www.dereta .rs

Urednik izdanjaAleksandar Šurbatović

Copyright © ovog izdanja DeretaCopyright © Miša Kravcev

Na kor icama:Kikladi noću, ulje na platnu 100 x 70cm, 2016,

kolekcija Westman

Miša Mihailo Kravcev

VELMER, RAZNOSAČ IDEJA ili prostije – anđeo slučajnosti

Beograd 2019.

DERETA

„Veli či na tre nut ka u kome dola zi ide ja, jed na ka je zna ča ju sva kog poje di nog kora ka čove čan stva.

Ali, ko su ide je i oda kle nam one dola ze.

Zaš to ih u onom prvom deli ću samo ose ti mo kao beslo ve sne žao ke, pa tek onda raz miš lja mo ili čini mo.”

Prof. Sve vid Ajn grim stajn

OPUS HRF

s

s 9 s

Posto je lju di koje život oda be re da na nji ma pri­ka že svo ju moć. Niko la je rođen u jed noj od onih poro di ca koje nisu pre bo ga te, ali može se reći da su situ i ra ni. Imao je rela tiv no sreć no detinj stvo. Odu vek je imao neka kvu vizi ju i neja snu svest o sop stve noj poseb no sti, ali nijed na okol nost nije uka zi va la na to da bi se bilo šta od nje go vih, tada neja snih pla no va, ubr zo moglo uspeš no i ostva ri ti.

A onda, kako to pone kad biva, poče li su da se ređa ju udar ci. Prvo mu je umr la tet ka koju je jako voleo, a onda je, kao u nekom ružnom snu, veo­ma brzo ostao bez oba rodi te lja. Rođa ci su ga po­tom još brže zabo ra vi li i tako je ostao pre puš ten samom sebi.

Bio je bistar i ško la mu je upr kos uro đe noj lenjo sti veo ma lako išla od ruke, ali je pret hod no zbog jed ne tipič ne mla da lač ke glu po sti uspeo da izgu bi pra vo na ško lo va nje i tako je još na samom počet ku bio pri nu đen da zako ra či u život kao gra­đa nin dru gog reda.

Miša Mihailo Kravcev

s 10 s

I Niko la i San dra su bili veo ma mla di. Kad su se uze li, bili su puni onog nevi nog opti mi zma koji kra si sve one koji tek stu pa ju u život. Ima li su pre gršt pla no va i oče ki va li su sre ću i izo bi lje kao neš to što sasvim sigur no mora doći. Ali malo po malo, nji ho ve nade su se gasi le i pola ko nesta ja­le jed na za dru gom. I nije tre ba lo da pro đe puno vre me na pa da se svi nji ho vi sno vi ras pr še i pre­tvo re u Opus Hrf i sve osta lo što ih je okru ži va lo.

s 11 s

* * *

Na svom sku te ru, na kome se vra ćao iz gra da, uvek je sebi ličio na lep ti ra koji je sa svih stra na okru žen naje zdom ska ka va ca. Vožnja mu je bila u krvi, ali je sta ri auto mo bil nasle đen od oca, još dav no zalo žio za gomi lu dugo va, raču na i uopšte sve ga što je koš ta lo, a toga je u nje go vom živo tu odu vek bilo puno, narav no samo ono li ko koli ko bi on uspe vao da doseg ne, ali veči to nošen željom da uži va u tre nut ku i da pru ža, naro či to San dri.

Neko li ko nede lja pre toga dobio je novu ide­ju koja ga je sasvim obu ze la. Još za vre me ško lo­va nja shva tio je da je obda ren za pisa nje i umeo je dobro da se izra ža va, a pose do vao je i širo ko zna nje poš to ga je odu vek mno go toga zani ma lo. Ispr va sti dlji vo, a potom sve inten ziv ni je, pomi­slio je da tre ba da se bavi pisa njem, što se savr še no ukla pa lo u nje go vu kon cep ci ju živo ta bez rad nog vre me na i onih oba ve za koje su lju de pre tva ra le u mra ve, pre ma čemu je odu vek ose ćao odboj nost.

Miša Mihailo Kravcev

s 12 s

Niko la je spa dao u one lju de koji noše ni svo­jim duhom stal no, poput vul ka na nepre sta no pro iz vo de sve te koli či ne emo ci ja, a za takve lju de pone kad sama ide ja ili nada, zna či isto što i ima ti.

Čita va ta vizi ja delo va la je moć no i real no, ali on još uvek nije imao u gla vi nika kvu kon kret­nu ide ju za delo koje je tre ba lo napi sa ti, pa čak ni za jed nu iz tog neja snog roja zbr ka nih ski ca u gla vi nije imao dovolj no jasnu ide ju koja bi ga sama pove la dalje. Ne ose tiv ši da pro sto pri mo­ra va sebe, upao je u gro zni cu tog tra ga nja i raz­miš lja nja i tač no tu, nje go vi zano si raz bi ja li su se kao upor ni tala si kada nemoć no nale te na ste ne, viso ke kame ne hri di živo ta, sa svim tim pra te ćim deta lji ma, koji su kri la nje go ve želje i maš te pre­tva ra li u fron cle.

Nije ni pri me tio kada je tač no sti gao bli zu kuće, samo je odje dan put postao sve stan tiši ne svu da una o ko lo, a negde su izne na da nesta li i svi ti auto mo bi li koji ma je dotad bio okru žen. Nje­go vo pred gra đe odi sa lo je onom neu gled nom tu­gom kolo se ka koji je već odav no isklju čen iz sao­bra ćaj ne mre že. Pri slo nio je sku ter na uobi ča je no mesto. Na samom ula zu u dvo riš te leža le su gomi­le šuta od kuće koju su rad ni ci greš kom sru ši li, ume sto jed ne na sasvim suprot nom kra ju uli ce.

s 13 s

Velmer, raznosač ideja

Lju di iz nji ho vog dvo riš ta nisu se tada pre vi še uzbu di li. Jed no stav no, posto je mesta na koji ma su i neke ina če neve ro vat ne stva ri sasvim uobi ča­je ne i mogu će.

Opus Hrf je bila kuća u kojoj su silom pri li­ka sta no va li. „E, stvar no je Opus Hrf ” – često su govo ri li jed no dru gom kada bi se vra ća li iz gra­da i kada bi pono vo ugle da li sve te raz ja plje ne puko ti ne. To ime je on jedan put odva lio nadah­nut total nim bez na đem i zvu ča lo je tako efekt no da je jed no stav no osta lo u upo tre bi. Nijed no od njih nije zna lo tač no zna če nje tih reči, ali su one savr še no osli ka va le svu troš nost i rui ni ra nost nji­ho vog doma.

Opus Hrf je pod se ćao na neki sta ri raz va lje ni mlin ili biće koje je neko li ko veko va rani je jed no­stav no odbi lo da umre i osta lo tu da zja pi, moć ni­je i jače i od naj tvr đeg sta rač kog ina ta. Obi ta va lo je tako bez obli ka i name ne, bez ima lo šar ma, svr­he ili emo ci je.

Musa vi zido vi, čudom kom pakt ni, slu ti li su iz muklih dubi na puni slut nje iz rani jih vre me na, od kojih je i sam strah ute kao gla vom bez obzi ra; oble­plje ni pro zo ri stva ra li su uti sak peći ne čija tmi na i nije ima la svr hu, i koje su tu eto iz čiste pako sti pre ma naj du bljim zako ni ma ljud ske logi ke.

Miša Mihailo Kravcev

s 14 s

U unu traš njo sti te tvo re vi ne, kroz nako stre še­ne zido ve, odne kud je uvek duva la pro ma ja. Iz naj­ra zli či ti jih raz lo ga čitav Opus Hrf se linjao iznu tra, otre sa ju ći mal ter, posvu da i, narav no, leti je u nje­mu bilo nepod noš lji vo vru će a zimi hlad no.

Da bi došao do ula za u svoj stan, Niko la je morao da pro đe duž čita vog dvo riš ta. Tako je nemi nov no bio izlo žen upor nom i drskom pogle­du babe Kane te, koji mu je uvek iza zi vao ose ćaj nela god no sti. Ona i njen pogled, pun uro đe ne zlo be i pako sti, bili su sastav ni deo čita vog pro sto­ra. Pro vo di la je dane u dvo riš tu, gro tesk no usto li­če na u jed noj pra sta roj fote lji iz koje je neu mor no odme ra va la sve što je oko nje dava lo zna ke živo ta.

Iz dru gog dela dvo riš ta napad no mu se cerio Maks, valj da iz želje da se dru ži ili kraj nje zbu njen izme đu rado zna lo sti i komu ni ci ra nja, puš ta ju ći gla sno, kao i uvek u slič nim pri li ka ma, one zvu ke koji dopi ru iz dubi ne debe log cre va – što je zajed­no sa tom pri lič no upa dlji vom ono ma to pe jom osme ha na licu tre ba lo da pred sta vlja pozdrav. Na isti način je pozdra vljao i poš ta ra pri ret kim i nere dov nim dola sci ma u nji hov kraj, i uvek kada bi ih puš tao, a da niko toga časa nije kro čio u dvo­riš te, svi bi zna li da je poš tar tu negde iza ugla i da samo što nije došao.

s 15 s

Velmer, raznosač ideja

Maks je bio baba Kane tin sin, nesreć no biće goto vo bez ima lo razu ma i sa svo jih četr de set godi na i postup ci ma dvo go diš njeg maj mu na, koji su često iza zi va li deci di ra no nego do va nje, pa čak i ugro ža va li oko li nu u kojoj je živeo, iza zi­vao je manje­više odboj nost kod svih lju di, osim u nekim ret kim situ a ci ja ma kod nje go ve maj ke – ali su čak i ti mini mal ni izli vi mate rin ske lju ba vi jedi no bili dokaz da je čovek u dubi ni duše ipak samo živo ti nja kojom gospo da re nago ni.

Ipak, jed na nje go va dru ga oso bi na, navo di la je na raz miš lja nje. Maks je naj bla že reče no obo ža­vao kišu i uvek bi je doče ki vao penju ći se na jed no sta ro islu že no kori to i ski dao sa sebe gor nju ode ću bez obzi ra na godiš nje doba, pre puš ta ju ći se tako u pot pu no sti bla go de ti ma tog vla žnog nebe skog dodi ra. Među tim, i sva ki put kada bi neka kom­ši ni ca u dvo riš tu ski da la pro strt veš sa konop ca, Maks bi se peo na svo je kori to i nestr plji vo zve rao gore­dole po nebu, tako đe, ski da ju ći ode ću, tako da se defi ni tiv no moglo zaklju či ti kako u nje go­vim misli ma ipak ima izve sne pove za no sti.

Nasme jao se u sebi. Ma koli ko dubo ke i ma ka­kve bile nje go ve misli, Opus Hrf je sve nad ja ča vao svo jom nepre kid nom emi si jom na moć nim pre­daj ni ci ma i sa svim svo jim pra te ćim bići ma.

Miša Mihailo Kravcev

s 16 s

„Sti gao si” – rekla je San dra uobi ča je no i jed­no stav no, sa onim svo jim pozna tim osme hom, iskre nim i iz duše, poma lo nestaš nim. Upra vo je name ra va la da kre ne u dvo riš te i poku pi veš, i bila je lepa, kao što je uvek, bez ika kve šmin ke. Samo nje no pri su stvo i taj njen osmeh, uvek su spon­ta no izma mlji va li i nje gov, ali sada poja ča va ju ći i neki neja sni vrtlog izme đu odgo vor no sti, želje za nekim reše njem i naj i skre ni jom bli skoš ću.

U jed no stav noj kuć noj halji ni kre ta la se poput kra lji ce, lako i goto vo nečuj no, naro či to seva ju ći listo vi ma koji su se zavr ša va li izva ja nim zglo bo­vi ma i lepo obli ko va nim, oblim peta ma. Uopšte, nje na gar de ro ba bila je sa uku som, ali po nje go­vom miš lje nju kraj nje skrom na i jed no stav na. To ga je poseb no bole lo. Želeo je da joj pru ži sve i uvek je posma trao kao kra lji cu. Jed nom, ne tako dav no, pože leo je da joj kupi ele gant ne i sku pe dam ske cipe le i zahva lju ju ći svo joj sna la žlji vo sti, koja mu je neret ko olak ša va la stva ri, uspeo je u svom nau mu. Te cipe le se nisu mogle nosi ti sva­ko dnev no, i među osta lim nje nim stva ri ma štr ča­le su kao uljez iz nekog dru gog sve ta, ali je on tada bio bes kraj no zado vo ljan. Samo jed nom je uspeo da je nago vo ri da ih obu je, kada je išla u pose tu maj ci. Toga dana je izne na da poče la jaka kiša koja

s 17 s

Velmer, raznosač ideja

nije pre sta ja la čita vog posle po dne va. Bio je već mrak kada je ugle dao kako se vra ća kući. Gaca la je po tam nom i leplji vom bla tu koje je šlji ska lo. Nosi la je svo je nove cipe le u ruci. Svu da oko nje, po bari ca ma je pli va lo razno vr sno đubre i sa svih stra na su je opko lja va le kuće, pod čijom su teži­nom leža le izu vi ja ne tesne uli ce. Musa ve četvo ro­u ga o ne kre a tu re od ciga la, izni kle na prav di boga iz nekog zlog seme na, do vrha pune čove ko li kim bed ni ci ma, kakvi su možda neu mit no posta ja li i njih dvo je.

Done la je svo je dam ske cipe le, sasvim čiste, sa čuvav ši im tako bar delić dosto jan stva. Tiho i ćut ke ih je odlo ži la u san duk sa nji ho vom osta lom obu ćom, gde su uglav nom nasta vi le da obi ta va ju. Kao pari ska madam sedam na e stog veka, koja je iro ni jom sud bi ne sahra nje na na nekom seo skom gro blju, u brdi ma Avga ni sta na.

Pono vo ga je neš to jače od nje ga uta pa lo u nove misli i vrtlo ge. Na kra ju sto či ća, sta ja lo je neko li ko papi ra na koji ma je pret hod nih dana zapi si vao svo je ide je. Soba je bila dovolj no mala i iz sva kog ugla je kroz pro zor zja pi lo dvo riš te, kao neki oba ve zni pore ski doda tak čita vom uti­sku. San dra je upra vo dovr ša va la sku plja nje veša. Narav no, Maks je već bio ski nuo maji cu dopo la i

Miša Mihailo Kravcev

s 18 s

sa izra zom naj po tre sni je zbu nje no sti kri šom virio u nebo.

Vra tio je pogled na papi re koji su bili goto vo pra zni, sa neko li ci nom nečit kih beleš ki, zapi sa­nim još pre neko li ko dana. Negde malo dalje, u nji ho vom nase lju, usred gra da i usred bela dana, čud nim ispre ki da nim kastra tom zaku ku ri kao je petao. Tako đe, u dalji ni vriš ta la su nevi dlji va ras­puš te na deca koja su ima la sve uslo ve da posta nu isti ona kvi kakvi su bili i nji ho vi rodi te lji. Umo­ran, seo je na kauč i naslo nio se na nje ga, tupo gle­da ju ći u Mak sa, koji je sa izra zom beslo ve sne kuć­ne živo ti nji ce suznih oči ju ener gič no zve rao gore.

Tako je sedeo i kada je San dra, nose ći kor pu sa obe ruke, ušla u sobu. Ima la je pre div ne oči, uvek sa malom nestaš nom iskrom, punom živo ta. Baš niš ta iz nje ne fizi o no mi je nije uka zi va lo ka onom inte lek tu al nom i fizič kom ras pa da nju lika, koje dola zi od napor nog ili mono to nog življe nja.

„Neš to nam danas ne ide?” – pogle da la ga je. „Stvar no ne znam oda kle ti to” – iro nič no je podi­gao desnu šaku uz cinič ni osmeh, kao što je obič­no radio u takvim pri li ka ma.

„Ej, lju ba vi... Hva taj!” – rekla je i brzo spu stiv­ši kor pu, izne na da se sama baci la kroz vazduh, pre ko cele sobe i pra vo pre ma nje mu. Morao je

s 19 s

Velmer, raznosač ideja

brzo da rea gu je da bi je u posled nji čas uhva tio u naruč je, mahi nal no ispru živ ši ruka ma. Ali nije imao vre me na da se pri be re. Odmah čim je sle­te la, une la mu se u lice svo jim raz o ru ža va ju ćim osme hom, koji kao da je sva ko ga tre na mogao da eks plo di ra od nabo ja te sil ne oza re no sti.

„Frrr rr” – ogla si la se ona dugim kotr lja ju ćim „r”, kao mač ka koja ovo ga puta rado sno zove u zagr ljaj.

„E, slu šaj ovo. Jutros je u dvo riš te opet dola­zio onaj biv ši muž babe Kane te, što se stal no kače, i slu šaj” – već se zara zno sme ja la, uspra viv ši se malo, zane se na pri čom i pri prav na da imi ti ra – „neš to su se opet dža pa li i on je pita – Je li, gde ti je onaj brat Kiklop, što mu fali jed no oko?” – sme­ja la se, pro sto ne ve ru ju ći da su svi ti gro tesk ni deta lji koje sada pre pri ča va zai sta isti na iako ih je vide la svo jim oči ma. Alu di rao je na slu čaj kada je baba Kane tin brat, navod no vrhun ski odža čar, zai sta izgu bio oko čiste ći nji hov odžak.

Pre pri ča va ju ći, sve vre me je bli sta la i sme ja la se izme đu reči, povre me no mla ta ra ju ći ruka ma i žmu re ći. Glas joj je, čak i ova ko ispre ki dan sme­hom, zadr žao onu poseb nu into na ci ju, koja ga je veči to ispu nja va la.

Miša Mihailo Kravcev

s 20 s

„A ona se ova ko pod bo či la...” – živah no je gesti ku li ra la. „Pa šta! I Napa leon je bio bez oka!” – i tu se pro sto zace ni la zbog ovo li kog nezna nja nji ho ve kom ši ni ce.

„Napa leon, dobro je. Da, a Kutu zov je nosio žute hozen tre ge re i jeo škam pe na desno uvo... sto posto, radi li mu por tret, levu stra nu Mocart, a desnu Vili jam Tel... ili neko od nje go vih uče ni ka” – rezig ni ra no je odmah nuo rukom i nabrao obr vu, pono vo tra že ći oči ma neku tač ku napo lju.

San dra ga je nestaš no posma tra la isko sa. „Još raz miš ljaš da pišeš roman o onom usa mlje nom mudra cu u močva ri?” – nasme ja la se. Zači ka va la ga je bez zlo be.

„Ne mla ti” – pogle dao je stro go, ali nemo ćan da pri kri je osmeh, jače joj steg nu rame. San dra ga je još malo posma tra la, pa ga je onda polju bi la u jago di cu i pri vi la mu se na gru di. Jed no vre me su ćuta li i puši li, ugod no pri vi je ni jed no uz dru go. Za to vre me, u dvo riš tu se neš to čud no deša va lo sa Mak som. Više nije išče ki vao kišu i sada je ho­dao ukrug i mla ta rao ruka ma kao da želi da pole­ti, a onda je izne na da pustio čudan pro do ran krik. Taj krik delo vao je na nje ga kao kada u let njoj vre­li ni negde izne na da buk ne požar, pa se brzo raši ri una o ko lo. Opči njen sop stve nim zvu kom, zasta jao

s 21 s

Velmer, raznosač ideja

bi i sve srd no pona vljao istu rad nju, ushi ćen svo­jim naj no vi jim otkri ći ma, a onda se pre nuo kao da ga je uda ri la moć na nevi dlji va stru ja i neo če ki­va no otr čao negde izvan dvo riš ta.

Onda je sve utih nu lo. Niko la je pomi slio kako eto čak i Maks može doći do neke kapi tal ne ide­je, ali ipak to nije izgo vo rio. Izne na da, pri me tio je kako je dim nje go ve ciga re te dobio neku neo­bič no pla vi ča stu boju i to mu je namah pri vu klo pažnju, a onda je sve više počeo da ose ća neku novu atmos fe ru u sobi, koja je bila pri sni ja i ima la je u sebi neš to vilin sko.

San dra se zagle da la pre ma otvo re nom pro zo­ru. Sun ce je već bilo nisko i ula zi lo je u sobu pod onim svo jim uglom kada stva ra paper ja stu i meku beli nu. Magla duvan skog dima je kli zi la napo lje, pra te ći zra ke sun ca.

U jed nom momen tu uči ni lo joj se kako su ti slo je vi dima na pro zo ru izne na da dobi li neku neo bič nu pla vi ča stu nijan su i taman je zau sti la da mu to kaže kada je on pred u hi trio.

„A možda ide je i nisu u ljud skoj moći. Možda ih raz no si neki mali dobri duh koji luta po sve tu i dono si ih lju di ma.”

Ona ga je izne na đe no pogle da la: „A zaš to baš dobri duh? Zaš to ne čove ču ljak? Mali, sim pa tič ni

Miša Mihailo Kravcev

s 22 s

čove ču ljak” – odvra ti la mu je ne zna ju ći ni sama zaš to je to rekla i kako joj je to palo na pamet.

„Da, u pra vu si, čove ču ljak, i zove se... Vili­mer!”

„Vili mer? Ne svi đa mi se ime.”„Dobro ajde, zove se Vel mer! Mali Vel mer koji

je pro zi ran i pla vi čast i izgle da kao da je sači njen od dima... I poja vlju je se u vidu pla vi ča ste magle, a samo pone kad uzme svoj pra vi oblik.”

„I po tebi je taj Vel mer zaslu žan za sve veli ke ide je?”

„Veli ke, zaš to samo veli ke, zaš to ne sve... Zar u biti male ide je nisu slič ne veli kim... Pazi, da li si ti ika da raz u me la same ide je, ne ti ih samo ose­tiš u tre nu, nevi dlji ve su, na pri mer gle daš u ovu pepe lja ru i onda smi sliš neš to što nema nika kve veze sa njom... U stva ri... čekaj... da, same ide je dobi jaš u tre nu, a posle samo raz miš ljaš o nji ma... Čekaj, čekaj... a možda sve tom stal no kru že jed­ne iste ide je, a onda razni lju di o nji ma raz li či to raz miš lja ju. Narav no, ista ide ja navo di i na slič na raz miš lja nja.”

„Misliš ono, lju di uvek pro la ze, a ide je uvek osta ju.”

„Da, ali pazi...” – u mani ru nauč ni ka zadr žao je misao kaži pr stom – „pazi, samo one krat ke

s 23 s

Velmer, raznosač ideja

žao ki ce koje nas ubo du sva ki put kada neš to smi­sli mo... zar se i tebi pone kad ne uči ni da je tako... a da li sam Vel mer uzi ma tada oblik i same aso ci ja ci­je, ili... ili su ide je neš to dru go... Da, one su možda mala, sićuš na živa bića i ne raz u me mo ih jer govo­re na svom jezi ku... a u stva ri on ih samo raz no si. I kada neko tre ba da umre, on ih izne se iz nje ga, pa ih odne se nekom dru gom” – osmeh nuo se – „a zami sli kada bi stvar no bilo tako, sve veli ke tvo­re vi ne čove čan stva doneo je u stva ri jedan čove­ču ljak, koji pri tom možda maš ta da jed no ga dana posta ne anđeo, ili u naj ma nju ruku anđeo čuvar.”

San dra se uspra vi la i uzja ha la mu kole na, iskre no oza re na: „Vidiš, to uopšte nije loša ide ja.”

„Misliš za pisa nje” – ton mu se tu naje dan put pro me nio – „... misliš da bi to bila dobra ide ja za pisa nje, ne, nema šan se, nije to to...”

„Onda niš ta, čekaj da te pose ti Vel mer” – vedro se nasme ja la.

„To i radim” – sleg nuo je rame ni ma, sa neja­snim izra zom i neja snim ose ća njem u sebi.

s 24 s

* * *

Noći su u nji ho voj sobi bile veo ma mrač ne i tihe. San dra je već spa va la, dok je Niko la ležao na leđi­ma, širom otvo re nih oči ju. Bio je zabri nut i nije mogao da zaspi. Raz ne misli su mu se pre li va le po gla vi, kao voda kada se nosi u nekoj veli koj posu­di. Gle dao je u tamu i samo bi s vre me na na vre­me teš ko uzdah nuo. Sa svih stra na je ose ćao samo bez na đe, dubo ko i muklo, u onom svom punom zna če nju.

Onda su se iz dvo riš ta začu li povi ci i tiši na se u tre nu pro bu di la. Valj da je sta ri Simon idu ći na česmu neo pre zno osta vio otvo re na vra ta od svog sta na. Upr kos noći, Maks je isko ri stio taj tre nu tak nepa žnje i zavu kao mu se u orman. Uku ća ni su sada poku ša va li da ga izma me oda tle i svi su vika­li uglas, gala me ći sve jače.

U prvom tre nut ku, Niko la se upla šio da će sada ova buka sigur no pro bu di ti San dru, ali to se valj da nekim čudom nije dogo di lo. Samo se za

s 25 s

Velmer, raznosač ideja

mome nat trgla u snu kada su odjek nu li prvi povi­ci, a onda je nasta vi la spo koj no da diše.

Odah nuo je. Nije želeo da se San dra pro bu di i izno va gle da sve to što se deša va lo. Dok su dani neka ko pro ti ca li, noći su u sebi nosi le svu teži nu isti ne.

Gužva koja je sada nasta la u dvo riš tu, bila je česta poja va. Maks je ose ćao neku neo bjaš nji vu naklo nost pre ma orma ni ma, poli ca ma i šifo nje­ri ma svih vrsta i bilo je dovolj no da neko samo nakrat ko osta vi otvo re na vra ta i on bi se neve ro­vat nom brzi nom stuš tio unu tra i odmah se zatva­rao u orman. Posle bi ga svi uku ća ni sati ma iste ri­va li oda tle, pso va li ili vabi li čoko la dom, dok je on tužno i grče vi to odbi jao da napu sti taj svet orma­na, koji mu je oči gled no na neki pose ban način bio veo ma bli zak.

„Lju di, ušao u orman.”„Ženo, daj peglu.”„Jebo te otac.”U mra ku su se bela sa le mno ge pri li ke u spa­

va ći ca ma i pidža ma ma. Među osta lim gla so vi ma, jasno se ras po zna va lo baba Kane ti no kreš ta nje. U opštoj gužvi se zate kla i žena pro dav ca lozo va, koji je, tako đe, istr čao napo lje i počeo da je tuče. Onda su se još neki pobi li.

Miša Mihailo Kravcev

s 26 s

Niko la više nije mogao da zaspi. Sve oko nje ga je bila suro va stvar nost, lavi rint iz koga nije bilo izla za. Opus Hrf i svi nje go vi zli duho vi.

Hva la bogu, San dra je još uvek mir no spa va­la. Uspra vio se na jastu ku i tiho upa lio ciga re tu. Dru gom rukom je napi pao krstić koji je nosio oko vra ta, seća ju ći se koli ko su ga vole le nje go ve pokoj na maj ka i tet ka.

Bila je još dubo ka noć, kada se San dra sasvim slu čaj no trgla iz sna. Leža la je na boku, leđi ma okre nu ta Niko li. Najed nom je sna žno ose ti la pri­su stvo nečeg nepo zna tog iza sebe. U momen tu se pot pu no rasa ni la. Nije sme la da se okre ne i pogle­da. Čeka la je, ne zna ju ći ni sama šta. Onda je sku­pi la hra brost i brzo se okre nu la. Osta la je zapa nje­na pri zo rom koji joj se uka zao. Niko la je ležao na leđi ma, bez pokri va ča. Telo mu je od gla ve do pete bilo oba vi je no nekom čud nom sve tloš ću. Ima la je flu o re scen tan sjaj i bila je pla vi ča sta i hlad na.

Začu do, nije više ose ća la nika kav strah. Gle da­la je kao u tran su, nemoć na da skre ne pogled sa nje go vog tela. Gru di su mu se sasvim nor mal no diza le i spuš ta le. Ni u izra zu lica mu nije bilo ničeg nesva ki daš njeg. I samo da nije bilo te pla vi ča ste izma gli ce što ga je u celo sti pre kri va la, izgle dao bi kao da sasvim obič no spa va, naj mir ni jim snom.

s 27 s

Velmer, raznosač ideja

Zuri la je, ose ća ju ći neš to pri sno u toj čud noj sve tlo sti, a onda je izne na da savla dao silan umor i opet je zaspa la, snom koji je dono sio zabo rav.

Miša Mihailo Kravcev VELMER, RAZNOSAČ IDEJA

Za izdavača Dijana Dereta

Lektura i korektura Dijana Stojanović

Likovno­grafička oprema Marina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978­86­6457­271­2

Tiraž 1000 primeraka

Beograd 2019.

Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo

Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078

www.dereta.rs

Knjižara DERETAKnez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503

821.164.41­31

КРАВЦЕВ, Михаило, 1962– Velmer, raznosač ideja : ili prostije – anđeo slučajnosti / Mihailo Miša Kravcev ; [ilustracije Mihailo Miša Kravcev]. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2019 (Beograd : Dereta). – 179 str. ; 18 cm

Tiraž 1.000.

ISBN 978­86­6457­271­2COBISS.SR­ID 279739148

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град