Francusko umeće ratovanja

Alexis JenniL'Art FrAnçAis dE LA guErrE

Copyright © Editions gallimard, Paris, 2011

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Aleksis Ženi

Francusko umećeratovanja

Prevela sa francuskogslavica Miletić

MMXV

Šta je heroj? Ni živ ni mrtav čovek [...] koji prodreu drugi svet i iz njega se vrati.

Paskal Kinjar

To je bilo veoma glupo. Protraćili smo ljude.Biržit Frejan

Po mom mišljenju najbolji poredak stvari je onaj ukom sam morao da budem; šta će mi najsavršenijisvet ako ja nisam u njemu.

deni didro

Početak 1991. godine obeležile su pripreme za Zalivski rat i napredovanjemoje sveopšte neodgovornosti. sneg je sve prekrivao, zaustavljao vozovei prigušivao zvuke. u Zalivu je, na sreću, temperatura opala i vojnici suse manje kuvali nego tokom leta, kada su se, goli do pojasa, polivalivodom ne skidajući naočare za sunce. Eh, ti lepi letnji vojnici od kojihgotovo nijedan nije poginuo! sručivali su na glavu pune flaše vode kojabi isparila pre nego što stigne do tla, pocurila po njihovoj koži, odmah sepretvorila u paru i oko njihovih atletskih tela obrazovala oreol koji je pre-secala duga. Šesnaest litara, toliko su morali da popiju svakog dana letnjivojnici; šesnaest litara, toliko su se znojili pod svojom opremom u tomkutku sveta u kom nema hlada. Šesnaest litara! televizija je navodila bro-jeve, i brojevi su se urezivali onako kako to uvek čine: precizno. glasinesu prenosile brojeve koje smo u sebi ponavljali pre napada. Jer on namne gine, napad na četvrtu vojsku na svetu; nepobediva zapadna vojskauskoro će biti uzdrmana, a iračani će se naspram nje ukopati iza zbijenihkoturova bodljikave žice, iza nagaznih mina i zarđalih eksera, iza rovovapunih benzina koji će zapaliti u poslednjem času jer imaju benzina da ne

7

KO M E n tA r i i

Spahije1 iz Valansa polaze u Zaliv

1 Vojnici francuskih afričkih jedinica (konjica i oklopne jedinice), čije je sedište uValansu. (Prim. prev.)

znaju šta će s njim. televizija je navodila pojedinosti, uvek precizne, na-sumično se kopalo po arhivima. televizija je prikazivala stare slike, ne-utralne slike koje ništa ne kazuju; nismo ništa znali o iračkoj vojsci, ništao njenoj snazi i položajima; znali smo samo da je to četvrta vojska nasvetu jer se to stalno ponavljalo. Brojevi se urezuju zato što su jasni; pam-timo ih pa im i verujemo. to je trajalo i trajalo. nije se video kraj pripre-mama.

Početkom 1991. godine jedva da sam išta radio. Odlazio sam na posaozato što mi je ponestalo ideja za pravdanje odsustva. išao sam kod lekarakoji su mi prepisivali neverovatna bolovanja ne saslušavši me, a onda samta bolovanja produžavao pipavim krivotvorenjem. uveče, pri svetlostilampe ispravljao sam cifre slušajući ploče sa slušalicama na ušima, a mojsvet je bio sveden na krug lampe, na prostor između mojih ušiju, na vrhplave hemijske olovke koji je sporo klizio i dodeljivao mi slobodno vreme.najpre sam uvežbavao, a onda sigurnim potezom menjao cifre koje jeispisao lekar. tako sam udvostručavao, utrostručavao broj dana kadamogu ostati u toplom, daleko od posla. nikad nisam znao da li je dovoljnopromeniti znake da bi se promenila stvarnost, prepraviti hemijskom olov-kom cifre da bi se pobeglo od svega, nikad se nisam pitao da li bi se tomoglo primeniti na još nešto osim na bolovanje, ali nije ni važno; posaona koji sam odlazio bio je tako loše organizovan da ponekad ne bi ni pri-metili da me nema. Kada bih se vratio, nisu me nimalo više primećivalinego kad nisam bio tamo; kao da odsustvo nije ništa. izostajao sam, amoji izostanci su prolazili nezapaženo. Pa sam onda ostajao u krevetu.

Jednog ponedeljka početkom 1991. čuo sam na radiju da je Lion blo-kiran snegom. noćne padavine prekinule su kablove, vozovi su stajali ustanicama, a oni koji su se zatekli na otvorenom bili su pokriveni belimnanosima i trudili su se da suzbiju paniku.

Ovde na Eskou palo je jedva nekoliko pahuljica, ali tamo se nije kre-talo ništa osim velikih čistača snega, koje je u stopu pratila kolona auto-mobila; helikopteri su nosili pomoć zabačenim selima. Bilo mi je dragošto sneg pada u ponedeljak jer ovde nemaju pojma šta je sneg, pa su u

8

svojoj glavi stvorili celu planinu, misterioznu katastrofu na osnovu slikakoje je prikazala televizija. telefonirao sam na posao sa udaljenosti odjedva trista metara i pravio se da sam osamsto kilometara odatle, u belimbrdima koja su pokazali u vestima. Otud sam poreklom, s rone, iz Alpa,to im je poznato, ponekad tamo odem vikendom, i to im je poznato, aline znaju šta su planine ni šta je sneg i, sve u svemu, nema razloga da nebudem zavejan kao sav svet.

Onda sam otišao kod prijateljice koja stanuje preko puta železničkestanice.

nije se iznenadila, očekivala me je. i ona je videla sneg, pahuljice krozprozor, a na televiziji snežnu oluju u drugim delovima Francuske. tele-fonirala je na posao slabašnim glasom koji je odlično zvučao preko tele-fona: rekla je da boluje od onog prilično ozbiljnog gripa koji haraFrancuskom i o kom su govorili na televiziji. ne može danas da dođe.Kada mi je otvorila vrata, bila je još u pižami; skinuo sam se i zavukli smose u njen krevet, u zaklon od oluje i bolesti koje su pustošile Francusku,te nije bilo nikakvog, baš nikakvog razloga da mi budemo pošteđeni. Bilismo žrtve kao i svi drugi. sporo smo vodili ljubav dok su napolju pahuljesnega i dalje promicale, lebdele i spuštale se nimalo ne žureći da ateri-raju.

Moja prijateljica živela je u stančiću koji je imao samo jednu sobu ijedan alkov, a krevet je zauzimao sav prostor u alkovu. Ležao sam porednje pokriven jorganom. Primirenih želja, uživali smo u spokojnoj toplotijednog dana bez sati, dana kada niko nije znao gde smo. Bilo mi je prija-tno u tom ukradenom zaklonu, s njom koja je imala šarene oči; te oči bihrado bio nacrtao zelenim i plavim olovkama na smeđem papiru. Želeosam to da uradim, ali sam vrlo loše crtao, a samo bi crtež mogao vernoda prikaže njene oči iz kojih zrači čudesna svetlost. nije dovoljno reći;mora se pokazati. Plemenita boja tih očiju bez traga je izmicala govoru.Moralo se pokazati. Ali pokazivanje se ne može improvizovati; glupe te-levizije su to dokazivale svakog bogovetnog dana tokom zime 1991. go-dine. televizor je stajao naspram kreveta pa smo mogli da vidimo ekran

9

kad se podupremo jastucima. sperma se sušila i zatezala mi dlake na ja-jima, ali nisam imao želju da se istuširam, bilo je hladno u kutku gde senalazilo kupatilo, a meni je bilo dobro pored nje, pa smo gledali televizijučekajući da se želja vrati.

Velika tema na televiziji bila je Desert Storm, Pustinjska oluja, imeuzeto iz Ratova zvezda, po zamisli scenarista specijalnog kabineta. Postrani je cupkao Šiljkaš2, francuska operacija sa skromnim sredstvima.Šiljkaš je mali srndać koji je na putu da postane veliki, Bambi koji je tekzašao u pubertet, kome rastu prvi rogovi i koji još trčkara u blizini svojihroditelja. gde li vojnici nalaze ta imena? Šiljkaš – ko li je iskopao tu reč?Kum je sigurno bio neki viši oficir koji na svom porodičnom imanjuupražnjava lov. Desert Storm razumeju svi, s kraja na kraj zemaljske kugle;to puca u ustima, eksplodira u srcu, tako se zove jedna video igra. Šiljkašje prefinjeno ime, izaziva suptilan osmeh na usnama onih koji se razu-meju. Vojska ima svoj jezik, koji nije običan jezik, što je zabrinjavajuće.Vojna lica u Francuskoj ne govore ili govore samo između sebe. tome seljudi čak i smeju, pripisuju vojnicima tešku glupost koja može da se lišireči. Šta su nam uradili da ih tako preziremo? Šta smo mi njima uradilida se tako okreću jedni drugima i žive u svom zabranu?

u Francuskoj je vojska tema koja izaziva ljutnju. ne znamo šta da mi-slimo o tim tipovima, a pogotovo ne znamo šta da radimo s njima. Zatr-pavaju nas svojim beretkama, svojim pukovskim tradicijama o kojima neželimo ništa da znamo i svojim skupim mašinama koje odlamaju velikikomad budžetskog kolača. u Francuskoj je vojska nema, ona javno po-stupa po naređenjima zapovednika vojnih snaga, izabranog civila koji seu njena posla nimalo ne razume, koji se bavi svim i svačim i pušta vojskuda radi šta hoće. u Francuskoj ne znamo šta da mislimo o vojnicima, neusuđujemo se čak ni da upotrebimo prisvojnu zamenicu koja bi moglanavesti na pomisao da su oni naši; ignorišemo ih, plašimo ih se, rugamoim se. Pitamo se zašto to rade, zašto se bave tim nečistim zanatom koji je

10

2 Fr. daguet. (Prim. prev.)

tako blizu krvi i smrti; podozrevamo zavere, nezdrava osećanja, teška in-telektualna ograničenja. Više volimo da se ti vojnici drže podalje od nas,da ostanu među sobom, u zatvorenim bazama južne Francuske, ili pakda špartaju svetom nadgledajući mrvice imperije, da plove preko morakao što su to ranije činili, u belim uniformama sa zlatnim tračicama, navelikim, veoma čistim brodovima koji blistaju na suncu. Više volimo danasilnost iskažu negde drugde, na vrlo udaljenim teritorijama nastanje-nim ljudima koji tako malo liče na nas da su jedva ljudi.

to je otprilike sve što sam mislio o vojsci, to jest ništa nisam mislio;ali mislio sam kao oni, kao svi oni koje sam poznavao; tako je bilo sve dotog jutra 1991. kada su mi iz jorgana virili samo nos i oči da bih mogaoda gledam. Moja prijateljica, pripijena uz mene, blago mi je milovala sto-mak dok smo na ekranu podno kreveta gledali početke trećeg svetskograta.

gledali smo poznatu ulicu punu ljudi, mlitavo nalakćeni na prozor usvet, uronjeni u blaženi spokoj koji prati orgazam i omogućuje čoveku dasve vidi a da ne misli na zlo, zapravo da ne misli ni na šta i da gleda tele-viziju s neodređenim osmehom sve dok teče reka emisija. Šta raditi posleorgije? gledati televiziju. gledati vesti, gledati opčinjavajuću mašinu kojafabrikuje lako vreme od stiropora, bez težine i kvaliteta, vreme sintezekoje će na najbolji način ispuniti ono što je preostalo od vremena.

tokom priprema za Zalivski rat i kasnije, dok se on odigravao, videosam čudne stvari; ceo svet je video čudne stvari. Video sam mnogo štajer uopšte nisam napuštao naše gnezdašce od holofila, tog divnog tekstilaporeklom iz Pon de nemura3, poliesterske tkanine kojom su napunjenijorgani i koja se ne grudva i održava toplotu baš kao što treba, mnogobolje nego perje i mnogo bolje nego ćebe. nova materija koja najzad omo-gućuje – istinski tehnološki napredak – da se dugo ostane u krevetu i dase iz njega ne izađe; jer je bila zima, jer me je potpuno obuzela profesio-nalna neodgovornost i jer ništa nisam radio, samo sam ležao pored svoje

11

3 Velika američka hemijska kompanija, osnovana 1802. godine. (Prim. prev.)

prijateljice gledajući televiziju i čekajući da se naša želja ponovo uobliči.Menjali smo jorganski čaršav kad bi se ulepio od našeg znoja, kad bi odsasušene sperme koju sam izbacivao u velikim količinama – treba reći:„uzduž i popreko“ – tkanina postala hrapava.

Kroz prozor u svet video sam izraelce na koncertu s gasnom maskomna licu, samo je violinista nije nosio, a nije prestajao da svira; video sambalet bombi nad Bagdadom, vilinski vatromet zelene boje, i tako sam saz-nao da se moderni rat odvija u svetlosti ekrana; video sam kako se siva,maglovita silueta zgrade približava podrhtavajući i onda eksplodira, pot-puno uništena, zajedno sa svima koji su bili unutra; video sam velike B52s krilima albatrosa kako izlaze iz svog hangara u pustinji Arizone i ponovopoleću, s tovarom vrlo teških bombi, od kojih svaka ima posebnu na-menu; video sam rakete kako lete uz pustinjsko tlo Mesopotamije i sametraže metu uz dugo lajanje motora deformisano doplerovim efektom. svesam to video a da nisam osetio ni dašak, video sam to na televiziji, kaoigrani film koji nije sjajno napravljen. Ali slika koja me je najviše zapanjilapočetkom 1991. bila je vrlo jednostavna; sigurno je se niko više ne seća,a ona je tu godinu, 1991, pretvorila u poslednju godinu XX veka. tokomtelevizijskih vesti prisustvovao sam polasku spahija iz Valansa u Zaliv.

ti mladi momci imali su manje od trideset godina a pratile su ih nji-hove mlade žene. One su ih grlile pred kamerama noseći malu decu kojauglavnom još nisu progovorila. nežno su se grlili ti mišićavi mladi ljudii te lepe mlade žene, a onda su se spahije iz Valansa popele u kamioneboje peska, u oklopna vozila, u panare4 s terenskim gumama. tada jošnismo znali koliko će ih se vratiti, još nismo znali da tamo, u tom ratu,neće biti mrtvih na strani Zapada, gotovo nijednog, još nismo znali da ćeteret smrti pasti na leđa bezbrojnih drugih, bezimenih drugih koji nasta-njuju tople zemlje, da će ih ubijati materije koje zagađuju, širenje pustinjei otplaćivanje dugova; onda se glas nevidljivog komentatora uneo u jedan

12

4 Panhard, francuski proizvođač vojnih vozila; ovde vozilo tog proizvođača. (Prim.prev.)

melanholičan komentar i zajedno smo se rastužili zbog polaska našihmladića u daleki rat. Bio sam zapanjen.

te slike su banalne, uvek ih gledamo na američkoj i engleskoj televiziji,ali 1991. smo prvi put u Francuskoj videli vojnike koji se spremaju za po-lazak privijajući uz grudi ženu i dečicu; prvi put posle 1914. prikazali sufrancuske vojnike kao ljude čiji bol možemo deliti i koji bi nam mogli ne-dostajati.

svet se naglo okrenuo za jedan stepen; trgao sam se.ustao sam i izvukao iz jorgana nešto više od nosa. izvukao sam usta,

ramena i torzo. Morao sam da sednem, morao sam dobro da vidim jersam na hercovskom kanalu prisustvovao – mimo svakog razuma, ali nao-čigled svih – jednom javnom pomirenju. Podigao sam noge, obgrlio ihrukama, položio bradu na kolena i nastavio da gledam osnivačku scenu:polazak spahija iz Valansa u Zaliv; neki su obrisali suzu pre nego što suse popeli u kamion boje peska.

Početkom 1991. ništa se nije događalo: pripremao se Zalivski rat. Osu-đeni na govor u potpunom neznanju, televizijski kanali su se prepuštaliblebetanju. Proizvodili su reku slika u kojoj ničeg nije bilo. Postavljali supitanja ekspertima, a ovi su improvizovali proračune. razvlačili su arhive,one koji su preostali, koje nijedna služba nije cenzurisala, a sve se završa-valo nepomičnim planom pustinje dok je komentator navodio brojeve.izmišljalo se. romansiralo se. Ponavljali su se isti detalji, tražili su se noviuglovi da bi se po ko zna koji put rekle iste stvari, a da to ne izazove zamori zasićenost. Bulaznilo se.

sve sam to pratio. Prisustvovao sam poplavi slika, pustio sam da meona prožme, pratio sam njene obrise; tekla je nasumice, ali prateći nagib;početkom 1991. bio sam na raspolaganju za sve, odsustvovao sam iz ži-vota, nisam imao ništa drugo da radim do da gledam i osećam. Vremesam provodio ležeći u krevetu, u ritmu nicanja moje želje i njene redovnesetve. Možda se više niko ne seća polaska spahija iz Valansa u Zaliv osimonih koji su učestvovali i mene koji sam gledao jer se tokom zime 1991.ništa nije događalo. Komentarisali su prazninu, ispunjavali prazninu pro-

13

majom, čekali; nije se događalo ništa osim jedne stvari: vojska se vraćalau telo društva.

Mogli bismo se zapitati gde je bila ranije, sve ono vreme.Moja prijateljica se veoma čudila tom iznenadnom interesovanju za

jedan rat koji nije dolazio. najčešće sam glumio laku dosadu, ironičnudistancu, sklonost prema blagom podrhtavanju duha, koja mi se činilasigurnijom, manje napornom i mnogo zanimljivijom od zamorne težinestvarnosti. upitala me je šta tako gledam.

– Voleo bih da vozim te velike mašine – rekao sam. – tu boju peskasa ižljebljenim točkovima.

– Ali to je za male dečake, a ti više nisi mali dečak. ni slučajno – reklaje položivši ruku na mene, baš na onaj lepi organ koji živi svoj život, kojije opremljen sopstvenim srcem, pa dakle i sebi svojstvenim osećanjima,mislima i pokretima.

ništa nisam odgovorio, nisam bio načisto, samo sam se ponovo opru-žio pored nje. Bili smo legalno bolesni i zavejani, i zato smo u svom sklo-ništu imali za sebe ceo dan i sledeću noć i sutrašnji dan; sve dok neostanemo bez daha i ne pohabamo tela.

te godine sam upražnjavao manijački apsentizam. dan i noć sam mi-slio samo o tome kako da tucam, da se izgubim, da se izvučem, da se par-kiram u neko senovito ćoše dok drugi marširaju u koloni. Za nekolikomeseci uništio sam sve svoje eventualne zalihe društvene ambicije, pro-fesionalne savesti i brige o sopstvenom položaju. Kad je počela jesen, pro-fitirao sam od hladnoće i vlage, koje su prirodne, dakle nesporne pojave:golicanje u grlu bilo je dovoljno opravdanje za odmor. izostajao sam, za-nemarivao svoje poslove i nisam uvek odlazio kod prijateljice.

Šta sam radio? Hodao sam ulicama, zadržavao se u kafanama, u javnojbiblioteci čitao naučna i istorijska dela, radio sve ono što u gradu možeraditi samac kome nije stalo da se vrati kući. A najčešće ništa nisam radio.

ne sećam se ničeg iz te zime, ničeg uređenog, ničeg što bi se mogloispričati, ali kada na Frans info čujem džingl za vesti, upadnem u takvostanje melanholije da shvatim da sam sigurno samo to radio: slušao na

14

radiju vesti iz sveta, koje su nailazile na svakih četvrt sata kao udari veli-kog zidnog sata, sata mog srca koji je tada vrlo sporo otkucavao, sata svetakoji je bez oklevanja išao ka najgorem.

u direkciji moje firme dogodila se promena. Moj nekadašnji rukovodilacmislio je samo na jednu stvar: odlazak. i uspeo je. našao je nešto drugo,prepustio svoje mesto drugom, koji je nameravao da ostane i da zavede red.

sumnjiva sposobnost i želja za bekstvom prethodnog šefa su me štitile;ambicija i želja za primenom informatike novog šefa došle su me glave.Podlac koji je otišao nikad mi ništa nije rekao, ali je uredno beležio sve omojim odsustvima. na kartončiće je beležio prisustva, odsustva i učinke;čuvao je sve što se moglo meriti. time se zanimao dok je razmišljao o be-kstvu, ali mi o tome ništa nije govorio. taj opsesivni manijak ostavio jeza sobom kartoteku; a štreber koji je došao posle njega bio je školovaniubica troškova. svaka informacija mogla je da posluži; dokopao se arhivai šutnuo me.

Program Evaluax prikazao je moj radni doprinos pomoću krivulja.Većina ih je stagnirala na nivou apscise. Jedna – crvena – uzdizala se, pelase, nazubljena kao testera, od priprema za Zalivski rat i dobro se održavalau vazduhu. nešto niže tačkasta horizontala iste boje označavala je normu.

Kuckao je po ekranu brižljivo naoštrenom grafitnom olovkom s gu-micom na kraju, koju nikad nije koristio za pisanje već samo za pokazi-vanje na ekranu; uporno je kuckao po nekim tačkama. naspram takvogalata, naspram tako ubojite kartoteke, naspram tako nepogrešivog gene-ratora krivulja moja hemijska olovka za šminkanje doktorovih reči nijeimala nikakvu težinu. sve je ukazivalo na skromnost mog doprinosa.

– Pogledajte ekran. trebalo bi da vas otpustim kao neradnika.nastavio je da kucka gumicom po krivuljama dok je naizgled razmi-

šljao; proizvodio je zvuk kakav pravi loptica od gume zarobljena u tegli.– Ali možda postoji bolje rešenje.Zadržao sam dah. Prešao sam iz utučenosti u nadu; ne volimo da bu-

demo najureni čak ni onda kad nam nije stalo.

15

– Konjunktura je opala zbog rata. Moramo da se rastanemo s jednimdelom osoblja, i učinićemo to po propisima. Bićete tehnološki višak.

Prihvatio sam. Šta sam mogao da odgovorim? gledao sam cifre naekranu. Cifre prevedene u oblik lepo su pokazivale to što je on hteo dapokaže. Video sam svoj ekonomski učinak i video sam da tu nema pro-stora za raspravu. Cifre su prolazile kroz jezik i ne primećujući njegovoprisustvo; od cifara zanemiš, otvorenih usta i stegnutog grla boriš se zakiseonik u razređenom vazduhu matematičkih sfera. složio sam se jed-nim slogom, bio sam srećan što me otpušta po propisu a ne kao zabu-šanta. Osmehnuo se i raširio dlanove kao da kaže „O, nije to ništa... neznam zašto ovo radim. A sad brzo idite dok se nisam predomislio.“

izašao sam unatraške, otišao sam. Kasnije sam saznao da je tu tačkuizveo pred svakim koga je otpustio. svakom je ponudio oprost grehova uzamenu za sporazumni prekid radnog odnosa. umesto da se bune, svi suse zahvaljivali. nikad socijalni plan nije sproveden tako glatko; trećinaosoblja je ustala, zahvalila i otišla; to je bilo sve.

reorganizaciju su pripisivali ratu jer rat povlači žalosne posledice.ništa se ne može, rat je. ne može se protiv stvarnosti.

iste večeri sam potrpao svoja dobra u kutije nabavljene u samousluzii odlučio da se vratim tamo odakle sam došao. Život mi je bio dozlabogadosadan pa sam ga mogao voditi bilo gde. Mnogo bih voleo drukčiji život,ali ja sam narator. narator ne može sve da radi: dovoljno je što pripoveda.Ako bih uz pripovedanje morao i da živim, podbacio bih. Zašto mnogipisci govore o svom detinjstvu? Zato što je to sve što imaju od života: osta-tak provode u pisanju. detinjstvo je jedino vreme kada su živeli ne mislećini na šta drugo. Otad pišu i to im oduzima sve vreme jer pisanje trošivreme kao što vez troši konac. A imamo samo jedan konac.

Život mi je dozlaboga dosadan i ja pripovedam; zapravo sam želeo dapokazujem; i zato sam hteo da crtam. Evo šta sam želeo: da mi se rukapokreće i da to bude dovoljno da se nešto vidi. Ali crtanje zahteva veštinu,učenje, tehniku, dok je pripovedanje jedna ljudska funkcija: dovoljno jeotvoriti usta i pustiti dah da izlazi. Moram da dišem, a pričanje izlazi na

16

isto. i onda pričam, mada mi stvarnost uvek izmiče. Zatvor od daha, nenaročito čvrst.

tamo sam se divio lepoti očiju moje prijateljice, one s kojom sam biovrlo blizak, i pokušao sam da naslikam njene oči. „naslikati“ je reč prila-gođena naraciji kao i mojoj crtačkoj nesposobnosti: naslikao sam ih iispala je obična brljotina. Zatražio sam od nje da mi pozira otvorenihočiju i da me gleda dok se moje drvene bojice kreću tamo-amo po papiru,ali ona je odvratila pogled. njene lepe oči su se zamaglile; zaplakala je.ne zaslužuje da je gledam, rekla je, a još manje da je slikam ili crtam iliprikazujem; govorila mi je o svojoj sestri, koja je mnogo lepša od nje, sčudesnim očima, s poprsjem iz snova, onakvim kakvo su postavljali napramac starih brodova, dok ona... Morao sam da odložim olovke, da jezagrlim i da joj blago milujem grudi tešeći je, brišući joj suze, ponavljajućijoj šta sve osećam kad je dodirnem, kad sam pored nje, kad je gledam.Moje olovke ležale su na nedovršenom crtežu i nisu se više kretale, a jasam pričao i pričao mada sam želeo da pokazujem, probijao sam se krozlavirint naracije; iako sam zapravo želeo da pokazujem stvari onakvekakve jesu, stalno sam bio osuđivan na pripovedanje da bih utešio sveredom. nikad nisam uspeo da naslikam njene oči. Ali sećam se želje dato učinim, želje za papirom.

Moj dozlaboga dosadni život lako je mogao da promeni mesto. slo-bodan od veza, pokoravao sam se silama navike koje su delovale kao gra-vitacija. Konačno mi je rona, koju sam poznavao, više odgovarala negoEsko, koji nisam poznavao; konačno, to znači na kraju, to znači za kraj.došao sam u Lion da svršim s tim.

Pustinjska oluja mi je zakucala na vrata. Bio sam kolateralna žrtva eksplo-zije koja se nije videla, ali čiji smo odjek slušali zahvaljujući praznim sli-kama i televiziji. Bio sam tako slabo vezan za život da bi me jedan dalekiuzdah od njega otkačio. Leptiri vazdušnih snaga sAd-a udarali su gvoz-denim krilima, a na drugom kraju Zemlje to je pokrenulo tornado umojoj duši; kvrcnulo je i vratio sam se tamo odakle sam došao. taj rat je

17

bio poslednji događaj mog prethodnog života; taj rat je bio kraj XX veka,u kom sam odrastao. Zalivski rat izmenio je stvarnost i stvarnost je nagloustuknula.

Bio je rat. Ali kakve to ima veze? Za nas je mogao biti izmišljen, pratilismo ga na ekranu. Ali on je promenio stvarnost u nekim malo poznatimregionima; promenio je ekonomiju, izazvao je moj sporazumni prekidradnog odnosa i prouzrokovao moj povratak tamo odakle sam pobegao;a kažu da vojnici koji su se vratili iz tih žarkih krajeva nikad nisu sasvimpovratili svoju dušu; patili su od tajanstvenih bolesti, nesanice, strahova,i umirali od propadanja jetre, pluća i kože.

Vredelo je truda zainteresovati se za taj rat.

rat je trajao, a o njemu se nije bogzna šta znalo. Bolje je tako. Pojedinostikoje smo znali, koliko god malobrojne, dopuštale su da naslutimo jednustvarnost koju je bolje kriti. Pustinjska oluja se dogodila i lakonogi Šiljkašje skakutao u pozadini. iračani su bili satrti količinom bombi koju je teškozamisliti, koja je veća od zbira svih ikad bačenih; svaki iračanin mogaoje imati svoju. neke od tih bombi probijale su zidove i tek onda eksplo-dirale; druge bi raznele spratove zgrade pre nego što eksplodiraju u po-drumu, među onima koji su se tu sklonili; neke su izbacivale grafitnečestice da bi izazvale kratak spoj i uništile električne instalacije, neke sutrošile sav kiseonik u velikom krugu, a neke su same tražile metu kao psikrvoslednici što trče s nosom uz tlo, otkrivale plen i eksplodirale čim biga dotakle. Zatim su mitraljezima dočekivane mase iračana koji su izlaziliiz skloništa; možda su hteli da pucaju, možda da se predaju, ne znamo jersu umrli, niko nije ostao. Municiju su dobili tek dan ranije jer nepoverljivapartija Baas, koja je likvidirala svakog sposobnog oficira, nije davala mu-niciju vojnicima iz straha da se ne pobune. ti odrpani vojnici mogli sujednako biti opremljeni i drvenim puškama. One koji nisu izašli na vremepokopali su buldožeri koji su se kretali bok uz bok, čistili sve ispred sebei zatrpavali bunkere njihovim sadržajem. taj čudni rat koji je ličio na ci-vilno rušenje dotrajale zgrade trajao je nekoliko dana. sovjetski tenkovi

18

iračana pokušali su da vode veliku bitku na terenu ravnom kao Kursk, alisu razbijeni jednim jedinim preletom aviona s propelerima. spori bom-barderi izbušili su ih kuglicama osiromašenog uranijuma, novog metalakoji ima zelenu boju rata i teži je od olova, pa još ravnodušnije prolazikroz čelik. Šasije su ostavljene i niko nije zavirio u unutrašnjost tenkovaiz kojih je kuljao dim posle prolaska crnih ptica ubica; na šta li je to mogloličiti? na otvorene konzerve raviola bačene u vatru? nema njihovih slika;šasije su ostale u pustinji, više stotina kilometara daleko od svega.

iračka vojska se raspala, četvrta vojska na svetu preplavila je autoputna severu od Kuvajt sitija i kretala se brzinom ljudskog hoda u haotičnojkoloni od više hiljada vozila, kamiona, automobila, autobusa pretovarenihplenom, s branikom uz branik. ta kolona u bekstvu je zapaljena, mislimda su to uradili helikopteri ili avioni koji su došli s juga u brišućem letu iizbacili tepihe pametnih bombi, a ove su obavile zadatak u skladu sa svo-jom pameću – smišljeno su udarile po svemu, bez razlike. sve je gorelo,ratne mašine, civilne mašine, ljudi i plen pokraden u gradu nafte. sve sezgusnulo u reku od gume, metala, mesa i plastike. Zatim se rat zaustavio.saveznički tenkovi boje peska stali su usred pustinje, ugasili motore i zav-ladala je tišina. nebo je bilo crno, prekriveno masnom gareži zapaljenihnaftnih bušotina i svuda je lebdeo odvratni miris gume spaljene zajednos ljudskim mesom.

Zalivski rat nije se dogodio, pisalo se da bi se izrazilo odsustvo tog rata unašem duhu. Bilo bi bolje da se nije dogodio, bolje za sve one koji su umrlii čiji broj i imena nikad nećemo saznati. Od tog rata tamanili smo iračaneudarcima papuče kao mrave koji nas peckaju po leđima dok dremamo.Ljudski gubici na zapadnoj strani bili su vrlo mali i sve ih znamo; poznatesu nam okolnosti njihove pogibije: uglavnom nesrećni slučajevi ili greškepri rukovanju oružjem. nikad nećemo saznati broj poginulih iračana nitikako je koji od njih umro. Kako bismo i mogli saznati? siromašna je tozemlja, nema se za jednu smrt po osobi, ubija se na gomili. Oni su umiralizajedno, spaljeni, stopljeni u jednu celinu kao kad mafija namiruje račune,

19

izmešani s peskom rovova i s betonskim prahom bunkera, ugljenisani uistopljenom gvožđu mašina koje su prošle kroz vatru. Oni su mrtvi na-veliko, ništa od njih nećemo naći. ime im nije sačuvano. u ovom ratuumiralo se kao što pada kiša, gde „pada“ označava stanje stvari, prirodniproces kojem nema leka; tako se i ubijalo jer niko od aktera tog masovnogubijanja nije video koga je ubio ni kako ga je ubio. Leševi su bili daleko,na kraju putanje projektila, duboko dole, pod krilima aviona koji su većotperjali. Bio je to čist rat, nije ostavio mrlje na rukama ubica. tu nije bilozlodela, postojala je samo velika ratna nesreća koju su usavršili istraživa-čki napori i industrija.

ništa se nije moglo videti i ništa razumeti: ratuje se kao što pada kiša, toje usud. naracija je nemoćna, o tom ratu ne znamo ništa da ispričamo,književna dela, koja obično opisuju, ovde su ostala aluzivna, nemušta,rđavo sačinjena. Ono što se desilo 1991. i što je mesecima zauzimalo te-levizijske ekrane nije suvislo. Ali nešto se desilo. O tome ne možemo pri-čati klasičnim pripovedačkim sredstvima već brojem i imenom. to samkasnije shvatio u bioskopu. Jer volim bioskop.

uvek sam gledao ratne filmove. Volim da sedim u mraku i gledam fil-move o helikopterima, uz zvuk topova i mitraljeske paljbe. to je nekakofuturistički, lepo kao Marineti, to uzbuđuje dečačića, a ja sam ostao dečaki to mali: bum! i bum! i bum! to je lepo kao sirova umetnost, kao dina-mokinetička dela iz 1920, ali sa dodatkom gromkog zvuka koji udara, kojipojačava slike, šokira gledaoca i zakucava ga za sedište. Voleo sam ratnefilmove, ali imena i brojevi u tom filmu koji sam video godinama kasnijezaledili su mi srž u kostima.

Eh, kako dobro film pokazuje stvari! gledajte! gledajte kako dva satapokazuju više nego dani i dani televizije! slika protiv slike: bujica kadri-ranih slika. nepokretni kadrovi projektovani na zid, otvoreni, bez treptaja,poput oka nesaničara u mraku njegove sobe, omogućuju da se stvarnostkonačno pojavi iz sporosti, pomnog posmatranja, nemilosrdne nepomič-nosti. gledajte! Okrećem se ka zidu i vidim ih, moje slabine, govorio je

20

onaj koji je prestao da piše i koji je još upražnjavao seks kao adolescent.taj je morao voleti film.

sedimo u tapaciranim foteljama s naslonom u obliku ljuske; svetlostse lagano gasi, naslon sedišta štrči iznad potiljka i sakriva ono što radimo,sakriva značenje naših pokreta. Kroz prozor koji se otvara ispred nas – aponekad se pre projekcije još diže zavesa – kroz taj prozor vidimo svet. umraku moja ruka lagano sklizne u vijugavu mekotu moje prijateljice, ana ekranu vidim; i konačno razumem.

ne znam više ime one koja je tada bila sa mnom. neobično je kakomalo znamo o onom s kim spavamo. Ali ja ne pamtim imena, a ljubavnajčešće vodimo zatvorenih očiju. Bar ja; i više se ne sećam njenog imena.Žao mi je zbog toga. Mogao bih da napregnem pamćenje, pa i da ga iz-mislim. niko ne bi saznao. uzeo bih neko banalno ime ako bih hteo dazvuči istinito, ili neko retko ako bih hteo da zvuči dragoceno. Oklevam.Ali izmišljanjem imena ništa se ne bi promenilo; ne bi se promenio te-meljni užas odsustva i odsustva odsustva. Jer je najstrašnija, najrazornijakataklizma ovo: odsustvo koje ne primećujemo.

u jednom filmu koji sam video i koji me je uplašio, u tom filmu poznatogautora koji se davao u bioskopu i koji je izdat na dVd-ju, filmu koji susvi gledali, radnja se zbiva u somaliji, to jest nigde. Američke specijalnejedinice morale su da pređu Mogadiš, da pokupe nekog tipa i da se vrate.Ali somalijci su pružili otpor. Pucali su na Amerikance, a ovi su uzvraćalipaljbu. Bilo je mrtvih, među njima mnogo Amerikanaca. svaka američkasmrt viđena je pre, u toku i posle događaja; Ameri su umirali polako.umirali su jedan po jedan i imali su bar malo vremena za sebe pre negošto će umreti. s druge strane, somalijci su umirali kao glineni golubovi,masovno, niko ih nije brojao. Kada su se Amerikanci povukli, nedostajaoje jedan, zarobljenik, i nad Mogadišom je leteo helikopter s razglasomkoji je izvikivao njegovo ime, koji mu je govorio da ga nisu zaboravili. nakraju su na špici navedeni broj – devetnaest – i imena svih mrtvih Ame-rikanaca i rečeno je da je ubijeno nešto manje od hiljadu somalijaca. taj

21

film nikog ne šokira. nikog ne šokira ta nesrazmera. nikog ne šokira taasimetrija. naravno, navikli smo. u asimetričnim ratovima, jedinim ukojima Zapad učestvuje, razmera je uvek ista: najmanje deset na jednoga.taj film je snimljen na osnovu istinite priče – očigledno, uvek se tako do-gađa. Znamo to. u kolonijalnim ratovima ne broje se mrtvi neprijateljijer oni nisu ni mrtvi ni neprijatelji: oni su uklonjena prepreka na terenu,poput oštrih kamičaka, žilavog korenja ili pak komaraca. ne brojimo ihzato što se ne računaju.

Posle uništenja četvrte vojske na svetu – novinarska budalaština kojase stalno ponavljala na televiziji – odahnuli smo kad smo videli da su segotovo svi vratili i zaboravili smo sve mrtve kao da rata nije ni bilo. Mrtvizapadnjaci poginuli su nesrećnim slučajem, znamo ko su oni i znamo daće biti zapamćeni; drugi se ne računaju. trebalo je da odem u bioskop dabih to saznao: uništavanje tela mašinama praćeno je brisanjem duša kojene primećujemo. Pošto ne ostavlja tragove, ubistvo nestaje; i nagomilavajuse aveti koje ne možemo da prepoznamo i priznamo.

Ovde, upravo ovde bih želeo da podignem jedan spomenik. Bronzanikip, na primer, zato što je bronza čvrsta i može verno da prenese crte lica.Bio bi postavljen na malo postolje, ne previsoko da bi bio dostupan, iokružen neograđenim travnjakom kako bi svi mogli da sede u njegovojblizini. Postavili bismo ga u središte nekog prometnog trga, tamo gde ljudiprolaze, susreću se i odlaze u svim pravcima.

Bio bi to kip malog čoveka bez telesne lepote; odeća bi mu bila demo-dirana, a velike naočare za sunce bi mu deformisale lice; u rukama bidržao list papira i spremno pero poput uličnih anketara ili aktivista kojiod prolaznika traže da im se potpišu na peticiju.

On ne pridobija svojim držanjem, njegovo delo je skromno, ali ipakbih želeo da podignem spomenik Polu tetženu.

Fizički je neugledan. Kržljav i kratkovid. Kada je došao da preuzmesvoju funkciju u prefekturi grada Alžira, kada je došao s drugima da preu-redi departmane severne Afrike, zanemarene i prepuštene samovolji, ra-snom i individualnom nasilju, kada je došao, zateturao se od toplote na

22

vratima aviona. istog časa ga je oblio znoj iako je njegovo odelo bilo pri-lagođeno tropskoj temperaturi; kupio ga je u butiku za ambasadore naBulevaru sen Žermen. Posušio je čelo velikom maramicom, skinuo nao-čare da obriše paru i više ništa nije video; samo bleštanje piste, senke,tamna odela onih koji su došli da ga dočekaju. Oklevao je, poželeo da seokrene, da se vrati, a onda je ponovo stavio naočare na nos i sišao niz ste-penice. Odelo mu se lepilo celom širinom leđa i gotovo ništa nije videokada se našao na asfaltu koji se ugibao od toplote.

Preuzeo je dužnost i obavio svoje zadatke daleko iznad očekivanja.godine 1957. padobranci su bili sva vlast. Bombe su eksplodirale u

gradu Alžiru, više bombi na dan. izdato je naređenje da se zaustaveeksplozije bombi. nije rečeno kako. Padobranci su došli iz indokine, dakleznali su kako treba trčati kroz šumu, znali su da se sakriju, da se bore i daubijaju na sve moguće načine. Od njih je zatraženo da bombe više neeksplodiraju. Prodefilovali su ulicama Alžira i gomila Evropljana ih jeoduševljeno dočekala.

Počeli su da hapse ljude, Arape, gotovo sve. uhapšene su pitali da liproizvode bombe; da li poznaju ljude koji proizvode bombe; da li poznajuljude koji poznaju te druge ljude; i tako dalje. Ako se pitanje postavi do-voljno snažno velikom broju ljudi, na kraju se sazna odgovor. na krajuuhvate onog koji proizvodi bombe ako se svima dovoljno energično po-stave pitanja.

da bi izvršili naređenje, konstruisali su mašinu smrti, mašinu za mle-venje kroz koju su propuštali Arape iz Alžira. ispisali su brojeve na ku-ćama, otvorili su karton za svakog čoveka i priboli ga na zid; rekonstruisalisu skriveno razgranato drvo u Kazbi. Obrađivali su informacije. Ono štobi posle toga ostalo od čoveka, taj zgužvani karton natopljen krvlju, ukla-njali su jer đubre treba skloniti za sobom.

Pol tetžen je bio generalni sekretar policije u prefekturi departmanaAlžira. Bio je civilni ađutant padobranskog generala. Bio je tiha senka,od njega se tražilo samo da klimne glavom. Čak ni to: od njega se ništanije tražilo. Ali je on tražio.

23

Zainatio se – i time zaslužio spomenik – da se za svakog uhapšenogpotpiše nalog za pritvor. taj je koristio svoja nalivpera! Potpisivao je svenaloge koje su mu davali padobranci, veliku hrpu svakog dana, sve ih jepotpisao i svi su značili bacanje u zatvor, ispitivanje, stavljanje na raspo-laganje vojsci u cilju ispitivanja, odgovaranja na uvek ista pitanja koja biponekad bila postavljena tako energično da se to prosto nije moglo pre-živeti.

Potpisivao ih je i čuvao; svaki je nosio neko ime. Jedan pukovnik jedolazio da mu podnese izveštaje. Pošto je pažljivo pregledao oslobođene,zatvorene, odbegle, Pol tetžen uočio bi razliku između tih brojeva i listeimena u koju je uporedo gledao. „A ovi?“ pitao je, i bio je u stanju da na-vede broj i imena; a pukovnik, kom se to nije sviđalo, odgovarao mu jesvakog dana sležući ramenima: „ti su nestali, to je to.“ i odlazio je.

Pol tetžen je u senci brojao mrtve.na kraju je znao koliko ih je. Od onih koji su brutalno izvučeni iz kuće,

uhvaćeni na ulici, bačeni u džip koji je brzo krenuo i zavio iza ugla ili upokriveni kamion čije je odredište bilo nepoznato, ali se i te kako znalogde ide, od dvadeset hiljada takvih među sto pedeset hiljada Arapa iz Al-žira, među sedamdeset hiljada stanovnika Kazbe, nestalo je 3.024. govo-rilo se da su se pridružili drugima u brdima. na plaži su nađena neka telakoja je izbacilo more, već naduvena i nagrizena solju, s ranama koje su semogle pripisati ribama, rakovima, kozicama.

Za svakog je Pol tetžen imao svojeručno potpisan karton sa imenom.nije važno, kažete vi, nije važno zainteresovanima koji su nestali, nijenjima važna ta papirna krpa s njihovim imenom, jer oni iz toga neće izaćiživi, nije im važan taj list papira na kom ispod njihovog imena može dase pročita potpis civilnog ađutanta padobranskog generala, nije im važnozato što to nije promenilo njihovu zemaljsku sudbinu. Baš kao što ni kadišne popravlja sudbinu mrtvih: oni se neće vratiti. ipak, ta molitva je takosnažna da se računa u zaslugu onom ko je izgovara i ta zasluga prati mrt-vog na njegovom putu nestajanja, a rana koju on ostavlja među živimazarašće i manje će boleti, neće tako dugo boleti.

24

Pol tetžen je brojao mrtve, potpisivao kratke administrativne molitveda pokolj ne bi bio slep, da bi se kasnije znalo koliko je bilo poginulih ikako su se zvali.

neka je blagosloven! nemoćan, užasnut, preživeo je opštu strahotubrojeći i imenujući mrtve. u toj opštoj strahoti gde se moglo nestati ukratkom plamsaju, u toj opštoj strahoti gde je svako nosio svoju sudbinuu crtama sopstvenog lica, u kojoj je čovek mogao da se ne vrati iz kratkevožnje džipom, gde su kamioni prenosili još živa tela jataka da bi ih do-kusurili, gde su nožem ubijani oni koji su još ječali u nekom kutku Ze-ralde, gde su ljudi bacani u more kao otpaci, on je mogao da uradi samoto kad se već nije vratio kući onog prvog dana. uradio je jedinu čovečnustvar u toj oluji plamena, blesaka sečiva, pesnica, udaraca, davljenja usobi, izlaganja tela struji: popisivao je mrtve, jednog po jednog, i čuvaonjihova imena. Otkrivao je njihova imena i postavljao pitanja pukovnikukoji je dolazio da mu podnese izveštaj. A ovaj mu je uzrujan, ljut odgo-varao da su nestali. dobro; oni su, dakle, nestali, ponavljao je tetžen i be-ležio njihov broj i njihova imena.

Hvatamo se za slamku, ali u toj mašini smrti kakva je bila bitka zaAlžir oni koji su ljude smatrali ljudima, dostojnim broja i imena, spaslisu svoju dušu i dušu onih koji su ih razumeli, pa i dušu onih kojima su sebavili. Kada bi bolna, izmrcvarena tela nestala, njihova duša je ostajala inije se pretvarala u avet.

sada znam smisao tog čina, ali u vreme kada sam pratio Pustinjskuoluju nisam znao. sada znam zato što sam to naučio u bioskopu, a i zatošto sam sreo Viktorijena salanjona. Od njega, svog učitelja, naučio samda imenovani i izbrojani mrtvi nisu izgubljeni.

Viktorijen salanjon me je prosvetlio, prosvetlio me je taj susret u kot-lini mog života. naučio me je da prepoznam jedan znak koji se provlačikroz istoriju, vidljiv, ali malo poznat matematički znak koji je uvek tu,koji je odnos, koji je razlomak, koji se izražava ovako: deset prema jedan.ta razmera je podzemni znak kolonijalnog masakra.

25

Po povratku sam se nastanio u Lionu, na jednom skromnom mestu. na-meštenu sobu napunio sam sadržajem svojih bednih kutija. Bio sam sâmi to mi nije bilo neprijatno. nisam zamišljao da ću nekog sresti, kao štočine ljudi kada su sami: nisam tražio srodnu dušu. Šalim se s tim zato štomoja duša nema sestara, a nema ni braće, ona je ćerka jedinica i to ćeuvek ostati, i iz te osamljenosti neće je izmamiti nikakva veza. uz to, svi-đale su mi se neudate žene mojih godina koje su živele same u malim sta-novima i koje bi, kad bih im došao, upalile sveće i sklupčale se na sofiobgrlivši kolena rukama. Čekale su da odatle izađu, čekale su da ogolimnjihove mišice, da njihove snažne mišice zagrle nešto drugo, ali bi život snjima uništio drhtavu čaroliju plamena koji osvetljava usamljene žene,čaroliju spletenih ruku koje će se na kraju otvoriti za mene; a kada se ot-vore, više sam voleo da ne ostanem.

srećom ništa mi nije nedostajalo. Zamršeno upravljanje ljudskim re-sursima u mom bivšem preduzeću udruženo sa izvrsnom socijalnomslužbom u mojoj zemlji – šta god o njoj govorili, šta god da je od nje po-stalo – obezbedilo mi je jednu spokojnu godinu. imao sam na raspolaga-nju jednu godinu. s tim se štošta moglo uraditi. nisam uradio ništaposebno. Oklevao sam.

Kad su mi se sredstva istanjila, počeo sam da raznosim reklame. skapom navučenom preko ušiju, ujutru sam ubacivao reklame u poštanskesandučiće. nosio sam pletene rukavice, pomalo sirotinjske ali idealne zazadatak pritiskanja dugmića i hvatanja papira. Vukao sam kolica za pijacupuna reklama koje sam morao da podelim, vrlo teška jer je papir težak, iuzdržavao sam se da ne ubacim više primeraka u sanduče. ipak, posleprvih sto metara iskrslo bi iskušenje: sve reklame baciti đuture umestojednu po jednu. svrbelo me je da napunim kante za đubre, da začepimzapuštene sandučiće, da se često prevarim i u sanduče stavim dva, pet,deset primeraka umesto samo jedan. Ali bilo bi žalbi, za mnom bi išaokontrolor i izgubio bih posao koji mi je donosio stotinak santima po pri-merku, četrdeset santima po raznesenom kilogramu, i ispunjavao mijutro. dok sam krstario gradom, ispred mene je išao oblačić daha a iza

26

mene teška pijačna kolica. ulazio sam u hodnike i skromno, ne zurećipozdravljao one koje sam sretao, te legitimne, etablirane i čiste stanovnikekoji su polazili na posao. Oni su znalačkim okom, izvežbanim u socijal-nom ratu, procenjivali moju jaknu s kapuljačom, moju kapu i moje ru-kavice, kolebali se da li da nešto kažu i onda prolazili i ostavljali me daradim; spuštenih ramena, jedva vidljiv, brzo sam ubacivao reklame u san-dučiće i odlazio. Obilazio sam svoj sektor logičnim redom, brižljivo gazatrpavao reklamnim zagađenjem koje će završiti u korpi, a na kraju putauvek sam svraćao u kafanu na bulevaru koji razdvaja Lion od Vorasje-le-Bredena; tu bih oko podne popio čašicu belog vina. u jedan sam odlazioda napunim kolica. sutrašnji zadatak dobijao sam u tačno određen sat;morao sam da dođem na vreme, kašnjenje se nije tolerisalo.

radio sam ujutro jer se kasnije sve zatvara. niko ne dolazi da zatvorivrata: ona sama odlučuju kada će se otvoriti i zatvoriti. imaju ugrađenesatove koji broje vreme potrebno poštaru, čistačici, dostavljaču; u podnese zatvore i onda mogu da uđu samo oni koji imaju ključ ili šifru.

tako sam ujutru upražnjavao parazitizam s kapom na glavi; vukaosam pijačna kolica puna teškog papira i ulazio u ljudska gnezda da u njihpoložim reklamno jaje pre nego što se vrata zatvore. Kad bolje razmislim,opako je to što predmeti sami odlučuju o jednom tako važnom činu kaošto je zatvaranje ili otvaranje; ali to niko ne bi radio ili pak više volimo daneprijatne zadatke prenesemo na mašine, bilo da je neprijatnost fizičkeili moralne prirode. reklamiranje je parazitizam; ulazio sam u gnezda,hitro ubacivao svežnjeve izvanrednih ponuda u rđavom koloru i odlaziodalje da ih razdelim što više. Za to vreme vrata su tiho računala koliko ćejoš ostati otvorena. u podne bi mehanizam škljocnuo; bio sam isključen,ništa više nisam mogao da uradim, pa sam odlazio da proslavim kraj svogradnog dana, kratkog dana, isprekidanog dana, uz nekoliko čaša belogvina za šankom.

subotom sam hodao brže. Kada sam u trku delio svoj tovar, koji ćeposle selektivne trijaže završiti u korpama za smeće, uspevao sam da do-bijem ceo sat, i taj sat sam onda provodio u onom istom bistrou na kraju

27

puta. dolazili su i drugi poput mene, ljudi koji su radili privremene po-slove ili živeli od penzije. Ličili smo jedni na druge u bistrou na rubuLiona, tik do Vorasje-le-Bredena, sve sami ljudi na kraju ili pri kraju, asubotom nas je bilo triput više nego drugim danima. Pio sam sa stalnimgostima, a tog dana mogao sam da ostanem malo duže. Brzo sam se ulet-vio. Bio sam mlađi od njih; moje pijanstvo je bilo mnogo vidljivije i iza-zivalo je opšti smeh.

Prvi put sam video Viktorijena salanjona u tom bistrou, jedne subote,kroz velika žuta, kratkovida sočiva mladog vina koja su zamagljivala i pri-bližavala stvarnost, konačno je činila mekšom ali nedostupnom, što mije u to vreme odgovaralo.

sedeo je sam, odmaknut od starog drvenog stola po kom je popalaprašina; takvih primeraka gotovo više nema u gradu Lionu. ispijao je polalitre belog, polako, da mu potraje, i čitao lokalne novine koje je raširio nastolu. Lokalne novine štampane su na velikim listovima, pa je on takozauzimao četiri mesta ali niko nikad nije pokušao da sedne pored njega.Oko podne, kad se kafana punila, ravnodušno je vladao jedinim slobod-nim stolom u sali, dok su se drugi tiskali za šankom, ali ga niko nije uz-nemiravao, takav je bio običaj, pa je mirno nastavljao da čita sićušne vestis periferije ne dižući glavu.

Jednog dana sam čuo nešto čime bi se to možda moglo objasniti. Mojsused za šankom nagnuo se ka meni i pokazavši prstom na njega rekaodovoljno glasno da ga svi čuju: „Vidiš onog s novinama što zauzima ceosto? On je veteran indokine. tamo je svašta radio.“

na kraju je namignuo i stavio nam do znanja da mu je štošta poznatoi da se time štošta može objasniti. Onda se ispravio i sručio u grlo čašubelog.

indokina! ta reč se više nije mogla čuti osim kad je neko hteo dauvredi stare vojnike; taj region više nije postojao; njegovo ime stajalo je umuzeju, pod staklom i nije ga valjalo izgovarati. u mom rečniku potomkalevičara pojavu te retke reči bojila je nijansa užasa ili prezira, kao što je,uostalom, bojila sve što je bilo kolonijalno. trebalo se zateći u ovom sta-

28

rom baru pred fajront, među gospodom u kojoj se utrkuju rak i ciroza,trebalo se naći na rubu sveta, u ovom podrumu da bi ta reč ponovo odjek-nula u svom izvornom značenju.

ta informacija mi je saopštena teatralno i valjalo je odgovoriti istimtonom. „Eh! indokina!“ rekao sam. „Pomalo nalik Vijetnamu, a? Ali nafrancuski način, bez sredstava, pomoću štapa i kanapa. Pošto nismo imalihelikoptere, momci su skakali iz aviona i ako bi se padobran otvorio, na-stavljali su pešice.“

Onaj čovek me je čuo. Podigao je glavu i pokušao da se osmehne. Po-gledao me je ledenoplavim očima čiji izraz nisam uspeo da odgonetnem,ali možda me je samo razgledao. „Bilo je toga; sredstva su zaista nedo-stajala“, i nastavio je da čita raširene novine okrećući stranu po stranu, dokraja, ne preskačući nijednu. Pažnja je prešla na nešto drugo jer ambijentza šankom ne pogoduje epskom žanru. Evo šta ide uz belo vino kao ape-ritiv: brzina, odsustvo ozbiljnosti, nedostatak inercije, zajedničko usva-janje fizičkih svojstava koja ne pripadaju stvarnom svetu što nas pritiskai hvata u zamku. Kroz žute čaše makonskog vina videli smo jedan bližisvet koji je više odgovarao našim slabašnim jedrima. Kad bi nastupio čas,vraćao sam se odatle s praznim kolicima, vraćao sam se u sobu da drem-kom izlečim mamurluk od vina koje sam popio tokom prepodneva. Po-kazalo se da bi posao koji sam radio mogao biti koban po moju jetru. Prenego što bih utonuo u san obećavao sam sebi da ću ubrzo raditi neštodrugo, ali bih uvek zaspao ne saznavši šta.

Pogled tog čoveka sam zapamtio. njegova ledena boja nije odavala niemociju ni dubinu. Ali iz njega je zračilo izvesno spokojstvo, izvesna pro-zirna pažnja koja je ka njemu privlačila sve što ga je okruživalo. dok tetaj čovek posmatra, osećaš da si mu blizu. da između vas nema nikakveprepreke koja ometa vid ili ga iskrivljuje. Verovatno sam bio u zabludipod utiskom boje njegovih dužica, njihove praznine slične ledu što plovipo crnoj vodi, ali sam zapamtio taj pogled koji je trajao nekoliko časakai naredne nedelje stalno sam sanjao indokinu. taj san, prekinut u zoru,

29

pratio bi me celog dana. nikad ranije nisam mislio o indokini a sad samje sanjao, na vrlo određen, ali sasvim imaginaran način.

sanjao sam jednu ogromnu kuću. Mi smo bili unutra; nismo znali ni gdese ona završava ni šta je napolju. nisam znao ko smo „mi“. Peli smo se naspratove škripavim drvenim stepeništem koje se uzdizalo u blagoj spiralisve do odmorišta, odakle su polazili hodnici s mnogo vrata. Peli smo sejedan za drugim, tromim korakom jer smo nosili teške rance. ne sećamse oružja, samo starih ranaca od crnog platna s metalnom armaturom,njihovih vatiranih ivica. Obučeni kao vojnici peli smo se tim beskrajnimstepeništem, a onda smo ćutke, u koloni jedan po jedan, prolazili duga-čkim hodnicima. ništa nije bilo osvetljeno kako treba, drvenarija je upi-jala svetlost, prozora nije bilo ili su ih sakrivali unutrašnji kapci.

iza nekih odškrinutih vrata videli smo ljude kako sede oko stola i jeduu tišini ili spavaju u dubokim krevetima, između debelih jastuka i na pro-šivenim jorganima. dugo smo hodali. na jednom odmorištu smo stavilirance na gomilu. Oficir koji nas je vodio pokazao nam je gde da se sme-stimo. umorni, legli smo iza ranaca a on je jedini ostao na nogama.Mršav, raširenih nogu, držao je pesnice na kukovima, a rukavi su mu jošbili podvrnuti; njegova jednostavna ravnoteža obezbeđivala je našu od-branu. Postavili smo barikadu na stepeništu, napravili bedem od ranaca,ali neprijatelj je bio u zidovima. Znao sam to zato što sam nekoliko putagledao njegovim očima. gledao sam nas odozgo kroz pukotine na pla-fonu. nisam dao nikakvo ime tom neprijatelju jer ga nikad nisam video.gledao sam njegovim očima. sve vreme znam da je taj ograničeni rat za-pravo rat u indokini. Bili smo napadnuti, stalno smo bili napadani, ne-prijatelj je cepao tapete, nadirao iz pregradnih zidova, padao s plafona.ne sećam se oružja ni eksplozija, samo tog iskrsavanja i nadiranja, nadi-ranja opasnosti iz zidova i plafona koji su nas okruživali. Bili smo opko-ljeni i držali smo se junački, skvrčeni na uskim delovima odmorišta, izaranaca. naš oficir je i dalje stajao uspravno s pesnicama na kukovima i

30

pokretima brade nam pokazivao gde treba da budemo u ovoj ili onoj epi-zodi invazije.

Bacakao sam se za vreme tog sna i budio se natopljen znojem koji jemirisao na vinska isparenja. narednih dana nisam mogao da se otmemzagušljivoj slici kuće koja se zatvara i oholog, vitkog, uvek uspravnog ofi-cira koji nas bodri.

Kad je živahnost sna isparila, ostalo mi je samo „mi“ iz te priče. ne-određeno „mi“ je prolazilo kroz san, prolazilo kroz priču koju sam skla-pao opisujući, u nedostatku boljeg, opšte gledište s kog je taj san bioproživljen. Jer snove živimo. gledište s kog je ovaj san bio proživljen biloje opšte. Bio sam među vojnicima koji su marširali s rancem na leđima,bio sam među vojnicima koji su ležali iza zaklona od ranaca, zbijali se dabi se bolje zaštitili, ali sam bio i u skrivenim pogledima koji su vrebali izzidova, bio sam u dahu celine, što mi je omogućilo da od toga napravimpriču. Jedini koji nisam bio, jedini koji nije ušao u to „mi“, koji je ostao„on“, bio je mršavi oficir, uvek uspravan, nenaoružan, čije je svetlo okoumelo sve da pročita i čije nas je komandovanje spaslo. spaslo.

„Mi“ je performativno; čim se izrekne, „mi“ stvara grupu; „mi“ je oznakaza zajedništvo osoba među kojima je i govornik, a on ima prava da govoriu ime ostalih jer su veze među njima tako jake da onaj koji govori možeda govori za sve. Kako sam u spontanosti svog sna mogao koristiti jednotako nepromišljeno „mi“? Kako sam mogao da proživljavam priču kojunisam doživeo i koju čak i ne znam? Otkud mi moralno pravo da kažem„mi“ kad sam dobro znao da su počinjena strahovita nedela? Međutim„mi“ je radilo ovo i ono, „mi“ je znalo, i to se nije moglo drukčije ispri-čati.

Kad bih izronio iz alkoholnog dremeža, čitao sam knjige, gledao filmove.u svojoj sobi u potkrovlju bio sam slobodan do večeri. Hteo sam da nau-čim sve o toj izgubljenoj zemlji od koje je ostalo samo ime, samo jednareč napisana velikim slovom, zemlji nastanjenoj blagim i nezdravim tre-

31

perenjem, sačuvanim na dnu jezika. naučio sam sve što se moglo naučitio tom ratu s malo slika – jer ih je malo napravljeno i jer su mnoge od njihuništene, a one koje su preostale bile su nerazumljive pošto su ih sakrileone mnogobrojne i lako čitljive slike američkog rata.

Kako nazvati te ljude koji su išli kroz šumu u koloni jedan po jedan,svaki sa starim platnenim rancem na leđima, onakvim kakav sam i janosio u detinjstvu jer sam od oca nasledio onaj koji je on nosio u detinj-stvu? treba li ih nazvati Francuzima? Ali šta bih onda bio ja? treba li ihnazvati „mi“? da li je dovoljno da čovek bude Francuz da bi ga se ticalošta su radili drugi Francuzi? Pitanje miriše na dokolicu, ono je gramati-čko, svodi se na pitanje kojom zamenicom treba označiti te što su marši-rali kroz šumu s rancem čije sam metalne šipke nekad osećao u udubinileđa. Hoću da znam s kim živim. s tim ljudima sam delio jezik, a to jeono što delimo sa onima koje volimo. s njima sam delio mesta, prolazilismo istim ulicama, s njima sam išao u školu, slušali smo iste priče, zaje-dno smo jeli neka jela koja drugi ne jedu i mislili smo da je to dobro. Za-jedno smo govorili jedini jezik koji se računa, onaj koji razumemo prerazmišljanja. Mi smo organi istog velikog tela ujedinjenog skeletom je-zika. Ko zna dokle se proteže to veliko telo? Ko zna šta radi leva ruka dokje desna zaokupljena milovanjem? zapitah se dok sam milovao vijugavioblik one koja je ležala pored mene. Zaboravio sam joj ime; čudno je štotako malo znamo o onom s kim spavamo. Čudno je to, ali dok ležimopored nekog, oči su nam obično zatvorene, a i kad ih otvorimo, suvišesmo blizu da bismo prepoznali to lice. ne znamo ko je „mi“, ne možemoda se odlučimo za gramatički oblik, pa onda ćutimo o onom što se nemože reći. A o tim ljudima što idu kroz šumu neće se govoriti više negoo imenu one koja je ležala pored mene, zaboravljenom imenu.

tako malo znamo o osobi koja je pored nas. to je zastrašujuće. Važnoje pokušati da saznamo.

Više puta sam ponovo video čoveka s raširenim novinama. nisam muznao ime, ali to nije imalo nikakvog značaja u izgubljenoj kafani. nijedan

32

redovni gost nije bio ništa drugo do refren, svako je postojao samo kaoneka pojedinost koju su ostali ponavljali; ta pojedinost koja je išla od ustado usta, uvek ista, jednom je omogućavala da bude prepoznat, drugimada se smeju, a svima da popiju čašicu. Alkohol je savršeno gorivo za takvemašine. On eksplodira i rezervoar je začas opet prazan. Brutalan start;nema samostalnosti; neophodno je ponovno punjenje gorivom. On je bioveteran indokine, čovek koji je u vreme najveće gužve rasprostirao novinei zauzimao ceo sto, a nikom nije padalo na pamet da ga uznemirava; jasam bio mladić na gadnoj nizbrdici koji se nije rastajao od pijačnih kolicai koji je svakog dana u jedan odlazio da ih napuni: ni jedno ni drugo nijeprolazilo bez dvosmislenih šala.

dugo je to moglo trajati. Moglo je trajati do iscrpljenja. Moglo je tra-jati do njegove duboke starosti i smrti jer je on bio mnogo stariji od mene;moglo je trajati do sledeće faze mog propadanja, kada više ne bih imaoni novca ni snage ni moći govora da dolazim u kafanu i zadržavam svojemesto, kada više ne bih imao snage da sa ostalima sedim za šankom uočekivanju kraja. Moglo je dugo trajati zato što je takav život uređen dase ne menja. Alkohol konzervira žive u poslednjem položaju koji su zau-zeli; znamo da muzeji u staklenim kadama čuvaju tela onih koji su nekadživeli.

Ali nedelja nas je spasla.neki se nedeljom dosađuju i od nje beže, ali taj prazni dan je preduslov

kretanja; taj dan je prostor sačuvan za događanje promene. u nedelju samsaznao njegovo ime i moj život je krenuo drugim tokom.

te nedelje kad sam saznao njegovo ime prošetao sam obalom sone doumetničke pijace. njeno ime mi je bilo smešno jer je dobro odgovaraloonom što se tu zbiva: trgovina umetničkom sitnurijom.

Šta sam tamo tražio? Znao sam za bolje dane, jednom ću i o tomenešto reći: književnost mi nije bila nepoznata, imao sam ukusa, voleo samslikarstvo i pomalo se razumeo. razočarao sam se, ali bez gorčine i naj-dublje razumem dišanov aforizam: „Čak i umetnikov prdež je umetnost.“

33

to mi izgleda sasvim jasno; možda zvuči kao dosetka, ali savršeno opisujeono što pokreće slikare i one koji dolaze da ih vide.

na umetničkoj pijaci ništa nije veoma skupo, ali ni veoma lepo. Ljudibesposliče ispod platana, dokono posmatraju izložene stvari, a drugi, oniza tezgom, odmeravaju gomilu danguba koja klizi pored njih sve prezri-vijim pogledom kako vreme odmiče a ništa se ne prodaje.

Više volim da budem ovde nego u zatvorenom svetu galerija jer onošto se ovde izlaže nesumnjivo je slikarstvo: slika na platnu u nekom odpoznatih stilova. Prepoznajemo ono što znamo, možemo da isključimosubjekt, a iza neupitnih slika vreba grozničavi pogled umetnika. izlagačise i sami pokazuju; spasavaju svoju dušu jer su umetnici, a ne dangube; adangube spasavaju svoju dušu tako što dolaze da vide umetnike. Onajkoji slika spasava dušu pod uslovom da mu nešto kupe, a kupovinomneke slike kupac obezbeđuje indulgencije, otima nekoliko rajskih sati odsvakodnevnog prokletstva.

Odlazio sam tamo i zabavljao se otkrivajući svaki put iznova kolikoumetnici liče na svoje delo. Lenjo prihvatamo pijačni sentbevizam i ve-rujemo u suprotno: umetnik se izražava i daje oblik svom delu, pa ga ono,prirodno, odražava. Koješta! Jedan prolazak ispod razgranatih platanaumetničke pijace otkriva sve! umetnik se ne izražava – a šta bi on i rekao?On sebe konstruiše. to što izlaže, to je on. iza svoje tezge izlaže se pogledudanguba kojima zavidi i koje prezire, a oni mu uzvraćaju ta osećanja sdruge strane, naopačke, i svi su zadovoljni. umetnik proizvodi delo a onomu zauzvrat daje život.

Pogledajte onog visokog mršavka koji pravi užasne portrete širokimpotezima tempere: uvek je to on iz različitih uglova. sklopite ih u celinui videćete kakav bi on hteo da bude. A ono što bi hteo, to i jeste.

Pogledajte onog koji brižljivo slika odveć živahne akvarele, odveć od-sečne, s vrištećim bojama i jasno artikulisanim površinama. On je gluv,ne čuje pojedinosti onog što govore radoznalci i slika svet onako kako gačuje.

Pogledajte onu vrlo lepu ženu koja slika samo portrete vrlo lepih žena.

34

sve liče na nju; s godinama se ona sve bolje oblači, sahne, a naslikane ženesu sve drečavije. na predvidljiv način u dnu platna ispisuje „dorijana“.

Pogledajte ovog stidljivog Kineza koji nudi slike ekstremnog nasilja,lica u krupnom planu duboko izbrazdana potezima četkice. On nikad nezna šta bi sa svojim ogromnim rukama i zbog toga se izvinjava ljupkimosmehom.

Pogledajte ovog ovde koji slika minijature na uglačanom drvetu. imafrizuru kakva se može videti samo na marginama starih rukopisa, voštaniten a repertoar pokreta polako svodi na držanje srednjovekovne statue.

Pogledajte ovu krupnu ženu s kosom ofarbanom u crno, koja je videlabolje dane, koja je sada sparušena, ali i dalje uspravna, sa iskrom u oku.Ona tušem povlači vijugave linije isprepletanih tela; samouvereni eroti-zam koji nije raskalašan i ne prelazi granicu.

Pogledajte ovu Kineskinju među dekorativnim platnima. Kosa jojpada na ramena kao zavesa od crne svile, a u središtu, kao u kakvoj škrinjis nakitom, nalaze se njene jarko crvene usne. njene šljaštave slike nisunaročito zanimljive, ali kad ona sedi među njima, postaju savršena poza-dina za duboki purpur njenih usana.

Otišao sam tamo i prepoznao sam ga, prepoznao sam njegov ukočenivisoki stas. Mahnuo je svojom lepom glavom mršavog čoveka, kao nasa-đenom na kraj motke. izdaleka sam prepoznao njegov čisti profil, njegovusedu kosu ošišanu na četku, prav nos koji je pokazivao napred. njegovnos je pokazivao takav elan da je izgledalo kao da njegove blede oči zao-staju, oklevaju. skelet mu je bio delatan, a oči zamišljene.

Pozdravili smo se klimanjem glave; nismo znali dokle treba da idunaši pokreti i reči izvan rutine šanka. Kao da smo se sad sreli u civilu: sto-jimo s rukama u džepovima, odmeravamo reči, prethodno nismo pili, ani sad ne možemo da posegnemo za čašom, mimo navike. On me je pro-dorno posmatrao. u njegovim prozirnim očima čitao sam samo prozir-nost koja je, činilo mi se, išla do njegovog srca. nisam znao šta da kažem,pa sam prelistavao akvarele koji su stajali ispred njega.

– uopšte ne ličite na slikara – izletelo mi je.

35

– Fali mi brada. Četkice, međutim, imam.– Vrlo dobro, vrlo lepo – rekao sam učtivo dok sam prelistavao crteže

i shvatio sam da je to istina. Konačno sam zaista gledao. u prvi mah sampomislio da su akvareli, ali sve je bilo naslikano tušem. tehnički, bili suto monohromni lavirani crteži nastali razređivanjem tuša. iz duboke crneboje čistog tuša izvlačio je takvo mnoštvo nijansi, tako različite sive, takoprozirne, tako sjajne da je sve bilo tu, pa i boje, makar i odsutne. Crnilomje pravio svetlost, a iz svetlosti je priticalo ostalo. Podigao sam glavu za-divljen što je moja glava to shvatila.

Kad sam prišao njegovom stolu, očekivao sam da ću videti ono štoproizvode ljudi koji se kasno posvete slikarstvu, manje-više zato da bi utu-kli vreme. Očekivao sam pejzaže i portrete dobro odmerene tačnosti,cveće, životinje, sve ono što se smatra slikovitim i što nebrojeni narodamatera uporno umnožava, sve preciznije i sve dosadnije. A onda samdotakao velike listove koje je naslikao tušem, uzimao ih prstima jedan pojedan, sve osetljivijim i sigurnijim prstima, osetio njihovu težinu, osetionjihovu nit, postavio sam ih pred svoj pogled i to je bilo nalik milovanju.Jedva dišući, listao sam tu eksploziju sivih, te prozirne dimove, velike po-vršine bele boje, te mase apsolutno tamne crne koje su pritiskale celinutežinom senke.

nudio je pune kutije, neuredne, rđavo zatvorene, po smešnoj ceni. da-tumi su se protezali kroz poslednjih pola veka, koristio je različite papire,za akvarel, za crtanje, ali i za pakovanje, smeđe i bele svih nijansi, stare,oštećene i potpuno nove, tek izašle iz radnje s priborom za umetnike.

slikao je prema prirodi. teme su bile samo izgovor za korišćenje tuša,ali je bilo jasno da je video to što slika. Mogle su se prepoznati stenoviteplanine, tropsko drveće, neobično voće; žene pognute u polju pirinča,muškarci u širokoj dželabi, planinska sela; tragovi magle na oštrim bre-žuljcima, reke oivičene šumom. i muškarci u uniformi, mnogo muška-raca, junačnih i mršavih; neki su ležali na zemlji, očigledno mrtvi.

– Već dugo slikate?– Šezdesetak godina.

36

– sve prodajete?– Zatrpava me. Onda raščišćavam tavan i provodim nedelju na vaz-

duhu. u mojim godinama to su dve važne aktivnosti. uz to, pronalazimzaboravljene crteže, pokušavam da se setim kad sam ih uradio i razgova-ram s prolaznicima o slikarstvu. Ali od većine slušam budalaštine; zatonemojte žuriti da nešto kažete.

Poslušavši njegov savet, ćutke sam nastavio da listam; žudeo sam darazgovaram s njim, ali nisam znao o čemu.

– stvarno ste bili tamo, u indokini?– Vidite, ja ništa ne izmišljam. to je, uostalom, šteta, jer bih mogao

više da slikam.– Bili ste tamo?– Ako me pitate da li sam bio s vojskom, da. s Francuskim ekspedi-

cionim korpusom na dalekom istoku.– Bili ste slikar u vojsci?– ne, ne, bio sam padobranski oficir. Po svoj prilici sam bio jedini pri-

padnik padobranskih jedinica koji crta. Malo su mi se podsmevali zbogte manije. ne mnogo. u kolonijalnoj vojsci nije bilo takve prefinjenosti,ali je bilo svega. Crtao sam portrete tih koji su se rugali. to je bolje od fo-tografije; sviđalo im se, dolazili su da traže još. uvek sam imao papira ituša; gde god sam bio, crtao sam.

Listao sam grozničavo kao da tražim blago. Prelazio sam s jedne kutijena drugu, otvarao ih, slagao listove i u sebi pratio poteze njegove četkice;pratio sam putanju želje u svojim prstima, u ruci, ramenu i stomaku. svakilist otvarao se preda mnom kao predeo iza okuke puta; ruka mi je lepršalanad njima opisujući spirale i u svim udovima osećao sam umor od pre-laženja tolikih linija. Bilo je tu i krokija i velikih složenih kompozicija, asve se kupalo u direktnoj svetlosti koja je prolazila kroz tela i davala imna papiru onu prisutnost koju su u jednom času zaista imali. u desnomdonjem uglu čitko je potpisivao svoje ime: Viktorijen salanjon. Pored pot-pisa grafitnom olovkom bio je dodat datum, nekad dan pa i sat, a nekadsamo godina.

37

– Pretresam. Pokušavam da se setim. imam mnogo punih kutija, ko-fera, ormara.

– Mnogo ste slikali?– Brzo slikam. Kada sam imao vremena, radio sam više crteža na dan.

Mnoge sam izgubio, zaturio, zaboravio, ostavio. Mnogo sam lutao kadsam se povukao iz vojske, a u tim prilikama prtljag je teret, ne nosi se sve;ostavlja se.

divio sam se njegovim crtežima. stajao je ispred mene, malo krut, nijese micao; bio je viši od mene, pa me je gledao odozgo, pravo u oči, s tra-čkom ironije; gledao me je koščatim licem i prozirnim očima u kojima jeodsustvo prepreka izgledalo kao nežnost. Zabavna teorija o umetnosti iživotu više mi nije bila zanimljiva. spustio sam crtež koji sam držao uruci i podigao oči ka njemu.

– gospodine salanjone, da li biste me naučili da slikam?

Predveče je počeo da pada sneg; velike pahuljice su oklevale na svom putuka tlu. u početku su se jedva videle u sivom vazduhu, a onda je njihovabelina počela da se ističe naspram sve tamnijeg neba. na kraju se nije vi-delo ništa osim njih, sjajnih pahuljica na crnoj pozadini, i beli sloj prekrioje tlo kao mokar čaršav. Prizemna kućica gušila se pod snegom u ljubiča-stoj svetlosti decembarske noći.

Ja sam sedeo, a salanjon je gledao napolje. stajao je ispred prozoraruku ukrštenih na leđima i gledao sneg kako pada na njegovu kuću s ba-štom u Vorasje-le-Bredenu, na istočnom rubu naselja, gde skončavaju ta-lasići mekih polja što se pružaju uz izeru.

– sneg sve pokriva belim plaštom. tako se govorilo, je li? tako se osnegu govorilo u školi. njegov beli pokrov. Kasnije sam ga izgubio iz vida;kao uostalom i pokrove: u najboljem slučaju imali smo ceradu, a inačebrzo zakopavanje i pobadanje krsta. ili ostavljanje na zemlji, ali retko.trudili smo se da ne izdamo mrtve, da se vratimo s njima, da ih prebro-jimo i da ih pamtimo.

Volim sneg. sad tako malo pada, pa onda stojim pored prozora kao

38

da prisustvujem nekom događaju. najgore trenutke života proživeo samusred paklene žege i buke. Zato je sneg za mene tišina, spokoj, hladnoćakoja okrepljuje, pa zaboravljam znoj. užasavam se znoja, a tokom dva-deset godina bio sam njim natopljen, nikad nisam uspevao da se osušim.sneg je za mene ljudska toplota suvog tela u zaklonu. ne verujem da jesneg mio onima koji su upoznali rusiju u rđavoj odeći i strahu od smr-zavanja. stari nemci ga ne podnose i čim osete prvi dah zime, odlaze najug. Ali meni su palme odvratne; tokom dvadeset godina ratovanja nisamvideo sneg; a sada će mi ga oduzeti globalno zagrevanje. Zato koristimpriliku. nestaću zajedno sa snegom. tokom dvadeset godina bio sam uvrelim zemljama; prekomorskim, kao što se kaže. Za mene je sneg Fran-cuska: sankanje, božićno grudvanje, džemperi s norveškom šarom, ski-jaške pantalone, sve te nepotrebne i spokojne stvari od kojih sam pobegaoi kojima sam se vratio, donekle protiv svoje volje. Posle rata se sve pro-menilo i sneg je jedino zadovoljstvo koje je ostalo netaknuto.

– O kom to ratu govorite?– niste primetili rat koji je trajao dvadeset godina? Beskrajni rat, rđavo

počet i rđavo završen; mucavi rat koji možda još traje. rat se stalno na-stavljao, prodirao je u sve naše postupke, ali to niko ne zna. Početak jemutan: 1940. ili 1942, ne može se tačno reći. Ali kraj je jasan: 1962, i nigodina više. i odmah smo počeli da se pretvaramo da se ništa nije dogo-dilo. niste primetili?

– rođen sam posle toga.– Ćutanje posle rata i dalje je rat. ne možemo da zaboravimo ono što

pokušavamo da zaboravimo; kao kad bi neko od vas tražio da ne mislitena slona. iako ste rođeni kasnije, odrasli ste među znacima. Vidite, sigu-ran sam da ste mrzeli vojsku iako o njoj ništa niste znali. Eto jednog odtih znakova: neobjašnjiva mržnja koja se prenosi dalje iako se ne zna oda-kle dolazi.

– to je pitanje principa. Politički izbor.– izbor? u času kad taj izbor ne povlači nikakve posledice? Kad je pot-

puno svejedno? izbori bez posledica samo su znaci. i sama ta vojska je

39

jedan od njih. Zar vam ona ne izgleda nesrazmerno? nikad se niste upitaličemu tako velika vojska, spremna ko zapeta puška, nestrpljiva, vidljivonervozna – zašto postoji kad ničem ne služi? Kad živi u zatvorenoj posudi,kad joj se niko ne obraća, kad se ona nikom ne obraća? Koji neprijateljmože opravdati takvu mašinu u kojoj svi muškarci, pazite, svi muškarciprovode godinu dana života, nekad i više? Koji neprijatelj?

– rusi?– Koješta. Zašto bi rusi uništili deo sveta koji bezmalo funkcioniše i

koji im daje sve što im nedostaje? ta hajde! nismo imali neprijatelja. Posle1962. imali smo spremnu vojsku zato što smo čekali da prođe vreme. ratje bio završen, ali su ratnici još bili tu. Čekali smo, dakle, da se sakriju, daostare i pomru. Vreme sve leči jer problemi umiru. Zatvaramo ih da nebi pobegli, da ne bi nasumice koristili ono što su naučili. Amerikanci sunapravili jedan čudan film o tome; čovek vičan ratovanju luta pustim pre-delima. ima samo vreću za spavanje, nož i tehničko znanje o svim nači-nima ubijanja koje mu je utisnuto u dušu i živce. ne sećam se višenjegovog imena.

– rambo?– tako je, rambo. napravili su prilično glupe nastavke, ali ja govorim

samo o prvom filmu: u njemu je prikazan čovek koga mogu da razumem.Čovek je želeo mir i tišinu, ali mu nisu dali mesto koje mu pripada, pa jeonda izazvao požar i krvoproliće u jednom gradiću jer ništa drugo nijeznao da radi. tako je to kad se čovek nauči ratovanju, ne može da ga za-boravi. Mislimo da je taj čovek daleko, u Americi, ali ja sam u Francuskojupoznao na stotine sličnih; kad uračunam one koje nisam upoznao, imaih više hiljada. Vojska se održava zato da bi se tim ljudima omogućilo dačekaju; zato da se ne bi raštrkali. Ljudi o tome ništa ne znaju zato što sene udara na velika zvona: sve što se događa u Evropi tiče se celog društvai o tome se ćuti; kažu da je zdravlje ćutanje organa.

stari gospodin je govorio ne gledajući me; gledao je kroz prozor kakopada sneg i govorio jednako blago okrenuvši mi leđa. nisam razumeo očemu govori, ali sam slutio da zna neku priču koju ja ne znam; da je on

40

sam ta priča, a ja sam se slučajno s njim našao na najzabačenijem mestu,nigde, u kućici u istočnom predgrađu, gde se grad rasplinjava u lepljivoblato polja izere; i bio je spreman da mi govori. srce mi je lupalo. u graduu kom sam živeo, u gradu u koji sam došao da skončam, našao sam za-boravljenu odaju, mračnu sobu koju nisam primetio kad sam u njemuprvi put boravio; gurnuo sam vrata i preda mnom se ukazao tavan, ne-osvetljen, dugo zatvoren, a na prašini koja je pokrivala pod nije bilo tra-gova koraka. A na tom tavanu bio je kovčeg; a u kovčegu, nisam znao šta.niko ga nije otvorio otkad je tu stavljen.

– Šta ste vi radili u svemu tome?– Ja? sve. slobodna Francuska, indokina, džebel5. Malo sam bio u zat-

voru, i onda ništa.– u zatvoru?– ne dugo. Znate, to se loše završilo; pokoljem, poricanjem i dizanjem

ruku. s obzirom na vaše godine, roditelji su vas začeli na vulkanu. Vulkanse tresao, malo je nedostajalo da eksplodira i celu zemlju pretvori u prah.Vaši roditelji morali su biti slepi ili optimisti ili možda nevešti. Ljudi sutada više voleli da ništa ne znaju, da ništa ne čuju, više su voleli da živebezbrižno nego da strahuju od eksplozije vulkana. i onda ništa, vulkanse uspavao. Ćutanje, gorčina i vreme nadvladali su eksplozivne sile. Zatosada osećamo smrad sumpora. to je magma; ona dole ostaje vrela i pro-lazi kroz pukotine. Polako se diže pod vulkanima koji ne eksplodiraju.

– Žalite?– Zbog čega? Zbog mog života? Zbog ćutanja koje ga okružuje?

nemam pojma. to je moj život: stalo mi je do njega kakav god da je bio,nemam drugi. Oni koji ubijaju ovaj život umiru, a ja nemam nameru daumrem.

– to govori otkad ga znam – rekao je snažan glas iza mene, ženski,melodičan glas koji je ispunio celu prostoriju. – Lepo mu kažem da greši,ali moram priznati da je zasad on u pravu.

41

5 u severnoj Africi brdo, planina, planinsko područje. (Prim. prev.)

trgnuo sam se i ustao istim pokretom. Pre nego što sam je video,dopao mi se njen način govora, njen prekomorski akcenat, tragika njenogglasa. Ka nama je dolazila jedna žena, vrlo uspravna, vrlo sigurnog ko-raka; koža joj je bila pokrivena finom mrežom bora poput zgužvane svile.Bila je istih godina kao salanjon; pošla je ka meni i pružila mi ruku. Ostaosam nepomičan i nemušt, očiju uperenih u nju i otvorenih usta. Pružilami je ruku i rukovali smo se; iznenadio me je veoma blag dodir, neposre-dan i šarmantan, redak među ženama, koje često ne znaju da se rukuju.Zračila je snagom, to se osećalo na njenom dlanu; zračila je pravom sna-gom koja nije bila pozajmljena od drugog pola već je imala boju puneženstvenosti.

– Predstavljam vam svoju suprugu Euridiku Kalojanis, Judeo-grkinjuiz Bab el-ueda, poslednju iz njenog roda. sada nosi moje prezime, ali jai dalje koristim ono pod kojim sam je upoznao. napisao sam to ime tolikoputa, na toliko koverata, uz toliko uzdaha da ne mogu drukčije da je za-mislim. Moja želja za njom nosi to ime. uz to, ne volim kad žene izgubesvoje ime, pogotovo što njeno ime nema ko da nasledi, i mnogo sam po-štovao njenog oca uprkos našim razilaženjima; a pored toga Euridika sa-lanjon prilično loše zvuči, zar vam se ne čini? Pomislio bi čovek da je nekavrsta povrća; ne odaje dužno poštovanje njenoj lepoti.

da, njenoj lepoti. to je bilo to, baš to. Euridika je bila lepa, znao samto istog časa, pre nego što mi je rečeno, s rukom u njenoj ruci, sa očimau njenim očima, dok sam nepomičan, glup i nemušt, tražio reči. razlikau godinama zamagljuje opažanje. Mislimo da nismo istih godina, mislimoda smo daleko, a zapravo smo tako blizu. Biće je isto. Vreme prolazi, nikadne ulazimo u istu reku, tela se kreću u vremenu kao čamci na vodi. Vodanije ista, nikad nije ista, ali čamci udaljeni jedni od drugih ne znaju da suistovetni; samo su na drugom mestu. Zbog razlike u godinama ne znamoviše da sudimo o lepoti jer se lepota doživljava kao projekat: lepa je onakoju mogu poželeti da zagrlim. Euridika je bila istih godina kao salanjon,i njena koža je imala toliko godina, i njena kosa je imala toliko godina, ioči, i usne i ruke koje nisu govorile ništa drugo. nema ničeg odvratnijeg

42

od izraza „tragovi lepote“ i od prenemaganja lažne skromnosti koje pratikompliment „niko vam ne bi dao toliko godina“. Euridika je izgledala kaoda ima toliko godina i bila je sam život. Ceo njen intenzivni život bio jeprisutan u svakom njenom pokretu, ceo njen život u držanju njenog tela,ceo njen život u modulacijama njenog glasa, i taj život je nju ispunjavao,izlagao se divljenju, bio zarazan.

– Jaka je moja Euridika; toliko je jaka da nisam morao da se osvrćemkad sam je izvodio iz pakla, nisam morao da proveravam da li me prati.Znao sam da je tu. Ona nije žena koja se zaboravlja i njeno se prisustvooseća čak i iza leđa.

Prebacio je ruku preko njenog ramena, nagnuo se ka njoj i poljubioje. rekao je ono što sam i sâm mislio. Osmehnuo sam se, razbistrilo mise u glavi; ponovo sam vladao svojom rukom i pogled mi se učvrstio.

Viktorijen salanjon me je naučio da slikam. dao mi je četkicu od vučjedlake, kinesku četkicu živog dodira koja je odskakala od papira a da nijegubila ništa od svoje snage. „Ovo nećete naći u radnji, imaju samo četkiceod kozje dlake, koje su dobre za kaligrafiju, za popunjavanje, ali ne i zaliniju.“

naučio me je da četkicu držim zaobljenom šakom kao što se drži jaje,u položaju tako nestabilnom da ga i dah može poremetiti. „dovoljno je,dakle, da kontrolišete dah.“ naučio me je da procenjujem tuševe, da raz-likujem nijanse crne boje, da o njima sudim po sjaju i dubini pre negošto ih upotrebim. naučio me je vrednosti belog papira čija je netaknutapovršina dragocena kao stanje jasnoće. naučio me je da je prazno boljeod punog zato što se puno više ne kreće, ali i da je puno postojanje, i datreba prelomiti i prekinuti prazninu.

ništa nije radio preda mnom, samo mi je govorio i gledao mene kakoradim. dovoljno mu je bilo da me nauči kako da koristim alat. način nakoji ću to činiti biće samo moj, kao i ono što želim da slikam. na meni jebilo da slikam, i da mu pokažem šta sam uradio ako to želim. inače, bilomu je dovoljno da vidi kako držim četkicu u času kad ona dodirne papir

43

ili kako jednim neprekidnim potezom povlačim liniju. to mu je bilo do-voljno da me povede na put slikarstva.

dolazio sam često. učio sam radeći, a on me je podučavao gledajući.nije slikao. rekao mi je da je počeo da koristi dokolicu za pisanje svojihsećanja.

dobro smo se našli. ratnici često smatraju da su bogomdani za knji-ževnost. u svemu žele da budu uspešni – živeli su i misle da im niko nijeravan u pripovedanju. A s druge strane, književni amateri hvale se poz-navanjem strategije, taktike, opsade, svih disciplina koje se u stvarnostičesto koriste na katastrofalan način, na način dostojan žaljenja, ali mnogosažetije nego u knjigama, to im se mora priznati.

Više puta mi je govorio o svojim memoarima, uzgred, a jednog dananije izdržao i doneo mi je svesku. ispunjavao je plave sveske „sejes“ lepimškolskim rukopisom. snažno je uzdahnuo i stao da čita. Počinjalo jeovako: „rođen sam u Lionu, 1926. godine, u porodici sitnih trgovaca kaosin jedinac.“

Zastao je, spustio svesku i pogledao me.– Čujete li dosadu? Već prva rečenica mi je dosadna. Čitam, i nestrpljiv

sam da stignem do kraja; tu prekidam i više ne počinjem. ima još mnogostrana, ali prekidam.

– izbacite prvu rečenicu. Počnite od druge ili neke još dalje.– Ovo je početak. Valja da počnem od početka inače se neću snaći.

Ovo su sećanja, a ne roman.– Čega se zaista sećate, u početku?– Magle; vlažne hladnoće i mržnje prema znojenju.– Onda počnite odatle.– Ali najpre moram da se rodim.– sećanje nema početak.– Mislite?– Znam; sećanje dolazi na sve moguće načine, naglo, nema početak

kao biografska beleška o mrtvim ljudima. A vi nemate nameru da umrete.– samo želim da budem jasan. rođenje je dobar početak.

44

– tada niste bili tu, pa ono nije ništa. ima mnogo početaka u sećanju.izaberite onaj koji vam odgovara. Možete se roditi kad god vam odgovara.u knjigama se ljudi rađaju u bilo kom uzrastu.

Zbunjen, ponovo je otvorio svesku. u sebi je pročitao prvu stranicu,pa onda i druge. Papir je već dobijao žutu boju. iznosio je pojedinosti,okolnosti i peripetije onog što je proživeo, onog što je smatrao dostojnimpamćenja. Bilo je to dobro poređano. Ali nije govorilo ono što je on želeoda kaže. Zatvorio je svesku i pružio mi je.

– ne znam ja ovo da radim. Počnite vi.Zbunilo me je što je tako doslovno shvatio moj savet. Ali ja sam nara-

tor: treba da pripovedam. iako to nije ono što želim, nije ono čemu težimjer bih više voleo da pokazujem. Zato sam ovde, kod Viktorijena sala-njona, da bi me on naučio da četkicu držim bolje nego olovku i da bihnajzad mogao da pokazujem. Ali možda je moja ruka stvorena za olovku.uz to, trebalo bi da mu se odužim na neki način, da se malo potrudim ida mu nadoknadim trud oko mene. novac bi olakšao stvar, ali ga nemam,a ni on ga ne želi. Pa sam uzeo njegovu svesku i počeo da čitam.

sve sam pročitao. nije se varao, bilo je dosadno; ratne uspomene kakvese obično štampaju o autorovom trošku. Kada čitamo te knjige, štampanekrupnim slovima, pune uvučenih redova, postajemo svesni da se u jed-nom jedinom životu i ne događa bogzna šta... kada se on tako ispriča. Aopet jedan proživljeni trenutak sadrži više nego što može opisati pun kov-čeg knjiga. u događaju ima nečeg što njegova priča ne uspeva da rasplete.događaji postavljaju beskrajno pitanje na koje pripovedač ne odgovara.

ne znam kakvu mi merodavnost on pripisuje. ne znam šta je misliodok me je gledao odveć svetlim očima, očima u kojima nisam otkrivaoemocije, već samo prozirnost koja me je navodila da verujem u bliskost.Ali ja sam narator; i zato pripovedam.

45

KO M E N TA R I ISpahije iz Valansa polaze u Zaliv 7

R O M A N IŽivot pacova 47

KO M E N TA R I IIZnao sam za bolje dane i ostavio sam ih za sobom 97

R O M A N IIOdmetnuti se u aprilu 119

KO M E N TA R I IIIRecept za analgetike u dežurnoj apoteci 139

R O M A N IIIKonvoj motorizovanih Zuava stiže u pravi čas 179

KO M E N TA R I IVOvde i tamo 209

R O M A N IVPrvi put i šta je bilo posle toga 233

KO M E N TA R I VKrhki poredak snega 277

R O M A N VRat u krvavom vrtu 299

KOMENTARI VIOduvek sam je viđao, ali se nisam usuđivao da joj se 401obratim

R O M A N VITrogubi, šestogubi, dvanaestogubi rat – čudovište kojesamo sebe proždire 447

KOMENTARI VIIGledali smo povorku mrtvih a da toga nismo bili svesni 521

Aleksis Ženi FRANCUSKO UMEĆE RATOVANJA

izdavačZavetBeograd, Braće Baruh 16

za izdavačaMilivoje Lalić

urednikSaša Lalić

ISBN 978-86-7034-100-5

štampaC-print

marketingZavet( (011) 292 06 13E-mail: office@zavet.co.rs

www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

821.133.1-31

ЖЕНИ, Алексис, 1963-Francusko umeće ratovanja / Aleksis Ženi ;

prevela sa francuskog Slavica Miletić. -Beograd : Zavet, 2015 (Beograd : C-print). -568 str. ; 23 cm. - (Biblioteka Z)

Prevod dela: L'art français de la guerre /Alexis Jenni.

ISBN 978-86-7034-100-5

COBISS.SR-ID 210696460