Aleksandar Nikolajevi Ostrovski

Talenti i oboavaoci

Prevod: Kiril Taranovski

LICA:

ALEKSANDRA NIKOLAJEVNA NJEGINA, glumica u provinciskom pozoritu, mlada devojka.

DOMNA PANTELEJEVNA, njena mati, udovica, sasvim prosta ena; ima oko etrdeset godina; bila je udata za sviraa iz provinciskog orkestra.

KNEZ IRAKLIJE STRATONOVI DULEBOV, dostojanstveni gospodin starog kova; ovek u godinama.

GRIGORIJE ANTONOVI BAKIN, guberniski inovnik na poloaju; ima oko trideset godina.

IVAN SEMJONOVI VELIKATOV, vrlo bogati posednik, vlasnik odlino ureenih imanja i fabrika, bivi konjiki oficir, ovek praktine pameti; ponaa se skromno i uzdrano, stalno ima posla s trgovcima i oigledno pokuava da ih podraava u govoru i manirima; ovek srednjih godina.

PETAR JEGOROVI MELUZOV, mladi, koji je diplomirao na univerzitetu i oekuje mesto gimnaziskog nastavnika.

NINA VASILJEVNA SMELJSKA, glumica, starija od Njegine.

MARTIN PROKOFIJEVI NAROKOV, pomonik reditelja i rekvizitar, starac, obuen vrlo pristojno, ali siromano; ima lepe manire.

GAVRILO PETROVI MIGAJEV, direktor privatnog pozorita.

ERAST GROMILOV, tragiar.

VASA, mladi trgovac, lepe spoljanosti i pristojnih manira.

MATRJONA, kuvarica kod Njegine.

VOZOVOA.

KONDUKTER.

LAKEJ U RESTORACIJI NA STANICI.

Razni putnici i posluga na stanici. Raznovrsna publika, mahom trgovci.

PRVI IN

Radnja se dogaa u guberniskom gradu. Prvi in - u stanu glumice Njegine: s leve strane od glumaca - prozor, u dubini. U uglu vrata u pretsoblje, s desne strane - vrata u drugu sobu; pored prozora sto, na njemu nekoliko knjiga i

svezaka; nametaj je sirotinjski.

PRVA POJAVA

Domna Pantelejevna sama.

DOMNA PANTELEJEVNA (govori kroz prozor) Svrati za tri etiri dana posle korisnice sve emo ti vratiti! A? ta kae? Ba je gluv! Ne uje. Imaemo korisnicu; e pa posle korisnice sve emo ti vratiti. Otiao je, najzad. (Seda) A koliko smo duni, koliko smo duni! Ovde rublju, onde dve... A koliko e pasti na kasi - to je jo pitanje. Kad smo ono zimus imali korisnicu, dobili smo istih etrderet dve rublje i jo neki blesavi trgovac poklonio minue od tirkiza... Vrlo vano! I to mi je neto! A sad je vaar, zaradiemo zacelo jedno dve stotine. A kad bismo i trista rubalja dobili, zar bismo ih zadrali? Sde e izmeu prstiju da promakne, kao voda. Nema sree moja Saa! Ona uva svoj obraz, zato, naravno, nema uspeha kod publike, nikakvih poklona ne dobija. Nita od toga kao one... koje... Uzmite samo kneza. To za njega ne bi bilo nita! Ili, na primer, Ivan Semjonovi Velikatov..: Kau da njegove eerane vrede nekoliko miliona. ta bi ga kotalo da nam poalje glavu dve eera: nama bi to dugo trajalo... Sede ti oni, zakopali se u pare do uiju, a nee da pomognu siromanu devojku. O trgovcima ve da i ne govorim; ta moe od njih traiti! Oni i u pozorite ne odlaze; tek gdekoji kad se opije i zablesavi pa sluajno svrati... ta moe da oekuje od takvih - osim svinjarija?

Ulazi Narokov.

DRUGA POJAVA

Domna Pantelejevna i Narokov.

DOMNA PANTELEJEVNA: A, Prokofjeviu, zdravo!

NAROKOV (mrano) Zdravo, Prokofijevna!

DOMNA PANTELEJEVNA: Nisam ja Prokofijevna, nego Pantelejevna, ta ti je!

NAROKOV: A ja nisam Prokofijevi, nego Martin Prokofijevi.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, oprostite, gospodine umetnie!

NAROKOV: Ako hoete da budemo na ti, zovite me prosto Martin; ipak je to pristojnije. A ta je to Prokofijevi"! Vulgarno, gospoo, vrlo vulgarno.

DOMNA PANTELEJEVNA: Mi smo, prijatelju, mali ljudi - ti i ja, to da se tu ne znam kako tituliemo.

NAROKOV: Mali ljudi"? Ja nisam mali ovek, oprostite!

DOMNA PANTELEJEVNA: A da nisi, bolan, veliki ovek?

NAROKOV: Jesam.

DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, da znamo. A zato si ti, veliki ovee, doao k nama, malim ljudima?

NAROKOV: Dakle, hoemo li da produimo u istom tonu, Domna Pantelejevna? avo ste vi - otkud vam to?

DOMNA PANTELEJEVNA: Jesam avo, to da krijem! Volim da pecnem oveka; a da se tu neto ustruavam u razgovoru s tobom - ne pada mi ni na pamet.

NAROKOV: A otkuda vam to? Od prirode, ili ste tako vaspitani?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, gospode boe, otkuda? E, otkuda... Pa otkuda bih to drugo nauila? Sav ivot sam provela u sirotinji, meu sitnim varokim svetom; tu ti se psovalo po ceo dan, bez predaha, u tom zanimanju nije se znalo za odmor. Nisam ti ja iz pansionata, nisu me guvernante vaspitavale. U naem staleu ljudi se po ceo dan svaaju, tako im proe vreme. To su samo bogati ljudi izmislili razne finese.

NAROKOV: To je tano. Sad razumem.

DOMNA PANTELEJEVNA: A ta misli, neu valjda sa svakim cile mile; zar svakom, da prosti... rekla bih ti neto, ali neu da te vream. Zar svakome da govorim vi"?

NAROKOV: Dabome, meu prostim svetom svi jedno drugome govore ti...

DOMNA PANTELEJEVNA: "Meu prsstim svetom!" Ta ta kaete! A kakav si mi pa ti gospodin?

NAROKOV: Ja sam gospodin, pravi gospodin. Uostalom, teraj na ti, za mene to nije nita neobino.

DOMNA PANTELEJEVNA: A to da ti bude neobino? Obina stvar. A u emu je to tvoje gospodstvo?

NAROKOV: Mogao bih da ti kaem kao Lir: svaki deli na meni je - gospodin. Ja sam obrazovan ovek, uio sam visoke kole, bio sam bogat.

DOMNA PANTELEJEVNA: Zar ti?

NAROKOV: Ja, nego ta!

DOMNA PANTELEJEVNA: Nije valjda...

NAROKOV: Hoe, valjda da ti se zakunem?

DOMNA PANTELEJEVNA: Zato? Nemoj, ne kuni se; ja u ti i ovako poverovati. Zato onda radi kao ufler?

NAROKOV: Nisam ja ni chou-fleur ni siffleur, gospoo, ak nisam ni sufler, nego pomonik reditelja. Ovdanje pozorite je nekada bilo moje.

DOMNA PANTELEJEVNA (u udu) Tvoje? Ta ta kae!

NAROKOV: Ja sam ga pet godina vodio, a Gavrilo je kod mene bio pisar, uloge prepisivao.

DOMNA PANTELEJEVNA (u jo veem udu) Gavrilo Petrovi, ovdanji direktor?

NAROKOV: On glavom.

DOMNA PANTELEJEVNA: Eh, jadnie! Dakle tako... Znai da ti nije u tom pozorinom poslu bog dao sree, je li tako?

NAROKOV: Sree! Ama ja nisam znao kud u s tom sreom, toliko sam je imao!

DOMNA PANTELEJEVNA: A to si onda propao? Sigurno si pio? Kud odoe tvoje pare?

NAROKOV: Nikad ja nisam pio. Ja sam svim svojim parama platio za svoju sreu.

DOMNA PANTELEJEVNA: A u emu je bila ta tvoja srea?

NAROKOV: U tome to sam radio posao koji volim. (Zamiljeno) Ja volim pozorite, volim umetnost, volim glumce, razume? Prodao sam svoje imanje, dobio puno novaca i osnovao pozorite. ta veli? Zao to nije srea? Zakupio sam ovdanju pozorinu zgradu, sve sam obnovio: dekor, kostime, sakupio dobru trupu i poeo da ivim kao u raju... Ima li prihoda ili nema - ja na to nisam gledao, svima sam na vreme isplaivao velike plate. Tako sam uivao jedno pet godina, onda sam primetio da mi je novac na izmaku; kad se zavrila sezona, isplatio sam sve glumce, priredio im oprotajni ruak, dao svakome po neki lep poklon za uspomenu na mene...

DOMNA PANTELEJEVNA: A ta onda?

NAROKOV: Onda je Gavrilo zakupio moje pozorite, a ja stupio kod njega u slubu; on mi daje malu platu i pomalo otplauje moje investicije. To vam je sve, draga gospoo.

DOMNA PANTELEJEVNA: I samo od toga ivi?

NAROKOV: Ne, za ivot u uvek nai para: dajem asove, piem dopise za novine, prevodim; a sluim kod Gavrila samo zato to mi je ao da se odvojim od pozorita, jako volim umetnost. I eto tako ja, obrazovan ovek prefinjena ukusa, ivim sada meu grubim ljudima, koji na svakom koraku vreaju moje umetniko oseanje. (Priavi stolu) Kakve su to knjige kod vas?

DOMNA PANTELEJEVNA: Saa ui, dolazi joj instruktor.

NAROKOV: Instruktor? Kakav instruktor?

DOMNA PANTELEJEVNA: Student. Petar Jegorovi. Moda ga poznaje?

NAROKOV: Znam. Handar u grudi do samog balaka!

DOMNA PANTELEJEVNA: to tako strogo?

NAROKOV: Bez milosti.

DOMNA PANTELEJEVNA: ekaj, nemoj da ga proburazi: on je Sain verenik.

NAROKOV (uplaeno) Verenik?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ono naravno - kako bog da, ali ipak kaemo da je verenik. Upoznala ga je negde i onda je poeo da nam dolazi. ta da kaemo za njega? I zato govorimo da je verenik, inae e komije poeti svata da priaju! A i udau je za njega ako dobije dobro mesto. Gde da joj naem mua? Kad bi je hteo neki bogati trgovac; samo to neki bolji nee je hteti, a neki od onih mangupa - ta e nam! A to da je ne udam za njega, mladi je miran, Saa ga voli.

NAROKOV: Voli? Ona ga voli?

DOMNA PANTELEJEVNA: A to da ga ne voli? I zaista, zato da se mlada devojka mlati po pozoritu! Ono je nimalo ne moe osigurati za ivot.

NAROKOV: I ti to govori?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ja govorim, odavno ve govorim. Nieg tamo nema dobrog, sve je ravo.

NAROKOV: Ali tvoja ki je talenat; ona je roena za pozornicu.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ono jeste, roena je; to je tano, nema spora! Dok je jo bila mala, neki put je ne moe izvui iz pozorita; stoji iza kulisa i sva se trese. Moj mu, njen otac, bio je svira, svirao je u flautu; tako, ponekad, on u pozorite, a ona za njim. Nasloni se na kulisu, stoji i ne die.

NAROKOV: Eto vidi. Za nju je mesto samo na pozornici.

DOMNA PANTELEJEVNA: Zbilja divno mesto!

NAROKOV: Ali kod nje je to strast, razumej, strast! Sama si rekla.

DOMNA PANTELEJEVNA: Neka je i strast, a nieg lepog nema u tome, nema ovek ta da pohvali. To je za vas beskunike i propalice.

NAROKOV: O, neprosveenosti! Handar u grudi do samog balaka.

DOMNA PANTELEJEVNA: More idi ti s tvojim handarima! Kod vas u pozoritu slabo se zna za red, a ja gledam da udam svoju ker. Saleu je sa svih strana i razne gluposti apu na uvo... Eto, i knez Dulebov se navadio, i on bi pod stare dane da se udvara devojci. Je li to lepo? ta veli?

NAROKOV: Knez Dulebov? Handar u grudi do samog balaka!

DOMNA PANTELEJEVNA: Ih, mnogo si sveta poklao!

NAROKOV: Mnogo!

DOMNA PANTELEJEVNA: I svi ivi?

NAROKOV: Nego ta? Naravno, svi su ivi i zdravi, daj im, boe, dugi vek. Uzmi, daj joj to. (Prua joj svesku)

DOMNA PANTELEJEVNA: A ta je to?

NAROKOV: Uloga. To sam ja liio prepisao za nju.

DOMNA PANTELEJEVNA: A to tako paradno? Na finoj hartiji, povezano ruiastom pantljikom!

NAROKOV: Daj ti to samo njoj! ta si se tu raspriala?

DOMNA PANTELEJEVNA: A ta e ti nenosti kod nae sirotinje? Sigurno si za tu pantljiku dao poslednjih dvadeset kopejki?

NAROKOV: Neka sam ih i dao, ta je s tim? Ruice su joj lepe, jamica ispod grla jo lepa, ne mogu joj dati prljavu svesku.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ali emu to, emu to?

NAROKOV: to se ti udi? Sve je to vrlo prosto i prirodno; tako to mora da bude, jer sam zaljubljen u nju.

DOMNA PANTELEJEVNA: Gospode boe! Sve crnje i gore! Pa ti si ve starac, matora budala; zar si se i ti ljubavi ueleo?

NAROKOV: Je li ona lepa? Kai mi ti: je li lepa?

DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, lepa je; a ta se to tebe tie?

NAROKOV: A ko ne voli no to je lepo? Pa i ti voli sve to je lepo. Ti misli, ako je ovek zaljubljen, odmah - ham!... i proguta? Od finih parfema je satkana moja dua. Kud bi ti to mogla razumeti?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ti si malo aknut - kad te ovek bolje pogleda.

NAROKOV: Hvala bogu kad si se setila. Znam i ja da sam aknut. A ta si ti mislila - da me uvredi tom reju?

DOMNA PANTELEJEVNA (na prozoru) Izgleda da je knez doao? Jeste, on je.

NAROKOV: Onda idem ja ovuda, kroz kuhinju. Adje, madam.

DOMNA PANTELEJEVNA: Adje, mesje.

Narokov izlazi na vrata s desne strane. Ulaze: Dulebov i Bakin.

TREA POJAVA

Domna Pantelejevna, Dulebov i Bakin.

DOMNA PANTELEJEVNA: Nije kod kue, vaa svetlosti, molim vas, oprostite! Izala je malo u ariju.

DULEBOV: Nita, priekau.

DOMNA PANTELEJEVNA: Kako god elite, vaa svetlosti.

DULEBOV: Vi svravajte svoje loslove, ne uznemiravajte se, molim vas, ja u priekati.

Domna Pantelejevna izlazi

BAKIN: Eto, nali smo se, knee.

DULEBOV: Pa ta je s tim, ovde ima mesta za nas obojicu.

BAKIN: Ali u ovakom sluaju - jedan od nas dvojice je suvian, i suvian sam, naravno - ja. Takva je ve moja sudbina: svratio sam kod Smeljske, tamo Velikatov sedi i uti.

DULEBOV: A to vi niste priali? Vi umete da priate, sve anse su, dakle, na vaoj strani.

BAKIN: Nisu uvek, knee. Velikatov ak i uti mnogo ubedljivije nego to ja govorim.

DULEBOV: Kako to?

BAKIN: Sasvim prosto - on je bogat. A kako ruska poslovica veli: "s bogatim se ne meri, s jakim ne bori" - ja se

povlaim. Velikatov je bogat, a vaa je snaga u vaoj ljubaznosti.

DULEBOV: A ime vi mislite da osvajate?

BAKIN: Hrabrou, knee. Hrabrost, vele, osvaja gradove.

DULEBOV: Gradove je, moda, lake osvojiti... Uostalom... to je vaa stvar. Ako se ne bojite da izgubite, to da ne pokuate hrabrou...

BAKIN: Vie volim da pretrpim neuspeh nego da pravim komplimente.

DULEBOV: Svako ima svoj ukus.

BAKIN: Udvarati se, praviti komplimente, oivljavati doba vitetva - zar nije to i suvie velika ast za nae dame?

DULEBOV: Svako ima svoje poglede.

BAKIN: Meni se ini da je saovim dovoljna ovakva izjava: Ja sam ovakav kao to me vidite, nudim vam to i to, hoete li da me volite?"

DULEBOV: Da, ali je to uvreda za jednu enu.

BAKIN: To je ve njihova stvar da li e se vreati ili ne. Ja ih, barem, ne laem; ja ne mogu kod tolikih poslova da se ozbiljno bavim ljubavlju; zato onda da se pravim zaljubljen, dovodim ene u zabludu, da izazivam, moda, neke neostvarljive nade! Zar nije mnogo bolje - ugovor?

DULEBOV: Svako ima svoju narav. Recite, molim vas, kakav je ovek Velikatov?

BAKIN: Ja o njemu znam koliko i vi. Vrlo je bogat; ima sjajno imanje u susednoj guberniji, eeranu, ergelu i, ini mi se, jo i fabriku alkohola. Ovamo dolazi na vaar, da li da kupuje ili da prodaje konje, ne znam. Kako razgovara s dambasima, ni to ne znam; ali u naem drutvu vie uti.

DULEBOV: Je li on fin ovek?

BAKIN: ak i veoma fin: nikad se ne prepire, svima povlauje i nikad ne zna da li ozbiljno govori ili te zavitlava.

DULEBOV: Ali on je vrlo utiv ovek.

BAKIN: ak i suvie: u pozoritu svakoga zna po imenu: i blagajnika, i aptaa, ak i rekvizitara, svima prua ruku. A ve babe je potpuno osvojio: sve on zna, ulazi u sve to ih zanima; jednom reju, svakoj babi je on kao sin - najposluniji i najusluniji.

DULEBOV: A od mladih, izgleda, nijednoj ne ukazuje naroitu panju i dri se daleko od njih.

BAKIN: S te strane, knee, moete biti mirni: on za vas nije opasan suparnik; on nekako izbegava mlade i nikad prvi ne poinje s njima razgovor; kad ga neto pripitaju, on zna samo da kae: "Izvolte? ta elite?"

DULEBOV: A moda je to sraunata hladnoa, moda eli ba time da zainteresuje?

BAKIN: Na ta on moe raunatg? On sutra ili preksutra putuje.

DULEBOV: Istina?

BAKIN: Sasvim sigurno. Sam mi je rekao; kod njega je ve sve spremljeno za put.

DULEBOV: teta! On je vrlo prijatan ovek, tako staloen, miran.

BAKIN: ini mi se da taj njegov mir dolazi od ogranienosti; pamet se ne moe sakriti, ona bi se u ma emu pokazala; a on uti, to znai da nije pametan; ali nije ni glup, jer smatra da je bolje utati nego govoriti gluposti. On ima pameti i sposobnosti taman toliko koliko treba da se ponaa pristojno i da ne profuka ono to mu je tatica ostavio.

DULEBOV: Stvar je ba u tome da mu je tatica ostavio upropaeno imanje, a on ga je sredio.

BAKIN: Pa dobro, priznajmo mu neto praktine pameti i poslovnu icu.

DULEBOV: Izgleda da emo mu morati jo poneto priznati i onda e se pokazati da je on - pametan, praktian ovek.

BAKIN: Nekako ne mogu da poverujem. Uostalom, meni je svejedno - da li je pametan ili glup; a to to je vrlo bogat - to mi je malo krivo.

DULEBOV: Zbilja?

BAKIN: Ozbiljno. Nekako mi nehotice pada na pamet: bilo bi mnogo bolje da sam ja bogat, a on siromah.

DULEBOV: Dabome, to bi bilo bolje za vas; e, a za njega?

BAKIN: Neka ide on doavola; ta se on mene tie? Ja govorim o sebi. Uostalom, vreme je na posao. Povlaim se pred vama bez borbe. Dovienja, knee!

DULEBOV (pruajui mu ruku) Zbogom, Grigorije Antonoviu!

Bakin izlazi. Ulazi Domna Pantelejevna.

ETVRTA POJAVA

Dulebov i Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Otiao, nije hteo da saeka?

DULEBOV: Koliko plaate ovaj stan?

DOMNA PANTELEJEVNA: Dvanaest rubalja, vaa svetlosti.

DULEBOV (pokazuje u oak) Ovde je sigurno vlano?

DOMNA PANTELEJEVNA: Kakva kirija - takav stan.

DULEBOV: Treba da ga promenite. (Otvara vrata s desne strane) A ta je tamo?

DOMNA PANTELEJEVNA: Saina spavaa soba, a desno moja, dalje je kuhinja.

DULEBOV (za sebe) Mizerno. Da... naravno, ovako je nemogue.

DOMNA PANTELEJEVNA: Prema prihodima, vaa svetlasti.

DULEBOV: Molim vas, ne govorite o stvarima u koje se ne razumete. Dobra glumica ne sme tako da ivi, velim vam - ne sme, to je nemogue. To je nepristojno.

DOMNA PANTELEJEVNA: A kakva su naa sredstva?

DULEBOV: ta su to sredstva"!

DOMNA PANTELEJEVNA: Pa gde su nam prihodi, vaa svetlosti?

DULEBOV: A ta se nas tiu vai prihodi?

DOMNA PANTELEJEVNA: Pa gde da naemo novaca, vaa svetlosti?

DULEBOV: "Gde da naete"! Vrlo vano! To se nikoga ne tie; gde hoete - tamo i naite. Samo ovako ne smete, to je... to je... prosto nepristojno - i kraj.

DOMNA PANTELEJEVNA: Da je vea plata...

DULEBOV: Plata ili neto drugo - to je ve vaa stvar.

DOMNA PANTELEJEVNA: Korisnice su nam uvek slabe.

DULEBOV: A ko je kriv? Da neto padne prilikom korisnice, treba da imate dobro poznanstvo, treba da umete izabrati poznanike, da umete da se ophodite s njima... Mogao bih vam izreati imena bar desetorice ljudi koje treba da pridobijete za sebe; onda ete imati sjajne korisnice: i mesta ete skuplje prodavati i poklone ete dobijati... To je sasvim prosta stvar, svima poznata. Treba da vam dolaze u kuu ljudi od reda... Pa zar ovamo! ta je ovo? Ko e hteti da doe ovamo!

DOMNA PANTELEJEVNA: Inae, izgleda da je publika voli, a kad je korisnica... nikako ne dolazi.

DULEBOV: Kakva publika? Gimnazisti, seminaristi, bakali, sitni inovnici! Oni e da pljeskaju dok ih ne zabole ruke, po deset puta izazivaju NJeginu, ali svi oni, betije, nee da plate za kartu ni pet para skuplje.

DOMNA PANTELEJEVNA: To je istina, vaa svetlosti. Naravno, da imamo poznanika - sasvim druga stvar.

DULEBOV: Razume se. Publiku ne smete kriviti, publika nije nikad kriva, to vam je javno mnenje - smeno je aliti se na njega. ovek mora umeti da stekne ljubav publike. Treba da vau ker stalno okruuju bogati mladii, e, a glavni njeni prijatelji treba, zapravo, da budemo mi, ozbiljniji ljudi. Svi smo mi po ceo dan zauzeti - neko

porodinim i domaim, neko drutvenim poslovima, slobodni smo samo nekoliko sati uvee; pa gde e bolje nego kod mlade glumice da se odmori, tako rei, od tekih briga, jedan - od domaih, a drugi - od nadletva ili rejona koji je pod njegovom upravom.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ovo je ve i suvie nerazumljivo za mene, vaa svetlosti. Nego kaite vi sve to Sai.

DULEBOV: Pa da, kazau joj, svakako u kazati; zato sam i doao.

DOMNA PANTELEJEVNA: A evo i nje, eno je gde tri.

DULEBOV: Samo nam vi nemojte smetati!

DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, zaboga, zar sam ja neprijatelj svom detetu? (Ulazi NJegina) Gde si ti tako dugo?

Knez te ve odavno eka. (Uzima od erke eir, kiobran, ogrta i izlazi)

PETA POJAVA

Dulebov i NJegina.

DULEBOV (prilazi NJeginoj i ljubi joj ruku) Ah, radosti moja, nisam mogao da vas se naekam.

NJEGINA: Oprostite, knee! Trim zbog moje korisnice, iva muka... (Stoji zamiljena)

DULEBOV (sedajui) Recite, molim vas, draga moja...

NJEGINA (prene se) ta elite?

DULEBOV: Kako se zove onaj komad u kome ste poslednji put igrali?

NJEGINA: Uriel Akosta."

DULEBOV: Da, da... Odlino ste igrali, odlino. Toliko oseanja, otmenosti! Kaem vam bez svake ale.

NJEGINA: Hvala vam, knee.

DULEBOV: udne komade danas piu; nita ne moe razumeti.

NJEGINA: Ali ovaj komad je ve odavno napisan.

DULEBOV: Odavno? A ko ga je napisao, Karatigin ili Grigorjev?

NJEGINA: Ne, Guckov.

DULEBOV: A! Guckov... znam, znam. Ima on jo jednu komediju, odlinu komediju: "Rus pamti dobro".

NJEGINA: To je od Polevoja, knee.

DULEBOV: Jeste, jeste... ja sam sve pobrkao. Od Polevoja... Nikolaj Polevoj. On je iz graanskog stalea... Francuski je nauio kao samouk, pisao uene knjige, sve je sa francuskog prepisivao... Onda je poeo da se prepire... ne znam s kim... s naunicima ili profesorima. Ali kud bi on, pa i zar je to red! Onda su mu zabranili da izdaje uene

knjige, naredili da pie vodvilje. Posle je bio vrlo zahvalan, velike je pare mlatio. Ja se, veli, sam nikad ne bih setio!" to ste tako tuni?

NJEGINA: Brige, knee.

DULEBOV: Vi, moja lepotice, treba da budete veselija, rano je jo da se brinete ma o emu; trudite se da se zabavljate, da se razonodite na neki nain. Eto, maloas smo razgovarali s vaom majkom...

NJEGINA: O emu, knee?

DULEBOV: Razume se, o vama, zlato moje; o emu bismo drugom razgovarali! Eto, stan vam ne valja... Ne sme glumica, lepa devojka, da ivi u takvom umezu; to je nepristojno.

NJEGINA (malo uvreena) Ne valja stan? Pa ta je s tim? Ja vrlo dobro znam da ima i letpih stanova od ovog. Bolje bi bilo, knee, kad biste se saalili na mene, kad me ne biste potseali na moju sirotinju; ja je i bez vas oseam svakog asa, svakog trenutka.

DULEBOV: Zar vas ja ne alim? Ja vas i te kako alim, lepotice moja.

NJEGINA: Onda me alite u sebi, vaa svetlosti! Ja nemam nikakve koristi od vaeg sauea, a sluati ga, nije mi prijatno. Vi nalazite da moj stan ne valja; a ja nalaznm da je on vrlo zgodan za mene i da mi bolji nije potreban.

Vama se moj stan ne svia, vama je neprijatno da dolazite u moj stan, pa vas niko i ne tera.

DULEBOV: Ne estite se, ne estite se, radosti moja! Vi neete da sasluate do kraja i ljutite se na oveka koji vam je odan svom duom... Ne smete tako...

NJEGINA: Izvolte, govorite, ja vas sluam.

DULEBOV: Ja sam ovek delikatan, ja nikad nikog ne vream, ja sam poznat sa svoje delikatnosti. Ja se nikad ne bih usudio da kudim va stan kad ne bih imao u vidu...

NJEGINA: ta, knee?

DULEBOV: Da vam ponudim drugi, mnogo lepi.

NJEGINA: Za istu cenu?

DULEBOV: A ta se vas tie cena?

NJEGINA: Neto mi tu nije jasno, knee.

DULEBOV: Vidite li, sreo moja, ja sam vrlo dobar, nean ovek - to je takoe svima poznato... I pored svojih godina ja sam jo sauvao svu sveinu oseanja... ja se i sada mogu oduevljavati kao mladi...

NJEGINA: To mi je vrlo milo; samo kakve to veze ima s mojim stanom?

DULEBOV: To je sasvim prosto. Zar nita ne primeujete? Ja vas volim... Drati vas kao malo vode na dlanu, maziti vas... to bi bilo za mene uivanje.,. to je moja potreba; ja imam puno nenosti u dui, ja moram da milujem nekoga, ja bez toga ne mogu. Hajde, priite mi, ptiice moja!

NJEGINA (ustaje) Vi ste poludeli!

DULEBOV: Grubo je to, draga moja, grubo je to!

NJEGINA: Otkud vam je to palo na pamet? Zaboga! Ja vam nisam dala nikakvog povoda... Kako ste se usudili da

kaete tako neto?

DULEBOV: Lake, lake, draga moja!

NJEGINA: Pa ta je to! Doi u tuu kuu i bez ikakvog povoda zapoeti glupi, uvredljivi razgovor!

DULEBOV: Lake, lake, molim vas! Vi ste jo i suvie mladi da tako razgovarate.

NJEGINA: To mi se dopada! Vi ste jo i suvie mladi!" To znai da mlade moete vreati koliko hoete i oni moraju da ute?

DULEBOV: Pa gde je tu uvreda? U emu je uvreda? To je sasvim obina stvar. Vi ne poznajete ivot, ne poznajete pristojno drutvo i imate smelosti da osuujete ugledna oveka. Ko ste vi, zapravo? Vi mene vreate!

NJEGINA (kroz suze) Ah, boe moj! Ne, to se ne moe podneti...

DULEBOV: Sve ima pristojnu formu, gospoice. Vi uopte niste lepo vaspitani; ako vam se nije svidela moja ponuda, trebalo je ipak da mi zahvalite i da me na utiv nain odbijete ili da nekako okrenete sve na alu.

NJEGINA: Ah, ostavite me, molim vas! Nisu mi potrebne vae pouke. Ja i sama znam ta treba da radim, ta je dobro, a ta ravo. Ah, boe moj... Uostalom, neu ni da vas sluam.

DULEBOV: Zato viete?

NJEGINA: A to da ne viem? Ja sam kod svoje kue, koga imam da se bojim?

DULEBOV: Odlino! Samo zapamtite, moja radosti, da ja uvrede ne zaboravljam.

NJEGINA: Dobro, dobro, zapamtiu.

DULEBOV: Oprostite, mislio sam da ste vaspitana devojka i nije mi ni na pamet palo da ete se zbog takve sitnice raspekmeziti i rasplakati kao kuvarica...

NJEGINA: Dobro, dobro, neka sam i kuvarica, ali hou da ostanem potena.

Domna Pantelejevna se pojavljuje na vratima.

DULEBOV: Onda vam estitam na tome. Ali samo potenje nije dovoljno; morate biti pametniji i oprezniji - da ne biste posle plakali. Kartu mi nemojte slati, neu doi na vau korisnicu, nemam vremena; ako mi padne na pamet da doem, poslau da mi uzmu kartu na kasi. (Izlazi)

Ulazi Domna Pantelejevna.

ESTA POJAVA

NJegina i Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: ta je to? ta se desilo? Knez otiao? Da se nije naljutio?

NJEGINA: Neka se samo ljuti!

DOMNA PANTELEJEVNA: ta ti je! Osvesti se! Pred korisnicu? Jesi li pri istoj svesti?

NJEGINA: To je prosto nemogue! ta on govori! Kad biste uli!

DOMNA PANTELEJEVNA: A to se ti osvre na to? Neka govori. Od njegovih rei nita ti se nee dogoditi.

NJEGINA: Ali vi ne znate ta je on govorio; zato se onda meate u te stvari?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ja vrlo dobro znam, odlino Znam sve to mukarci govore.

NJEGINA: I mislite da se to moe ravnoduno sluati?

DOMNA PANTELEJEVNA: Nego ta! Neka trua koliko hoe. Neka samo melje do mile volje, a ti se samo smekaj u brk!

NJEGINA: Ah, nemojte me tome uiti! Ostavite, molim vas! Ja znam kako treba da se ponaam.

DOMNA PANTELEJEVNA: Vidim koliko zna: uoi same korisnice posvaala se s takvim ovekom!

NJEGINA: Mamice, zar ne vidite kako sam potresena? Ja sva drhtim, a vi me jo prekorevate.

DOMNA PANTELEJEVNA: Stani malo! uj ta e majka da ti kae! Kako da se pred krrisnicu svaa s ljudima koji su ti potrebni? Zar nisi mogla priekati? Posle korisnice svaaj se koliko god hoe, ja ti ni rei neu karati. ih ne sme raspustiti; treba njih malo preko nosa; posle korisiice kai mu slobodno: more, bei, strailo jedno!...

NJEGINA: Mamice, dosta...

DOMNA PANTELEJEVNA: Ne, stani! A pred korisnicu morala si utivo...

NJEGINA: Pa ja se nisam svaala s njim, ja sam se samo uvredila i rekla mu da me oetavi na miru.

DOMNA PANTELEJEVNA: Eto to je ba glupo, to je ba glupo! to se nisi potrudila nekako utivije. Recimo: Vaa svetlosti, vi ste nam uvek prijatni i uvek smo vam mnogo zahvalni, samo ovakve podlosti neemo da sluamo. Mi smo daleko od onoga to vi o nama mislite." Eto tako je trebalo rei! To je i poteno, i otmeno i utivo.

NJEGINA: to je bilo, bilo je; sad nema ta da se govori!

DOMNA PANTELEJEVNA: Eto, ja nisam uena, a znam kako s ljudima treba razgovarati; a tebe jo ui onaj instruktor...

NJEGINA: ta kaete za instruktora?... Pa vi nita od toga ne razumete, ta se onda meate u te stvari...

DOMNA PANTELEJEVNA: A ta tu ima da se razume? Obian student... Vrlo vano, ta kaete, molim vas! Nije neki baron! Videli smo ih dosta od te sorte. Kod njih je sve samo na reima... Golja - i nita vie. Samo se pravi vaan, a nema ni pristojnog odela.

NJEGINA: ta vam je on skrivio?... Zato ga tako astite? Zato i mene muite?

DOMNA PANTELEJEVNA: Vidi, molim te, velika zverka! ak ne sme nita ni da kae za njega! Ne, mila moja, niko mi nee zabraniti; ako budem htela, skresau mu, skresau mu u oi. Izabrau ba namerno najuvredljivije rei pa u mu sve izgovoriti... Da zna kako se s majkom prepire, kako se s majkom razgovara...

NJEGINA: Idite!

DOMNA PANTELEJEVNA: Jo neto: idite"! Idi ti ako ti je sa mnom tesno.

NJEGINA: ini mi se da je neko doao, stala su neka kola... Idite, mamice! Koga zanima da slua nae pametne razgovore!

DOMNA PANTELEJEVNA: E ba za inat ne idem. Vidi ti nje... Izvrea majku da ne moe biti gore i onda jo neto izvoljeva. "Pametni razgovori" Nisam ja gluplja nego ti i tvoj student, onaj upavi.

NJEGINA (pogleda kroz prozor) Velikatov! Prvi put dolazi k nama... a kod nas ovde...

DOMNA PANTELEJEVNA: Ne brinite se, gospoice, mademuazel NJegina, uvena glumice, umemo i mi da se ponaamo, nita gore od vas... Samo u ti ja ovo zapamtiti!

NJEGINA: Smeljska je s njim.

DOMNA PANTELEJEVNA: Dabome, ima ih koji umeju...

NJEGINA: Kakvi konji, kakvi konji!

DOMNA PANTELEJEVNA: Eto, Smeljska se voza, a mi idemo peke.

Ulaze: Smeljska i Velikatov.

SEDMA POJAVA

NJegina, Domna Pantelejevna, Smeljska i Velikatov.

DOMNA PANTELEJEVNA: Izvolte, izvolte, Nina Vasiljevna!

SMELJSKA: Dobar dan, Domna Pantelejevna! Dovela sam vam gosta, Ivana Semjonovia Velikatova.

Velikatov se klanja.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, milo mi je da se upoznamo. Odavno sam ula za vas, u pozoritu sam vas esto viala, a nismo imali prilike da se upoznamo.

SMELJSKA: Zdravo, Saa! Bila sam se spremila da poem do tebe, ve sam i eir stavila, kad naie Ivan Semjonovi i nakai mi se. Ne ljuti se? Ona je kod nas kaluerica.

NJEGINA (prua ruku Velikatovu) Ah, kako bih se ljutila! Vrlo mi je milo. Mogli ste se ve odavno setiti, Ivane Semjonoviu.

VELIKATOV: Nisam se usuivao, Aleksandra Nikolajevna, ja sam stidljiv ovek.

SMELJSKA: Dabome, stidljiv - jo neto!

NJEGINA: Recite bolje da ste oholi.

DOMNA PANTELEJEVNA: E, to grei; Ivan Semjonovi je prema svima ljubazan, sama sam to videla. Oholosti kod njega nema ni trunke.

VELIKATOV: Ni trunke, Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ja volim da govorim istinu.

VELIKATOV: I ja, Domna Pantelejevna.

NJEGINA: Sedite, Ivane Semjonoviu.

VELIKATOV: Nemojte se uznemiravati, molim vas! Vi, verovatno, imate neka posla; nemojte obraati panju na mene. Porazgovarau s Domnom Pantelejevnom. (Seda za sto)

NJegina i Smeljska razgovaraju apatom.

NJEGINA (Smeljskoj) Tako ti je to, Nina.

SMELJSKA: Ozbiljno?

NJEGINA: Da. Ne znam ta da radim.

SMELJSKA: Kako emo? Ti bi mogla... (ape)

DOMNA PANTELEJEVNA: ta vi tamo apuete? Zar je to utivo?

VELIKATOV: Ne smetajte im! Svako ima svojih poslova.

DOMNA PANTELEJEVNA: Bakvi poslovi! Sve su to gluposti. Znam ja o emu one govore. O krpama. To su njihovi poslovi!

VELIKATOV: Za mene i za vas - krpe su gluposti, a za njih - vana stvar.

DOMNA PANTELEJEVNA: Nema haljine za korisnicu, a nema ni novaca.

VELIKATOV: Eto vidite! A vi kaete da su to gluposti. (Pogleda kroz prozor) Jesu li to vae kokoke?

DOMNA PANTELEJEVNA: Koje?

VELIKATOV: Eno one kohinhinske.

DOMNA PANTELEJEVNA: Kud bismo mi mogli da drimo kohetinske! Imala sam dve holandske i dve panske, a petao - ruski; to vam je bio orao, a ne petao - samo su mi ih sve pokrali.

VELIKATOV: A vi volite kokoke, Domna Pantelejevna?

DOMNA PANTELEJEVNA: Strano volim svaku ivinu, prijatelju.

Ulazi Meluzov.

OSMA POJAVA

NJegina, Smeljska, Domna Pantelejevna, Velikatov i Meluzov.

NJEGINA (Velikatovu) Dopustite da vas upoznam! Petar Jegorovi Meluzov. Ivan Semjonovi Velikatov.

SMELJSKA: Ah, znate, Ivane Semjonoviu, Petar Jegorovi je student; on je Sain verenik.

VELIKATOV (pruajui mu ruku) Vrlo mi je prijatno da se upoznam s vama.

MELUZOV: ega tu ima prijatnog za vas? To je samo fraza. Upoznali smo se, e pa lepo - otsad emo se poznavati. I to je sve.

VELIKATOV (utivo) Potpuno ste u pravu: vrlo se mnogo govori fraza koje nita ne znae, slaem se s vama; ali ono to sam rekao, oprostite, nije fraza. Meni je milo to se glumice udaju za ljude od reda.

MELUZOV: Ako je tako... Hvala vam! (Prilazi Velikatovu i vrsto mu stee ruku)

NJEGINA: Hajdemo, Nina, pokazau ti haljinu! Pogledaj da li se moe neto od nje napraviti! (Velikatovu) Oprostite, mi vas naputamo! Ali ja znam da vam nee biti dosadno; vi ete razgovarati s obrazovanim ovekom, a to nije isto to i s nama. Hajdemo, mamice! Otkljuajte orman!

Izlaze: NJegina, Smeljska i Domna Pantelejevna.

DEVETA POJAVA

Velikatov i Meludov.

VELIKATOV (primetivi na stolu knjige) Knjige i sveske.

MELUZOV: Da, uimo pomalo.

VELIKATOV: S uspehom?

MELUZOV: S izvesnim, kako bih rekao... relativnim uspehom.

VELIKATOV: I to je dosta. Aleksandra Nikolajevna ima malo vremena: skoro svakog dana se daje nov komad,

treba i ulogu spremiti i na kostim pomisliti. Ne znam ta vi mislite, ali meni se ini da je to dosta teko: istovremeno uiti i uloge i gramatiku.

MELUZOV: Da, to nije naroito zgodno.

VELIKATOV: Ali bar postoji elja, postoji dobra volja, i to je ve velika stvar. Treba vam odati priznanje.

MELUZOV: A zato priznanje?

VELIKATOV: Za plemenite namere. Kome e jo pasti na pamet da predaje gramatiku jednoj glumici?

MELUZOV: Vi mi se, moda, rugate?

VELIKATOV: Nimalo, zaboga; ja to sebi nikad ne dozvoljavam. Ja veoma volim omladinu.

MELUZOV: Nije valjda?

VELIKATOV: Veoma volim da je sluam... to osveava duu. Tako plemeniti, uzvieni planovi... da ovek pozavidi.

MELUZOV: emu da se zavidi? Ko vam smeta da imate plemenitih, uzvienih planova?

VELIKATOV: Ne, kako bismo ih mi mogli imati! Nas je progutala ivotna proza. Voleo bih u raj, ali me gresi ne putaju.

MELUZOV: Kakvih grehova imate vi?

VELIKATOV: Tekih. Praktini poslovi, materijalni rauni - eto to su nai gresi. Stalno se kree u sferi mogueg, ostvarljivog; dabome, dua ti postaje sitna, uzvieni, plemeniti planovi ne padaju ti vie na pamet.

MELUZOV: A ta vi utgravo nazivate uzvienim planovima?

VELIKATOV: Planove u kojima ima mnogo plemenitostn i vrlo malo ansa na uspeh.

Ulaze: NJegina, Smeljska i Domna Pavtelejevna.

DESETA POJAVA

Velikatov, Melurov, NJegina, Smeljska i Domna Pavtelejevna.

SMELJSKA (NJeginoj) Sve to, duo moja, ne ide.

NJEGINA: Vidim i ja. Ako ijem novu - mnogo e kotati.

SMELJSKA: A ta da se radi! Ne moe ovako... Hajdemote, Ivane Semjonoviu.

VELIKATOV: Na slubi. (Prua ruku NJeginoj) Moje potovanje!

NJEGINA: Kakve konje imate! Volela bih da se provozam njima kojom prilikom.

VELIKATOV: Kad god elite, samo naredite. (Prua ruku Meluzovu, zatim Domni Pantelejevnoj) Domna Pantelejevna, moje potovanje! to vi liite na moju tetku!

DOMNA PANTELEJEVNA: Je l' te?

VELIKATOV: Prosto neverovatno... takva slinost... Umalo vam ne rekoh: tetkice...

DOMNA PANTELEJEVNA: Kaite slobodno... Ko vam brani?

SMELJSKA: E, hajdemo! Zdravo? Saa! Zbogom! (Klanja se svima)

VELIKATOV (Domni Pantelejevnoj) Dovienja, tetkice!

Odlaze: Smeljska i Velikatov. Domna Pantelejevna ih ispraa do vrata.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ba je fin ovek! (NJeginoj) A ti kae da je ohol! E ba nije nimalo ohol! Nema ljubaznijeg od njega! (Izlazi)

JEDANAESTA POJAVA

NJegina i Meluzov.

NJEGINA (na prozoru) Kako su pojurili! Divno! Ba je srena ova Nina; ima srenu narav, da joj ovek pozavidi. (Meluzov je grli) Uf, grli kao medved!.. Zna da mrzim. Ne, Pea, ostavi me!

MELUZOV: Saa, nisam od tebe video ni jednu jedinu nenost. I to se zove verenik i verenica!

NJEGINA: Docnije, Pea, docnije! Pusti me da se malo smirim! Nije mi sad do toga.

MELUZOV: Kad ti nije do toga, hajde onda da uimo!

NJEGINA: Kakvo uenje! Meni ne ide moja korisnica iz glave; nemam haljine, to je moj maler.

MELUZOV: Neemo valjda razgovarati o haljini, to nije moja struka; u toj struci ne mogu biti nastavnik.

NJEGINA: Ah, sad mi nije predavanje potrebno, nego novac.

MELUZOV: E, i tu sam tako isto slab. Kad dobijem mesto, upregnuu se: onda emo lepo iveti. Dakle, ta emo da radimo? Zna ta, Saa: hajde da mi se ispoveda!

NJEGINA: Ah, meni je to uvek nelagodno!

MELUZOV: Ti se stidi od mene?

NJEGINA: Ne, nego mi je nekako teko... neprijatno.

MELUZOV: Treba pobediti u sebi to oseanje neprijatnosti. Pa ti si me sama molila da te uim iveti: kako u te uiti, neu ti, valjda, drati predavanja? A kad mi ti pria ta si oseala, govorila i radila, ja ti govorim kako treba oseati, govoriti i postupati. Tako ti postepeno postaje bolja i vremenom bie...

NJEGINA: ta u biti, dragi moj?

MELUZOV: Bie sasvim dobra ena, takva kakva treba da bude, kako se to danas od vas, ena, trai.

NJEGINA: Da, ja sam ti zahvalna. Ja sam ve i onako postala mnogo bolja, ja to sama oseam... Ja ti za sve dugujem, drati moj... Dakle, izvoli.

MELUZOV (seda za sto) Sedi pored mene!

NJEGINA (seda pored njega, Meluzov je grli jednom rukom) Onda, sluaj. Jutros je svratio kod mene knez Dulebov. Govorio mi je kako moj stan ne valja, kako je nepristojno ovako iveti; ja sam se malo uvredila, rekla sam mu ovo: ako mu se moj stan ne svia, niko ga ne tera da dolazi ovamo.

MELUZOV: Bravo, Saa! Dalje!

NJEGINA: Zatim mi je ponudio da se preselim u drugi stan, lep.

MELUZOV: ta e mu to?

NJEGINA: To mu treba zato to on ima mnogo nenosti u dui i to, zna, nema koga da miluje.

MELUZOV (smeje se) Ala je to neoekivani silogizam! Kako ja nemam koga da milujem, a treba da milujem, ovaj stan ne valja i vi treba da se preselite u nov stan. (Smeje se) Sila je knez! Ba me je zasmejao!

NJEGINA: Ti se smeje, tebi je to smeno, a ja sam se zaplakala.

MELUZOV: Tako i treba: ja da se smejem, a ti da plae.

NJEGINA: A zato to?

MELUZOV: Samo promisli! Kad bi se posle takvih razgovora ti smejala, a ja plakao - da li bi to bilo lepo?

NJEGINA (razmislivi) Naravno, to bi bilo vrlo runo. Ima ti tu u glavi! (Miluje ga po glavi) Reci mi, Pea, zato si tako pametan?

MELUZOV: Jesam li pametan ili nisam - to je jo pitanje; ali da sam pametniji od mnogih od vas - to je van svake sumnje. A pametan sam zato to vie mislim nego to govorim, a vi vie govorite nego to mislite.

NJEGINA: E, a sada u ti rei najveu tajnu... Samo, molim te, ne ljuti se! To je ve naa enska mana. Ja sam danas pozavidela.

MELUZOV: Kome moe ti da zavidi? Na emu?

NJEGINA: Samo nemoj da se ljuti! Smeljskoj... to ona tako veselo ivi, to se voza tako divnim konjima. Runo je to, znam da je runo.

MELUZOV: Zavist i ljubomora su opasna oseanja: mukarci to dobro znaju i iskoriuju vau slabost. Iz zavisti i iz ljubomore ena je u stanju svata da uini.

NJEGINA: Znam, znam, imala sam prilike da vidim. To mi je samo za trenutak palo na pamet, posle sam se

osvestila.

MELUZOV: Treba se odluiti samo za jedno, Saa. Ti i ja hoemo da vodimo poten ivot, hoemo da radimo, pa zar da sanjamo o konjima!

NJEGINA: Pa da, naravno! I u radnom ivotu ima zadovoljstva, je li, Pea? Ima, zar ne?

MELUZOV: I te koliko!

NJEGINA: Hajde da rua kod nas! Posle u ti proitati ulogu, tako emo provesti ceo dan zajedno. Navikavaemo se na miran porodini ivot.

MELUZOV: Divno!

NJEGINA (oslukuje) ta je to? Opet su stala neka kola.

Ulazi Smeljska sa dva paketa u rukama.

DVANAESTA POJAVA

NJegina, Meluzov i Smeljska.

SMELJSKA: Evo ti, Saa, na! (Prua joj jedan paket) To nam je Ivan Semjonovi kupio svakoj po haljinu. Ovo tebi, a ovo meni.

Otvaraju paket i razgledaju oba tofa.

MELUZOV: S kojim pravom on ini poklone Aleksandri Nikolajevnoj?

SMELJSKA: Ah, ostavite se, molim vas, vae filozofije! Ona sad nije umesna. To uopte nije poklon, time se on revanira za ulaznicu.

MELUZOV: A zato vama?

SMELJSKA: A ta se to vas tie? Zato to me voli.

NJEGINA: Ba to to mi treba, Nina. Ah, ala je lepo!

SMELJSKA: Pa ja sam birala; valjda ja znam ta ti treba. E, hajdemo, Saa, hajdemo bre!

NJEGINA: Kuda?

SMELJSKA: Da se provozamo, ja sam dola kolima Ivana Semjonovia, a onda emo na stanicu da ruamo. On je pozvao celu trupu, hoe da se oprosti sa svima; on uskoro putuje.

NJEGINA (zamiljeno) Boga mi, ne znam.

SMELJSKA: ta ti je, zaboga! ta se tu predomilja? Zar se sme odbiti takav poziv? Ti treba da mu se zahvali.

MELUZOV: Veoma me zanima kako ete postupiti u ovom sluaju?

NJEGINA: Znate ta, Petre Jegoroviu? Ja mislim da moram poi, neutivo bi bilo da ne odem. Mogla bih da se zamerim celoj publici: knez se ve ljuti, a i Velikatov moe da se uvredi.

MELUZOV: A kada emo se navikavati na miran porodini ivot?

SMELJSKA: To moete posle korisnice, Petre Jegoroviu. Zar je sad vreme da se misli o porodinom ivotu? To je ak i smeno. Ima vremena, dodijae vam i porodini ivot, a sad treba koristiti priliku.

NJEGINA (odluno) Ne, Petre Jegoroviu, ja idem. Zaista, nezgodno je odbiti poziv.

MELUZOV: Kako god hoete, to je vaa stvar.

NJEGINA: Ne radi se tu o tome kako ja hou, moda ja i neu; nego neophodno je otii; naravno, neophodno je, dalje nema ta da se govori.

MELUZOV: Onda idite!

SMELJSKA: Spremaj se, spremaj se!

NJEGINA: Odmah u. (Izlazi na desnu stranu s paketom)

SMELJSKA: Da niste, moda, ljubomorni? Umirite se, on preksutra putuje, a i ja ga neu ustupiti Sai.

MELUZOV: Neu ustupati". Oprostite, ali ja ne razumem takve odnose izmeu mukaraca i ena.

SMELJSKA: Ta kasko biste i mogli razumeti! Pa vi uopte ne poznajete ivot. A kad provedete malo vie vremena meu nama, onda ete nauiti da sve razumete. (Ulazi NJegina, obuena) E, hajdemo! Zbogom! (Izlazi)

NJEGINA: Pea, doi dovee; uiemo zajedno; ja u biti dobra; ja u te uvek u svemu sluati, a sada mi oprosti! Hajde, oprosti mi, dragi moj! (Poljubi ga i istri)

MELUZOV (natue eir) Hm! (Razmislivi) Hajdemo onda kui! ta da se radi!

DRUGI IN

Gradski park. S desne strane od glumaca - stranji ugao pozorita (drvenog) s vratima koja vode na pozornicu; blie prednjem delu pozornice - batenska klupa; s leve strane na prvom planu, ispred drvea - klupa i sto; u dubini pozornice, pod drveem - stolovi i batenski nametaj.

PRVA POJAVA

Tragiar sedi ra stolom naslonivi glavu na ruku; iz pozorita izlazi Narokov.

TRAGIAR: Martine, je li pauza?

NAROKOV: Pauza. A ti si se opet udesio?

TRAGIAR: Gde je moj Vasa? Gde je moj Vasa?

NAROKOV: A otkud ja znam?

TRAGIAR: Martine, hodi ovamo!

NAROKOV (prilazi mu) Eto, doao sam, ta je bilo?

TRAGIAR: Ima li novaca?

NAROKOV: Ni krajcare.

TRAGIAR: Martine... za prijatelja! Velika je to re!

NAROKOV: Pas un sou, moe da mi preturi sve depove.

TRAGIAR: Zlo.

NAROKOV: Ne moe biti gore.

TRAGIAR (vrti glavom) O, ljudi, ljudi! (utanje) Martine!

NAROKOV: ta hoe jo?

TRAGIAR: Idi, pozajmi!

NAROKOV: Po nareenju, a od koga? Nas dvojica ne uivamo veliki kredit.

TRAGIAR: O, ljudi, ljudi!

NAROKOV: Ba zaista - "o, ljudi, ljudi"!

TRAGIAR: I ti si, Martine, proroptao?

NAROKOV: Snuje se nekakva gnusna, avolska zavera.

TRAGIAR (s pretnjom) Zavera? Gde? Protiv koga?

NAROKOV: Protiv Aleksandre Nikolajevne.

TRAGIAR (s jo jaom pretnjom) Ko je on? Gde je on? Reci mu u moje ime da e imati posla sa mnom, s Erastom Gromilovom!

NAROKOV: Nita ti nee uraditi. uti! Ne ljuti me! Ja sam i onako neraspoloen, a ti ovde samo larma dabe. Muka mi je s vama! Kod svih vas ima i mnogo suvinog i mnogo tota vam nedostaje. Izmuio sam se gledajui vas. Komiari imaju mnogo suvine kominosti, a ti ima mnogo suvine traginosti; a nedostaje vam gracije... gracije, prave mere. A prava mera i jeste umetnost... Vi niste glumci, vi ste pelivani!

TRAGIAR: Ne, Martine, ja sam plemenit... Ah, kako sam plemenit! Jedno mi je, brate Martine, krivo: plemenit sam onda kad sam pijan... (Obori glavu i tragino jeca)

NAROKOV: Eto vidi da si pelivan, vidi da si pelivan!

TRAGIAR: Martine! Svi kau da si lud; reci mi - je li to istina ili nije?

NAROKOV: Istina je, slaem se, ali samo pod jednim uslovom: ako ste svi vi ovde pametni, onda sam ja lud, onda neu to da sporim.

TRAGIAR: Zna li, Martine, na ta liimo nas dvojica?

NAROKOV: Na ta?

TRAGIAR: Zna Lira?

NAROKOV: Znam.

TRAGIAR: Sea li se, tamo u umi, za vreme bure... Ja sam Lir, a ti - moja budala.

NAROKOV: Ne, nemoj da se zavarava, Lirova nema meu nama; a ko je od nas dvojice budala - preputam tebi da pogodi.

Iz pozorita izlazi NJegina.

DRUGA POJAVA

Tragiar, Narokov i NJegina,

NJEGINA: ta je to, Martine Prokofijeviu? ta to oni rade sa mnom?

NAROKOV (hvatajui se za glavu) Ne znam, ne znam, ne pitajte me.

NJEGINA: Ali to mi je strano krivo, prosto da ovek zaplae.

NAROKOV: O, ne plaite; oni nisu dostojni vaih suza. Vi ste bela golubica u crnom jatu gaaca, zato vas oni kljucaju. Vrea ih vaa belina, vaa ednost.

NJEGINA (kroz suze) Sluajte, Martine Prokofijeviu, pred vama je, pred vama je, seate li se, obeao mi je da e mi dati da igram pre korisnice. Ja ekam, itavu nedelju dana nisam igrala, danas je poslednja pretstava pre korisnice; a on, ba je odvratan, ta radi? Stavlja na program Fru-fru" sa Smeljskom.

NAROKOV: Handar u grudi do samog balaka!

NJEGINA: Prireuju joj ovacije uoi moje korisnice, poklanjaju joj cvee; a mene je publika potpuno zaboravila. ta onda moe meni da padne na kasi?

TRAGIAR: Ofelija, bei od ljudi!

NJEGINA: Poela sam da mu govorim, a on se samo ali i smeje mi se u oi.

NAROKOV: On je drvo, drvo, hrast, bukva.

TRAGIAR: Ofelija, bei od ljudi!

NJEGINA: Martine Prokofijeviu, samo me jo vi volite.

NAROKOV: O da, vie od ivota, vie od svetlosti!

NJEGINA: Ja vas razumem i volim vas i sama.

NAROKOV: Razumete, volite? Onda sam srean, da, da... (Tiho se smeje) Srean kao dete.

NJEGINA: Martine Prokofijeviu, budite dobri, potraite Petra Jegorovia; recite mu da doe k meni na pozornicu.

NAROKOV: Ja sam toliko srean da u sa zadovoljstvom zvati i dovesti vam vaeg ljubavnika.

NJEGINA: On mi je verenik, Martine Prokofijeviu, nije mi ljubavnik.

NAROKOV: Svejedno, svejedno, golubice moja bela! Verenik, mu; ali ako ga vi volite, on je va ljubavnik. Ali ja mu ne zavidim, ja sam srean.

NJEGINA: I svratite jo do blagajne, pitajte da li svet kupuje karte za moju korisnicu. Priekau vas u garderobi; piemo aj.

Narokov odlazi.

TRAGIAR: Ako je s rumom, i ja u.

NJEGINA: Ne, bez ruma. (Odlazi na pozornicu)

TRAGIAR: Gde je moj Vasa? Gde je moj Vasa? (Odlazi u dubinu parka)

Ulaze: knez Dulebov i Migajev.

TREA POJAVA

Dulebov i Migajev.

DULEBOV: NJegina nije za nas, kaem vam. Vi ste duni da ugaate otmenoj, elitnoj publici, a ne poslednjoj galeriji. Ona ne odgovara naem ukusu, suvie je prosta, nema nikakvih manira.

MIGAJEV: Nema lepu garderobu, a talenat je veliki.

DULEBOV: E, talenat! Mnogo se vi, dragi moj, razumete u to!

MIGAJEV: Zbilja, vaa svetlosti, ja se ne razumem mnogo, ali mi sudimo... oprostite, vaa svetlosti, prema depu: ako puni kasu, znai da je talenat.

DULEBOV: Pa da, naravno; vi ste materijalisti.

MIGAJEV: To ste potpuno tano rekli, vaa svetlosti, mi smo materijalisti.

DULEBOV: Vi se ne razumete u tu... finu... kako bih rekao... u tu eleganciju.

MIGAJEV: Ne razumemo se, vaa svetlosti. Ali dopustite da vam kaem, prole godine sam angaovao jednu elegantnu zvezdu za uloge iz visokog drutva...

DULEBOV: I ta je bilo?

MIGAJEV: Ja sam na teti, vaa svetlosti. Ni lepote ni radosti.

DULEBOV: Lepote nije bilo? Kako ste mogli rei, kako ste mogli dopustiti sebi da kaete da nije bilo lepote?

MIGAJEV: Oprostite, vaa svetlosti. Lepote je, zaista, bilo: obino, kad se ona oblai, sva trupa je oko njene garderobe, neko viri kroz vrata, neko kroz rupe. Nae su garderobe prozirne, aurirane.

DULEBOV (smeje se) Ha, ha, ha! Eto vidite! E, i radosti je bilo.

MIGAJEV: Sasvim tano, i radosti je bilo... za vau svetlost, a za mene samo jad i tuga.

DULEBOV: Ha, ha, ha! Ti si kalamburist.

MIGAJEV: Mi ne moemo bez toga, inae e potpuno propasti; takav je na posao, vaa svetlosti.

DULEBOV: Trebalo bi da pie vodvilje. Oprostite, ja vam govorim ti"... Ali to je samo znak simpatije, dragi moj.

MIGAJEV: Ta zato se mi muimo, nego da zadobijemo simpatije. Samo me usreite, vaa svetlosti... A da li ete mi rei ti ili vi - to je apsolutno svejedno.

DULEBOV: Ne, zato! Ja sam utiv ovek, ja sam uvek delikatan. Dakle, zato vi ne piete vodvilje?

MIGAJEV: Pokuavao sam vaa svetlosti.

DULEBOV: I ta je bilo?

MIGAJEV: Pozorino-knjievni odbor ne odobrava.

DULEBOV: udnovato. Otkud to?

MIGAJEV: Ne znam, vaa svetlosti.

DULEBOV: Drugi put, kad napiete, recite meni. Ja u vam odmah... ja tamo imam... Uostalom, ta ima. Samo mi recite.

MIGAJEV: Razumem, vaa svetlosti.

DULEBOV: Ja u to odmah!.. Ja tamo imam... ta ima da se govori, samo recite... A ja u vam, mesto NJegine, nai pravu glumicu; a izgledae (iri ruke) da ne moe biti lepe! Prste ete oblizati.

MIGAJEV: Da obliemo prste, to jo boe pomozi, to se moe podneti, samo da ne moramo pesnicom da briemo suze, vaa svetlosti!

DULEBOV: Ha, ha, ha! Vi ste kalamburist. Nego, ozbiljno, piite vodvilje, piite, savetujem vam. A glumica je, velim vam, divna.

MIGAJEV: A cena, vaa svetlosti?

DULEBOV: E, cena je, naravno, malo vea.

MIGAJEV: A gde su nam prihodi da je plaamo, vaa svetlosti? Odakle da naem novaca? NJima iz godine u godinu raste cena, a prihodi su sve manji i manji. Plaamo platu, bez rauna, kao da smo milionari. Hoete li, moda, refenski, vaa svetlosti?

DULEBOV: ta to znai refenski? Kako to refenski?

MIGAJEV: Pola i pola, pola plate vi, pola ja.

DULEBOV: Ha, ha, ha! Dobro, da vidimo... Nego, ta je NJegina? Zar je to prvakinja? S njom je dosadno, dragi moj, ona ne unosi ivost u drutvo, nego samo dosadu.

MIGAJEV: ta da se radi! Kad je to vaa elja, vaa svetlosti, neu obnoviti s njom ugovor.

DULEBOV: Dabome, nipoto.

MIGAJEV: Ba istie rok njenom ugovoru.

DULEBOV: E pa lepo. Cela naa publika bie vam zahvalna.

MIGAJEV: Ali vaa publika - to je samo prvi red fotelja.

DULEBOV: Zato mi dajemo ton.

MIGAJEV: Bojim se da u izgubiti...

DULEBOV: O, ne, ne bojte se. Publika je ohladnela prema njoj; videete, njoj nita nee pasti na kasi. Hoete li opkladu?

MIGAJEV: Ne smem da vam protivreim.

DULEBOV: Pa i ne moete da mi protivreite: ja bolje od vas poznajem publiku i razumem stvari. A ja u vam nai glumicu koja e sve ovde da oduevi. Onda emo iveti pevajui.

MIGAJEV: Pevajui? Samo da ne moram kao kurjak zavijati, vaa svetlosti.

DULEBOV: Ha, ha, ha! Ne, ti si kalamburist, pravi kalamburist. Ah, oprostite, to mi se omakne, kad se raspriam, u prijateljskom razgovoru, inae sam uvek delikatan... ak i prema posluzi... (Vadi tabakeru) Hoete li cigaru?

MIGAJEV: Hvala, vaa svetlosti. (Uzima cigaru) Jesu li skupe?

DULEBOV: Ja ne puim jevtine.

MIGAJEV: A kod mene opet maler, vaa svetlosti.

DULEBOV: ga se desilo?

MIGAJEV: Tragiar opet poeo da pije. Eno ga, eta po parku.

DULEBOV: A jesu li mu u redu isprave?

MIGAJEV: Kad su kod njih isprave u redu, vaa svetlosti!

DULEBOV: Onda mu se moe pripretiti: da ete ga administrativnim putem u rodno mesto.

MIGAJEV: Ne, njima, vaa svetlosti, ne smem pretiti: bie gore po mene.

DULEBOV: Kako to?

MIGAJEV: Dua im je i suvie iroka, vaa svetlosti. Ja, veli, mogu i na Kamatku, meni je svejedno, a ti si hulja! I tu re, vaa svetlosti, tako sugestivno kae da ti vie nije do daljeg razgovora, samo gleda kako bi klisnuo.

DULEBOV: U tom sluaju - bolje lepim.

MIGAJEV: Pokuavam i lepim. Svet se, vaa svetlosti, udi da ukrotitelji ulaze u kavez o lavovima; nas to nita ne udi. Ja u radije prii lavu nego tragiaru kad je na tri oka ili pijan.

DULEBOV: Ha, ha, ha! Boga mi, uterali su vam strah u kosti. Idem da potraim svoje drutvo. (Polazi i zamakne za pozorite)

Dolazi tragiar.

ETVRTA POJAVA

Migajev i tragiar.

MIGAJEV (prua mu cigaru) Hoe cigaru?

TRAGIAR: Neka krda? Lepu od tebe ovek ne moe dobiti.

MIGAJEV: Ne, lepa je; dobio sam od kneza.

TRAGIAR: A to je ti ne pui?

MIGAJEV: Moje su lepe. (Vadi srebrnu tabakeru)

TRAGIAR: Vidi kakva ti je tabakera, a kae da nema novaca.

MIGAJEV: Budalo, ja bih je odavno zaloio, ali ne smem - dobio sam je na poklon; za uspomenu, uvam je kao oi u glavi. Vidi ta ovde pie: Gavrilu Petroviu Migajevu od publike".

TRAGIAR: Ba si konj!

MIGAJEV: Kako da razgovaram s tobom kad ti nita ne razume. Eno, izlazi publika; sigurno je svren in. (Odlazi)

TRAGIAR (za njim) Konj! (Seda za sto) O, ljudi, ljudi! (Naslanja glavu na ruke)

PETA POJAVA

Tragiar, Dulebov, Velikatov, Bakin i Vasa.

BAKIN: Ba divno; treba ih uiti pameti, drugi put e biti pametniji. Svratio sam do blagajne; dosad je palo etrnaest rubalja.

VASA: Nije velik kapital. Jo e sutra pre podne i uvee pazariti; skupie se neto.

BAKIN: Sto rubalja. Vie nee pasti.

VASA: I to su pare.

BAKIN: Nisu to nikakve pare. Sigurno ima i dugova, pa onda razne krpe... Glumice ne mogu bez toga. (Vasi) Je li i

vama duna?

VASA: Mi ne dajemo na veresiju.

BAKIN: Krijete. A ja volim, meni je vrlo milo kad je javno mnenje tako slono. (Velikatovu) ta vi mislite?

VELIKATOV: Potpuno se slaem s vama.

BAKIN: Ona je u osobi kneza uvredila nae drutvo, a drutvo joj zato plaa ravnodunou, stavlja joj na znanje da je zaboravilo na nju. E, kad ne bude imala ta da jede, onda e nauiti da se pristojno ponaa.

VASA: A ime je gospoica NJegina uvredila njegovu svetlost?

BAKIN: Poznajete li vi kneza Iraklija Stratonovia? Evo ga!

VASA: Kako da ga ne poznajemo, ko u naoj selendri ne zna njegovu svetlost?

DULEBOV: Da, mi se odavno poznajemo, ja sam jo i njegova oca...

BAKIN (Vasi) Onda znate kakav je to ovek? Ovo je ovek koji uiva najvei ugled, to je na aristarh, dua naeg drutva, ovek fina ukusa, koji ume lepo da ivi, ovek koji voli umetnost i koji je fino razume, zatitnik svih umetnika, glumaca, a pre svega glumica...

DULEBOV: Nije li dosta?

BAKIN: Svakome po zasluzi, knee. Osim toga on je dareljiv ovek, gostoljubiv, uzoran mu i otac. Gospodo, imajte to na umu! To je retkost u nae vreme. Jednom reju, to je ovek dostojan potovanja u svakom pogledu. Jesam li u pravu?

VASA: Potpuno.

BAKIN (Velikatovu) Verujem da je to neosporno, zar ke?

VELIKATOV: Potghno se slaem s vama.

BAKIN: I, gospodo, taj ovek koji uiva najvei ugled, taj uzoran otac i mu, hteo je da usrei svojim simpatijama jednu devojku, ba tu NJeginu. ega tu ima runog, pitam ja vas? On joj sasvim utivo veli: "Hoete li, duo moja, da mi budete metresa?" A ona se uvredila i rasplakala.

DULEBOV: Nemojte, Grigorije Antonoviu, prestanite, molim vas.

BAKIN: Zato, knee?

DULEBOV: Kad vi ponete nekoga da hvalite, ispadne da ovek dostojan potovanja u svakom pogledu - ne zasluuje ga.

BAKIN: Kako god hoete. Ja ne znam... ja uvek govorim istinu. Dopustite, knee, ja u jo malo o ovome. Dakle, kao to rekoh, gospoica NJegina se uvredila. NJoj ne bi ni na pamet palo da se uvredi, barem svojom glavom nikad ne bi do toga dola, jer, u sutini, tu nema nieg uvredljivog. Dakle, posredi je stran uticaj.

DULEBOV: Da, uo sam.

BAKIN: Ova gospoica ima uitelja, jednog studenta; stvar se, dakle, sasvim prosto objanjava.

DULEBOV: Ve su i u pozorite prodrli.

BAKIN: Neka rade svoj posao, neka seku pse i abe; kad ono - ne, hoe da prosveuju glumice. Uena propaganda meu glumicama je vrlo opasna stvar - protiv nje treba preduzeti neodlone mere.

DULEBOV: Naravno.

BAKIN: Recimo da ih oni zaista prosvete; ta emo onda knez i ja?

DULEBOV: Dosta, dosta, molim vas.

BAKIN: Molim, ja sam zavrio. (Velikatovu) Vi ste, ini mi se, hteli jo danas da otputujete?

TRAGIAR: Nikad ovek ne moe sasvim sigurno da prorauna. Ja sam zbilja hteo da otputujem danas, a sad imam u izgledu jedan posao na koji ranije nisam raunao.

BAKIN: Profit privlai?

TRAGIAR: To je rizian posao: moe se dobiti, ali vrlo lako se moe i izgubiti.

BAKIN: Zgodno bi bilo da veeramo zajedno.

TRAGIAR: Dobro, nemam nita protiv.

BAKIN: A vi, knee?

DULEBOV: Pa dobro, moemo.

BAKIN: Sastaemo se ovde posle pretstave, pa emo onda otii nekud! ta je sad tamo? Divertisman?

VASA: Neki pripoveda pria.

DULEBOV: Hajdemo tamo da se malo nasmejemo.

BAKIN: Ako bude smeno - to dodajte, knee.

Bakin, Dulebovi Velikatov izlaze.

TRAGIAR: Gde je moj Vasa?

VASA (prilazei mu) Ovde je Vasa. ta hoe?

TRAGIAR: Gde si se ti, brate, izgubio?

VASA: ta hoe ti od mene, reci bre!

TRAGIAR: ta hou? Traim ast. Zar ne zna svoju dunost?

VASA: Priekaj malo, astiu te. I ovako si ve dugo ekao, moe jo malo. Idem da ujem pripovedaa; svi su nai tamo. Hajde, budi prijatelj, nemoj da me zadrava!

TRAGIAR: Idi! Ja sam plemenit ovek.

Vasa odlazi. S pozornice dolaze: NJegina, Smeljska i Meluzov; on nosi preko ruke pled i ogrta NJegine.

ESTA POJAVA

Tragiar, NJegina, Smeljska i Meluzov.

SMELJSKA: Da, Saa, tvoj poloaj je vrlo neprijatan, ja razumem; samo ja tu nisam nita kriva. Ah, Saa, i ja sam na velikoj muci.

NJEGINA: Nemogue, kakvih muka moe ti imati? Ne verujem ti. Tvoj ivot je tako lak, tako lep.

SMELJSKA: Samo da uje. (Poe s NJeginom u stranu) Meni se jako udvara knez.

NJEGINA: Pa ta onda! To je tvoja stvar.

SMELJSKA: Moja, naravno, ja to znam; samo ne bih volela ni Velikatova da izgubim.

NJEGINA (malo uzbueno) A zar ti se i Velikatov udvara?

SMELJSKA: On je nekako udan: dolazi mi svaki dan, ispunjava sve moje elje, a nita ne govori... On je, verovatno, stidljiv. Ima takvih naravi. Prosto ne znam ta da radim. Ako budem hladna prema knezu, stei u neprijatelja; a Velikatov e moda sutra otputovati, onda u i njega izgubiti. Da sad koketiram s knezom - bilo bi nepoteno s moje strane, a i Velikatov mi se mnogo vie svia.

NJEGINA: Pa da! Naravno... Kome se on ne svia!

SMELJSKA: Nalazi? Da zna samo ta sam ula o njemu! On ima milione, samo se pravi da je obian ovek. Ba ne znam ta da radim. Veruje li mi, Saa, iskidala sam se.

NJEGINA: Ja se nita ne razumem u te stvari; pitaj, eto, Petra Jegorovia.

SMELJSKA: ta ti pada na pamet! A koliko se on razume? On e da razveze svoju filozofiju; samo mi to treba. A i ti, mila moja Saa, grei to ga slua! Ne sluaj ga, ne sluaj ga ako sebi eli dobra. On te samo zaluuje. Filozofija je lepa samo u knjigama; nego probaj da ivi u naoj koi! A ima li to gore od poloaja nas, ena! Ide kui? Hajdemo onda.

NJEGINA: Htela bih da razgovaram s Gavrilom Petroviem, ekam njega. (Prilazi Meluzovu koji posmatra tragiara)

SMELJSKA: Priekau i ja.

TRAGIAR (die glavu, Meluzovu) Ko si ti? ta e ti ovde?

NJEGINA: On je doao sa mnom.

TRAGIAR: Aleksandra Nikolajevna!.. Saa! Ofelija! ta e on ovde?

NJEGINA: To je moj verenik, moj uitelj.

TRAGIAR: Uitelj! A emu te on ui?

NJEGINA: Svemu to je lepo.

TRAGIAR (Meluzovu) Hajde, doi ovamo! (Meluzov mu prilazi) Daj ruku! (Meluzov mu prua ruku) I ja sam uitelj, da, uitelj. to me ti gleda? Ja uim bogatog trgovca.

MELUZOV: Smem li neto da vas pitam?..

TRAGIAR: Pitaj!

MELUZOV: emu ga uite?

TRAGIAR: Plemenitosti.

MELUZOV: Ozbiljan predmet.

TRAGIAR: I ja mislim, dabome... i ja mislim. To nije isto to i neka tvoja geografija. Dakle, obojica smo uitelji! E pa lepo! Zbog toga hajdemo u bife da popijemo neto, samo, naravno, ti da plati.

MELUZOV: to se toga tie - oprostite! Na tom polju ne mogu vam biti drug, ja ne pijem.

TRAGIAR: Saa, Saa! Aleksandra! Koga to dovodi nama, glumcima, u hram muza!

MELUZOV: Uostalom, hajdemo! Vi ete piti vino, a ja u popiti au vode.

TRAGIAR: Idi ti doavola! Sklonite ga! (Obara glavu) Gde je moj Vasa?

Ulaze: Dulebov, Velikatov, Bakin, Vasa; za njima lakej iz bifea s flaom portoa i aama i nekoliko osoba iz publike, koje ostaju u dubini pozornice.

SEDMA POJAVA

Dulebov seda na klupu s desne strane, kraj njega sedaju: Smeljska, malo dalje od njih Meluzov i NJegina; prilaze im

s leve strane Velikatov i Bakin. Tragiar sedi kao i pre, prilazi mu Vasa i lakej iz bifea koji stavlja na sto flau i ae i povlai se u stranu. Publika delimino stoji, a delimino seda za stolove u dubini porornice. Neto docnije dolazi Migajev.

VASA (tragiaru, sipajui mu au vina) Molim lepo, izvolte!

TRAGIAR: Ne mora da me moli, popiu i bez molbe. emu suvine rei Molim lepo, izvolte!" Reci: pij! Vidi kako je to jednostavno - samo jedna re, a kako duboka misao!

Iz pozorita izlazi Migajev.

NJEGINA: Gavrilo Petroviu, doite, molim vas, ovamo!

MIGAJEV (prilazei NJeginoj) ta elite?

NJEGINA: Na pozornici ste stalno beali od mene; htela bih sada da govorim s vama, pred svedocima.

MELUZOV: Da, bie zanimljivo uti motive vaeg ponaanja.

MIGAJEV: Kakvog ponaanja?

MELUZOV: Vi ste Aleksandri Nikolajevnoj priredili korisnicu krajem vaara.

MIGAJEV: To je najlepe vreme. Ja sam prema ugovoru duan da priredim korisnicu gospoici NJeginoj za vreme vaara; ali tamo ne stoji da la poetkom ili krajem; to je ve moja stvar.

MELUZOV: Vi se pozivate na zakon; ja to razumem. Ali osim zakona postoje jo kod ljudi i moralne obaveze.

MIGAJEV: Kakve su to obaveze i emu sav taj razgovor?

MELUZOV: Da ujete: vi ste pomerili korisnicu za poslednji dan, kasno ste tampali plakate i niste dali Aleksandri Nikolajevnoj da igra pre korisnice. To ste vi uradili.

MIGAJEV: Tako je.

MELUZOV: Ali Aleksandra Nikolajevna nije to zasluila zato to vam je u toku celog vaara punila kuu, to drugi nisu mogli. Eto sad se potrudite da objasnite svoje ponaanje.

TRAGIAR: ivotinja!

MIGAJEV: Koliko ja znam, vi niste u slubi kod nas u pozoritu; a stranim ljudima ja ne polaem rauna o svojim postupcima.

DULEBOV: Razume se! Kakvo je to sasluanje? On je gospodar u pozoritu, on radi kako mu njegov interes nalae.

MELUZOV: Pa ipak, takvi su postupci nepoteni i gospodin koji dozvoljava sebi da tako radi nema prava da smatra sebe za potenog oveka. To imam ast da vam kaem pred publikom. Posle ovoga - smatramo da smo dobili satisfakciju.

MIGAJEV: Kako god hoete, kako god hoete, meni je svejedno. Publika ima razne ukuse, svima se ne moe ugoditi; vama se moje ponaanje ne svia, a knez ga odobrava.

MELUZOV: ta se mene tie knez! Moralni zaioni su isti za sve ljude.

Migajev prilazi knezu.

BAKIN: Otkud ljudima pada na pamet da badava troe rei, da propovedaju Migajevu o potenju! To je i suvie naivno. On odavno smatra potenje za predrasudu i za njega ne postoji razlika izmeu potenog i nepotenog dela, sve dok ga ne istuku. A kad izvue dva tri amara, onda e stati da misli: mora biti da sam uradio neku gadost kad me tuku.

TRAGIAR: I izvui e, to mu ne gine, ja mu ve odavno proriem.

MIGAJEV (prilazi NJeginoj) Dakle, gospoice NJegina, vi ste na mene ljuti?

NJEGINA: Pa naravno! Jo pitate!

MIGAJEV: Kad je tako, ta vas tera da i dalje sluite kod mene? Vaem ugovoru istie rok.

NJEGINA: Jeste, ali ste me vi lino molili da ga obnovim.

MIGAJEV: Oprostite, predomislio sam se. Na zahtev publike moram na vae mesto da pozovem drugu glumicu.

NJegina stoji zapanjena.

TRAGIAR: Ofelija, bei od ljudi!

NJEGINA: To ste mi morali rei unapred; imala sam poziva od drugih pozorita; sve sam ih odbila, verovala sam vaoj rei.

MIGAJEV: Reima ne treba verovati. Mi nikako ne moemo da odgovaramo za svaku re - mi zavisimo od publike i moramo da ispunjavamo njene elje.

NJEGINA: Kud u ja sada - prosto ne znam, vi ste me doveli u takav poloaj...

MIGAJEV: Oprostite... S nekom drugom glumicom ja, tako ne bih postupio; ali vi ste talenat, vi neete imati nikakve tete, vas e svuda rado primiti.

NJEGINA (kroz suze) Vi mi se jo i rugate... Jo je dobro to ste mi to rekli uoi korisnice... Ja u se sutra oprostiti s publikom... koja me toliko voli... Treba tampati da ja igram poslednji put.

VASA: Mi emo to i bez plakata svuda rastrubiti.

NJEGINA (Velikatovu) Vi, Ivane Semjonoviu, jo ne putujete sutra?

VELIKATOV: Ne, jo ne putujem.

NJEGINA: Znai da ete biti u pozoritu?

VELIKATOV: Svakako.

BAKIN: Samo nemojte to pripisati sebi; on ne ostaje zbog vae korisnice, nego ima jo nesvrenih poslova - upravo ima u izgledu jedan unosan posao.

VELIKATOV: Imam, zaista. Taj posao nije tajna, gospodo; neu ga kriti od vas: ja hou da otkupim korisnicu od Aleksandre Nikolajevne. Moda u neto i zaraditi.

NJEGINA: ta? Vi hoete da otkupite moju korisnicu? alite se? To je jo nova uvreda, hoete jo da mi se narugate!

VELIKATOV: Nije mi ni na kraj pameti da se alim. Koliko cenite svoju korisnicu, koliko biste hteli da dobijete za nju?

NJEGINA: Ja je nikoliko ne cenim: ona nita ne vredi. Daj boe da ne bude tete.

VASA: Greite: vaa se korisnica i te kako moe kupiti.

VELIKATOV: Koliko moe da dobije korisnik ako je pozorite puno, a cene velike? Valjda je neko imao dobrih korisnica?

TRAGIAR (udara pesnicom po stolu) Ja.

VASA: Mi smo zajedno poetkom vaara trista pedeset rubalja zaradili.

VELIKATOV: Pristajete li da vam platim trista pedeset rubalja?

NJEGINA: Ne mogu; to je suvie mnogo, to je poklon... Ja neu da primam poklone, to nije moj obiaj.

VELIKATOV: Kako je prijatno uti takve rei od mlade glumice! Odmah se vidi da imate dobrog savetnika, oveka s potenim, plemenitim ubeenjima.

VASA: To nije nimalo skupo, Aleksandra Nikolajevna, zaboga! Kad se Ivan Semjonovi prihvatio tog posla, sutra e kod vas biti svi koji su doli na vaar. Ja u dodati pedeset rubalja; pristajete li da vam platim etiri stotine?

VELIKATOV: Ne, oprostite, ja ne ustupam, ja nudim Aleksandri Nikolajevnoj pet stotina rubalja.

VASA: Taka, dalje ne idem; to je prava cena.

NJEGINA: ta to radite, gospodo. Ja od korisnice dobijam samo polovinu, a jo i rashodi.

VASA: Neete biti na teti; mi smo ljudi trgovakog duha; sutra do jedanaest sati nee ostati nijedne karte. (Velikatovu) Dozvolite da i ja uestvujem jednim delom! Dajte mi dve loe na prvoj galeriji i tuce fotelja!

VELIKATOV: Uzmite kod blagajnika i recite mu da novac od prodatih karata i sve preostale karte, osim zadnje

galerije, donese odmah meni! Ja u ga priekati ovde.

VASA: Dobro, rei u mu. Izvolte za dve loe i dvanaest fotelja. (Prua mu novac)

VELIKATOV (uzimajui novac) Ovde je sto rubalja.

VASA: Tako je, znai da smo kvit. Dozvolite, tu su etvorica naih, moda e neko hteti; trknuu askom. (Odlazi u dubinu pozornice)

VELIKATOV: Ja jo nisam dobio va pristanak, Aleksandra Nikolajevna.

NJEGINA (Meluzovu) Kako da postupim, Petre Jegoroviu? Ja ne znam; kako vi kaete, tako u uraditi.

MELUZOV: I ja ne znam; ja nisam kompetentan u takvim pitanjima. Zasad je sve, izgleda, u granicama zakona.

Pristanite.

NJEGINA (Velikatovu) Ja pristajem, hvala vam.

VELIKATOV: Nemate zato da mi zahvaljujete, ja u zaraditi pare; ja treba vama da zahvalim.

MIGAJEV (Dulebovu) A vi ste, vaa svetlosti, nudili opkladu.

DULEBOV: Ko je mogao oekivati tako neto? To je nepredvien sluaj.

BAKIN (Velikatovu) Meni ostavite jednu kartu! Bie to zanimljiv prizor.

Vasa se vraa.

VASA: Blagajnik e odmah doneti karte i novac, samo da izbroji pazar. Ja sam jo uzeo deset fotelja po pet rubalja. Izvolte. (Prua Velikatovu pedeset rubalja)

VELIKATOV: Da nije to mnogo?

VASA: Nije to nita; ve sam prodao etiri karte po pet rubalja, a sutra u prvi red prodavati po deset, i jo za poklon uzimam po deset rubalja od osobe.

DULEBOV: Treba biti kompletna budala pa plaati u provinciskom pozoritu po deset rubalja za fotelju.

VASA: ta ete, vaa svetlosti, u prvom redu je na blagajni ostalo samo jedno mesto.

DULEBOV: U tom sluaju, Ivane Semjonoviu, zadrite ga za mene.

VELIKATOV: Za deset rubalja, knee?

DULEBOV: ta da se radi kad su svi poludeli!

VASA: E, Gavrilo Petroviu, zatvaraj duan! Kad Aleksandra Nikolajevna otputuje, nikad vie nee tako trgovati! Gotovo! Ni na koji nain nee domamiti svet u pozorite. Eto, to te eka!

NJEGINA: Dajte mi kaput, Petre Jegoroviu! Dovienja, gospodo! Hvala vam! Uteili ste me, a ja sam ve htela da zaplaem; boga mi, tspodo, tako mi je bilo kriv.o, tako krivo...

Mezulov joj pridrava kaput, NJegina ga oblai.

TRAGIAR: Vaso, porui ampanjca!

VASA: Zar ba treba?

TRAGIAR: Kako da ne, ba si udan: ti si napravio plemenit gest, treba ti estitati, brate!

VASA: Pa to nisi ranije rekao! Kelner, flau ampanjca.

NJEGINA: Zbogom, gospodo!

VELIKATOV: Dopustite da vam ponudim svoja kola.

SMELJSKA: Nudite kola i, naravno, sebe za pratioca?

VELIKATOV: Ne, zato, Aleksandra Nikolajevna e poi sa svojim verenikom. (Meluzovu) Kad je ve tako, koija e i vas odvesti kui, a onda mi ga poaljite.

MELUZOV: Oprostite, ali smatram da je vaa briga o meni suvina. (Ogrne se pledom; Velikatov mu pomae) Niste se morali truditi, ja sam se navikao da sve radim bez tue pomoi. To je moj princip.

VELIKATOV: Ipak teko ga je sprovesti; ljudi ne mogu bez uzajamne pomoi.

NJEGINA (Velikatovu) Vi ste tako plemeniti, tako delikatni... Ja sam vam toliko zahvalna, prosto nemam rei. Sutra u vas poljubiti.

VELIKATOV: Biu vrlo srean.

SMELJSKA: Sutra? Dugo je ekati do sutra. (Dulebovu) Knee, ja u vas poljubiti jo veeras, sad odmah.

DULEBOV: Na slubi, lepoto moja! Raspolaite mnome kako hoete.

Smeljska ljubi Dulebova.

NJEGINA: E, zbogom, gospodo, zbogom! (alje rukom poljubac)

TRAGIAR: Ofelija! Nimfo! Pomeni me u svojim svetim molitvama!

TREI IN

Dekor iz prvog ina. Na stolu dve svee.

PRVA POJAVA

Matrjona, zatim Domna Pantelejevna.

MATRJONA (na vratima) Ko je?

Iza pozornice glas Domne Pantelejevne: Ja sam".

MATRJONA: Sad u da otkljuam. (Ulazi Domna Pantelejevna) Je li svrena pretstava?

DOMNA PANTELEJEVNA: Jo nije; trajae jo jedno pola sata. Ja sam namerno ranije dola; treba spremiti aj. Kad doe Saa, da ne mora ekati. Je li gotov samovar?

MATRJONA: Stavila sam ar, tek to nije poeo da tutnji.

DOMNA PANTELEJEVNA: A kad pone da tutnji, odmah ga pokri.

MATRJONA: to da ga pokrivam! Kad na samovar pone da tutnji, to ne znai da e da provri; on ti peva na razne glasove, upinje se, upinje se, a opet - nita; ako pone da raspiruje vatru, jo gore, kao za inat. Ja ga esto grdim.

DOMNA PANTELEJEVNA: Namuila sam se u pozoritu: vruina, zapara, bila sam sva srena kad sam izila.

MATRJONA: Pa naravno, leti - sedeti u etiri zida; a sveta je sigurno bilo puno.

DOMNA PANTELEJEVNA: Prepuno pozorite; prosto jabuka ne bi imala gde da padne.

MATRJONA: Ta ta kaete! A sigurno su i mnogo pljeskali?

DOMNA PANTELEJEVNA: Svega je bilo. Hajde, idi, pogledaj samovar i spremi njenu sobu! ekaj, stala su neka kola. Rano je jo za Sau.

Matrjona otvara vrata, ulazi Velikatov. Matrjona izlazi.

DRUGA POJAVA

Domna Pantelejevna i Velikatov.

VELIKATOV: Dobro vee, Domna Pantelejevna!

DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro vee, Ivane Semjonoviu! Otkud vi...

VELIKATOV: Poslom, Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Mogli ste i sutra. Sad je kasno, nezgodno; nama u ovo doba ne dolaze mukarci.

VELIKATOV: Ne bojte se, Domna Pantelejevna, ja neu ekati Aleksandru Nikolajevnu; a o vama i meni niko nee rei nita runo.

DOMNA PANTELEJEVNA: E, ba ste lola!

VELIKATOV: Prema tome, tetkice, nemate ta da se plaite.

DOMNA PANTELEJEVNA: Otkud sam ja vama tetka?

VELIKATOV: A to? Zar vam ne bih mogao biti bratanac?

DOMNA PANTELEJEVNA: ta e boljeg! Pravi delija, gde da nae jo jednog tako lepog oveka!

VELIKATOV: A ja sam vam, Domna Pantelejevna, doneo novac od korisnice.

DOMNA PANTELEJEVNA: E, ba vam hvala, ba vam najlepe zahvaljujem! To nam je najpotrebnije, prosto neophodno; jer u prvom redu, Ivane Semjonoviu, treba platiti dugove. Zar se moe iveti bez dugova? Moe li se?

VELIKATOV: Nemogue, Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Svi smo ljudi.

VELIKATOV: Svi smo greni, Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Istina, dutovi su nam sitni; pa ipak, kad ovek ima savesti, nema mira zbog njih.

VELIKATOV: Nema mira, Domna Pantelejevna, nema mira. (Prua joj zaveljaj s novcem) Eto, dajte to Aleksandri Nikolajevnoj.

DOMNA PANTELEJEVNA: Hvala vam, mnogo smo vam zahvalni, Ivane Semjonoviu! Hoete li aja?

VELIKATOV: Najlepe zahvaljujem; ne mogu, nemojte me terati da pijem aj, Domna Pantelejevna. Nisam ni za ta, a pogotovo za aj, stalno me dri neka seta, Domna Pantelejevna, nikako se ne oseam dobro.

DOMNA PANTELEJEVNA: Neka pahondrija.

VELIKATOV: Zbilja, Domna Pantelejevna, pahondrija.

DOMNA PANTELEJEVNA: Kad je mnogo novaca, a nema posla, onda ba ona spopadne oveka.

VELIKATOV: To ste tano rekli, od toga to dolazi.

DOMNA PANTELEJEVNA: A zato biste vi bili neraspoloeni?

VELIKATOV: To je tano, nemam razloga. Pa ipak sam neraspoloen, Domna Pantelejevna, zato se i vuem po vaaru iz kafane u kafanu. Verujte mi, ima ve dve nedelje kako sam dvaput dnevno pijan... Nego znate ta, Domna Pantelejevna, ili me je neko urekao ili sam bog hoe tako.

DOMNA PANTELEJEVNA: Samoa.

VELIKATOV: Samoa, Domna Pantelejevna; zlatne su vae rei: nema spora - samoa.

DOMNA PANTELEJEVNA: Naite sebi drugaricu u ivotu.

VELIKATOV: A gde da je naem?

DOMNA PANTELEJEVNA: Oenite se, uzmite neku dobru gospoicu; za vas e svaka poi, i iz najbolje kue.

VELIKATOV: Bojim se, tetkice.

DOMNA PANTELEJEVNA: A ega se, bolan, bojite, ega tu ima stranog?

VELIKATOV: Bie mi jo dosadnije.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ah, to greite! Kako vi to! Velika je razlika, oenjen ovek ili momak.

VELIKATOV: Sve one vole da sviraju na klaviru, a ja to ne podnosim.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ipak muzika. A kakva zadovoljstva ima momak? Samo da popije s prijateljima,

nikakvih drugih radosti nema u ivotu,

VELIKATOV: A gazdinstvo, Domna Pantelejevna? ta kaete na to?

DOMNA PANTELEJEVNA: Pa da, naravno, ako neko vodi svoje gazdinstvo...

VELIKATOV: Ja ga vodim. Imam na selu lepu kuicu, tako od jedno etrdeset soba, konja imam dosta, imam i baticu, valjda jednu kvadratnu vrstu pod batom, s venjacima, s ribnjacima...

DOMNA PANTELEJEVNA: Znai sve kompletno kao kod svakog dobrog spahije.

VELIKATOV: Kompletno, Domna Pantelejevna. Ako ti je dosadno, izie na doksat, a po dvoritu etaju urani, svi beli.

DOMNA PANTELEJEVNA: Beli! Ta ta kaete, molim vas!

VELIKATOV: Vikne im: zdravo momci! a oni ti odgovaraju: u zdravlju vas nali, vae blagorodstvo!

DOMNA PANTELEJEVNA: Jesu li naueni?

VELIKATOV: Jesu. Eto, tako se zabavlja. Po krovovima, po plotovima sede paunovi, repovi im se na suncu samo prelivaju.

DOMNA PANTELEJEVNA: I paunovi? Ah, boe moj!

VELIKATOV: Izie u park da se proeta, a po jezeru plivaju labudovi, sve dvoje po dvoje, sve dvoje po dvoje, Domna Pantelejevna.

DOMNA PANTELEJEVNA: Zar ba labudovi? To je pravi raj! Da mi je bar jednim okom pogledati.

VELIKATOV (gleda na sat) Tako smo se, tetkice, lepo raspriali, da mi se prosto ne ide od vas; priao bih i jo, samo urim, oprostite, imam jo posla.

DOMNA PANTELEJEVNA: A i ja bih priala, tako ste mi simpatini... Tako prijatnog, ljubaznog oveka jo nisam srela u ivotu...

VELIKATOV: Na vaoj korisnici ja sam, Domna Pantelejevna, zaradio pare, zato mi dopustite da vam uinim jedata mali poklon. (Odlazi u pretsoblje, vraa se s jednim paketom uvijenim u hartiju i prua ga Domni Pantelejevnoj)

DOMNA PANTELEJEVNA: ta je to?

VELIKATOV: Marama.

DOMNA PANTELEJEVNA (razvija hartiju) Ta ta kaete, kakva je to marama, to je itav al; nikad jo nisam takav imala. A koliko kota?

VELIKATOV: Ne znam, dobio sam ga zabadava, uzeo sam ga kod jednog poznatog trgovca, onako prijateljski.

DOMNA PANTELEJEVNA: Prijatelju, pa zato to? Boga mi, prosto ne znam ta da... Poljubiu vas, dopustite mi, roeni moj... ne mogu izdrati...

VELIKATOV: Samo izvolte, koliko hoete. (Domna Pantelejevna ga ljubi) Zbogom! Aleksandri Nikolajevnoj isporuite moje potovanje. Moda se vie neemo videti. (Izlazi)

Domna Pantelejevna ga ispraa u pretsoblje, zatim se vraa.

DOMNA PANTELEJEVNA: Odakle takvi ljudi na svetu! Gospode boe! (Ogrne se maramom) Sad je vie neu skinuti. (Ogleda se u ogledalu) Gospoa, prava gospoa! Eto to je ovek! A kakvi su kod nas ljudi! Da ih oima ne vidim! Eto, ima ipak ljudi. (Oslukuje) Ko je to opet?

Ulazi Narokov s vencima i buketima.

TREA POJAVA

Domna Pantelejevna i Narokov.

NAROKOV: Uzmi, na! To su lovorike tvoje keri! Ponosi se!

DOMNA PANTELEJEVNA: Vrlo vano! Kud u s tim metlama? ta e mi one?

NAROKOV: Neprosveenost! Ti venci su znak oduevljenja, znak priznanja talentu za sreu koju on prua. Lovorike su diploma s kojom se dobija pravo na potovanje, na ugled.

DOMNA PANTELEJEVNA: Koliko je samo para dato za to ubre! Bolje da su nam dali u gotovu. Znali bismo ta emo s parama, a ovo udo... kud emo s njim? U pe, samo to.

NAROKOV: Novac e potroiti, a ovo e ti zauvek ostati kao uspomena.

DOMNA PANTELEJEVNA: Nije nego, sad u ba uvati svako smee! Jo danas u baciti kroz prozor. Nego pogledaj ti ovo! (Pokazuje mu al i okree se pred njim) Eto to je poklon! Simpatino, lepo, delikatno.

NAROKOV: Svakom svoje; samo tebi ja ne zavidim, a tvojoj keri, boga mi, zavidim. Uzeu sebi nekoliko listia za uspomenu. (Otkida nekoliko listia)

DOMNA PANTELEJEVNA: More, ponesi sve, neu plakati.

NAROKOV (vadi iz depa tabak hartije) A ovo predaj Aleksandri Nikolajevnoj.

DOMNA PANTELEJEVNA: ta je sad opet? Ceduljica od nekoga? E ba su mi dodijali tim glupostima.

NAROKOV: To je od mene... jedna pesma... Ja sam roen u Arkadiji.

DOMNA PANTELEJEVNA: Gde, Prokofijeviu, gde bolan?

NAROKOV: Daleko: ti tamo nikad nisi bila i nikad nee biti. (Pokazuje Domni Pantelejevnoj svoju pesmu) Eto vidi, okvir: spomenak, dan i no, razliak, klasje. Eto vidi: sedi pela, leti leptir... Nedelju dana sam crtao.

DOMNA PANTELEJEVNA: Pa daj joj sam.

NAROKOV: Sramota me je! Evo pogledaj! (Pokazuje na svoju glavu) Seda, elava! A tu su oseanja mlada, svea, mladika, zato me je sramota! Evo ti, daj joj! Samo nemoj da baci! Ti si gruba ena, ti nema nikakvih oseanja. Za vas, grube ljude, pravo je zadovoljstvo baciti, zgaziti nogama ove to je neno, sve to je lepo.

DOMNA PANTELEJEVNA: Idi ti s milim bogom! Vidi ga to je nean! Ne mogu svi da budu takvi. Eto, spusti tu na sto; kad doe, ona e nai.

NAROKOV (sputa hartiju na sto) Da, ja sam nean. Zbogom! (Izlazi)

DOMNA PANTELEJEVNA: Ala je to neki ludak! A onako - dobar je ovek, ja ga se ne bojim. Obino su ludaci mnogo gori: neko lupa posue, neko skae na ljude, ujeda, a ovaj je miran. Stala su neka kola... Sad je sigurno Saa dola. (Polazi vratima)

Ulazi NJegina s buketom i kutijicom u rukama.

ETVRTA POJAVA

Domna Pantelejevna i NJegina.

NJEGINA (sputa buket i kutijicu na sto) Oh, ala sam umorna! (Seda za sto)

DOMNA PANTELEJEVNA: Da isplatim koijaa?

NJEGINA: Ne, zato! Samo da se malo odmorim, poi emo da se provozamo, da udahnemo malo sveeg vazduha. Jo nije kasno, I onako smo ga uzeli za celo vee.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ima pravo, neka prieka, to da badava bacamo novac!

NJEGINA: Kakav vam je to al?

DOMNA PANTELEJEVNA: Velikatov poklonio; na vaoj sam korisnici, veli, zaradio pare. ta veli, je li lep?

NJEGINA: Divan al, skupocen.

DOMNA PANTELEJEVNA: Kae da ga je badava dobio.

NJEGINA: A vi mu verujete! On sve tako kae. Znai da je bio ovde?

DOMNA PANTELEJEVNA: Jeste, svratio je i doneo pare.

NJEGINA: to nije mene saekao?

DOMNA PANTELEJEVNA: Ne znam, urio se nekud, moda putuje.

NJEGINA: Moda. udan je to ovek, nikako ga ne moe shvatiti. (Zamiljeno) A takav mukarac, ini mi se, kad bi hteo, odmah bi mogao da zaludi svaku enu.

DOMNA PANTELEJEVNA: ta tu ima da se govori! Pa i ne moe da osudi enu! Kako da je osudi! Srce nije kamen, a takvih delija kao on nema mnogo; ovakvog drugog, moda, celog ivota nee sresti. Samo budi smerna i okromna - pa e proiveti ceo tavot onako, dabe; nee imati ega da se seti. A on mi je priao o svom imanju. Kakvo divno gazdinstvo ima!

NJEGINA: ega tu ima udnog; on je vrlo bogat.

DOMNA PANTELEJEVNA: Hoe li aja?

NJEGINA: Neu, ekajte malo. (Pogleda na sto) A ta je to?

DOMNA PANTELEJEVNA: To ti je Prokofijevi doneo za uspomenu.

NJEGINA (razledajui hartiju) Ala je to lepo! Kako je to dobar, simpatian starac.

DOMNA PANTELEJEVNA: Da, dobar, estit ovek; samo je materijalno propao i pomerio pameu. Nego, ta emo mi sad s parama?

NJEGINA: ta emo! Pre svega treba platiti dugove, a s onim to ostane - iveemo.

DOMNA PANTELEJEVNA: Samo to nam nee mnogo ostati, neemo moi da teramo luksuz.

NJEGINA: Da, sad e biti tee, bez plate. A kuda da poem, koga ja poznajem? Opet, nemam nikakvu garderobu.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ostae nam jedno dve stotine, a moda i sto pedeset rubalja, vie nam nee ostati, a sad udeavaj kako zna. Treba s njima proiveti celo leto. Ima itav gro na dan - plati hranu, plati stan. Na jesen nas zovu u Moskvu, tamo su potrebne glumice.

NJEGINA: ta veli da ostavim pozorite i da se udam? Samo Petar Jegorovi jo nije dobio slubu. Kad bi mogla neto da radim.

DOMNA PANTELEJEVNA: Eto ti sad: da ostavi pozorite! Sad si za jedan dan dobila toliko koliko ne bi inae za tri godine zaradila.

NJEGINA: Mi mnogo zaraujemo, ali i mnogo moramo da troimo.

DOMNA PANTELEJEVNA: Eh, kako god pogleda, Saa, nije nam ivot sladak. Moram priznati: dodijala mi je ova nematina.

NJEGINA: Dodijala... da... dodijala... Ja sam mislila, mislila i ve sam prestala da mislim. Ali - starije je jutro od veera, sutra emo razgovarati.

DOMNA PANTELEJEVNA: Naravno; a sad hajde da pijemo aj. (Oslukuje) Ko je to sad opet?

Ulazi Bakin.

PETA POJAVA

NJegina, Domna Pantelejevna i Bakin.

BAKIN: Doao sam kod vas na aj, Aleksandra Nikolajevna!

NJEGINA: Ah, oprostite, ne mogu da vas primim, jako sam umorna, treba da se odmorim, hou da ostanem sama, da se malo smirim.

BAKIN: Bar pola sata, ta je to pola sata?

NJEGINA: Boga mi, ne mogu, tako sam sva iskidana.

BAKIN: Dobro, svratiu za jedno deset minuta, za etvrt sata; moi ete dotle da se odmorite.

NJEGINA: Ne, ne, molim vas! Doite sutra, kad god hoete, samo danas ne.

BAKIN: Aleksandra Nikolajevna, ja nikako ne volim da menjam svoje planove, uvek volim da ostvarim to sam naumio, i s mojom upornou to mi uvek polazi za rukom.

NJEGINA: Vrlo mi je milo to vam sve uvek polazi za rukom, samo u vas ja napustiti, jako sam umorna.

BAKIN: Dobro, idite, a ja u ostati ovde, u ovoj sobi, presedeu celu no evo na ovoj stolici.

NJEGINA: Prestanite da se alite! Dosta je bilo!

BAKIN: Ne verujete? Onda u vam dokazati, ja sam odluan ovek.

DOMNA PANTELEJEVNA: I ja sam ti, prijatelju, odluna ena, zvau strau.

BAKIN (NJeginoj) Sluajte, vi se bojite da e me neko zatei kod vas?

NJEGINA: Ja se nikoga i niega ne bojim.

BAKIN: Svi vai oboavaoci sad veeraju na stanici, i knez i Velikatov, i Smeljska je s njima, ostae tamo do zore.

NJEGINA: A ta se to mene tie?

BAKIN: A va verenik sigurno spava; uostalom, ja i ne verujem da ga volite.

NJEGINA: Ah, boe moj, ovo je ve nesnosno! Pa ja vas ni u ta i ne ubeujem.

BAKIN: Vi ga drite pored sebe samo kao odbranu od udvaranja; meutim, im vam se neko dopadne, vi ete ga napustiti, to uvek tako biva.

NJEGINA: Pa dobro, dobro.

BAKIN: Vi ste suvie veliki probira! ta ekate, kakvu sreu? Pred vama je obrazovan, osiguran ovek... To to se ne udvaram vama, ne govorim nenosti, ne iskazujem ljubav - to nije moj obiaj. Mi nismo deca, to da se pretvaramo! Hajde da govorimo kao punoletni ljudi.

NJEGINA: Zbogom. (Izlazi)

DOMNA PANTELEJEVNA: E, prijatelju, porazgovarali ste, a sad dosta. Vreme je da ostavite ljude na miru! Inae, ako hoete da razgovarate, razgovarajte sa mnom, ja imam dobar jezik.

BAKIN (glasno) Ja u jo ipak svratiti. (Izlazi)

DOMNA PANTELEJEVNA: Idem da zakljuam vrata, sad vie nikog neu pustiti, makar crkao. (Izlazi. Iza pozornice se uje glasan razgovor. Ulazi NJegina.)

NJEGINA: ta je to?

Ulaze: Domna Pantelejevna, Vasa s flaom ampanjca i tragiar.

ESTA POJAVA

NJegina, Domna Pantelejevna, Vasa i tragaar.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ovo su mangupi, ba mangupi! Upali silom, nita nee da uju.

VASA: ta ete, Domna Pantelejevna, moramo popiti za zdravlje Aleksandre Nikolajevne; bez toga se ne moe. Pa i ega tu ima runog? Doli smo poteno, otmeno, s najveim potovanjem prema vama! Nikakvih izgreda ne pravimo, sauvaj boe.

TRAGIAR: Pa naravno! Kad sam tu ja.

NJEGINA: Niste se morali truditi, ja neu da pijem.

VASA: Kako god hoete. Nama e vie ostati, mi emo sami popiti. (Vie kroz vrata u drugu sobu) Hajde, lepo moje, pametno, daj nam ae!

DOMNA PANTELEJEVNA: Dobro, de, daj meni, ja u otvoriti. (Uzima flau i izlazi)

TRAGIAR (NJeginoj) Ti kae da nee da pije; sad u ja da ti pokaem kako e piti.

VASA: Ne treba silom.

TRAGIAR: Neu ja silom, ja u je moliti.

Ulazi Domna Pantelejevna i sputa na sto flau i ae.

VASA (toi) Od vas moramo poeti, po stareinstvu.

DOMNA PANTELEJEVNA: Ne znam da li da pijem, bojim se da e me uhvatiti.

VASA: Pa ta je s tim? ega da se bojite? Sad je ve no. Ako vas i uhvati, nije to nita. Eto ja i on se ne bojimo.

DOMNA PANTELEJEVNA (uzima au) Hajde, Saa, estitam ti! (Pije)

VASA (prua au NJeginoj) Sada dopustite da vas ponudimo.

NJEGINA: Ja sam ve rekla da neu da pijem.

VASA: Ne smete tako, zato nas vreate? Mi smo s najboljom voljom... Bar pola ae!

TRAGIAR (pada na kolena) Saa, Aleksandra! Pogledaj ko te moli! Pogledaj ko je pred tvojim nogama! Gromilov, sam Erast Gromilov...

NJEGINA: Pa dobro, malo u srknuti, samo vie neu nipoto. (Pije)

VASA (pomae tragiaru da se digne) Koliko hoete. (Uzima au) Ostatak popiemo mi i saznaemo vae misli. (Puni ae) Pijmo sad mi. (Prua au tragiaru)

TRAGIAR: estitaj u ime nas obojice, mene je danas neto izdao govorniki dar.

VASA: ast mi je da vam estitam na uspehu. elim vam sto godina ivota i milion u novcu. (Kucne se s tragiarom i pije)

TRAGIAR (popije i prui au) Natoi jo! (Vasa toi, tragiar pije) Prazna?

VASA (pokazuje flau) Prazna.

TRAGIAR: E, sad hajdemo!

VASA (NJeginoj) Oprostite! Molim vas vau ruicu! Oprostite nam ovaj prostakluk. Hvala na gostoprimstvu, sad idemo dalje. (Izlazi)

DOMNA PANTELEJEVNA: E ba su ludi! Kao da ih neki vetar nosi po gradu. Sad u da zakljuam, dojadili su mi ve. (I