1 .

.

2 .

.

3 .

ЛИЦА

ХАРПАГОН, отац Клеантов и Елизин, заљубљен у Маријану КЛЕАНТ, син Харпагонов, заљубљен у Маријану ЕЛИЗА, ћерка Харпагонова, заљубљена у Валера ВАЛЕР, син Анселмов, заљубљен у Елизу МАРИЈАНА, заљубљена у Клеанта АНСЕЛМ, отац Валеров и Маријанин ФРОСИНА, сплеткашица ГАЗДА СИМОН, посредник ЖАК, кувар и кочијаш Харпагонов ЛА ФЛЕШ, слуга Клеантов КЛОДА, служавка Харпагонова БРЕНДАВОАН, лакеј Харпагонов ЛА МЕРЛИШ, лакеј Харпагонов Комесар и његов писар Дгшава ог р Оанжер.

4 .

ПРВИ ЧИН

ОПИЗНП I

ВАЛЕР, ЕЛИЗА ВАЛЕР: Шта то значи, љупка Елиза, да постајете тужни после тако љубазних уверавања у своју верност? Видим вас авај! да уздишете, док сам ја препун среће! Да ли, реците ми, жалите по сте ме учинили срећним, и да ли се кајете због те обавезе на коју вас је можда нагнала моја жарка љубав? ЕЛИЗА: Не, Валере, не могу да се кајем због свега што чиним за вас. Осећам да ме на то гони исувише слатка сила, и чак немам снаге да пожелим да не буде тако. Али право да вам кажем, бринем се како ће се то свршити; и јако се бојим да вас не волим више него што би требало. ВАЛЕР: Па чега имате да се бојите, Елиза, за све добро што сте ми учинили? ЕЛИЗА: О! стотине ствари уједно: очевог гнева, прекора породице, стварања света; али више од свега, Валере, бојим се промене у вашем срцу и оне злочиначке хладноће којом ваш пол одговара често на исувише жарке доказе невине љубави. ВАЛЕР: Ах! не чините ми неправду да о мени судите према другима. Сумњајте, Елиза, у све што се тиче мене, само не у то да ћу се огрешити о своју дужност према вама: ја вас зато исувише волим, и љубав моја према вама трајаће до краја мога живота. ЕЛИЗА: Ах! Валере, сваки то исто говори. Сви мушкарци су на речжма слични; и само делима показују да су различити. ВАЛЕР: Пошто само дела откривају какви смо ми, причекајте

5 .

бар да по њима судите о мом срцу, а у свом мучном наслућивању не тражите у мени неке кривице. Не мучите ме, молим вас, увредљивим сумњичењем, и дајте ми времена да вас, хиљадама доказа, уверим у искреност своје љубави. ЕЛИЗА: Ах! како лако допуштамо да нас убеде они које волимо! Да, Валере, ја сматрам да ваше срце није кадро да ме превари. Верујем да ме волите правом љубављу и да ћете ми бити верни; ја више нећу нимало да сумњам и остаћу тужна само због страха од света и његових потвора. ВАЛЕР: Али зашто та бојазан? ЕЛИЗА: Ничег се не бих бојала кад би вас цео свет гледао очима којима вас ја гледам, и у вама налазим оправдања за све што за вас чиним. Моје срце, као заштиту, има сву вашу врлину, коју још повећава захвалност што вам пред богом дугујем. Стално замишљам ону страшну опасност када смо се први пут видели; ону дивну племенитост с којом сте изложили опасности свој живот да бисте ме спасли из гнева таласа; ону бригу пуну нежности коју ми указасте кад сте ме извадили из воде, и непрекидну усрдност те жарке љубави коју ни време ни тешкоће нису обесхрабриле, и због које, занемаривши и родитеље и домовину, остајете у овом нашем месту, ту због мене скривате свој друштвени положај и поред свег свог богатства служите код мог оца само да бисте ме виђали. Све то бесумње на мене толико много утиче; и то је довољно да ме у мојим очима оправда за обавезе које сам примила; али то можда није довољно да ме оправда код других, и нисам сигурна да ће људи моћи разумети моја осећања. ВАЛЕР: Од свега што сте рекли, ја једино својом љубављу хоћу нешто да заслужим код вас; а што се тиче вашег страха, баш се ваш отац исувише стара да вас оправда пред целим светом; а прекомерни његов тврдичлук и строго његово поступање према рођеној деци могли би одобрити и још чудније ствари.

6 .

Опростите ми, љупка Елиза, што о том овако говорим пред вама. Ви знате да се о томе не може рећи ништа добро. Али најзад, ако, као што се надам, узмогнем да нађем своје родитеље, нећемо имати много муке да га придобијемо. Нестрпљиво очекујем вести о њима, и ако их ускоро не добијем, ићи ћу сам да их потражим. ЕЛИЗА: Ах! Валере, не идите одавде, молим вас; и мислите само на то да се што више свидите моме оцу. ВАЛЕР: Ви видите како се ја сналазим, и како сам морао да употребим лукава улагивања да бих се увукао у службу код њега; како сам правио пријатно лице и претварао се да га волим да бих му се свидео, и какве све улоге играм пред њим свакога дана да бих задобио његову љубав. У томе дивно напредујем; и увиђам да нема бољег начина да се људи придобију, него' китити се оним што се њима свиђа, одобравати њихова начела, ласкати њиховим манама и одушевљавати се оним што чине. Не треба се плашити да ћемо претерати у љубазностима, ма како да их очигледно варамо, и најлукавије лако преваримо ласкањем; примају они и дрскости и лудости само кад се зачине похвалом. Искреност прилично трпи у овом мом занату; али кад су нам потребни људи, ваља им се прилагодити; и пошто се на други начин не могу придобити, онда не греше они који ласкају, већ они који хоће да им се ласка. ЕЛИЗА: Али зашто се не потрудите да задобијете и подршку мога брата, ако би неким случајем служавци пало на ум да изда нашу тајну? ВАЛЕР: Немогућно је угодити и једном и другом; очева нарав и синовљева нарав тако се не слажу, да је тешко стећи поверење обојице заједно. Али ви, са своје стране, утичите на свога брата, послужите се пријатељством које вас везује да га задобијете за нашу ствар. Ето долази; ја идем. Искористите прилику да

7 .

разговарате са њим, и поверите му нашу ствар само онолико колико сматрате да је згодно. ЕЛИЗА: Не знам да ли ћу имати снаге да му поверим ову тајну.

ОПИЗНП II

КЛЕАНТ, ЕЛИЗА КЛЕАНТ: Срећан сам, сестро, што сам вас нашао саму; и горим од жеље да вам говорим, да вам поверим једну тајну. ЕЛИЗА: Спремна сам да вас слушам, брате. Шта имате да ми кажете? КЛЕАНТ: Много ствари, сестро, скривених у једној речи: волим. ЕЛИЗА: Волите? КЛЕАНТ: Да, ја волим. Али пре но што бих кренуо даље, ја знам добро да зависим од оца, да сам, као његов син, потчињен његовој вољи; да не треба да правимо обавезе без пристанка родитеља; да их је бог начинио господарима наших жеља и да нам је прописано да одлучујемо само под њиховим руководством; да зато што не могу да се занесу никаквом лудом страшћу они не могу тако лако као ми да се преваре, и моту много боље да виде шта нам приличи; да пре треба поверити сз искуству њихове мудрости него ли заслепљености наше страсти; и да нас занос младости најчешће вуче у провалију. Ја вам, сестро, све то кажем зато да се не бисте ви мучили да ми то кажете; јер, најзад, моја љубав неће ништа да чује, и ја вас молим да ми не правите никакве приговоре. ЕЛИЗА: Да ли сте се, брате, верили са том коју волите? КЛЕАНТ: Не, али сам се на то одлучио; и још једном вас

8 .

преклињем да не износите разлоге којима бисте ме од тота одвратили. ЕЛИЗА: Зар сам ја, брате, неко тако настрано биће? КЛЕАНТ: Не, сестро; али ви не волите: ви не познајете слатко насиље које нежна љубав ствара у нашем срцу; стрепим од ваше мудрости. ЕЛИЗА: Авај, брате, не говоримо о мојој мудрости. Нема тога у свету који се није макар једанпут у животу о њу огрешио; и ако вам ја своје срце отворим, можда ћу у вашим очима бити мање мудра од вас. КЛЕАНТ: Ах, када би бог дао да и ваша душа, као моја... ЕЛИЗА: Најпре да свршимо вашу ствар, и реците ми која је та што је волите. КЛЕАНТ: Једна млада особа која се одскора доселила у наш крај и која као да је створена да улије љубав сваком ко је види. Природа, сестро, није саздала ништа дивније; и падох у занос од тренутка кад сам је видео. Зове се Маријана, и живи под надзором добре, старе мајке, која је скоро увек болесна, и према којој ова љупка девојка гаји осећања каква се не дају ни замислити. Двори је, жали, и теши са нежношћу која би вам душу ганула. Све што она ради, ради на најљупкији на свету начин, из сваког њеног поступка зраче хиљаде дражи: благост пуна чари, умиљата доброта, честитост достојна обожавања... Ах! сестро, желео бих да сте је видели. ЕЛИЗА: Видим ја њу доста, драги брате, из тога што сте ми о њој казали; довољно је што ви њу волите, па да схватим каква је. КЛЕАНТ: Дознао сам кришом да не живе лако, и да поред све

9 .

скромности једва излазе на крај с оним што имају. Замислите, сестро, каква би то радост била помоћи вољеном бићу; обазриво додати неку малу потпору скромним потребама једне честите породице; и појмите како ми је жао што осећам да, због очева тврдичлука, ја не могу да искусим ту радост, ни да тој лепотици дам икакав доказ о својој љубави. ЕЛИЗА: Да, брате, појмим како мора да вам је тешко. КЛЕАНТ: Ах, сестро, теже но што се може веровати. Јер, најзад има ли чега свирепијег од те строге штедње на коју смо присиљени, од те оскудице у којој животаримо? И чему нам то богатство ако га добијемо кад више не будемо били млади да у њему уживамо, и кад данас и за само одржање треба да се задужујем на све стране, и с вама заједно морам сваког дана да тражим потпоре код трговаца само да бисмо се могли пристојно одевати? Напослетку, хтео бих с вама да говорим не бисте ли ми помогли да испитамо мог оца шта он мисли о мојим осећањима; па ако видим да је противан, одлучио сам да идем некуд, са том љупком особом, да се предамо судбини какву нам Вишњи буде доделио. На све стране ћу тражити новаца да извршим ту намеру; и ако је, сестро, ваша ствар слична мојој, и ако се наш отац успротиви нашим жељама, ми ћемо га обоје напустити и ослободићемо се те тираније у којој нас тако дуго држи његово неподношљиво тврдичење. ЕЛИЗА: Заиста нам он сваког дана све више даје повода да оплакујемо мајчину смрт, и да... КЛЕАНТ: Чујем му глас. Склонимо се мало да довршимо нашу исповест; па ћемо затим удружити наше снаге да бисмо ударили на његову окорелу нарав.

10 .

ОПИЗНП III

ХАРПАГОН, ЛА ФЛЕШ ХАРПАГОН: Напоље одавде сместа и без речи. Торњај ми се испред очију, хуљо, варалице, лупежу! ЛА ФЛЕШ (За огбг) Ништа горе нисам видео од овог проклетог старца, и мислим, божемепрости, да је сам ђаво у њему. ХАРПАГОН: Нешто гунђаш? ЛА ФЛЕШ: Зашто ме терате? ХАРПАГОН: Зар теби, обешењаче, да се правдам; одлази што пре, док те нисам смождио. ЛА ФЛЕШ: Шта сам вам учинио? ХАРПАГОН: Учинио си ми то да ја хоћу да ти одеш. ЛА ФЛЕШ: Мој господару, ваш син, наредио ми је да га чекам. ХАРПАГОН: Одлази да га чекаш на улици, и немој у мојој кући да се укипиш као колац, да би свуда нос забадао, и свуда нешто ћарио. Нећу непрестано да имам шпијуна у својим пословима, нећу издајника, чије ми проклете очи не дају мира, прождиру све што имам, и меркају на све стране има ли нешто да се украде. ЛА ФЛЕШ: Ко ће, дођавола, вас да покраде? Зар сте ви човек који се може покрасти, кад сваку ствар закључавате и стражарите дан и ноћ? ХАРПАГОН: Затвараћу све што ми се свиди, и стражарићу по својој вољи. Зар то нису уходе који мотре шта се ради? (Олиазл

11 .

еа огбг) Бојим се да није нешто посумњао о моме новцу (Гиаокл) Море, да нећеш ти да раструбиш како ја имам скривена новца? ЛА ФЛЕШ: Ви имате скривена новца? ХАРПАГОН: Не, угурсузе, не велим ја то! (За огбг) Побеснећу. (Гиаокл) Питам да ли би ти из пакости раструбио како ја имам новаца? ЛА ФЛЕШ: Е, шта се то нас тиче имате ли ви или немате новаца, кад је то за нас све једно исто. ХАРПАГОН: Ти још мудрујеш! Даћу ти ја преко ушију за твоје мудровање. (Дждг нрзр да га лшайанж) Још једном, одлази. ЛА ФЛЕШ: Па лепо, идем. ХАРПАГОН: Стој. Да ми ниси нешто однео? ЛА ФЛЕШ: Шта бих вам однео? ХАРПАГОН: Хајд' овамо да видим. Покажи руке. ЛА ФЛЕШ: Ево их. ХАРПАГОН: Друге. ЛА ФЛЕШ: Друге? ХАРПАГОН: Јест. ЛА ФЛЕШ: Ево их. ХАРПАГОН: (Олзаеръг югмлвг ка Ка Уигшлвжй чазшжнайа) Ниси ли ту шта стрпао?

12 .

ЛА ФЛЕШ: Тражите сами. ХАРПАГОН: (Ожма йр длиг чазшжнг) Ове велике чакшире душу су дале да се сакрију покрадене ствари; и било би ми мило да неког због тога обесе. ЛА ФЛЕШ (За огбг) Ах, ала овакав један човек заслужује да му се деси то чега се боји! и како бих га са задовољством покрао. ХАРПАГОН: Ехе! ЛА ФЛЕШ: Шта? ХАРПАГОН: Шта ти то причаш о крађи? ЛА ФЛЕШ: Кажем да свуда добро претурате да видите јесам ли вас покрао. ХАРПАГОН: То и хоћу. (Претура по Ла Флешовим џеповима) ЛА ФЛЕШ (За огбг) Дабогда куга поморила тврдичлук и тврдице! ХАРПАГОН: Како? Шта кажеш? ЛА ФЛЕШ: Шта кажем? ХАРПАГОН: Јест: шта то кажеш о тврдичлуку и тврдицама? ЛА ФЛЕШ: Кажем да куга помори тврдичлук и тврдице. ХАРПАГОН: О коме ти то говориш? ЛА ФЛЕШ: О тврдицама.

13 .

ХАРПАГОН: А који су то, те тврдице? ЛА ФЛЕШ: Гагрице и џимрије. ХАРПАГОН: Али на кога ти то мислиш? ЛА ФЛЕШ: А шта је вас за то брига. ХАРПАГОН: Брига ме зато што треба да ме је брига. ЛА ФЛЕШ: Је л' ви мислите да ја то о вама говорим? ХАРПАГОН: Мислим што мислим, али ја хоћу да ми ти кажеш коме говориш кад то кажеш. ЛА ФЛЕШ: Кажем... кажем својој капи. ХАРПАГОН: А ја бих могао да звизнем по твојој глави. ЛА ФЛЕШ: Је л' ми браните да проклињем тврдице? ХАРПАГОН: Не; али ћу ти забранити да брбљаш којешта и да будеш безобразан. Умукни. ЛА ФЛЕШ: Ја не именујем никога. ХАРПАГОН: Издеветаћу те, ако проговориш. ЛА ФЛЕШ: Ког сврби нек се чеше. ХАРПАГОН: Хоћеш ли умукнути? ЛА ФЛЕШ: Хоћу, кад морам. ХАРПАГОН: Аха!

14 .

ЛА ФЛЕШ: (млзаерърэж югм ка овлй замрпр) Гледајте, ево још један џеп: јесте ли задовољни? ХАРПАГОН: Де, де, врати ми, да те не претресем. ЛА ФЛЕШ: Шта? ХАРПАГОН: То што си узео. ЛА ФЛЕШ: Ја вам нисам ништа узео. ХАРПАГОН: Сигурно? ЛА ФЛЕШ: Сигурно. ХАРПАГОН: Збогом; вуци се дођавола! ЛА ФЛЕШ: (За огбг) Врло лепо сам отпуштен. ХАРПАГОН: Нека ти се бар савест мучи због те крађе. Тај обешењак слуга ми јако смета, и није ми мило да видим то ћопаво псето.

ОПИЗНП IV

ЕЛИЗА, КЛЕАНТ, ХАРПАГОН

ХАРПАГОН: Заиста, није то мала брига чувати у кући велику

суму новаца; и срећан је који је сав свој новац добро сместио и

задржао само колико му треба за трошак. Није то лако у

читавој једној кући наћи поуздано скровиште; јер гвоздене

касе су ми сумњиве, и никад им се нећу поверити: чини ми се

да су оне баш прави мамац за лопове, и прва ствар на коју ће

напасти. Ипак, не знам да ли сам добро урадио што сам у башти

15 .

закопао десет хиљада талира које су ми јуче вратили. Десет

хиљада златних талира у кући, сума је прилично... (Т плй

пнгкрпзр млъавырър ог бнап ж огопна наеглванаърэж пжхл) О Боже!

биће да сам се сам одао: страст ме ваљда занела, и чини ми се

да сам говорио гласно мудрујући сам. Шта је?

КЛЕАНТ: Ништа, оче.

ХАРПАГОН: Јесте ли одавно овде?

ЕЛИЗА: Тек што смо стигли.

ХАРПАГОН: Ви сте чули...

КЛЕАНТ: Шта оче?

ХАРПАГОН: Де, де...

ЕЛИЗА: Шта?

ХАРПАГОН: То што сад рекох.

КЛЕАНТ: Не.

ХАРПАГОН: Јесте, јесте.

ЕЛИЗА: Опростите ми.

ХАРПАГОН: Видим добро да сте чули неке речи. Ја сам

разговарао са самим собом како је данас тешко наћи новаца, и

казао да је срећан који може да код себе има десет хиљада

талира.

16 .

КЛЕАНТ: Оклевали смо да вам приђемо, бојећи се да вам не

сметамо у размишљању.

ХАРПАГОН: Волим да вам то кажем да не бисте погрешно

схватили и помислили да ја кажем како то ја имам десет

хиљада талира.

КЛЕАНТ: Ми се не мешамо у ваше послове.

ХАРПАГОН: Камо лепе среће да их имам, десет хиљада талира!

КЛЕАНТ: Ја не верујем...

ХАРПАГОН: То би било добро за мене.

ЕЛИЗА: То су ствари...

ХАРПАГОН: Баш би ми добродошли.

КЛЕАНТ: Ја мислим да...

ХАРПАГОН: То би ме лепо помогло.

ЕЛИЗА: Ви сте...

ХАРПАГОН: И не бих се жалио, као што се жалим, на зла

времена.

КЛЕАНТ: Забога, оче, ви немате разлога да се жалите, и познато

је да ви имате доста новаца.

17 .

ХАРПАГОН: Како? Ја имам доста новаца! Они који то кажу

слагали су. Нема веће лажи од те; то неваљалци проносе такве

вести.

ЕЛИЗА: Немојте се љутити.

ХАРПАГОН: Нечувено да ме рођена деца издају и постају моји

непријатељи.

КЛЕАНТ: Зар ваши непријатељи што кажемо да имате доста

новаца!

ХАРПАГОН: Да; такви разговори и трошкови које правите

намамиће једног дана неког да ме закоље мислећи да сам сав

постављен дукатима.

КЛЕАНТ: Какав то велики трошак ја правим?

ХАРПАГОН: Какав? А шта има саблажњивије од раскошна одела

у ком се шетате по вароши? Јуче сам корио вашу сестру; али сад

је још горе. Па то заслужује казну с неба; и од тога што је на

вама од главе до пете могла би се истерати једна добра рента.

Двадесет пута, сине, рекао сам вам да ми се не свиђа ништа шта

радите: преко сваке мере хоћете да сте као маркиз; а да се тако

одевате, мора да ме поткрадате.

КЛЕАНТ: Е, како да вас покрадем?

ХАРПАГОН: Шта ја знам? Па одакле узимате да направите

одело што га носите?

18 .

КЛЕАНТ: Ја, оче? Ја се коцкам; и како сам срећан у картама, сав

новац што добијем дам за одело.

ХАРПАГОН: То није нимало добро. Ако сте срећни у картама,

треба то да искористите, па да са поштеним интересом

уложите новац који добијате да вам се нађе једног дана. Хтео

бих да знам, без обзира на све друго, чему вам служе све те

траке којима сте се накинђурили од главе до пете, и као да је

доста пола туцета копчи да причврсте једне чакшире? Зашто

траћите новац на власуље, када човек може да носи сопствену

косу, која не кошта ништа. Кладио бих се да на власуље и траке

оде бар двадесет дуката; а двадесет дуката доносе годишње

осамнаест ливара, шест суа и осам новчића, ако се дају под

интерее само дванаест од сто.

КЛЕАНТ: Имате право.

ХАРПАГОН: Оставимо то, и пређимо на другу ствар. (Онжйгпж

да Йигакп ж Еижеа кайжгрър ъгдкл днрглй) Еј! (За огбг) Чини ми се

да једно другом дају знак да ми украду моју кесу. (Гиаокл) Шта

треба да значе ти знаци?

ЕЛИЗА: Погађамо се, брат и ја, ко први да говори; обоје имамо

нешто да вам кажемо.

ХАРПАГОН: И ја исто имам вама обома да кажем нешто.

КЛЕАНТ: Ми желимо да вам говоримо о браку, оче.

ХАРПАГОН: Па и ја исто тако хоћу да вам говорим о браку.

19 .

ЕЛИЗА: Ах! оче.

ХАРПАГОН: Зашто тај крик? Да ли вас, кћери, плаши ова реч

брак, или сама ствар?

КЛЕАНТ: Брак може да нас плаши обоје, такав бар каквим га ви

схватате, а ми се бојимо да наша осећања не буду у сагласности

са вашим избором.

ХАРПАГОН: Мало стрпљења. Не узбуђујте се. Ја знам шта вам

треба обома; и ни једно ни друго неће имати никаква разлога

да се жали на оно што сам наумио. И да почнем с једног краја.

(Йигакпр) Јесте ли, реците ми, видели једну младу особу по

имену Маријана, која станује ту близу?

КЛЕАНТ: Јесам, оче.

ХАРПАГОН: А ви?

ЕЛИЗА: Слушала сам о њој.

ХАРПАГОН: Како вам се, сине, чини та девојка?

КЛЕАНТ: Веома љупка особа.

ХАРПАГОН: А њено лице?

КЛЕАНТ: Сушта честитост, и пуно духа.

ХАРПАГОН: А њен изглед и понашање?

20 .

КЛЕАНТ: Дивни, заиста.

ХАРПАГОН: Мислите ли да таква једна девојка заслужује да јој

се посвети пажња?

КЛЕАНТ: Да, оче.

ХАРПАГОН: Да би то била једна красна прилика?

КЛЕАНТ: Врло красна.

ХАРПАГОН: Да изгледа добра домаћица?

КЛЕАНТ: Без икакве сумње.

ХАРПАГОН: И да би њен муж био срећан са њом?

КЛЕАНТ: Извесно.

ХАРПАГОН: Има једна мала сметња: све се бојим да она нема

новаца колико би се могло желети.

КЛЕАНТ: Ах! оче, новац нема значаја када је у питању брак са

једном честитом особом.

ХАРПАГОН: Извин'те, извин'те. Али ваља рећи да кад нема

новаца који се жели, може се тражити да се то накнади нечим

другим.

КЛЕАНТ: То се разуме.

21 .

ХАРПАГОН: Напослетку мени је мило што видим да се у свему

са мном слажете; јер су ме очарали њено честито понашање и

њена љупкост, и ја сам решио да се њом оженим, само ако уз њу

добијем нешто новаца.

КЛЕАНТ: А... а?

ХАРПАГОН: Како?

КЛЕАНТ: Решили сте, кажете...?

ХАРПАГОН: Да се оженим Маријаном.

КЛЕАНТ: Ко, ви? Ви?

ХАРПАГОН: Јесте, ја, ја; ја. Шта то треба да значи?

КЛЕАНТ: Ухвати ме наједном несвестица, морам да идем

одавде.

ХАРПАГОН: Није то ништа. Хајте брзо у кујну да попијете

повећу чашу бистре воде. (Еижеж) Ето какви су ми меки ти

господичићи, немају снаге ни као пиле. То сам, ето, кћери,

решио за себе. Што се тиче твога брата, нашао сам му једну

удовицу о којој су ми јутрос говорили; а што се тебе тиче, тебе

ћу дати за господина Анселма.

ЕЛИЗА: За господина Анселма?

ХАРПАГОН: Да, човек зрео, паметан и мудар, који нема више од

педесет година, и чије велико богатство сви хвале.

22 .

ЕЛИЗА (Йиаьа ог дрблзл) Ја нећу да се удајем, оче, с вашим

допуштењем.

ХАРПАГОН: (Йиаьа ог зал лка) А ја, ћерчице моја, драга моја,

хоћу да се ви удате, с вашим допуштењем.

ЕЛИЗА: Ја вас молим за опроштај, оче.

ХАРПАГОН: Ја вас молим за опроштај, кћери.

ЕЛИЗА: Ја сам врло понизна службеница господина Анселма;

али, са вашим допуштењем, ја се нећу удати за њега.

ХАРПАГОН: Ја сам ваш врло понизни слуга; али, са вашим

допуштењем, ви ћете се удати за њега још вечерас.

ЕЛИЗА: Вечерас?

ХАРПАГОН: Вечерас.

ЕЛИЗА: То неће бити, оче.

ХАРПАГОН: То ће бити.

ЕЛИЗА: Неће.

ХАРПАГОН: Хоће.

ЕЛИЗА: Неће, кажем вам.

ХАРПАГОН: Хоће, кажем вам.

23 .

ЕЛИЗА: На то ме нећете никад натерати.

ХАРПАГОН: Баш ћу те на то натерати.

ЕЛИЗА: Ја ћу се пре убити него да пођем за таквог мужа.

ХАРПАГОН: Ти се нећеш убити, и ти ћеш поћи за њега. Али

каква је то дрскост! Је ли ико видео да ћерка тако говори свом

оцу?

ЕЛИЗА: А да ли је ико видео да један отац тако удаје своју кћер?

ХАРПАГОН: То је прилика којој се не може замерити и јамчим

да ће цео свет одобрити мој избор.

ЕЛИЗА: А ја јемчим да га ниједан паметан човек неће одобрити.

ХАРПАГОН: Ево Валера; хоћеш ли да нам он пресуди у овој

ствари?

ЕЛИЗА: Пристајем.

ХАРПАГОН: Покорићеш се његовој пресуди?

ЕЛИЗА: Хоћу, пристаћу како он каже.

ХАРПАГОН: Онда је у реду!

24 .

ОПИЗНП V

ВАЛЕР, ХАРПАГОН, ЕЛИЗА ХАРПАГОН: Овамо, Валере! Изабрали смо те да нам кажеш ко има право, ја или моја кћи. ВАЛЕР: Би, господине, без поговора. ХАРПАГОН: А знаш ли ти о чему говоримо? ВАЛЕР: Не; али ви не можете грешити, ви сте сушта правда. ХАРПАГОН: Хоћу вечерас да је удам за човека и богатог и паметног; а јогуница ми у очи каже да га она неће. Шта ти на то кажеш? ВАЛЕР: Шта ја на то кажем? ХАРПАГОН: Да. ЕЛИЗА: Хм! хм! ХАРПАГОН: Шта? ВАЛЕР: Кажем да се у основи с вама слажем; немогуће је да ви немате право. Али ни она није сасвим у заблуди и... ХАРПАГОН: Како? Господин Анселм је сјајна прилика. То је прави племић, пријатан, сталожен, мудар и врло доброг стања, и коме из првог брака није остало ниједно дете. Шта може боље да очекује? ВАЛЕР: То је истина. Али она вам може рећи да сте мало убрзали ствар, и да би требало бар нешто времена да она види да ли би се могла сложити са... ХАРПАГОН; То је прилика коју треба ухватити у лету. Ја ту

25 .

видим преимућство које нигде нећу наћи, и он се обавезује да је узме без мираза. ВАЛЕР: Без мираза? ХАРПАГОН: Да. ВАЛЕР: Е! онда немам више шта да кажем. Знате, то је један разлог потпуно убедљив; треба се покорити. ХАРПАГОН: То је за мене повелика уштеда. ВАЛЕР: Заиста, ту нема приговора. Истина, ваша ћерка може вам рећи да је брак нешто много важније но што то изгледа на први поглед; да од тога зависи срећа или несрећа за цео живот; и да се обавеза која треба да траје до смрти мора дати веома обазриво. ХАРПАГОН: Без мираза! ВАЛЕР: Имате право: то решава све, разуме се. Има људи који би вам могли рећи да у таквим околностима љубав девојке је бесумње ствар коју треба узети у обзир; и да та велика неједнакост у годинама, нарави и осећањима може један брак да доведе у врло неугодан положај. ХАРПАГОН: Без мираза! ВАЛЕР: Ах! Томе нема приговора: то се зна; ко ће, врага, бити против тога? То не значи да нема пуно очева који би више волели да воде рачуна о осећањима својих кћери неголи о новцу који би могли да им даду; који не би хтели да их жртвују свом интересу, и који бц се више од свега бринули да у брак унесу ону лепу сагласност у којој се увек одржава поштење, мир и радост, и...

26 .

ХАРПАГОН: Без мираза! ВАЛЕР: Истина, то запуши уста сваком: без мираза! Ко би одолео таквом разлогу? ХАРПАГОН: (Гигда мнгйа внпр, еа огбг) Оо! Чини ми се да неко псето лаје. Да није неко пошао на мој новац? Причекајте, одмах се враћам. (Иежщг) ЕЛИЗА: Да ли се ви шалите, Валере, кад му тако говорите? ВАЛЕР: Говорим тако да га не бих љутио, и да бих боље успео. Ударити право на његова осећања значило би све покварити; и има људи с којима се мора околишити, нарави које мрзе сваки отпор, тврдоглаваца по природи, који зазиру од истине, никако неће на прав пут разума, и које можеш само странпутицама да одведете куд хоћеш. Правите се да пристајете на оно што он хоће; и боље ћете постићи што смерате, и... ЕЛИЗА: Али та удаја, Валере? ВАЛЕР: Довијаћемо се да је покваримо. ЕЛИЗА: Али шта да измислимо ако вечерас треба да се одлучи? ВАЛЕР: Треба тражити да се одгоди, и направите се болесни. ЕЛИЗА: Али ће се открити превара ако позову лекаре. ВАЛЕР: Шалите се? Зар они нешто знају. Будите без бриге, можете ви поред њих имати болест какву хоћете, они ће вам наћи узроке да вам кажу одакле она долази. ХАРПАГОН: (За огбг, р дкр млелнкжцг) Није ништа, хвала богу!

27 .

ВАЛЕР: Напослетку, остаје нам последња нада у бекство које ће нас обезбедити од свега; и ако ваша љубав, лепа Елиза, буде тако чврста... (Тгигда Фанмаглка) Да, ћерка треба да слуша свога оца. Она не треба да гледа какав је муж; и још ако се ту нађе велики разлог без мираза, треба да је спремна да прими све што јој се даје. ХАРПАГОН: Лепо. Ово је добро речено. ВАЛЕР: Господине, ја вас молим за опроштај што сам се мало занео и узео слободу да јој овако говорим. ХАРПАГОН: Како? Очаран сам и хоћу да те она у свему слуша. (Еижеж) Јест, узалуд бежиш. Ја му предајем власт коју по праву које ми бог даје имам над тобом и наређујем да радиш како ти он каже. ВАЛЕР: А сад, покушајте да се противите мојим саветима. Господине, ја идем за њом да наставим лекцију коју сам почео. ХАРПАГОН: Иди, бићу ти захвалан. Заиста... ВАЛЕР: Добро је да јој се мало притегну узде. ХАРПАГОН: Тако је. Треба... ВАЛЕР: Не брините ништа. Мислим да ћу изићи на крај са њом. ХАРПАГОН: Хајд' хајд'. Идем мало да прођем по вароши, и одмах ћу се вратити. ВАЛЕР: (Нбнаэаърэж ог Еижеж) Да, новац је најдрагоценије од свега на свету, и ви треба да хвалите бога што вам је дао за оца тако честита човека. Он зна шта значи живот. Кад се неко нуди да узме девојку без мираза, онда не треба даље размишљати.

28 .

Све је ту обухваћено и без мираза замењује и лепоту, и младост, порекло, част, памет и поштење. ХАРПАГОН: Е! ваљан младић. Како само мудро говори. Благо оном ко има таквог слугу.

29 .

ДРУГИ ЧИН

ОПИЗНП I

КЛЕАНТ, ЛА ФЛЕШ КЛЕАНТ: Ах! издајниче један, где си се отшуњао? Зар ти нисам наредио... ЛА ФЛЕШ: Да, господине, и дошао сам овде да вас на месту храбро дочекам; али ваш господин отац, зацело најгрубљи човек на свету, истерао ме и против моје воље, и умало што и батине нисам извукао. КЛЕАНТ: Како наша ствар? Ваља нам журити више но икад. Откад те нисам видео, дознао сам да ми је отац супарник. ЛА ФЛЕШ: Ваш отац заљубљен? КЛЕАНТ: Јесте; и с тешком муком сам сакрио забуну у коју ме довела та вест. ЛА ФЛЕШ: Он да се пача у љубав? Шта му, врага, пада на ум? Тера ли шегу са светом? Зар је љубав за такве? КЛЕАНТ: Само ми је то требало да му се та страст уврти у главу. ЛА ФЛЕШ: Али зашто му ви кријете своју љубав? КЛЕАНТ: Да би мање сумњао, и да би ми било лакше да покварим тај брак. Какав си одговор добио? ЛА ФЛЕШ: Богами, господине, они који траже зајам на великој су муци; треба свашта претрпети када човек мора, као ви, да прође кроз шаке ових кајишара.

30 .

КЛЕАНТ: Зар нема ништа од тога? ЛА ФЛЕШ: Стан'те. Наш газда Симон, посредник кога су нам препоручили, човек окретан и заузимљив, вели да се сав заложио за вас; и уверава да је сама ваша појава освојила његово срце. КЛЕАНТ: Добићу петнаест хиљада франака што их тражим? ЛА ФЛЕШ: Да; али под извесним ситним условима, на које морате пристати ако желите да се та ствар сврши. КЛЕАНТ: Је л' те пустио да говориш с тим што даје новац на зајам? ЛА ФЛЕШ: Ама, не иде то тако. Тај се још више од вас труди да се сакрије, и дубље су то тајне него што ви мислите. Његово име не сме никако да се зна, и треба данас да се с вама састане у некој туђој кући, да би из ваших уста дознао о вашем имовном стању и вашој породици; а ја верујем да ће само име вашег оца да олакша посао. КЛЕАНТ: А нарочито зато што ми је мајка умрла, а материнство ми нико не може одузети. ЛА ФЛЕШ: Ево неколико тачака које је он сам диктирао нашем посреднику да вам се претходно покажу: Под претпоставком да је поверилац потпуно обезбеђен, а узајмилац да је пунолетан, а из породице чије је имање довољно велико, солидно, осигурано, у свему чисто, сачиниће се исправна и тачна облигација пред једним бележником, најпоштенијим могућим човеком, и кога ће, у том циљу, изабрати поверилац, коце је највише стало да акт буде начињен по свима прописима. КЛЕАНТ: Томе нема шта да се приговори.

31 .

ЛА ФЛЕШ: Поверилац да ни у чем не огреши своју душу, захтева за свој новац само шест насто. КЛЕАНТ: По шест на сто? Богами, па то је поштено. Нема шта да се каже. ЛА ФЛЕШ: Али како дотични поверилац нема при себи суму о којој је реч, а да би удовољио захтеву молиоца, сам је приморан да позајми од неког другог, и то по двадесет насто, то се подразумева да дотични први молилац плати тај интерес, уосталом без штете по њега, узевши у обзир да се то узима само зато да би се дотични зајмодавац придобио за ту позајмицу. КЛЕАНТ: Како, дођавола! Да грдна Чивутина, страшна зеленаша. Па то је више од двадесет пет насто. ЛА ФЛЕШ: Тако је; то сам и ја казао. На вама је да размислите о томе. КЛЕАНТ: Шта имам да размишљам? Потребан ми је новац, и морам да пристанем на све. ЛА ФЛЕШ: Такав сам одговор и ја дао. КЛЕАНТ: Има ли још што? ЛА ФЛЕШ: Само још један мали додатак. Од петнаест хиљада франака који се потражују, поверилац не може дати у готовом новцу више од дванаест хиљада, а за остатак од три хиљаде, молилац имаће да прими прње, старо рубље и драгоцености чији списак се прилаже, и које је дотични поверилац поштено проценио по најумеренијој цени. КЛЕАНТ: Шта то треба да значи?

32 .

ЛА ФЛЕШ: Чујте списак. Прво, једна постеља широка четири стопе, са тачкастим мађарским тракама, врло приљежно извезеним на чохи маслинасте боје, са шест столица препокривеним на исти начин; све у добром стању, постављено свилом што прелива из црвеног у плаво. Поред тога, небо над постељом, од чврсте омалске тканине ружичасте боје, са кићанком и свиленим ресама. КЛЕАНТ: Шта хоће да ја радим с тим? ЛА ФЛЕШ: Чекајте. Поред тога, тапет из тканине који показују пастирску љубав. Поред тога, један велики сто од орахова дрвета, са дванаест ногу на завртањ, који се извлачи на два краја, и шест ниских столица. КЛЕАНТ: Шта ће ми све то, доврага... ЛА ФЛЕШ: Будите стрпљиви. Поред тога, три старе пушке украшене седефом, са три наслона за њих. Поред тога, једна пећ од опеке, са две реторте, и три стаклена суда, врло корисна оном који се бави дестилисањем. КЛЕАНТ: Побеснећу. ЛА ФЛЕШ: Полако. Поред тога, једна болоњска мандолина, са свима, или скоро свима жицама. Поред тога један сто за собну игру куглама, и даска за игру плочицама, врло згодна да се проведе време кад се нема никаква посла. Поред тога, кожа једног гуштера од три и по стопе, испуњена сламом, згодна да се обеси о таваницу. Све, горе набројано, у вредности, поштено говорећи, више од четири хиљаде и пет стотина ливара, и спуштено на вредност од три хиљаде увиђавношћу повериоца. КЛЕАНТ: Нека га ђаво носи са његовом увиђавношћу, угурсуз, џелат један! Да ли је ико чуо за оваквог зеленаша? Зар му није

33 .

доста онај папрени интерес, већ још хоће да ме натера да узмем, за три хиљаде ливара, старе олупине које он скупља? Нећу добити ни две стотине талира за све то; па ипак морам да пристанем на све што хоће, јер је он у стању све да ми натури, и држи ми, зликовац, нож под грлом. ЛА ФЛЕШ: Немојте ми замерити господине, ја видим да сте се ви упутили управо путем којим је ишао Панирж на своју пропаст када је узајмљивао новац, куповао скупо, продавао јевтино, и појео жито још док је било зелено. КЛЕАНТ: Па шта да радим? Ево до чега младе људе доводи проклето очево тврдичење; па се после људи чуде што синови желе да им очеви умру. ЛА ФЛЕШ: Ваља признати да би овај ваш могао против себе да распомами и најсмиренијег човека. Ја, хвала богу, немам никакве склоности за послове који би ме одвели на вешала, и међу својим другарима које видим да се мешају у неке сумњиве ствари, умем да се вешто извучем и да се мудро искобељам из свих пустоловина које иоле миришу на степенице од вешала; али, право да вам кажем, он ме својим понашањем доводи у искушење да га покрадем; и све ми се чини да би та крађа била једно богоугодно дело. КЛЕАНТ: Дај ми зачас тај списак да га још погледам.

ОПИЗНП II

ГАЗДА СИМОН, ХАРПАГОН, КЛЕАНТ, ЛА ФЛЕШ ГАЗДА СИМОН: Да, господине, то је један млад човек коме је потребан новац. Околности су га тако притегле, па ће пристати на све што тражите. ХАРПАГОН: Али, газда Симоне, шта мислите да ли има ту какве

34 .

опасности? И знате ли име, стање и породицу тога за кога говорите? ГАЗДА СИМОН: Не, не могу потпуно о свему да вас обавестим, сасвим случајно су ме упутили на њега; али ћете добити обавештење од њега самот; а човек који ми га је препоручио уверио ме да ћете бити задовољни кад га упознате. Све што бих вам могао рећи јесте да му је породица врло богата, да му је мајка већ умрла и да ће се, ако желите, обавезати да му отац умре за непуних осам месеци. ХАРПАГОН: То је већ нешто. Милосрђе, газда Симоне, налаже нам да помажемо људима кад год можемо. ГАЗДА СИМОН: То се разуме. ЛА ФЛЕШ: (Йигакпр) Шта то треба да значи? Наш газда Симон говори вашем оцу! КЛЕАНТ: (Ка Уигшр) Да није дознао ко сам ја? Ваљда нас ниси ти издао? ГАЗДА СИМОН: (Йигакпр ж Ка Уигшр) А! а! Ви се баш журите. Ко вам је казао да је то овде? (Фанмаглкр) у сваком случају, господине, ја им нисам казао ни ваше име ни за ваш стан; али, по мом мишљењу, не мари то ништа. То су људи који умеју чувати тајну, можете овде с њима лично да се објасните. ХАРПАГОН: Како? ГАЗДА СИМОН: (Фанмаглкр) Ово је тај господин који хоће од вас да позајми петнаест хиљада ливара о којима сам вам говорио. ХАРПАГОН: Шта, несрећниче, ти си тај што срљаш у такве лудости!

35 .

КЛЕАНТ: Шта, оче, ви сте тај што се бавите тако срамним пословима! (Ржйлк млбггкг. Ка Уигш ог оазнжъг) ХАРПАГОН: Ти си тај што хоће да се упропасти таквим неразумним задуживањем! КЛЕАНТ: Ви сте тај што тражи да се обогати таквим злочиначким зеленаштвом! ХАРПАГОН: Зар смеш, после овога, да ми изиђеш пред очи! КЛЕАНТ: Зар смете, после овога, да се појавите пред светом! ХАРПАГОН: Зар те није срамота, је ли, да се бацаш у такав разврат? да тако лудо трошиш? И да срамно расипаш имовину коју су твоји родитељи стекли с толиким трудом? КЛЕАНТ: Зар се не стидите што своје име бешчастите оваквом трговином? Што жртвујете поштење и углед незајажљивој похлепи да слажете талир на талир, и да повећавате камату најодвратнијим довијањима каква су икад измислили најзлогласнији зеленаши? ХАРПАГОН: Одлази ми с очију, неваљалче, одлази ми с очију! КЛЕАНТ: Ко је по вашем мишљењу већи кривац, да ли онај што зајми новац који му је потребан, да ли онај што пљачка новац с којим не зна шта ће? ХАРПАГОН: Вуци се одавде, кажем ти, да ми не прекипи. Није ми жао што се ово десило; то ми је опомена да више него икад пазим на све.

36 .

ОПИЗНП III

ФРОСИНА, ХАРПАГОН ФРОСИНА: Господине... ХАРПАГОН: Причекајте мало; сад ћу се вратити да с вама разговарам. (За огбг) Треба да тркнем до свог новца.

ОПИЗНП IV

ЛА ФЛЕШ, ФРОСИНА ЛА ФЛЕШ: Све је врло смешно. (Мг вждж Унложкр) Тај мора да има негде велики магацин прња; јер нисмо видели ништа из оног списка. ФРОСИНА: Еј, то си ти, мој кукавни Ла Флеше! Откуд овде да се сретнемо? ЛА ФЛЕШ: Гле, то си ти, Фросина! Шта ћеш ти овде? ФРОСИНА: Што и свуда: да посредујем у пословима, да будем на услузи сваком, и да из своје скромне памети извучем што могу више користи. Ти знаш да у овом свету ваља живети од умешности, и да оваквима као што сам ја бог није дао другог прихода до сплетке и довијања. ЛА ФЛЕШ: Имаш ли ти каква посла са газдом куће? ФРОСИНА: Да, преговарам за њега у неком малом послу; и надам се награди. ЛА ФЛЕШ: Од њега? Е, богами! Бићеш много мудра ако одатле нешто извучеш; скрећем ти пажњу да је у овој кући новац врло скуп.

37 .

ФРОСИНА: Има услуга које дирају у срце. ЛА ФЛЕШ: Нек ти је са срећом, ти још не познајеш господина Харпагона. Господин Харпагон је човек нечовечнији од сваког човека, међу смртнима најтврђи и најшкртији смртник. Нема те услуге која ће побудити његову захвалвост до те мере да отвори кесу. Похвале, уважења, благонаклоности у речима и пријатељства колико ти драго; али о новцу ни помена. Нема ничег сувљег ни хладнијег од његових изјава љубави и његове милоште; а дати је реч коју он толико мрзи, да никад не каже: „Дајем вам", већ „Позајмљујем вам руку". ФРОСИНА: Хвала богу! Знам ја вештину како да ганем људе; знам тајну како да их разгалим, да их дирнем у срце, да им нађем осетљива места. ЛА ФЛЕШ: Овде слаба вајда од тота. Чикам те да разнежиш овога човека, кад је у питању новац. У томе је он Турчин, али такав Турчин да доводи у очај цео свет; може човек да цркава, тај ни да макне. Једном речи, он воли новац више него добар глас, више него част, више него сваку врлину, а чим се појави неко да му нешто тражи њега спопадну грчеви. То га дирне у живац, то му пара срце, то му чупа утробу; а ако... Али ево враћа се; ја одох!

ОПИЗНП V

ХАРПАГОН, ФРОСИНА ХАРПАГОН: (Сжхл) Све је као што треба. (Гиаокл) Дакле, шта има, Фросина? ФРОСИНА: Боже, како добро изгледате! И како вам лице сија од здравља! ХАРПАГОН: Ко ја?

38 .

ФРОСРША: Никад вас нисам видела тако свежа и ведра израза. ХАРПАГОН: Озбиљно? ФРОСИНА: Нето? Никад у животу нисте били овако млади; и ја срећем људе од двадесет и пет година који су старији од вас. ХАРПАГОН: Па ипак, Фросина, ја имам пуних шездесет година. ФРОСИНА: Па? Шта је то шездесет година? Чудна ми чуда! То су најбоље године и ви сад улазите у најлепше мушко доба. ХАРПАГОН: То је истина; али ипак двадесет година мање не би било згорег, како ми се чини. ФРОСИНА: Ви се шалите. Није вам то потребно, ви сте од оне врсте што живи сто година. ХАРПАГОН: Мислиш? ФРОСИНА: Зацело. Све на вама то каже. Стан'те мало. Ето вам управо овде, између очију, знак дуга живота. ХАРПАГОН: Ти се разумеш у томе? ФРОСИНА: Сигурно. Покажите ми руку. Ах, боже, каква је ова линија живота! ХАРПАГОН: Како? ФРОСИНА: Зар не видите докле иде ова линија? ХАРПАГОН: Па шта му то значи?

39 .

ФРОСИНА: Тако ми бога! Ја рекох сто година; али ви ћете преживети сто двадесет. ХАРПАГОН: Је ли могућно? ФРОСИНА: Требаће вас дотући, кажем вам; и ви ћете сахранити и своју децу, и децу своје деце. ХАРПАГОН: Утолико боље. Како стоји наша ствар? ФРОСИНА: Шта има да питате? А зар се ја мешам у нешто што не истерам до краја? Особито за бракове имам нарочито смисла; нема човека и жене које ја не бих за врло кратко време сјединила; уверена сам, кад бих само увртела у главу, да бих и Великог Турчина оженила Млетачком републиком. Није ни било великих тешкоћа у овом послу. Како ја одлазим код њих, ја сам их обе о свему обавестила о вама, и мајци сам казала шта намеравате са Маријаном, пошто сте је виђали кад пролази улицом и кад стане на прозор да се надише свежа ваздуха. ХАРПАГОН: А она је одговорила...? ФРОСИНА: Она је прихватила понуду са највећом радошћу; и кад сам јој изручила вашу жељу да њена ћерка вечерас присуствује веридби ваше ћерке, она је радо пристала, и мени је поверила да је доведем. ХАРПАГОН: Ето, ја морам, Фросина, да приредим вечеру господар Анселму; па бих волео да и она буде на тој гозби. ФРОСИНА: Имате право. Она треба после ручка да учини посету вашој ћерци, па одатле намерава да мало прошета по вароши, затим да дође на вечеру.

40 .

ХАРПАГОН: Добро! Уступићу им своја кола да њих две иду заједно. ФРОСИНА: Баш како треба. ХАРПАГОН: Али, Фросина, јеси ли с мајком говорила односно новца који она може да да уз ћерку? Јеси ли јој казала да треба да учини све што може, мало да се промучи, да се жртвује у оваквој једној прилици? Јер се девојка не удаје тако без ичега. ФРОСИНА: Како? То је девојка која ће вам донети дванаест хиљада ливара прихода. ХАРПАГОН: Дванаест хиљада ливара прихода! ФРОСИНА: Јесте. Пре свега, она је отхрањена и васпитана да буде умерена у јелу; ова девојка је навикла да живи од салате, млека, сира и јабука, па јој зато није потребна ни раскошна трпеза, ни јака говеђа супа, ни љуштени јечам, ни свакојаке посластице којима треба служити другу жену; а то није тако мало, и пење се на три хиљаде франака сваке године најмање. Осим тога, она се носи врло просто, не воли китњасто одело, ни скупоцен накит, ни раскошан намештај за којим чезну друге; а то износи све скупа четири хиљаде ливара годишње. Усто, она страшно мрзи коцку, што није случај са данашњим женама; а ја познајем у нашем крају једну која је на коцки изгубила двадесет хиљада ливара ове године. Али од овога рачунајмо само четвртину. Пет хиљада франака уштеђених на коцки годишње, и четири хиљаде ливара на оделу и накиту, то чини девет хиљада ливара; и три хиљаде талира као уштеда на храни, зар то не чини ваших дванаест хиљада ливара чистог годишњег прихода? ХАРПАГОН: Да, није то рђаво; али тај рачун нема ничег стварног.

41 .

ФРОСИНА: Чекајте. Зар то није нешто стварно када вам се у брак донесе велика скромност, велика љубав према простом одевању и велика мржња према коцки? ХАРПАГОН: То је спрдња кад ми састављаш мираз од толиких трошкова које она неће учинити. Не дам ја признаницу на оно што не примам, а ваљда треба нешто да добијем у готовом. ФРОСИНА: Боже мој! добићете довољно; и оне су ми говориле о некој земљи у којој имају имање, које ће вам припасти. ХАРПАГОН: То ћемо да видимо. Има још нешто, Фросина, што ме брине. Девојка је млада, као што знаш; а млади људи воле само своје вршњаке, траже само њихово друштво. Бојим се да јој човек мојих година неће бити по вољи; па да због тога код мене дође до извесних незгода, што ми не би било пријатно. ФРОСИНА: О, како је слабо познајете. То је још једна њена особина о којој сам хтела да вам говорим. Она гаји силну мржњу према младим људима, и има наклоност само према старцима. ХАРПАГОН: Она? ФРОСИНА: Јесте, она. Волела бих да сте је чули како говори о томе. Она уопште не може да поднесе појаву неког младог човека; али, каже она, очарана је кад види каквог лепог старца са достојанственом брадом. Што старији, то су јој дражи, и саветујем вас да се не правите млађим но што сте. Она хоће неког који је бар шездесетогодишњак; нема од тога ни четири месеца, баш пред самим венчањем, она је напросто раскинула веридбу што је њен просилац изјавио да има само педесет и шест година и што је без наочара хтео да потпише уговор. ХАРПАГОН: Само зато?

42 .

ФРОСИНА: Да. Вели да јој није никакво задовољство с неким ко има само педесет и шест година; а нарочито воли носеве који носе наочаре. ХАРПАГОН: Ти ми, збиља, причаш нешто сасвим ново. ФРОСИНА: Море, то иде тако далеко да се не може ни замислити. У њеној соби има неколико слика и бакрореза; па шта мислите шта је ту? Адониси? Цефали? Париси? Аполони? Не: лепи портрети Сатурна, краља Пријама, старог Нестора и чича Анхиза на леђима свог сина. ХАРПАГОН: То је дивно! Никада на тако што не бих ни помислио; и веома ми је мило кад чујем да она има такву нарав. Заиста, да сам жена, никад се не бих заљубљивао у младиће. ФРОСИНА: Ма како не! Јесу ми мустре за вољење, младићи! Како неко може да пожели те балавце, те удвараче; баш бих волела да знам шта је то привлачно код њих. ХАРПАГОН: Ни ја ништа не разумем: како то да има жена које их толико воле? ФРОСИНА: Те мора да су преиспољне луде. Пронаћи да је младост љупка, зар је то здрав разум! И то да су људи, ти млади плавушани! И неко да се привеже за ту живинчад? ХАРПАГОН: То што ја увек кажем: мамине мазе, са три длачице у бради које им стрче као брк у мачка, са својим перикама од кучине, а чакширама које им висе, и раздрљена трбуха. ФРОСИНА: Ех! и тако нешто поред човека као што сте ви. Ето то је мушко. Имају очи шта да виде; треба неко да је тако створен и одевен, па да задобије љубав.

43 .

ХАРПАГОН: Како ти се чиним? ФРОСИНА: Како? Ви очаравате, и лице вам је за сликање. Окрен'те се мало, молим вас. Не може бити боље. Да видим кад ходате. Стас као скројен, слободан и гибак како ваља, без иједне мане. ХАРПАГОН: Не смета ми ништа нарочито, хвала богу! Имам само с времена на време неки стари кашаљ. ФРОСИНА: Није то ништа: Ваш кашаљ вам не стоји рђаво; и ви сасвим лепо изгледате кад кашљете. ХАРПАГОН: Реци ми нешто: да ли ме је Маријана кадгод видела? Је ли ме приметила кад пролазим улицом? ФРОСИНА: Није; али ми смо много причале о вама. Ја сам јој насликала вашу особу; и нисам пропустила да јој похвалим ваше врлине и да је упозорим шта значи имати мужа као што сте ви. ХАРПАГОН: Добро си урадила, и ја ти захваљујем. ФРОСИНА: Ја бих, господине, имала једну малу молбу за вас. (Фанмаглк ог кайншпж) Ја имам једну парницу коју могу да изгубим, јер ми недостаје мало новаца; и ви бисте врло лако могли да ми помогнете да добијем ту парницу када бисте се мало смиловали на мене. Не можете веровати како ће се она радовати да вас види. (Нк ог наевгднж) Ах, како ћете јој се свидети! и како ће је занети ваша старинска огрлица! Али ће нарочито бити очарана вашим чакширама, прикаченим гајтанима за прслук: то ће је залудети; удварач са гајтанима биће за њу особита посластица. ХАРПАГОН: Збиља ме весели кад ми кажеш тако што.

44 .

ФРОСИНА: Одиста, господине, ова парница може имати важних последица за мене. (Нк ог млклвл йншпж) Пропашћу ако је изгубим; а нека мала помоћ много би ми помогла. Жалим што је нисте видели колико је била очарана када сам јој говорила о вама. (Нк ог млклвл наевгднж) Очи су јој се блистале од радости слушајући о вашим особинама; и најзад сам је довела дотле да једва чека да се тај брак закључи. ХАРПАГОН: Ти си ми учинила велику услугу, Фросина, и ја сам ти, веруј ми, силно захвалан. ФРОСИНА: Ја вас молим, господине, да ми дате малу помоћ за коју вас молим. (Нк ог млклвл рлебжыж) То би ме спасло, и била бих вам вечито благодарна. ХАРПАГОН: Збогом. Треба да довршим хитна писма. ФРОСИНА: Будите уверени, господине, да ми ваша помоћ не би никад тако добро дошла као у овој прилици. ХАРПАГОН: Наредићу да моја кола буду спремна да вас одвезу на вашар. ФРОСИНА: Ја вас не бих узнемиравала да ме није притисла невоља. ХАРПАГОН: И постараћу се да се раније вечера да се не разболите. ФРОСИНА: Не одбијајте ми услугу за коју вас молим. Не можете ни замислити, господине, задовољство које... ХАРПАГОН: Идем. Ето ме зову. До скорог виђења! ФРОСИНА: (Райа) Гром те ударио, псето ђаволско, погано!

45 .

Џимрија остао тврд на све моје нападе; али опет не смем да прекинем; у сваком случају на другој страни сигурна сам за добру награду.

46 .

ТРЕЋИ ЧИН

ОПИЗНП I

АРПАГОН, КЛЕАНТ, ЕЛИЗА, ВАЛЕР, КЛОДА, ЖАК, БРЕНДАВОАН, ЛА МЕРЛИШ

ХАРПАГОН: Де, дођите овамо сви да вам разделим наредбе да дам сваком посао. Приђите, Клода. Почнимо са вама. (лка дндж

йгпир) Лепо, ви сте већ под оружјем. Вама одређујем да се бринете о чистоћи свуда; а нарочито да пазите да намештај не трљате превише да се не излиже. Поред тога, за време вечере, поверавам вам управу над боцама; а ако нека нестане, и нешто се разбије, ви сте ми криви, и одбићу вам од плате. ЖАК: (За огбг) Мудра казна. ХАРПАГОН: Можете ићи. Ви, Брендавоане, и ви, Ла Мерлише, имаћете дужност да перете чаше и да служите пиће, али само онда кад је неко жедан, а не по обичају неких безобразних лакеја, који изазивају људе, и опомињу их да пију кад ови на то и не мисле. Причекајте док вам више пута не затраже, и не заборавите да увек донесете доста воде. ЖАК: Јесте: чисто вино удара у главу. ЛА МЕРЛИШ: Хоћемо ли ми да скинемо кецеље господине? ХАРПАГОН: Можете, кад гости почну да долазе; и добро чувајте да не кварите одело. БРЕНДАВОАН: Вама је познато, господине, да мој прсник спреда има велику мрљу од уља из лампе. ЛА МЕРЛИШ: А моје чакшире су, господине, све подеране позади, па се види с опроштењем...

47 .

ХАРПАГОН: Мир. Окрећите то више зиду, а показујте само предњу страну. (Фанмаглк опавыа овлъ шгшжн ка мнокжз да

Бнгкдавлакр млзадг зазл да оазнжъг йныр лд рыа) А ви, држите стално овај шешир овако кад послужујете. Ви ћете, ћерко, добро мотрити кад се распрема и пазите да се ништа не упропасти. То приличи девојкама. Али се сад спремите да лепо дочекате моју вереницу, која треба да вам дође у посету и да вас поведе на вашар. Разумете ли што вам кажем? ЕЛИЗА: Да, оче. ХАРПАГОН: А ви, сине господичићу, коме ја од срца праштам оно што се малочас десило, немојте ни помислити да је нељубазно дочекате. КЛЕАНТ: Ја, оче, да је нељубазно дочекам? А зашто? ХАРПАГОН: Хе! Знамо ми шта мисле деца чији се очеви по други пут жене, и каквим очима они обично гледају на маћехе. Али ако хоћете да предам забораву вашу последњу будалаштину, препоручујем вам нарочито да пријатним лицем загрлите ту особу и да је дочекате што лепше можете. КЛЕАНТ: Право да вам кажем, оче не могу вам обећати да ћу се радовати да ми она постане маћеха; слагао бих кад бих вам то рекао; али што се тиче лепог пријема, обећавам вам да ћу вас дословно послушати. ХАРПАГОН: Трудите се, бар. КЛЕАНТ: Видећете да нећете имати разлога да се љутите на мене. ХАРПАГОН: Учинићете паметно. Валере, помози ми. Еј, Жаче, приђите, вас сам оставио напослетку.

48 .

ЖАК: Да ли се ви, господине, обраћате свом кочијашу, или свом кувару? јер сам ја и једно и друго. ХАРПАГОН: Обојици. ЖАК: Али коме прво? ХАРПАГОН: Кувару. ЖАК: Причекајте онда, молим. (Рзжда овлъ злчжъашзж лгнпач ж

млъавыръг ог лдгвгк зал зрван) ХАРПАГОН: Каква је то, дођавола, церемонија? ЖАК: Само наређујте. ХАРПАГОН: Ја сам се, Жаче, решио да вечерас приредим једну гозбу. ЖАК: Чудо невиђено! ХАРПАГОН: Реци ми пре свега можеш ли нас добро угостити. ЖАК: Могу, ако ми дате довољно новаца. ХАРПАГОН: Ма дођавола! Увек само новац. Као на немају и шта друго да кажу: Новаца! Новаца! Новаца! Ух! Само им је та реч на устима: Новаца. Увек о новцу причају. Њихова најдража ствар, новац. ВАЛЕР: Никада нисам чуо безобразнији одговор од овог. Чудна ми чуда спремити добру гозбу са доста новаца: то је најлакше на свету; тако зна и свака будала. Али ко је вешт, тај ће са мало новаца спремити добру гозбу.

49 .

ЖАК: Добру гозбу са мало новаца? ВАЛЕР: Да. ЖАК: Богами, господине настојниче, бићемо вам захвални да нам покажете ту тајну и да заузмете моје место кувара, пошто се иначе пачате у све послове овде. ХАРПАГОН: Доста. Шта ће нам требати? ЖАК: Ето ваш господин настојник ће вам спремити добру гозбу са мало новаца. ХАРПАГОН: Ама, хоћу да ми ти одговориш. ЖАК: Колико ће вас бити за столом? ХАРПАГОН: Биће нас осморо или десеторо; али треба рачунати само осморо: кад има јела за осморо, има га и за десеторо. ВАЛЕР: То се разуме. ЖАК: Добро! Требаће четири добре чорбе и пет врста јела. Чорбе... предјело... ХАРПАГОН: Како? како! Па то је да се угости цела варош. ЖАК: Печење... ХАРПАГОН: (Рпавыа йр нрзр ка ропа) А, зликовче, хоћеш да ми поједеш све што имам. ЖАК: Између јела... ХАРПАГОН: Шта још?

50 .

ВАЛЕР: Ви као да хоћете да цео свет поцрка? Зар је господин позвао људе да их умлати јестивом? Потрудите се да мало прочитате правила о здрављу и да питате лекаре има ли ишта штетније за човека него кад се преједе. ХАРПАГОН: Има право. ВАЛЕР: Упамтите, Жаче, ви и вама слични, да је сто препун јела разбојничка пећина, да код онога који хоће да се покаже пријатељ својих гостију треба да влада умереност у јелу што га износи; и да према једној старој мудрој изреци, човек треба да једе да би живео, а не да живи да би јео. ХАРПАГОН: Оо! Како је то лепо казано! Приђи да те загрлим за ту реч. То је најлепша изрека коју сам чуо у свом животу. Човек треба да живи да би јео, а не да једе да би жи... не није тако. Како оно ти кажеш? ВАЛЕР: Човек треба да једе да би живео, а не да живи да би јео. ХАРПАГОН: Јесте. (Жазр) Јеси ли чуо? (Ваигнр) Који је то велики човек рекао? ВАЛЕР: Не сећам се више његова имена. ХАРПАГОН: Сети се да ми напишеш те речи: хоћу да их златним словима урежем над камином у трпезарији. ВАЛЕР: Немајте бриге. А што се тиче ваше вечере, пустите само мене: ја ћу уредити све како ваља. ХАРПАГОН: Добро. Примам. ЖАК: Утолико боље: мени мање главобоље!

51 .

ХАРПАГОН: Треба тако нешто што се не једе много, а одмах засити: неки добар густ пасуљ, нека паштета са доста кестења. ВАЛЕР: Ослон'те се на мене. ХАРПАГОН: Сада, Жаче, треба очистити моја кола. ЖАК: Причекајте ово се тиче кочијаша. (Олклвл кавиачж лгнпач) Велите... ХАРПАГОН: Да треба очистити моја кола и спремити моје коње да одвезу на вашар... ЖАК: Ваше коње, господине? Богами, они нису у стању да иду. Не моту вам рећи да леже на слами, немају они тога и било би погрешно казати да имају; али ви сте их ударили на такав пост да су то само сенке или авети од коња. ХАРПАГОН: Ето, сад су и болесни; не раде ништа. ЖАК: Па зар ако ништа не раде, господине, онда и да не једу ништа? За њих би много боље било, јадне животиње, да много раде, и да много једу. Срце ми се цепа кад их видим тако ислабеле; јер ја волим своје коње толико да ми се чини како се ја мучим кад их видим да се они муче. Ја сваког дана откидам од својих уста за њих; а само онај, господине, који је окорела срца, нема сажаљења за своје ближње. ХАРПАГОН: Неће имати много посла, само да оду до вашара. ЖАК: Не, господине, немам храбрости да их поведем, и сматрао бих да је грех да их шибам бичем, онакве какви су. Како ви то хоћете да вуку кола, кад не могу ни сами себе да вуку. ВАЛЕР: Господине, замолићу суседа Пикара да их он поведе: Жак ће нам ионако бити потребан да спрема вечеру.

52 .

ЖАК: Нека буде: више волим да липшу под туђом руком него под мојом. ВАЛЕР: Жак воли да се прави мудар. ЖАК: Господин настојник воли да се прави важан. ХАРПАГОН: Мир! ЖАК: Господине, не могу да поднесем удворице; и ја видим шта он ради; што он непрестано контролише и хлеб и вино, дрва, со и свеће, ради само да вам ласка и да вам се додвори. Пуцам од муке и сваког дана се љутим кад слушам шта свет о вама говори; вас ја ипак волим, иако сам киван на вас. После мојих коња ви сте особа коју највише волим. ХАРПАГОН: Да ли бих могао од вас, Жаче, да чујем шта се то говори о мени? ЖАК: Можете, господине, када бих знао да вас то неће љутити. ХАРПАГОН: Не, никако. ЖАК: Опростите, знам добро да ћу вас наљутити. ХАРПАГОН: Нипошто. Напротив, биће ми задовољство, биће ми врло мило да чујем како се говори о мени. ЖАК: Господине, баш кад сте навалили, рећи ћу вам отворено да свуда терају шегу са вама; а нас пецкају са свих страна због вас; и да сви уживају кад се окоме на вас и оговарају вас због вашег цицијашлука. Један вели да ви дајете да се штампају нарочити календари у којима су двапут бележени постови и бдења да заштедите на храни ваших у кући. Други, да сте увек спремни да грдите своју послугу о Новој години, или кад

53 .

излазе од вас, како бисте нашли разлога да јој не дате ништа. Прича се и да сте једанпут тужили суду мачку једног суседа што вам је појела парче овчетине. Говори се, опет, да су вас једне ноћи ухватили како сами крадете зоб од својих коња; и да вас је ваш кочијаш, онај што је био пре мене, у мраку неколико пута опаучио, а што сте ви прећутали. Најзад, могу ли да вам и то кажем? Човек куд год макне слуша како вас исмевају од главе до пете; цео свет вам се потсмева и руга; и никад се о вама другачије не говори него: тврдица, лупеж, гагрица, каишар. ХАРПАГОН: (Тданаърэж га) Ви сте једна будала, хуља, неваљалац, један безобразник. ЖАК: Зар нисам погодио? Нисте хтели веровати: лепо сам вам казао да ћу вас наљутити ако вам кажем истину. ХАРПАГОН: Да научиш како се говори.

ОПИЗНП II

ЖАК, ВАЛЕР ВАЛЕР: Како ми се чини, Жаче, рђаво су вам платили вашу искреност. ЖАК: Море! Господине дошљаче, који се правите важан, шта се то вас тиче! Смејте се својим батинама кад их будете извукли, а моје оставите на миру. ВАЛЕР: Де! Господине Жаче, не љутите се, молим вас. ЖАК: (За огбг) Увлачи рогове. Хоћу да се нарогушим, и ако буде луд да се уплаши од мене, да га мало издеветам. (Гиаокл) Знате ли ви господине подсмевачу, да мени није до смеха? И ако ме

54 .

распомамите, научићу вас да се друкчије смејете. (Жаз грна

Ваигна дл знаъа млелнкжцг, мнгпгэж йр) ВАЛЕР: Е, е! полако. ЖАК: Шта полако? Не волим ја то. ВАЛЕР: Та, молим вас. ЖАК: Ви сте безобразник. ВАЛЕР: Господине Жаче... ЖАК: Не дам ја ни паре за то ваше: господине Жаче. Ако дочепам мотку, поштено ћу вас излемати. ВАЛЕР: Како, мотку? (Ваигн грна Жаза зал лк ьгга мнг плга) ЖАК: Де, де! Не велим ја то. ВАЛЕР: А знате ли ви, господине тикване, да ја умем вас да излемам? ЖАК: Знам да умете. ВАЛЕР: Да сте ви само један најобичнији кувар? ЖАК: Како да не знам. ВАЛЕР: И да ме још не познајете? ЖАК: Опростите. ВАЛЕР: Хоћете да ме лемате, кажете? ЖАК: Казао сам у шали.

55 .

ВАЛЕР: А мени се не свиђа ваша шала. (Тдана га шпамлй) Да запамтите да су вам неукусне шале. ЖАК: Нека ђаво носи искреност! Рђав је то занат. Одсад га се одричем и више не говорим истину. Хајд' мој газда, то некако иде: он има право да ме бије; али овај господин настојник! Осветићу се ја њему, само ако узмогнем.

ОПИЗНП III

ФРОСИНА, МАРИЈАНА, ЖАК ФРОСИНА: Знате ли, Жаче, је ли ваш газда код куће? ЖАК: Како да није, исувише ми је познато. ФРОСИНА: Јавите му, молим вас, да смо дошле.

ОПИЗНП IV

ФРОСИНА, МАРИЈАНА МАРИЈАНА: Ах! Фросина, како се чудно осећам, и како ме обузима страх од тог сусрета. ФРОСИНА: Али зашто, шта вас то узнемирује? МАРИЈАНА: Зар ме још питате? Можете ли замислити како мора да је узбућен неко кога воде на губилиште? ФРОСИНА: Не сумњам нимало да, што се тиче пријатне смрти, Харпагон није губилиште које бисте желели да загрлите; по вашем лицу видим да мислите на оног плавог младића о коме сте ми говорили.

56 .

МАРИЈАНА: Да, то је, Фросина, нешто од чега не могу да се одбраним; његове посете нашој кући пуне поштовања, признајем вам, дирнуле су ме у срце. ФРОСИНА: А јесте ли дознали ко је он? МАРИЈАНА: Не, ја не знам ко је он; али знам да је такав да заслужује љубав; да када би ми дали да бирам, ја бих пошла пре за њега него за иког другог; и то ме мучи, па се бојим мужа за кога хоће да ме удају. ФРОСИНА: Јесте! сви ти плавушани су пријатни и врло лепо знају да се удварају; али скоро сви су они голи као црквени мишеви. За вас је боље да узмете старог мужа који ће вам донети много новаца. Признајем вам да тако нешто није добро за осећање и да није много пријатно подносити таквог једног мужа; али то није задуго, и његова смрт, верујте ми, довешће вас ускоро у положај да изаберете неког милијег, који ће све надокнадити. МАРИЈАНА: Забога, Фросина, страшно је то када, због своје среће, треба желети и чекати нечију смрт, а смрт не води бригу о свима нашим плановима. ФРОСИНА: Што сте луди! Ви се удајете за њега само под условом да ускоро постанете удовица; и то треба да буде једна од тачака уговора. Било би од њега врло неуљудно да не умре кроз три месеца. Ево га управо он. МАРИЈАНА: Ах! Фросина, како страшно изгледа.

57 .

ОПИЗНП V

ХАРПАГОН, ФРОСИНА, МАРИЈАНА ХАРПАГОН: (Ланжъакж) Немојте се увредити, лепотице, што пред вас излазим са наочарима. Ја знам да су ваше дражи толико упадљиве и саме по себи довољно видљиве и да нема потребе за наочарима да се оне примете; али ипак кроз наочари се посматрају звезде, а ја сматрам и тврдим да сте ви звезда, и то звезда најлепша међу звездама у свету звезда. (Унложкж) Фросина, она не одговара ништа и, чини ми се, не радује се што ме види. ФРОСИНА: То је зато што је још сва збуњена, па онда, девојке се увек стиде да упочетку покажу шта им је у души. ХАРПАГОН: Имаш право. (Ланжъакж) Ево лепо девојче, долази моја ћерка да вас поздрави.

ОПИЗНП VI

ЕЛИЗА, ХАРПАГОН, МАРИЈАНА, ФРОСИНА МАРИЈАНА: Ја сам, госпођице, задоцнила са овом посетом. ЕЛИЗА: Ви сте, госпођице, учинили што је требало ја да учиним, и био је ред да ја пре вас дођем. ХАРПАГОН: Видите како је велика; али коров брзо расте. МАРИЈАНА: (Олиазл Унложкж) Ух! Да одвратна човека. ХАРПАГОН: Шта каже лепотица? ФРОСИНА: Да сте ви диван човек. ХАРПАГОН: Ви ми указујете исувише чаети, љупка и обожавана.

58 .

МАРИЈАНА: (За огбг) Права животиња! ХАРПАГОН: Много сам вам захвалан за таква ооећања. МАРИЈАНА: (За огбг) Ја више не могу да издржим. ХАРПАГОН: Ево и мог сина да вам изрази своје дубоко поштовање. МАРИЈАНА: (Унложкж) Ах! Фросина, какав случај! Па то је онај о коме сам ти говорила. ФРОСИНА: (Ланжъакж) Заиста необичан случај. ХАРПАГОН: Видим да се чудите што видите да имам тако велику децу; али ја ћу се ускоро ослободити и једног и другог.

ОПИЗНП VII

КЛЕАНТ, ХАРПАГОН, ЕЛИЗА, МАРИЈАНА, ФРОСИНА КЛЕАНТ: (Ланжъакж) Госпођице, право да вам кажем, ово је сусрет који, нема сумње, нисам очекивао; и мој отац ме је изненадио када ми је малочас казао своју намеру. МАРИЈАНА: И ја могу исто да кажем. Овај сусрет изненадио је и мене као и вас; нисам уопште очекивала да ми се овако нешто може десити. КЛЕАНТ: Истина је, госпођице, да мој отац није могао учинити бољи избор и да сам необично радостан што ми се указала част да вас видим; али и поред тога ја вас нећу уверавати да ми је пријатан план по коме бисте могли да постанете моја маћеха. Тешко ми је, признајем, да вам честитам; и ја вам, допустите, не желим ту титулу. Овакве речи учиниће се некима сурове, али

59 .

сам уверен да ћете их ви разумети као што треба; ви, госпођице, можете замислити како мора да ми је мрзак тај брак. Вама је познато, знајући ко сам ја, како тај брак руши моје жеље. И најзад, рећи ћу вам, са допуштањем свога оца, када би то зависило од мене, овај брак се не би никада остварио. ХАРПАГОН: Каква је то безобразна честитка: шта си јој све напричао! МАРИЈАНА: А ја, као одговор, имам да вам кажем да се у свему слажем са вама; као што би вама било мрско да ја будем ваша маћеха, и мени би исто тако било мрско да ви будете мој пасторак. Немојте ни помислити, молим вас, да ја то тражим да вам учиним ту непријатност. Било би ми врло жао да вас ожалостим; и да ме није натерала једна сила којој не могу да се противим, дајем вам реч да никад не бих пристала на брак који вам задаје бол. ХАРПАГОН: Има право: на луд поздрав треба такав и одговор. Ја вас молим за опроштај, лепотице, због дрскости свога сина. Он је младо-лудо, што не мери речи које каже. МАРИЈАНА: Будите уверени да ме ни најмање није увредило то што ми је казао; напротив, мило ми је што ми је тако открио своја права осећања. Ја волим такво његово признање; и да је друкчије говорио, мање бих га ценила. ХАРПАГОН: Ви сте много добри што тако правдате његове погрешке. Време ће га опаметити, и видећете да ће променити своја осећања. КЛЕАНТ: Не, оче, ја нисам кадар да их променим, и усрдно молим госпођицу да у то верује. ХАРПАГОН: Ма гле како је пуст: он и даље све луђи!

60 .

КЛЕАНТ: Зар хоћете да изневерим своје срце? ХАРПАГОН: Опет? Умете ли ви да промените разговор? КЛЕАНТ: Па, добро! кад баш желите да говорим друкчије: Допустите, госпођице, да се овде ставим на место свога оца, и признам вам како нисам видео на свету ништа чаробније од вас; како сматрам да је највећа срећа вама се свидети, а назвати се вашим мужом значи највећу част, блаженство које ми се чини лепшим него судбина највећих владара на земљи. Да, госпођице, ја бих био најсрећнији да постанете моја; томе ћу посветити све своје силе. Нема ничега што ја не бих учинио само вас да освојим, и највеће препреке... ХАРПАГОН: Лакше, сине, лакше! КЛЕАНТ: То је удварање које чиним госпођици уместо вас. ХАРПАГОН: Имам, хвала богу, и ја језик да сам објасним и није ми потребан такав заступник. Хајде, дајте столице. ФРОСИНА: Не; боље је да из ових стопа идемо на вашар, да се раније вратимо, па после да имате цело време за разговор. ХАРПАГОН: (Бнгкдавлакр) Нека се онда упрегну коњи. (Маријани) Молим вас, лепотице, да ме извините што сам заборавио да вам приредим малу ужину пре но што пођете. КЛЕАНТ: Побринуо сам се ја, оче,'и послао да се у ваше име донесе неколико тањира кинеских поморанџи, слатких лимунова и колача. ХАРПАГОН: (Олиазл Ваигнр) Валере! ВАЛЕР: (Фанмаглкр) Полудео је.

61 .

КЛЕАНТ: Мислите, оче, да није довољно? Госпођица је добра, па ће вас извинити. МАРИЈАНА: Па то није ни требало. КЛЕАНТ: Да ли сте, госпођице, икад видели сјајнији дијамант од овог што је на руци мога оца? МАРИЈАНА: Заиста дивно блиста. КЛЕАНТ: (Рзжда га о лчгва мнопа ж даъг Ланжъакж) Треба изблиза да га видите. МАРИЈАНА: Врло је леп, заиста, и сјаји на све стране. КЛЕАНТ: (Рпакг мнгд Ланжъакр, злъа хлэг да га внапж) Не, госпођице, он се налази у најлепшим рукама. То вам је поклон од мог оца. ХАРПАГОН: Од мене? КЛЕАНТ: Је ли, оче, ви хоћете да га госпођица задржи за вашу љубав? ХАРПАГОН: (Олиазл ожкр) Шта кажеш? КЛЕАНТ: (За огбг) Лепо питање! (Ланжъакж) Даје ми знак да вас приволим да га задржите. МАРИЈАНА: Нисам рада... КЛЕАНТ: (Ланжъакж) Шалите се? Он нипошто неће да га прими натраг. ХАРПАГОН: (За огбг) Полудећу.

62 .

МАРИЈАНА: То би било... КЛЕАНТ: (Мгмнгопакл омнгчаваърэж Ланжъакр да внапж мнопгк) Не, кажем вам, увредићете га. МАРИЈАНА: Али, забога... КЛЕАНТ: Нипошто. ХАРПАГОН: (За огбг) Гром те... КЛЕАНТ: Ето се љути што га одбијате... ХАРПАГОН: (Сжхл ожкр) А ниткове! КЛЕАНТ: (Ланжъакж) Видите како је очајан. ХАРПАГОН: (Сжхл, ожкр. мнгпгэж йр) Крвопијо. КЛЕАНТ: Није моја кривица, оче. Ја чиним што могу да је наговорим да га задржи, али је она упорна. ХАРПАГОН: (Сжхл ожкр, ырпжпл) Лупежу! КЛЕАНТ: Ви сте, госпођице, криви што ме отац грди. ХАРПАГОН: (Сжхл ожкр, оа жопжй женаелй ка ижцр) Битанго! КЛЕАНТ: Пашће болестан због вас. Смилујте се, госпођице, не противите се више. ФРОСИНА: (Ланжъакж) Боже! Шта се толико затежете. Задржите прстен кад господин то жели.

63 .

МАРИЈАНА: Да вас не бих љутила, задржаћу га; па ћу вам га другом приликом вратити.

ОПИЗНП VIII

ХАРПАГОН, МАРИЈАНА, ФРОСИНА, ЕЛИЗА, БРЕНДАВОАН БРЕНДАВОАН: Господине, ту је један човек који жели да говори с вама. ХАРПАГОН: Реци му да сам заузет и нека дође други пут. БРЕНДАВОАН: Каже да вам доноси новац. ХАРПАГОН: (Ланжъакж) Извините. Вратићу се одмах.

ОПИЗНП IX

ХАРПАГОН, МАРИЈАНА, КЛЕАНТ, ЕЛИЗА, ЛА МЕРЛИШ, ВАЛЕР, ФРОСИНА

ЛА МЕРЛИШ: (Длиаеж пнчгэж ж лблнж Фанмаглка) Господине... ХАРПАГОН: Ух! Погибох. КЛЕАНТ: Како је, оче? Јесте ли се повредили? ХАРПАГОН: Ниткова су сигурно платили моји дужници да ми сломи врат. ВАЛЕР: (Фанмаглкр) Није ништа. ЛА МЕРЛИШ: (Фанмаглкр) Господине, молим вас да ми опростите, мислио сам да треба да дојурим што пре.

64 .

ХАРПАГОН: Шта ћеш овде, зликовче? ЛА МЕРЛИШ: Да вам кажем да су вам оба коња непоткована. ХАРПАГОН: Нека их одмах одведу поткивачу. КЛЕАНТ: Док се коњи не поткују, ја ћу вас, оче, заступати у дужности домаћина и одвешћу госпођицу у башту, и наредићу да се тамо донесе ужина. ХАРПАГОН: Валере, припази на све то; и побрини се, молим те, да спасеш од тог јела све што можеш, па да вратимо трговцу. ВАЛЕР: Будите без бриге. ХАРПАГОН: (Ржкр) О бездушни сине, зар баш хоћеш да ме упропастиш?

65 .

ЧЕТВРТИ ЧИН

ОПИЗНП I

КЛЕАНТ, МАРИЈАНА, ЕЛИЗА, ФРОСИНА КЛЕАНТ: Уђимо овде, ту ће нам бити много боље. Нема око нас никог сумњивог, можемо слободно говорити. ЕЛИЗА: Јесте, госпођице, брат ми је поверио љубав коју гаји према вама. Познате су ми муке и невоље због таквих препрека; стога, верујте ми, са пуно усрдности мислим на вашу судбину. МАРИЈАНА: Слатка је то утеха имати на својој страни једну такву особу као што сте ви; и ја вас преклињем, госпођице, да увек имате према мени то племенито пријатељство, које може да ми ублажи моју тешку судбину. ФРОСИНА: Ви сте, богами, обоје злосрећни људи, што ме нисте, пре свега овога, обавестили како стоје ваше ствари. Ја бих вам зацело уштедела те бриге и не бих допустила да дође до овог. КЛЕАНТ: Шта ћеш? Тако је хтела моја зла судбина. Али, лепа Маријано, шта сте ви одлучили? МАРИЈАНА: Нажалост! Зар ја могу доносити какве одлуке? Овако зависна, шта могу друго него само да желим? КЛЕАНТ: Зар ја у вашем срцу немам друге потпоре сем простих жеља? Зар у њему нема сажаљења? Ни доброте која помаже? Ни борбене љубави? МАРИЈАНА: Шта да вам кажем? Замислите себе на мом месту, па реците шта могу да радим. Размислите, уредите ви сами: ја се ослањам на вас и верујем да сте толико увиђавни да ћете захтевати од мене само оно што допушта част и пристојност.

66 .

КЛЕАНТ: Није ми лако. Шта могу да учиним ако пођем за вашим саветом и радим само оно што допуштају глупи обзири неке строге части и неке обазриве пристојности? МАРИЈАНА: Па шта бисте ви хтели да чиним? Кад бих и хтела да пређем преко свих обзира на које морамо ми жене да пазимо, задржало би ме дужно поштовање према мојој мајци. Она ме је увек гајила са највећом нежношћу и не бих се могла решити да је ичим ожалостим. Приступите јој, употребите све да бисте је придобили: можете чинити и можете јој рећи све што хоћете, ја вас овлашћујем; а када буде требало још само моја изјава у вашу корист, онда ћу ја сама да јој признам шта све осећам према вама. КЛЕАНТ: Фросина, добра моја Фросина, хоћеш ли да нам помогнеш? ФРОСИНА: Зар још питате! Од свег срца хоћу. Знате да сам по природи пуна љубави за људе; бог ми није начинио срце од бронзе и уживам да учиним ситне услуге када видим да се двоје часно и поштено воле. Шта да радимо? КЛЕАНТ: Размисли мало, молим те. МАРИЈАНА: Осветли нам пут којим ћемо ићи. ЕЛИЗА: Измисли нешто да поправиш што си учинила. ФРОСИНА: То је прилично тешко. (Ланжъакж) Што се тиче ваше мајке, она је толико разложна и ваљда ће се моћи придобити и наговорити је да на сина пренесе поклон који је наменила оцу. (Йигакпр) Али што сматрам да је најгоре јесте то што је ваш отац вама отац. КЛЕАНТ: То се разуме.

67 .

ФРОСИНА: Хоћу да кажем да ће га ухватити бес ако му се покаже да је одбијен; и после тога неће бити вољан да да пристанак на ваш брак. Да би испало како ваља, требало би да он сам одбије, и постарати се некако да вас омрзне. КЛЕАНТ: Имаш право. ФРОСИНА: Јесте, имам право, знам ја то добро. То је оно што треба; али невоља је у томе како наћи начин. Чекајте: када бисмо имали какву постарију жену, овако умешну као што сам ја, и да уме да подражава неку отмену даму, са слугама које бисмо на брзу руку скупили, са неким необичним именом маркизе или грофице, коју бисмо представили као да је из Доње Бретање, умела бих да уверим вашег оца како је то једна богата особа, која има, сем кућа, сто хиљада талира готовине; како се лудо заљубила у њега и желела би да постане његова жена, па би му чак и преписала брачним уговором цело своје имање. Уверена сам да би се он занео за предлог; јер истина, он вас много воли, знам; али мало више воли новац. И када би, заслепљен тим мамцем, пристао да се вас одрекне, не мари ништа после што би се он разочарао када би хтео да види богатство наше маркизе. КЛЕАНТ: Све то је врло добро смишљено. ФРОСИНА: Ослоните се само ви на мене. Сад се сетих једне своје пријатељице, која је као наручена за оно што нама треба. КЛЕАНТ: Буди уверена, Фросина, у моју захвалност ако спроведеш ту ствар. Али, моја лепа Маријана, молим вас, најпре да придобијемо вашу мајку: много то значи ако покваримо тај брак. А ви са своје стране, преклињем вас, учините све што можете; нек вам послужи моћ коју имате код мајке због њене љубави према вама; употребите до краја љупку речитост, свемоћне чари које је бог дао вашим очима и вашим устима; и

68 .

не заборавите, молим вас, нежне речи, оне слатке молбе, она дирљива умиљавања којима, уверен сам, не може ништа да се одрекне. МАРИЈАНА: Учинићу све што могу и нећу ништа заборавити.

ОПИЗНП II

ХАРПАГОН, КЛЕАНТ, МАРИЈАНА, ЕЛИЗА, ФРОСИНА ХАРПАГОН: (За огбг; кг вждг га) Охо! Мој син љуби руку својој будућој маћехи а његова будућа маћеха се не буни много. Биће да има ту нешто. ЕЛИЗА: Ево оца. ХАРПАГОН: Кола су спремна. Можете поћи кад вам се свиди. КЛЕАНТ: Пошто ви не идете, оче, ја ћу их повести. ХАРПАГОН: Не, останите. Могу оне и саме; а ви сте ми потребни.

ОПИЗНП III

ХАРПАГОН, КЛЕАНТ ХАРПАГОН: Де, настрану што ће ти бити маћеха, како се теби свиђа ова особа? КЛЕАНТ: Како ми се свиђа? ХАРПАГОН: Да, њено понашање, њен стас, њена лепота, њена памет? КЛЕАНТ: И овако, и онако.

69 .

ХАРПАГОН: Ништа више. КЛЕАНТ: Искрено да вам кажем нисам нашао оно што сам очекивао. Понашање јој је сувише слободно; стас јој је доста незграпан, лепота осредња, памет сасвим обична. Немојте мислити, оче, да вам то говорим да бих вас одвратио; јер маћеху, као маћеху, волим ову као и сваку другу. ХАРПАГОН: Ипак, малочас си јој говорио... КЛЕАНТ: Казао сам јој неке љубазности, у ваше име, али зато да вама угодим. ХАРПАГОН: Тако, дакле, ти не осећаш никакве наклоности према њој? КЛЕАНТ: Ја? Нимало. ХАРПАГОН: Жао ми је; јер то ми квари једну мисао која ми је пала на памет. Када сам је овде видео, ја сам поразмислио о својим годинама; и помислио сам како ће ме моћи оговарати што се женим тако младом особом. Ова мисао ме је нагнала да напустим такву намеру, а како сам је запросио и дао реч, ја бих ти је уступио али, ти, ето, осећаш према њој одвратност. КЛЕАНТ: Мени? ХАРПАГОН: Теби. КЛЕАНТ: Да се оженим? ХАРПАГОН: Да се ожениш. КЛЕАНТ: Онда да вам кажем: истина да она није по мојој вољи;

70 .

али да бих вам угодио, оче, ја ћу пристати да се њом оженим, ако ви то желите. ХАРПАГОН: Ја? Разложитији сам ја него што ти мислиш: нећу ја да те силом гоним. КЛЕАНТ: Али ја ћу учинити тај напор вама за љубав. ХАРПАГОН: Не, не: брак у коме нема љубави не може бити срећан. КЛЕАНТ: То ће можда после доћи, оче; кажу да је љубав плод брака. ХАРПАГОН: Не; ту човек не треба да ставља на коцку; може имати непријатних последица, којима ја не желим да те излажем. Да си према њој имао макар мало наклоности, у добри час: ја бих уредио да се ти место мене њом ожениш; али пошто то није случај, остаћу при својој првој одлуци, и ја ћу се њом оженити. КЛЕАНТ: Па, добро, оче, кад ствари тако стоје, морам вам открити своја осећања, морам вам одати нашу тајну. Истина је да ја њу волим од оног дана када сам је видео у шетњи; да сам малопре имао намеру замолити вас за допуштење да се њом оженим; и да ме је задржала само изјава ваших осећања и страх да вас не увредим. ХАРПАГОН: Јесте ли је посетили којипут? КЛЕАНТ: Јесам, оче. ХАРПАГОН: Више пута? КЛЕАНТ: Доста за ово кратко време.

71 .

ХАРПАГОН: Јесу ли вас лепо примале? КЛЕАНТ: Врло лепо, али нису знале ко сам; зато се Маријана онако изненадила малочас. ХАРПАГОН: Јесте ли јој изјавили своју љубав и намеру да је узмете за жену? КЛЕАНТ: Како не; чак сам и њеној мајци нешто наговестио. ХАРПАГОН: А како је она примила вашу понуду? КЛЕАНТ: Врло лепо. ХАРПАГОН: А да ли девојка одговара на вашу љубав? КЛЕАНТ: По свему, оче, чини ми се да она гаји извесна осећања према мени. ХАРПАГОН: (За огбг) Добро је што сам сазнао ову тајну; управо оно што сам хтео. (Гиаокл) Е. сине, знате шта? Да се решите да напустите своју љубав; да се оканете особе коју ја хоћу за себе; и да се што пре ожените оном коју су вам изабрали. КЛЕАНТ: Зар, оче, да се тако са мном играте? Па добро! Кад су ствари дотле дошле, изјављујем вам да се ја никада нећу одрећи љубави коју осећам према Маријани, да ћу ићи докраја у томе да је од вас отмем, и да ћу ја, ако ви имате пристанак мајке, наћи друге који ће се борити за мене. ХАРПАГОН: Шта, вуцибатино! ти се усуђујеш да ми квариш посао? КЛЕАНТ: Ви то мени кварите; ја сам дошао пре вас.

72 .

ХАРПАГОН: Зар нисам ја твој отац? Зар ниси дужан да ме поштујеш? КЛЕАНТ: Ово нису ствари у којима синови треба да слушају очеве; а љубав не познаје никог. ХАРПАГОН: Научићу ја тебе тојагом да ме добро познајеш. КЛЕАНТ: Претњама нећете ништа постићи. ХАРПАГОН: Оканућеш се Маријане. КЛЕАНТ: Нипошто. ХАРПАГОН: Ама дајте ми тојагу сместа.

ОПИЗНП IV

ЖАК, ХАРПАГОН, КЛЕАНТ ЖАК: Де, де, господо, шта је то? Што то намеравате? КЛЕАНТ: Ни бриге ме за то! ЖАК: (Йигакпр) Де! Господине, полако. ХАРПАГОН: Мени да говори тако бестидно! ЖАК: (Фанмаглкр) Ма, за име бога, господине! КЛЕАНТ: Нећу уступити нипошто. ЖАК: (Йигакпр) Ама, зар оцу! ХАРПАГОН: Пусти ме да му покажем.

73 .

ЖАК: (Фанмаглкр) Зар сина? Мене - то још некако иде. ХАРПАГОН: Узимам те за судију, Жаче, да видиш да сам у праву. ЖАК: Пристајем. (Йигакпр) Уклоните се мало. ХАРПАГОН: Ја волим једну девојку и хоћу да се њоме оженим; а ова вуцибатина се дрзнуо да је и он воли и да полаже право на њу и поред моје забране. ЖАК: А! Нема право. ХАРПАГОН: Зар није то страшно, син који хоће да се прегања са оцем? И зар није он дужан да из поштовања не дира у моја осећања? ЖАК: Имате право. Чекајте да му ја кажем, а ви будите ту. (Идг

дл Йигакпа ка днргж знаъ млелнкжцг) КЛЕАНТ: Па, добро! Јесте, када те је он изабрао за судију, не одричем. Није ми важно ко ће то бити; и ја пристајем, Жаче, да нам ти судиш у овом нашем спору. ЖАК: Указујете ми велику част. КЛЕАНТ: Ја сам заљубљен у једну младу особу која се не оглушује о моје жеље и љубазно прихвата моје намере; а мом оцу пало на памет да помути нашу љубав својом просидбом. ЖАК: Сигурно је да нема право. КЛЕАНТ: Зар га није срамота, у његовим годинама, да помишља на женидбу? Зар му доликује да се још заљубљује? И зар не би требало да остави то младићима?

74 .

ЖАК: Имате право, он тера спрдњу. Чекајте да му кажем коју реч. (Внаэа ог Фанмаглкр) Па ваш син није тако настран као што кажете, он прима разлог. Он каже да зна да вас мора поштовати, да је само праснуо у првој јарости и да ће вам се покорити у свему што желите, под условом да са њим љубазније поступате и да га ожените неком особом којом би он био задовољан. ХАРПАГОН: Онда му реци, Жаче, да тако може очекивати од мене све што жели; и да, изузев Маријане, има слободу да бира коју год хоће. ЖАК: Пустите ви само мене. (Ндиаеж ожкр) Па ваш отац није тако неразложан како га ви претстављате; и он ми је потврдио да га је то разљутила ваша напраситост; да је он само увређен вашим поступањем, а да је врло расположен да пристане на оно што ви желите, под условом да се лепо понашате и покажете увиђавност, поштовање и послушност које син дугује оцу. КЛЕАНТ: О, Жаче, можеш га уверити: ако ми да Маријану, да ћу му бити најпокорнији на свету и да ћу радити све што хоће. ЖАК: (Фанмаглкр) Све је готово. Пристаје како ви кажете. ХАРПАГОН: Ето, тако ваља. ЖАК: (Йигакпр) Све је у реду. Задовољан је вашим обећањима. КЛЕАНТ: Хвала богу! ЖАК: Господо, остаје само да се разговорите: ето сад сте се сложили; а замал' се нисте посвађали, јер нисте слушали један другог. КЛЕАНТ: Мили мој Жаче, бићу ти захвалан целог живота.

75 .

ЖАК: Нема на чему, господине. ХАРПАГОН: Ти си ме задовољио, Жаче, и тиме заслужио награду. Иди, а ја те нећу заборавити, буди уверен. (Вадж же

югма йанайжцр, а Жаз млйжоиж да эг йр лк кгшпл дапж) ЖАК: Љубим вам руке.

ОПИЗНП V

КЛЕАНТ, ХАРПАГОН КЛЕАНТ: Ја вас молим да ми опростите, оче, за мој испад. ХАРПАГОН: Није то ништа. КЛЕАНТ: Верујте ми да од свег срца жалим. ХАРПАГОН: А ја се од свег срца радујем што видим да си разборит. КЛЕАНТ: Са колико доброте ви тако брзо заборављате моју погрешку! ХАРПАГОН: Родитељи лако заборављају погрешке своје деце кад се они врате на своје место. КЛЕАНТ: Како! Без икакве љутње на моје лудости? ХАРПАГОН: На то ме обавезујеш својом чашћу и поштовањем. КЛЕАНТ: Ја вам обећавам, оче, да ћу до гроба сачувати у срцу успомену на вашу доброту. ХАРПАГОН: А ја ти обећавам да ћеш од мене добити све што зажелиш.

76 .

КЛЕАНТ: О, оче, ја вам више ништа не тражим; доста сте ми дали кад сте ми дали Маријану. ХАРПАГОН: Како? КЛЕАНТ: Кажем, оче, да сте ми причинили толико задовољство и да сам очаран вашом добротом што сте ми уступили Маријану. ХАРПАГОН: А ко то каже да сам ти уступио Маријану? КЛЕАНТ: Ви, оче. ХАРПАГОН: Ја? КЛЕАНТ: Зацело. ХАРПАГОН: Како? Ти си обећао да се одрекнеш. КЛЕАНТ: Ја, да се одрекнем? ХАРПАГОН: Јесте. КЛЕАНТ: Никад. ХАРПАГОН: Ти дакле не мислиш да одустанеш? КЛЕАНТ: Напротив, одлучан сам више но икад. ХАРПАГОН: Шта, вуцибатино, ти опет? КЛЕАНТ: Ништа ме не може изменити. ХАРПАГОН: Чекај само, лупежу.

77 .

КЛЕАНТ: Радите што год хоћете. ХАРПАГОН: Забрањујем ти да ми икад изиђеш на очи. КЛЕАНТ: У добри час! ХАРПАГОН: Ја те се одричем. КЛЕАНТ: Одричите се. ХАРПАГОН: Ја те не признајем више за сина. КЛЕАНТ: Нека буде. ХАРПАГОН: Ја те искључујем из наследства. КЛЕАНТ: Како вам је воља. ХАРПАГОН: И ја те проклињем. КЛЕАНТ: Не знам шта ћу с вашим даровима.

ОПИЗНП VI

ЛА ФЛЕШ, КЛЕАНТ ЛА ФЛЕШ: (Иеиаегэж же башпг оа ъгдклй зрпжълй) Ух! Господине, баш вас нађох кад треба. Брзо за мном. КЛЕАНТ: Шта има? ЛА ФЛЕШ: Пођите за мном кад вам кажем: ствари добро стоје. КЛЕАНТ: Како?

78 .

ЛА ФЛЕШ: Ваша срећа! КЛЕАНТ: Шта? ЛА ФЛЕШ: Вребао сам ово цео дан. КЛЕАНТ: Ама шта то? ЛА ФЛЕШ: Благо вашег оца, дочепао сам га. КЛЕАНТ: Како си то успео? ЛА ФЛЕШ: Све ћете чути. Бежимо; чујем где виче.

ОПИЗНП VII

ХАРПАГОН: (Вжчг же башпг ж длиаеж глилгиав) Држ'те лопова! Држ'те лопова! Разбојника! Убицу! Правдо, праведни боже! пропао сам, убили су ме, заклали ме, покрали су ми новац! Ко је тај? Шта је с њим? Где је? Куд се крије? Како да га нађем? Куд да јурим? Или да не јурим? Да није тамо? Да није овде? Ко је то? Стој! Врати ми мој новац, лупежу!... (Шчгма оай огбг еа нрзр) Ах то сам ја. Глава ми се помутила и не знам где сам, ни ко сам, ни шта радим. Јао! мој јадни новац, мој јадни новац, мој драги пријатељ! Узеше ми те! а без тебе немам ослонца, ни утеху, ни радост, све је за мене свршено, шта ћу више на овом свету; без тебе не могу да живим! Свршено је, не могу више! Умирем, мртав сам, закопан сам. Зар нема никог да ме оживи, да ми врати мој драги новац, или да ми каже ко га је узео! Ух! Шта кажете? Није нико. Ко је да је, морао је прво пажљиво да вреба тренутак; изабрао је баш онда кад сам говорио изроду, мом сину. Хајдемо. Хоћу да тражим суд, да се испита цела кућа: служавке, слуге, син, ћерка, па и ја. Колико их се скупило! На кога год бацим поглед сумњив ми је и све ми се чини то је

79 .

лопов. Еј! О чему то тамо говорите? О оном који ме је покрао? Каква је то ларма тамо? Је ли мој лопов ту? Смилујте се, ако ко зна о моме лопову, преклињем га да ми га каже. Да се није сакрио ту међу вас? Сви ме гледају, па ми се смеју. Видећете, и они су сигурно умешани у крађу мог новца. Овамо брзо, комесари, пандури, жандари, судије, мучилишта, вешала и џелати. Хоћу да се повеша цео свет; а ако не нађем свој новац обесићу се и ја.

80 .

ПЕТИ ЧИН

ОПИЗНП I

ХАРПАГОН, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР КОМЕСАР: Пустите ви само мене: знам ја свој посао, хвала богу! Не тражим ја сад први пут ко је извршио крађу. Да ми је онолико кеса са хиљаду франака колико сам их послао на вешала! ХАРПАГОН: У интересу је власти да узме ову ствар у своје руке; и ако се не нађе мој новац, тужићу се суду против суда. КОМЕСАР: Треба приступити свим прописаним поступцима. Кажете да је у оној кутији било...? ХАРПАГОН: Десет хиљада талира тачно. КОМЕСАР: Десет хиљада талира! ХАРПАГОН: (Оиачрэж) Десет хиљада талира. КОМЕСАР: Крађа је крупна. ХАРПАГОН: Нема те казне која би била довољна за тако страшан злочин, и ако остане некажњен, неће више бити сигурне ни највеће светиње. КОМЕСАР: У каквом је новцу била та сума? ХАРПАГОН: Све у самим чистим златницима. КОМЕСАР: На кога сумњате за ову крађу?

81 .

ХАРПАГОН: На цео свет; и тражим да позатварате целу варош и предграђа. КОМЕСАР: Потребно је, верујте ми, не уплашити никог, него се полако трудити да се прибаве какви докази, да би се затим могло строго по закону тражити да вам се врати украђени новац.

ОПИЗНП II

ЖАК, ХАРПАГОН, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР ЖАК: (р дкр млелнкжцг. Нбнаэаърэж ог ка лкр опнакр лдазиг длиаеж) Одмах се враћам. Заклати га брзо. осмудети му ноге, метнути га у врелу воду, па да се обеси о таваницу. ХАРНАГОН: Кога? Оног што ме покрао? ЖАК: Кажем за прасе које ми је послао ваш настојник, па хоћу да вам га спремим како ја умем. ХАРПАГОН: Није реч о том; ево господина с ким треба да говорите о нечем другом. КОМЕСАР: (Жазр) Ништа се не бојте. Ја сам човек који вам неће никакво зло, и све ће ићи врло глатко. ЖАК: (Фанмаглкр) Господин ће бити на вечери? КОМЕСАР: Драги пријатељу, овде не треба ништа сакривати од вашег господара. ЖАК: Богами, господине, ја ћу показати све што умем и угостићу вас најбоље што могу. ХАРПАГОН: Ама није реч о томе.

82 .

ЖАК: Ако вам не спремим како ја то желим, кривица је нашег господина настојника који ми је поткусио крила својом штедњом. ХАРПАГОН: Подмукли створе! О другом ми говоримо, не о вечери. Хоћу да ми кажеш шта знаш о новцу који ми је украден. ЖАК: Украли вам новац! ХАРПАГОН: Да, лупежу! Даћу да те обесе ако ми га не вратиш. КОМЕСАР: (Фанмаглкр) Ма, немојте тако да поступате са њим. Ја по његовом лицу видим да је поштен човек, и да нема потребе затворити га па да вам каже све што желите да знате. (Жазр) Да, пријатељу, ако све признате, ништа вам неће бити и ваш ће вас господар пристојно наградити. Њему су данас украли новац и није могућно да ви о томе не знате ништа. ЖАК: (За огбг) Баш прилика да се осветим нашем настојнику: откако је он у кући, он је љубимац, слушају се само његови савети; а и леже ми на срцу малопређашње батине. ХАРПАГОН: Шта то премишљаш? КОМЕСАР: (Фанмаглкр) Нека га: спрема се да вам све призна; ја сам вам рекао да је он поштен човек. ЖАК: Господине, кад хоћете да вам кажем, ја мислим да је то урадио господин ваш драги настојник. ХАРПАГОН: Валер? ЖАК: Да. ХАРПАГОН: Он, који ми је изгледао тако веран?

83 .

ЖАК: Он главом. Ја мислим да вас је он то покрао. ХАРПАГОН: По чему ти то мислиш? ЖАК: По чему? ХАРПАГОН: Јест. ЖАК: Ја мислим... што тако мислим. КОМЕСАР: Потребно је изнети доказе које имате. ХАРПАГОН: Јеси ли га видео да се шуња око места на коме је био мој новац? ЖАК: Јесам, одиста. Где је био ваш новац? ХАРПАГОН: У башти. ЖАК: Тачно: видео сам га да се шуња у башти. А у чему је био тај новац? ХАРПАГОН: У једној кутији. ЖАК: Управо тако: видео сам једну кутију код њега. ХАРПАГОН: А каква је била та кутија? Видећу одмах је ли то моја. ЖАК: Каква је? ХАРПАГОН: Јест. ЖАК: Она је... она је као кутија.

84 .

КОМЕСАР: Разуме се! али опиши нам је мало, да видимо. ЖАК: То је велика кутија. ХАРПАГОН: Она што су ми украли је мала. ЖАК: Е, јест, она је мала, ако се тако узме; али је ја зовем великом по оном што је у њој. КОМЕСАР: А какве је боје? ЖАК: Какве боје? КОМЕСАР: Да. ЖАК: Она је боје... тако, извесне боје... Помозите ми рећи. ХАРПАГОН: Ух! ЖАК: Да није црвена? ХАРПАГОН: Не, сива. ЖАК: Е, да, сивоцрвена: то хтедох рећи. ХАРПАГОН: Нема сумње, то је она сигурно, Запишите, господине, његов исказ. Боже! Коме одсад веровати? Не треба се више клети ни у шта; и верујем да ћу после овога бити у стању сам себе да крадем. ЖАК: Господине, ево га долази. Немојте му бар рећи да сам га ја проказао.

85 .

ОПИЗНП III

ВАЛЕР, ХАРПАГОН, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР, ЖАК ХАРПАГОН: Ходи ближе: ходи да признаш најцрње дело, најстрашнији напад који је икад учињен! ВАЛЕР: Шта желите, господине? ХАРПАГОН: Шта, издајниче, зар се не стидиш свог злочина? ВАЛЕР: О каквом то злочину говорите? ХАРПАГОН: О каквом злочину говорим, бестидниче? Као да не знаш шта хоћу да кажем. Залуд се трудиш да затуриш траг: дело је откривено, о свему су ме малочас известили. Зар тако да злоупотребиш моју доброту, да се увучеш у моју кућу, да ме издаш? да ми овако нешто приредиш? ВАЛЕР: Господине, кад сте већ све дознали, нећу да увијам и признаћу вам како стоји ствар. ЖАК: (За огбг) О, о! Да нисам погодио случајно? ВАЛЕР: Мислио сам да вам о томе говорим и тражио сам за то згодну прилику; али кад је тако, преклињем вас да се не љутите и да саслушате моје разлоге. ХАРПАГОН: А какве то разлоге можеш да ми даш, бестидни лупежу? ВАЛЕР: Ах! Господине, нисам заслужио такве погрде. Истина је да сам вас увредио; али, ипак, моја је погрешка таква да се може опростити. ХАРПАГОН: Шта, заслужујеш опроштај? Таква заседа? такво разбојништво?

86 .

ВАЛЕР: Имајте милости, не љутите се. Кад ме будете саслушали, видећете да зло није тако велико као што ви кажете. ХАРПАГОН: Зло није тако велико као што ја кажем! Шта! Моја крв, моја утроба, зликовче! ВАЛЕР: Ваша крв, господине, није запала у рђаве руке. Ја сам из добре куће и не могу јој учинити неправду; у свему овом нема ничег што не бих могао поправити. ХАРПАГОН: Ја то и тражим, да ми вратиш што си ми отео. ВАЛЕР: Ваша част, господине, биће потпуно задовољена. ХАРПАГОН: Није ту у питању никаква част, већ да ми кажеш ко те је наговорио на то дело? ВАЛЕР: Ко, питате ме? ХАРПАГОН: Сигурно, питам те. ВАЛЕР: Божанство које правда све што се у његово име чини: Љубав. ХАРПАГОН: Љубав? ВАЛЕР: Да. ХАРПАГОН: Лепа љубав, лепа љубав, богами! љубав према мојим златницима. ВАЛЕР: Не, господине, није ме намамило ваше богатство; није ме оно засенило, и ја вас уверавам да не желим ништа од свег вашег блага, само да ми оставите ово што имам.

87 .

ХАРПАГОН: Не, то никад, ђаво да те носи! Нећу ти ја то оставити. Ма, видите ту безочност, хоће да задржи оно што ми је украо. ВАЛЕР: Зар ви то зовете крађом? ХАРПАГОН: Да л' то зовем крађом! Толико благо! ВАЛЕР: То је благо, заиста, и најдрагоценије што имате, сигурно; али то не значи да ћете га изгубити ако га мени оставите. Ја вас молим клечећи за то дражесно благо; учинићете добро дело ако ми га дате. ХАРПАГОН: Нећу ја то ништа да радим; шта то треба да значи? ВАЛЕР: Ми смо се зарекли на верност и заклели се да се не раставимо. ХАРПАГОН: Дивна заклетва, красно зарицање! ВАЛЕР: Да, ми смо се заверили једно другом да се никад не растанемо. ХАРПАГОН: Спречићу вас ја у томе, будите уверени. ВАЛЕР: Само нас смрт може раздвојити. ХАРПАГОН: Тај је баш полудео за мојим новцем. ВАЛЕР: Ја сам већ рекао, господине, да ме никаква корист није навела да учиним што сам учинио. Моје срце није пошло за побудама које ми ви приписујете; један племенитији повод ме је довео до ове одлуке. ХАРПАГОН: Још ће испасти да он из хришћанске љубави хоће да

88 .

присвоји моје благо; али постараћу се ја за то; на суду ћу ја наћи правду, бездушни лупежу. ВАЛЕР: Радите како хоћете, ја сам спреман да поднесем све ваше нападе. Али вас молим да бар верујете да, ако има неке кривице, крив сам једино ја, а ваша ћерка није у свему томе нимало крива. ХАРПАГОН: Нијенего; ко ће још и да помисли да се моја ћерка мешала у тај злочин. Али ја хоћу да ми вратиш моју имовину и да ми признаш на које си је место однео. ВАЛЕР: Ја је нисам однео, она је још код вас. ХАРПАГОН: (За огбг) О моја мила кутијо. (Гиаокл) Није изнета из моје куће? ВАЛЕР: Не, господине. ХАРПАГОН: Ма, реци ти мени: јеси ли је дирнуо? ВАЛЕР: Ја, да је дирнем? О, ви сте неправедни према њој и према мени; ја за њом пламтим чистом љубави пуном поштовања. ХАРПАГОН: (За огбг) Пламти за мојом кутијом? ВАЛЕР: Више бих волео умрети него да је и у мисли увредим: она је толико невина и поштена. ХАРПАГОН: (За огбг) Моја кутија толико поштена? ВАЛЕР: Ја сам само уживао да је гледам, и никаква зла мисао није обесветила љубав коју су ми надахнуле њене дивне очи.

89 .

ХАРПАГОН: Дивне очи моје кутије? Он говори о њој као љубавник о својој драгани. ВАЛЕР: Клода, господине, зна за све ово, и « она вам може посведочити. ХАРПАГОН: Шта, моја служавка је саучесник у овој крађи? ВАЛЕР: Да, господине, она је била сведок нашег зарицања, она ми је, пошто се уверила у моје поштене намере, помогла да приволим вашу ћерку да ми да своју реч и прими моју. ХАРПАГОН: (За огбг) Да овај не булазни што се уплашио од тужбе суду? (Гиаокл) Шта ти овде булазниш о мојој ћерци? ВАЛЕР: Кажем, господине, да сам с великом муком успео да њена чедност услиши жеље моје љубави. ХАРПАГОН: Чија чедност? ВАЛЕР: Ваше ћерке; и тек је јуче пристала да потпишемо обећање да ћемо се венчати. ХАРПАГОН: Моја ћерка обећала да се венча с тобом? ВАЛЕР: Да, као што сам то и ја њој са своје стране обећао. ХАРПАГОН: О, боже! Још једна беда! ЖАК: (Комесару) Запишите, господине, запишите. ХАРПАГОН: Двострука несрећа! Врхунац очајања! (Йлйгоанр) Господине, вршите своју дужност; нека се он оптужи као лопов и као заводник.

90 .

ВАЛЕР: Ти називи мени не приличе; и када се буде дознало ко сам ја...

ОПИЗНП IV

ЕЛИЗА, МАРИЈАНА, ФРОСИНА, ХАРПАГОН, ВАЛЕР, ЖАК, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР

ХАРПАГОН: Ах, неваљалице кћери! кћери недостојна оваквог оца! Зар тако ти слушаш савете које сам ти давао? Заљубљујеш се у једног бестидног лопова и обећаваш му да се удаш за њега без мога пристанка? Али ћете се преварити и једно и друго. (Еижеж) Четири добра зида јамчиће ми за твоје владање. (Ваигнр) А вешала ће ме осветити због твоје дрскости, лупежу безобразни. ВАЛЕР: Тамо неће судити ваша срџба; бар ће ме саслушати пре него што ме осуде. ХАРПАГОН: Погрешио сам ја кад сам казао вешала, бићеш ти жив прикован за точак. ЕЛИЗА: (Йигзкг мнгд лца) О, оче! Будите мало човечнији и немојте ићи до краја у својим очинским правима. Немојте се завести првим наступом свога гнева и причекајте мало пре него што одлучите шта ћете учинити. Потрудите се да боље упознате оног на кога се жалите: он је сасвим друкчији него што ви мислите о њему; и ви се нећете толико чудити што сам му обећала да ћу поћи за њега када сазнате да ме још одавно не бисте имали да није било њега. Да, оче, он је тај који ме је спасао из опасности која вам је позната, кад се замало нисам утопила, и коме сте обавезни за живот ове исте кћери, којој... ХАРПАГОН: Све то није ништа; за мене би било боље да те је пустио да се утопиш него ли да чини ово што је учинио. ЕЛИЗА: Оче, преклињем вас очинском љубављу да ме...

91 .

ХАРПАГОН: Не, не, нећу ништа да чујем: нека суд врши своју дужност. ЖАК: (За огбг) Платићеш ми ти за оне батине! ФРОСИНА: (За огбг) Да чудне збрке.

ОПИЗНП V

АНСЕЛМ, ХАРПАГОН, ЕЛИЗА, МАРИЈАНА, ФРОСИНА, ВАЛЕР, ЖАК, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР

АНСЕЛМ: Шта је то, господине Харпагоне? Ви сте врло узбуђени. ХАРПАГОН: О, господине Анселме, пред вама је најнесрећнији чоозек; направила се пометња и неред баш кад долазите да састављате уговор. Насрћу ми на имање, насрћу на част; и ево овај издајник, овај зликовац, који је погазио најсветија права, који се ушуњао у моју кућу под видом настојника да ми покраде мој новац и да ми заведе кћер. ВАЛЕР: Ко мисли на ваш новац о коме ви трабуњате? ХАРПАГОН: Јесте, они су се заручили. Та срамота се тиче вас, господине Анселме, и ви треба да га потерате и да га тужите суду да бисте се осветили због његове безочности. АНСЕЛМ: Моја намера није да се женим силом, нити да тражим љубав која је другом дата; али сам спреман да се за ваше интересе заложим као за своје. ХАРПАГОН: Ево овај је господин један поштен комесар који ће, како ми је рекао, у свему испунити своју дужност. (Олзаерърэж

92 .

Ваигна злйгоанр) Удесите га ваљано, господине, и покажите његово злочинство. ВАЛЕР: Ја не разумем какав ми се то злочин може приписати због љубави коју гајим према вашој ћерци; и каква је то казна на коју мислите да могу бити осуђен због наше веридбе када се дозна ко сам ја... ХАРПАГОН: Дођавола са свим тим причама; свет је данас препун тих лажних племића, тих варалица, који се користе својим мрачним пореклом и дрско се заките првим сјајним именом које им падне на ум. ВАЛЕР: Знајте да сам ја сувише поносан да бих се китио нечим што ми не припада, и да цео Напуљ може да сведочи о мом пореклу. АНСЕЛМ: Полако! Пазите добро шта ћете рећи. Излажете се опасности више него што мислите. Ви говорите пред човеком коме је познат цео Напуљ и који може лако проценити колико има истине у оном што будете испричали. ВАЛЕР: (Рпавыаърэж, мрк млклоа, шгшжн ка гиавр) Немам ја ничег да се бојим, и ако познајете Напуљ, ви знате ко је био дон Тома од Албурчија. АНСЕЛМ: Сигурно да га знам; и мало је људи који су га познавали тако као ја. ХАРПАГОН: Шта ме се тиче и дон Тома и дон Мартин. (Вждж да

глнг двг овгэг ж ргаож ъгдкр) АНСЕЛМ: Молим вас, пустите га да говори, видећемо шта ће да каже. ВАЛЕР: Хоћу да кажем да је он мој отац.

93 .

АНСЕЛМ: Он? ВАЛЕР: Да. АНСЕЛМ: Којешта; ви се шалите. Нађите неку другу причу којом ћете боље успети, и немојте мислити да ћете се извући овом лажју. ВАЛЕР: Пазите шта говорите. То није превара; ја не тврдим ништа што не бих могао доказати. АНСЕЛМ: Шта? Ви смете тврдити да сте син дон Томе од Албурчија? ВАЛЕР: Да, смем; и ја сам спреман да пред целим светом браним ту истину. АНСЕЛМ: Чудна је та смелост. Знајте, да вас застидим, да има бар шеснаест година откако је човек о коме говорите настрадао на мору са децом и женом када је хтео да их спасе од свирепих гоњења у напуљској побуни, због које је отишло у изгнанство више племићких породица. ВАЛЕР: Да; али знајте, да ја вас застидим, да је његовог сина од седам година са једним слугом спасла из бродолома једна шпанска лађа; и да је тај спасени син овај који вам говори; знајте да ме је капетан лађе, дирнут мојом судбином, пријатељски прихватио; да ме је одгајио као рођеног сина и да сам ступио у војску чим сам могао да понесем оружје; да сам недавно дознао да мој отац није мртав, у шта сам дотле веровао. Пролазећи овуда када сам пошао да га тражим, судбина је хтела да сретнем дивну Елизу; од тога сусрета постадох роб њене лепоте; и силина моје љубави и суровост њеног оца нагнале су ме да се увучем у његову кућу и да пошаљем другог да тражи моје родитеље.

94 .

АНСЕЛМ: Али какви још докази, сем ваших речи, могу нас уверити да све то није бајка заснована на једној истини? ВАЛЕР: Шпански капетан; један прстен од рубина који је лрипадао моме оцу; једна гривна од агата коју ми је мајка ставила око руке; стари Педро, онај слуга који се са мном спасао од бродолома. МАРИЈАНА: Боже милостиви! На ваше речи могу овде ја одговорити да ви не варате; и из свега што кажете ја јасно видим да сте ви мој брат. ВАЛЕР: Ви, моја сестра? МАРИЈАНА: Да, срце ми је уздахнуло чим сте проговорили; и моја мајка, која ће бити пресрећна, толико ми је много причала о несрећама наше породице. Ни нас Господ није оставио да страдамо у том страшном бродолому; али смо живот платили губитком слободе. Мене и моју мајку прихватили су гусари са олупина нашег потопљеног брода. После десет година робовања, срећна судбина нам поврати слободу, и вратисмо се у Напуљ, где нађосмо све наше имање распродато, а о нашем оцу нисмо могле да еазнамо ништа. Прешле смо у Ђенову, где је мајка дошла да прикупи неке јадне остатке њеног наслеђа које су разграбили; и одатле, бежећи од варварске неправде својих рођака, дође у ово место, у коме је животарила тужним животом. АНСЕЛМ: О боже! Велика су твоја дела! Само ти можеш да чиниш чудеса! Загрлите ме, децо моја, и придружите се обоје срећи вашег оца. ВАЛЕР: Ви сте наш отац? МАРИЈАНА: Ви сте тај за ким је моја мајка толико плакала?

95 .

АНСЕЛМ: Да, кћери моја, да, сине мој; ја сам дон Тома од Албурчија, кога је Господ избавио из морских таласа са свим благом које је носио. Верујући пуних шеснаест година да сте сви мртви, он се спремао, после дугих путовања, да у браку са једном питомом и честитом особом потражи утеху у новој породици. Кад сам видео да ми нема сигурна живота у Напуљу, одрекао сам се занавек да се тамо вратим; и пошто сам нашао начина да распродам што сам ту имао, ја сам се настанио овде, где сам, под именом Анселма, хтео да одагнам жалосне успомене за име које ми је причинило толике невоље. ХАРПАГОН: (Акогийр) То је, дакле, ваш син? АНСЕЛМ: Јесте. ХАРПАГОН: Ја ћу да вас тужим да ми платите десет хиљада талира које ми је украо. АНСЕЛМ: Он, вама украо? ХАРПАГОН: Баш он. ВАЛЕР: Ко вам то каже? ХАРПАГОН: Жак. ВАЛЕР: (Жазр) Ти то кажеш? ЖАК: Ви видите да ја не кажем ништа. ХАРПАГОН: Јесте. Ево господина комесара који је забележио његов исказ. ВАЛЕР: И ви верујете да сам ја способан да учиним такво подло дело?

96 .

ХАРПАГОН: Способан или неспособан, ја хоћу да ми се врати мој новац.

ОПИЗНП VI

КЛЕАНТ, ВАЛЕР, МАРИЈАНА, БЛИЗА, ФРОСИНА, ХАРПАГОН, АНСЕЛМ, ЖАК, ЛА ФЛЕШ, КОМЕСАР, ЊЕГОВ ПИСАР

КЛЕАНТ: Не мучите се, оче, и не окривљујте никог. Ја сам дознао о тој ствари, и долазим овамо да вам кажем да ће вам ваш новац бити враћен ако ми допустите да се оженим Маријаном. ХАРПАГОН: Где је новац? КЛЕАНТ: Не брините се ништа. Он је на сигурном месту, ја вам јамчим, и све зависи само од мене. Ваше је да ми кажете на шта сте се одлучили; можете бирати; или да ми дате Маријану, или да изгубите вашу кутију са новцем. ХАРПАГОН: Је ли што узето из ње? КЛЕАНТ: Ништа. На вама је да одлучите пристајете ли на овај брак и да ли се придружујете пристанку њене мајке, која јој оставља слободу да бира између нас двојице. МАРИЈАНА: (Йигакпр) Али ви не знате да није довољан само тај пристанак и да ми је Свевишњи, заједно са овим братом, вратио и оца од кога треба да ме запросите. АНСЕЛМ: Бог, децо моја, није ме поново саставио са вама зато да будем противан вашим жељама. Господине Харпагоне, ви увиђате да ће избор једне младе особе пре пасти на сина него ли на оца. Ман'те се празних разговора и пристаните као и ја на оба ова брака.

97 .

ХАРПАГОН: Треба, пре но што се одлучим, да видим своју кутију. КЛЕАНТ: Видећете је здраву и читаву. ХАРПАГОН: Ја немам новаца да дам за мираз уз децу. АНСЕЛМ: Добро! Имам ја за њих; не брините се за то. ХАРПАГОН: Да ли се ви обавезујете да платите трошкове за ове две свадбе? АНСЕЛМ: Да. Примам обавезу. Јесте ли задовољни? ХАРПАГОН: Јесам, с тим да им за свадбу наручите одело. АНСЕЛМ: Пристајем. Хајд'мо да уживамо у радости коју нам нуди данашњи срећни дан. КОМЕСАР: Стојте, господо, стојте! Полако мотити моје саслушање? ХАРПАГОН: Ништа нам није потребно ваше саслушање. КОМЕСАР: Да! Али ја нећу да радим бесплатно. ХАРПАГОН: (Олзаерърэж Жаза) За вашу плату ево вам дајем овога да га обесите. ЖАК: Аух! Па шта човек да ради? Вију ме мотком кад говорим истину, хоће да ме обесе кад лажем. АНСЕЛМ: Господине Харпагоне, треба да му опростите за ону лаж.

98 .

ХАРПАГОН: Значи, ви ћете платити комесара? АНСЕЛМ: Нека буде. Сад хајдемо брзо да обрадујемо и вашу мајку. ХАРПАГОН: А ја да видим своју драгу кутију.

Завгоа

99 .