Adresiranje Na Netu-3 Predavanje

8/18/2019 Adresiranje Na Netu-3 Predavanje

1/16

IT-предавање 25.03.2011. и 01.04.2011.

Мр Бранка Арсовић 1

Интернет адресе

1. Шта омогућава адресирање на Интернету?

2. Наброј врсте Интернет адреса.

3. URL

4.

IPv4 адреса 5. Шта је IPv6?

DNS ( Domain Name System)

1. Шта је DNS? Како ради DNS?

2. Која су два основна концепта DNS- а?

3. Доменска имена?

4. Top Level Domens?

5. Шта је зона?

6.

Како се врши разрешавање имена домена?

7. Разлика између рекурзивног и итеративног захтева имена домена?

8. Како ради Browser (читач)?

9. Чему служи DHCP?


2/16

Адресирање на Интернету


1. АДРЕСИРАЊЕ НА ИНТЕРНЕТУ

Да би Интернет функционисао као јединствена мрежа, неопходно је усвојити

једнозначан систем адресирања рачунара, који су повезани у мрежу .

Адресирање на Интернету омогућава ефикасно и једноставно лоцирање:

рачунара (двојни систем адресирања рачунара – нумерички (IP) и симболички (FQDN)),

корисника ([email protected]),

сервиса и података (http://www.google.rs).

Како би се обезбедило ефикасно локализовање рачунара на Интернету, уведен је

двојни систем адресирања:

нумеричке (IP) адресе – 32-битни бројеви, које користи IP протокол за прослеђивање датаграма од једног до другог рачунара, а који на јединствен начин одређују адресу

физичког интерфејса рачунара на мрежи, на пример 147.91.130.3

алфанумеричке тј. симболичке адресе – имају форму rač unar.(.insl(.inst...)).država (на

пример: pmf.kg.ac.rs), а где је „ država“ ISO ознака државе; ови називи служе за лакше адресирање рачунара од стране крајњих корисника.

IP адреса је структура података која служи за јединствено идентификовање рачунара у мрежи . То је вредност дужине 32 бита (4 бајта) која је додељена сваком систему на Интернету . Пошто је ова вредност јединствени идентификатор, два система не могу имати

исту IP адресу . Са друге стране, могуће је да неки системи имају више од једне IP адресе. У том случају , може им се приступити користећи било коју од њих.

IP адресе су четвороцифрене бројчане адресе које се додељују сваком рачунару у

чворишту. Као што је речено, величина ове адресе је 32 бита, а свака цифра је одвојена тачком. Прве две цифре означавају зону и државу. Друга два броја се односе на институцију

и рачунар у LAN (Local Area Network) мрежи те институције.

Како се број Интернет корисника повећава изражен је недостатак слободних 32-

битних IP адреса. Интернет протокол нове генерације (IPng) предвиђа 128-битну адресу .

IP адресе могу бити статичке и динамичке. Постоје сервери који имају своје сталне – статичке адресе и оне се не мењају . Служе за лако проналажење рачунара на мрежи.

Динамичке адресе се додељују крајњим корисницима који комуницирају са Интернетом преко провајдера. Дакле, њима није потребна стална IP адреса. Динамичка адреса је било

која адреса у распону који одреди провајдер.

IP адресе су најчешће у пракси записане у тачка децималној нотацији – сваки бајт је

представљен својом децималном вредношћу , а између њих су тачке (на пример

82.117.206.16). Обзиром да су у питању бајтови, очигледно је да у децималном запису узимају вредност 0-255.

Како је Интернет мрежа састављена од мрежа, свака IP адреса састоји се од два дела:

мрежног (који идентификује мрежу у коју је рачунар повезан) и тзв.

хост дела (који идентификује сам рачунар унутар мреже). IP мрежна адреса добија се

битском операцијом „И“ (енг. AND) између 32-битне IP адресе и још једне вредности –

мрежне маске (subnet mask ). Она садржи логичку вредност 1 за сваки бит који чини мрежни део и вредност 0 за сваки бит хост дела.

Очигледно, сви рачунари у истој локалној мрежи (треба да) имају исту мрежну маску .Мрежна маска се такође често записује у тачка децималној нотацији (нпр. 255.255.255.0 –

првих 12 бита мрежни део, последња 4 хост).


3/16


4/16



Слика 2: Класе мрежа и дужине њихових IP адреса

Интернет протокол (IP) познаје сваког логичког домаћина (hosta) по броју , такозваној

IP адреси. На било којој датој мрежи овај број мора бити јединствен за све хост интерфејсе

који комуницирају кроз ту мрежу . Интернет сервис провајдери понекад дају корисницима интернета име хоста поред њихове нумеричке IP адресе.

IP адресе корисника који сурфују по WorldWideWeb- у се користе да омогуће

комуникацију са сервером неког Web сајта. Такође, оне се налазе у заглављима електронске

поште. У ствари , за све програме који користе TCP/IP протокол , IP адреса корисника и IPадреса одредишта су неопходни како би се успоставила комуникација и послали подаци.

У зависности од интернет везе, IP адреса може бити увек иста при конекцији

(такозвана статичка IP адреса), или различита при свакој новој конекцији (динамичка IP

адреса). Како би се користила динамичка IP адреса, мора да постоји сервер који пружа

адресу .

IP адресе се уобичајено дају кроз сервис који се зове DHCP (Dynamic Host

Configuration Protocol).

1.1. ВЕРЗИЈА 4 IP АДРЕСЕ

IPv4 је тренутни стандард за IP адресирање на Интернету . Internet Protokol верзија 4

(IPv4) дефинисана је у RFC- у 791 септембра 1981. Internet protokol (IP) је део TCP/IP пакета и протокол је који се најшире користи.

Адресирање

У овој верзији IP адреса се састоји од 32 бита, односно 4 бајта, што чини теоретски

4.294.967.296 (преко 4 милијарде) јединствених адреса домаћинских интерфејса. IPv4 адресе су представљене са 4 октета (8 битова) растављених тачкама. Дакле, IPv4 представља 4

неозначена бајта, сваки са вредношћу 0-255. Нула „0“ се појављује када су сви битови у октету 0, док је 255 највећа вредност и означава 8 јединица (2

8=256). У пракси, постоји

недовољно слободних IP адреса, тако да постоји притисак да се прошири распон адреса преко верзије 6 IP адресе.

Сервер са именом www.wikipedia.org тренутно има број 3482223596, који се записује као 207.142.131.236 због конверзије са базом 256:

3482223596=207×2563+142×2562+131×2561+236×2560. (Растављање имена

"www.wikipedia.org" на своје повезане бројеве регулишу DNS сервери).

Једноставно говорећи , IPv4 адреса има дужину 32 бита , а обично се представља у

облику 4 децимална броја одвојена децималном тачком ( сваки децимални број представља 8 бита , односно октет ) чија је вредност од 0 до 255.

Историјски гледано, IPv4 адресе су првобитно имале само два дела - адресу мреже и

адресу самог уређаја (чвора) у оквиру мреже. Каснија промена је додала и подмрежни део.Међутим, са напретком бескласног интернет-домен рутинга (CIDR), ово више не важи и

адреса може да има било који број нивоа хијерархије.


5/16


6/16



URI (енгл. Uniform Resource Identifier):

URL (енгл. Uniform Resource Locator)

URN (енгл. Uniform Resource Name)

Uniform Resource Identifier (URI) представља скуп карактера (слова, бројева и

специјалних знакова) који служи за идентификовање ресурса. Циљ идентификовања је могућност приступа сваком од ресурса на мрежи..

Uniform Resource Locator (URL) је подскуп URI-а и његов задатак је , осим идентификовања , опис акције коју треба извршити над ресурсом . URI/URL се састоји од

више делова . Другим речима , URL (Uniform Resource Location) одређује локацију неке информације и начин преузимања са мрежног сервиса .

URL синтаксу адресирања увео је Tim Berners-Li за примену на World Wide Web- у , а

садашњи стандард је дефинисан RFC документом под бројем 1738.

URL почиње са неком од шема "http:" или "https:", затим следе "//", потом име домена,

интернет адреса, адреса сервера или нека друга мрежна адреса, и завршава се веб страном

или документом (слика, фајл ...) – тј., protokol http://servis.racunar/putanja, podatak

URL (Universal Resource Locator – универзални локатор ресурса) адреса, дакле,

одређује ближу позицију одређеног документа на некој Интернет адреси. URL адреса се састоји од:

протокола (http или https)

адресе рачунара ,

порта ( представљен бројем ),

имена директоријума ,

имена саме датотеке коју тражимо .

Уопштено говорећи о адресама на Интернету, можемо рећи да постоје:

IP адресе

Симболичке адресе – састоје се од префикса сервиса који се користи, затим

имена домена (ти делови су раздвојени тачком)

URL – за адресирање сервиса и података

E-mail адресе – за адресирање корисника на Интернету (korisnik@računar).


7/16


8/16

DNS


послове користити само то име. Уколико се овај рачунар пребаци у другу мрежу (subnet), не

мора се памтити његова нова IP адреса јер његово име остаје исто.

DNS је у основи једна дистрибуирана база података у којој су уписана сва имена и

одговарајуће IP адресе појединих рачунара и скуп функција које омогућавају превођење IP

адреса у имена домена и обрнуто . DNS успоставља везу између алфанумеричког имена и IP адресе и обрнуто .

DNS (Domain Name System) је базни Интернет сервис који служи за превођење интернет домена у IP адресе , и обрнуто , јер су симболичке адресе (представљене

алфанумеричким знацима) разумљивије и лакше за памћење него бројчане. Симболичке адресе се састоје из више делова и подела се врши на следећи начин:

Ime_rač unara._ime_lokalne_mreže._ime_domena._ime_osnovnog_domena.

У примеру pmf.kg.ac.rs: pmf представља име сервера у локалној мрежи, kg представља

локалну мрежу у оквиру система академских мрежа, ac означава академске мреже у Србији,

и rs је домен државе. Овом адресом је јасно речено да је адресирани рачунар сервер који припада мрежи Пмф-а која је део академске мреже Србије.

DNS чине хијерархијски повезани DNS сервери. За сваки од домена мора да постоји

декларисан један или више надлежних DNS сервера који су задужени за чување и давање информација о наведеном домену . Један DNS сервер може бити задужен и за већи број потпуно независних домена.

У корену стабла постоје специјални DNS сервери који се зову root сервери и они су

задужене за top level домене тј. домене на самом корену стабла.

Укратко речено , суштина је у томе да је DNS база података на Интернету која

преводи имена домена у IP адресе и обрнуто ; али и то да је DNS протокол апликативног нивоа који дозвољава хостовима и name серверима да комуницирају да би обезбедили

услугу пресликавања .

Конвертовање у IP адресе (бројеве) из, за људе читљивије форме адреса домена попут

www.wikipedia.org, се врши путем DNS-а. Процес конверзије је познат под именом

растављање имена домена .

2.3. ПРИНЦИП РАДА DNS-а

У суштини, принцип рада је следећи:

1. клијент програм се стартује на локалном рачунару (X) и покушава да дозна IP

адресу удаљеног рачунара (Y), коришћењем DNS сервера (Z).

2. DNS упит се шаље серверу у IP пакету од X ка Z.3. Сервер (Z) обрађује захтев консултујући базу DNS записа.

4. DNS сервер враћа одговор са траженом информацијом у IP пакету од Z ка X.

5. Локални рачунар (X) затим успоставља везу са удаљеним рачунаром (Y).

Сви пакети се даље размењују између клијент и сервер процеса који се извршавају на

X и Y.


9/16

IT-предавање 25.03.2011. и 01.04.2011.


При томе се одигравају следеће функције:

1. Да би се остварило пресликавање имена хоста у IP адресу, апликативни

програм (web, e-mail) позива библиотеку функција која се зове resolver, предајући јој

име хоста као параметар.

2. Resolver контактира DNS сервер, назван name server.

3. Name server претражује своју базу, проналази пресликавање и враћа IP адресу

resolver-у, који је враћа апликативном програму.

4. Ако не пронађе пресликавање, проследиће захтев другом name серверу у

хијерархији изнад њега.5. Могућа је обрнута операција: наћи име хоста на основу његове IP адресе.

2.3.1. DNS - СТРУКТУРА

DNS се састоји од два концепта:

одређивање синтаксе имена и правила

надлежности над именом имплементација дистрибуираног рачунарског

система који мапира адресе .

DNS систем обухвата три основна сегмента: DNS простор имена (хијерархијска структура и правила именовања)

регистрација домена и остали административни послови (хијерархијска структура надлежних тела, процедуре регистрације секундарних домена, администрација DNS

зона...) сервери и процес разрешавања: DNS записи и зоне, типови DNS сервера са различитим

улогама, процеси разрешавања, DNS поруке, формати, записи ...

2.4. ДОМЕНСКО ИМЕ - ДЕЛОВИ ИМЕНА ДОМЕНА

Простор доменских имена је стабло за чији сваки чвор постоји запис у DNS- у надлежном за ту зону . У надлежном DNS серверу (authoritative DNS name server ) могуће је за

одређену зону декларисати под-зоне путем декларисања одговарајућих DNS под-сервера.Информације које су повезане са чворовима се траже помоћу ресолвера. То су клијентске компоненте DNS система које се обраћају DNS серверу да би од њих добили IP адресу

одређеног домена. Ресолвер користи рекурзију да би дошао до жељене информације која је захтевана од стране корисника.

DNS користи хијерархијску шему додељивања имена која се називају доменска имена.

Доменско име се састоји од низа делова раздвојених тачкама. Интернет је подељен на домене,а сваки домен контролише креирање домена испод себе.

Доменско име је симболичко име хоста на Интернету које га , углавном , јединствено означава . Доменско име се састоји од лабела раздвојених тачкама . Лабела је

низ алфанумеричких знакова ( може и “-”) са максимално 63 карактера .


10/16

DNS


Потпуно доменско име се зове и FQDN (Fully Qualified Domain Name) и може имати

максималну дужину од 255 знакова.

Као што је речено, назив домена (domain name) се састоји од два или више делова

раздвојених тачкама. Узмимо за пример домен: en.wikipedia.org

прва ознака са десне стране представља top-level домен (.org).

свака наредна ознака представља под-домен top-level домена (wikipedia, en).

домен може имати један или више hostname-ова којима су придружене реалне IP

адресе (нпр. en.wikipedia.org и wikipedia.org домени су оба hostname-ови, али org

домен није).

Завршне лабеле ( прве са десне стране ) се називају TLD имена (Top-Level Domen),којих постоје три типа:

географски базирани , тзв . ccTLD (country code TLD) домени , који се темеље на ISO-3166 стандарду . Везани су за земље – домен дужине

два слова , који је везан за земљу или одређени географски простор генерички домени , тзв . gTLD (generic TLD) домени се обично састоје

од 3 или више знакова , и користе се за одређену класу организација инфраструктурни TLD ( једини у овој групи је .arpa домен ).

Top level домена има преко 200. Хијерархијски могу бити представљени у облику стабла (tree). Root и top level домени администрирају се преко ICANN (Internet Corporation for

Assigned Names and Numbers) – корпорације задужене за доменска имена. Испод top levelдомена администрирање се врши преко организација.

Шема именовања домена на Интернету хијерархијски је организована. Интернет је

подељен на подручја, од којих свако има одређено значење. Подручја су организована у

облику стабла и подсећају на организацију директоријума на хард диску једног рачунара.Један DNS сервер може чувати информације о више различитих домена, а више DNS сервера

могу чувати информације за само један домен. Структура Интернета приказана је на слици:

Слика 3: Хијерархијска организација имена домена

Root Domain - На врху се налази тзв. root домен који се означава тачком. У пракси се та тачка игнорише тако да се не мора користити.

Top Level Domain - Другом подручју припадају тзв. top level домени (TLD) и из њих

се може одредити којој организацији, држави или географском простору тај домен припада.Испод или изнад top-level домена не може се налазити неки други top-level домен. Постоје

три категорије top-level домена:

.UCFU .PEFJA.PMF .TFC ...

„●“

.COM .ORG .NET .EDU .RS...

.EUNET .PTT .AC ...

.BG .KG .NS .NI ...

Domain

Controller

DomainController

DomainController

www.ucfu.kg.ac.rs

ROOT DOMAIN

TOP LEVEL

DOMAIN

SECOND LEVEL DOMAIN

SUB DOMAIN

SUBSUB DOMAIN

HOST NAME


11/16

IT-предавање 25.03.2011. и 01.04.2011.


TLD везани за земље: домен дужине два слова везан за земљу или одређени географски

простор (.rs - Србија, .jp - Јапан, .ru - Русија и сл.)

генерички TLD: домен који се користи за одређену класу организација (.com -

commercial, .org - непрофитне организације, .net - network, .mil - military и сл.)

инфраструктурни TLD: једини у овој групи је .arpa домен.

Често коришћени основни ( генерички , top-level) домени , осим домена држава , су:

.com – за комерцијалне презентације

.edu – за презентације образовних институција

.gov – за презентацију држава

.org – за презентације непрофитних организацијa

.mil – за презентације војних институција

.info – домен намењен за информативне садржаје

.net – за презентације организација које се баве мрежним технологијама (ISP, мрежни

оператери)

.mobi – домен за мобилне уређаје

.biz – бизнис презентације, алтернатива .com домену

.int – за презентације међународних организација

.aero – аеродроми и авио превозници

.coop – кооперације, фирме

.museum – музеји и друге непрофитабилне организације

.name – индивидуе (персонална имена)

.pro – професионалне индивидуалне организације

Second Level Domain – Представља следеће ниже подручје испод TLD и означава име

под којим се нека фирма може регистровати. Узмимо за пример да фирма "Velikafirma" жели да региструје домен на Интернету са називоm velikafirma.rs. Прво се мора сазнати да ли је тај

домен слободан? Централно место за регистрацију домена је InterNIC (www.internic.net).Овде такође можемо преконтролисати доступност слободних домена.

Subdomain - Испод горе наведених домена следећи слој домена се назива Subdomain.Универзитети нпр. често користе субдомене јер су подељени у више стручних подручја.

2.5. DNS ЗОНЕ

Главни домени се деле на зоне, које можемо назвати поддоменима. Зоне су

административне творевине, које садрже податке о делу доменског простора. Зона је део

DNS дрвета који се администрира независно.

Многи домени другог нивоа деле своје зоне у мање. На пример домени

високошколских установа се деле у зоне које се односе на одређене високошколске установе.

DNS простор је подељен на непреклапајуће зоне. Свака зона садржи неки део стабла и

DNS сервер који садржи ауторизоване информације о тој зони на свом диску .

Надлежност над зонама се додељује у хијерархијском смислу (делегација домена).

DNS одговара на захтеве о хостовима о својој зони. Ни један сервер не садржи сва пресликавања „име- у -IP адресу “. Користе се да формирају поруку и да у њој наведу листу

сервиса којима клијент треба да се обрати за разрешавање имена. Користи се велики број сервера организованих хијерархиски и дистрибутираних по свету .


12/16

DNS


DNS сервер зоне може бити:

примарни (информације о зони за коју је одговоран)

секундарни (копија информације о зони)

главни (трансферује своје зоне на секундарне)

кеш (кешира информације о зонама локално).

DNS зона може бити:

примарног , секундарног или стуб типа

forward, reverse или lookup зона .

Примарна зона је „пиши / бриши“ копија DNS базе података. У њој се ресурсни записи

и креирају и могућа је манипулација са њима.

Секундарна зона је „само- уписујућа“ копија DNS базе података. У њој се ресурсни

записи не могу директно модификовати, већ само посредно кроз репликацију зона.Служе као резерва, затим за балансирање и локално разрешавање, ако је примарни DNS сервер на

другој мрежи.

Стуб зона је копија зоне која садржи само одређене записе, тј. само записе који су потребни да се идентификује ауторитативни сервер за ту зону .

2.5.1. DNS СЕРВЕРИ

Постоје четири типа DNS сервера (ови сервери сарађују међусобно да би клијенту

обезбедили тражено пресликавање):

локални name сервери (локални DNS сервер - сваки ISP има локални DNS сервер. Када

клијент пошаље DNS захтев, порука се прво преноси до локалног DNS сервера. IP адреса

локалног DNS сервера се обично ручно поставља на хосту или се добија DHCP-ом. Ако

клијент захтева разрешење имена хоста који је део истог локалног ISP, локални DNSсервер може одмах вратити IP адресу . Ако не нађе пресликавање ради као proxy, тј.прослеђује упит хијерархијски даље, серверу на вишем хијерархијском нивоу )

root name сервери (root DNS сервери - користи се када локални DNS сервер не може да

разреши захтев. Ako локални name сервер не нађе пресликавање у својој бази шаље упит једном од root name сервера. Ако root name сервер има запис за тражено име, шаље DNS

одговор локалном DNS серверу , а он клијенту . Ако root нема запис за тражено име, он “зна” IP адресу DNS сервера TLD домена, који “сигурно” зна адресу ауторизованог DNS

сервера који има тражену IP адресу . На Интернету постоји 13 root name сервера,означених словим од А до М).

сервери TLD домена (DNS serveri TLD – су одговорни за TLD top level домене)

ауторизовани (ауторитативни) name сервери (ауторизовани DNS сервери – свако име је

регистровано у ауторизованом DNS серверу . Обично је ауторизовани DNS сервер за име,

DNS сервер хостован код локалног ISP. DNS сервер је ауторизован за име (host) ако он увек има DNS запис који преводи име хоста у IP адресу хоста. Када ауторизовани DNS

сервер добије упит од root name сервера (или TLD сервера), он одговара траженом IPадресом. Root name сервер прослеђује пресликавање локалном name серверу , а он хосту

који је тражио пресликавање. Многи name сервери делују истовремено и као локални и као ауторизовани).


13/16

IT-предавање 25.03.2011. и 01.04.2011.


2.6. DNS РАЗРЕШАВАЊЕ ИМЕНА ДОМЕНА

DNS систем почива на:

DNS клијенту (шаље DNS захтев),

рекурзивном DNS серверу (претражује по DNS систему ) и

ауторитативном (ауторизованом) DNS серверу (одговара на захтев рекурзивног).

Ретко се IP адреса пронађе на основу једног захтева. Најчешћа је ситуација да клијент

шаље захтеве локалном DNS серверу (надлежан за клијентски рачунар, обично додељен од ISP-a), који представља рекурзивни DNS и обавља захтеве, па затим враћа одговор клијенту .

Дакле, највећи и најкомпликованији део процедуре представља тражење ауторизованог сервера у сложеној DNS хијерархији.

Постоје два типа DNS захтева ( упита) - захтева за разрешавање интернет домена:

итеративни и

рекурзивни.

Разлика између рекурзивних и итеративних захтева се јавља (постаје очигледна), када сервер добије упит на који не може да одговори сам. Рекурзиван систем тражи од сервера да уколико не може сам да одговори, формира упит и да одговор затражи од хијерархијски

вишег сервера. Док код итеративног захтева део посла претраге обавља сам клијент,претражујући DNS хијерархију .

И DNS клијенти и DNS сервери иницирају упите за разрешавање имена. DNS сервери

су , при том, ауторизовани или не-ауторизовани за namespace.

Ауторизовани DNS сервер за namespace упитаће, или:

проверити cache, зону и вратити тражену IP адресу

вратити ауторитативни одговор „не“.

Не-ауторизовани DNS сервер за namespace ће или: проверити свој cache

проследити неразрешив упит ка одређеном упит-серверу који се зове прослеђивач

(forwarder)

користи root hints да лоцира одговор на упит.

2.6.1. ИТЕРАТИВНИ УПИТИ

1. хост контактира свој локални DNS сервер

2. локални DNS сервер контактира root DNS сервер

3. root DNS сервер одговара адресом TLD DNS сервера 4. локални DNS сервер контактира TLD DNS сервер

5. TLD DNS сервер одговара адресом ауторизованог DNS сервера

6. локални DNS сервер контактира ауоризовани DNS сервер који враћа IP адресу

хоста

Одговори на итеративни упит могу бити позитивни, негативни или упућивати на

други сервер.

Једноставније речено: при итеративном захтеву , када клијент шаље захтев

серверу , тада сервер или одговара на захтев или одговара именом другог DNS сервера који има више података о траженом захтеву . У оваквом типу упита највећи део посла

обавља клијент кроз интеративне кораке упит-одговор и пролазећи кроз DNS хијерархију .


14/16

DNS


2.6.2. РЕКУРЗИВНИ УПИТИ

1. хост контактира локални DNS сервер

2. локални DNS сервер контактира root DNS сервер

3. root DNS сервер контактира TLD DNS сервер

4. TLD контактира ауторизовани DNS сервер 5. ауторизовани DNS сервер одговара TLD серверу IP адресом хоста

6. TLD прослеђује одговор root DNS серверу

7. root DNS сервер прослеђује одговор локалном DNS серверу

8. локални DNS сервер прослеђује одговор хосту

Једини прихватљиви одговори на рекурзивни упит су или пун одговор (позитиван)

или одговор да име не може бити разрешено (тј. негативан одговор).

Једноставније речено: при рекурзивном захтеву , када клијент шаље рекурзивни упит сервер преузима посао проналажења информација о траженом упиту . Све што у

итеративном захтеву обавља клијент , код рекурзивног упита обавља сервер - обрађује

информације и шаље нове упите другим серверима све док не пронађе тражено . Клијент шаље само једном захтев па добије тражену информацију или поруку о грешки .

2.7. KAKO РАДИ BROWSER

Када (било који) DNS сервер сазна (научи) мапирање, он га кешира. Кеширани уписи ишчезну након одређеног времена. TLD сервери су типично кеширани у локалним DNS

серверима. Тако се root DNS сервери не “посећују ” често.

Процес разрешавања са стране сервера:1: Тражење у локалном кешу или hosts

2: Захтев локалном DNS серверу

3: Захтев root DNS серверу

4: Захтев TLD DNS серверу

5: Захтев ауторитативном DNS серверу

6: Проналажење записа

7: ОДГОВОР !

На примеру , претходно описани поступци разрешавања имена би изгледали овако.

Нека са вашег рачунара приступате на www.foxsports.com. Рецимо да на рачунару , који се зове ucfu.kg.ac.rs покренете интернет browser и укуцате www.foxsports.com. Да би сте

приступили жељеном сајту ваш рачунар мора да идентификује захтевану IP адресу . Како то ради:

Рачунар ucfu.kg.ac.rs шаље упит свом локалном DNS серверу и тражи му IP адресу www.foxsports.com

Локални DNS сервер проверава да ли у својој архиви (кешу ) има www.foxsports.com, а ако

нема онда упоређује DNS сервер ucfu.kg.ac.rs и www.foxsports.com и покушава да одреди да ли ова два рачунара имају неки заједнички домен како би комуницирали. У случају да

немају никакав заједнички домен, локални DNS сервер упућује упит према root DNS

серверу којим тражи IP адресу DNS сервера за домен com. Root DNS сервер одговара локалном DNS серверу и шаље му IP адресу DNS сервер за

домен com.


15/16

IT-предавање 25.03.2011. и 01.04.2011.


Локални DNS сервер шаље упит серверу за домен .net и тражи IP адресу DNS сервера

www.foxsports.com

DNS сервер за домен www.foxsports.com као одговор доставља IP адресу рачунара

www.foxsports.com, а ако тако нешто не постоји добија се порука да такав домен не

постоји

Локални DNS сервер прво сачува IP адресу www.foxsports.com у свом кешу , а после даје

тражену IP адресу www.ucfu.kg.ac.rs- у .Тек тада www.ucfu.kg.ac.rs рачунар може да комуницира са www.foxsports.com.

Другим речима, www.ucfu.kg.ac.rs (DNS клијент) шаље упит преко свог локалног DNS

сервера: root DNS серверу , DNS серверу за домен . com и DNS серверу www.foxsports.com, да

би ступио у контакт са www.foxsports.com ако се у архиви локалног DNS сервера за рачунар ucfu.kg.ac.rs не налази www.foxsports.com.

Основна улога Web читача (енг. Web browser, User Agent) је да корисничке

захтеве за HTML документима (и осталим ресурсима) преводи у инструкције HTTP

протокола, шаље HTTP захтеве, прихвата HTML документе и презентује их

корисницима. Пре самог слања HTTP захтева Web читач има задатак да декомпонује

URL и у складу са резултатом формира захтев. Ипак, овакав сценарио описује само

основну функционалност Web читача

2.8. DHCP

DHCP (Dynamic Host Configuration Protocol) је протокол који омогућава

динамичко додељивање IP адресе и осталих техничких параметара рачунарима

повезаним у мрежу.

DHCP је дефинисан у RFC- у 2131, а допуњен у RFC- у 3396.

Како функционише?

DHCP сервер динамички додењује IP адресу . Формира адресни pool, да би ефикасније

користио адресни простор и подржао мобилне кориснике. Клијент шаље broadcast discover у

пакет на локалну мрежу . Више сервера може да одговори на тај упит. Клијент бира оног који је први одговорио или оног који има најбољи одговор.

DHCP процес откривања сервера DHCP клијент шаље discover у пакете broadcast-ом на LAN. DHCP сервери одговарају

са OFFER пакетом који садржи информације о условима добијања ресурса. DHCP клијент на

Слика 4: Разрешавање имена домена


16/16

DNS


основу тога бира сервер и шаље REQUEST као broadcast. Изабрани DHCP сервер одговара са

ACK пакетом.

DHCP сервис ради на принципу сервер - клијент. На серверу се инсталира серверски

део, а ми као клијенти конфигуришемо наш мрежни део. То у пракси називамо подешавање

интернет конекције. Овај поступак је прописан и није случајан. Значи нећете случајно добити своју интернет IP адресу .

IP адресе додељује ARIN (American Registry for Internet Numbers). Ова организација додељује адресе одређеним корисницима (али не појединачно). ARIN додељује IP адресе нпр.

некој фирми у распону од-до, а та фирма, или интернет провајдер, даље дели адресе из тог распона. Кад потроши све адресе које је ARIN поделио, поново подноси захтев за даљу

доделу IP адреса.

Другим речима: рачунар који је клијент, упућује захтев према DHCP серверу за

добијањем IP адреса и других параметара, а DHCP аутоматски додељује IP адресу из

одређеног опсега додељеног од стране ARIN.

На следећој слици се види однос DHCP сервер - клијент:

Процес доделе IP адресе од DHCP сервера састоји се из четири фазе:

Discover (клијент упућује захтев за доделу IP адресе - у ствари "одашиље" пакет за

проналазак DHCP сервера којим се захтева IP адреса)

Offer (DHCP сервер или серверишаљу своје пакетне понуде клијенту са IP адресама)

Request (прихватање понуде DHCP од стране клијента - у случају да је послато више IP

адреса клијент прихвата прву IP адресу )

Ack (потврђивање доделе IP адресе од стране сервера. Ако је било више DHCP сервера -

остали повлаче своје понуде за IP адресом).

Слика 5:

DHCP сервер - клијент

Documents

Adresiranje Na Netu-3 Predavanje