U šta sam ga uhvatio za tebe?”

Moiraina je uzdigla ruku tražeći tišinu i mali deo nje je bio iznenađen kad je poslušao.Ostatak nje je razmišljao srdito. Merean sa Iselom. Isela sa Brajsom i Dirikom. Merean jepokušala da ubije Lana. Iznenada je videla šemu, savršenu u svakoj liniji; nije imalasmisla, ali nije sumnjala da je stvarna.

“Dirik mi je rekao da si ti najsrećniji čovek na svetu,” rekla je, naginjući se ka Lanu, “aza njegovo dobro, nadam se da je u pravu. Gde bi Brajs otišao za potpunu privatnost?Negde gde ne bi mogao biti viđen ili čuti.” To bi moralo biti mesto gde bi se osećaougodno, ali izolirano.

“Postoji mesto na zapadnoj strani Palate,” reče Lan polako. Onda se njegov govor ubrzao.“Ako postoji opasnost po Brajsa moram dići gardiste.” Već se okretao sa rukom nabravi.

“Ne!” rekla je. još uvek je držala Moć i spremila je tok Vazduha da ga uhvati ako jeneophodno. “Princ Brajs ne bi cenio da njegova garda uleće ako Merean samo priča sanjim.

“Onda nema dovoljno vremena za dizanje gardista, ako bi došli. nemamo nikakav dokazprotiv nje Lane. Sumnje protiv reči Aes Sedai.” Njegova glava se trznula gnevno izarežao je nešto o Aes Sedai što namerno nije čula. Morala bi da ga opameti zbog toga, a

nema dovoljno vremena. “Vodi me tamo, Lane. Neka se Aes Sedai pozabavi sa AesSedai. I požurimo.” Ako bi Merean uopšte pričala, nije očekivala da priča dugo.

Lan je stvarno požurio, duge noge su mu se jedva videle dok je trčao. Sve što je mogla dauradi je sa skupi skute i potrči za njim, ignorišući zurenje i došaptavanje sluga i drugih uhodniku zbog njenog izlaganja nogu, zahvaljujući Svetlosti što je nije previše ostavio.Dopustila je da je Moć ispuni dok je trčala, dok se slatkost i sreća nije graničila sa bolomu svojoj snazi, i pokušala da isplanira šta će da uradi, šta će da uradi, protiv žene znatno jače od nje same, žene koja je bila Aes Sedai stotinu godina pre nego što je i njenaprabaka bila rođena. Želela je da nije toliko uplašena. Želela je da je Sijuan sada sa njom.

Ludačka žurba ih je provela kroz svetlucajuće državne dvorane, preko statuama ukrašenihhodnika, a onda odjednom su se našli na otvorenom, zvukovi Palate su ostali za njima, nakamenom oivičenom putu, dvadeset koraka širokom sa pogledom preko gradskihkrovova daleko dole. Hladni vetar je duvao kao oluja, vučući joj skute. Merean je bilatamo, okružena sjajem saidara, i Brajs i Dirik, stojeći na ivici, uvijajući se bespomoćnoprotiv veza i čepova od Važduha. Isela se mrštila na Princa i njegovog sina, aiznenađujuće, dalje niz stazu stajao je namrgođen Rejn sa rukama prekrštenim nagrudima. Znači, on je Prijatelj Mraka.




243

“...i teško bih ti mogla dovesti lorda Dirika bez njegovog oca,” govorila je Iselarazdražljivo. “Ali sam se potrudila da niko ne zna, ali zašto-?”

Tkujući štit od Duha, Moiraina ga je bacila na Merean sa svakim delićem Moći koji jeimala u sebi, nadajući se, uprkos šansama, da će je odseći od Izvora. Štit je udario iraspao se. Merean je bila suviše jaka, vukući suviše blizu svog kapaciteta.

Znala je da je iznenadila Plavu sestru-Crnu sestru, ali Merean nije ni trepnula. “Bio sidovoljno dobar kad si ubio špijuna, Rejne,” rekla je smireno dok je plela čep od Vazduhada zaustavi Iselina usta i veze koje su držale devojku ukočenu i raširenih očiju. “Postarajse da budeš siguran za mlađeg, ovog puta. Spomenuo si da si bolji mačevalac.”

Sve se činilo da se dešava odjednom. Rejn je jurnuo napred, mršteći se, zvončići unjegovim pletenicama su zvonili. Lan je jedva izvukao svoj mač na vreme da ga sretne. Apre prvog sudara čelika, Merean je udarila Moirainu sa istim tkanjem koje je onaiskoristila, ali jače. U užasu, Moiraina je shvatila da Merean može imati dovoljno snageda je odseče od Izvora, čak iako ona drži koliko god saidara može. Očajnički je zasekla saVazduhom i Vatrom, Merean je zahroptala kad su je raskinuti tokovi udarili. U kratkomzastanku, Moiraina je pokušala da saseče tokove koji su držali Dirika i druge, ali pre negošto je njen tok dodirnuo Mereanin, Merean je, umesto toga, sasekla njen, a ovoga puta,Mereanin pokušaj štita, ju je stvarno dodirnuo pre nego što ga je mogla preseći.Moirainin stomak se vezao u čvor.

“Pojavljuješ se suviše često, Moiraina,” rekla je Merean kao da su samo ćaskale.Izgledala je kao da ništa drugo i ne radi, spokojna i majčinska, nimalo uzbuđena. “Bojim

se da te moram pitati kako i zašto.” Moiraina je jedva uspela da odbije tkanje Vatre kojebi joj sagorelo odeću i, verovatno, veći deo kože, a Merean se smešila, majka zabavljenanestašlukom u koje se uvalila mlada žena. “Ne brini se, dete, Izlečiću te da mi odgovorišna pitanja. A sigurno ćeš odgorarati. Ovde niko neće čuti tvoje vriske.”

Da je Moiraina imala ikakve sumnje da je Merean stvarno Crni ađah, to tkanje Vatre bi jeuverilo. U sledećim trenutcima dobila je još dokaza, tkanja koja su naterala varnice daigraju na njenoj odeći i dizala joj kosu, tkanja koja su je naterala da hvata vazduh kojiviše nije bio tamo, tkanja koja nije prepoznala, ali koja bi je sigurno ostavila slomljenu ikrvareći, da su se spustila oko nje, da nije uspela da ih saseče...

Kada je mogla pokušavala je iznova da iseče tokove koji su držali Dirika i druge, daodseče Merean, čak i da je onesvesti. Znala je da se bori za svoj život, umrla bi ako bidruga žena pobedila, sada ili posle Mereaninog ispitivanja, ali nikada nije razmotrila turupu u Zakletvama koje su je držale. Imala je sopstvena pitanja za tu ženu, a sudbinasveta bi mogla zavisiti o odgovorima. Na nesreću, najviše što je mogla da uradi je da sebrani, i to uvek na ivici. Stomak joj je bio u čvoru i pokušavao da napravi još jedan.Držeći troje ljudi vezano, Merean joj je i dalje bila dorasla, a možda i jača. Kad bi samoLan mogao da joj odvuče pažnju.




244

Brzi pogled pokazao joj je koliko je malo to bilo verovatno. Lan i Rejn su plesali forme,graciozno tekući iz jedne u drugu, njihova sečiva kao vrtlozi, ali ako je postojala i dlakarazlike u njihovim sposobnostima, ležala je kod Rejna. Krv je tekla niz stranu Lanovoglica.

Mračno, Moiraina se oborila, ne štedeći čak ni delić koncentracije koji je potreban da bise ignorisala hladnoća. Drhteći, napala je Merean, odbranila se i ponovo napala,odbranila se i napala. Ako bi uspela da umori drugu ženu, ili...

“Ovo se suviše odužilo, zar ne misliš i ti, dete?” rekla je Merean. Dirik se podigao uvazduh, otimajući se protiv veza koje nije mogao videti, dok je plutao preko ivičnjaka.Brisova se glava izokrenula prateći sina, usta su mu radila oko nevidljivog čepa.

“Ne!” vrisnula je Moiraina. Očajnički, bacila je tokove Vazduha da bi ga dovukla nasigurno. Merean ih je presekla dok je otpuštala svoje. Jadikujući, Dirik je pao i belasvetlost je eksplodirala u Moiraininoj glavi.

Iznemoglo je otvorila oči, dečakov zamirujući vrisak još uvek joj je odjekivao u glavi.Ležala je na leđima na kamenom šetalištu, u glavi joj se vrtelo. Dok joj se to nijerazbistrilo imala je šanse da prihvati saidar, koliko je mačka imala da peva. Ne da je točinilo ikakvu razliku sada. Mogla je da vidi štit koji je Merean stavila na nju, a čak je islabija žena mogla da drži štit jednom kada je postavljen. Pokušala je da ustane, palnazad, i uspela da se pridigne na lakat.

Samo su trenutci protekli. Lan i Rejn su i dalje plesali svoj smrtonosni ples sudara čelika.

Bris je bio ukočen ne samo zbog svojih veza, buljeći u Merean sa tolikim neumoljivimgnevom da se činilo da bi se mogao osloboditi samom snagom svog gneva. Isela jedrhtala, unjkala i jecala i zurila zaprepašteno gde je momak pao. Dirik. Moiraina senaterala da misli na dečakovo ime, bojala se sećanja njegovog nasmejanog entuzijazma.Samo trenutak.

“Mislim da ćeš da se držiš mene nešto duže,” rekla je Merean, okrećući se od nje. Bris sedigao iznad šetališta. Lice zdepastog čoveka se nije uopše promenilo, ne prestajući dazuri sa mržnjom u Merean.

Moiraina se izborila na kolena. Nije mogla da usmerava. Nije joj preostalo išta hrabrosti,

išta snage. Samo odlučnost. Bris je otplutao preko ivičnjaka. Moiraina se zateturala nanoge. Odlučnost. Sa tim pogledom čiste mržnje, izgraviranim na njegovom licu, Bris jepao ne čineći ni zvuka. To je moralo da se završi. Isela se digla u vazduh, previjajući sebesomučno, grlo se mučilo u pokušaju da vrišti uprkos čepu. Moralo je da se završi sada!Spotičući se, Moiraina je zabola svoj bodež u Mereanina leđa do drške, krv je šiknulapreko njenih ruku.

Pale su na popločano kamenje zajedno, svetlost oko Merean je nestajala kako je umirala,štit na Moiraini je nestao. Isela je počela da vrišti, njišući se tamo gde su je Mereanineveze ostavile da padne, na vrhu kamenog ivičnjaka. Terajući se na pokret, Moiraina se




245

iskoprcala preko Mereaninog leša, uhvatila jednu od Iselinih mašućih ruku, baš kad sudevojčine papuče skliznule u vazduh.

Trzaj je povukao Moirainu da se presavije preko ivičnjaka, zureći u devojku koja sedržala u njenom stisku, klizavom od krvi, iznad pada koji se činio da ide beskonačno. Svešto je Moiraina mogla da uradi je da ih drži tamo gde jesu, cvokoćući. Ako bi pokušala daizvuče devojku, obe bi pale dole. Iselino lice bilo je iskrivljeno, usta su joj formiralakrug. Ruka joj je skliznula u Moiraininom stisku. Terajući se da se smiri, Moiraina jeposegnula za Izvorom i nije uspela. Zurenje dole u te daleke krovove nije pomoglo njenojvrtoglavici. Ponovo je pokušala, ali to je bilo kao pokušaj da se zahvati voda sa raširenimprstima. Spasiće jedno od troje, pa makar najbeskorisnije od njih. Boreći se sanesvesticom, upinjala se za saidarom. Iselina ruka joj je iskliznula iz krvavih prstiju. Svešto je Moiraina mogla da uradi je da je gleda kako pada uz dug, nestajući vrisak, ruke jošuvek ispružene, kao da veruje da bi je neko još mogao spasiti.

Ruka je povukla Moirainu od ivičnjaka.

“Nikad ne gledaj smrt koju ne moraš,” rekao je Lan postavljajući je na noge. Desna rukamu je visila sa strane, duga posekotina otvorila mu je krvlju umrljan rukav i meso ispod,a imao je i druge povrede pored rane na skalpu koja je i dalje curela crveno prekonjegovog lica. Rejn je ležao na leđima deset koraka odatle, zureći u nebo u slepomiznenađenju. “Mračan dan,” promrmljao je Lan. “Najmračniji koji sam ikada video.”

“Trenutak,” rekla mu je, glasa nesigurna. “Još uvek sam suviše ošamućena da bih hodalapredaleko.” Kolena su joj klecala dok je išla ka Mereaninom telu. Neće biti odgovora.

Crni ađah će ostati skriven. Saginjujući se izvukla je bodež iz njenih leđa i očistila oizdajničine skute.

“Ti si hladna, Aes Sedai,” rekao je Lan ravno.

“Hladna koliko moram biti,” rekla mu je. Dirikov vrisak joj je odjekivao u ušima. Iselinolice koje se smanjivalo pod njom. Kao i u njenom testu za šal sva njena smirenost je bilasamo maska, ali je se držala čvrsto. Ako bi pustila na trenutak bila bi na kolenimaplačući. Urlajući od tuge. “Izgleda da je Rejn pogrešio i bio Prijatelj Mraka. Bio si boljiod njega.”

Lan je odmahnuo blago glavom. “On je bio bolji. Ali je mislio da sam gotov sa samo jednom rukom. Nikad nije razumeo. Predaješ se tek kad si mrtav.”

Moiraina je klimnula. Predaja tek posle smrti. Da.

Prošlo je neko vreme pre nego što joj je glava bila dovoljno bistra da može ponovo daprihvati Izvor i morala je podneti Lanovu brigu da obaveste šatajan o Brisovoj i Dirikovojsmrti pre nego što stigne glas da su im tela nađena na krovovima. Razumljivo, činio semanje gorljiv da obavesti gospu Edejnu o smrti njene kćeri. Moiraina je takođe bila






247

Епилог

Следећа зора је затекла Аесдаишар у жалости, са посвуда извијеним белим заставама, док су слуге носили дуге беле траке везане за руке. Гласине у граду су већ причале о знацима који предсказују смрт, о кометама и ватрама на небу.

Народ је умео да уклопи оно што би видели у оно што познају или у оно у што желе да верују. Нестанак простог војника, па чак и једне Аес Седаи, није био примећен поред дубоке жалости која је натерала чак и јаке људе да плачу дуж ходника.

Враћајући се пошто је уништила Мереанине ствари—после што их је узалудно претражила у потрази за траговима о другим Црним сестрама—Моираина се склонила са пута Eдејн Арели, која је клизила низ ходник у белој хаљини грубо кратко ошишане косе. Причало се да она намерава да се повуче из света. Мораина је мислима да се она већ повукла. Њене избечене очи су изгледале измучено и старо. На неки начин, сличиле су очима њене кћерке, пуне очаја и знања да ће смрт уследедити ускоро.

Када је ушла у своје одаје, Сијуан поскочи са столице у дневној соби. Као да су недеље протекле откада је Моираина последњи пут видела. “Изгледаш као да си посегнула за мамцем и пронашла очњак- рибу''. Сијуан прогунђа. “Па, није изненађујуће. Увек сам мрзела да жалим за људима које сам познавала. У сваком случају, можемо да одемо кад год хоћеш. Рахијен се родио на фарми скоро две миље од Змајеве планине. Мереан му није прилазила, бар до јутрос. Мислим да га неће повредити због сумње чак и ако је стварно Црна.”

Није он. Некако, Моираина је скоро то и очекивала. “Мереан неће више никада икога повредити, Сијуан. Концентриши тај твој ум ради мене на једну загонетку.”Сместивши се у столицу, она отпоче од краја, и ужурбано исприча иако је Сијуан запрепашћено слушала и тражила да прича детаљније. Осећала се као да је најзад поново жива. Било је олакшавајуће када је најзад стигла до узрока који је навео на овај сукоб. “Желела је Дирика да убије пре свега, Сијуан. Њега је убила првог. А покушала је да убије и Лана.”

“То је сулудо”, Сијуан се успротиви. “Шта повезује осмогодишњака и хладнокрвну лав- рибу као што је Лан?”




248

“Срећа. Дирик је преживео пад који је требало да га убије, а сви говоре да је Лан најсрећнији живи човек иначе би га Пустош давно убила. То чини образац, али образац мени изгледа сулудо. Можда је чак и твој ковач дио свега. Као и Џозеф Наџима, још у Канлууму, што се мене тиче. И он је био срећан, такође. Реши ми то ако можеш. Мислим да је то важно, али не могу да схватим како.”

Сијуан је корачала тамо-амо преко собе, шутирајући своју сукњу трљајући браду,мрмљајући нешто о “срећковићима” и о “ковачу који се брзо уздигао” и осталим стварима које Моираина није могла разумети. Одједном она се укопа и рече, “Она се никад није ни приближила Рахијену, Моираина. Црни ађах зна да се Змај поново родио, али не знају крваво кад! Можда је Тамра успела да то задржи за себе, или су можда били прегруби, те је она умрла пре него што су то извукли из ње. То мора бити то!” Њена срећа се претопи у ужас. “Светлости! Оне убијају било ког мушкарца или дечака који можда може да усмерава! Светлост ме сагорела, хиљаде

могу да умру, Моираина. Десетине хиљада.”

То је имало смисла и било је ужасно. Мушкарци који могу да усмеравају ретко када су знали шта раде, бар у почетку. У почетку једноставно су се чинили срећним.Догађаји су им бивали наклоњени, и често би се уздигли и постали познати неочекиваном брзином. Сијуан је била у праву. Црни ађах је отпочео покољ.

“Али оне не знају да трагају за бебом”, Моираина рече. Чврсто колико је морала бити.

“Новорођенче неће показати никакве знаке. Имамо више времена но што смо

мислиле. Ипак не довољно да би смо постале неопрезне. Било која сестра може бити припадница Црног ађаха. Ја мислим да је Кедсуан једна од њих. Оне знају да га и друге траже. Ако једна од Тамриних трагача пронађе дечака и пронађу је са њим, или одлуче да испитају једну од њих уместо да је убију првом приликом . . . ”Сијуан је бленула у њу. “Ми и даље имамо задатак”, Моираина јој рече.

“Знам”, рече Сијуан полако. “Само никада нисам помислила . . . Па када има посла,онда вучеш мреже или чистиш рибу.” Додуше, томе је недостајала уобичајена жестина. “Можемо бити на пола пута до Арафаела пре подне.”

“Ти се враћаш у Кулу”, Моираина рече. Заједно неће моћи да траже нимало брже

но што једна може, а ако треба да буду одвојене, које боље место за Сијуан до да ради за Кеталиу Деларме, и тако да има приступ свим извештајима очију и ушију Плавог ађаха? Док би Моираина тражила дечака, Сијуан би могла да сазна шта се дешава у свакој земљи и знајући шта да тражи моћи ће да запази било какав знак Црног ађаха или Поноворођеног Змаја. Сијуан је стварно умела да увиди разум када би јој на то указали, иако је овог пута за то био потребан труд, а када се најзад сложила, то је урадила мрзовољно.

“Кеталиа ће ме самном да зачепи корито зато што сам побегла без њене дозволе”,промрмља.




249

“Спалит ће ме! Обесит ће ме да се сушим у Кули! Бићу срећна ако ме не ишиба!Моираина, политика је довољно лоша да те натера да ознојиш канте зноја у сред зиме! Ја је мрзим!” Али она је већ претраживала ковчеге у потрази за стварима које ће понети са собом назад у Тар Валон. “Претпостављам да си упозорила оног типа,Лана. Ја бих рекла то заслужује, много ће му то користити. Чујем да је изјахао пре сат времена, и запутио се у Пустош, а ако га она не убија—Где си кренула?”

“Имам нека недовршена посла са тим човеком”, Моираина рече преко рамена. Она је донела једну одлуку још првог дана када га је упознала и тада се намерила да је испоштује ако испадне да он није Пријатељ Мрака,.

У штали где је Стрела чувана, бацањем сребрних марки као да су пенији, успела је да јој Стрела буде припремљена још док су новчићи били у ваздуху, и она се баци у седло не марећи што јој се сукња задигла и открила јој ноге до изнад кољена.

Мамузнувши кобилу она у галопу напусти Аесдаишар у правцу севера, терајући народ да јој се склања са пута скачући, чак прескочивши једна кола која су јој се нашла на путу а чији возач их није довољно брзо склонио са пута. За собом је оставила буру повика и претећих песница.

На путу северно од града заустављала је возаче који се се кретали у супротном смеру да их приупита да нису видели једног Малкиера на дорату, и било јој је поприлично лакше први пут када је добила “да” као одговор. Он се могао запутити у безброј праваца пошто је прешао шанац. А још је имао и сат предности . . . Стићи ће га макар га морала слиједити у Пустош!

“Малкиеранац?” Мршави трговац је изгледао збуњено. “Па, моји стражари ми рекоше да има један тамо. Опасни су то људи ти Малкиери.” Извивши се на свом седишту он показа ка једном травнатом брду на стотину корака од пута. Два коња су се видела на врху, од којих је један био теглећи, а прамен дима се извијао на поветарцу.

Лан једва да подиже поглед кад она сјаха. Клечећи крај остатака мале ватре, он је чачкао пепео дугом гранчицом. Чудно, у ваздуху се осећао се мирис спаљене косе.“Понадао сам се да си завршила са мном”, он рече.

“Не у потпуности”, она му рече. “Спаљујеш своју будућност? Мислим да ће многи бити ожалошћени твојом смрћу у Пустоши.”

“Спаљујем своју прошлост”, рече устаући. “Спаљујем сећања. Нацију. Златни ждрал више никада неће летети.” Почео је да шутира земљу на пепео, а онда се поколеба и сагну се да сакупи мало влажне земље у шаку и формално је посу по пепелу. “Нико неће жалити за мном када умрем јер сви они који би ме жалили су већ мртви. Поред тога, сви људи умиру.”




250

“Само будале желе да умру пре времена. Желим да будеш мој Заштитник, Лане Мандрагоране.”

Он је пажљиво погледа не трепћући, а онда одмахну главом. “Требао сам претпоставити да је то у питању. Ја имам рат да водим, Аес Седаи, и немам жељу да ти помажем у ткању мрежа Беле куле. Нађи неког другог.”

“Ја се борим у истом рату као и ти, борим се против Сенке. Мереан је била Црни ађах.” Она исприча све, почевши од Гитариног Предсказања у присуству Амирлин трон и две Прихваћене, преко онога што је Сијуан прокљувила и смрти Тамриних трагача, све до последње речи. Да је други човек у питању већину би оставила неизреченом, али било је веома мало тајни између Заштитиника и Аес Седаи.“Рекао си да си спалио прошлост. Остави прошлости пепео. Ово је исти рат, Лане.Ово је до сада најважнија битка у том рату. И у овој битци можеш да победиш.”

Дуго је само стојао загледан ка северу, у правцу Пустоши. Није знала шта би урадила ако би је одбио. Рекла му је више но што би смела рећи икоме сем свом Заштитинику.

Одједном он се окрете, исука мач и на тренутак је изгледало као да намерава да је нападне. Уместо тога он паде на кољена, и положи сечиво преко шака. “Мајчиним именом се заклињем да ћу исукати када ти кажеш ‘исучи’ и вратити мач у корице када ти кажеш ‘врати’. Мајчиним именом се заклињем да ћу доћи када ти кажеш ‘дођи’ и поћи када ти кажеш ‘иди’.” Пољубио је сечиво и погледао је у ишчекивању. Чак и на кољенима чинио је да било који краљ на трону изгледа благо

у поређењу са њим.

Мораће да га научи понизности ради њега самог. И ради бара. “Има још нешто”,она рече полажући шаке на његову главу.

Ово ткање Духа је било једно од најкомпликованијих познатих ткања за које су Аес Седаи знале. Оно је било ткано око њега, сместило се у њега и онда нестало.Одједном она је била свесна њега, на начин на који су то Аес Седаи биле својих Заштитника. Његове емоције су биле мало клупко у њеној глави, и састојале су се само од као челик јаке одлучности која је била оштра као сечиво. Сазнала је за умртвљени бол старих повреда, које је потискивао и игнорисао. Биће у могућности

да повуче на његову снагу ако буде потребно, и да га нађе ма колико далеко био.Били су везани.

Он глатко устаде, враћајући свој мач у корице док је проучавао. “Људи који нису били тамо називају је Битком код Сјајних зидова”, он рече нагло. “Учесници је називају Крвавим Снегом. Ничим више. Они знају да је то била битка. У зору првог дана, повео сам скоро пет хиљада људи. Кандораца, Саладејаца, Доманаца. До вечери трећег дана, пола њих су били рањени или мртви. Да сам начинио другачије одлуке, неки од тих мртвих би били живи. А други би били мртви уместо њих. У




251

рату, само се помолиш за своје мртве и узјашеш, зато што увек постоји нова битка иза хоризонта. Помоли се за мртве, Мораина Седаи, и узјаши.”

Запрепашћена само што се није избечила. Заборавила је да веза ради у оба смера.Он је знао и за њена осећања такође, и изгледа да их је могао лакше разликовати но она његова. Тренутак катније она климну, иако није знала колико би молитви било потребно да умири свој ум.

Одајући јој Стрелине узде, он рече, “Где сад јашемо?”

“Назад у Чачин”, она признаде. “А онда Арафел, и . . .” Тако мало имена од оних које је било лако наћи је преостало. “Свет, ако треба. Ми ћемо победити у овој битци или свет умире.”

Једно крај другога они одјахаше до пута и заокренуше на југ. Иза њих небо је почело да тутњи и да тамни, још једна касна олуја се спуштала из Пустоши.




Захвалница

Documents

26697944-Robert-Džordan-Novo-proleće