SAJED FARID ALATASAKADEMSKA ZAVISNOST I GLOBALNA PODELARADA U DRUŠTVENIM NAUKAMA*U članku se govori o problemu akademske zavisnosti zemalja trećeg sveta i globalnojpodeli rada u društvenim naukama. Autor ukazuje na šest dimenzija akademskezavisnosti: zavisnost od ideja; zavisnost od prenošenja ideja; zavisnost od tehnologijeobrazovanja; zavisnost od pomoći za istraživanja i predavanja; zavisnost od investicijau obrazovanje; zavisnost društvenih naučnika trećeg sveta od potrebe za njihovimznanjem na Zapadu. U zaključku se predlažu mere koje bi mogle da zaustavekretanje ka sve većoj akademskoj zavisnosti.Ključne reči: akademski imperijalizam, akademska zavisnost, društvenonaučne sile,treći svet.

UvodLiteratura u društvenim i humanističkim naukama u poslednjih dvestagodina, a posebno u poslednjih pedeset godina, s grižom savesti je opisivalastanje u kulturi trećeg sveta, ističući različite probleme koji bi se moglipodvesti pod pojmove, izraze i pokrete kao što su: kritika kolonijalizma(Cesaire 1955, Memmi 1957), akademski imperijalizam (S. H. Alatas 1969,2000), dekolonizacija (znanja) (Fanon 1961), kritička pedagogija (Freire1970), imitacija i zarobljeni um (S. H. Alatas 1972, 1974), odbacivanje škola(Illich 1973), akademska zavisnost (Altbach 1977; Gareau 1985; S. F. Alatas1999, 2000a). Ovi problemi posmatrani su kao deo šireg konteksta odnosabivših zapadnih kolonijalnih sila i bivših kolonija, uključujući i ona društvakoja su bila posredno kolonijalizovana. Uočavanje i procenjivanje ovih pro-247Treći programBroj 150, PROLEĆE 2011AUTOR: Алатас, Сајед ФаридUDK: 168.522:316.722(Prevod)* Naslov originala: Syed Farid Alatas, „Academic Dependency and the GlobalDivision of Labor in the Social Sciences”, Current Sociology, 51(6), 2003, 599–613.Sažetak i ključne reči deo su redakcijske opreme teksta.blema vodilo je ka raznim zahtevima za prilagođavanje lokalnim kulturama,za indigenizacijom društvenih nauka (Fahim 1970, Fahim/Helmer1980, Atal 1981), odbacivanjem škola (Illich 1973), endogenim intelektualnimstvaralaštvom (S. H. Alatas 1978), autonomnim tradicijama društvenihnauka (S. H. Alatas 1979), postkolonijalnim znanjem (Prakash 1990,1992; Chakrabarty 1992), globalizacijom, dekolonizacijom i nacionalizacijomdruštvenih nauka. Sve ovo može se podvesti pod zahteve za alternativnimdiskursima u društvenim naukama (S. F. Alatas 2000b).U ovom članku raspravljam o jednom od navedenih problema, akademskojzavisnosti i sa njom povezanim pitanjem o globalnoj podeli radau društvenim naukama. Zaključujem predlogom mera koje bi mogle dazaustave kretanje ka većoj akademskoj zavisnosti.Definicija akademske zavisnostiSvaki pokušaj da se definiše akademska zavisnost mogao bi da ima koristiod prethodnih rasprava o jednoj srodnoj ideji, intelektualnom ili akademskomimperijalizmu. Akademski imperijalizam je pojava koja je analognapolitičkom i ekonomskom imperijalizmu. Uopšte se imperijalizam (imperialism

or empire-ism) shvata kao politika i praksa političke i ekonomskedominacije nad kolonijama od strane razvijenijih nacija počev od XVI veka,putem vojnog osvajanja i podjarmljivanja. Definisan na ovaj način, imperijalizamje izjednačen s kolonijalizmom.U onom obimu u kojem kontrola i upravljanje nad potčinjenim narodomu kolonijama zahteva kultivisanje i primenu disciplina kao što su istorija,lingvistika, geografija, ekonomija, sociologija i antropologija, možemose prema njima odnositi kao prema imperijalističkim. U stvari, moguće jenavesti brojne primere naučnika koji su u poslednjih petsto godina neposrednoili posredno istraživali i gradili svoja učenja u korist imperijalizma.U najozloglašenije primere spada Projekat Kamelot, jedan od najskupljihprojekata društvenih nauka, s fondom od oko šest miliona dolara. ProjekatKamelot bio je zamisao Specijalne operacione istraživačke kancelarije(Special Operations Research Office – SORO), koja je pripadala Američkomuniverzitetu u Vašingtonu, ali ju je finansiralo Odeljenje za odbranu(Horowitz 1967: 4, 17). Direktorijum organizacije SORO je 4. decembra1964. godine objavio dokument u kojem se opisuje ovaj projekat. On zaslužujeda bude opširno citiran:Projekat Kamelot je studija čiji je cilj da se utvrdi održivost razvijanja opštegdruštvenog sistemskog modela koji bi omogućio predviđanje i uticaj napolitički značajne aspekte društvenih promena u zemljama u razvoju u svetu.Nešto određenije, ciljevi su sledeći:treći program PROLEĆE 2011.

248prvo, da se otkriju postupci za procenjivanje mogućnosti izbijanja ratovaunutar nacionalnih društava;drugo, da se otkriju, s velikim stepenom pouzdanosti, one akcije koje bi vladatrebalo da preduzme da bi ublažila uslove za koje se proceni da idu u prilogmogućnosti izbijanja unutrašnjeg rata; ikonačno, da se proceni održivost propisivanja karakteristika sistema zaprikupljanje i korišćenje ključnih informacija neophodnih za obavljanje gorenavedenih stvari.Zamišljeno je da projekat traje tri do četiri godine, sa budžetom od oko jedando jedan i po miliona dolara godišnje. Podržavali bi ga armija i Odeljenje zaodbranu, a potpomogle bi ga druge vladine agencije. Planira se sakupljanjevelike količine podataka na terenu, kao i ekstenzivno korišćenje raspoloživihpodataka o društvenim, ekonomskim i političkim funkcijama. U ovomtrenutku, izgleda verovatno da bi geografska orijentacija istraživanja bilausmerena na latinoameričke zemlje. Sadašnji plan zahteva uspostavljanjekancelarije na terenu u tom regionu.Primer pozadine: Projekat Kamelot je posledica međuigre brojnih faktora isnaga. Među njima je i opredeljenje, daleko naglašenije tokom poslednjihgodina, za ulogu američke armije u opštoj politici Sjedinjenih Država uohrabrivanju stalnog privrednog rasta i promena u manje razvijenim zemljamau svetu. Brojni programi Vlade Sjedinjenih Američkih Država koji suusmereni na ovaj cilj često su grupisani pod prilično nejasnim nazivom „protivbuntovništva” (counterinsurgency) (nešto lakši za izgovor bio bi izraz„umirivanje buntovništva” [insurgency prophylaxis])...Drugi važan faktor jeste priznavanje, sa najvišeg nivoa odbrambenihinstitucija, činjenice da se relativno malo zna, s visokim stepenom pouzdanosti,o društvenim procesima koji se moraju razumeti da bismo se efikasno

suočili s problemom pobuna...Projekat Kamelot bio bi multidisciplinaran. Odvijao bi se i u okviru organizacijeSORO i u tesnoj saradnji sa univerzitetima i drugim istraživačkim institucijamau SAD i drugim prekookeanskim državama.1Projekat je ukinut pre nego što je i započeo, nepunih godinu danaposle slanja ovog memoranduma izabranim naučnicima širom sveta(Horowitz 1967: 4). Jedan od naučnika koji su pozvani da se priključe projektubio je i Johan Galtung. On je dobio poziv da u junu 1965. učestvujena konferenciji čiji bi cilj bio da skicira preliminarni istraživački planza proučavanje mogućnosti za izbijanje unutrašnjih ratova i uloge vladinihakcija. Osnova za ovu predloženu konferenciju bio je memorandumod 4. decembra. Galtung je u svom odgovoru od 22. aprila rekao da nemože da učestvuje u Projektu Kamelot zbog mnogobrojnih razloga, ajedan od njih bio je i „imperijalistički karakter” zamišljenog istraživanjaSTUDIJE I ČLANCI

2491 Potpun tekst objavljen je u Horowitz 1967: 47–49.(Horowitz 1967: 12–13). Možemo ovde navesti i mnoge druge primere, alisuština je u tome da društveni naučnici mogu da budu uključeni u istraživanjakoja neposredno služe imperijalističkim ili hegemonističkim interesimaneke sile.Postoji, naravno, i drugi način na koji možemo razumeti akademskiimperijalizam. Pored razmatranja uloge društvenonaučnih istraživanja idavanja stipendija u službi političkog i ekonomskog imperijalizma, o tometakođe možemo misliti kao o nečemu što je analogno političkom i ekonomskomimperijalizmu, tj. kao o „dominaciji jednog naroda nad drugimu njihovom svetu mišljenja” (S. H. Alatas 2000: 24). Drugim rečima, akademskiimperijalizam je sličan političko-ekonomskom imperijalizmu.Postoje imperijalistički odnosi u svetu društvenih nauka koji su uporednis onima u svetu međunarodne političke ekonomije.Akademski imperijalizam u ovom smislu počinje u kolonijalnom periodu,kada su kolonijalne sile osnovale i stavile pod neposrednu kontroluškole, univerzitete i izdavačke kuće u kolonijama. Upravo je zbog togaispravno reći da je „politička i ekonomska struktura imperijalizma proizvelaparalelnu strukturu u načinu mišljenja podjarmljenog naroda” (S. H.Alatas 2000: 24).2 Ovaj paralelizam uključuju šest glavnih obeležja: eksploataciju,tutorstvo, konformisanje, drugorazrednu ulogu zavisnih intelektualacai naučnika, racionalizaciju civilizatorske misije i netalentovane naučnikeiz lokalne sredine, specijalizovane za proučavanje kolonije (S. H. Alatas2000: 24–27).Danas je akademski imperijalizam više posredan nego neposredan.Ako su, preko političko-ekonomskog imperijalizma, kolonijalne sile neposrednokontrolisale politički sistem, proizvodnju i raspodelu dobara u kolonijama,danas je ta kontrola posredna, preko međunarodnog prava, moćivelikih komercijalnih banaka, pretnji vojnom intervencijom od stranesupersila i prikrivenih i tajnih operacija raznih vlada razvijenih država.Slično tome, može se reći da ono što imamo u postkolonijalnom periodujeste akademski neoimperijalizam ili akademski neokolonijalizam, poštozapadnjačka monopolistička kontrola i uticaj nad prirodom i tokovima

društevnonaučnog znanja, iako je ostvarena politička nezavisnost, ostajunetaknuti.Pod Zapadom mislim posebno na one koje možemo nazvati savremenimdruštvenonaučnim silama, kao što su Sjedinjene Američke Države,Velika Britanija i Francuska. One su definisane kao zemlje koje: 1) imajutreći program PROLEĆE 2011.

2502 O ovoj temi prvi je govorio Sajed Husein Alatas (Syed Hussein Alatas) u predavanjuna skupu Istorijskog društva Nacionalnog univerziteta u Singapuru 1969. godine(vidi S. H. Alatas 1969).bogatu društvenonaučnu istraživačku produkciju (naučni članci u uglednimčasopisima, knjige i radni i istraživački članci; 2) imaju mogućnost da idejei informacije koje su sadržane u tim radovima učine globalno dostupnim;3) poseduju sposobnost da utiču na društvene nauke onih zemalja koje supotrošači ovih dela proizvedenih u moćnim zemljama; i 4) odlučuju, u velikojmeri, o priznanjima, poštovanju i prestižu, kako u svojoj zemlji, tako iu inostranstvu.Ako se vratimo malo u istoriju, takođe bismo mogli Nemačku i Španijuda smatramo silama u oblasti društvenih nauka – prvu u onom obimu ukojem je uticala na sociologiju u Evropi i Severnoj Americi od XIX veka doDrugog svetskog rata, a drugu u obimu u kojem je dominirala nad društvenommisli u Latinskoj Americi tokom kolonijalnog perioda.Međutim, današnji uticaj nemačke sociologije je daleko manji, izuzimajućione radove koji su uspešno globalno „plasirani”, što je posledica njihovogprevođenja na engleski i toga što se čitaju i predaju u SAD i VelikojBritaniji. Važno je da se napravi razlika između globalne dominacije određenihautora, s jedne strane, i globalne dominacije čitavih škola mišljenjaili teorijskih stanovišta u sociologiji, s druge strane. Globalni uticaj nemačkesociologije manji je u ovom drugom smislu. Kada je reč o LatinskojAmerici, ona je danas više pod uticajem francuske, nemačke i američkesociologije, nego što je pod uticajem španskih ideja.Ako se u kolonijalnoj prošlosti akademski imperijalizam ostvarivaopreko kolonijalnih sila, današnji akademski neokolonijalizam ostvaruje sepreko stanja akademske zavisnosti. Monopolistička kontrola i uticaj Zapadana društvene nauke u većem delu trećeg sveta nije određena prvenstvenokolonijalnom silom, već se pre postiže kroz razne vrste zavisnosti naučnikai intelektualaca trećeg sveta od zapadnjačke društvene nauke.Teorija o akademskoj zavisnosti jeste teorija zavisnosti primenjena naglobalno stanje društvenih nauka. Ona potiče iz Brazila, iz pedesetih godinaXX veka; njeni zastupnici su predložili da društveni naučnici LatinskeAmerike pokidaju svoje veze sa društvenonaučnim silama Zapada i da,umesto toga, razviju autonomne ili indigenizovane društvene nauke, tj. onekoje ističu lokalnu kulturu (Garreau 1985: 114–115). Prema teoriji o ekonomskojzavisnosti, društvene nauke u intelektualno zavisnim društvimazavise od institucija i ideja zapadne društvene nauke, tako da istraživačkeprograme, definisanje opsega problema, metode istraživanja i standardekvaliteta određuje Zapad, ili se oni od njega pozajmljuju. Od kada je ovapojava utvrđena, pojavilo se veoma malo radova koji pokušavaju da opišustrukturu akademske zavisnosti; značajni izuzeci su članci Filipa Altbaha

(Altbach 1975, 1977) i Frederika Garoa (Garreau 1985, 1988, 1991). Poštoje očigledna paralela sa teorijom o ekonomskoj zavisnosti, bilo bi logičnopokušati da se akademska zavisnost definiše počevši od definicije eko-STUDIJE I ČLANCI

251nomske zavisnosti. Definicija ekonomske zavisnosti koju je ponudio Teo -tonio Dos Santos glasi:Pod zavisnošću podrazumevamo situaciju u kojoj su ekonomije određenihzemalja uslovljene razvojem i ekspanzijom druge ekonomije kojoj su one prvebile potčinjene. Odnos međuzavisnosti između dve ili više ekonomija, iizmeđu njih i svetskog tržišta, uzima oblik zavisnosti kada neka zemlja (onadominantna) može da napreduje i da bude samoodrživa, dok druge ekonomije(one zavisne) mogu to da postignu samo kao odraz te ekspanzije, koji možeimati ili pozitivne ili negativne posledice po njihov neposredni razvoj (DosSantos 1970).3

Ukoliko smatramo da postoji paralela između ekonomske i akademskezavisnosti, onda akademsku zavisnost možemo definisati kao stanje u kojemsu društvene nauke određenih zemalja uslovljene razvojem i rastom društvenihnauka drugih zemalja, kojima su one prve bile potčinjene. Odnosimeđuzavisnosti između dve ili tri društvenonaučne zajednice, i izmeđunjih i globalnih transakcija u društvenim naukama, uzimaju oblik zavisnostionda kad neke društvenonaučne zajednice (one locirane u društvenonaučnimsilama) mogu da napreduju prema određenim kriterijumima razvojai progresa, dok druge društvenonaučne zajednice (one iz trećeg sveta,na primer) to mogu da postignu jedino kao odraz takvog napredovanja, kojimože da ostavi različite posledice (pozitivne ili negativne) po njihov razvojprema istim kriterijumima. Postoji i psihološka dimenzija u ovoj zavisnosti,gde su zavisni naučnici više pasivni primaoci istraživačkih programa,metoda i ideja od društvenonaučnih sila. To je posledica „zajedničkog osećanja...intelektualne inferiornosti u odnosu na Zapad”.4

Prema tome, postoji kontinuum centar–periferija u društvenim naukamakoji grubo odgovara podeli sever–jug (Lengyel 1986: 105). Fon Gicikidefiniše centar kao „činjenicu da dela koja su tu proizvedena dobijaju višepažnje i priznanja nego dela proizvedena na drugim mestima. Centar jemesto odakle zrači uticaj” (von Gyzicki 1973: 474, navedeno u Lengyel1986: 105). Iako je Fon Giciki izneo ovaj stav u odnosu na međunarodnudruštvenonaučnu zajednicu iz XIX veka, on važi i u današnjoj situaciji.Kuvajama iznosi sličnu ideju o svetskom sistemu antropologije gde je „centargravitacije sticanja znanja o narodima [...] lociran na nekom drugommestu” (Kuwayama 1997: 54).Način uslovljavanja i potčinjavanja društvenih nauka u akademski potčinjenimzemljama zavisi od toga koje su dimenzije akademske zavisnostiaktuelne. U dva ranije objavljena članka (S. F. Alatas 1990: 167–170, 2000a:treći program PROLEĆE 2011.

2523 Preuzeto od Dos Santosa, pisano na španskom (v. Dos Santos 1968: 6).4 Ovaj zaključak je Lie (1996) izveo za Japan, ali se on može primeniti i na drugedruštvenonaučne zajednice.84–89) naveo sam dimenzije akademske zavisnosti i dao empirijske primereza svaku od njih. Ovo su te dimenzije:5

1. Zavisnost od ideja;2. Zavisnost od prenošenje ideja;3. Zavisnost od tehnologije obrazovanja;4. Zavisnost od pomoći za istraživanja, kao i za predavanja;5. Zavisnost od investicija u obrazovanje;6. Zavisnost društvenih naučnika trećeg sveta od potrebe za njihovimznanjem na zapadu.Prva dimenzija odnosi se na zavisnost od raznih nivoa društvenonaučnihaktivnosti, tj. metateorije, teorije empirijske društvene nauke i primenjenedruštvene nauke. I u predavanjima i u istraživanjima znanje sa svihovih nivoa u ogromnoj meri potiče iz Sjedinjenih Američkih Država i VelikeBritanije, a u slučaju bivših francuskih kolonija iz Francuske. Jedva dapostoji neka originalna metateorijska ili teorijska analiza koja potiče iz trećegsveta. Iako postoji značajan broj empirijskih radova koji potiče iz trećegsveta, većina njih zasnovana je na istraživanjima sa zapada, u smisluistraživačkih programa, teorijskih stanovišta i metoda. To je najvažnijadimenzija akademske zavisnosti. Druge dimenzije, o kojima ćemo kasnijegovoriti, pomažu na jedan ili drugi način priliv ideja od strane društvenonaučnihsila, ali su one same po sebi beznačajne bez prve dimenzije.Druga dimenzija odnosi se na prenošenje ideja preko knjiga, naučnihčasopisa, konferencijskih predavanja, radnih članaka i raznovrsnih elektronskihizdanja. Stepen akademske zavisnosti u ovom slučaju može zavisitiod strukture vlasništva i kontrole izdavačkih kuća, časopisa, zbornikakonferencijskih radova i veb-sajtova.Treće, postoji tehnološka dimenzija odnosa zavisnosti u društvenimnaukama. Zapadne ambasade, fondacije i druge nevladine institucije čestootvaraju istraživačke centre u zemljama trećeg sveta, koji su opremljeninajnovijim informacionim sistemima, koji uglavnom ne postoje na lokalnimuniverzitetima i institucijama. Mada su takvi centri u stanju da obezbedepodatke i znanje do kojih se ne može doći na drugačiji način, njihovizbor istraživanja bi se normalno ograničio na ono što je odredila stranaorganizacija koja obezbeđuje ove usluge.STUDIJE I ČLANCI

2535 Ovaj kontinuum centar-periferija ili struktura akademske zavisnosti podjednakose primenjuje i na humanističke nauke, posebno na one oblasti koje se odnose nateorijsko ili konceptualno proučavanje književnosti i umetnosti kao suprotnost generacijiknjiževnosti i umetnosti po sebi. Ono što je ovde rečeno o akademskoj zavisnostii o globalnoj podeli rada u društvenim naukama odnosi se na nauke uopšte. Kao primerovakvog gledišta videti: Rahman 1983.Četvrta dimenzija odnosi se na zavisnost od pomoći. Strani fondovi itehnička pomoć, koji potiču od vlada, obrazovnih institucija i fondacija izSAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Holandije i Japana, rutinskipronalaze svoj put do naučnika i obrazovnih institucija u trećem svetu. Ovifondovi koriste se za finansiranje istraživanja, kupovinu knjiga i drugogpotrebnog nastavnog materijala, za objavljivanje knjiga domaćih autora,izdavanje časopisa i plaćanje ekspertiza gostujućih naučnika.Peta dimenzija ekonomske zavisnosti se odnosi na investicije u obrazovanju.Reč je o direktnim investicijama obrazovnih ustanova sa Zapada

u treći svet. Primer bi bili različiti programi koje su ponudili Severno -amerikanci, Britanci i Australijanci univerzitetima u Aziji, koji ponekaduključuju i zajednička ulaganja sa lokalnim organizacijama. Bez ovih direktnihinvesticija bilo bi daleko manje mogućnosti za tercijarno obrazovanje imanje radnih mesta u nastavi u azijskim zemljama.Šesta i poslednja dimenzija akademske zavisnosti, o kojoj ovde raspravljamo,može se nazvati odliv mozgova. Odliv mozgova može se odmah videtikao dimenzija akademske zavisnosti tako što naučnici iz trećeg sveta postajuzavisni od usavršavanja na Zapadu. Odliv mozgova ne mora nužno daznači i fizički odlazak ovih naučnika na Zapad. I u slučajevima kada nemafizičkog preseljenja, ipak postoji odliv mozgova u smislu korišćenja duhovnihresursa i energije za istraživačke programe zamišljene na Zapadu, ali kojiljude iz trećeg sveta zapošljavaju kao mlađe saradnike u istraživanjima.Ovde bi bilo interesantno razmisliti o tome kako na akademsku zavisnostmože uticati promena u ravnoteži ekonomskih sila. U Aziji nije neuobičajenoda se čuju optimistička gledišta o posledicama koje bi nastale ukolikobi azijske ekonomije prestigle Zapad. Azijska kultura postala biglobalno dominantnija. Globalna hegemonija zapadne kulture proizvod jedvovekovne ekonomske i političke dominacije. Razumno je tvrditi da će se,ukoliko Azija bude imala više ekonomske snage, povećati azijski kulturniuticaj. Ali, neizvesno je da će neka azijska nacija, ili Azija kao celina, postatidominantna u oblasti društvenih nauka na globalnom nivou. Poučan jeu ovom pogledu primer Japana. Japan jeste svetska ekonomska sila, ali nijeni u kojem smislu društvenonaučna sila. Iako japanska društvena nauka nijezavisna od društvenonaučnih sila u pogledu tehnologije obrazovanja,pomoći za istraživanje i nastavu, kao ni u pogledu investicija u obrazovanjei potrebe za zapadnim stručnjacima, postoji, ipak, određena zavisnostod ideja koje potiču sa zapada. U isto vreme, japanska društvena nauka imaodređeni međunarodni uticaj, ali ne na osnovu svojih ideja već na osnovuučešća u finansiranju istraživanja u trećem svetu preko organizacija kao štosu Japanska fondacija i Tojota fondacija. Dakle, i pored svoje ekonomskemoći, japanska društvena nauka nije uspela da ugrozi pozicije tri vladajućedruštvenonaučne sile. Nije ovde nije mesto da tražimo razloge za to. Ipak,treći program PROLEĆE 2011.

254japanski slučaj pokazuje da sama ekonomska moć ne donosi i dominacijuu oblasti društvenih nauka. Treba da postoji svestan napor društvenih naučnikai uprava istraživačkih i nastavnih institucija da se formuliše i primenipolitika projektovana tako da pomogne društvenonaučnoj zajednici daraskine s aktuelnom podelom rada. Japanski slučaj nudi jedan mogući pristup.Naime, japanska društvenonaučna zajednica, uprkos tome što je podsnažnim uticajem zapadnog modela, ne vrednuje uspeh na osnovu radovaobjavljenih u zapadnim časopisima i na zapadnjačkim jezicima. To je, uodređenom smislu, izlaz iz ove igre. Isto važi i za nemačku društvenu nauku.U oba slučaja, veliki ugled postiže se objavljivanjem radova na nacionalnomjeziku, u nacionalnim, priznatim časopisima.Važno je da se ukaže da, uprkos tome što se sve društvenonaučne silenalaze na Zapadu, to ne znači da podela centar–periferija odgovara podeli

na Zapad i ne-Zapad jer postoje mnoge zapadne društvenonaučne zajednicekoje nemaju karakteristike društvenonaučnih sila i zavise od ideja izdruštvenonaučnih sila. Mada ne moraju da podležu i drugim dimenzijamaakademske zavisnosti, one nemaju globalni uticaj na društvene nauke,što je svojstvo društvenonaučnih zajednica SAD, Velike Britanije i Fran -cuske. To ukazuje na potrebu uvođenja treće kategorije – kategorije poluperifernihdruštvenonaučnih sila. One se mogu opisati kao društvenonaučnezajednice koje zavise od ideja koje potiču iz centara društvenihnauka, ali koje i same vrše određeni uticaj na periferne društvenonaučnezajednice obezbeđivanjem istraživačkih fondova i mesta na svojim univerzitetimaza postdiplomce i postdoktorante iz trećeg sveta, finansiranjemmeđunarodnih konferencija i sl. Australija, Japan, Holandija iNemačka su primeri poluperifernih društvenonaučnih sila.Globalna podela rada u društvenim naukamaVeć smo rekli da se akademski neokolonijalizam odvija u uslovima akademskezavisnosti, koju smo detaljno opisali pomoću šest dimenzija.Tvrdnja da je akademski neokolonijalizam stvarna pojava koja određujeodnose između akademskih zajednica u prvom i trećem svetu ukazuje dapostoji odnos nejednakosti između društvenih nauka na Zapadu, s jednestrane, i trećeg sveta, s druge strane. Priroda nejednakosti može se razumetiispitivanjem globalne podele rada u društvenim naukama. Podela rada jeistorijski direktna posledica akademskog kolonijalizma i zavisnosti.Globalna podela rada u društvenim naukama prvobitno je bila određenakolonijalnim načinom proizvodnje znanja. Nejednakost u odnosima izmeđudruštvenonaučnih zajednica prvog i trećeg sveta, koje određuju ono štonazivamo akademskim neokolonijalizmom i akademskom zavisnošću,STUDIJE I ČLANCI

255zadržala se, pa čak i pogoršala usled specifičnih oblika današnje globalnepodele rada u sticanju znanja. Ova podela rada ima brojne kakrakteristike:1. Podela između teorijskog i empirijskog intelektualnog rada.2. Podela između proučavanja drugih zemalja i proučavanja vlastitezemlje.3. Podela između komparativnih studija i izučavanja samo jednog slučaja.Potvrdu koja empirijski verifikuje ovu podelu rada u današnjoj globalnojdruštvenoj nauci nije teško pronaći. Na primer, podaci se mogu naći udruštvenoj nauci koja proučava određenu oblast, u regionalnim časopisima,udžbenicima i enciklopedijama.Prva karakteristika odnosi se na pojavu da društveni naučnici iz društvenonaučnihsila rade istovremeno i na teorijskim i na empirijskim istraživanjima,dok njihovi parnjaci iz trećeg sveta rade uglavnom na empirijskimistraživanjima. Ovo otkriva kratak pogled na nekoliko tema vodećegteorijskog časopisa iz oblasti sociologije Sociological Theory.6 Dvadesetitom toga časopisa iz 2000. godine sadrži 20 članaka koje je napisalo 28 autora.Svi oni su sa američkih univerziteta, uprkos činjenici da je časopis posvećen

svim oblastima društvene nauke i društvene teorije i da ne određujenijednu posebnu teorijsku ili geografsku oblast interesovanja. Tom XXXIIčasopisa Philosophy of the Social Sciences7 sadrži 23 članka, među kojima sui diskusije i pregledni članci, a raspored autora po zemljama porekla je sledeći:14 autora je iz SAD, Velike Britanije i Francuske, dok su druge zemlje,kao što su Kanada, Italija, Izrael, Novi Zeland, Španija, Belgija, Nemačkai Južna Afrika, zastupljene sa jednim ili dva autora. Više od polovine članakaobjavljenih u ovom tomu pripada autorima iz tri društvenonaučne sile.Tom XXXI časopisa Theory and Society,8 iz 2002, objavio je ukupno 16 članaka.Među 20 autora ovih članaka, 15 je iz Sjedinjenih Država, dva su izNemačke, i po jedan iz Kanade, Francuske i Singapura.Druga karakteristika odnosi se na činjenicu da naučnici iz zemaljaprvog sveta proučavaju istovremeno i svoju i druge zemlje, dok se naučniciiz trećeg sveta usmeravaju samo na proučavanje vlastite zemlje.Treća karakteristika odnosi se na mnogo veću učestalost komparativnihstudija na Zapadu, u poređenju sa, uglavnom, studijama slučaja, kojese, skoro po pravilu, podudaraju s proučavanjem vlastite zemlje trećeg sveta.Podela autora prema zemljama iz kojih potiču u časopisu ComparativeStudies in Society and History9 pokazaće trend koji se poklapa sa drugom itreći program PROLEĆE 2011.

2566 Objavio Blackwell Publishing za Američko sociološko udruženje.7 Objavio Sage Publishing.8 Objavio Kluwer Academic Publishers.9 Objavio Cambridge University Presstrećom karakteristikom, koje su upravo navedene. Tom XLIV iz 2002. ovogčasopisa sadrži ukupno 19 članaka. Od 34 autora iz ovog toma njih dvadesetje iz Sjedinjenih Američkih Država, četiri iz Velike Britanije i jedan izFrancuske, a ostali su iz zemalja drugog i trećeg sveta. Ono što posebno padau oči jeste da su veliku većinu članaka o pitanjima drugog i trećeg sveta, kaošto su Kuba, Rumunija, Bangladeš, otomanski Damask, Kina i tako dalje,pisali autori koji potiču iz jedne od društvenonaučnih sila. Štaviše, proučavanjerazličitih tema iz ovog časopisa otkrilo bi da su članke sa komparativnimpristupom pisali uglavnom naučnici iz neke društvenonaučne sile.Časopisi koji pokrivaju određene regione su previše brojni da bismo seovde njima bavili. Ali bilo bi potpuno očigledno svakome ko bi ih pregledaoda su većinu članaka koji obrađuju teme koje se ne odnose na Zapadpisali ili naučnici iz neke društvenonaučne sile ili naučnik koji potiče izzemlje o kojoj se piše.Ako napredak u društvenim naukama definišemo u smislu razvoja originalnihkoncepata, teorija, modela i metoda koji se kreativno primenjujuna širok spektar istorijskih i komparativnih empirijskih situacija u kontekstuistraživačkog programa koji je nezavisno postavljen prema određenimrelevantnim kriterijima, onda se odmah shvata da postojeća podela rada udruštvenim naukama neposredno ometa takav napredak. Prema tome,podela rada deluje u prilog očuvanja akademske zavisnosti i akademskogneokolonijalizma.10

Mogućnosti za preokretanje akademske zavisnostiPostoje mnogobrojni problemi s kojima se suočavaju društvene nauke u trećem

svetu. Neki se odnose na upravljanje i na administrativna pitanja; drugisu više intelektualne prirode i odnose se na istoriju i razvoj društvenihnauka u trećem svetu, kao i na neke filozofske i epistemološke probleme kojimuče društvene nauke. Ti problemi identifikovani su u raznim teorijskimstudijama o stanju društvenih nauka u zemljama u razvoju, i tu spadaju: orijentalizam(Said 1979, 1993), evrocentrizam (Amin 1979), teorije o zarobljenomumu (S. H. Alatas 1972, 1974), retoričke teorije društvenih nauka(S. F. Alatas 1998), pedagoške teorije modernizacije (Illich 1973, Al-eAhmad, Freire 1970), kritika kolonijalizma (Fanon 1861, Cesaire 1955,Memmi 1957) i, naravno, teorija o akademskoj zavisnosti (Altbach 1975,1977; Garreau 1985, 1988, 1991; S. F. Alatas 1999, 2000a).Kakve su mogućnosti za preokretanje akademske zavisnosti? Problemje strukturni i delimično uklanjanje ovih struktura zahteva zajedničku akci-STUDIJE I ČLANCI

25710 Ukoliko bi se takvi podaci prikupili iz časopisa koji izlaze u zemljama trećegsveta dobili bi se slični rezultati.ju društvenih naučnika širom sveta. Međutim, pre nego što to bude mogućeizvesti, potrebno je da se ukaže na osnovnije probleme:1. Društvene nauke ne bi trebalo da se posmatraju kao puki činioci kojidoprinose ekonomskom rastu. On bi proizlazio iz veće podrške onim oblastimadruštvenih nauka koje su više praktično usmerene. Osnovno interesovanjetrebalo bi da bude šira koncepcija razvoja, koja podrazumeva ulogudruštvenih nauka u ostvarenju razvoja u ovom širem smislu.2. Društvenonaučne zajednice u trećem svetu, naročito one bogateresursima, trebalo bi da razmotre kako da privuku kritičnu masu postdoktoranatai istraživača s visokim kvalifikacijama (kao što je doktorat izfilozofije), koji bi se tu bavili istraživanjima. Trebalo bi smisliti razne vrstepodstreka da bi se to ostvarilo.3. Razvoj snažne i kreativne društvenonaučne zajednice ne može seostvariti bez razvijenog tercijarnog obrazovnog sektora. Potrebni su ozbiljninapori da se racionalizuju i unaprede univerziteti u brojnim oblastima,uključujući i sledeće: (a) postavljanje najviših međunarodnih standarda(international benchmarking), kako u istraživanjima, tako i u pogledu opreme;(b) prestižni nagradni paketi koji bi sprečili dalji odliv mozgova i privuklidomaće naučnike koji rade u inostranstvu; (c) unapređenje uslovaistraživanja, posebno biblioteka i naučne opreme, itd.Pretpostavljajući da su svi ovi aspekti prepoznati, šta se može učiniti dase spreči dalje jačanje akademske zavisnosti? Ovde ćemo dati nekolikosugestija.Na prvom mestu, moraju postojati ozbiljnija teorijska i empirijska istraživanjaproblema akademske zavisnosti i akademskog kolonijalizma. Nji hovirezultati treba da se prenesu studentima i akademcima preko predavanja,publikacija i međunarodnih konferencija. Pored toga, bitno je da i javnostpostane svesna ovog problema. Međutim, postoji samo nekoliko radova kojise odnose na problem opisivanja strukture akademske zavisnosti, i u društvenonaučnim

silama i u akademski zavisnim društvenonaučnim zajednicama.Razlozi za to leže, delimično, u samoj strukturi akademske zavisnosti.Mnogi konceptualni i praktični problemi, koji su oso beni za društvenenauke u zemljama u razvoju, kao što su akademska zavisnost, problem relevancije,problem zarobljenog uma i sl., nisu postali prepoznatljivi znak istraživanjadruštvenih nauka u tim zemljama uglavnom zato što društveni naučnicizemalja trećeg sveta čekaju signal od društvenonaučnih sila u vezi sa timkako treba da formulišu svoje istraživačke planove. Oni ih prave na načinkoji je saglasan s globalnom podelom rada o kojoj smo već govorili.Drugo, pored razgovora o samom problemu, društveni naučnici bi trebaloda razmotre mere o tome kako da postupe sa svakom dimenzijom akademskezavisnosti pojedinačno. Na primer, zavisnost od ideja koje potičuod društvenonaučnih sila može se ublažiti naporom da se napiše klasičantreći program PROLEĆE 2011.

258udžbenik teorijske sociologije u kojem ne bi bili obrađeni samo evropskimislioci poput Marksa, Vebera i Dirkema, već i njihovi neevropski savremenici,kao što su Sarkar11 i Rizal12.Treće, ovim naporima značajno bi pomoglo veće međusobno komuniciranjedruštvenih naučnika iz trećeg sveta. To se ne sme prepustiti slučaju.Sve dok postoje povoljne mogućnosti za naučnike iz trećeg sveta da sesusreću, oni će gravitirati ka Zapadu zbog konferencija i istraživačkih prednosti.Zato je neophodno da se osnuju regionalna udruženja. Na primer,postoji potreba za azijskim udruženjem sociologa. Takva regionalna udruženjamogla bi da se potrude da organizuju skupove na kojima bi okupljalinaučnici iz celog sveta, koji imaju slične probleme sa akademskom zavisnošćui koji bi se usmerili ka istraživanju ove teme.Obrazovanje u humanističkim i društvenim naukama u zemljama urazvoju ne bi smelo da ostane bez pravog značaja. Mora se uvideti da onecivilizacije koje su dale prve doprinose naukama, kao što su to kineska,indijska i muslimanska, poseduju čvrste temelje u filozofiji i teologiji, kojiomogućuju razvoj stvaralačkog instinkta. U oblastima umetnosti i humanističkihnauka, koje danas imaju značajnu ulogu, neophodno je obezbeditii kvalitetno obrazovanje.S engleskog jezika preveo Rade KalikLiteraturaAlatas, Syed Farid. 1998. The Rhetorics of Social Science in Developing Societies. CAS ResearchPapers Series No 1. Singapore: Centre for Advanced Studies, National University ofSingapore.____ 1999. Colonization of the Social Sciences and the Structure of Academic Dependency.Replika (Budapest) 38: 163–179 (in Hungarian).____ 2000a. Academic Dependency in the Social Sciences: Reflections on India and Malaysia.American Studies International 38(2): 80–96.STUDIJE I ČLANCI

25911 B. Kumar Sarkar (1887–1949) sistematski je kritikovao razne dimenzije orijentalističkeindologije. Pišući početkom XX veka, Sarkar je bio daleko ispred svog vremenakada je optužio azijske mislioce da su postali ”žrtve pogrešnih socioloških metodai poruka modernog Zapada, čiji postulat o očiglednoj razlici između Istoka i Zapadapredstavlja prvi princip nauke” (Sarkar 1985: 19).

12 Hose Rizal (1861–1949), filipinski mislilac i reformator, bio je prvi kritičar stanjaznanja u jugoistočnij Aziji. Rizal je smatrao da je španska kolonizacija doslovnoizbrisala predkolonijalnu prošlost iz sećanja Filipinaca i predstavio je ponovljeno izdanjeknjige Antonija de Morge (Antonio de Morga) Sucesos de las Islas Filipinas da biispravio pogrešne izveštaje koji se mogu naći u većini španskih radova o Filipinima(Rizal 1962: VII).____ 2000b. An Introduction to the Idea of Alternative Discourses. Southeast Asian Journal ofSocial Science 28(1): 1–12.Alatas, Syed Hussein. 1969. Academic Imperialism. Lecture delivered to the History Society,University of Singapore, 26 September.____ 1972. The Captive Mind in Development Studies. International Social Science Journal34(1): 9–25.____ 1974. The Captive Mind and Creative Development. International Social Science Journal36(4): 691–699.____ 1978. Social Aspects of Endogenous Intellectual Creativity: The Problem of Obstacles –Guidelines for Research. Working Paper for Project on Socio-Cultural DevelopmentAlternatives in a Changing World, United Nations University, pp. 1–9.____ 1979. Towards an Asian Social Science Tradition. New Quest 17: 265–269.____ 2000. Intellectual Imperialism: Definition, Traits and Problems. Southeast Asian Journal ofSocial Science 28(1): 23–45.Al-e Ahmad, Jalal (n.d.) Gharbzadegi (Weststruckness). Tehran: Ravaq Press.Altbach, Philip G. 1975. Literary Colonialism: Books in the Third World. Harvard EducationalReview 45: 226–236.____ 1977. Servitude of the Mind? Education, Dependency, and Neocolonialism. TeachersCollege Record 79(2): 187–204.Amin, Samir. 1979. Eurocentrism. London: Zed Books.Atal, Yogesh. 1981. The Call For Indigenization. International Social Science Journal 43(1):189–197.Cesaire, Aime. 1955. Discours sur le colonialisme. Paris: Editions Presence Africaine.Chakrabarty, Dipesh. 1992. Postcoloniality and the Artifice of History: Who Speaks for ≪Indian≫Pasts? Representations 37: 1–26.Demorga, Antonio. 1962 [1890]. Historical Events of the Philippine Islands by Dr Antonio deMorga, Published in Mexico in 1609, Recently Brought to Light and Annotated by JoseRizal, Preceded by a Prologue by Dr Ferdinand Blumentritt, Writings of Jose Rizal,Volume VI. Manila: National Historical Institute.Dos Santos, Theotonio. 1968. La crisis de la teoria del desarrollo y las relaciones de dependenciaen America Latina. Boletin del CESO 3.____ 1970. The Structure of Dependence. American Economic Review 60.Fahim, Hussein. 1970. Indigenous Anthropology in Non-Western Countries. CurrentAnthropology 20(2): 397.Fahim, Hussein and Helmer, Katherine. 1980. Indigenous Anthropology in Non-WesternCountries: A Further Elaboration. Current Anthropology 21(5): 644–650.Fanon, Frantz. 1961. Les Damnes de la terre. Paris: Maspero.Freire, Paulo. 1970. Pedagogy of the Oppressed. New York: Seabury Press.Garreau, Frederick H. 1985. The Multinational Version of Social Science with Emphasis Uponthe Discipline of Sociology. Current Sociology 33(3): 1–169.____ 1988. Another Type of Third World Dependency: The Social Sciences. InternationalSociology 3(2): 171–178.___ 1991. The Political Economy of the Social Sciences. New York: Garland Publishing.Horowitz, Irving Louis (prir.). 1967. The Rise and Fall of Project Camelot: Studies in theRelationship Between Social Science and Practical Politics. Cambridge: The MIT Press.Illich, Ivan D. 1973. Deschooling Society. Harmondsworth: Penguin.treći program PROLEĆE 2011.

260Kuwayama, Takami. 1997. Native Anthropologists: With Special Reference to Japanese StudiesInside and Outside Japan. Japan Anthropology Workshop Newsletter 26–27 September:52–56.Lengyel, Peter. 1986. International Social Science: The UNESCO Experience. New Brunswick, NJand Oxford: Transaction Books.Lie, John. 1996. Sociology of Contemporary Japan: Trend Report. Current Sociology 44(1):1–101.

Memmi, Albert. 1957. Portrait du Colonise precede du Portrait du Colonisateur. Paris: EditionsBuchet/Chastel.Prakash, Gyan. 1990. Writing Post-Orientalist Histories of the Third World: Perspectives fromIndian Historiography. Comparative Studies in Society and History 32(2): 383–408.____ 1992. Postcolonialism and Indian Historiography. Social Text 10(31–32): 8–19.Rahman, Abdur. 1983. Intellectual Colonisation: Science and Technology in West–East Relations.New Delhi: Vikas Publishing House.Rizal, Jose. 1962 [1890]. To the Filipinos. U: Historical Events of the Philippine Islands by DrAntonio de Morga, Published in Mexico in 1609, Recently Brought to Light and Annotatedby Jose Rizal, Preceded by a Prologue by Dr Ferdinand Blumentritt, Writings of JoseRizal Volume VI. Manila: National Historical Institute.Said, Edward. 1979. Orientalism. New York: Vintage Books.____ 1993. Culture and Imperialism. London: Chatto and Windus.Sarkar, Benoy Kumar. 1985 [1937]. The Positive Background of Hindu Sociology. Delhi: MotilalBanarsidass.Von Gizycki, Rainald. 1973. Centre and Periphery in the International Scientific Community:Germany, France and Great Britain in the 19th Century. Minerva 11(4): 474–494.Wallerstein, Immanuel. 1996. Eurocentrism and its Avatars: The Dilemmas of Social Science.Paper presented at the East Asian Regional Colloquium on The Future of Sociology in EastAsia, jointly organized by the Korean Sociological Association and the InternationalSociological Association, 22–23 November.STUDIJE I ČLANCI

261