Embed Size (px)
Citation preview
Univerzitet u Nišu
Filozofski fakultet
Departman za psihologiju
FUNKCIONALNOST PORODICE,
OSOBINE LIČNOSTI I
AGRESIVNOST ADOLESCENATA
Mentor: Kandidat:
Prof. dr. Jelisaveta Todorović Belma Talović, br.77
Niš, 2013.
SADRŢAJ
I TEORIJSKI OKVIRI ....................................................................................................... 4
1 AGRESIVNOST ............................................................................................................ 4
1.1 Teorije agresivnosti .................................................................................................. 4
1.1.1 Instinktivističke teorije agresivnosti .................................................................. 5
1.1.2 Situacione teorije agresivnosti ........................................................................... 6
1.1.3 Teorije agresivnosti kao naučeno ponašanja ...................................................... 7
1.1.4 Kognitivne teorije agresivnosti.......................................................................... 9
1.1.5 Biološke i fiziološke teorije agresivnosti ......................................................... 10
1.2 Faktori koji utiču na pojavu agresivne reakcije ....................................................... 11
1.2.1 Emocionalno – motivacioni faktori ................................................................. 12
1.2.2 Kognitivno – informaciski faktori ................................................................... 12
1.2.3 Socijalni faktori .............................................................................................. 13
1.2.4 Situacioni faktori ............................................................................................ 13
1.3 Uzroci agresivnog ponašanja ................................................................................. 13
2 RAZVOJ AGRESIVNOSTI ......................................................................................... 14
2.1 Vrste agresivnosti .................................................................................................. 16
2.1.1 I Vrste agresivnosti prema uzroku agresivnog ponašanja ............................... 16
2.1.2 II Podela agresivnosti prema načinu izraţavanja ............................................. 18
2.1.3 III Podela agresije prema cilju kome je usmerena ............................................ 18
2.1.4 IV Kriterijum prema pravcu ispoljavanja agresivnosti ..................................... 20
3 POVEZANOST AGRESIVNOSTI I KARAKTERISTIKA LIČNOSTI ....................... 24
4 OSOBINE LIČNOSTI I MODELI ............................................................................... 26
4.1 Pojam ličnosti ........................................................................................................ 26
4.2 Definisanje ličnosti ................................................................................................ 27
4.3 Petofaktorski model ličnosti ................................................................................... 28
4.4 Sedmofaktorski model ličnosti ............................................................................... 29
5 ADOLESCENCIJA ...................................................................................................... 32
5.1 Definicija ............................................................................................................... 32
6 PORODICA ................................................................................................................. 35
6.1 Pojam i funkcija porodice ...................................................................................... 35
6.2 Funkcionalnost i disfunkcionalnost porodičnih sistema .......................................... 36
6.3 Cirkumpleks model porodičnih odnosa .................................................................. 37
6.3.1 Porodična kohezija.......................................................................................... 38
6.3.2 Porodična adaptabilnost .................................................................................. 38
6.3.3 Komunikacija ................................................................................................. 39
II METODOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU .................................................................. 40
7 PROBLEM ISTRAŢIVANJA ...................................................................................... 40
8 ZNAČAJ ISTRAŢIVANJA.......................................................................................... 43
8.1 Teorijski značaj istraţivanja ................................................................................... 43
8.2 Praktični značaj istraţivanja ................................................................................... 43
Ciljevi istraţivanja ............................................................................................................... 43
9 VARIJABLE ................................................................................................................ 46
9.1 Nezavisne varijable ................................................................................................ 46
9.1.1 Porodični odnosi ............................................................................................. 46
9.1.2 Bazične dimenzije ličnosti .............................................................................. 46
9.2 Zavisna varijabla .................................................................................................... 48
9.2.1 Agresivnost..................................................................................................... 48
9.3 Kontrolne varijable ................................................................................................ 48
10 INSTRUMENTI ISTRAŢIVANJA .............................................................................. 49
11 HIPOTEZE .................................................................................................................. 53
12 UZORAK ..................................................................................................................... 54
12.1 Struktura i opis uzorka........................................................................................ 54
12.1.1 Struktura uzorka s obzirom na pol ................................................................... 54
12.1.2 Struktura uzorka s obzirom na starost ispitanika .............................................. 54
12.1.3 Struktura uzorka s obzirom na školsi uspeh ..................................................... 55
12.1.4 Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje majke .......................................... 56
12.1.5 Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje oca............................................... 57
12.1.6 Struktura uzorka s obzirom na zaposlenje roditelja .......................................... 58
13 STATISTIČKA OBRADA PODATAKA..................................................................... 59
III REZULTATI ISTRAŢIVANJA .................................................................................. 60
IV DISKUSIJA REZULTATA ISTRAŢIVANJA ............................................................ 73
ZAKLJUČAK .................................................................................................................... 86
LITERATURA ................................................................................................................... 89
PRILOZI ............................................................................................................................ 94
2
Rezime
Agresivno ponašanje kao društveno neprihvatljiv oblik ponašanja, beleţi u našoj sredini stalan
porast, posebno meĎu populacijom dece i adolescenata. Kako bi mogli delovati na smanjenje
agresivnosti mladih, potrebno je poznavati činioce koji utiču na razvoj ovih oblika ponašanja.
Mnogobrojna istraţivanja pokazala su da na razvoj agresivnog ponašanja dece i adolescenata
znatno utiče roditeljsko ponašanje kao i emocionalni odnos koji se razvija izmeĎu roditelja i
njihovog deteta.
Cilj ovog istraţivanja je ispitati povezanost funkcionalnosti porodice uz pomoć FACES IV
instrumenta (Olson, Gorall i Tiesel, 2005), osobina ličnosti uz pomoć Ajzenkovog (EPQ) testa
ličnosti i agresivnosti adolescenata uz pomoć upitnika agresivnosti ( A-87; Ţuţul,1987 ).
U istraţivanju je ispitano 200 učenika, 100 učenika osnovne škole ( 8. razreda) i 100 učenika
srednje škole. Istraţivanje je sprovedeno u Sjenici. Uzorak je prigodan i ujednačeno su
zastupljena oba pola, starosti od 14 do 18 godina.
Dobijeni rezultati su pokazali da postoji statistički značajna negativna korelacija izmeĎu
porodične kohezivnosti i verbalne manifestne agresivnosti i fizičke manifestne agresivnosti.
Dakle, što je kohezija veća to je verbalna i fizička manifestna agresivnost niţa. Porodična
komunikacija je u statističko značajnoj negativnoj korelaciji sa verbalnom manifestnom
agresivnosti, fizičkom manifestnom agresivnosti, verbalnom i fizičkom latentnom
agresivnosti. Ekstraverzija nije povezana ni sa jednim oblikom agresivnosti, dok je
neuroticizam u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa verbalnom manifestom
agresivnosti, indirektnom agresivnosti, verbalnom latentnom i fizičkom latentnom
agresivnosti. Psihoticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa svim oblicima
agresivnosti, a negativnoj povezanosti sa porodičnom kohezijom i komunikacijom. Pozitivna
korelacija ustanovljena je izmeĎu psihoticizma i dezangaţovanosti. Ekstraverzija je u
statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa kohezijom, fleksibilnošću i komunikacijom. U
negativnoj je vezi sa haotičnošću. Neuroticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji
sa haotičnošću, a u negativnoj korelaciji sa porodičnom komunikacijom. Postoji statistički
značajna razlika meĎu muškim i ţenskim ispitanicima na varijabli fizička manifestna
agresivnost. Naime, ispitanici muškog pola imaju izraţeniji ovaj oblik agresivnosti u odnosu
na ţene. Razlike meĎu ispitanicima s obzirom na starost ispitanika postoje samo na fizičkoj
manifestoj agresivnosti
Ključne reči: agresivnost, funkcionalnost porodičnih odnosa, dimenzije ličnosti, adolescenti
3
Uvod
Ne postoji ljubav bez agresije, a
čovek moze mrzeti samo tamo gde je
nekada voleo,iako to retko prizna.
Lorenc
Stiče se utisak da je agresivnost dece jedna od najviše istraţivanih područja razvojne
psihologije, tokom poslednjih nekoliko decenija. Uzrok tome nalazimo u činjenici da je
agresivno ponašanje razlog nastanka mnogih negativnih socijalnih ishoda. Agresivna su deca
često odbačena od strane svojih vršnjaka a, kasnije u ţivotu, sklona negativnim oblicima
ponašanja (kao što su napuštanje škole i delinkvencija), kao i problemima mentalnog zdravlja
(Kupersmidt, Coie i Dodge, 1990; Parker i Asher, 1987; prema Erdley i Asher, 1998). Kako
bi se izbegle takve štetne posledice, od izuzetne je vaţnosti otkriti uzroke koji utiču na razvoj
agresivnog ponašanja, kao i načine njegove prevencije, odnosno smanjenja.
Jako bitan faktor koji utiče na regresivni ili progresivni tok agresivnosti mladih, jeste
svakako njihova porodica. Najagresivnija deca, po pravilu, dolaze iz porodica u kojima
postoji sa jedne strane običaj strogog kaţnjavanja sa druge permisivnost prema agresivnosti
same dece. Sigurna, topla, smirena i opuštajuća atmosfera smanjuje potrebu za agresijom i u
takvim sredinama retko se razvijaju agresivne osobe, dok hladna, neprijateljska atmosfera i
kaţnjavanje podstiču agresivnost.
Većina longitudinalnih istraţivanja (Loeber, 1982., prema Coie i Dodge, 1997) ukazuje
na smanjenje broja agresivnog ponašanja, u odnosu pre adolescencije ali i povećanje njene
ozbiljnosti u adolescenciji. U tom periodu postoje i drugačije frustracione situacije koje
izazivaju agresivno ponašanje. Dok su u ranijem detinjstvu uzroci agresije uglavnom unutar
porodice, agresiju adolescenata više obeleţava uticaj situacionih faktora u školi, komšiluku, u
odnosima sa prijateljima (npr. neprijateljski odnos s nastavnicima, pritisak vršnjaka,
uključenje u različite subkulture i sl.) (Bjerregaard i Smith, 1993.; Cernkovich i Giordano,
1992., prema Fraser, 1996).
Mi smo u ovom radu prikazali izraţenost agresivnosti adolescenata kao i aspekti
funkcionalnosti porodičnih odnosa i dimenzije licnosti. Osim toga, ispitivana je njihova
uzajamna povezanost. Na taj način, pokušali smo da damo i podstrek i osnovu za buduća
istraţivanja u ovoj oblasti
4
I TEORIJSKI OKVIRI
1 AGRESIVNOST
Različiti autori koji su se prošlih decenija bavili proučavanjem agresivnosti sloţili su se
da to ponašanje definišu kao ono kojim se drugoj osobi nanosi šteta bilo koje vrste (Dollard i
sar., 1939.; Buss, 1961.; Baron, 1977.; Zimbardo, 1979.; Bandura, 1983.; Parke i Slaby,
1983.; Eron, 1987.; Moyer, 1987.; Berkowitz, 1988.; Hinde i Groebel, 1989., prema Ţuţul,
1989). Ono oko čega se nisu mogli sloţiti bilo je pitanje treba li definisanje agresivnog
ponašanja uključiti postojanje namere da se drugoj osobi nanese šteta. U svom
sveobuhvatnom objašnjenju agresivnosti Ţuţul nameru nanošenja štete smatra neizostavnom i
definiše agresivno ponašanje kao "svaku reakciju (fizičku ili verbalnu) izvedenu s namerom
da se nekom drugom nanese šteta ili povreda bilo koje vrste, bez obzira da li je ta namera do
kraja realizovana" (Ţuţul, 1989; str. 49). U novijoj literaturi iz područja socijalne psihologije
takoĎe se navodi da je namera ključna stvar i da se agresivno ponašanje odreĎuje kao
"namerno ponašanje kojem je cilj nanošenje fizičke ili psihičke boli" (Aronson, Wilson i
Akert, 2005; str. 417).
Agresivnost kao osobina ličnosti moţe se ispoljiti na dva nivoa-kao latentna tendecija za
napadom na percipirani izvor provokacije i kao manifestno agresivno ponašanje. Latentnu
agresivnost definiše kao relativno trajnu i stabilnu karakteristiku pojedinca da u
provocirajućim situacijama reaguje porastom emocionalne tenzije i pojavom tendencije za
napadom na izvor provokacije (tj.agresivnom motivacijom).
Prema načinu izraţavanja Ţuţul razlikuje direktnu i indirektnu agresivnost. Pod pojmom
direktne agresivnosti podrazumeva se verbalna i telesna agresivnost, odnosno nanošenje štete
ili boli na direktan način, ,,licem u lice’’, koristeći se fizičkom silom (udaranje, guranje i sl.)
ili verbalnim strategijama (vikanje, vreĎanje, pogrdne reči, zadirkivanje, itd.). Neki autori
direktnoj agresivnosti pridruţuju i neverbalnu podvrstu koja uključuje ponašanja poput
upućivanja ruţnih gestova, pretećih pogleda, izrugivanja gestovima i sl. Pod pojmom
indirektne agresivnosti podrazumevaju se socijalno manipulativna ponašanja kao što su
ogovaranje, odavanje tajni, ignorisanje itd.
1.1 Teorije agresivnosti
Veliki broj istraţivanja i opaţanja agresivnog ponašanja rezultirao je velikom broju različitih
teorija, tj. shvatanja i tumačenja fenomena agresivnosti. Prema uzroku agresije koji
5
pojedine teorije naglašavaju, moţemo ih podeliti u pet skupina. Prvu skupinu čine
instinktivističke teorije, koje smatraju da je agresivno ponašanje odrećeno instinktom. U
drugu skupinu svrstane su teorije po kojima do agresivnosti dolazi usled delovanja frustracije,
dok je za teorije treće skupine agresija jedan od naučenih oblika ponašanja. Četvrta skupina
teorija agresivno ponašanje objašnjava kroz analize kognitivno informacijskog funkcionisanja
čoveka i, konačno, teorije pete skupine naglašavaju vaţnost biološko-fizioloških struktura u
organizmu.
1.1.1 Instinktivističke teorije agresivnosti
Freudova teorija agresivnosti
Sigmund Freud (1959) objašnjava agresivnost preko delovanja dva instinkta: instinkta ţivota
(Erosa) i instinkta smrti (Thanatosa). Stalno prisutna ţelja za samouništenjem
(autoagresivnost), koja postoji zbog delovanja Thanatosa, preko delovanja Erosa biva
blokirana i prenesena na spoljašnje objekte.
Što se češće agresivnost ispoljava prema drugima, manja je verovatna pojave autoagresije.
Čovek je prema ovoj teoriji biološki predodreĎen da uništava druge ili sebe, jer ga na to
pokreću uroĎeni izvori ekscitacije u organizmu – nagoni ili instinkti. Veliki nedostatak
Freudove teorije agresivnosti je nemogućnost njene empirijske, naučne utemeljene
verifikacije ( Ţuţul, 1989).
Neopsihoanalitičke teorije
Neopsihoanalitičari (Hartman, Lowenstein, Anna Freud, McDougall, Adler i drugi) ne
prihvataju Freudov koncept instinkta smrti, ali i dalje naglašavaju biološki determinizam
instinkta, koji predstavlja motivator agresivnog ponašanja.
Tako, na primjer, Hartman i sar. (1949.; prema Ţuţul, 1989) govore o posebnom agresivnom
instinktu koji, uz seksualni, predstavlja osnovni pokretač ljudskog ponašanja. S druge strane,
Anna Freud razvija tzv. "hidraulički model" agresivnosti, prema kojem usled neizraţavanja
agresivnog instinkta dolazi do nagomilavanja agresivne energije. Ono će trajati sve dok
nakupljena energija ne bude dovoljna da dovede do agresivnog ponašanja, bez obzira na
okolnosti u kojima se pojedinac nalazi.
Frommova teorija agresivnosti
E. Fromm (1976) definiše agresivnost kao svako ponašanje kojem je cilj da se nanese šteta
drugoj osobi i pritom deli agresivno ponašanje na benigno i maligno. Benigna agresivnost ili
6
agresivno ponašanje je uroĎena, obrambena reakcija, nuţna za opstanak jedinke i vrste, dok
maligna agresivnost nije odreĎena nasleĎem, biološki je štetna i za napadača i za ţrtvu a
izaziva je ţelja za razaranjem i uništavanjem, a ne spoljna opasnost. Fromm ističe kako
benigno agresivno ponašanje moţemo primetiti i kod ljudi i kod ţivotinja, dok su malignom
agresivnom ponašanju skloni isključivo ljudi.
Etološke teorije
Glavni predstavnik etoloških teorija je K. Lorenz, koji kao i A. Freud agresivnost doţivljava
hidraulički. On tvrdi kako se energija neprestano nagomilava u neuralnim centrima i kada je
se skupi dovoljno dolazi do eksplozije, bez obzira da li je prisutan stimulans (Lorenz, 1970.,
prema Ţuţul, 1989). Prema tome, spoljašnji podraţaji i situacija u kojoj se nalazimo ne
izaziva agresiju, već pojedinac traţi ili stvara objekte na koje bi mogao ispoljiti u sebi već
postojeću agresivnu energiju. Lorenz ističe adaptivnu funkciju agresije – ona sluţi odrţanju
jedinke i vrste. Agresija unutar vrste ima za svrhu odabir boljih jedinki pa time i odrţanja
vrste. MeĎutim, instinkt koji je sluţio ţivotinji za preţivljavanje, kod čoveka je pretvoren u
pretnju samouništenja ljudske vrste.
Nedostatak Lorenzove teorije je što za hidraulički model nema dokaza i što je ljudsko
ponašanje suviše kompleksno da bi se moglo proučavati tek posmatranjem ţivotinjskih vrsta
(što je karakteristika i ostalih etoloških teorija).
1.1.2 Situacione teorije agresivnosti
Frustracijska (F-A) teorija agresivnosti
Frustracijsku teoriju agresivnosti su u psihologiju uveli Dollard, Miller, Doob, Mowrer i Sears
(1939) i oni vide agresiju kao ponašanje koje se uvek javlja kao odgovor na situaciju
frustracije, a ne kao rezultat delovanja instinkata. Dollard i saradnici definišu frustraciju kao
"stanje koje se javlja kada je odreĎena cilju usmerena reakcija sprečena" (prema Ţuţul, 1989)
i pritom je veća kada su motivacija i očekivana gratifikacija veće, a onemogućavanje
postizanja cilja potpuno. Takvom su svatanju agresivnosti mnogi autori prigovorili dokazujući
da svaka frustracija ne dovodi do agresije, kao što ni svaka agresija nije izazvana frustracijom.
Zbog toga Miller (1941) modifikuje svoj stav i kaţe da frustracija moţe ponekad dovoditi i do
neagresivnih reakcija, a Sears (1941) iznosi da je agresija na vrhu hijerarhije mogućih
odgovora na frustraciju, koja moţe biti i inhibirana ili ublaţena (prema Ţuţul, 1989).
7
Berkowitzeva modifikacija F-A hipoteze
F-A hipoteza je klasična frustracijona teorija agrsivnosti čiji su autori Dollard, Miller, Doob,
Mowrer i Sears ( Ţuţul, 1989), i smatraju da se agrsivno ponašanje uvek javlja kao reakcija
na frustraciju (nema frustracije bez agresije, niti agresije bez frustracije).
Ovakvu teoriju bilo je nuţno modifikovati jer svaka frustracija ne dovodi do agresije, kao što
ni svaka agresija nije rezultat frustracije.
L. Berkowitz (1962) ističe kako frustracija ne izaziva direktno agresiju već emociju
srdţbe, koja zatim, zavisno od karakteristika spoljašnje situacije i postojanju agresivnih
znakova, izaziva agresiju. Agresivni znaci (npr. oruţje) predstavljaju podraţaje iz okoline koji
su učenjem (najčešće uslovljeni) asocirani s agresivnošću, a koji mogu olakšati ili oteţati
izraţavanje srdţbe u obliku agresije. Brojna novija istraţivanja dokazuju kako i samo
prisustvo oruţija navodi ljude da se agresivno ponašaju i imaju agresivne asocijacije i da
potiče neprijateljske misli (Berkowitz i LaPage, 1967.; Frodi, 1975.; Turner i sar., 1977.;
Sloan i sar. 1988.; Turner i Leyens, 1992.; Archer 1994., prema Aronson, Wilson i Akert,
2002).
Berkowitzeva teorija je prošla brojne eksperimentalne provere i smatra se uglavnom
dokazanom (prema Ţuţul, 1989).
1.1.3 Teorije agresivnosti kao naučeno ponašanja
Teorije ove skupine smatraju da je agresivno ponašanje u celinii naučeno ponašanje. Zillman
(1979) navodi kako se agresivno ponašanje usvaja na tri načina:
a) instrumentalnim učenjem (agresija je naučena zbog toga što dovodi do pozitivnog
potkrepljenja)
b) učenjem nadraţaja koji se odnose na agresiju tj. povezivanjem odreĎenih stimulusa s
agresivnim ponašanjem
c) socijalnim učenjem.
Bandurina teorija agresivnosti
Bandurin teorijski pristup obično se označava kao teorija socijalnog učenja, naziv koji je
smatrao adekvatnijim je: socijalno-kognitivna teorija.
8
Bandura (1961) je dokazao kako se agresivno ponašanje moţe javljati i bez postojanja
prethodnih emocionalnih promena u organizmu, odnosno moţe predstavljati samo
ispoljavanje naučenog ponašanja.
Tabela1: Bandurin model agresivnosti
Izvori agresije Podsticaji agresije Regulatori agresije
Opservaciono učenje Potkrepljena aktivnost Strukturne determinante
Uticaj modeliranja dezinhibitorni olakšavajući pobuđujući jačanje stimulusa Averzivni tretman fizički napad verbalne uvrede i pretnje neprijatna uskraćivanja nagrada osujećenja Podstrekivanje Instrukciona kontrola Bizarna simbolička kontrola
Spoljašnji amplifikatori materijalne nagrade socijalne i statusne nagrade izrazi povređenosti ublažavanje averzivnog tretmana Kažnjavanje inhibtorno informativno Vikarijsko potkreplje nje opažena nagrada opažena kazna Samo-potkrepljenje samo-nagrađivanje samo-kažnjavanje neutralisanje samo-kažnjavanja moralno opravdavanje ublažavajuće poređenje eufemističko označavanje pomeranje odgovornosti difuzija odgovornosti dehumanizacija žrtava pripisivanje krivi ce žrtvama pogrešno predstavljanje posledica
Preuzeto iz: Bandura (1983: 3)
U Tabeli 1. dat je model koji bi trebalo da pruţi celovitiju sliku sticanja i upraţnjavanja
agresije. U njoj se mogu uočiti još dva procesa koja su bitna, pa i bitnija od nagraĎivanja i
kaţnjavanja.
Vidimo da se u Bandurinom modelu naglašava jedan oblik učenja koji se smatra posebno
vaţnim, a to je opservaciono učenje. Tim modelom je utvrdio kako do učenja agresivnog
ponašanja ne mora doći kroz vlastitu aktivnost nego se ono moţe naučiti i na osnovu
ponašanja drugih osoba ("učenje po modelu"). Dakle, posmatranje ponašanja neke druge
osobe dovodi će do pojavljivanja takvog ponašanja kod posmatrača, ukoliko je posmatrana
osoba za to ponašanje nagraĎena; odnosno, do redukcije takvog ponašanja, ukoliko je
posmatrana osoba bila kaţnjena (Bandura, 1977., prema Ţuţul, 1989). Pritom je vaţno
naglasiti da što je model realni, bliţi i slični posmatraču, to če njegovo ponašanje imati veći
efekat na ponašanje posmatrača. Da je učenje vaţan faktor u sticanju agresivnog ponašanja
9
pokazuju mnogi primeri. Na primer, ako roditelji fizički često kaţnjavaju svoju decu ili im
zabranjuju mnoge stvari, ona će postati agresivnija. Isto tako agresivnija su deca onih roditelja
koji ohrabruju, tolerišu ili nagraduju svoju decu za agresivno ponašanje. Bandura je sa
saradnicima utvrdio da posmatranjem agresivnih postupaka roditelja, ili nekog drugog
modela, dovodi kod dece do podraţavanja (oponašanja) takvog ponašanja. Tu se radi o učenju
po modelu ili opservacionom učenju.
Ovom socijalnom teorijom moţemo objasniti uticaj agresivnih filmova i video-igrica na
agresivnost dece jer se deca identififikuju s agresivnim junacima i postanu prilagodljiva na
pojavu agresije ( ne doţivljavaju kao nepoţeljno ponašanje agresiju). Brojna istraţivanja su
pokazala kako ne samo da postoji korelacija izmeću količine nasilja viĎenog na televiziji i
kasnije agresivnosti posmatrača, nego se broj tokom vremena akumulira, tj. snaga korelacije
se povećava s vremenom (Eron, 1987.; Eron, Huesmann, Lefkowitz i Walder, 1996.;
Huesmann, 1982.; Huesmann i Miller, 1994.; Turner i sar., 1986., prema Aronson, Wilson i
Akert, 2002)
Zamerka Bandurinoj teoriji je taj da deca imitacijom mogu naučiti tehniku agresivnog
ponašanja, što ne znači da su stvarno postala agresivna (Ţuţul, 1989).
Osim toga, Bandura podcenjuje uticaj emocija i emocionalnog uzbuĎenja na pojavu agresije i
ne pravi razliku izmeĎu različitih vrsta agresivnosti.
1.1.4 Kognitivne teorije agresivnosti
Danas su u psihologiji najprihvaćenije kognitivne teorije, koje se nadovezuju na situaciske i
socijalne teorije agresivnosti. One ističu da način na koji pojedinac percipira i interpretira
spoljašnje dogaĎaje determiniše hoće li on reagovati agresivno ili nekim drugim ponašanjem
(Eron, 1994., prema Beck 2003).
Atribuciska teorija, kao jedna od najprihvaćenih kognitivnih teorija, kaţe da to hoće li se
osoba naljutiti kao odgovor na frustraciju zavisi delimično o tome atribuira li nameru kod
onoga ko je njenu frustraciju izazvao ( Beck, 2003). Slično tome, agresivna reakcija se neće
javiti ako postoje olakšane okolnosti, koje su poznate u trenutku provokacije (Johnson i Rule,
1986., prema Aronson, Wilson i Akert, 2002). Brojna istraţivanja pokazuju kako je relativna
deprivacija ta koja uzrokuje agresiju (Barker i sar., 1941.; Jackson, 1981.; Frank, 1978.,
prema Aronson, Wilson i Akert, 2002). Relativna deprivacija se odnosi na percepciju da
10
osoba ili njena grupa ima manje nego što zasluţuje, manje od onoga što očekuje ili manje od
onoga što imaju njoj slični ljudi. Ponavljano agresivno ponašanje prema odreĎenoj osobi
dobro objašnjava teorija kognitivne disonance L. Festingera (1957). Kada jedna osoba nanese
štetu drugoj, to pokreće saznajne procese usmerene na opravdanje okrutnog čina zbog
doţivljavanja kognitivne disonance ( Aronson, Wilson i Akert, 2002). Osoba se uverava kako
njen ''suparnik'' nije dobra osoba, kao što je moţda mislila, pa stoga zasluţuje ono što je
dobila. Time se smanjuje disonanca i ostavlja prostora za dalju agresiju, jer jednom kada je
osoba uspela nekog podceniti, lakše joj je naneti daljnju štetu svojoj ţrtvi i u budućnosti.
1.1.5 Biološke i fiziološke teorije agresivnosti
Biološkim teorijama agresivnosti je zajedničko zanimanje za individualne razlike u
ispoljavanju agresije. Istraţivanja u kojima se pokušavaju pronaći fiziološke osnove
agresivnog ponašanja kreću se u tri pravca ( Beck, 2003):
a) Uticaj genetike. Ţuţul (1989) govori o nalazima povezanosti agresivnosti i XYY sindroma.
Mećutim, taj je sindrom u populaciji premalo zastupljen da bi na osnovu te povezanosti mogli
generalizovati objašnjenja fenomena agresivnosti (ima ga oko 0,13% populacije). Beck
(2003.), s druge strane, naglašava kako su pojedine rase ţivotinjskih vrsta agresivnije od
drugih (npr. divlji sivi pacov, pit-bull rasa psa i slično).
b) Uticaj mehanizama u mozgu. Limbički sistem i hipotalamus posebno su vaţni za
pobuĎivanje ili moduliranje agresivnog ponašanja. Nadraţaj odreĎenih hipotalamičkih
područija i područija srednjeg mozga moţe izazvati napadačko ponašanje. Mećutim, nisu sva
područija srednjeg mozga jednako organizovana. Pokazalo se kako nadraţaj jednog dela
amigdala aktivira napadačko ponašanje, ali se čini da je opšta funkcija amigdala moduliranje
efekata hipotalamičke pobuĎenosti. S druge strane, nadraţaj septuma ima umirujući efekat, a
lezije tog dela mozga dovode do toga da ţivotinje postanu sklonije oštrijem i pakosnijim
oblicima ponašanja (Carlson, 1987, prema Beck, 2003).
c) Uticaj hormona i neurotransmitera. Istraţivanja su pokazala da je agresivnost povezana s
viškom muškog polnog hormona testosterona (Moyer, 1983.; Olweuss, Mattison, Schalling i
Low, 1988., Carlson, 1994.; Dabbs i sar. 1995.; Dabbs, 2000., prema Aronson, Wilson i
Akert, 2002). Ta povezanost testosterona i agresivnosti je ujedno i jedno od objašnjenja zašto
su muškarci više od ţena skloni agresivnom ponašanju. S druge strane, postoje dokazi da
serotonin (hemiska supstanca koja se prirodno izlučuje u srednjem mozgu) ima inhibirajuće
uticaj na impulzivnu agresiju. Kada se kod ţivotinja prekine protok serotonina, često nastupa
11
porast agresivnog ponašanja, a Davison, Putnam i Larson (2000) su zabeleţili kako nasilni
kriminalci imaju nizak nivo prirodno stvorenog serotonina ( Aronson, Wilson i Akert, 2002).
Vaţno je takoĎe spomenuti uticaj alkohola na agresiju. Alkohol obično deluje kao
disinhibitor, odnosno smanjuje čovekove socijalne inhibicije, čineći ga manje opreznim nego
što je obično (Steele i Josephs, 1990.; McDonald, Zanna i Fong, 1996.; Ito i sar., 1996.;
Bushman, 1997.; prema Aronson, Wilson i Akert, 2002). U alkoholisanom stanju je oteţana
kognitivna obrada podataka pa čovek često reaguliše na početne i najočitije aspekte socijalne
situacije, obično propuštajući detalje.
1.2 Faktori koji utiču na pojavu agresivne reakcije
Psihoanalitičari su vodili glavnu reč u proučavanju ovog fenomena na samom početku. Oni
su,pretpostavljali da zbog delovanja agresivnog instinkta pojedinac traţi situacije u kojima
moţe ispoljavati svoju agresiju, a ako se takva situacija ne pojavi, dolazi do nagomilavanja
agresivne energije i agresija se javlja bez obzira na spoljašnju situaciju. Mećutim, takva
svatanja nisu naišla na empirijsku potvrdu pa se stoga danas smatra kako agresija prvenstveno
nastaje pod uticajem delovanja nekih spoljašnjih faktora.
Drugim rečima, agresija nastaje kao posledica odreĎenih zbivanja u organizmu, ali do
tih zbivanja ne dolazi spontano ili zbog postojanja samoprovocirajućih unutrašnjih
mehanizama, već su ona uvek izazvana spoljašnjim stimulacijama. Pritom Berkowitz (1984)
naglašava da je spoljašnja situacija u kojoj se razvija agresija za pojedinca averzivna i moţe
uključivati bilo frustraciju, fizičku bol, psihičku napetost ili bilo kakvu spoljasnju neprijatnost
(buka, guţva, visoka temperatura, ...). Prema Ţuţulu (1989), agresiju mogu izazvati sve
situacije koje pojedinac percipira provocirajuće, bez obzira zbog kojih razloga se one
doţivljavaju kao takve.
Postoje ćetiri faktora koji utiču na pojavu agresivnog ponašanja, a različite teorije
agresivnosti naglašavaju različit doprinos pojedinih faktora u odreĎenju agresije. Tako se u
frustracijskim teorijama najveće značenje pridaje emocionalnim faktorima, u Bandurinoj
teoriji socijalnog učenja socijalnim faktorima, u kognitivnim teorijama, naravno, kognitivnim
faktorima, dok najeksplicitniji značaj situacijskim faktorima pridaje Berkowitz.
12
1.2.1 Emocionalno – motivacioni faktori
Provocirajuća situacija izaziva emocionalne promene, a one će pak dovesti do motivacije za
agresivnim ponašanjem. Ono što se pokazalo verovatnim je da je odnos izmeĎu emocionalnog
uzbuĎenja i motivacije za agresijom biološki programiran, ili da barem postoje jako biološke
predispozicije za razvoj jednakog odnosa izmeĎu emocije (srdţbe) i motivacije za agresijom.
Osim agresivne motivacije, različiti autori spominju i agresivnu inhibiciju, al je taj pojam
slabije objašnjen. Istraţivanja su pokazala da ukoliko se u nekoj provocirajućoj situaciji
izazove anksioznost, kod ispitanika dolazi do smanjivanja broja agresivnih reakcija u odnosu
na iste takve situacije u kojima nije bila izazvana anksioznost (Berkovitz i Alioto, 1973.;
Turner i sur., 1977.; Ţuţul, 1987.; Ţuţul i Berkovitz, 1989, prema Ţuţul 1989). Dakle, čini se
da se motivacija za inhibicijom agresije moţe javljati i na emocionalnom nivou, a ne mora biti
izazvana uticajem kognitivne situacije. Motivacija za agresijom je gotovo uvek praćena
motivacijom za inhibicijom agresije, a koja će motivacija u odreĎenoj situaciji preovladati tj.
hoće li doći do agresije ili ne zavisi od unutrašnjih i spoljašnjih faktora koji deluju u toj
situaciji. Upravo to razlikuje agresivne i manje agresivne osobe i to je najkompleksnije
pitanje.
1.2.2 Kognitivno – informaciski faktori
Ţuţul (1989) navodi tri skupine kognitivnih faktora koji utiču u lancu na agresivne reakcije:
a) Interpretacija provocirajuće situacije. Ukoliko neku situaciju pojedinac ne vidi kao
provocirajuću, ona neće dovesti niti do emocionalnih promena, niti do agresije.
b) Interpretacija nastalog emocionalnog uzbućenja i pronalaženje mogućih odgovora. Isto
emocionalno uzbuĎenje moţe u različitim okolnostima biti "prepoznato" kao različita
emocija, a upravo o tom "prepoznavanju" zavisi dalje ponašanje. Schachter i Singer (1962) su
predloţili dvofaktorsku teoriju emocija prema kojoj će pojedinac tragati za kognitivnom
interpretacijom vlastitog uzbuĎenja ako za njega nema objašnjenje, a ta interpretacija zavisi
kako od karakteristika pojedinca tako i od situaciji. Isto fiziološko stanje, prema tome,
moţemo objasniti na više načina, što dovodi do emocionalnih doţivljaja različitog kvaliteta.
c) Procena posledica agresivnog ponašanja. Ova procena će prethoditi samom ponašanju, a
delovaće na agresivnu inhibiciju. Ako se posledice procene kao negativne i velike, agresivna
inhibicija se pojačava, ali ako se procene kao zanemarive ili bezopasne, već uz slabu
agresivnu motivaciju dolazi do agresivnog akta.
13
1.2.3 Socijalni faktori
Veliki uticaj na to hoće li neka situacija biti doţivljena kao provocirajuća ili ne imaju
karakteristike prvocirajućih faktora. Ako je provokator percipiran kao simpatičan, zgodan,
prijateljski ili opasan, manja je verovatnost agresije, dok je veća verovatnost pojave
agresivnog ponašanja ako je ta osoba percipirana kao agresivna. Dodge je 1980. godine u
eksperimentu s decom pokazao da ako se namere osobe koja je izvor provokacije percipiraju
kao agresivne, onda je znatno veća šansa da će izazvati agresivno ponašanje, nego ako su
namere provokatora percipirane kao neagresivne ( Ţuţul, 1989).
Koju emociju će osoba pripisati svojoj pobuĎenosti organizma u velikoj meri zvisi od
ponašanja drugih osoba u istoj situaciji. Ako druge osobe iskazuju srdţbu, veća je verovatnost
da će osoba svoje emocionalno uzbuĎenje interpretirati kao srdţbu (Schachter i Singer, 1962.,
prema Oatley i Jenkins, 2003). Ponašanje drugih će takoĎe uticati i na prizivanje skripti
(obrazaca) ponašanja pa će tako postojati tendencija da se ponašamo slično kao i drugi ljudi u
sličnoj situaciji (Festinger, 1954). Ta socijalna komparacija je izraţenija što je situacija u
kojoj se nalazimo manje jasna.
1.2.4 Situacioni faktori
Intenzitet agresivne motivacije jednako zavisi i od intenziteta emocionalnog uzbuĎenja.
MeĎutim, emocionalno uzbuĎenje koje u odreĎenom trenutku postoji u organizmu moţe biti
izazvano različitim faktorima i situacijama. Pored porasta pobuĎenosti izazvane
provocirajućim situacijama moţe istovremeno doći i do pojave emocionalnog uzbuĎenja
izazvanog drugim nadraţajima, (Dengerik, 1976.; Donnerstein, 1980.; Malmuth i
Donnerstein, 1984.; Zillman i Sapolsky, 1977., prema Ţuţul, 1989). PobuĎenost izazvana
različitim nadraţajima se moţe kumulirati pa ako se prepozna kao srdţba, agresivna
motivacija će biti znatno intenzivnija nego što bi bila bez tog dodatnog uzbuĎenja. Spoljašnji
motivi za agresiju deluju jednako na agresivnu motivaciju i nezavisni su od emocionalnih
promena izazvanih provocirajućom situacijom.
Agresivni znaci, su takoĎe situaciski faktori čija prisutnost povećava verovatnost agresivnog
ponašanja. To su npr. oruţije, filmovi s agresivnim sadrţajem, posmatranje nasilja, i dr.
1.3 Uzroci agresivnog ponašanja
14
Situacija u društvu – posebno se misli na ratne okolnosti u kojima su uzdrmane sve vrednosti
i pravila, što se odraţava i u školi i u porodici. Rat i stresni dogaĎaji se mogu shvatiti kao niz
opasnosti, pretnji, oganičenja i frustracija.. tj.spadaju u dogaĎaje koji izazivaju negativne
emocije i povećavaju rizik od pobuĎenosti pojedinca tj. razvoja i povećanja njegovog
agresivnog ponašanja.
Situacija u školi – Učenici strahuju od neuspeha, od neispunjavanja očekivanja. Preveliki
zahtevi koji su pred njih stavljaju su često izvor staha i nesigurnosti,a svaka ispitna situacija
samo pridonosi napetosti, što svakako moţe doprineti manifestaciji agresivnog ponašanja.
Situacija u porodici- Agresivnos se moţe usvojiti kao model ponašanja roditelja ili odraslih
u okruţenju, ali i kao vid ispoljavanja nezadovljstva unutrašnje napetosti, neslaganja sa
članovima porodice ili nezadovoljavanjem odreĎenih potreba. Ako kod deteta nisu
zadovoljene potrebe za sigurnošću, pripadanjem i ljubavlju, jedan od načina na koji dete to
signalizira svojoj okolini jeste i agresivno ponašanje.
Savremeni stil življenja- Savremeni čovek našao se izmeĎu velikih zahteva koje sa jedne
strane postavlja privatni, a sa druge profesionalni ţivot. Velika količina zahteva koja se pred
savremenog čoveka postavlja i hronični nedostatak vemena i enrgije koji sa tim ide dovodi do
frustriranosti, nezadovoljstva i agresivnosti. Loša ishrana potencira porast adrenalina što moţe
uticati na pojačanu agresivnost.
Ono što je još bitno pomenuti kod uzroka agresivnog ponašanja jesu nekontrolisani uticaju
medija. Brojna istraţivanja su potvrdila da deca gledajući mnogo nasilja na televiziji ili
internetu i sam postaju agresivnija (Popadić 2009).
2 RAZVOJ AGRESIVNOSTI
Iz ţelje da se na decu gleda isključivo kao na dobronamerna, naivna i nevina bića, nekada se
gubi iz vida da su agresivna ispoljavanja prisutna od prvih dana ţivota. Agresivnost je
biopsihološki motiv koji je tu da svakoj jedinki omogući odbranu od pretnje i zadovoljenje
potreba.
U tom smislu,agresivnost je sastavni deo mehanizama koji obezbeĎuju preţivljavanje. Pitanje
na koje, ipak nije lako dati precizan odgovor je:kada agresija prestaje da bude samo adaptivni
mehanizam,a kada postoje destruktivna. Dete se raĎa sa agresivnim potencijalom koji se
15
raznim socijalnim uticajem oblikuje. Ono u toku ţivota stiče sposobnost da se na
odgovarajući način nosi sa svojim nagonima,pa tako i sa agresivnim. Do druge godine ţivota
učestalost i intenzitet agresivnih reakcija rastu i ostaju visoki sve do predškolskog uzrasta.
Pod uticajem socijalne sredine i izmeĎu 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja socijalni
prostor. Ono sada zna da odreĎene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koriste
agresivnost da bi dobili ono sto ţele. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost
agresivnog ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu) postavljene od strane odraslih.
Dete tako proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije i na koji način moţe dobiti ono što ţeli.
Opšte je uverenje, i meĎu stručnjacima i meĎu laicima, da postupci prema deci, posebno
roditeljski, u najvećoj meri oblikuju ličnost budućeg odraslog čoveka. Frojd je većinu
psihoanalitičkih pojmova koji se tiču razvoja ličnosti stavio u kontekst porodice. Adler, Jung,
Erikson i drugi predstavnici psiho-analitičkih škola takoĎe ( Ţuţul, 1989). Na sličan način to
čine i bihejvioristi. Osobine i ponašanja objašnjavaju se principima klasičnog i
instrumentalnog uslovljavanja, učenja po modelu i dr., što se sve najčešće odvija u porodici.
Prema biheviorističkom shvatanju, čovek oseća, misli i radi na način koji se pokazao
uspešnim u postizanju onog što ţeli. Agresija je stečena u traţenju naše optimalne vrednosti
(koristi, pozicije). Ako dete otkrije da će mu neko dati ono što ţeli, ako bude agresivno, ono
će postati osoba sklona agresivnom ponašanju. U analizi agresivnog ponašanja nije vaţna
namera, vaţne su samo vrste potkrepljenja koje deluju na agresivno ponašanje.
Ako dete odrasta u agresivnoj porodičnoj sredini, a naročito ako je a agresivnost usmerena i
prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije
odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom ne bi li tako smanjilo sopstveni
strah. Fizički zlostavljana deca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe. Sa
jedne strane roditelji predstavljaju model čije će se ponašanje imitirati a sa druge, odnosom
prema deci utiču na razvoj odreĎenih osobina.
Najagresivnija deca, po pravilu, dolaze iz porodica u kojima postoji sa jedne strane
običaj strogog kaţnjavanja sa druge permisivnost prema agresivnosti same dece.
Sigurna, topla, smirena i opuštajuća atmosfera smanjuje potrebu za agresijom i u takvim
sredinama retko se razvijaju agresivne osobe, dok hladna, neprijateljska atmosfera i
kaţnjavanje podstiču agresivnost. Čak i ako se ne čini ništa, ako se zanemaruje dete ili prelazi
se preko agresije kao da će ona sama od sebe nestati, podstičete se agresivnost jer detetu se
ne daje do znanja da je takvo ponašanje nepoţeljno. Ono će nastaviti s istim ponašanjem.
16
Druga krajnost su porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje
su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju
razdraţljiva i agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama, jer nisu razvila
dovoljnu frustracionu toleranciju.
Najagresivnija su deca hladnih i permisivnih, tzv. indiferentnih roditelja. Ti roditelji
postavljaju malo ograničenja svojoj deci, pruţaju im i malo paţnje, zanimanja i emocionalne
podrške. Takav ravnodušni stil ne potiče zdravi socijalni razvoj. Deca ravnodušnih roditelja
zahtevna su i neposlušna i ne učestvuju u igri i socijalnim interakcijama (Vasta i sar., 1998).
Većina longitudinalnih istraţivanja (Loeber, 1982., prema Coie i Dodge, 1997) ukazuje na
smanjenje broja agresivnog ponašanja, ali i povećanje njene ozbiljnosti u adolescenciji. U tom
periodu postoje i drugačije frustracione situacije koje izazivaju agresivno ponašanje. Dok su u
ranijem detinjstvu uzroci agresije uglavnom unutar porodice, agresiju adolescenata više
obeleţava uticaj situacionih faktora u školi, komšiluku, u odnosima sa prijeteljima (npr.
neprijateljski odnos s nastavnicima, pritisak vršnjaka, uključenje u različite subkulture i sl.)
(Bjerregaard i Smith, 1993.; Cernkovich i Giordano, 1992., prema Fraser, 1996)
2.1 Vrste agresivnosti
Unutar kategorije agresivnog ponašanja moţemo razlikovati brojne vrste agresivnosti. U
većini savremenih shvatanja agresivnosti navodi se distinkcija izmaĎu dva osnovna oblika
agresivnog ponašanja – jedno motivisano emocionalnim promenama u organizmu, a drugo
teţnjom za postignućem odreĎenih spoljašnjih ciljeva. Postoji nekoliko kriterijuma po kojima
moţemo razlikovati agresivna ponašanja.
2.1.1 I Vrste agresivnosti prema uzroku agresivnog ponašanja
Razlikujemo sledeći niţi nivo: impulsivnu (ekspresivnu), instrumentalnu, reaktivnu i
provokativnu agresiju. (Dodge i Coie, 1987 prema Popadić 2009)
Impulsivna ili ekspresivna agresivnost, je prvenstveno usmerena nanošenju štete ili
povrede drugoj osobi. Opisuje se atributima: ekspresivna, benigna, emocionalna. Do
agresije će doći u situacijama koje pojedinac percipira kao provocirajuće, bez obzira na to da
li se radi o frustracionim, averzivnim ili nekim drugim situacijama koje se doţivljavaju kao
provocirajuće (npr. takmičenje).
17
Instrumentalna agresivnost rezultat je emocionalnih i kognitivnih faktora. Temeljena je
na predviĎanju nagrade ili kazne koja sledi za agresivno ponašanje. Primarni cilj nije
povreĎivanje druge osobe, već ostvarenje ţeljenog cilja, a agresivno ponašanje je samo
sredstvo za njegovo postizanje. Kod instrumentalne agresije ne postoji doţivljaj emocije besa
i ona nije reakcija na osujećenje ili štetni nadraţaj. Za ovu vrstu agresije odlučujuće je
unutrašnje zadovoljstvo, pa je njena veza sa sportskim postignućem i takmičenjima vidljiva.
Reaktivna agresivnost javlja se kao odgovor na situacione uslove; frustracije ili
provokacije, a praćena je promenama na fiziološkom i emocionalnom planu. Najbolje se
objašnjava frustracionom teorijom agresije. Reaktivnom agresijom podrazumeva se “namerna
aktivnost čiji je cilj da se nanese zlo grupi ili pojedincu koji se opaţaju kao neprijatelj koji je
bio uzročnik frustracije, izvor nekog štetnog nadraţaja ili začetnik neke vrste pretnje,
neprijatnosti ili osujećenja. Kod reaktivne agresije postoji opaţaj neprijatelja i doţivljaj
emocije besa.”
Provokativna (proaktivna) agresivnost predstavlja namerno ponašanje izazvano
anticipacijom poţeljnog cilja (odsutnost bilo kakve provokacije). Kontrolisana je spoljnim
potkrepljivanjem. To je hladna agrsija, čiji je cilj instrumentalan; da se postigne neka korist,
bila materijana dobit ili socijalna dominacija.
Pretpostavka istraţivača bila je da je moguće razlikovati decu koja su primarno sklona
reaktivnoj ili provokativnoj (proaktivnoj) vrsti agresije. Dodţ i Koi (prema Popadić 2009)
nastojali su da utvrde sklonost učenika jednoj ili drugoj agresiji oslanjajući se na procene
nastavnika. MeĎutim, dok se pokazalo da je konceptualna razlika izmeĎu ove dve vrste
ponašanja uočljiva i jasna, sklonosti ka jednoj i drugoj vrsti agresije bile su meĎusobno
visoko povezane. Korelacija izmeĎu učeničkih skorova na ove dve subskale bila je veoma
visoka, 0,76. Korelacije dobijane u kasnijim istraţivanjima kretale su se od 0,41 do 0,83 (Fite
i Colder, 2007 prema Popadić 2009). Dodţ i Koi su zaključili da je i pored veoma visoke
povezanosti opravdano razlikovati ova dva vida agresivnosti jer su oni na različite načine
povezani sa drugim varijablama, što bi opravdalo da se tretiraju kao različiti konstrukti. Oni
pretpostavljaju da različiti socijano-kognitivni procesi leţe u osnovi ove dve vrste agresije.
Reaktivna agresija bila bi posledica pridavanja neprijateljskih namera tuĎim postupcima i
osećanja besa koji iz toga proizlazi, dok bi sklonost proaktivnoj agresiji bila povezana sa
verovanjem da agresivni postupci imaju povoljne posledice.
18
2.1.2 II Podela agresivnosti prema načinu izražavanja
Agresivnost kao osobina ličnosti moţe da se ispolji na dva nivoa – kao latentno i kao
manifestno agresivno ponašanje. Zavisno od načina izraţavanja, moguće je razlikovati fizičku
od verbalne agresije. Arnold Bus (Buss, 1961 prema Popadić 2009).
Latentna agresivnost predstavlja relativno trajnu karakteristiku pojedinca da u
provocirajućim situacijama reaguje porastom emocionalne tenzije i pojavom tendencije za
napadom na provokatora, tj. na izvor provokacije. Zavisi od nadraţljivosti nervnog sistema,
meĎutim, spoljašnje okolnosti odreĎuju hoće li se ona pojaviti u ponašanju osobe ili ne.
Pojava latentne agresivnosti ili agresivne motivacije još ne znači da je ona otvorena, odnosno
da je kod pojedinca akumulirala kritična doza emocionalnog uzbuĎenja. Ali, ako je agresivna
motivacija jača od agresivne inhibicije, najverovatnije će doci do direktne agresije.
Manifestna agresivnost- Njeno ispoljavanje je u funkciji latentne agresije i mehanizma
inhibicije agresije. Trajna je karakteristika pojedinca da u provocirajućim situacijama reaguje
verbalnom ili fizičkom agresijom na izvor frustracije, ili na neke njene supstituirajuće ciljeve.
Fizička agresivnost - Ova vrsta agresivnosti se ogleda u direktnom fizičkom napadu na drugu
osobu, tj. u nanošenju telesnih povreda drugim osobama. Postoji mišljenje da je borbena ili
fizička agresivnost najčešći vid agresivnosti. Pogrešna se slika stiče zbog toga što su pojavni
oblici fizičke agresivnosti raznovrsni. Osim toga, taj oblik agresivnosti privlači paţnju
prisutnih. Fizička agresivnost izaziva napetost, izaziva strah, bojazan da sukob ne eskalira,
proširi se i na posmatrače i slično. Sve su to razlozi zbog kojih se misli da je fizička
agresivnost najučestaliji vid agresivnosti. MeĎutim, verbalna agresivnost daleko je učestalija.
Verbalna agresivnost- se manifestuje u nanošenju verbalnih uvreda drugim osobama. Po
nekim istraţivanjima na verbalnu agresivnost otpada više od polovine agresivnih ponašanja.
Uvredljiva zapovedanja, pretnje, povišen ton, okrivljavanja, psovke, ţalbe, zabrane,
nareĎenja, kukanje, plakanje i slično, najčesci su oblici verbalne agresije.
2.1.3 III Podela agresije prema cilju kome je usmerena
Dva oblika nasilja dugo su bili osnovni prototipovi agresije i siledţijstva: fizički napad i
vreĎanje u direktnom kontaktu nasilnika i ţrtve. Mada je još Fešbahova (Feshbach, 1969
prema Popadić 2009) ukazivala na korišćenje indirektnih načina, kakvi su socijalna izolacija i
19
odbacivanje, da se drugom detetu nanese bol, tek će istraţivanja Kaja Bjorkvista i njegovih
saradnika iz Finske (Björkqvist, Lagerspetz i Kaukiainen, 1992; Lagerspetz, Björkqvist i
Peltonen, 1988 prema Popadić 2009), doprineti razlikovanju direktne agresije (verbalne i
fizičke) i indirektne agresije koja se sastoji u ogovaranju, širenju glasina i socijalnom
izolovanju ţrtve pri čemu agresor nastoji da ostane prikriven.
Dakle, agresiju delimo na: (Bjorkvist i sar. 1994 prema Popadić 2009)
- Direktna agresivnost predstavlja svako ponašanje koje uključuje otvoreno iskazanu
nameru da se povredi neka osoba. Ona uključuje direktnu fizičku i direktnu verbalnu
agresivnost, odnosno nanošenje štete ili boli na direktan način, koristeći se fizičkom
silom ili verbalnim strategijama. Direktna agresija predstavlja ponašenje koje se vrši u
neposrednom kontaktu, i takva agresija ne bi isključivo morala biti otvorena (moţemo
smisliti postupke koji se vrše u prisustvu ţrtve, ali su takvi da ţrtva ne prepoznaje
njihovu lošu nemeru).
- Indirektna agresivnost gde se sve veća paţnja poklanja socijalno manipulativnim
oblicima ponašanja koja su različiti autori objedinili pod konstruktom indirektne
agresivnosti socijalne agresivnosti ili relacijske agresivnosti Sva tri naziva
podrazumevaju socijalno manipulativno ponašanje u kome agresor, i ako nije direktno
uključen u napad, pokušava da povredi drugu osobu tako što će uticati na njenu
povezanost sa drugim osobama. Centralni aspekt indirektne agresivnosti je namera
pojedinca da povredi drugu osobu, a da ne bude označen kao agresor. Time se zapravo
izbegava mogućnost osvete ili uzvraćanja agresije od strane napadnute osobe, a takoĎe
i osude od strane socijalne okoline.
Osnovne karakteristike indirektne agresivnosti su pričanje o drugima (ogovaranje, širenje
glasina, kritikovanje nečijeg izgleda ili ponašanja), isključujuća ponašanja (odbacivanje,
ignorisanje drugih) i ostala indirektna uznemiravanja (preteći anonimni telefonski pozivi,
pisanje i slanje pretećih poruka).
Agresija moze biti i “premeštena” na objekte ili osobe koje nisu prvobitni cilj agresije. Takvu
vrstu agresivnosti nazivamo „pomerena agresivnos“ i ona je usmerena na neduţne objekte,
a ne na sam izvor frustracije. Nastaje kada se zbog različitih razloga ne usuĎujemo napasti
izvor frustracije ili kada nam je on nedostupan. Pojava “pomerene” agresivnosti kod mladih je
veoma česta, oni su u nezavidnoj situaciji da dugo zavise od svojih roditelja, takoĎe često
svesno okreću svoju agresivnost ka “neduţnom” objektu sa ciljem da izbegnu posledice koje
mogu da anticipiraju.
20
2.1.4 IV Kriterijum prema pravcu ispoljavanja agresivnosti
Agresija moţe biti usmerena prema spoljnem svetu (heteroagresivnost) ili, ako je
neprihvaćena, potisnuta i vraćena na sebe na samoagresivnost, tj.autoagresivnost. (Popadić
2009).
Heteroagresivnost- Ovako nazvana agresivnost usmerena je prema drugima. Heteroagresivna
ponašanja se uvrstavaju u impulsivna ponašanja koja imaju karakter automatizma i prisilnosti.
Ispoljavaju se kao napadi besa, ljutnje praćeni motornim praţnjenjem i vegetativnim
simptomima sa suţavanjem svesti. Impulsivnost je vrlo često uzrok nasilnog ponašanja,
rušilaštva i ubistava. Kada je agresija usmerena prema spoljnem svetu, ona moţe biti okrenuta
prema drugim ljudima u vidu fizičke ili verbalne agresivnosti, ali moţe biti okrenuta i prema
predmetima u okruţenju (npr. bacanje predmeta, uništavanje javnih materijalnih dobara).
Posebno zanimljiva podkategorija je grupna agresivnost, jer je grupa kao skup pojedinaca,
veoma pogodna za prikrivanje vlastitih strahova, anksioznosti i depresivnosti i njihovo
razrešavanje putem agresivnog ponašanja (npr. mladi na fudbalskim utakmicama, bande
maloletnika i sl.).
Autoagresivnost- Autoagresija u najširem smislu reči podrazumeva agresiju okrenutu ka sebi
i predstavlja aktivnost koja nije prirodno motivisana samouništenjem. Moţe biti usmerena
prema telu kao celini ili pojedinim delovima. Ovde razlikujemo dve podkategorije:
samopovreĎivanje i samoubilačko ponašanje. Prisutnost tih radnji veoma često ima
demonstrativni, manipulativni ili histerični karakter. Ne retko oni su spremni da istrpe velike
fizičke napore i bol: aktuelno je tetoviranje tela, body pirsing, a samouništenje unošenjem
psihoaktivnih supstanci (droga), alkohola i nikotina je takoĎe zastupljeno u velikoj meri.
Samopovređivanje je pojava koja se sreće u toku razvoja svakog deteta i to već oko druge
godine ţivota: dete se grize, grebe, bocka, čupa za kosu, udara ili lupa glavom o zid.
Predstavlja refleksnu reakciju, način motornog rasterećenja i oslobaĎanja od strepnje i
napetosti, ispitivanje svoga tela i strukturacije telesne šeme. SamopovreĎivanja starije dece i
omladine mogu biti bezazlena ali i ozbiljnija: griţenje usana i koţe, gašenje opušaka po telu,
jaka lupanja glavom o tvrdu podlogu, rezanje oštrim predmetom, povreĎivanje očnih jabučica,
rezanje vena (ne u samoubilačke svrhe) pa i teţe radnje.
Samoubilačko ponašanje je svako ponašanje koje je svesno ili nesvesno, namerno ili
nenamerno usmereno na samouništenje. Ako je posledica radnje samouništenje, smrt, radi se
o samoubistvu, a ako nije, o pokusaju samoubistva . Samoubilačko ponašanje je predmet
21
izučavanja medicinskih, socioloških, bioloških, pravnih i drugih nauka. Poslednjih decenija
razvila se suicidologija kao samostalna disciplina koja ujedinjuje navedene nauke i čiji je
zadatak da proučava prirodu, uzroke, načine lečenja i sprečavanja ovog oblika ljudskog
ponašanja.
Samoubilčki pokušaji najčešće predstavljaju poziv za pomoć, kaţnjavanje sebe ili drugih,
igru, beţanje od zastrašujućih i nepodnošljivo bolnih okolnosti i ucenjivanje okoline.
Obavljaju se uzimanjem lekova, oštrim predmetima (rezanjem vena), skakanjem s visokih
mesta, vešanjem ili vatrenim oruţjem. Kod osoba sa samoubilačkim idejama i radnjama
dvojnost prema ţivotu i smrti je naglašena, kolebanja protivurečnih teţnji su jača i pod
odreĎenim uslovima prevlast uzimaju rušilačke tenzije.
Vrlo razgranata i sve uspešnija etološka izučavanja ponašanja ţivotinja u njihovoj okolini, i
pored sve opreznosti i mudre opomene nekih naučnika da se rezultati tih izučavanja ne mogu i
ne smeju jednostavno i bez kritčkog posmatranja prenositi na čoveka, otkrila su iznenaĎujuće
sličnosti u ponašanju čoveka i njegovih niţih srodnika upravo u agresiji i agresivnom
ponašanju. Nas poznati psihijatar Vladeta Jerotić u svojoj knjizi „Čovek i njegov identitet”
(2009) navodi nekoliko karakterističnih vidova agresije koji pokazuju zajednički koren,
verovatno uroĎen i kod ţivotinja i kod čoveka:
Rang agresija – je vrsta agresije po kojoj je prvi onaj ko je fizički jači.
Analna agresija – je vrsta uroĎene agresije poznata kod ţivotinja, ali i kod ljudi, mada češće u
prerušenom vidu. Kod ljudi je takva agresija zamenjena tzv. Analnim psovkama, pri čemu se
spominju one reči koje označavaju sve radnje koje su u vezi s anusom i analnim praţnjenjem.
Osim ove analne, postoji i uretralna agresija, koja se vidi kod dečaka koji se takmiče pri
uriniranju prskajući jedan drugog, da bi kasnije i takvu agresiju zamenili uretralnim
psovkama.
Tipična je i za čoveka i za ţivotinju agresivnost prema onima koji su upadljivi. Tako, na
primer, ukoliko se meĎu majmunima tipa rezusa rodi jedan koji je potpuno beo ili sasvim
drugačije boje, ukoliko ostali roĎaci nisu upadljivo agresivni prema njemu, izbegavaju ga,
zapostavljaju i u prirodi najverovatnije ne zaštićuju od neprijatelja. Ovo vaţi i za neke druge
ţivotinjske vrste. Svi znamo da se kod većine ljudi javlja agresija prema svakom ponašanju
drugoga koje odstupa od norme, uključujuci i bolest drugoga. Ovo je samo drugi vid
agresivnosti ţivotinje kod kojih je svaka bolesna ili povreĎena jedinka iste vrste predmet
pojačane agresije. Ogovaranje, intrige, interesovanje za privatni ţivot drugog i onog sto je u
22
njemu upadljivo, vest u novinama – samo su ponavljanje prinude agresivnosti prema
upadljivom.
Anarhična agresivnost je vrsta agresivnosti koja se pojavljuje onda kada u jednoj manjoj
zajednici nestane onaj ko je njome odozgo upravljao.
Treba spomenuti jednu vrstu agresivnosti svojstvenu samo ljudima, koja je
nazvana misionarska agresija ili agresija iz ubedjenja. Samo ljudi nameću svoja ubeĎenja
drugima. Pošto ubeĎenja mogu biti intelektualno-racionalna ili emotivna, jasno je da se prva
mogu dokazati, a u druga se moţe samo verovati i samo se za druga ispoljava agresija.
Ovome se još pribliţava i agresija prema onima koji drugačije misle, dakle prema
“upadljivima”.
Psiholog Buss & Perry, (1992). smatra da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja
nastaje usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadraţaja, čime agresiju ne
dovodi u vezu sa unutrašnjim, vec spoljnim činiocima. Ovaj autor navodi sledeće komponente
agresivnosti:
Predmetna i telesna agresija – označava direktan napad i fizičko povreĎivanje druge osobe.
Verbalna agresija, ironija ili grubo optuživanje – odnosi se na sve vidove verbalnog
nasilja; širenje tračeva, ogovaranja, upućivanje verbalnih uvreda i sl.
Indirektna agresija – predstavlja nameru da se povredi druga osoba, ali na indirektan,
prikriven način i time se izbegne direktna osuda za agresivno ponašanje.
Protivurečno ponašanje ili držanje kao vid agresije – manifestuje se kroz odbijanje
prihvatanja naredaba od drugih ljudi, česte konflikte sa autoritetima, nesposobnost
konstruktivnog rešavanja problema sa drugim ljudima.
Agresivna sumnjičavost – nepoverenje u druge ljude, stalno preispitivanje njihovih namera i
motiva, opreznost u uspostavljanju odnosa sa drugima.
Ljubomora, nepoverenje i mržnja – odnosi se na postojanje ovih negativnih emocija prema
drugima.
Osećaj krivice (griža savesti) usled agresivnih podsticaja – nizak skor na ovoj dimenziji
ukazuje na sklonost ka agresivnom ponašanju.
23
Jedan način da se zadrţi i potreba na višedimenzionalnost i preglednost jeste da se izdvoji
manji broj što bitnijih a meĎusobno što nezavisnijih dimenzija, koje bi onda odredile glavne
vrste agresije. Jedan predlog iznose Litl i saradnici (Little i sar., 2003 prema Popadić 2009),
koji tipologiju agresivnih postupaka izvode iz dve dimenzije, koje se tiču forme i funkcije
agresije. Prva je dimenzija šta, u okviru koje razlikuju direktnu i relacionu agresiju, a druga
dimenzija je zašto koja je podeljena na reaktivnu i proaktivnu agresiju. Komplikovanija ali
zato ispravnija slika bila bi da se dihotomne kategorije shvate kao odvojene dimenzije, manje
ili više nezavisne jedna od duge (Anderson i Huesmann, 2003 prema Popadić 2009). U tom
smislu svaki agresivni postupak moţe u sebi sadrţati elemente različitih kategorija koje ne bi
bile meĎusobno isključive. Neki nasilni postupak mogao bi sadrţati elemente i direktog i
indirektnog nasilja, imati ciljeve koji ga čine reaktivnom agresijom ali i ciljeve karakteristične
za proaktivnu agresiju, i slično.
24
3 POVEZANOST AGRESIVNOSTI I KARAKTERISTIKA
LIČNOSTI
Jedna od najpoznatijih faktorsko-analitičkih teorija je Ajzenkova teorija ličnosti. Po
njemu, ličnost je empirijski fenomen i tako se mora i proučavati. Razvoj ličnosti je, prema
Ajzenku (Eysenck,1976), funkcija interakcije nasleĎa i uticaja iz sredine. Svaka od temeljnih
dimenzija ima i naslednu osnovu, ali svaka je i pod uticajem sredinskih činilaca.
Vaspitanjem je, dakle, moguće uticati, bilo pozitivno, bilo negativno i na takva svojstva
ličnosti kao što je emocionalna stabilnost ili ekstravertnost. Ali vaspitanje nije ni svemoguće,
nego postupke u vaspitanju treba prilagoĎavati ličnosti konkretnog deteta, kako bi se postigao
ţeljeni ishod.
Adler (1937) smatra da je rano detinjstvo presudan period - tada se formira "ţivotni stil" -
osnova strukture ličnosti pojedinca. Tu biva posejana i klica kasnijih neurotskih procesa ako
usvojen ţivotni stil ne obezbeĎuje odgovarajuću kompenzaciju ili nadkompenzaciju osećanja
inferiornosti.
Poput mnogih drugih psihoalnalitačara i Erikson se bavio razvojem ličnosti. Njegov osnovni
doprinos je u naglašavanju problema identiteta ličnosti i psihološkim implikacijama koje
slede iz uspešnog ili neuspešnog razrešenja identiteta. Po njemu se celokupni razvoj ličnosti
odvija kroz odreĎene sekvence, a pojedinac mora da proĎe kroz sve stupnje razvoja dok ne
dostigne svoj identitet. Ciklus razvoja identiteta ima pet osnovnih stupnjeva izmeĎu raĎanja i
adolascencije. Prvi počinje uzajamnim odnosom i razumevanjem majke i novoroĎenčeta, koje
bi trebalo da razvije njegovo poverenje u druge. Bez razvijenog poverenja dete će biti
oštećeno u daljem razvoju. U ranom detinjstvu se razvija autonomija deteta, nakon koje se
razvija inicijativa, pa delatnost prema spoljnoj i unutrašnjoj realnosti. Tek nakon svega toga se
moţe govoriti o razvoju identiteta, koji se javlja kao proizvod iskustva o sebi kao
jedinstvenom biću. Po Eriksonu (2008) osnova zdravog razvoja ličnosti je tzv. osnovno
poverenje u sebe i druge ljude, a ono se formira u toku prve godine ţivota u okviru porodice,
najčešće.
Erikson je proširio broj stadijuma sa pet, koliko je opisao Frojd, na osam. On je
Frojdov genitalni stadijum stavio u period adolescencije i dodao još tri stadijuma odraslog
doba, jer se, prema Eriksonu, razvoj ličnosti nastavlja i nakon adolescencije.
Prvi stadijum (poverenje-nepoverenje),traje od roĎenja do 1.godine ţivota.
25
Drugi stadijum (autonomija-stid i sumlja),od 1.do 3.godine ţivota.
Treći stadijum (inicijativia-krivica),od 3.do 6. godine ţivota.
Četvrti stadijum (marljivost-inferiornost),od 6.do 12. godine ţivota.
Peti stadijum psihosocijanog razvoja (identitet-konfuzija identiteta),od 12. do 20. godina
odgovara Frojdovom genitalnom stupnju, vezan je za adolascenciju koja počinje završetkom
detinjstva. Adolescent je u nazavidnom poloţaju, jer više nije dete ( ili je to sve manje),al nije
ni odrastao čovek.
Šesti stadijum (bliskost-izolacija)od 20.do 40godina ţivota.
Sedmi stadijum (plodotvornost-stagnacija)od 40.do 65.godine ţivota.
Osmi stadijum (integritet-beznadeţnost),od 65. godine do smrti.
U periodu adolescencije mladi su veoma zaokuljeni sobom, i time kako ih drugi vide, kao ih
ocenjuju, koliko ih prihvataju. Iako im je stalo do mišljenja njihove referentne grupe, a
istovremeno bi ţarko ţeleli da budu nezavisni, verni svojim načelima, uverenjima i
vrednostima. Adolescenti imaju potrebu za idolima, herojima kojima će se diviti i sa kojima
će se identifikovati. Preterana snaţna identifikacija sa idolima. Popularnim ličnostima (prvač,
glumac, sportista) ili negativnim junacima (kriminalci, fanatici i sl.) moţe biti brana razvoja
ličnog identiteta. Identifikacija sa negativnim junacima se moze uočiti i kroz povećanu
agresivnost adolascenata. Erikson (2008) i u transakcionoj analizi se smatra da se ţivotni
scenario i osnovni stav prema svetu odreĎuju u prvim godinama ţivota, a repertoar "igara" se
uglavnom preuzima od roditelja.
Rezultati koje su dobili Mitrović i Smederevac pokazuju da sa hostilnošću u najvećoj
meri koreliraju dimenzije neuroticizam, prijatnost i savesnost, sa verbalnom agresivnošću
dimenzije ekstraverzija i otvorenost ka iskustvu, sa fizičkom agresivnošću negativan pol
prijatnosti, a sa sumnjičavošću introverzija, zatvorenost ka iskustvu i negativan pol prijatnosti.
Rezultati ovog istraţivanja u većoj meri potvrĎuju početnu hipotezu da se agresivnost moţe
posmatrati kao manifestacija različitih dimenzija ličnosti, od čijeg karakterističnog sklopa će
zavisiti njeni specifični ishodi (Mitrović i Smederevac 2005).
Još je rezultata koji impliciraju da agresivnost predstavlja multidimenzonalni
konstrukt koji je svakako širi od hostilnosti koja je karakteristična za neuroticizam, ili
antagonističkog interpersonalnog stila koji je karakteričan za negativni pol prijatnosti.
Očekuje se da emocionalni aspekt agresivnih reakcija bude povezan s dimenzijama
Neuroticizma (Grumm & von Collani 2009).
26
4 OSOBINE LIČNOSTI I MODELI
4.1 Pojam ličnosti
Psihologija ličnosti smatra se jednom od najmlaĎijih psiholoških disciplina. U okviru ove
oblasti moţe se uočiti verovatno najveći broj teorijskih pristupa, koji svedoče o ogromnom
interesovanju za njen osnovni predmet proučavanja. Ova oblast, pored orijentacije prema
teorijskim i empiriskim temama, ima značajnu ulogu u rešavanju praktičnih društvenih
problema. Ličnost se moţe odrediti kao jedinstven, organizovan, sloţen i stabilan psihički
sklop osobina koji odreĎuje dosledno ponašanje i doţivljavanje pojedinca (Smederevac i
Mitrović, 2006).
Osobine ličnosti su jasno istaknute, jedinstvene karakteristike ličnosti koje čine ono
što jesmo. Dok mnogi ljudi mogu imati slične osobine ličnosti, svaka osoba kombinuje ove
osobine na drugačiji način, kreirajući jedan jedinstven, nezamenljiv skup koje čine svaku
individuu neponovljivom.
Danas je reč ličnost vrlo česta i uobičajena u govornoj interakciji u svakodnevnom
ţivotu. Njeno precizno značenje u komunikaciji vrlo je nejasno i neodreĎeno. Moţe se
zaključiti da je najčešće značenje reči ličnost u svakodnevnom ţivotu vezano za način
ponašanja pojedinca. Jedan od razloga za svakodnevnu upotrebu reči ličnost je ţelja da se
prenese utisak konzistentnosti i kontinuiteta o osobi. Konzistentnost u ponašanju tokom
vremena i u sličnim situacijama pruţa posmatraču doţivljaj da se kroz različite situacije radi o
istoj osobi. Upotreba ove reči podrazumeva da ono šta osoba radi, misli ili oseća ima poreklo
u njoj samoj, da postoje faktori unutar osobe koji uzrokuju takvo ponašanje. Suštinski, laičko
shvatanje ličnosti počiva na adaptivnoj potrebi za razumevanjem i predviĎanjem tuĎeg
ponašanja. Upoznati nečiju ličnost znači prepoznati konzistentne obrasce ponašanja te osobe,
što pruţa osnov za zaključivanje o njenim budućim akcijama. Ove predikcije su često
značajne za donošenje odluka u svakodnevnom ţivotu (Smederevac i Mitrović, 2006).
27
4.2 Definisanje ličnosti
Ne postoji jedna opšta saglasnost u pogledu jedinstvene definicije ličnosti. Votson je
definisao ličnost kao „krajnji produkt našeg sistema navika“ (Watson, 1924; prema Eysenck,
1947). Njegova definicija odraţava osnovnu premisu biheviorističkog pristupa, a ona glasi da
je celokupno ponašanje ljudi naučeno, stečeno. Ova definicija govori o manifestnom
ponašanju, jer ono predstavlja jedini predmet proučavanja psihologa. S drugog gledišta, u
definiciji se implicitno postulira i stav prema metodama proučavanja manifestnog ponašanja.
Jedine validne metode jesu one koje isključuju bilo koju vrstu introspektivnih podataka, i
baziraju se isključivo na objektivnom posmatranju ili eksperimentima. Kao predstavnik
psihobiološkog pristupa, Ajzenk naglašava da je „ličnost relativno trajna i stabilna
organizacija karaktera, temperamenta, intelekta i telesne konstitucije, koje determinišu
individualan proces prilagoĎavanja spoljašnjem okruţenju“ (Eysenck, 1953).
Pod karakterom Ajzenk podrazumeva relativno trajan i stabilan sistem konativnog
ponašanja. Temperament obuhvata relativno trajan i stabilan sistem emocionalnog ponašanja,
dok se intelekt odnosi na relativno stabilan i trajan sistem kognitivnog ponašanja, a telesna
konstitucija se odnosi na relativno stabilan i trajan sistem telesne konfiguracije i
neuroendokrinog sistema (Eysenck, 1953). Katelova (Catell) definicija kaţe da je „ličnost ono
što dozvoljava predviĎanje nečeg što će neka osoba učiniti u datoj situaciji. Ličnost se odnosi
na celokupno ponašanje pojedinca kako javno tako i ono ispod koţe“ (Sanford, 1963; prema
Fulgosi, 1997).
Jednu od najcitiranijih definicija u istoriji psihologije ličnosti predloţio je Olport, i
ona glasi: „Ličnost je dinamička organizacija unutar individue onih psihofizičkih sistema koji
determinišu njegovo karakteristično prilagoĎavanje okruţenju“ (Allport, 1937; prema
Eysenck, 1947). Ova definicija odraţava veoma sloţen stav prema ličnosti. Potenciranje
karakterističnog načina prilagoĎavanja verovatno je posledica Olportove teţnje da naglasi
značaj idiografskog pristupa ličnosti. Akcenat koji je stavljen na načine prilagoĎavanja u
skladu je sa savremenim evolucionističkim postavkama u vezi sa ulogom koju ličnost sa
svojim osobinama ima u procesu adaptacije na spoljašnje okruţenje. S obzirom na to da je u
pitanju dinamička organizacija, ličnost se stalno nalazi u aktivnom odnosu prema okruţenju i
procesu promene, ali se ipak moţe govoriti o karakterističnim obrascima koji impliciraju stav
prema konzistenciji ponašanja, neophodnoj za adaptivno funkcionisanje jedinke. Naglasak na
psihofizičke sisteme, ukazuje na Olportov stav prema bazičnim osobinama, koje imaju
biološku osnovu, kao i psihološke manifestacije.
28
Brofenbrener (Bronfenbrenner) ističe da ličnost predstavlja jedan sistem relativno
trajnih dispozicija da se doţivljavaju, razlikuju ili manipulišu stvarni ili percipirani aspekti
okoline pojedinca, uključujući i njega samog (Sanford, 1963; prema Fulgosi, 1997). Hilgard
(Hilgard) smatra da je ličnost „ukupan broj obeleţaja pojedinca i način ponašanja koji po
svojoj organizaciji ili obrascu opisuju jedinstveni način prilagoĎavanja tog pojedinca njegovoj
okolini“ (Sanford, 1963; prema Fulgosi, 1997). Njukomb (Newcomb) smatra da se ličnost
moţe „upoznati posmatranjem njegovog individualnog ponašanja“ (Sanford, 1963; prema
Fulgosi, 1997) Saliven (Sullivan) kaţe da je ličnost „relativno trajan obrazac ponovljivih,
meĎupersonalnih situacija koje obeleţavaju ljudski ţivot“ (Sanford, 1963; prema Fulgosi,
1997). Ove definicije ličnosti pokazuju da je za psihologiju ličnosti najvaţniji aspekat
ponašanje pojedinca u različitim situacijama. Različiti kvaliteti ljudskog funkcionisanja
veoma komplikuju evaluaciju, interpretaciju ili predikciju ponašanja. U slučaju usmeravanja
paţnje na neke aspekte ljudskog funkcionisanja, mogu se zanemariti mnoge determinante
ljudskog ponašanja. Naučno proučavanje ličnosti pokušava da otkrije, da razume i objasni
pravilnosti i zakonitosti funkcionisanja ličnosti.
4.3 Petofaktorski model ličnosti
Davne 1936. godine Olport i Odbert postavili su sledeću hipotezu: “One individualne
razlike koje su najistrajnije i društveno najrelevantnije u životima ljudi vremenom će postati
kodirane u jeziku: što je takva razlika važnija, verovatnije je da će biti izražena kao jedna
reč”. Ova tvrdnja postala je poznata kao leksička hipoteza. Pretraţivši dva najbolja engleska
rečnika raspoloţiva u to vreme ovi istraţivači su sastavili listu od 18 000 reči za koje su
smatrali da opisuju osobine ličnosti. Iz ove liste su dalje izdvojili 4 500 reči za koje su
smatrali da opisuju opaţljive i relativno stabilne osobine ličnosti (Hedrih, 2008). Olport i
Odbert (Allport & Odbert, 1936; prema Smederevac, 2002) su autori prve psiholeksičke
studije, koju su izveli uz pomoće Vebsterovog rečnika engleskog jezika. Oni su popisali sve
reči iz ovog rečnika koje su predstavljale opise ličnosti i te reči su svrstali u nekoliko
kategorija. Kasnije, Katel se oslonio na rezultate Olporta i Odberta i nastavio sa istraţivačkim
radom (Catell, 1973; prema Smederevac, 2002). Rezultat istraţivanja Katela je pokazao da
ljudi opisuju sebe i druge prema 16 različitih, nezavisnih faktora. Njegov sistem poznat je kao
šesnaestofaktorski, uglavnom zbog upitnika 16PF, koji je namenjen proceni onih dimenzija
koje su značajne u opisu individualnih razlika. Nakon toga, koncept ličnosti je pretrpeo
29
značajne kritike, jer se navodi da ponašanje nije stabilno već zavisi od konteksta, te je
nemoguće predvideti ponašanje na osnovu testova ličnosti.
Osamdesetih godina prošlog veka, na simpozijumu u Honolulu, prikazana su
dotadašnja istraţivanja zasnovana na leksičkoj hipotezi i postignut je dogovor oko toga da
većina testova meri podskup od pet faktora. Od tada se ovaj skup od pet faktora naziva „Big
Five“. Kosta i Mekri (Costa & McCrae, 1990; prema Smederevac, 2002) su razvili model i
teoriju ličnosti indirektno na rezultatima istraţivanja u okviru leksičke hipoteze. Oni su u
prvim istraţivanjima primenili Katelov 16PF, i na osnovu prvih rezultata predloţili tri faktora
(neuroticizam, ekstraverzija i otvorenost prema iskustvu). Kasnija istraţivanja su doprinela da
su model proširili za još dve dimenzije: Prijatnost i Savesnost.
Petofaktorski model nije razvijen direktno na osnovu psiholeksičke studije. MeĎutim,
njegov razvoj i nastanak je vezan za rezultate istraţivanja u okviru leksičke paradigme. Big
Five i petofaktorski model se, pored autora, razlikuju i po teorijskoj osnovi – za razliku od
Big Five-a, petofaktorski model Koste i MekRi-a obuhvata i teoriju o poreklu crta ličnosti
koja u sve uključuje ulogu genetskih faktora. Druga razlika je u inicijalnim instrumentima
korišćenim za merenje crta koje potiču od ova dva modela – instrumenti za merenje Big Five-
a tipično koriste kratke opise ličnosti u vidu prideva, dok je najpoznatija mera petofaktorskog
modela NEO PI-R inventar ličnosti, čije su stavke uglavnom formulisane kao tvrdnje o
sopstvenim sklonostima, tipičnim ponašanjima, emocijama i sl. (Smederevac, Mitrović,
2006).
Popularnost petofaktorskog modela ličnosti doprinela je pojavi i sve većeg broja njegovih
kritičara. Big Five model pretpostavlja postojanje pet bazičnih dimenzija ličnosti neuroticizma
(N), ekstraverzije (E), otvorenosti za iskustvo (O), saradljivosti (A) i savesnosti (C).
4.4 Sedmofaktorski model ličnosti
Telegen i Voler smatraju da postoje razlozi za sumnju da petofaktorski model nije
uspeo da obuhvati vaţne dimenzije ličnosti i da je zbog toga pogled na ovih pet faktora
ličnosti sistematski bio iskrivljavan (Waller & Zavala, 1993; prema Smederevac, 2002). Oni
nisu uklonili evaluativne tvrdnje ili opise stanja. Podelili su rečnik na 25 delova, a zatim su
označili prvu reč na svakoj strani, koja bi zadovoljila njihov kriterijum. Termini su smatrani
opisom ličnosti ako su mogli da se uvrste u jednu ili obe opšte fraze: Teži da bude X ili On je
često X. Dobijeno je 400 opisa ličnosti koji su smešteni u dva upitnika. Ajtemi su
modifikovani tako da budu koliko je to moguće bliţi originalnoj definiciji u rečniku, a takav
30
čin ima za cilj da subjekti u istraţivanju mogu razumeti značenje ajtema. Telegen i Voler
skupili su 400 samoopisa od 400 studenata sa Univerziteta u Minesoti. Subjektima je data
instrukcija da ne popunjavaju upitnik tako kako se trenutno osećaju, nego na osnovu toga
kako se obično i tipično osećaju, misle i ponašaju i da označe svoje odgovore koristeći
četvorostepenu skalu. Odgovori su korelirani i sedmofaktorsko rešenje omogućilo je
najobuhvatniji i psihološki najznačajniji opis podataka. Sedam faktora koja su ekstrahovana u
ovoj studiji jesu: Pozitivna valenca, Negativna valenca, Pozitivna emocionalnost, Negativna
emocionalnost, Konvencionalnost, Prijatnost i Savesnost (Smederevac, 2002).
Kada je praktična korisnost mera zasnovanih na Big Five modelu u pitanju, veliki broj
istraţivača je ispitivao povezanost pet faktora iz ovog modela sa različitim pojavama,
karakteristikama i oblicima ponašanja i u značajnom broju takvih istraţivanja povezanost je
naĎena. Telegen, Grov i Voler (Tellegen, Grove & Waller, 1991; prema Smederevac, 2002)
su razvili upitnik za procenu robustnosti sedmofaktorskog modela i nazvali ga Inventar ličnih
karakteristika (IPC - 7). Ovaj upitnik je popunilo 1 800 blizanaca i članova njihovih porodica
u okviru kalifornijske studije sa blizancima. Ekstrahovana su rešenja od 5 do 9 faktora i
ispitano je njihovo psihološko značenje. Sedmofaktorsko rešenje je ponudilo najpotpuniju
faktorsku strukturu (Smederevac, 2002). Almagor, Voler i Telegen (Allmagor, Waller i
Tellegen, 1995; prema Smederevac, 2002) su sproveli jednu studiju koja se sastojala od 252
opisa ličnosti izabranih u hebrejskom jeziku. U istraţivanju je učestvovalo 637 ispitanika.
Rezultati faktorske analize pokazuju značajno slaganje četiri od sedam faktorskih struktura,
koji su odgovarali faktorima petofaktorskog modela. Jedini faktor petofaktorskog modela koji
u ovom rešenju nije imao adekvatan par je otvorenost ka iskustvu, s obzirom da nije dobijen
faktor koji odgovara Telegenovoj i Volerovoj konvencionalnosti. Moţe se smatrati da je ovo
istraţivanje potvrdilo sedmofaktorski model ličnosti.
Još jedno istraţivanje koje govori o kroskulturalnoj primenljivosti sedmofaktorskog
modela je istraţivanje Beneta i Volera ( Bennet & Waller, 1995; prema Smederevac, 2002) u
kojem je učestvovalo 569 američkih ispitanika i 435 španaca, kroz samoprocenu i procenu od
strane drugih. Korišćeni su upitnici IPC-7 i Big Five Inventory - „BFI“. Rezultati su, kada je
sedmofaktorski model u pitanju, potvrdili njegovu robustnost. Kako autori navode, optimalna
faktorska rešenja su na oba uzorka dovela do istih faktora, pri čemu su postojale sitne i kako
oni kaţu smislene razlike u odnosu pojedinačnih ajtema i faktora. Što se tiče petofaktorskog
modela, rezultati su bili slični. MeĎutim, autori su nakon svega uradili i faktorsku analizu
ajtema iz oba upitnika zajedno. Kako autori navode, optimalna faktorska rešenja su na oba
uzorka dovela do istih faktora, pri čemu su postojale sitne i kako oni kaţu smislene razlike u
31
odnosu pojedinačnih ajtema i faktora. Što se tiče petofaktorskog modela, rezultati su bili
slični. MeĎutim, autori su nakon svega uradili i faktorsku analizu ajtema iz oba upitnika
zajedno. Analizirajući rezultate, dolaze do zaključaka da je sedmofaktorski model definitivno
obuhvatniji od petofaktorskog, jer petofaktorsko rešenje ni u ovom slučaju ne obuhvata
indikatore preostala dva faktora (Hedrih, 2008).
32
5 ADOLESCENCIJA
5.1 Definicija
Postoje različiti teorijski koncepti kojima se pokušava objasniti fenomen adolescencije, ali ne
postoji opšta saglasnost meĎu autorima u pogledu definicije ovog pojma. Period adolescencije
neki opisuju kao period različitih mogućnosti razvoja i postizanja zrelosti, dok ga drugi
karakterišu kao period nezrelosti pun nepoverenja, distanci i neodrenjenih očekivanja. Većina
autora se ipak oslanja na osnovna značenja termina adolescere-rasti, sazrevati i definiše je
kao prelazni period izmeĎu detinjstva i odraslosti, period u kome dolazi do intenzivnog rasta i
razvoja kako fizičkog tako i psihičkog.
Pubertet i adolescencija se često koriste kao sinonimi. MeĎutim dok pubertet predstavlja skup
fizičkih i fizioloških promena kao posledica hormonalnih promena, tj. proces ubrzanog
telesnog razvoja, adolescencija predstavlja period društvenog i socijalnog sazrevanja, koje
mladu osobu uvode u svet odraslih. Definiše se najčešće kao prelazni period izmeĎu
detinjstva i odraslog doba u kome dolazi do intenzivnog fizičkog i psihičkog rasta i sazrevanja
( Todorović, 2005).
Adolescencija se često označava i kao period tranzicije u kome su mlade osobe izloţene
napuštanju već stečenih uloga i eksperimentisanju sa novim ulogama koje će ih polako uvesti
u svet odraslih. Period izmeĎu detinjstva i zrelosti, u kome se mlade osobe nalaze na pragu
značajnih promena i koji mnogi nazivaju dobom buntovništva, dobom suprotstavljanja
svakom autoritetu ili dobom neopredeljenih i zbunjenih osoba.
Nila Kapor-Stanulović ( Kapor-Stanulović 1988. god. prema Todorović 2005) nudi nekoliko
različitih kriterijuma koji mogu posluţiti za odreĎenje gornje granice adolescencije:
1. Psihološki kriterijum se odnosi na ispunjenje razvojnih zadataka i privoĎenje kraju
formiranja ličnog identiteta.
2. Biološki kriterijum, završavanje intezivnih fizioloških i fizičkih promena i sticanje
fizičke zrelosti.
3. Ekonomski kriterijum se odnosi na sticanje ekonomske nezavisnosti.
4. Legalni kriterijum se odnosi na odreĎeni kalendarski uzrast odreĎen u datoj sredini
kao granica.
33
5. Tradicionalni kriterijum kad neformalni, nezvanični običaji prihvaćeni u toj kulturnoj
sredini „skinu“zabranu na privilegije odraslih.
6. Sociološki kriterijumi, koji se odnose na društvene zahteve koji se nameću sa
odreĎenim uzrastom.
Ispunjenje ovih zahteva u velikoj meri zavisi od osobenosti individue i specifičnosti sredine i
nije ih moguće postići istovremeno.
Adolescencija se najčešće deli po navedenim kriterijumima na tri perioda:
1. Ranu adolescenciju ( od 10. do 14. god. ţivota )
2. Srednju adolescenciju ( od 15. do 19. god. ţivota )
3. Kasnu adolescenciju ( od 20. do 24 . god. ţivota )
Ipak adolescenciju ne treba shvatiti kao uzrasnu kategoriju, već kao period koji ima svoje
fizičke i psihološke specifičnosti. Promene koje se u adolescenciji dešavaju izuzetno su
značajne za dalji razvoj i uspešno prilagoĎavanje odrasle osobe.
Kod većine adolescenata se nakon te početne promene , razvoj nastavlja slično kao i u
detinjstvu. Postoje samo dve grupe adolescenata koje će promeniti svoje uobičajeno
ponašanje. Prvu grupu čine adolescenti čiji roditelji se ne prilagoĎavaju njihovam odrastanju i
ne dopuštaju samostalnost u donošenju vaţnih odluka, kao ni eksperimentisanje sa različitim
identitetima. U drugoj grupi su adolescenti iz porodica sa različitim problemima u kojima se
to nezadovoljstvo naročito oseća u pubertetu.
Potrebno je i poţeljno da adolescent počne da preispituje sistem verovanja i vrednosti koji je
usvojio od roditelja i da ga podvrgne testu i kritici. Ono što se podrazumeva pod
adolescentnom krizom, zapravo je proces u kojem se roditeljske vrednosti i rana
poistovećenja kritički preispituju, u cilju formiranja identiteta koji neće biti "preuzet" od
roditelja. Roditelji u ovom periodu jako vaţni kao adekvatan model koji adolescentu pomaţe
da se uspešnije snaĎe u novim ulogama i očekivanjima koja idu iz njih, kao i zbog
mogućnosti pruţanja podrške i oslonca. Samo u atmosferi prihvatanja od strane roditelja,
adolescenti mogu da eksperimentišu sa novim ulogama i vrednostima, da donose vaţne
odluke i na taj način postepeno postaju autonomni u odnosu na roditelje. Suočeni sa
raznolikošću promena kod adolescenata, roditelji treba da zadrze kontrolu, objektivnost,
podršku i ispolje visok stepen fleksibilnosti u odnosu na potrebe adolscenta za nezavisnošću i
autonomijom. Adolescent je glavni inicijator promena u porodičnom sistemu. Osnovni cilj
34
porodice je da stvori kontekst koji omogućuje ostvarivanje razvojnih potreba i kroz
emocionalne odnose, ljubav, prihvatanje, zaštitu, omogući odrţavanje ţivota odnosno,
neometan razvoj. Osećanje sopstvene vrednosti se razvija u porodici kao i osećanje
samopoštovanja, zato su odnosi u porodici jako bitni za odrastanje pojedinca.
35
6 PORODICA
6.1 Pojam i funkcija porodice
Porodica se definiše kao osnovna ćelija svakog društva i kao jedna od najsloţenijih, najstarijih
i najtrajnijih društvenih grupa. Termin porodica različito je definisan u različitim istorijskim
periodima i sredinama. Na tu različitost uticali su, i utiču, brojni faktori, ali je svakako jedan
od najuticajnijih socio-kulturalno područje u kom se porodica nalazi. Iz tih razloga je teško
odrediti pojam porodice na ispravan i jedinstven način.
Ono sa čime se u odreĎenju porodice najveći broj autora i istraţivača slaţe jeste da je
porodica ljudska zajednica koja ima najvaţniju ulogu u ţivotima i procesima socijalizacije
ljudi. Ali, ona nije samo agens socijalizacije, ona je i veoma vaţna društvena institucija kojom
se zadovoljavaju mnoge društvene i individualne potrebe. Pored toga što je zbog prisnih
emocionalnih veza svojih članova i tesne saradnje, porodica primarna grupa ona je i za mnoge
oblike ponašanja referentna grupa. Nju u odnosu na ostale male grupe karakteriše (Rot, 1980):
- Obimnija i sloţenija interakcija nego u ostalim grupama, i to usled toga što postoje
veoma prisni i razvijeni odnosi meĎu svim članovima porodice. Razvijena interakcija i
razvijeni odnosi su od značaja za sve članove porodice, ali su od posebne vaţnosti za
formiranje ličnosti dece.
- Veze izmeĎu članova imaju posebni kvalitet, kog nema u ostalim grupama. To je
intenzivna emocionalna povezanost meĎu svim članovima porodice: meĎu
supruţnicima, izmeĎu roditelja i dece, kao i meĎu braćama i sestrama. Interpersonalne
veze su obimnije, sloţenije, intenzivnije i dublje nego u drugim vrstama grupa.
- Posebno karakteriše te veze intimnost odnosa – poveravanje i slobodno ispoljavanje
osećanja i misli, i nesputavano manifestovanje osobina ličnosti.
- Porodična grupa je veoma trajna, iako se odnosi izmeĎu članova donekle menjaju
usled bioloških i psiholoških promena do kojih dolazi kod članova, kao i usled
promena u društvenim shvatanjima o ulogama pojedinih članova porodice.
Porodica je društvena grupa u kojoj se odvijaju osnovni procesi ljudskog ţivota, a toliko je
povezana sa ţivotom svakog pojedinca, da ostavlja snaţan pečat u njegovom razvoju. To je
grupa, koju pojedinac najlakše identifikuje sa sobom, svojim interesima i egzistencijom
36
uopšte. Porodica predstavlja i društveni milje koji u optimalnim okolnostima pruţa ljubav,
sigurnost i zaštitu svojim članovima. Ukoliko su meĎusobni odnosi članova porodice skladniji
utoliko su različite funkcije porodice bolje zadovoljene.
Porodica se obično definiše prema funkcijama, a četiri, u litaraturi, najčešće
spominjane funkcije porodice jesu seksualna, ekonomska, funkcija odrţanja vrste i
vaspitačka. Pa ipak, ovakvo odreĎenje porodice ima puno nedostataka jer zanemaruje neke od
veoma značajnih psiholoških potreba, kao što su afilijativna, potrebe za ličnom afirmacijom,
afektivnom vezanošću i mnoge druge.
6.2 Funkcionalnost i disfunkcionalnost porodičnih sistema
Porodica je, kako smo već nagovestili, prva prirodna društvena grupa koja prihvata
novoroĎenče i stara se o njemu zadovoljavajući njegove biološke i psihološke potrebe i
obezbeĎujući mu adekvatne uslove za opšti razvoj.
Vaspitni stilovi koje roditelji primenjuju u vaspitanju svoje dece, u velikoj meri utiču na
osećanje vrednosti i samopoštovanja kod dece, i šire, vrlo su značajni za kvalitet bračne i
porodične klime. Roditelji bi trebalo da preduzimaju sve ono što je u njihovoj moći kako bi
pomogli deci da ostvare svoj jedinstveni potencijal. Pruţiti detetu ljubav, razumevanje i
podršku koja će u njemu formirati osećanje sigurnosti i poverenja, pomoći mu da sazri i da se
osamostali, a da pri tom trajno zadrţi bliske i kvalitetne odnose, to je cilj kome danas teţi
veliki broj roditelja.
Društvene funkcije porodice su raznovrsne i promenljive, zavisno od istorijskog doba
u kojem se porodica nalazi(la), kao i od odgovarajućeg tipa porodice. Jedna od osnovnih,
najtrajnijih, i, slobodno moţemo reći, univerzalnih društvenih funkcija porodice jeste
socijalizacija dece. Pretpostavka o porodici kao moćnom socijalizacijskom faktoru izvoĎena
je upravo zbog njene suštinske vaţnosti u ţivotu pojedinca, i to na osnovu uloge koju ima u
zadovoljavanju osnovnih potreba, vaspitavanju navika i razvijanju karakterističnih sistema
vrednosti, odnosno ponašanja (Vasović, 1988). Porodica je posrednik izmedu društva i
pojedinca, ali porodica vrši više funkcija od bilo koje društvene grupe.
Funkcionalne su, one porodice koje se mogu adaptirati na promene, one koje kao
sistem imaju kapaciteta za prevladavanje kriza, one u kojima su svi članovi meĎusobno
povezani nezavisno od generacije, gde se tolerišu razlike, gde svaki član percipira svoju
37
porodicu kao dobro mesto za ţivot i podršku, gde postoji svesnost o ulaganjima i dobicima,
itd.
Grujić i saradnici (2009) navode da naučna istraţivanja i iskustva stručnjaka u radu sa
porodicama kao poţeljne obrasce funkcionisanja porodice ističu:
- otvoren stav prema ljudima
- razvijeno osećanje pripadnosti porodici i uvaţavanje individualnosti članova,
- jasnu komunikaciju
- uspostavljena pravila u porodici,
- čvrst savez roditelja
- ispunjavanje zadataka porodice,
- sposobnost za inicijativu, radost i humor
Sa druge strane, disfunkcionalnu porodicu odlikuju nedostatak zajedništva i
saglasnosti u vaţnim pitanjima porodičnog ţivota, emocionalna nepovezanost, nedostatak
podrške i česti sukobi koji se ne razrešavaju. Disfukcionalne porodice neguju krute obrasce
funkcionisanja, netoleranciju i sniţen kvalitet braka, neretko, narušavajući i odnose na
povratnoj relaciji roditelj-dete.
6.3 Cirkumpleks model porodičnih odnosa
Funkcionalnost i disfunkcionalnost porodice zavisi kako je navedeno od odnosa koji postoje
izmeĎu članova porodice, ali i od odnosa izmeĎu porodice i društva. Porodica koja stvara
uslove za razvoj zdravih i zrelih članova u granicama njihovih intelektualnih i kreativnih
potencijala smatra se funkcionalnom. Jedan od modela praćenja porodičnog funkcionisanja je
Circumpleks model bračnog i porodičnog funkcionisanja. Tvorac ovog modela je David
Olson i saradnici. Ovaj model predstavlja jedan od najpoznatijih i najčešće teorijski i
praktično primenjivanih multidimenzionalnih modela porodičnog funkcionisanja. Osnovni
koncept i dimenzije ovog modela zasnovani su na sistemskom pristupu porodici.
Model čine tri osnovne dimenzije funkcionalnosti porodičnog sistema, a to su:
kohezivnost, fleksibilnost (adaptabilnost) i komunikacija.
38
6.3.1 Porodična kohezija
Prema Olsonu (Olson, 2000), porodična kohezivnost se odnosi na emocionalnu
povezanost meĎu članovima porodice. U suštini, kohezija se fokusira na odrţavanju
ravnoteţe izmeĎu nezavisnosti (odvojenosti) članova porodice i zajedništva unutar nje. Ova
dimenzija je izraţena kroz četiri nivoa:
1. razjedinjenost- veoma nizak nivo kohezivnosti;
2. odvojenost - nizak do umeren nivo kohezivnosti;
3. povezanost - umeren do visok nivo kohezivnosti;
4. umreţenost– veoma visok nivo kohezivnosti
U uravnoteţenom delu modela (odvojenost i povezanost), pojedinci su sposobni da
iskuse i uravnoteţe ova dva ekstrema i da budu istovremeno i izdvojeni i vezani za svoju
porodicu. Uravnoteţeni bračni i porodični sistemi funkcionalniji su od ostalih, smatra Olson.
Odvojeni porodični sistemi poseduju odreĎenu emotivnu odvojenost, ali ona nije tako
ekstremna kao kod neobaveznih sistema. Njima je takoĎe bitno da više svog vremena provode
odvojeno, ali postoji i vreme provedeno zajedno, kada se recimo donose zajedničke odluke.
Neuravnoteţeni nivoi kohezivnosti su na ekstremima (vrlo niski ili visoki).
Razjedinjeni porodični sistemi često poseduju ekstremnu emotivnu odvojenost. Članovi ovih
porodičnih sistema malo se upuštaju u odnose sa ostalim članovima porodice, pa se kod ovih
osoba u velikoj meri podstiče odvojenost i nezavisnost, na račun bliskosti i zajedništva.
Ovakve osobe često rade stvari samo za sebe, u njihovom funkcionisanju dominiraju
odvojeno mesto, vreme i interesovanja. Članovi ovakvih porodica nisu u stanju da se obrate
drugom članu za savet prilikom rešavanja nekog problema.
6.3.2 Porodična adaptabilnost
Sledeća dimenzija koja je veoma značajna za porodično funkcionisanje jeste porodična
adaptabilnost, odnosno fleksibilnost. Prema Olsonu, ova dimenzija se odnosi na balans
izmeĎu stabilnosti i promene. Specifični koncepti koji su ovde uključeni su: liderstvo
(kontrola, disciplina), stilovi pregovaranja, raspodela uloga i pravila meĎusobnog ponašanja.
Fleksibilnost je u prošlosti bila definisana kao količina promene u porodičnom voĎstvu, u
odnosima meĎu ulogama i u pravilima u vezi sa odnosima. Nova definicija porodične
fleksibilnosti je kvalitet i ekspresija voĎstva i organizacije, odnosi meĎu ulogama i
pregovaranja. Nivoi fleksibilnosti su:
39
1. rigidnost – veoma nizak nivo fleksibilnosti;
2. strukturisanost – nizak do umeren nivo fleksibilnosti;
3. fleksibilnost – umeren do visok nivo fleksibilnosti;
4. haotičnost – veoma visok nivo fleksibilnosti
Porodični sistem sa rigidnom/krutom adaptabilnošću (veoma nizak nivo),
podrazumeva jaku kontrolu, centralizovani model odlučivanja (većinu porodičnih odluka
donosi jedan član) sa ograničenom mogućnošću pregovaranja. Kruta adaptabilnost, oslikava
tendenciju odrţavanja status quo u porodici.
Strukturisana adaptabilnost (nizak do prosečan nivo), uključuje nešto od
demokratskog rukovoĎenja, uzimajući u obzir i decu. Oslikava je stabilna podela uloga, sa
mogućnošću menjanja porodičnih pravila.
Fleksibilna adaptabilnost (umeren nivo), podrazumeva egalitarno rukovodstvo sa
demokratskim pristupom u donošenju porodičnih odluka. Pregovori su otvoreni i uključuju
decu. Uloge su podeljene, ali se one kao i pravila mogu menjati, kada je to potrebno.
Visoko fleksibilna adaptabilnost (haotičnost), ogleda se u nepravilnom ili ograničenom
voĎstvu. Odluke se donose impulsivno, ali ne i dobro smišljeno. Uloge u porodici su nejasne.
Kada se radi o nivou adaptabilnosti porodice, pretpostavka je da centralni nivoi
(strukturisana i fleksibilna) doprinose boljem porodičnom funkcionisanju, dok su ekstremni
(rigidna i haotična) karakteristike disfunkcionalnih porodica. Na osnovu spomenutog,
strukturisani odnos se odlikuje demokratskim pristupom u donošenju odluka, u kojem postoji
i odreĎeni stepen dogovaranja, koji uključuje i decu. Pregovaranja u okviru porodice su
otvorena. Uloge su podeljene i podloţne promenama ukoliko je to potrebno.
Neuravnoteţeni odnosi naginju ka tome da budu rigidnog tipa, što podrazumeva da je
jedna individua u porodici glavna i da upravlja i kontroliše druge članove porodice,
posedujući visok stepen kontrole, ili haotičnog tipa, što podrazumeva nestalno ili ograničeno
ponašanje, uloge su nejasne i često se prenose sa jednog člana na drugog.
6.3.3 Komunikacija
Treća dimenzija Cirkumpleks modela je komunikacija koja se smatra pospešujućom
dimenzijom, jer podstiče parove i porodice da se kreću u okviru već dve spomenute
dimenzije. Ona je odreĎena kao ekspresija misli i osećanja na asertivan način, kao i paţljiva i
40
tačna recepcija (prijem) tuĎih misli i osećanja (Robin, 1979; prema Riesch et al., 2003).
Procenjuje se kroz veštinu slušanja i govorenja, jasnoću govora, mogućnost praćenja
kontinuiteta razgovora, kao i uvaţavanja i poštovanja drugih naspram isticanja sebe (Mitić,
1997). Karakteristike adekvatne komunikacije, koja omogućuje porodici da postigne
optimalan nivo kohezivnosti i fleksibilnosti, bile bi sledeće:
jasan i kongruentan sadrţaj poruke;
empatičnost;
aktivno slušanje;
pruţanje podrške;
efikasnost u rešavanju problema
Neadekvatnu komunikaciju karakteriše:
nekongruentan sadrţaj koji diskvalifikuje sagovornika,
nedostatak empatije i podrške upućene sagovorniku,
kriticizam, neefikasnost u rešavanju problema,
protivrečne poruke sa dvostrukim značenjem
Vaţno je istaći da Olsonov model ima širok spektar primene i da se prilagoĎava
različitosti današnjih porodica.
II METODOLOŠKI PRISTUP PROBLEMU
7 PROBLEM ISTRAŢIVANJA
Osnovni problem ovog istaţivanje je ispitati povezanost funkcionalnosti porodice, osobina
ličnosti i agresivnosti adolescenata.
Specifični problemi:
1. Ispitati povezanosti agresivnosti kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
41
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
2. Ispitati povezanosti agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti adolescenata
Estraverzija
Neuroticizam
Psihoticizam
3. Ispitati povezanosti psihoticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
4. Ispitati povezanosti neuroticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
5. Ispitati povezanosti ekstraverzije kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
Specifični problemi u vezi sa kontrolnim varijablama
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na pol ispitanika.
42
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na uspeh u prethodnom razredu.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na obrazovanje roditelja.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na zaposlenost roditelja.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na uzrast ispitanika.
43
8 ZNAČAJ ISTRAŢIVANJA
8.1 Teorijski značaj istraţivanja
Teorijski značaj se ogleda u doprinosu proširivanja saznanja o povezanosti porodičnih
odnosa, tačnije Circumplex modela Olsona i saradnika i osobina ličnosti, sa agresivnošču na
adolescentnom uzrastu. TakoĎe, unapreĎujemo i saznanja o razlikama u funkcionisanju
porodičnih odnosa kod adolescenata u odnosu na vrste ispoljavanja agresivnosti i pojedinih
osobina ličnosti.
Uz pomoć dobijenih podataka u istraţivanju prikazali smo sliku izraţenosti
agresivnosti adolescenata u odnosu na funkcionalnosti porodičnih odnosa i dimenzija ličnosti
adolescenata, tragajući za njihovom vezom i zavisnošću. Na taj način, dali smo podstrek i
osnovu za buduća istraţivanja u ovoj oblasti.
8.2 Praktični značaj istraţivanja
Praktični značaj se ogleda u mogućnostima za kvalitetniji savetodavni rad sa agresivnim
adolescentima, njihovim porodicama i adolescenitma uopšte, obuku porodičnih savetovalaca i
terapeuta. TakoĎe, ovim radom dajemo i mogućnosti za unapreĎivanje instrumenata koji se
koriste u identifikaciji agresivnosti kod adolescenata.
Praktični značaj se ogleda i u tome što rezultati istraţivanja mogu pomoći roditeljima i
nastavnicima pri radu sa decom.
Ciljevi istraţivanja
Osnovni cilj je ispitati povezanost funkcionalnosti porodice, osobina ličnosti i
agresivnosti adolescenata.
Specifični ciljevi:
1. Ispitati povezanosti agresivnosti kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
44
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
2. Ispitati povezanosti agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti adolescenata
Estraverzija
Neuroticizam
Psihoticizam
3. Ispitati povezanosti psihoticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
4. Ispitati povezanosti neuroticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
5. Ispitati povezanosti ekstraverzije kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice:
Porodična kohezivnost
Porodična fleksibilnost (Adaptabilnost)
Komunikacija u porodici
Specifični ciljevi u vezi sa kontrolnim varijablama
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na pol ispitanika.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na uspeh u prethodnom razredu.
45
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na obrazovanje roditelja.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na zaposlenost roditelja.
Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti kod
učenika s obzirom na uzrast ispitanika.
46
9 VARIJABLE
9.1 Nezavisne varijable
9.1.1 Porodični odnosi
Uslovi porodičnog ţivota, posebno u najranijem periodu, smatraju se odlučujućim u
formiranju ličnosti, te porodica predstavlja najvaţniji agens socijalizacije deteta. Opšte je
uverenje i meĎu stručnjacima i meĎu laicima, da postupci prema deci, posebno roditeljski, u
najvećoj meri oblikuju ličnost budućeg odraslog čoveka. Na razvoj čoveka gleda se kao na
proces koji traje celog ţivota.
Cirkumplex model se sastoji od tri osnovne dimenzije funkcionalnosti porodičnog sistema, i
to (Olson, prema Erdeš-Kavečan, 2011; Olson, 2000. god):
Kohezivnost, definisanu kao emocionalnu vezu izmeĎu članova porodice, i koja
pokazuje u kojem stepenu su članovi odvojeni jedni od drugih ili povezani unutar
porodične grupe. Indikatori mera za ovu dimenziju su koncepti emocionalne veze,
granice, koalicije, vreme, prostor, prijateljstvo itd...
Adaptabilnost (ranije nazivana i fleksibilnost), sada odreĎena kao kvalitet i
ekspresija voĎstva i organizacije. Adaptabilnost se još odnosi na odnose zasnovane na
ulogama i pravilima koja regulišu odnose i stilove pregovora.
Komunikacija predstavlja treću dimenziju ovog modela i odreĎena je kao skup
pozitivnih komunikacionih veština koje su korisne za porodični sistem. Meri se kroz
veštine slušanja i govora, jasnoću, koncentrisanost na temu, otvorenost, kao i kroz
uvaţavanje i poštovanje. Ujedno je označena i kao dimenzija koja pomaţe porodici u
menjanju nivoa kohezivnosti i adaptabilnosti.
9.1.2 Bazične dimenzije ličnosti
Razvoj ličnosti je, po Ajzenku, funkcija interakcije nasleĎa i uticaja iz sredine. Svaka od
temeljnih dimenzija ima i naslednu osnovu, ali svaka je i pod uticajem sredinskih
činilaca.Vaspitanjem je, znači, moguće uticati, bilo pozitivno, bilo negativno i na takva
svojstva ličnosti kao što je emocionalna stabilnost ili ekstravertnost. Ali vaspitanje nije ni
svemoguće, nego postupke u vaspitanju treba prilagoĎavati ličnosti konkretnog deteta, kako
bi se postigao ţeljeni ishod.
47
Tri su dimenzije Ajzenkovog sistema: ekstraverzija - introverzija (dalje E),neuroticizam (N) i
psihoticizam (P).
Ekstraverzija-intraverzija (E)
Dimenzija ekstraverzije ima dug istorijat. Pod različitim imenima moţe se prepoznati u
Hipokratovoj tipologiji, kod Kanta, Vunta, Pavlova, Junga i dr. Ajzenk objedinjuje ta učenja i
empirijski ih potvrĎuje faktorskom analizom.
Ekstravertne osobe se, obično, opisuju na sledeći način: okrenuti su prema svetu,vole društvo,
ţele biti u centru paţnje, inicijatori su prvih kontakata, ţivahni, bezbriţni, optimisti, skloni
avanturi i riziku, agresivni i ne kontrolišu emocije, impulsivni i okrenuti praktičnom
ponašanju.
Introvertne osobe su na drugom polu iste dimenzije. Oni su okrenuti prema sebi, uzdrţani,
mirni, zatvoreni, promišljeni, više vole knjige nego ljude, ne vole uzbuĎenja, i svakodnevne
stvari uzimaju ozbiljno, vole sreĎen ţivot, kontrolišu svoje emocije, nisu agresivni, skloni
pesimizmu i oklevanju, pouzdani su i veoma cene moralne norme i vrednosti (Fulgosi, 1985).
Neuroticizam (N)
Dimenzija emocionalne stabilnosti takoĎe ima dug istorijat. Obično gde se javlja E dimenzija
javlja se i ova dimenzija. Neurotične osobe (one koje postiţu visok skor na N skali Ajzenka)
su "duševno i telesno defektne, ispod prosečne po iteligenciji, volji, emocionalnoj kontroli,
oštrini osjeta i sposobnosti da se napregnu. Neurotik je sugestibilan, nema upornosti, polagan
u mišljenju i delovanju, nesocijabilan i teţi represiji ili potiskivanju neugodnih činjenica"
(Fulgosi,1985). TakoĎe se opisuju kao neuravnoteţeni, osetljivi, anksiozni, rigidni, usamljeni,
imaju nezadovoljavajući roditeljski dom i prilike, zavisni su i skloni neefikasnoj aktivnosti.
Sebe ocenjuju kao inferiorne, nervozne, sklone nezgodama, nezadovoljne, osetljive i
uvredljive. Na draţi reaguju prejako i previše uporno.
Sredinski faktor je stepen izloţenosti stresu. Osoba izloţenija stresu biće više emocionalno
nestabilna. Za one sa većom predispozicijom dovoljna je i manja "količina" stresa za
aktualizaciju genetske predispozicije.
48
Psihoticizam (P)
Ova dimenzija se poslednja javlja u Ajzenkovoj teoriji. Prvobitni model je bio
dvodimenzionalan. Potreba za uvoĎenjem treće dimenzije nastala je kada su uporeĎivani
rezultati koje su na testovima ličnosti postizali psihijatrijski pacijenti sa rezultatima ne-
pacijenata.
Ličnost osoba sa visokim P skorovima opisuje se sledećim terminima: usamljen, neprijatan i
dosadan, okrutan, siromašan osećanjima, bez sposobnosti empatije, grub prema drugima,
gladan uzbuĎenja i sklon čudnovatim i neobičnim stvarima (Fulgosi,1985). TakoĎe ih opisuje
kao ne-kooperativne, slabe paţnje, ali i visoko kreativne i originalne, ako se to definiše
neobičnim asocijativnim odgovorima.
9.2 Zavisna varijabla
9.2.1 Agresivnost
Prema Ţuţulu (1989), agresiju mogu izazvati sve situacije koje pojedinac percipira
provocirajuće,bez obzira zbog kojih razloga se doţivljavaju kao takve. On u svom modelu
agresivnosti,koji objedinjuje većinu ranije spomenutih teorija razlikuje:
-impulzivnu agresivnost (čiji je primarni cilj nanošenje štete drugoj osobi, a
motivisana je emocionalnim uzbuĎenjem te se često javlja kao reakcija na
provokaciju) i
instrumentalnu agresivnost (čiji je cilj ostvarivanje nekog ţeljenog, često
neagresivnog cilja).
9.3 Kontrolne varijable
1. pol ispitanika; varijabla operacionalno definisana sama po sebi u dve kategorije.
2. uspeh ispitanika u prethodnom razredu; varijabla operacionalno definisana preko
školskih ocena
3. stepen obrazovanja majke ispitanika; operacionalno definisana u tri kategorije:
a) završena osnovna škola (i niţe)
b) završena srednja škola
c) završena viša ili visoka škola (i više)
4.stepen obrazovanja oca ispitanika; operacionalno definisana u tri kategorije:
49
a) završena osnovna škola (i niţe)
b) završena srednja škola
c) završena viša ili visoka škola (i više)
5. zaposlenost roditelja; operacionalno definisana u četiri kategorije:
a) zaposlena majka b) zaposleni otac c) nezaposlena majka d) nezaposleni otac
6. uzrast ispitanika
10 INSTRUMENTI ISTRAŢIVANJA
U ovom istraţivanju će se koristiti sledeći merni instrumenti:
FACES IV (Olson, Gorall i Tiesel, 2005) daje sveobuhvatnu procenu
dimenzija porodične kohezije i porodične fleksibilnosti pomoću šest skala (Olson i
Gorall, 2003). Zamišljen kao procena tipa samo-izveštavanja Circumplex model
bračnog i porodičnog sistema, FACES IV dotiče i balansirane (zdrave) i nebalansirane
(problematične) aspekte porodičnog funkcionisanja. Dve balansirane FACES IV skale
su balansirana kohezija i balansirana fleksibilnost. Nove nebalansirane skale su
zapletenost, dezangaţovanost, haotičnost i rigidnost. FACES IV sadrţi osam skala.
pored navedenih sadrţi i skale Porodične komunikacije i Zadovoljstva porodicom.
FACES IV sadrţi 62 ajtema. Postoje tri skale za dimenziju kohezije
(dezangaţovanosti, balansirane kohezije i zapletenosti) i tri skale za dimenziju
fleksibilnosti (rigidnosti, balansirane fleksibilnosti i haotičnosti) koje mogu da se
ucrtavaju u Circumplex model. Balansirana kohezija i balansirana fleksibilnost se
unose u jedan od šest centralnih (balansiranih) ćelijskih delova skorova Circumplex
modela.
Dimenzije ličnosti prema Ajzenku (EPQ):
1) ekstraverzija/introverzija;
2) neuroticizam
3) psihoticizam.
Upitnik EPQ je operacionalizacija Ajzenkove teorije ličnosti. Sastoji se od četiri subskale, tri
za pomenute osobine ličnosti i četvrtu, L-skalu.
50
Ekstraverzija-introverzija je dimenzija licnosti koja predstavlja kontinum od prvenstvene
okrenutosti licnosti prema spolja i prema drugima do prevashodne okrenutosti ka sebi i
sopstvenim unutrašnjim preţivljavanjima. Tipican ekstrovert je socijabilan i impulsivan,
aktivan je i teţi promenama, otvoren je i komunikativan, u osnovi optimista i malo površan.
Tipican introvert je tih i povucen, rezervisan u kontaktima sa ljudima, introspektivan je i voli
da cita, pouzdan je i savestan, ozbiljan i pomalo pesimistican. Neurofiziološku osnovu ove
dimenzije cine karakterisike CNS-a i retikularne formacije. Individualne razlike su velike, a
poticu u najvecoj meri od razlika u pobudljivosti nervnog sistema (koja je velika ili veca kod
introverata, a manja kod ekstroverata).
Neuroticizam-emocionalna stabilnost je dimenzija licnosti koja se temelji na
karakteristikama autonomnog nervnog sistema. Osnovne razlike na ovoj dimenziji odnose se
na stepen uravnoteţenosti emocionalnog ispoljavanja. Osoba sa visokim neuroticizmom je
emocionalno nestabilna i podloţna promenama raspoloţenja, burno emocionalno reaguje,
anksiozna je, potištena i napeta, pati od psihosomatskih smetnji. Zbog ovakvih predispozicija
povecane su joj šanse da postane neuroticar. Emocionalno stabilna osoba adekvatno ispoljava
i kontroliše svoje emocije. Njene reakcije su manje burne i relativno lako uspostavlja stanje
smirenosti. Nema velikih kolebanja u osnovnom raspoloţenju, a emocionalnim problemima
prilazi realno.
Psihoticizam, odnosno visok skor na ovoj dimenziji karakteriše agresivnost, emocionalna
hladnoca, egocentrizam, sklonost impulsivnim i antisocijalnim reakcijama. Moguce su
deluzije, socijalna povucenost i izolovanost.
Ajzenk pravi razliku izmedu termina i pojma „neuroze“ i „neuroticizam“, odnosno izmedu
pojmova „psihoza“ i „psihoticizam“. Tako, neuroticizam predstavlja geneticku predispoziciju
za razvoj neuroze. Takva se neuroza pojavljuje, medutim, jedino ukoliko su postojali odredeni
uslovi okoline, na primer, stres dovoljno jakog inteziteta. Ako takvog uslova nema, neuroza
se nece razviti, uprkos postojanju neuroticizma ili predispozicija za njen razvoj. Iz ovog
stanovišta proizilazi da je neuroticno ponašanje nauceno ponašanje, i to putem klasicnog
uslovljavanja.
L skala -Za ovu skalu Ajzenk kaţe da je najnejasnija od svih iz EPQ. MeĎu prvima Laj
(lie)skalu su upotrebili Hartšorn i Mej, sa namerom da "mere" sklonost dece da laţu. Skalu su
činili opisi socijalno visoko poţeljnih ponašanja, ali koja se stvarno vrlo retko sreću. Sve
kasnile L skale konstruisane su na istom principu.
51
Upitnik agresivnosti ( A-87; Ţuţul,1987 ) koji je namenjen procenjivanju agresivnih
ponašanja u provocirajućim situacijama, odnosno merenju impulsivne agresivnosti.
Sastoji se od 15 stavki, a za svaku situaciju je predviĎeno 5 mogućih reakcija Stavke
predstavljaju uzorak provocirajućih situacija s kojima se najčešće susrećemo u
svakodnevnom ţivotu. PonuĎeni odgovori za svaku situaciju predstavljaju pet
modaliteta impulsivne agresivnosti: verbalnu manifestnu agresivnost, fizičku
manifestnu agresivnost, indirektnu ili pomerenu agresivnost, verbalnu latentnu
agresivnost i fizičku latentnu agresivnost.
o Zadatak ipitanika je da na svaki od ponućenih oblika reagiranja (a-e) odgovori
na skali od 1 do 5 (1 – baš se nikad tako ne ponašam, 2 – retko se tako
ponašam, 3 – ponekad se tako ponašam, 4 – često se tako ponašam, 5 – vrlo
često se tako ponašam).
Upitnik o ličnim podacima- biće konstruisan za potrebe istraţivanja i sadrţaće
pitanja vezana za opšte podatke o ispitanicima (pol, školski uspeh, stepen obrazovanja
roditelja, zaposlenost roditelja).
U okviru istraţivanja proverili smo pouzdanost FACES IV skale za evaluaciju
porodične adaptabilnosti i kohezije, Ajzenku upitnik (EPQ) i upitnik agresivnosti (A-87;
Ţuţul,1987 ) na uzorku ispitanika u ovom istraţivanju.
52
Tabela 2. Koeficijenti pouzdanosti FACES IV upitnika
Skale α koeficijent
Balansirana kohezija 0,75
Balansirana fleksibilnost 0,89
Dezangaţovanost 0,82
Zapletenost 0,79
Rigidnost 0,85
Haotičnost 0, 81
Komunikacija 0,86
Zadovoljstvo porodicom 0,87
Sve subskale u okviru FACES IV upitnika imaju zadovoljavajuću pouzdanost tako da
se rezultati u ovom istraţivanju mogu smatrati prihvatljivim.
Tabela 3. Koeficijenti pouzdanosti upitnika EPQ
Skale α koeficijent
Introverzija/ekstraverzija 0,83
Neuroticizam 0,86
Psihoticizam 0,81
Laj skala 0,79
Od 4 skala Ajzenku upitnik EPQ, svih 4 pokazuje zadovoljavajuću pouzdanost tako da
se rezultati u ovom istraţivanju mogu smatrati prihvatljivim.
53
Tabela 4. Koeficijenti pouzdanosti upitnika agresivnosti A-87
Skale α koeficijent
Verbalna manifestna agresivnost 0,75
Fizička manifestna agresivnost 0,71
Indirektna ili pomerena
agresivnost
0,76
Verbalna latentna agresivnost 0,77
Fizička latentna agresivnost 0,84
Od 5 skala upitnika agresivnosti A-87 , svih 5 pokazuje zadovoljavajuću pouzdanost
tako da se rezultati u ovom istraţivanju mogu smatrati prihvatljivim.
11 HIPOTEZE
Opšta hipoteza- Postoji povezanost funkcionalnosti porodice, osobina ličnosti i agresivnost
adolescenata.
Specifične hipoteze:
1. Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Procena agresivnosti je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama, komunikacijom u porodici i zadovoljstvo porodicom.
2. Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti adolescenata
Estraverzija
Neuroticizam
Psihoticizam
3. Postoji povezanosti psihoticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice. Psihoticizam je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama, komunikacijom u porodici i zadovoljstvo porodicom.
54
4. Postoji povezanosti ekstraverzije kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Ekstraverzija je u negativnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u pozitivnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama, komunikacijom u porodici i zadovoljstvo porodicom.
5. Postoji povezanosti neuroticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Neuroticizam je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj sa uravnoteţenim
skalama, komunikacijom u porodici i zadovoljstvo porodicom.
12 UZORAK
12.1 Struktura i opis uzorka
U istraţivanju je učestvovalo 200 učenika, 100 učenika osnovne škole 8. razreda i 100
učenika srednje škole. Istraţivanje je sprovedeno u Sjenici, osnovna škola „Svetozar
Marković“ i „12.Decembar“ i u Gimnaziji. Uzorak je prigodan i nastojalo se da oba pola budu
ujednačeno zastupljena, starosti od 14 do 18 godina.
Na narednim stranama sledi detaljan i sistematičan pregled strukture ukupnog uzorka:
12.1.1 Struktura uzorka s obzirom na pol
Frekvencija Procenat
muski 87 43,5
ženski 113 56,5
Ukupno 200 100,0
Ukupan uzorak čini 87 (43,5%) muškaraca i 113 (56,5%) ţena.
12.1.2 Struktura uzorka s obzirom na starost ispitanika
Frekvencija Procenat
12-14 63 31,5
15-16 104 52,0
17-18 33 16,5
Ukupno 200 100,0
55
Uzorak čini 63 (32,5%) ispitanika uzrasta od 12 do 14 godina, 104 (52,0%) ipitanika uzrasta
od 15 do 16 godina i 33 (16,5%) ispitanika uzrasta od 17 do 18 godina.
12.1.3 Struktura uzorka s obzirom na školsi uspeh
Frekvencija Procenat
nedovoljan 1 ,5
dovoljan 1 ,5
dobar 63 31,5
vrlo dobar 67 33,5
odlican 68 34,0
Ukupno 200 100,0
Grafikon 1. Struktura uzorka s obzirom na školski uspeh
Iz tabele 12.1.3. i sa grafikona 1. se vidi da je najmanje ispitanika svega jedan (0,5%)
sa nedovoljnim i dovoljnim školskim uspehom takoĎe jedan ispitanik (0,5% ), ispitanika sa
dobrim školskim uspehom ima 63 (31,5%) a sa vrlodobrim školskim uspehom je 67 ispitanika
ili 33,5% uzorka, dok ispitanika sa odličnim uspehom ima 68 ili 34% ispitanika od ukupnog
uzorka.
56
12.1.4 Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje majke
Frekvencija Procenat
završena osnovna škola 29 14,5
završena srednja škola 114 57,0
završena viša ili visoka 57 28,5
Ukupno 200 100,0
Grafikon 2. Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje majke
Iz tabele 12.1.4. i sa grafikona 2. vidi se da u okviru uzorak 29 (14.5%) ispitanika
ima majku koja je završila samo osnovnom školom, 114 (57.0%) ispitanika ima majku sa
završenom srednjom školom, 57 (28.5%) ispitanika ima majku sa završenom višom ili
visokom školom
57
12.1.5 Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje oca
Frekvencija Procenat
završena osnovna škola 16 8,0
završena srednja škola 95 47,5
završena viša ili visoka 88 44,0
završen doktorat 1 ,5
Ukupno 200 100,0
Grafikon 3. Struktura uzorka s obzirom na obrazovanje oca
Iz tabele 12.1.5. i sa grafikona 3. vidi se da 16 (8.0%) ispitanika ima oca koji je
završijo samo osnovnom školom, 95 (47.5%) ispitanika ima oca koji ima završenu srednju
školu, 88 (44.0%) ispitanika ima oca koji je završijo višu ili visoku školu , a svega 1 (0.5%)
ispitanika ima oca sa završenim doktoratom.
58
12.1.6 Struktura uzorka s obzirom na zaposlenje roditelja
Frekvencija Procenat
zaposlena majka 26 13,0
zaposlen otac 59 29,5
nezaposlena majka 6 3,0
nezaposlen otac 1 ,5
nezaposleni i otac i majka 22 11,0
zaposlena oba roditelja 86 43,0
Ukupno 200 100,0
Grafikon 4. Struktura uzorka s obzirom na zaposlenje roditelja
Iz tabele 12.1.6. i sa grafikona 4. vidi se da su 26 (13.0%) ispitanika čija majka je
zaposlena, 59 (29.5%) ispitanika či je otac zaposlen, 6 (3.0%) ispitanika čija majka je
nezaposlena, a svega 1 (0.5%) ispitanika gde otac nije zaposlen. U odnosu na ceo uzorak
59
samo 22 ispitanika ili 11% od ukupnog uzorka ţivi u porodici gde su nezaposleni i otac i
majka, dok 86 ispitanika ili 43% uzorka su ispitanici gde su im zaposleni i otac i majka.
13 STATISTIČKA OBRADA PODATAKA
Dobijeni empirijske podatke obraĎeni su uz pomoć softverskog paketa SPSS 15.0 (Statistical
Package for the Socioal Science).
U statističkoj obradi podataka su upotrebljene :
Tehnike deskriptivne statistike: aritmetička sredina i standardna devijacija, za
utvrĎivanje stepena izraţenosti osnovnih varijabli istraţivanja.
Statistika zaključivanja: korelativne tehnike za utvrĎivanje stepena i smera
povezanosti nezavisne i zavisne varijable (Pirsonov koeficijent korelacije) kao i t-test
i analizu varijanse, za utvrĎivanje značajnosti razlika izmeĎu aritmetičkih sredina.
60
III REZULTATI ISTRAŢIVANJA
Prikaz rezultata istraţivanja
IZRAŢENOST ISPITIVANIH VARIJABLI ISTRAŢIVANJA
Potrebno je prikazati prosečne vrednosti skale kvaliteta porodičnih odnosa kako bi se utvrdile
deskriptivne karakteristike uzorka s obzirom na ove varijable.
Tabela 5. Izraženost skale kvaliteta porodičnih odnosa
N Min Max AS SD
Balansirana kohezija 200 15,00 35,00 27,9300 3,40928
Balansirana fleksibilnost 200 12,00 35,00 26,0100 3,22987
Dezangažovanost 200 8,00 31,00 16,0600 4,11962
Zapletenost 200 11,00 33,00 19,5900 3,78066
Rigidnost 200 12,00 35,00 21,6200 4,15958
Haotičnost 200 8,00 29,00 16,8300 3,69178
Komunikacija 200 20,00 50,00 41,1800 5,52087
Racio kohezije 200 ,60 2,48 1,6174 ,35590
Racio fleksibilnosti 200 ,55 2,33 1,3811 ,25736
Total racio 200 1,15 4,77 2,9985 ,53128
Zadovoljstvo porodicom 200 24,00 50,00 39,5050 5,36413
61
Na osnovu izraţenosti balansiranih skala, prikazanih preko percentilnih skorova,
zaključuje se da su ispitanici u uzorku, u proseku, povezani (ASbalansirane kohezije=27.9300) i vrlo
fleksibilni (ASbalansirane fleksibilnosti=26.0100). Kada se govori o izraţenosti nebalansiranih skala,
zaključuje se da ispitanici imaju vrlo nizak stepen dezangažovanosti (AS=16.0600), vrlo nizak
stepen zapletenosti (AS=19.5900), vrlo nizak stepen rigidnosti (AS=21.6200), vrlo nizak
stepen haotičnosti (AS=16.8300), vrlo nizak stepen na skali racio kohezije (AS=1,6174 ),
takoĎe vrlo nizak stepen na skali racio fleksibilnosti (AS=1,3811) i total racio
(AS=2,9985),kao i vrlo visok stepen na skali zadovoljstvo porodicom (AS=39,5050). Do ovih
nalaza smo došli na osnovu tabela za pretvaranje sirovih u percentilne skorove u priručniku za
FACES IV.
Skala porodične komunikacije na celom uzorku je (AS=41.1800) povišena u odnosu
na normativni prosek koji iznosi (36.2).
Tabela 6. Izraženost dimenzija ličnosti
N Min Max AS SD
Introverzija/ekstraverzija 200 3,00 18,00 12,7400 3,13393
Neuroticizam 200 2,00 23,00 13,9050 4,36937
Psihoticizam 200 2,00 27,00 10,1900 3,99043
Laj skala 200 1,00 36,00 19,3500 7,34146
Na osnovu izraţenosti dobijenih rezultata u odnosu na crte ličnosti, zaključujemo da ispitanici
imaju najviše izraţene vrednosti na skali neuroticizma, u odnosu na druge skale. I ako je
najvise izraţena u odnosu na druge skale to je ipak nizak stepen neuroticizma AS=13,9050,
vrlo nizak stepen introverzije/ekstraverzije AS=12,7400 i vrlo nizak stepen psihoticizma
AS=10,1900. Vrlo izražena je laj skala AS=19,3500 što potvrĎuje činjenicu da adolescenti
ţele da se prikaţu u što boljem svetlu, kroz socijano poţeljne odgovore.
Stepen izraţenosti se komentariše u skladu sa normativnim uzorkom.
Tabela 7. Izraženosti supskala agresivnosti
N Min Max AS SD
Verbalna manifestna
agresivnost 200 16,00 73,00 38,1900 12,33306
Fizička manifestna
agresivnost 200 15,00 64,00 27,6400 10,36570
62
Indirektna ili pomerena
agresivnost 200 15,00 68,00 31,1350 10,68916
Verbalna latentna
agresivnost 200 15,00 73,00 35,9800 12,71724
Fizička latentna agresivnost 200 15,00 74,00 36,1150 14,88825
Na osnovu izraţenosti subskala agresivnosti, prikazanih preko percentilnih skorova,
zaključuje se da su ispitanici u uzorku, u proseku, svoju agresivnost najviše ispoljavali
verbalno manifestno AS=38,1900. Odmah nakon verbalne manifestne agresivnosti dolazi
fizičko latentna agresivnost, sto je mozda i ocekivano s obzirom na strukturu uzorka.
Izraţenost fizičko latentne agresivnosti je vrlo visoka AS=36,1150 kao i verbalno latentne
agresivnosti AS=35,1350. Zaključujemo da ispitanici u odnosu na druge subskale
agresivnosti, najreĎe svoju agresivnost ispoljavaju fizičkom manifestacijom, gde je
AS=27,6400.
PRIKAZ REZULTATA PO HIPOTEZAMA
H1. Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Procena agresivnosti je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama i komunikacijom u porodici.
Tabela 8. Povezanost agresivnosti i porodičnih odnosa adolescenata
Verbalna
manifestna
agresivnost
Fizička
manifestna
agresivnost
Indirektna ili
pomerena
agresivnost
Verbalna
latentna
agresivnost
Fizička latentna
agresivnost
Racio kohezije
r -,176* -,194
** -,135 -,175
* -,118
p ,013 ,006 ,056 ,013 ,095
N 200 200 200 200 200
Racio fleksibilnosti
r ,031 -,076 -,037 ,025 ,022
p ,666 ,285 ,600 ,727 ,760
N 200 200 200 200 200
Komunikacija
r -,198** -,207
** -,074 -,203
** -,197
**
p ,005 ,003 ,298 ,004 ,005
N 200 200 200 200 200
Zadovoljstvo porodicom
-,305** -,252
** -,167
* -,311
** -,316
**
,000 ,000 ,018 ,000 ,000
200 200 200 200 200
**Razlika je statistički značajna na nivou 0.01
63
*Razlika je statistički značajna na nivou 0.05
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da postoji statistički značajna negativna korelacija
izmeĎu porodične kohezivnosti i verbalne manifestne agresivnosti (-176*) i fizičke
manifestne agresivnosti (-194*). Dakle, što je kohezija veća to je verbalna i fizička manifestna
agresivnost niţa.
Porodična komunikacija je u statističko značajnoj negativnoj korelaciji sa verbalnom
manifestnom agresivnosti (-198**), fizičkom manifestnom agresivnosti (-207**) , verbalnom
(-203**) i fizičkom latentnom agresivnosti (-197**).
Zadovoljstvo porodicom je u statistički značajnoj negativnoj korelaciji sa svim testiranim
oblicima agresivnosti, verbalnom manifestnom agresivnosti (-305**), fizičkom manifestnom
agresivnosti (-252**), indirektnom agresivnosti (-167*), verbalnom (-311**) i fizičkom
latentnom agresivnosti (-316**). Dakle, što je zadovoljstvo porodicom veće, agresivnost je
manja.
MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički značajna korelacija.
H2-Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti adolescenata
Estraverzija
Neuroticizam
Psihoticizam
Tabela 9. Povezanost agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti
Verbalna
manifestna
agresivnost
Fizička manifestna
agresivnost
Indirektna ili
pomerena
agresivnost
Verbalna latentna
agresivnost
Fizička latentna
agresivnost
Ekstraverzija
R ,076 -,010 ,002 ,016 ,038
P ,283 ,893 ,975 ,828 ,589
N 200 200 200 200 200
Neuroticizam
R ,269** ,048 ,190
** ,225
** ,225
**
P ,000 ,500 ,007 ,001 ,001
N 200 200 200 200 200
Psihoticizam
R ,248** ,367
** ,221
** ,215
** ,272
**
P ,000 ,000 ,002 ,002 ,000
N 200 200 200 200 200
**Razlika je statistički značajna na nivou 0.01
64
*Razlika je statistički značajna na nivou 0.05
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da ekstraverzija nije u statistički značajnoj povezanosti ni
sa jednim oblikom agresivnosti.
Neuroticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa verbalnom manifestnom
agresivnosti (269**), indireknoj agresivnosti (190**), verbalnom latentnom (225**) i
fizičkom latentnom agresivnosti (225**).
Psihoticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa svim oblicima agresivnosti, sa
verbalnom manifestnom agresivnosti (248**), fizičkoj agresivnosti (367**) indireknoj
agresivnosti (221**), verbalnom latentnom (215**) i fizičkom latentnom agresivnosti
(272**).
MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički značajna korelacija.
H3- Postoji povezanosti psihoticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnosti njihove porodice. Psihoticizam je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama i komunikacijom u porodici.
Tabela 10. Povezanost psihoticizma i načina na koji učenici procenjuju funkcionalnost
njihove porodice
Psihoticizam
Racio kohezija
r -,290**
p ,000
N 200
Racio fleksibilnosti
r -,077
p ,280
N 200
Dezangažovanost
r ,221**
p ,002
N 200
Zapletenost
r ,081
p ,251
N 200
65
Rigidnost
r ,039
p ,582
N 200
Haotičnost
r ,075
p ,290
N 200
Komunikacija
r -,290**
p ,000
N 200
Zadovoljstvo porodicom
r -,261**
p ,000
N 200
**Razlika je statistički značajna na nivou 0.01
*Razlika je statistički značajna na nivou 0.05
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da postoji statistički značajna negativna povezanost
psihoticizma sa porodičnom kohezijom (-290**), komunikacijom (-290**) i zadovoljstva
porodicom (-261**). Pozitivna korelacija ustanovljena je izmeĎu psihoticizma i
dezangaţovanosti (221**).
MeĎu ostalim varijablama nije primećena statistički značajna korelacija.
H4- Postoji povezanosti ekstraverzije kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Ekstraverzija je u negativnoj korelaciji sa
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u pozitivnoj korelaciji sa
uravnoteţenim skalama i komunikacijom u porodici.
Tabela 11. Povezanost ekstraverzije i načina na koji učenici procenjuju funkcionalnost
njihove porodice
66
Ekstraverzija
Balansirana kohezija
r ,145*
p ,041
N 200
Balansirana fleksibilnost
r ,155*
p ,029
N 200
Dezangažovanost
r -,131
p ,065
N 200
Zapletenost
r -,046
p ,518
N 200
Rigidnost
r -,084
p ,237
N 200
Haotičnost
r -,227**
p ,001
N 200
Komunikacija
r ,184**
p ,009
N 200
Zadovoljstvo porodicom
r ,142*
p ,045
N 200
**Razlika je statistički značajna na nivou 0.01
*Razlika je statistički značajna na nivou 0.05
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da je ekstraverzija u statistički značajnoj pozitivnoj
korelaciji sa kohezijom (145*), fleksibilnošću (155*), komunikaciom (184**) i zadovoljstvo
porodicom (142*). U negativnoj je vezi sa haotičnošću (-227**).
MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički značajna korelacija.
H5- Postoji povezanosti neuroticizma kod učenika i načina na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Neuroticizam je u pozitivnoj korelaciji sa
67
neuravnoteţenim skalama Circumplex modela, a u negativnoj sa uravnoteţenim
skalama i komunikacijom u porodici.
Tabela 12. Povezanost neuroticizma i načina na koji učenici procenjuju funkcionalnost
njihove porodice
Neuroticizam
Balansirana kohezija
r -,032
p ,648
N 200
Balansirana fleksibilnost
r ,090
p ,204
N 200
Dezangažovanost
r ,113
p ,113
N 200
Zapletenost
r ,074
p ,298
N 200
Rigidnost
r ,054
p ,449
N 200
Haotičnost
r ,150*
p ,034
N 200
Kohezija
r -,042
p ,555
N 200
Fleksibilnost
r ,115
p ,104
N 200
Komunikacija
r -,214**
p ,002
N 200
Zadovoljstvo porodicom
r -,354**
p ,000
N 200
**Razlika je statistički značajna na nivou 0.01
*Razlika je statistički značajna na nivou 0.05
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da je neuroticizam u statistički značajnoj pozitivnoj
korelaciji sa haotičnošću (150*), a u negativnoj korelaciji sa porodičnom komunikacijom (-
68
214**) i zadovoljstvo porodicom (-354**). MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički
značajna korelacija.
Prva specifična hipoteza- glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na pol ispitanika.
Tabela13. Razlika u ispoljavanju agresivnosti s obzirom na pol ispitanika
Pol N AS SD t p
Verbalna manifestna
agresivnost
muski 87 38,9885 12,14208 ,803 ,423
ženski 113 37,5752 12,49700
Fizička manifestna
agresivnost
muski 87 29,8276 9,96763 2,658 ,008
ženski 113 25,9558 10,39436
Indirektna ili pomerena
agresivnost
muski 87 31,3908 10,77287 ,296 ,767
ženski 113 30,9381 10,66811
Verbalna latentna
agresivnost
muski 87 37,9195 12,99393 1,905 ,058
ženski 113 34,4867 12,35062
Fizička latentna agresivnost muski 87 37,6897 13,78515
1,315 ,190 ženski 113 34,9027 15,63705
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da postoji statistički značajna razlika meĎu muškim i
ţenskim ispitanicima na varijabli fizička manifestna agresivnost. Naime, ispitanici muškog
pola imaju izraţeniji ovaj oblik agresivnosti u odnosu na ţene.
Na ostalim oblicima agresivnosti, statistički značajna razlika meĎu polovima ne postoji
69
Druga specifična hipoteza – glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na uspeh u prethodnom razredu.
Tabela14. Razlika u ispoljavanju agresivnosti s obzirom na uspeh u prethodnom razredu
df F p
Verbalna manifestna
agresivnost
Između grupa 4
1,894 ,113 Unutar grupa 195
Total 199
Fizička manifestna
agresivnost
Između grupa 4
1,607 ,174 Unutar grupa 195
Total 199
Indirektna ili pomerena
agresivnost
Između grupa 4
,545 ,703 Unutar grupa 195
Total 199
Verbalna latentna
agresivnost
Između grupa 4
1,635 ,167 Unutar grupa 195
Total 199
Fizička latentna agresivnost
Između grupa 4
,741 ,565 Unutar grupa 195
Total 199
Analizom varijanse nismo dobili statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti s
obzirom na uspeh u prethodnom razredu. Zaključak je da ne postoji statistički značajna
razlika meĎu učenicima različitog školskog uspeha na ispitivanim oblicima agresivnosti.
Treća specifična hipoteza- glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na obrazovanje roditelja.
70
Tabela15. Razlika u ispoljavanju agresivnosti ispitanika s obzirom na obrazovanje majke
Obrazovanje majke df F p
Verbalna manifestna
agresivnost
Između grupa 2
,672 ,512 Unutar grupa 197
Total 199
Fizička manifestna
agresivnost
Između grupa 2
2,113 ,124 Unutar grupa 197
Total 199
Indirektna ili pomerena
agresivnost
Između grupa 2
1,318 ,270 Unutar grupa 197
Total 199
Verbalna latentna
agresivnost
Između grupa 2
1,365 ,258 Unutar grupa 197
Total 199
Fizička latentna agresivnost
Između grupa 2
,981 ,377 Unutar grupa 197
Total 199
Tabela 16. Razlika u ispoljavanju agresivnosti ispitanika s obzirom na obrazovanje oca
Obrazovanje oca df F p
Verbalna manifestna
agresivnost
Između grupa 3 ,944
,421
Unutar grupa 196
Total 199
Fizička manifestna
agresivnost
Između grupa 3 1,051
,371
Unutar grupa 196
Total 199
Indirektna ili pomerena
agresivnost
Između grupa 3 ,382
,766
Unutar grupa 196
Total 199
Verbalna latentna
agresivnost
Između grupa 3 ,994
,397
Unutar grupa 196
Total 199
Fizička latentna agresivnost
Između grupa 3
,682 ,564 Unutar grupa 196
Total 199
71
Analizom varijanse nismo dobili statistički značajne razlike u ispoljavanju agresivnosti s
obzirom na obrazovanje roditelja. Zaključak je da ne postoje statistički značajne razlike meĎu
ispitanicima čiji roditelji imaju različit nivo obrazovanja na ispitivanim oblicima agresivnosti.
Četvrta specifična hipoteza- glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na zaposlenost roditelja.
Tabela 17. Razlika u ispoljavanju agresivnosti ispitanika s obzirom na zaposlenost roditelja
df F p
Verbalna manifestna
agresivnost
Između grupa 5 1,257
,284
Unutar grupa 194
Total 199
Fizička manifestna
agresivnost
Između grupa 5 ,800
,551
Unutar grupa 194
Total 199
Indirektna ili pomerena
agresivnost
Između grupa 5 ,460
,806
Unutar grupa 194
Total 199
Verbalna latentna
agresivnost
Između grupa 5 ,723
,607
Unutar grupa 194
Total 199
Fizička latentna agresivnost
Između grupa 5
1,384 ,232 Unutar grupa 194
Total 199
Što se tiče odnosa izmeĎu grupa, ispitivali smo odnos izmeĎu ispitanika čija su oba roditelja
zaposlena, u odnisu na one čiji roditelji nisu zaposleni. Ukupno 86 ispitanika imaju zaposlena
oba raoditlja, dok ostatak ispitivanih adlescenata spada u grupu onih gde jedan ili oba roditelja
ne rade. Nakon obrade rezultata dosli smo do zaključka da ne postoje statistički značajne
razlike meĎu ispitanicima čiji roditelji rade u odnosu na one koji ne rade, na ispitivanim
oblicima agresivnosti.
72
Peta specifična hipoteza – glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na uzrast ispitanika.
Tabela18. Razlika u ispoljavanju agresivnosti s obzirom na uzrast ispitanika
df F p
Verbalna manifestna
agresivnost
Između grupa 2 2,902
,057
Unutar grupa 197
Total 199
Fizička manifestna
agresivnost
Između grupa 2 3,984
,020
Unutar grupa 197
Total 199
Indirektna ili pomerena
agresivnost
Između grupa 2 ,683
,506
Unutar grupa 197
Total 199
Verbalna latentna
agresivnost
Između grupa 2 1,108
,332
Unutar grupa 197
Total 199
Fizička latentna agresivnost
Između grupa 2 1,552
,214
Unutar grupa 197
Total 199
Tabela19.Razlika u ispoljavanju agresivnosti među grupama s obzirom na uzrast ispitanika
Dependent Variable (I) Starost (J) Starost Srednja razlika
(I-J)
p
Fizička manifestna
agresivnost
12-14 15-16 3,83150
* ,020
17-18 -,65801 ,765
15-16 12-14 -3,83150
* ,020
17-18 -4,48951* ,029
17-18 12-14 ,65801 ,765
15-16 4,48951* ,029
Iz prikazane tabele moguće je uočiti da postoje razlike meĎu ispitanicima s obzirom na starost
ispitanika i to samo na fizičkoj manifestoj agresivnosti (.020). Da bi ispitali meĎu kojim
grupama postoji razlika, koristili smo Post Hoc Test. Ovim testom utvrĎeno je da postoje
razlike meĎu ispitanicima uzrasta 12 do 14 i 15 do 16 godina. Naime, mlaĎi ispitanici (12 do
73
14 godina) imaju izraţeniju fizičku manifestu agresivnost u odnosu na učenike od 15 do 16
godina.
TakoĎe, razlika postoji i izmeĎu ispitanika starosti 17 do 18 i 15 do 16 godina. Ispitanici
starosti od 17 do 18 godina imaju izraţeniji ovaj oblik agresivnosti u odnosu na učenike
starosti od 15 do 16 godina.
IV DISKUSIJA REZULTATA ISTRAŢIVANJA
Istraţivanje koje smo sproveli u ovoj oblasti svakako nije prvo ali je značajno s obzirom na
odnos koji je napravljen izmeĎu agresivnosti, funkcionalnosti porodičnih odnosa i dimenzija
ličnosti. U tom smislu se nadamo da su podaci koje smo dobili značajni ne samo za stvaranje
empirijske slike agresivnosti adolescenata, već da imaju i širi značaj u svrhu edukacije
porodičnih savetovalaca i timova za podršku adolescenata. Pokušavajući da odgovorimo na
pitanja kojima se rad bavi, uobličenih u hipoteze, nadamo se da smo makar malo u tome
uspeli.
Glavni cilj ovog rada bio je ispitati povezanost funkcionalnosti porodice, osobina
ličnosti i agresivnosti adolescenata. Očekivali smo da postoji povezanost agresivnosti kod
učenika i načina na koji oni procenjuju funkcionalnost njihove porodice, kao i da postoji
pvezanosti izmeĎu osobina ličnosti i agresivnosti adolescenata.
U istraţivanju je učestvovalo 200 ispitanika – 100 iz osnovne škole i 100 ispitanika iz
srednje škole. Od mernih instrumenata korišćen je FACES IV paket za evaluaciju porodične
adaptabilnosti i kohezije, autora Olsona i njegovih saradnika (Olson, Gorral & Tiesel, 2006),
upitnik EPQ koji je operacionalizacija Ajzenkove teorije ličnosti, upitnik agresivnosti ( A-87;
Ţuţul,1987 ) i posebno namenski konstruisan upitnik za potrebe ovog istraţivanja kojim su
obuhvaćeni opšti podaci i sociodemografske karakteristike ispitanika relevantnih za ovo
istraţivanje.
Samo istraţivanje je sprovedeno u periodu od januara do februara 2013. godine.
Istraţivanje je sprovedeno u opštini Sjenica, osnovna škola „Svetozar Marković“ i „12.
Decembar“ i u Gimnaziji. Ispitanici su pokazali zadovoljavajuću spremnost za saradnju i
angaţovanost, naročito ispitanici iz srednje škole.
74
U nastavku rada ćemo razmotriti rezultate istraţivanja, tako što ćemo prodiskutovati svih 7
delimično potvrĎenih hipoteza kao i izraţenost varijabli. Nećemo se drţati jednog
dominantnog teorijskog okvira, nego ćemo nastojati da rezultate sagledamo iz više uglova.
Pritom ćemo se koristiti relevantnim teorijskim i empirijskim podacima, a takoĎe ćemo i
iznositi odreĎene lične stavove i u okviru svake hipoteze kao i preporuke za buduća
istraţivanja ove problematike.
Prva hipoteza- Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i načina na koji oni
procenjuju funkcionalnost njihove porodice. Procena agresivnosti je u pozitivnoj korelaciji
sa neuravnoteženim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa uravnoteženim
skalama i komunikacijom u porodici.
Moţemo reći da je prva hipoteza delimično potvrĎena. PronaĎene su statistički
značajne negativne korelacije porodične kohezivnosti i verbalne manifestne agresivnosti i
fizičke manifestne agresivnosti. Dakle, što je kohezija veća to je verbalna i fizička manifestna
agresivnost manja (Tabela 8.). Rezultati su u skladu sa našim očekivanjima da povezanost u
okviru porodice utiče na smanjenje agresivnosti.
Porodična komunikacija je u statističko značajnoj negativnoj korelaciji sa verbalnom
manifestnom agresivnosti, fizičkom manifestnom agresivnosti, verbalnom i fizičkom
latentnom agresivnosti. Dakle, sto je komunikacija u porodici veća to je verbalna manifestna
agresivnosti, fizička manifestna agresivnosti, verbalna i fizička latentna agresivnost manja.
Takav nalaz je očekivan, a moţe se objasniti principima učenja po modelu i delovanjem
procesa socijalizacije u okviru porodice. Naime, deca posmatraju ponašanje svojih roditelja,
njihovo bračno i porodično funkcionisanje, usvajaju njihove stavove i ponašanja, tako da se u
odraslom dobu ponašaju na sličan način kao i roditelji (Sanders et al., 1999., prema Čudina-
Obradović & Obradović, 2005). Na taj način se, zahvaljujući principima učenja po modelu,
moţe obrazloţiti nalaz da ispitanici koji potiču iz porodica u kojima je postojala kvalitetnija
komunikacija manje su agresivni.
Patterson i sar. (1989 prema Keresteš 2002) navode da roditeljsko ponašanje i porodični
procesi obašnjavaju od 30 do 40% različitog agresivnog i antisocijalnog ponašanja.
75
U ovom smislu, za dete od velikog je značaja, za adekvatan razvoj ličnosti i mogućnosti
kontrolisanja negativnih stimulusa iz okoline i vlastitih impulsa. Ako je stil vaspitanja
kaţnjavajući, pun zabrana i kritika, ako se roditelji ponašaju agresivno ili zlostavljaju decu,
deca će usvajati njihov model ponašanja, potiskivati osećaj straha, boli i poniţenja i sama
početi razvijati agresivno ponašanje. Osim navedenih emocija, kod dece su intenzivnija
ljutnja, bes, srdţba, gnev, mrţnja kao jedan od krajnih negativnih elemenata koji prate ovaj
fenomen i njegovu manifestciju u smislu agresivnog ponašanja (Keresteš, 2007).
Brojna su se istraţivanja bavila proučavanjem ovog problema. UtvrĎeno je da kvalitet odnosa
izmeĎu majke i deteta, odnosno njihova kohezivnost, u najranijem periodu utiče na razvojne
ishode kod deteta tj. da su deca koja nemaju dobru povezanost, u smislu kohezivne veze, sa
svojim majkama, u kasnijem periodu su agresivnija od druge dece (Turner,1991 prema
Keresteš 2002).
Negativni uticaj na razvoj deteta ima upotreba telesnog kaţnjavanja; postoji pozitivna
korelacija izmeĎu čestog takvog kaţnjavanja i agresivnosti dece (Maccoby, 1980 prema
Ţuţul, 1989).
Kasnije su se istraţivači usmerili na ispitivanje povezanosti izmeĎu svake od tri temeljne
dimenzije roditeljskog ponašanja (prihvaćanja, psihološke i bihevioralne kontrole) i dečije
agresivnosti. Većina istraţivanja je potvrdila postojanje značajne negativne povezanosti
izmeĎu dimenzije prihvaćanja i dečje agresivnosti, kao i podatak o manjoj agresivnosti dece
čiji roditelji postavljaju jasna pravila ponašanja i zahtevaju njihovo poštovanje (prema
Keresteš, 2002).
Barber i sar. (1994 prema Keresteš, 2002) su utvrdili da je psihološka kontrola povezana s
inernalizovanim problemima u razvoju deteta (kao što su nesigurnost, nedostatak
samostalnosti i sl.), dok je nedostatak bihevioralne kontrole povezana s eksternaliziranim
problemima (agresivnošću i drugim aspektima antisocijalnog ponašanja).
Keresteš je (2002) utvrdila da su deca psihološki kontrolišućih roditelja agresivnija i manje
altruistična od dece kojima roditelji omogućavaju psihološku autonomiju, dok za dimenziju
bihevioralne kontrole nije dobila takvu povezanost.
Hart i sar. (1998 prema Keresteš, 2002) su ispitivali povezanost izmeĎu roditeljskog
ponašanja i različitih vrsta agresivnosti kod dece (otvorene ili direktne i relaciske ili
indirektne agresivnosti). Dobili su sledeće rezultate: deca roditelja koji koriste u razvoju
postupke prisile procenjena su kao direktno agresivnija; potvrĎena negativna povezanost
dimenzije prihvatanja i agresivnosti (direktne); utvrĎena je i pozitivna povezanost majčine
psihološke kontrole i direktne agresivnosti dece, ali ta veza nije potvrĎena za očeve, kao ni za
76
oba roditelja u slučaju relacijske agresivnosti; u pogledu relaciske ili indirektne agresivnosti,
postoji pozitivna povezanost s nedovoljnim roditeljskim prihvaćanjem, i sa upotrebom
razvojnih postupaka prisile od strane majke.
Patterson i sar. (1992 prema Keresteš, 2002) smatraju da vaţnu ulogu u razvoju agresivnog
ponašanja imaju tzv. porodični prisilni procesi koji su česta pojava u porodicama s
agresivnom decom. Pod tim procesima se podrazumijeva da članovi porodice ne ostvaruju
svoje ciljeve kroz saradnju nego agresivnim ponašanjima, kao što su prijetnje i upotreba sile.
Na taj način prekida se konfliktna situacija, agresivno ponašanje je negativno potkrijepljeno,
pa se povećava verovatnoća njegovog ponovnog pojavljivanja u takvim situacijama. Posebno
su značajni intervenciski programi kojima se prekidaju i negativne pordične interakcije a
usvajaju novi, efikasniji vaspitni postupci; ti programi dovode do smanjenja agresivnog
ponašanja kod dece (Patterson i sar,1982 prema Keresteš 2002).
Ovi rezultati potvrĎuju naše pretpostavke o tome da adolescenti u provocirajućim situacijama
imaju tendenciju prema latentnim oblicima agresivnog ponašanja isti kao prema manifestnim
oblicima agresije ako je komunikacija unutar porodice adolescenta iz njegove perspektive
loša. Adolescenti koji su privrţeni svojim porodicama, tj. gde imamo visok nivo kohezivnosti,
nisu zaokupljeni svojim bliskim odnosima sa drugima, pa ih to ne sprečava da svoju
(ne)opravdanu agresivnost ispolje na otvoren način, i ne pribegavaju latentnim oblicima
agresivnosti već manifestnim. MeĎu ostalim varijablama nismo nasli statistički značajnu
korelaciju, ali ovo svakako treba preispitati i utvrditi da li npr. ţenski ispitanici koji imaju
visok skor na skali manifestne fizičke agresivnosti kako procenjuju svoju porodicu.
Druga hipoteza-Postoji povezanost agresivnosti kod učenika i dimenzija ličnosti
adolescenata :Ekstraverzija, Neuroticizam, Psihoticizam.
Uvidom u rezultate (Tabele 9.) moţe se zaključiti da je i ova hipoteza delimično
potvrĎena.
Ekstraverzija nije u statistički značajnoj povezanosti ni sa jednim oblikom
agresivnosti. To znači da ekstravertne osobe nemaju više skolnosti ka agresvinim oblicima
ponašanja od drugih i ako ih odlikuju visoka uključenost u spoljašanji svet, lako i brzo
uspostavljanje meĎuljudskih odnosa, preferencija za velike grupe, sklonost ka traţenju
uzbuĎenja, sklonost ka doţivljavanju pozitivnih emocija, optimizam, brzo prilagoĎavanje,
prihvatanje promena, radoznalost i traganje za informacijama. Neuroticizam je u statistički
značajnoj pozitivnoj korelaciji sa verbalnom manifestom agresivnošću, indirektnom
77
agresivnošću, verbalnom latentnom i fizičkom latentnom agresivnošću. To znaci da će osobe
sa izraţenim skorom na skali nuroticizma više ispoljavati navedene oblike agresije.
Psihotocizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa svim oblicima agresivnosti. To
znaci da osobe sa visokim skorom na skali psihoticizma odlikuje ispoljavanje svih ispitivanih
vrsta agresije, što nije iznenaĎujući podatak zato što takve osobe najčešće opisujemo kao
usamljene, neprijatne, okrutne, siromašnih osećanja, bez sposobnosti empatije, grube prema
drugima i gladne uzbuĎenja.
MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički značajna korelacija.
Naš rezultat mogao bi se objasniti činjenicom da se verbalni oblik ponašanja smatra
najprimerenijim odgovorom u provocirajućim situacijama, pa i kad je reč o agresivnom
ponašanju. Ona je vrlo zastupljena meĎu populacijom adolescenata koji je smatraju svojim
uobičajenim načinom komunikacije pa se zbog toga ne boje da bi verbalnom agresivnošću
(psovkom, svaĎom, vikanjem) mogli izgubiti bliske, prijateljske odnose, što se u našem
istraţivanju posebno odnosi na one adolescente koji imaju povišen skor na skali neuroticizma
i psihoticizma.
Treća hipoteza- Postoji povezanosti psihoticizma kod učenika i način na koji oni
procenjuju funkcionalnosti njihove porodice. Psihoticizam je u pozitivnoj korelaciji sa
neuravnoteženim skalama Circumplex modela, a u negativnoj korelaciji sa uravnoteženim
skalama i komunikacijom u porodici.
Podaci prikazani u tabeli 10. pokazuju da je psihoticizam u statistički značajnoj
negativnoj povezanosti sa porodičnom kohezijom i komunikacijom.
Kohezivnost se, kao što smo istakli, odnosi na emotivno vezivanje, zajedništvo, koje članovi
porodice osećaju jedni prema drugima (Stanimirović & Mijatović, 2011). Porodice sa
umerenom, racio kohezivnošću odlikuje emocionalna povezanost, podrška, porodične granice,
vreme i prijatelji, kao i interesovanja i rekreacija (Erdeš-Kavečan, 2011). Ova negativna
povezanost nam govori da su adolescenti iz fukcionalnih porodica drustveni, zanimljivi, sa
razvijenom empatijom i brigom o drugima. U takvom jednom porodičnom kontekstu, gde
postoji bliskost i otvorenost, slobodno se razmenjuju stavovi i ideje, podstiču se raznovrsna
zajednička iskutva, što moţe da utiče na smanjenje agresivnosti kod adolescenata. Dakle,
nalazimo da kohezija u porodici deluje pozitivno na suzbijanje agresivnog ponašanja.
78
Pozitivna korelacija ustanovljena je izmeĎu psihoticizma i dezangaţovanosti. Osobe sa
visokim skorom na skali psihoticizma najčešće opisuju kao : usamljene, neprijatne i dosadne,
okrutne, siromašne osećanjima, bez sposobnosti empatije, grube prema drugima, gladne
uzbuĎenja i sklone čudnovatim i neobičnim stvarima (Fulgosi,1985) zato ova korelacija sa
dezangaţovanosti nije iznenaĎujuća.
MeĎu ostalim varijablama nije primećena statistički značajna korelacija, zato je hipoteza
delimično potvrĎena.
Četvrta hipoteza- Postoji povezanosti ekstraverzije kod učenika i način na koji oni
procenjuju funkcionalnost njihove porodice. Ekstraverzija je u negativnoj korelaciji sa
neuravnoteženim skalama Circumplex modela, a u pozitivnoj korelaciji sa uravnoteženim
skalama i komunikacijom u porodici.
Podaci prikazani u tabeli 11. pokazuju da je ekstraverzija u statistički značajnoj pozitivnoj
korelaciji sa kohezijom, fleksibilnošću i komunikacijom. To nam dalje govori da su
adolescenti koji procenjuju kvalitet komunikacije u svojoj porodici kao visok i koji su
zadovojniji svojom porodicom, ujedno i srdačniji, društveniji, optimističniji, istrajniji,
promišljeniji, samodisciplinovaniji, aktivniji, više radoznali i lakše prihvataju promene u
odnosu na adolescente koji kvalitet komunikacije u svojoj porodici procenjuju kao niţi, i koji
su nezadovoljniji svojom porodicom.
Ekstraverzija je u negativnoj vezi sa haotičnošću.MeĎu ostalim varijablama ne postoji
statistički značajna korelacija. Hipoteza je delimično potvrĎena.
Rezultati su očekivani budući da smo smatrali da bi upravo pojedinci iz porodica koje su
fleksibilne (i koje odlikuju umeren do visok nivo adaptibilnosti) poseduju osobine
ekstravertnih osoba. Za bolje razumevanje bi bilo potrebno preciznije ustanoviti koliko
ispitanika pripada svakoj od navedenih vrsta neuravnoteţenih i uravnoteţenih skala
Circumplex modela.
Peta hipoteza- Postoji povezanosti neuroticizma kod učenika i način na koji oni procenjuju
funkcionalnost njihove porodice. Neuroticizam je u pozitivnoj korelaciji sa neuravnoteženim
79
skalama Circumplex modela, a u negativnoj sa uravnoteženim skalama i komunikacijom u
porodici.
Nalazi ukazuju da je neuroticizam u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa
haotičnošću, a u negativnoj korelaciji sa porodičnom komunikacijom. Ispitanici sa visokim
skorom na skali neuroticizma svoje porodice doţivljavaju tako da su uloge u njima nejasne,
nepravilne, te da se odluke unutar porodice donose impulsivno, sto su karakteristike jedne
disfunkcionalne porodice. Procena porodične komunikacije statistički značajno i negativno
korelira sa neuroticizmom, pa su adolescenti koji procenjuju kvalitet porodične komunikacije
kao visok ujedno i stabilne, samouverene, retko zabrinute, nenametljive i iskrene, i bez
preteranog opterećivanja sopstvenim postupcima.
MeĎu ostalim varijablama ne postoji statistički značajna korelacija, tako da je ova hipoteza
delimično potvrĎena.
Prva specifična hipoteza- glasi da postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na pol ispitanika.
Prva specifična hipoteza je, takoĎe, delimično potvrĎena. Nalazi iz tabele 13. ukazuju
da postoji statistički značajna razlika meĎu muškim i ţenskim ispitanicima na varijabli fizička
manifestna agresivnost. Naime, ispitanici muškog pola imaju izraţeniji ovaj oblik agresivnosti
u odnosu na ţene. Na ostalim oblicima agresivnosti, statistički značajna razlika meĎu
polovima ne postoji.
U samim počecima istraţivanja polnih razlika, agresivnost se smatrala isključivo “muškim
fenomenom“ (Buss, 1961; prema Owens, Shute i Slee, 2000b) pa su ţene često bile izuzimane
iz uzoraka. Kasnije je prevladalo mišljenje da muškarci više koriste fizičku agresivnost, dok
su ţene verbalno agresivnije (Maccoby i Jacklin, 1974; prema Lagerspetz, Björkqvist i
Peltonen, 1988). MeĎutim, istraţivanja su pokazala kako razlike u fizičkoj i verbalnoj
agresivnosti nisu najbolji indikator polnih razlika u agresivnom ponašanju.
U većini istraţivanja i dalje je dobijeno da su muškarci direktno agresivniji od ţena, (za
verbalnu agresivnost rezultati nisu jednoznačni kao što su za telesnu agresivnost) a da su ţene
indirektno agresivnije u odnosu na muškarce (Lagerspetz i sur, 1988; Björqvist i sar, 1992a;
1992b; Salmivalli i Kaukiainen, 2004; Crick i Grotpeter, 1995; Pakaslahti i Jarvinen, 2000
prema Knezović 2006).
80
Kao sto smo videli prvi oblici agresivnog ponašanja pojavljuju se vrlo rano u detinjstvu, kada
se mogu uočiti i polne razlike u izraţavanju agresivnosti, u smislu da su dečaci znatno češće ti
koji ispoljavaju agresivnost kroz fizičke oblike, dok su devojčice sklonije ponekad verbalnoj,
a najčešće socijalnoj agresiji. Iako je teško otkriti uzroke nastanka agresivnog ponašanja,
postoje mnogi uzroci za koje je dokazano da utiču na razvoj agresivnosti.
Različite vrste agresivnosti javljaju se u različitim merama izmeĎu osobama različitog
uzrasta i pola. Postoje dokazi da telesna i instrumentalna agresija preovladava kod mlaĎeg
uzrasta, dok se verbalna i neprijateljska agresija češće javlja kod školskog uzrasta i nakon
njega (Hartup,1974, McCabe i Lipscomb, 1988; prema Vasta, Haith i Miller, 1998).
Mnogobrojna istraţivanja pokazuju da polne razlike u iskazivanju agresivnog ponašanja
postoje od ranog detinjstva. Dečaci su agresivniji u predškolskom periodui i tokom osnovne
škole. U višim razredima osnovne škole pojavljuje se bitna polna razlika u obliku
manifestacije agresivnosti – muška agresija prema drugim dečacima postaje izrazito telesna,
dok agresija devojčica postaje socijalne prirode (npr. tračarenje, nazivanje pogrdnim imenima,
ignorisanje) (Vasta i sar., 1998). Navedena polna razlika nastavlja se i u adolescenciji.
Istraţivanje koje je Rajhvajn (2004) sprovela na srednjoškolcima pokazalo je veću manifestnu
i latentnu verbalnu agresivnost devojaka, i veću manifestnu fizičku agresivnost mladića. Na
uzorku sličnom po starosti Razum (2001) takoĎe dobija veću manifestnu i latentnu fizičku
agresivnost mladića. U oba istraţivanja nije naĎena polna razlika u ukupnoj agresivnosti
(prema Bulut,2006).
Kagan i Baker (1961) su zaključili kako su muški adolescenti spremniji priznati svoju veću
agresivnost od devojaka. To je zbog toga što se od mladića očekuje da su više opterećeni s
razvojem svoje autonomije i nezavisnosti (do čega dolaze, izmeĎu ostalog, upotrebom
agresije), dok devojke više doţivljavaju zaokupiranijima i anksioznijima u pogledu ţelje za
pripadanjem i prihvaćanjem od strane grupe (prema Bulut,2006).
U literaturi se navodi kako su ţene sklonije inhibirati iskazivanje srdţbe zbog straha
od negativnih posledica poput odbacivanja ili moţda gubitka odnosa, dok muškarci ne
anticipiraju takve negativne posledice, štoviše, očekuju divljenje (Fehr, Baldwin, Collins,
Patterson i Benditt, 1999). Ţene u otvorenijem (manifestnom) ispoljavanju agresivnosti
sputavaju i stroţije norme prema agresivnom ponašanju ţena, a koje se usvajaju
socijalizacijom i postaju sastavni deo ţenine polne uloge.
81
Mnogobrojna istraţivanja sugerišu da ţene pokazuju veći stepen neuroticizma i anksioznosti
u bliskim odnosima (Schumaker i sur., 1988; Waren, 1982; Twenge, 2000; prema Kamenov i
Jelić, 2003). Devojke su u većoj meri zaokupljene i anksiozne u pogledu ţelje za pripadanjem
i prihvaćanjem od strane grupe, dok s druge strane, kod mladića postoji veća potreba za
autonomijom i nezavisnošću. Lacković- Grgin (2006) navodi kako se uopšteno moţe reći da
mladići više preferiraju nezavisnost u prijateljstvu. Devojke takoĎe vrednuju nezavisnost, ali
one je drugačije svataju od mladića. Pri definisanju nezavisnosti one navode da se valja
oslanjati na druge kad je to neophodno, da ustvari svi zavise o drugima. Osim toga, devojke
percipiraju višestruke koristi od prijateljstva, posebno naglašavaju zadovoljavanja
emocionalnih potreba, dok mladići u tom odnosu ţele postići nezavisnost od roditelja. Za
razliku od devojaka, mladići preferiraju manje prisne interakcije; bliskost ili zavisnost od
drugih kod njih izaziva nelagodu što se onda odraţava i na to da postiţu više rezultate na
dimenziji izbegavanja.
Ipak treba biti oprezan pri interpretaciji takvih rezultata budući da postoje i drugačiji nalazi,
pa u nekim istraţivanjima nisu potvrĎene polne razlike u indirektnoj agresivnosti (Österman i
sar, 1998; Galen i Underwood, 1997; Rys i Bear, 1997; prema Knezović 2006) dok su
Tomada i Schneider (1997 prema Knezović 2006) dobili da su dečaci indirektno agresivniji
od devojčica.
Salmivalli i Kaukiainen (2004 prema Knezović 2006) smatraju da nije ispravno indirektnu
agresivnost nazivati „ţenskom“, barem ne u smislu da su ţene u proseku indirektno
agresivnije od muškaraca. Takva konstatacija je, prema njima, opravdana jedino u smislu da,
izrazito agresivne devojčice dominantno koriste indirektne strategije. Sklonost ţena ka
korištenju indirektne agresije, potvrĎena je i u nekim nezapadnjačkim kulturama, pa tako Fry
(1990 prema Knezović 2006) navodi takve nalaze meĎu Zapotec Indijankama te meĎu
ţenama u Argentini. Burbank (1987 prema Knezović 2006) u svom pregledu
antropologijskih istraţivanja ţenske agresivnosti u 137 društava, takoĎe ukazuje na slične
rezultate.
Iako je, kako smo naveli na početku, uglavnom jednoznačno potvrĎena veća telesna
agresivnost kod muškaraca u odnosu na ţene, u nekim kulturama su dobijeni i suprotni
rezultati; Cook je (1992 prema Knezović 2006) utvrdio da su ţene na otoku Margarita, u
Venezueli, gde je prisutan matrijarhat, i telesno i verbalno agresivnije od muškaraca. Polne
razlike u agresivnosti mogu se objasniti biološkim i socijalnim činiocima. Kao biološki
činioci navode se muški polni hormoni kao i telesna snaga koja dovodi do veće spremnosti
82
dečaka da u odreĎenoj situaciji reagiraju agresivno (Keresteš, 2002). Kao socijalni činioci
ističu se razlike u socijalizaciji, budući da se otvorena, telesna agresivnost kod dečaka toleriše
i smatra normativnom u odreĎenom periodu, dok se kod devojčica takva ponašanja
obeshrabruju tj. agresivnost je prihvatljiva u sklopu muške polne uloge, ali ne i ţenske
(Williams, 1983; prema Keresteš, 2002). Björqvist (1994 prema Keresteš 2002) smatra da se
polne razlike u agresivnosti razvijaju kroz mehanizme socijalnog učenja i da nisu isključivo
povezane s hormonalnim razlikama.
Moguće je da se polne razlike javljaju i zbog strukture vršnjačkih grupa. Devojčice
formiraju manje grupe, uglavnom parove, pa su manipulativna ponašanja uspešna u takvom
okruţenju, dok su dečačke grupe veće i slabije definisane, s izraţenom kompetitivnosti, pa je
vaţnija telesna dominacija (Lagerspetz i sar, 1988 prema Keresteš, 2002).
Finski autori Björqvist, Österman i Lagerspetz (1993 prema Keresteš 2002) nude jedinstvenu
teoriju za objašnjenje razvojnih promena i polnih razlika u agresivnosti. U njihovoj teoriji
naglašava se vaţnost subjektivne procene verovatnih posledica agresivnog čina, odnosno
agresor razmatra odnos izmeĎu očekivanog efekta odabrane agresivne strategije s jedne strane
i mogućih telesnih, psihičkih i socijalnih posledica, s druge strane. Glavni cilj je, prema
autorima, pronaći onu strategiju kojom će se postići maksimalni efekat uz minimalni rizik.
Povoljnom merom efekta i rizika objašnjavaju relativnu sklonost ţena ka indirektnoj
agresivnosti, budući da za njih direktna agresivnost uključuje više rizika, i telesnih i
socijalnih, nego za muškarce.
Druga specifična hipoteza- Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na uspeh u prethodnom razredu.
Očekivajući da postoji mogućnost da učenici sa slabim uspehom imaju izraţeni oblik
verbalne i fizičke agresije u odnosu na one sa boljim uspehom u prethodnom razredu.
Obradom podataka nismo otkrili statistički značajnu razliku.
PotvrĎeno je da ne postoji statistički značajna razlika meĎu učenicima različitog
školskog uspeha na ispitivanim oblicima agresivnosti, pa samim tim druga specifična hipoteza
nije potvrĎena, što znači da na agresivnost adolescenata ne utice uspeh u skoli.
83
Treća specifična hipoteza -Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na obrazovanje roditelja.
Ono šta nam je takoĎe bilo interesantno ispitati jeste, da li na ispoljavanje agresivnosti utiče
nivo obrazovanja roditelja.
Treća specifična hipoteza nije potvrĎena, jer dobijeni rezultati ukazuju da ne postoje
statistički značajne razlike meĎu ispitanicima čiji roditelji imaju različit nivo obrazovanja na
ispitivanim oblicima agresivnosti. To znači da obrazovanje nije jedan od značajnih faktora
koji su povezani sa ispoljavanjem agresivnoti. Da li su roditelji obrazovani ili ne, njihovo
dete, bar u tom pogledu neće se razlikovati po oblicima ispoljavanja agresivnosti od drugih.
Četvrta specifična hipoteza -Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na zaposlenost roditelja.
Četvrta specifična hipoteza nije potvrĎena, jer dobijeni rezultati ukazuju da ne postoje
statistički značajne razlike meĎu ispitanicima čiji roditelji imaju različit oblik zapošljenja na
ispitivanim oblicima agresivnosti.
Peta specifična hipoteza -Ispitati da li postoje statistički značajne razlike u ispoljavanju
agresivnosti kod učenika s obzirom na uzrast ispitanika
Peta specifična hipoteza je delimično potvrĎena. Dobijeni rezultati ukazuju da postoje
razlike meĎu ispitanicima s obzirom na starost ispitanika, i to samo postoje na fizičkoj
manifestoj agresivnosti. Da bi ispitali meĎu kojim grupama postoji razlika, koristili smo Post
Hoc Test. Ovim testom utvrĎeno je da postoje razlike meĎu ispitanicima uzrasta 12 do 14 i 15
do 16 godina. Naime, mlaĎi ispitanici (12 do 14godina) imaju izraţeniju fizičku manifestu
agresivnost u odnosu na one od 15 do 16 godina.
TakoĎe, razlika postoji i izmeĎu ispitanika starosti 17 do 18 i 15 do 16 godina. Ispitanici
starosti od 17 do 18 imaju izraţeniji ovaj oblik agresivnosti u odnosu na one starosti od 15 do
16 godina.
84
Različite studije beleţe uzrasno različite početke agresivnog ponašanja. Negde pod uticajem
socijalne sredine i izmeĎu 2. i 3. godine, dete polako počinje da osvaja socijalni prostor. Ono
sada zna da odreĎene reči i postupci izazivaju različite reakcije odraslih i koriste agresivnost
da bi dobili ono sto ţele. U ovom periodu je dominantna instrumentalnost agresivnog
ponašanja i ispitivanje granica koje su (ili nisu) postavljene od strane odraslih. Dete tako
proverava šta mu je dozvoljeno, a šta nije i na koji način moţe dobiti ono što ţeli.
Prema biheviorističkom shvatanju, čovek oseća, misli i radi na način koji se pokazao
uspešnim u postizanju onog što ţeli. Agresija je stečena u traţenju naše optimalne vrednosti
(koristi, pozicije). Ako dete otkrije da će mu neko dati ono što ţeli, ako bude agresivno, ono
će postati osoba sklona agresivnom ponašanju. U analizi agresivnog ponašanja nije vaţna
namera, vaţne su samo vrste potkrepljenja koje deluju na agresivno ponašanje.
Ako se okrenemo psihoanalizi, opaţamo da se oko treće godine javlja izrazito neprijateljstvo
prema roditelju suprotnog pola. Dete iz straha i prevelike doze anksioznosti, potiskuje ovo
neprijateljstvo, kao i seksualnost, i ulazi u period mirovanja, koji traje do oko 12. godine. Iako
su tada seksualni impulsi u drugom planu, često dolazi do ispoljavanja otvorene agresije
prema vršnjacima. S druge strane, ulaskom u pubertet, počinju da se bude seksualni impulsi,
ali se ispoljavanje nasilja sada maskira. Prema Karen Hornaj ovakve tendencije su specifične
za našu kulturu u kojoj su veoma struktuirani sistemi (ne)dozvoljenog ponašanja, te dete često
u razvoju mora da potiskuje različite impulse da bi bilo prihvaćeno Ţuţul, M. (1989).
Hazan i sar. (1991, prema Nekić, 2005) su utvrdili da je 75% 17-godišnjaka navelo da vide
prijatelje kao izvore emocionalne podrške i one koji razumeju njihove potrebe. Istovremeno,
njih 55% smatra da su roditelji i dalje vaţno sigurno utočište. Pa samim tim zaključijemo da
je porodica i dalje vaţan faktor kreiranja sigurnosti pojedinca u tom periodu.
U istraţivanjima je potvrĎeno da je agresivnost izrazito stabilan oblik ponašanja; dobijene su
visoke korelacije izmeĎu agresivnosti izraţene u detinjstvu i u odraslom dobu (Olweus 1979;
prema Keresteš, 2002). Loeber je (1982; prema Loeber i Hay, 1997) utvrdio da je stabilnost
agresivnosti veća za pojedince koji pripadaju u ekstremne skupine (izrazito agresivni i izrazito
neagresivni) nego za one u skupini prosečno agresivnih. Björqvist i sar. (1992b) smatraju da
telesna, verbalna i indirektna agresivnost predstavljaju tri razvojne faze agresivnosti koje
slede jedna drugu, a delimično se preklapaju. Kod male dece, zbog nedovoljno razvijenih
verbalnih i socijalnih veština, prevladava telesna agresivnost; u školskom uzrastu s razvojem
85
verbalnih sposobnosti, i dečaci i devojčice uočavaju prednosti verbalnih strategija koje su, u
odnosu na telesnu agresivnost, društveno prihvatljivije ponašanje. Sa razvojem socijalnih
veština, pojedinci usvajaju indirektne taktike kojima na posredan način, koristeći druge osobe
iz svoje socijalne mreţe, ostvaruju svoje agresivne ciljeve.
Kroz adolescenciju, kao i odraslo doba, pojedinci koriste i verbalne i indirektne strategije
(Björqvist i sar, 1992b prema Knezović 2006). Ti isti autori su na uzorku 8, 11, 15 i 18-
godišnjih učenika dobili da je i za dečake i za devojčice najveći stepen izraţenosti telesne,
verbalne i indirektne agresivnosti, bio u perodu od 11.godina. Za telesnu agresivnost se nakon
tog perioda pokazao izraziti trend opadanja dok su verbalna i indirektna agresivnost
pokazivale tendenciju tek blagog opadanja (Björqvist i sar, 1992b prema Knezović 2006).
Neki nalazi upućuju na razvojne promene u stilovima agresivnosti i u odraslom dobu, kada se
javljaju još suptilniji i skriveniji oblici agresivnosti (Björqvist, 1994 prema Knezović 2006).
Preporuka je da se u nekom budućem istraţivanju proširi uzorak isptanicima starosne
grupe od 7-12 godna.
86
ZAKLJUČAK
Agresivnost je zasigurno bila jedan od značajnih problema od samog postanka ljudskoga
roda, i kao takva zadrţala se sve do danas. Ovakav problem ne tiče se samo onih koji se bave
ljudskom psihologijom i razvojem pojedinca uopšte, nego i svih onih kojima je stalo do
kvalitetnog odrţanja ljudske vrste i njenog opstanka u koliko-toliko zdravom stanju. Obzirom
da je ona začetnik niza neadekvatnih oblika ponašanja i raznih drugih problema i
netrepeljivosti koje se stalno manifestuju u okviru ljudske populacije svih uzrasta, potrebno je
da se uloţi veliki trud u cilju prevencije razvijanja i manifestacije ovog fenomena. Niz je
načina da se navedeno realizuje, ali sigurno da je porodica ključni faktor prevencije i
suzbijanja gotovo svih oblika poremećaja u ponašanju, pa tako i prekomerne agresije koja
usled odreĎenih nadraţaja postaje izraţena. U prilog govori i rezultat koji smo dobili da
postoji statistički značajna negativna korelacija izmeĎu porodične kohezivnosti i verbalne
manifestne agresivnosti i fizičke manifestne agresivnosti kao i da je porodična komunikacija
u statističko značajnoj negativnoj korelaciji sa verbalnom manifestnom agresivnosti, fizičkom
manifestnom agresivnosti, verbalnom i fizičkom latentnom agresivnosti. MeĎutim, ne
moţemo zanemariti ostale aspekte prevencije i suzbijanja agresivnog ponašanja, kao što su
škole, vršnjaci i okolina opšteno. Razvoj u duhu religije, koji podrazumeva razvijanje svesti o
postojanju Nekoga ko će nas kazniti ili nagraditi za sve ono što činimo ili ne činimo, takoĎe je
jedan od značajnih preventivnih faktora u kontekstu ispoljavanja agresivnog ponašanja.
Osnovni cilj našeg istraţivanja je ispitati povezanost funkcionalnosti porodice,
osobina ličnosti i agresivnosti adolescenata.
Dobijeni rezultati su pokazali ekstraverzija nije u statistički značajnoj povezanosti ni sa
jednim oblikom agresivnosti. Neuroticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa
verbalnom manifestom agresivnosti, indireknoj agresivnosti, verbalnom latentnom i fizičkom
latentnom agresivnosti. Psihotocizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa svim
oblicima agresivnosti a u negativnoj povezanosti sa porodičnom kohezijom i komunikacijom.
Pozitivna korelacija ustanovljena je izmeĎu psihoticizma i dezangaţovanosti. Ekstraverzija je
u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji sa kohezijom, fleksibilnošću i komunikaciom a u
negativnoj je vezi sa haotičnošću. Neuroticizam je u statistički značajnoj pozitivnoj korelaciji
sa haotičnošću, a u negativnoj korelaciji sa porodičnom komunikacijom.
87
Pronašli smo da postoji statistički značajna razlika meĎu muškim i ţenskim ispitanicima na
varijabli fizička manifestna agresivnost. Na ostalim oblicima agresivnosti, statistički značajna
razlika meĎu polovima ne postoji. Razlike meĎu ispitanicima s obzirom na starost ispitanika
postoje samo na fizičkoj manifestoj agresivnosti.
Iz svega navedenog moţemo zaključiti da je agresivnost fenomen koji svakako zasluţuje
paţnju stručnjaka raznih oblasti i da je neophodno koristiti i uloţiti sve raspoloţive kapacitete
da bismo sprečili uzlaznu putanju u razvoju agresivnosti kod sve većeg broja dece, mladih ali
i odraslih ljudi.
Ako dete odrasta u agresivnoj porodičnoj sredini, a naročito ako je agresivnost usmerena i
prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije
odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom ne bi li tako smanjilo vlastiti strah. Sa
jedne strane roditelji predstavljaju model čije će se ponašanje imitirati a sa druge, odnosom
prema deci utiču na razvoj odreĎenih osobina.
Osim roditelja značajnu ulogu u radu sa decom agresivnog ponašanja, obzirom da su
deo njihovog svakodnevnog ţivota, imaju nastavnici, škola i stručni saradnici škole.
Nastavnici treba steći i nastaviti razvijati veštine kao što su interaktivno predavanje,
komunikacija sa decom, kvalitetno voĎenje razreda i veštine rešavanja problema. Vaţno je i
da je nastavnik edukovan o razvoju dece i onome što je uobičajeno za pojedini period
odrastanja dateta, kako bi umeo prepoznati eventualna odstupanja. U radu sa decom s
problematičnim ponašanjem vaţno je biti vrlo obazriv. Najvaţnije je da nastavnik poseduje
veštine razumevanja dečijeg ponašanja, njihovih potreba, da uvaţi njihove stavove, ne
nastupa agresivno i kritiku saopšti stručno. Sledeći pedagoške standarde savremenog doba,
bilo bi neophodno da svaka škola, izmeĎu ostalog ima stručnjaka za rad sa decom sa
poremećajima u ponašanju. MeĎutim, kod nas se takvo nešto još uvek ne primenjuje, i
individualni rad sa decom koja imaju eventualnih poteškoća u svom ponašanju, gotovo pa nije
moguć.
Ne treba nikad izgubiti iz vida da je nasilje/agresija jedan sloţen komunikacioni akt tokom
socijalne interakcije – često i dugotrajan socijalni odnos – i problem razlikovanja vrsta
agresije potiče upravo iz sloţenosti i bogatstva socijalne komunikacije. Agresivan postupak
se, jednostavno, nemoţe bihevioralno definisati već jedino kao epizoda u okviru sloţene
simboličke razmene gde postupak dobija smisao unutar stalno promenljivog simboličkog
koda kojeg dele i definišu nasilnik, ţrtva i njihova okolina(Popadić 2009).
88
Govoreći o nedostacima našeg istraţivanja, najprije se treba osvrnuti na korištene
instrumente. Upitnik A-87 je metoda samoprocene, a nedostatak svih takvih metoda je
subjektivnost ispitanika i poteškoće u opaţanju vlastitog ponašanja. Ispitanici često sebe ţele
prikazati u boljem svetlu pa i pored osigurane anonimnosti u istraţivanju daju socijalno
poţeljne odgovore. Zbog toga je ponekad bolje koristiti objektivnije metode procene, kao npr.
opaţanje odreĎenog ponašanja (u našem slučaju agresije). MeĎutim, kako je metoda opaţanja
skupa i dugotrajna, često se pristupa metodi procene od strane ispitanika bliske osobe (kao što
je roditelj, nastavnik, prijatelj i slično). U našem slučaju bi moţda bilo bolje da su vršnjaci u
razredu meĎusobno procenjivali agresivnost na način da svaki učenik procenjuje agresivno
ponašanje svih ostalih učenika u razredu. Na taj način bismo videli kako su osobine ličnosti i
procena funkcionalnosti porodice adolescenata povezani s percepcijom njihove agresivnosti
od strane vršnjaka. MeĎutim, korištenjem ove metode izgubili bismo deo podataka koji se
odnosi na latentne oblike agresivnosti i povezanost ovog aspakta agresivnosti sa osobinama
ličnosti i procenom funkcionalnosti porodice, a što je u našem istraţivanju bilo vaţno
proveriti. Pri tome se prvenstveno treba obraćati mladima koji su u našem istraţivanju
pokazali veću spremnost za agresivnim rešavanjem frustracijskih situacija u kojima se nalaze.
TakoĎe bi bilo poţeljno naučiti ih osnovnim komunikacijskim veštinama i konstruktivnim
načinima rešavanja konfliktnih situacija kako agresivni oblici ponašanja ne bi (p)ostali za
adolescente uobičajen način komunikacije.
Preporuka za buduća istraţivanja uključuje povećanje broja ispitanika u uzorku, kao i
uključivanje još nekih sociodemografskih osobina, kao što je npr. broj dece u porodici,
religioznost i clično. TakoĎe, preporučujemo dugoročnije praćenje ispitanika, kako bi se bolje
razumeli faktori koji utiču na razvijanje agresivnog ponašanja. Isto tako, treba sagledati na
koji način porodična struktura stoji u vezi sa izraţenošću agresije.
Praktični značaj se ogleda u mogućnostima za kvalitetniji savetodavni rad sa
agresivnim adolescentima i adolescenitma uopšteno, obuku porodičnih savetovalaca i
terapeuta. TakoĎe, ovim radom dajemo i mogućnosti za unapreĎivanje instrumenata koji se
koriste u identifikaciji agresivnosti kod adolescenata.Praktični značaj se ogleda i u tome što
rezultati istraţivanja mogu pomoći roditeljima i nastavnicima pri radu sa decom.
89
LITERATURA
Aronson, E, Wilson, T.D. & Akert, R.M. (2005). Socijalna psihologija. Jastrebarsko: Naklada
Slap.
Aronson, E., Wilson, T.D., & Akert, R.M. (2002). Social psychology. NJ: Prentice Hall,
Upper Saddle River
Adler A. (1937): Individualna psihologija.Beograd:Kosmos
Bandura A. (1965). Journal oi Personality and Social Psychology, Vol. 1, No. 6, 589-595
Barišić, J., Svetozarević, S., Duišin, D. (2011). Modeli porodičnog funkcionisanja–
novine, preporuke, mogućnosti i ograničenja. Engrami.Vol. 33., No. 1., Str. 47-60
Beck, R.C. (2003). Motivacija – Teorija i načela. Naklada Slap, Jastrebarsko Bierman, Smoot
i Aumiller, 1993
Buss, A. H. & Perry, M. (1992). The Aggression Questionnaire. Journal of Personality and
Social Psychology, 63, 452-459.
Bojan Todosijević (1998):Percepcija vaspitnih stavova, moralnost i bazične dimenzije ličnosti
Ajzenkovog teorijskog sistema.Diplomski rad.Novi Sad: Filozofski fakultet.
Bulut Ana.(2006). Agresivnost i privrženost u prijeteljskom odnosu srednjoškolaca.Diplomski
rada.Zagreb:Filozofski fakultet.
Coie, J.D. & Dodge, K.A. (1997). Aggression and antisocial behaviour. U Damon, W. &
Eisenberg, N. (Eds.). Handbook of child psychology, V. Ed.: Vol. 3. Social, emotional and
personality development (pp. 779-862). Willey & Sons, New York
Čudina-Obradović, M. & Obradović, J. (2005). Psihologija braka i obitelji. Zagreb: Golden
marketing – tehnička knjiga.
90
Grujić, D., Hadţović, Lj., Ivanišević, Lj., Tekić, V. (2009). Sigurnim korakom do
hraniteljstva – priručnik za hranitelje. Beograd: Centar za porodični smeštaj dece i omladine.
David H. Olson ,Dean M. Gorrall & Judy W. Tiesel (2006). FACES IV priručnik za primenu
Eysenck, H. J. (1947). Dimensions of personality. London: Routledge and K. Paul
Eysenck, H. J. (1950). Les dimensions de la personnalité. Paris, Presses universitaires de
France
Eysenck, H. J. (1953). The structure of human personality. London: Methuen
Eysenck H.J. & Eysenck S.B.G.(1976) "Psychotysm as a Dimension of personality", Hoder &
St,. London.
Erik H. Erikson (2008), Identitet i ţivotni čiklus.Beograd.Zavod za udţbenike
Erdley, C. A., & Asher, S. R. (1998). Linkages between children's beliefs about the legitimacy
of aggression and their behavior. Social Development, 7 (3), 321-339.
Erdeš-Kavečan, Đ., (2011). Porodični odnosi i činioci uspesnog školskog funkcionisanja
učenika u srednjim školama. Doktorska disertacija. Novi Sad: Filozofski fakultet
Fehr, B., Baldwin, M., Collins, L., Patterson, S. & Benditt, R. (1999). Anger in Close
Relationships: An Interpersonal Script Analysis. Personality and Social Psychology Bulletin,
25 (3), 299-312.
Fulgosi A.(1997) Psihologija ličnosti. Škola knjiga, Zagreb
Fraser, M.W. (1996). Aggressive behaviour in childhood and early adolescence: An
ecological-developmental perspective on youth violence. Social Work, 41 (1), 37-50
Fromm, E. 1989, Anatomija ljudske destruktivnosti 1,Naprijed, Zagreb.
Genc L.(1985). "Vaspitni postupci roditelja i razvoj neprihvatljivog ponašanja“, Referat na
VIII savetovanju školskih pedagoga, psihologa i defektologa, Opatija.
Grumm, M., & von Collani, G. (2009). Personality types and self-reported aggressiveness.
Personality and Individual Differences, 47, 845-850
91
Hedrih, V. (2008). Evaluacija Holandovog modela profesionalnih interesovanja u našoj
kulturi. Doktorska disertacija. Novi Sad: Filozofski fakultet.
Jakšić, J. (2004). Razlike u intelektualnom, emocionalnom i socijalnom razvoju adolescenata
iz potpunih i nepotpunih porodica. Godišnjak za psihologiju. No.3., pp. 39-50
Kamenov, Ţ. i Jelić, M. (2003). Validacija instrumenta za mjerenje privrţenosti u različitim
vrstama bliskih odnosa: Modifikacija Brennanovog inventara iskustva u bliskim vezama,
Suvremena psihologija, 6 (1), 73-91.
Kuburić, Z. (1996): Religija, porodica, mladi, Beograd: Teološki institut.
Krstić, D. (1988). Psihološki rečnik. Beograd, Vuk Karadţić.
Keresteš, G. (2002). Dječje agresivno i prosocijalno ponašanje u kontekstu rata. Naklada Slap.
Jastrebarsko.
Keresteš, G. (2007), Stavovi nastavnika prema dječjem agresivnom ponašanju: Utjecaj vrste
agresije, spola agresora i spola žrtve, Društvena istraţivanja: časopis za opća društvena
pitanja (1330-0288).
Knezović Daleborka (2006). Perceptivno roditeljsko ponašanje i različiti aspekti agresivnog
ponašanja djece osnovnoškolske dobi. Diplomski rada. Zagreb: Filozofski fakultet.
Lagerspetz, K. M. J., Björkqvist, K., & Peltonen, T. (1988). Is indirect aggression typical of
females? Gender differences in 11-to 12-year old children. Aggressive Behavior, 14, 403-414.
Lacković-Grgin, K. (2006). Psihologija adolescencije. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Mitrović, D. i Smederevac, S. (2005). Relacije izmeĎu agresivnosti i dimenzija
ličnosti Modela "pet velikih". Pedagoška stvarnost, 5-6, 456 - 471.
92
Nekić, M. (2005). Socijalna i emocionalna usamljenost u adolescenciji: uloga osobina
ličnosti, privrženosti, socijalnih zaliha i socijalnih strategija.Neobjavljeni magistarski rad.
Zagreb: Odsjek za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu.
Olson, D. H. & Goral, D. M. (2006). FACES IV i Circumplex model
Olson, D. H. (2000). Circumplex model of marital and family systems. Journal of family
therapy.Volume 22.pp. 144-167.
Owens, L., Shute, R., & Slee, P. (2000b). "I'm in and you're out..." Explanations for teenage
girls' indirect aggression. Psychology, evolution and gender, 2, 19-46.
Popadić Dragan (2009). Nasilje u školama. Institut za psihologiju,Beograd
Rašković J. (1979).Sociološki aspekti agresivnosti-Seminar o agresiji Beograd
Radonjić, S. (1989), "Učenje i ličnost", Savez društava psihologa Srbije, Beograd.
Rot, N. (1980). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zinus.
Rot, N. (1980). Socijalna interakcija II (grupa i organizacija. Beograd: Savez društava
psihologa SR Srbije.
Smerevac, S. (2002). Govor i ličnost ili govor ličnosti. Beograd: Zaduţbina Andrejević.
Smederevac S. i Mitrović D.(2006). Ličnost metode i modeli. Beograd. Centar za primenjenu
psihologiju
Stanimirović, D. & Mijatović, L. (2011). Razlike izmeĎu mladih slepih i vršnjaka tipičnog
razvoja u proceni dimenzija funkcionisanja porodice. Specijalna edukacija i
rehabilitacija.Vol. 10. Br. 4. Str. 673-688.
Stjuart i Dţons(2001).Savremena TA.Psihopolis institut.Novi Sad
Todorović, J. (2005): Vaspitni stilovi roditelja i samopoštovanje adolescenata. Niš: Prosveta
93
Trebješanin, Ţ. (2001). Rečnik psihologije. Beograd: Stubovi kulture.
Vasta, R., Marshall, M i Miller, S. A. (1998). Dječja psihologija. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Vasović, M. (1988). Porodično vaspitanje i vrednsona orijentacija aktivizma. Psihologija.
Vol. XXI., No.3., pp. 46-58.
Vuletić, V. (2012). Sociologija – udžbenik za IV razred gimanzije i III razred srednjih
stručnih škola. Beograd: Klett.
Vladeta Jerotić (1988). Čovek i njegov identite. Dečije novine. Gornji Milanovac
Zuković, S. (2008). Sistemski pristup u proučavanju porodice. Pedagogija. LXIII, 3
Ţuţul, M. (1989). Agresivno ponašanje – Psihologijska analiza. Zagreb: Radna zajednica
Republičke konferencije Saveza Socijalističke omladine Hrvatske.
94
PRILOZI
Prilog 1
Poštovani, Podaci dobijeni u ovom istraţivanju biće korišćeni za izradu master rada. Istraţivanje je
anonimno i molim Vas da iskreno odgovorite ne preskačući pitanja. HVALA!
1.Pol: M Ţ
2. Godine starosti:________________
3. Uspeh u predhodnom razredu: a)nedovoljan b)dovoljan c)dobar d)vrlodobar e)odličan
4. stepen obrazovanja majke ispitanika;
a) završena osnovna škola (i niţe)
b) završena srednja škola
c) završena viša ili visoka škola (i više)
5.stepen obrazovanja oca ispitanika;
a) završena osnovna škola (i niţe)
b) završena srednja škola
c) završena viša ili visoka škola (i više)
6. zaposlenost roditelja;
a) zaposlena majka b) zaposleni otac c) nezaposlena majka d) nezaposleni otac
FACES IV: Upitnik
1.Potpuno se ne slaţem
2.Ne slaţem se
3. Neodlučan sam
4.Slaţem se
5.Potpuno se slaţem
1. Članovi porodice su uključeni u ţivote jedni drugih. 1 2 3 4 5
2. Naša porodica pokušava da se na nov način izbori sa problemima. 1 2 3 4 5
3. Bolje se slaţemo sa ljudima izvan naše porodice nego unutar porodice. 1 2 3 4 5
4. Mi previše vremena provodimo zajedno. 1 2 3 4 5
5. Postoje stroge konsekvence ako neko u našoj porodici krši pravila. 1 2 3 4 5
6. Mi izgleda nismo nikad organizovani u našoj porodici. 1 2 3 4 5
7. Članovi porodice se osećaju veoma bliski jedni s drugima. 1 2 3 4 5
8. U našoj porodici roditelji su ravnopravni kao lideri. 1 2 3 4 5
9. Kad se nalaze u kući, izgleda da članovi porodice izbegavaju kontakt jedni s drugima. 1 2 3 4 5
95
1. Potpuno se ne slaţem.
2. Ne slaţem se.
3. Neodlučan sam.
4. Slaţem se.
5. Potpuno se slaţem.
10. Članovi porodice se osećaju kao da se vrši pritisak na njih da većinu vremena provedu
zajedno. 1 2 3 4 5
11. Postoje jasne konsekvence kada neki član porodice učini nešto loše. 1 2 3 4 5
12. Teško je znati ko je lider u našoj porodici. 1 2 3 4 5
13. U teškim trenucima članovi porodice pruţaju podršku jedni drugima. 1 2 3 4 5
14. U našoj porodici postoji fer disciplina. 1 2 3 4 5
15. Članovi porodice znaju veoma malo o prijateljima ostalih članova porodice. 1 2 3 4 5
16. Članovi porodice isuviše zavise jedni od drugih. 1 2 3 4 5
17. Naša porodica ima pravilo za skoro svaku moguću situaciju. 1 2 3 4 5
18. U našoj porodici ništa ne moţe da bude uraĎeno. 1 2 3 4 5
19. Članovi porodice konsultuju ostale članove porodice u vezi sa vaţnim odlukama. 1 2 3 4 5
20. Moja porodica je sposobna da se prilagodi na promenu onda kada je to neophodno. 1 2 3 4 5
21. Članovi porodice su samostalni kad ima da se reši neki problem. 1 2 3 4 5
22. Članovi porodice imaju malo potrebe za prijateljima izvan porodice. 1 2 3 4 5
23. Naša porodica je visoko organizovana. 1 2 3 4 5
24. Nije jasno ko je odgovoran u našoj porodici (za kućne poslove, aktivnosti). 1 2 3 4 5
25. Deo svog slobodnog vremena članovi porodice vole da provedu jedni s drugima. 1 2 3 4 5
26. Mi prenosimo odgovornosti za domaćinstvo s jednog na drugog. 1 2 3 4 5
27. Naša porodica retko radi nešto zajedno. 1 2 3 4 5
28. Osećamo se meĎusobno previše povezanima. 1 2 3 4 5
29. Naša porodica postaje isfrustrirana kad ima neka promena u našim planovima ili rutinama.
1 2 3 4 5
30. U našoj porodici nema voĎstva. 1 2 3 4 5
31. Iako članovi porodice imaju individualna interesovanja, oni još uvek participiraju u
porodičnim aktivnostima. 1 2 3 4 5
32. U našoj porodici imamo jasna pravila i uloge. 1 2 3 4 5
33. Članovi porodice retko zavise jedni od drugih. 1 2 3 4 5
34. Mi zameramo članovima porodice zbog stvari koje rade izvan porodice. 1 2 3 4 5
35. U našoj porodici je vaţno da poštujemo pravila. 1 2 3 4 5
36. Naša porodica se veoma muči da obezbedi da se obave razni zadaci u kući. 1 2 3 4 5
37. Naša porodica ima dobar balans po pitanju separacije i bliskosti 1 2 3 4 5
38. Kada iskrsnu problemi, spremni smo na kompromis. 1 2 3 4 5
39. Članovi porodice se uglavnom ponašaju nezavisno. 1 2 3 4 5
40. Članovi porodice osećaju krivicu ukoliko ţele da vreme provode izvan porodice. 1 2 3 4 5
41. Čim se donese neka odluka, veoma je teško da se ta odluka promeni. 1 2 3 4 5
42. U našoj porodici se osećaju grozničavost i dezorganizovanost. 1 2 3 4 5
43. Članovi porodice su zadovoljni sa tim kako jedni s drugima komuniciraju. 1 2 3 4 5
44. Članovi porodice su veoma dobri u slušanju. 1 2 3 4 5
45. Članovi porodice izraţavaju ljubav jedni prema drugima. 1 2 3 4 5
96
46. Članovi porodice su sposobni da traţe jedni od drugih ono što ţele. 1 2 3 4 5
47. Članovi porodice mogu jedni s drugima da mirno razgovaraju o problemima. 1 2 3 4 5
48. Članovi porodice razgovaraju jedni s drugima o svojim idejama i verovanjima 1 2 3 4 5.
49. Kada članovi porodice pitaju nešto jedni druge, dobijaju poštene odgovore. 1 2 3 4 5
50. Članovi porodice pokušavaju da razumeju osećanja jedni drugih. 1 2 3 4 5
51. Kada su ljuti, članovi porodice retko govore jedni o drugima nešto negativno. 1 2 3 4 5
52. Članovi porodice izraţavaju jedni pred drugima svoja prava osećanja. 1 2 3 4 5
1. Veoma nezadovoljan/na
2. Dosta nezadovoljan/na
3. U principu, zadovoljan/na
4. Veoma zadovoljan/na
5. Izuzetn zadovoljan/na
Kako ste zadovoljni sa: 53. Stepen bliskosti izmeĎu članova porodice. 1 2 3 4 5
54. Sposobnost vaše porodice da se bori protiv stresa. 1 2 3 4 5
55. Sposobnost vaše porodice da bude fleksibilna. 1 2 3 4 5
56. Sposobnost vaše porodice za razmenjivanje pozitivnih iskustava. 1 2 3 4 5
57. Kvalitet komunikacije izmeĎu članova porodice. 1 2 3 4 5
58. Sposobnost vaše porodice da rešava konflikte. 1 2 3 4 5
59. Količina vremena koje provodite zajedno kao porodica. 1 2 3 4 5
60. Način kako se diskutuje o problemima. 1 2 3 4 5
61. Fer kritika u vašoj porodici. 1 2 3 4 5
62. Briga članova porodice jednih za druge. 1 2 3 4 5
97
Prilog 2
UPUSTVO
Ispred Vas se nalazi 15 situacija s kakvima smo se tokom ţivota verovatno svi imali prilike
susresti. Ispod svake od tih situacija navedeno je 5 različitih vrsta ponašanja koje u takvim
situacijama ispoljavamo. Vaš zadatak je da iza svake vrste ponašanja zaokruţite jedan broj od
1 do 5 koji će ukazivati na to koliko često se u takvim ili sličnim situacijama ponašate na
odrećen način.
Brojevi imaju sledeće značenje:
1-baš se nikad tako ne ponašam
2-retko se tako ponašam
3-ponekad se tako ponašam
4-često se tako ponašam
5-vrlo često se tako ponašam
Da bi Vas podsetili na značenje brojeva ono je napisano na vrhu svake stranice. U
odgovaranju nije potrebno previše razmišljati jer ovde nema tačnih i netačnih odgovora.
Dobro pročitajte svaku situaciju i sve oblike ponašanja (označene slovima od a – e) i kod
svakog zaokruţite jedan od priloţenih brojeva. Pazite da ne preskočite ni jedan red.
1=NIKADA 2=RETKO 3=PONEKAD 4=ČESTO 5=VRLO ČESTO
1. Ako me neko ometa dok pokušavam raditi neki vaţan posao, ja:
a) Izderem se na njega...................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Udarim ga..................................................................................................... 1 2 3 4 5
c) Iskalim svoju ljutnju na nekom drugom predmetu...................................... 1 2 3 4 5
d) Poţelim se dobro izvikati na njega.............................................................. 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga udario, ali se suzdrţim....................................................... 1 2 3 4 5
98
2. Ako me neko duţe vremena provocira i izaziva, ja:
a) Opsujem ga.................................................................................................. 1 2 3 4 5
b) Potučem se s njim........................................................................................ 1 2 3 4 5
c) Osvetim se na nekoj njegovoj stvari............................................................ 1 2 3 4 5
d) Poţelim mu reći sve što ga vreća................................................................. 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga istukao............................................................................... 1 2 3 4 5
3. Ako se neko bezobrazno ubacuje u red u kojem ja već dugo čekam, ja:
a) Oštro ga upozorim da to ne radi.................................................................. 1 2 3 4 5
b) Fizički ga sprečim u tome........................................................................... 1 2 3 4 5
c) I sam se ubacim preko reda......................................................................... 1 2 3 4 5
d) Najradije bih se izvikao na njega, ali prešutim........................................... 1 2 3 4 5
e) Rado bih ga šamarom naučio redu.............................................................. 1 2 3 4 5
99
1=NIKADA 2=RETKO 3=PONEKAD 4=ČESTO 5=VRLO ČESTO
4. Pokvari li mi se televizor dok gledam omiljenu emisiju, ja:
a) Psujem na sav glas....................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Gaćam televizor prvim predmetom koji mi je pri ruci................................ 1 2 3 4 5
c) Posvaćam se sa svakim tko me pokuša umiriti............................................ 1 2 3 4 5
d) Pomislim na svakakve psovke, ali ih ne izgovorim..................................... 1 2 3 4 5
e) Poţelim razbiti televizor.............................................................................. 1 2 3 4 5
5. Kad tvrdim nešto u što sam sasvim siguran, a sagovornik mi ne veruje, ja:
a) Počnem vikati na njega................................................................................ 1 2 3 4 5
b) Toliko me naljuti da ga na kraju udarim...................................................... 1 2 3 4 5
c) Udarim šakom po stolu................................................................................ 1 2 3 4 5
d) Vikao bih na njega, ali se suzdrţim............................................................. 1 2 3 4 5
e) Najradije bih šamarom smanjio njegovu tvrdoglavost................................ 1 2 3 4 5
6. Kad mi u prodavnici podvale staru ili pokvarenu robu, ja:
a) Izgrdim trgovca............................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Bacim robu trgovcu pred noge........................................................................ 1 2 3 4 5
c) Psujem društvo u kojem te svako moţe varati................................................ 1 2 3 4 5
d) Najradije bih opsovao trgovcu sve po redu.................................................... 1 2 3 4 5
e) Poţelim gaćati trgovaca robom u glavu.......................................................... 1 2 3 4 5
100
7. Kad zbog greške saigrača izgubim vaţnu partiju karata, ja:
a) Vičem na saigrača........................................................................................ 1 2 3 4 5
b) Bacim mu karte u lice.................................................................................. 1 2 3 4 5
c) Osvetim se na nekoj njegovoj stvari............................................................ 1 2 3 4 5
d) Poţelim mu reći sve što ga vreĎa................................................................ 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga istukao............................................................................... 1 2 3 4 5
8. Dok sam bio dete, kad bi me druga deca naljutila, ja bih:
a) SvaĎao se s njima......................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Potukao se.................................................................................................... 1 2 3 4 5
c) Iskalio ljutnju na nekoj igrački.................................................................... 1 2 3 4 5
d) Poţelio ih psovati, ali bih prešutao.............................................................. 1 2 3 4 5
e) Osjećao ţelju da se potučem, ali bih se suzdrţao........................................ 1 2 3 4 5
9. Ako neko stalno priča i ometa me dok gledam uzbudljiv film, ja:
a) Oštro ga upozorim da šuti............................................................................ 1 2 3 4 5
b) Po potrebi silom ga ušutkam........................................................................ 1 2 3 4 5
c) Psujem upravu što svakog pušta u bioskop.................................................. 1 2 3 4 5
d) Poţelim ga ispsovati.................................................................................... 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga šamarom naučio pristojnosti.............................................. 1 2 3 4 5
101
1=NIKADA 2=RETKO 3=PONEKAD 4=ČESTO 5=VRLO ČESTO
10. Kad se s nekim dogovorim za sastanak, a on se pojavi s pola sata zakašnjenja,
bez reči izvinjenja, ja:
a) Dobro se izvičem.......................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Ako mi se suprotstavi i udarim ga................................................................ 1 2 3 4 5
c) Najradije bih udario nogom najbliţu stvar................................................... 1 2 3 4 5
d) Poţelim ga ispsovati..................................................................................... 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga udario................................................................................. 1 2 3 4 5
11. Kad nakon napornog dana doćem kući, a neko mi od članova porodice počne
prebacivati i prigovarati, ja:
a) SvaĎam se....................................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Toliko se naljutim da ga udarim..................................................................... 1 2 3 4 5
c) Ljutito zalupim vratima.................................................................................. 1 2 3 4 5
d) Poţelim mu opsovati sve po redu................................................................... 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga šamarom ušutkao.................................................................. 1 2 3 4 5
12. Kada me neko jako naljuti, ja:
a) Vičem i psujem............................................................................................. 1 2 3 4 5
b) Udarim ga..................................................................................................... 1 2 3 4 5
c) Razbijem neki predmet................................................................................. 1 2 3 4 5
d) Psovao bih, ali se suzdrţim........................................................................... 1 2 3 4 5
e) Poţelim ga isprebijati.................................................................................... 1 2 3 4 5
102
13. Kada me neko bezobzirno gura u tramvaju ili autobusu, ja:
a) Viknem na njega........................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Guram i ja njega........................................................................................... 1 2 3 4 5
c) Vičem na konduktera.................................................................................... 1 2 3 4 5
d) Poţelim psovati............................................................................................ 1 2 3 4 5
e) Najradije bih ga silom izbacio van............................................................... 1 2 3 4 5
14. Kad mi se jako ţuri, a ne mogu pronaći neku stvar koja mi je potrebna, ja:
a) Vičem i psujem............................................................................................ 1 2 3 4 5
b) Fizički kaznim onoga ko je kriv za to......................................................... 1 2 3 4 5
c) Ljutito razbacujem stvari, pa makar ih razbio............................................. 1 2 3 4 5
d) Najradije bih psovao sve po redu................................................................. 1 2 3 4 5
e) Poţelim porazbijati sve oko sebe................................................................. 1 2 3 4 5
15. Kad pokušavam popraviti neki predmet, a to mi nikako ne polazi za rukom, ja:
a) Psujem.......................................................................................................... 1 2 3 4 5
b) Toliko me naljuti da ga bacim na pod.......................................................... 1 2 3 4 5
c) Ljutito vičem na svakog ko mi hoće pomoći................................................ 1 2 3 4 5
d) Najradije bih psovao na sav glas.................................................................. 1 2 3 4 5
e) Poţelim razbiti taj predmet, iako mi je potreban.......................................... 1 2 3 4 5
103
Prilog 3 EPQ
Презиме и име М Ж
Старост
Школска спрема
Занимање
Упутство
Пажљиво прочитајте свако питање и одговорите на њега тако да заокружите „ ДА“ или „НЕ“.
Нема тешких питања. Нема ни правилних ни погрешних одговора.
Одговарајте брзо и не размишљајте предуго о постављеним питањима.
1. Да ли имате више различитих хобија? ДА НЕ 2. Да ли увек пре нехо што нешто урадите одвојите време за размишљање? ДА НЕ
3. Да ли се вааше расположење често мења? ДА НЕ
4. Да ли сте икада прихватили похвалу и ако сте знали да ју је у ствари заслужује неко
други? ДА НЕ 5. Јесте ли говорљива особа? ДА НЕ
6. Да ли би вас бринуло да имате дугове? ДА НЕ
7. Да ли вам се догађа да се осећате као „несретан случај“, без правог разлога? ДА НЕ 8. Да ли сте икада просвојили више него што вам је припадало? ДА НЕ
9. Да ли увек брижљиво закључавате врата? ДА НЕ
10. Да ли сте обично живахни? ДА НЕ 11. Да ли би вас јако погодило ако би видели дете или животињу која пати? ДА НЕ
12. Да ли се често секирате због ствари кое нисте смели урадити или рећи? ДА НЕ
13. Да ли увек испуните своја обећања, без обзира колико вам то било тешко? ДА НЕ
14. Да ли на веселој забави можете заборавитина све и препустити се уживању? ДА НЕ 15. Јесте ли раздражљиве природе? ДА НЕ
16. Да ли сте икада оптужили другог и ако сте знали да сте у ствари сами криви? ДА НЕ
17. Да ли радо упознајете нове особе? ДА НЕ 18. Да ли мислите да је паметно осигурати се код осигурања? ДА НЕ
19. Да ли се лако осећате погођеним? ДА НЕ
20. Да ли су све ваше навике добре и примерене? ДА НЕ
21. Да ли се у друштву више волите држати по страни? ДА НЕ 22. Да ли бисте узели дрогу која би могла имати непознате или опасне последице? ДА
НЕ
23. Да ли вам је икада „свега доста“? ДА НЕ 24. Да ли сте икада узели нешто (макар то била игла или дугме), што није било ваше? ДА
НЕ
25. Да ли волите много да излазите? ДА НЕ 26. Причињаба ли вам задовољство да повреите људе који су вам драги? ДА НЕ
27. Мучи ли вас често осећај кривице? ДА НЕ
28. Да ли понекад говорите о стварима о којима заправо ниста не знате? ДА НЕ
29. Да ли ређе остајете кући и читате него што бисте ишли у друштво? ДА НЕ
104
30. Да ли имате непријатеља који вам желе нашкодити? ДА НЕ
31. Сматрате ли себе нервозном особм? ДА НЕ
32. Имате ли много пријатеља? ДА НЕ
33. Да ли вам се свиђају шале на туђи рачун које могу понекад стварно повредити људе? ДА НЕ 34. Да ли сте често забинути? ДА НЕ
35. Да ли сте као дете увек и без гунђања слушали? ДА НЕ
36. Сматрате ли за себе да сте осба коју прати срећа? ДА НЕ 37. Да ли вам се чистоћа и лепо понашање чини значајним? ДА НЕ
38. Да ли сте забринути због страшних ствари које би се моле десити? ДА НЕ
39. Да ли сте икада изгубили или поломли неку ствар која није била ваша? ДА НЕ 40. Да ли обично ви предузимате иницијативу при склапању нових пријатељстава? ДА
НЕ
41. Да ли бисте за себе рекли да сте напети? ДА НЕ
42. Да ли сте у друштву обично ћутљиви? ДА НЕ 43. Мислите ли да је брак застарела ствар и да га треба кинути? ДА НЕ
44. Да ли се понекад мало хвалишете? ДА НЕ
45. Да ли са лакоћом уносите мало живахности у досадно друштво? ДА НЕ 46. Љуте ли вас људи који опрезно возе? ДА НЕ
47. Да ли сте забринути за своје здравље? ДА НЕ
48. Да ли сте икада о некоме рекли нешто лоше или безобразно? ДА НЕ 49. Да ли волите причати пријатељима шале и смесне приче? ДА НЕ
50. Да ли вам се чини да већина ствари има исти укус? ДА НЕ
51. Да ли сте као дете икада били дрски према својим родитељима? ДА НЕ
52. Да ли волите бити са људима? ДА НЕ 53. Да ли вас забрињава ако знате да у послу правите грешке? ДА НЕ
54. Да ли патите од несанице? ДА НЕ
55. Да ли увек оперете руке пре јела? ДА НЕ 56. Да ли на питање, скоро увек, имате спреман одговор? ДА НЕ
57. Волите ли на састанке ићи пре времена? ДА НЕ
58. Да ли се понекад, без правог разлога, осћате безпомоћно и уморно? ДА НЕ
59. Да ли сте икада варали у игри? ДА НЕ 60. Да ли волите ситуације у којима треба брзо деловати? ДА НЕ
61. Да ли је ваша мајка(била )добра жена? ДА НЕ
62. Да ли вам се често чини да је живот врло досадан? ДА НЕ 63. Да ли сте икада неког искористили? ДА НЕ
64. Да ли често преузимате више задатак него што вам допушта време? ДА НЕ
65. Да ли вас неке особе стално избегавају? ДА НЕ 66. Да ли водите пуно рачуна о свом спољашњем изгледу? ДА НЕ
67. Да ли мислите да људи троше превише времена штедећи и одричући се због бриге за
своју будућност? ДА НЕ
68. Да ли сте икада пожелели да будете мртви? ДА НЕ 69. Да ли бисте избегли плаћање пореза када бисте знали да вас неће открити? ДА НЕ
70. Да ли знате водити забаву? ДА НЕ
71. Настојите ли да будете груби према другима? ДА НЕ 72. Да ли се након неког непријатног догађаја дуго секирате? ДА НЕ
73. Да ли сте икада претерано устрајали да би се прихватило ваше становиште? ДА НЕ
74. Кад путујете стижете ли често на воз у задњи час? ДА НЕ 75. Да ли вам “скачу живци“? ДА НЕ
76. Да ли се ваша пријетељства брзо раскидају без ваше кривице? ДА НЕ
77. Да ли се често осећате усамљеним? ДА НЕ
78. Да ли увек поступате онако како говорите? ДА НЕ 79. Да ли понекад волите да дражите животиње? ДА НЕ
80. Да ли вас брзо погаћа ако људи на вама или у вашем раду пронађу неку грешку? ДА НЕ
81. Да ли сте икада закаснили на састанак или посао? ДА .НЕ 82. Волите ли око себе пуно буке и узбуђења? ДА НЕ
105
83. Да ли би волели да вас се људи бије? ДА НЕ
84. Да ли сте понекад пуни енергије, апонека савим безвиљни? ДА НЕ
85. Да ли понекад одгађатеза сутра оно сто би требало да учините данас? ДА НЕ
86. Да ли вас други људи сматрају врло жвахном особом? ДА НЕ 87. Да ли вас други људи често слажу? ДА НЕ
88. Да ли сте осетљиви на неке ствари? ДА НЕ
89. Да ли сте увек спремни признати грешку који сте направили? ДА НЕ 90. Да ли бисте пуно сажаљевали животињу ухваћену у клопку? ДА НЕ
