ALEN BADIJU 0 MRANOn S LO n UPRAVO, DRAVA, POLITIKA

n a s l o v A lain Badiou,

o r i g i n a l a D'un dsastre obscur

Droit, Etat, Politique Editions de lAube, 2012.

SADRAJ

f t r . 13 - 17 PREDGOVOR

tr. 1 9 - 3 0 1. SM RT KO M UN IZM A?

Str. 33 - 3 9 2. TRIJU M F DEM O KRATIJE?

tr. 4 1 - 52 3 . PRAVO, DRAVA, POLITIKA

tr. 55 - 58 NAPOM ENE

PREDGOVOR

Naslov ove knjige - O mranom slomu - objavljene prvi

put 1991. u izdavakoj kui Ob, izvuen je iz jednog uve

nog M alarm eovog stiha, stiha iz pesme Grob Edgara Poa:

M irna steno to pade u mranome slom u1

Nekoliko godina kasnije, u izdavakoj kui p .o .l .

objavio sam rom an iji je naslov: M irna stena.

Kao to vidite, preostaje m i samo da objavim esej pod kratkim naslovom Pade pa da, u tri koraka, iscrpim resurse jednog jedinog M alarm eovog stiha.

A li mogue je da re pade bude latentno prisutna u ovoj knjizi, koju su izdavai uskrsnuli dvadeset go

dina nakon njenog nastanka/nestanka, na emu im toplo zahvaljujem. Njena polazna taka je, prosto reeno, pad

Sovjetskog Saveza, zapoet bez sumnje 1989, a potpuno dovren 1991. Taj je krah ovde nazvan M ranim slomom.

Zato slom ? Zato to objektivni proces koji je

stavio taku na jednu Dravu, na jednu Im periju to je netom pre toga jo uvek bila supersila koja sa drugom supersilom (Sjedinjenim Dravam a) deli jedan oblik

vlasti nad elom planetom, taj objektivni proces, dakle,

nipoto nije bio rezultat neke vidljive protivrenosti, neke

narodne bune, nekog potresa koji bi spadao u politike

ili istorijske dogaaje. Ta se strahovita graevina na neki

nain uruila u samu sebe. Sami njeni rukovodioci, s Gor- baovom i, jo bolje, s Jeljcinom na elu, aktivno su dopri- neli njenom usmrivanju.

Gorbaov, intelektualac pun dobrih namera, mada je othranjen u haremu aparatika, sanjao je o tome da ga njegovi parnjaci iz zapadnog sveta konano procene kao pristojnog, civilizovanog oveka sa kojim je prihvatljivo druiti se. eleo je da stavi taku na sliku Brenjevljeve Rusije, sliku koja je preovladavala u naim zemljama: ne ba prijatne meavine potpune inercije i ograniene brutalnosti. Uz pomo parola kao to su transparentnost i reforma, Gorbaov je naterao umornu birokratiju s s s R - a da napravi prve korake u korienju neopisivog parlamentarnog argona demokratije. I u tom svojstvu je ostao cenjena figura kod nas, iako ogromna veina Rusa, prema njemu i katastrofi kojoj je dao zamajac - i u kojoj oni, masa ljudi, nisu odigrali praktino nikakvu ulogu - osea samo neku vrstu iznenaenog prezira.

Istina je, iako se ta injenica moe oceniti kao veoma alosna, da je, za istu tu veinu, Staljin ostao velika ruska figura veka, to ba i nije saglasno sa glorifikacijom Gorbaova na Zapadu.

Jeljcin, lukavi i nasilni alkoholiar, u mnogo veoj meri pripada tim ruskim narodnim tradicijama, premda je to bio u stilu velikog bandita. Naposletku, tu se moe uoiti, u neku ruku, duhovni znaaj kriminalnog podzemlja, koliko u romanima Dostojevskog toliko i u alamovljevim priama, podjednako, avaj, pod Staljinom kao i pod carevima. Jeljcin, pokretan duhovnou te vrste, izgurao je napolje nemonog civilizovanog oveka i tako doao do onoga to je svima razumljivo: sveobuhvatne korupcije, ija je sr bila prodaja, u delovima i na komad, itavog sovjetskog proizvodnog aparata. Jeljcin je radio na tome da na scenu stupi jedna nova linost: milijarder u dolarima, netom potekao iz redova pokojne

komunistike partije. I, povodei se za onom linou iz Svetog pisma koja tvrdi da nema nieg novog pod suncem, ti su postboljeviki milijarderi, kao da, nakon dugog i udnovatog prekida, usvajaju nain ivota ruskog plemstva od pre Prvog svetskog rata, poeli da troe novac na Aurnoj obali.

Te su linosti pokazale elom svetu da je propast zaista sveobuhvatna, jer se u neku ruku poinjalo od nule. Uskoro su uostalom, uz veliku pompu, popovi i gubernatori, preobraeni i uvedeni u polumafijake poslove, poeli da u zemlji Sovjeta i petogodinjih planova, u onome to je bilo ivo sredite Tree Internacionale i srce socijalistikog tabora, reafirmiu vene vrednosti Svete Rusije, dok su tu i tamo - ali nikada svuda - ljudi ruili Lenjinove kipove.

Sada se postavlja pitanje, zato nazvati mranim to veno vraanje istog? Zato to smisao tog kraha, iako nije imao nikakav antogonistiki uzrok, iako ga nije izazvala neka nova politika snaga, iako uglavnom proishodi iz toga to su povlaeni i rukovodioci iz sovjetskog sveta bacili pekir, odluili da valja zavriti sa priom koju su nasledili od Lenjina i Staljina, jeste i ostaje zagonetka.

Prirodno, provereni antikomunisti i antisovjeti imaju gotovo objanjenje: sovjetska konstrukcija, nametnuta ruskom narodu pomou nezamislivog Terora, bila je osuena na potpuni neuspeh, ega su ak i rukovodioci te konstrukcije na kraju postali svesni.

Moda, moda. Ali neuspeh ega tano? Bilans novog toka stvari u Rusiji toliko je alostan da demokratska tampa pokuava da nas uveri kako je to tako zato to sadanji reim, sa autokratom Putinom na elu, u neku ruku obnavlja staljinistiki reim. To je ipak samo ala. Treba pogledati stvarima u lice: u odnosu na osamdesete godine, proseni ivotni vek u Rusiji krai je za gotovo deset godina. Penzije i plate se isplauju veoma neredovno.

ivot, naroito u unutranjosti, mnogo je tei nego ranije. Obrazovni sistem je bedan. Alkoholizam i narkomanija su eksplodirali u celoj zemlji. Nezaposlenost je vea nego ikada. Velike kole za matematiare i fiziare, koje su irile intelektualnu slavu sssR-a, okrenule su se ka Zapadu. I sama sovjetska vojska je u stanju raspadanja, budui da je stekla naviku da prodaje svoje oruje onome ko ponudi vie radije nego da razmilja da ga upotrebi. Kako esto kau Rusi: Nekad smo bili strah i trepet za sve, a danas nas vide kao nerazvijene, prezira dostojne.

Koji bi politiki rukovodilac, kakva god da je njegova politika orijentacija, mogao da se hvali time to posle velike ratne pobede protiv nacistike ratne mainerije, one koja je pregazila - izmeu ostalih - i Francuze, to posle etrdest godina deljenja hegemonije nad svetom, lansiranja prvog satelita, raketa, atomskog oruja, posedovanja ideolokih i politikih vazala u pola Evrope, Rusiju danas, nakon dvadeset godina kapitalizma, obino svrstavaju u rubriku zemalja u razvoju?

Da, za sam ruski narod, ovih poslednjih dvadeset godina potvruju da je objektivno re o slomu, koji je nemogue pripisati produenju prethodnog reima, ve se mora kratko i jasno upisati na raun njegovog neobinog kraha bez borbe bilo koje vrste.

U eseju koji je pred vama o ovom se pitanju nudi nekoliko hipoteza, od kojih glavna glasi da je sovjetski

reim bio mrtav znatno pre svoje zvanine sm rti; da

je, naime, ono to je cementiralo i njegovu mo i uasno

nasilje, to je tu zemlju inilo do tada nevienom voljnom

konstrukcijom, nekom vrstom nasilnog otklona od svih

uspostavljenih istorijskih modela, poticalo od vitalnosti

jedne Ideje, komunistike, ije je postajanje te 1989. godine ve u prethodnih barem tridesetak godina prestalo

stagniranja, pa ak ida se otelotvoruj

zloine sovjel

postignua,

Taj mrak je, dakle, barem delimino, mrak jedne vidljive smrti - smrti oblika sovjetske drave - koja prikriva jednu drugu, skriveniju smrt: smrt Ideje koja je, kako se pretpostavlja, u naelu te drave. Poev od toga se ja zanimam za apstraktne kategorije koje su takoe u igri u tome raskoraku smrti (Mo, Pravo, komunistika politika, oblik Partija, pojmovi - i sami nerazgovetni - poraza i pobede).

Pitam se i da li je ta Ideja mogla da pokua da se ponovo rodi negde drugde, da li ima budunost, kakav je zapravo bio njen odnos sa moi, sa dravom, po emu nam njeni obrati odgovaraju, na koji put miljenja navode.

Od tada sam nastavio da umujem o toj pustolovini, jedinoj koja je dala smisao celokupnom veku. Produbio sam i varirao analize i javne intervencije koje sam smatrao nunim. A li ne nameravam da se odreknem nacrta koji ete proitati.

Alen Badiju

A v in jo n ju l 2012.

SMRT K O n U N I Z H A ?

Hoe li nas prizivanje smrti odvesti do prikladnog imenovanja onoga ega smo svedoci? Ali jesmo li samo svedoci? I uostalom, ko je to mi koje ispitujem, i o kojem treba rei ta je? Vie ne postoji mi, odavno vie ne postoji. M i je bilo na zalasku mnogo pre smrti komunizma. Ili, bolje reeno, raspad sovjetske partijske drave nije nita vie od objektivnog kristalisanja (postoje objektivnost, predstavljanje, uvek drava, ili stanje2, stanje situacije) da je odreeno promiljanje toga mi nedelatno ve vie od dvadeset godina. Jer je to mi komunisti, kao nominalno pojanjenje dodato onome mi revolucionari, pak davalo politiku i subjektivnu snagu onome mi kao krajnjoj referenci, tom mi klase, tom mi proleteri koje niko ne izgovara, ali koje je svaka idealna zajednica postavljala iznad sebe kao istorijski aksiom. Ili da to drugaije kaemo: M i, verni dogaaju iz oktobra 1917.

Kad kaem mi komunisti, a jo mnogo vie kad razmiljam o Lenjinu (razmiljam o njegovoj misli, a ne o njegovim privremenim kipovima, iako me niko nikad nee naterati da kaem Sankt Peterburg) ili o ruskoj revoluciji, nije Partija ono o emu razmiljam, Partija protiv koje sam se uvek borio, koju sam uvek smatrao onim to nikada nije prestala da bude: mesto jedne u isti mah kolebljive i brutalne politike, jedne nadmene nesposobnosti. Jo manje je tu re o s s s r - u , sivom des-

potskom totalitetu, vraanju Oktobra u njegovu suprotnost (politika pod uslovom da je Lenjinova, pobunjeni- ko osvajanje, oboje izvrnuto u policijsko slepilo drave). Odluke proistekle iz miljenja, i njihov doprinos vie ili manje tajnoj nomenklaturi, prethode institucionalnim figurama. Izlaganje, mnotvenost bez pojma, nikada nije u celosti obuhvaeno predstavljanjem. Ne, nije to bilo pitanje entiteta koji se mogu lokalizovati, aparata ili simbola. Tu se radilo o neemu to je imalo mo da nas dri uspravnima u miljenju. Jer za miljenje uopte nije bilo drugog zamislivog mi do onoga iz uenja komunizma. Komunizam je oznaavao stvarnu istoriju toga mi. Tako sam kao tinejder razumevao grubu Sartro- vu maksimu: Svaki antikomunista je pas. Zato to je svaki antikomunista time ispoljavao mrnju prema tome mi, tvrdoglavu upornost da postoji samo u granicama vlasnitva nad samim sobom - to je uvek vlasnitvo nad nekim dobrima.

Danas, univerzalni latentni iskaz glasi da je svaki komunista pas. A li to nije vano - ili nije vano vie od istorijske ljage na jednoj plemenitoj rei, to je, napokon, sudbina rei, naroito onih najplemenitijih: da budu pro- vlaene kroz krv i blato. To nije vano zato to je figura onog mi, figura kojoj je ta re bila posveena, odavno nestala. I to stoga ta re sada pokriva samo predstavljanje, partiju, dravu, neminovnu uzurpaciju, pomou umrtvljujueg sputavanja Jednog, koje je jednom bilo poetna slava mnotvenog. Smrt komunizma znai da, na dugi rok, ono to je umrlo u izlaganju - amblematsko mi pod kojim od Oktobra, ili od 1793. godine, politiko miljenje uslovljava filozofiju zajednice - to mora da umre i u predstavljanju. Ono to vie nema snagu istog mnotvenog ne moe dugo da zadri moi Jednog. Tome se moramo radovati: tu je re o smrtnosti strukturalnih kapaciteta uzurpacije.

Dakle, u dravnom poretku (stvari) svakako postoji, ako hoete, smrt komunizma. Ali za miljenje je to tek druga smrt. Izvan drave, u samom srcu amblema i prevrata, komunizam ve odavno oznaava samo grob jednog sekularnog mi. O tome da je ta smrt druga svedoi jedna izuzetna injenica, koja je stvarna, mada je misaone prirode: smrt komunizma je na jezikoj ravni vatreno povezana sa raspadom sovjetske imperije. To to je komunizam tako spojen sa imperijom u sudbini onoga to je smrtno - poto je subjektivno komunizam oznaavao univerzalnu zajednicu, kraj klasa i, dakle, neto suprotno svakoj imperiji - dokazuje da je ta smrt tek dogaaj-smrt onoga to je ve mrtvo.

Dogaaj? Da li smrt dozvoljava sebi da doe, ili da se odigra, u obliku dogaaja? I ta rei o jednoj tako drugoj ili sekundarnoj smrti? Drim da je ta smrt injenica, dokaz dubinske pripadnosti neutralnoj plastinosti prirodnog bia. Sve umire, to znai i sledee: nijedna smrt nije dogaaj. Smrt se nalazi na strani mnotvenog bia, njegovog neminovnog raspadanja. Smrt je povratak mnotvenog u prazninu iz koje je sazdano. Smrt spada u nadlenost zakona o mnotvenoj (ili matematikoj) sutini bia kao bia, ona je ravnoduna prema postojanju. Homo liber de nulla re minus quam de morte cogitat, da, Spinoza je bio potpuno u pravu. Nema se ta promiljati u smrti, bilo da je to smrt neke imperije, ili intrinsina nitavnost bia.

Svaki dogaaj je beskonaan predlog, u radikalnom obliku jedne jedinstvenosti i jednog suplementa. Svako od nas osea, i to ne bez strepnje, da nam raspadanja koja se upravo dogaaju ne predlau nita. U Poljskoj se odigrao jedan dogaaj, izmeu trajkova u Gdanjsku (ili ak i ranije, tokom nastanka K O R -a, izumevanja jednog inovativnog puta meu intelektualcima i radnicima) i dravnog udara Jaruzelskog. Postojao je i nacrt jednog

dogaaja u Nemakoj, tokom demonstracija u Lajpci- gu. U samoj Rusiji se odigrao nesigurni pokuaj rudara iz Vorkute. Ali nikakve pouzdane istine ne bee u tim zbivanjima, tako da sve ostaje nerazreivo. Zatim dolaze Valensa, papa, Helmut Kol, Jeljcin... Ko e se usuditi da ova vlastita imena tumai u prasku, ili u bljesku, jednog dogaajnog predloga? Ko moe da navede jedan jedini neslueni iskaz, jedno jedino imenovanje bez presedana, u eroziji, istovremeno iznenadnoj i mlitavoj, nedeljivoj i zbrkanoj, despotskog oblika partijske drave? Te e godine ostati primeri za to da nagla i sveobuhvatna promena u situaciji ne znai nipoto da joj je podarena blagodat dogaaja. Voleo sam to to smo nekada, kako bismo zadrali odstojanje u odnosu na te pokrete u kojima je javno mnjenje uivalo, govorili: nije crveno sve to se kree (tout ce qui bouge nest pas rouge). U vedrom duhu toga pojma, recimo da nije dogaaj sve to menja, i da iznenaenje, brzina, nered, mogu da budu samo simu- lakrumi dogaaja, a ne njegovo obeanje istine. Simula- krum rumunske revolucije, prepoznat od tada pa nadalje, takoe je paradigma. Zapravo, deava se samo to da ono to je bilo subjektivno mrtvo mora da ue u dravu smrti i da tamo konano bude prepoznato.

Naposletku, kako bi smrt komunizma mogla da bude ime nekog dogaaja, kad je primetno da je svaki istorijski dogaaj komunistiki, utoliko to komunistiki oznaava trans-vremensku subjektivnost emancipacije? Svakako, osobenoj figuri, to je sainjavaju potomstvo Oktobra 1917. i mi komunisti, odavno je istekao rok trajanja (kada tano? Osetljivo pitanje, koje ne spada u podruje filozofskog, ve politikog, koje jedino, sa stanovita propisa koji ga obavezuje, promilja upljikavu periodinost politike subjektivnosti.3 U mojim oima u svakom sluaju, barem od maja 1968. godine, kad je re o Francuskoj). Ali u filozofskom smislu, komunistiki se

ne svodi na dovrenu sekvencu u kojoj Partije prisvajaju tu re, pa ak ni na onu u kojoj je o ideji politike emancipacije u celosti bilo raspravljano u okviru tog imena. U svakoj reci koje se doepa, koliko god skoranja bila, filozofija zahteva bezvremeni sklad. Filozofija postoji samo u onoj meri u kojoj pojmove spasava istorijskog pritiska to tei tome da im prida tek relativan smisao. ta znai komunistiki, uzeto apsolutno? Na ta filozofija moe da misli pod tim imenom (filozofija uslovljena politikom)? Egalitarna strast, Ideja pravde, volja da se raskine sa sporazumnim sluenjem materijalnim dobrima, ponitenje egoizma, netolerancija prema ugnjetavanju, elja za prestankom postojanja drave. Apsolutna prevaga izlaga- nja-mnotvenog nad predstavljanjem. Istrajna militantna upornost, pobuena nekim dogaajem koji se ne da proraunati, da se nasumice govori o jedinstvenosti bez predikata, o beskonanosti bez odreenja i bez imanentne hijerarhije, to ja nazivam generinou4, koja je - kad je njena procedura politika - ontoloki pojam demokratije, ili komunizma, to je isto.

Taj subjektivni oblik, uoava filozofija, oduvek, i zauvek, prati velike narodne ustanke, kada oni, zapravo, nisu zarobljeni i neprozirni (kao to je sve ono to nam se pokazuje danas - nacionalizmi, fascinacija trgovinom, mafijai i demagozi to stoje pod titom parlamentarizma), ve su potpuno prekinuli sa bivanjem-u-situaciji, ili bivanjem-obraunatim, koje ih zauzdava. Od Sparta- ka do Maoa (ali ne Maoa od drave, koji takoe postoji, ve buntovnog, ekstremnog, sloenog Maoa), od grkih demokratskih buna do decenije 1966/1976. u svetu, re je, u tom smislu, o komunizmu. Uve e biti re o njemu, ak i ako ta re, uprljana, ostavlja prostor za davanje nekog drugog imena pojmu koji pokriva. Filozofskom, dakle venom pojmu buntovnike subjektivnosti. To sam 1975. godine nazvao komunistikim invarijantama.5

Zadrau taj izraz, nasuprot izrazu smrt komunizma. Dakle, u trenutku u kojem se jedan udovini, u pravom smislu rei katastrofalan avatar (drava komunizma!) raspada, posredi je sledee: svaki dogaaj koji je u politikom smislu utemeljiva istine izlae subjekt koji indukuje venosti jednakog. Budui da je komunizam imenovao tu venost, ne moe kako treba da poslui za imenovanje jedne smrti.

Intoniram ovde, pre no to bude zabranjena ta venost koja se priprema svakom apologijom robe, jednu pesmu iji sam autor6, pesmu u duhu Sen-Don Persa, kao to se u velikom veku govorilo u antikom duhu. Napisana pre osamnaest godina, tada je bila u skladu sa glavnim aktivnim miljenjem, miljenjem revolucionara iz vremena nakon maja 1968, a naroito maoista. Objavljena pre dvanaest godina, ve je ponovo poela da bude jeretina. Do trenutka kad je stvarno otpevana na pozornici, pre sedam godina, postala je tajanstvena, udno svojeglava. A ta tek rei danas! ak je i ja pomalo retuiram (svakako ne da bih se pokajao zbog njenog znaenja, ve zato to mi Sen-Don Pers nije po ukusu koliko mi je bio nekada. Suprotno estetskom nihilizmu, drim da su ubeenja i drutveni angamani trajniji od ukusa. Moraju da budu.). Tim varijacijama u skladu sa duhom vremena, ova pesma suprotstavlja svoju meru, koja se tie vekova, milenijuma. Ona je, dakle (i zbog toga bih je, makar i sasvim sam, to nije sluaj, otpevuio ovde), jo i pesma objave, mnotveno ime onoga to jo uvek tek treba da doe.

Ko to govorae o samoi?

Gubitnici! Mitski gubitnici!

Ovde prizivam vae nepristajanje.

Vi: potlaeni iz pradavnih vremena, robovi sunca-rtve osakaeni radi grobne tame. Teaci prodati sa zemljom iju boju imaju. Deca to su je zbog zatvaranja livada prognali u slubu pamuka i uglja.

Jer dovoljno je ekati, i misliti: niko ne pristaje, nikad.

Spartak, seljak Zaku, Tomas Mincer.

Vi: ubogi iz doline, Tajpinzi iz velikih lesa, artisti i lomitelji maina, zaverenici iz lavirinta predgraa, ega- litaristi babuvisti, sankiloti, komunari, spartakisti. Svi ljudi iz narodnih sekti i buntovnikih partija, sekcionari iz vremena Terora, ljudi sa vilama i pijucima, sa barikada i iz zapaljenih zamkova.

Tuta i trna drugih koji pokuavaju da vie ne budu ono to su bili, otkrivajui u obznani svoga ina latentno i razdvojno miljenje.

Vi: mornari to bacaju svoje oficire ribama meso- derkama, utopisti iz eleginih gradova to pucaju na proplanku, Keua rudari sa Anda alavi na dinamit. I oni afriki buntovnici, u uzastopnim talasima u kolonijalnom smradu pod zatitom Boga i panterskih titova. Ne zaboravivi onog koji je, sasvim sam, sa klina skinuo lovaku puku i, kao divlji vepar, u umama Evrope poinje da se odupire napadau. Jer nije izgubljeno nita od onoga to prekida krug. Niko ne zaboravlja, nikada.

Robespjer, Sen-Zist, Blanki, Varlen.

Vi: protezanje na ulicama velikih povorki svih vrsta, studenti obeenjaci, devojke da bi zahtevale enska prava, zastave velikih ilegalnih sindikata, starci to su ustali u spomen na generalne trajkove, penzioneri neus- pelih poteza, radnici na biciklima.

Malobrojni (epohe protivstruje): odravaoci pravedne ideje u suterenima sa runim rotacionim mainama. Mislioci dotrajalog i budueg. rtvene svesti bele poput Rue. Ili ak oni tamo, naoruani bambusovim tapovima, koji vladaju vetinom nabijanja najdebljih policajaca na kolac, a sve ostalo im je u mraku.

Jer iz slobode bez granica napisano raa bezbrojno.

Marks, Engels.

Vi: harangisti i ratnici iz seljakih liga, kamizarski proroci, ene iz klubova, skuptina i federacija, radnici i gimnazijalci iz lokalnih odbora, trostruku savezi, velika alijansa. Sovjeti iz fabrike i odreda vojske, narodni sudovi, velike seoske komisije za podelu zemlje, porinue brane za navodnjavanje, obrazovanje narodne vojske. Revolucionarne grupe za kontrolu cena, pogubljenje korupcionaa, nadziranje zaliha.

Jer razmiljanje ne prestaje o onome to okuplja i umnoava. Niko nije rasejan zauvek.

Lenjin, Trocki, Roza Luksemburg, Cu En Laj, M ao Cedung.

Svi vi. Vi procenjujete ta nedostaje i vi razmatrate aboliciju:

Ko govori o neuspehu? Ono to je bilo uraeno i promiljeno bilo je uraeno i promiljeno. Na svome poetku, u svome vremenu, na svome kraju. Ostavite raunovoama da odmere rezultate. Jer je naa vladavina nameravala da izume ono to razdvaja, a ne da uspostavi teko nadletvo nekog trajanja.

Ko e, dakle, iscrpeti beskonanost situacija? Ko e dakle, umiriti dogaaj u kojem valja baciti kocku?

Pouzdajte se u svoj imperativ. Okrenite lea moi. Budite ravnoduni prema presudi, i neka vas nikada nita ne zadovolji.

Za nunost.

Neka zadovoljni idu svojim putem. Neka se bojaljivi umnoavaju. Naa je netaknuta jedinstvenost napravila u svetu ovu veliku rupu u koju se, iz veka u vek, zasauje semafor komunizma.

Niska svetlost tog semafora, osvetljenje vekova pomou retkog vrtlonog dizanja te svetlosti, zar sve to treba da bude ugaeno zato to je neka osrednja tiranija sama odluila da proglasi sebe mrtvom? U to nimalo ne verujem.

Da zabeleimo sledee: nisu pobunjene i suncem obasjane mase donele odluku o kraju partijske drave, o kraju sovjetske imperije. Dovoenje tog debelokoca u red izvedeno je pravljenjem unutranjeg nereda, istovremeno dogovorenog i besperspektivnog. Ta je stvar do dana dananjeg ostala pod dravnom kontrolom, od poetka do kraja. Nikakav politiki izum - ili izumevanje politike?7 - nije naglaavao tu okolnost. To to su hiljade radnika tu i tamo, na ulici i u nekoliko fabrika, istakle da su zadovoljne onim to se deava, najmanja je stvar! Ali da su ukazale na to da misle i ele da isprobaju neto novo, bez presedana, to mi - avaj! - nismo primetili. A kako je i moglo da bude drugaije ako je istina, kao to nam to potvruju sa svih strana, da ono to narodi Rusije, Maarske i Bugarske misle i ele nije nita drugo do ono to ve postoji, i to odavno, u naim tunim zemljama nazvanim, ne zna se zato, zapadnim? Takva elja moe samo da ojaa prvenstvo dravnog i konstitucionalnog vienja procesa. Izbori i vlasnici, politiari i pekulanti: to je celokupni sadraj njihove elje? Onda ima smisla njeno ispunjenje poveriti ne izumima miljenja, ve specijalistima za rukovanje aparatom, to jest strunjacima iz Meunarodnog monetarnog fonda. Za suplement due tu je papa. A za natruh strastvene preteranosti, bez ega je simulakrum dogaaja isuvie umiren, potraiemo u

samo predveerje Prvog svetskog rata bestijalne nacionalizme, ime emo neke okrenuti protiv nekih drugih.

To to nema dogaaja znai da je tu re o istoriji drava, a nipoto o istoriji politike. Ta je distinkcija od kljunog znaaja. Lako je prigovoriti da je istorija komunizma isprepletala sovjetsku dravnu paradigmu sa militantnom subjektivnou i da se demontaom jednog de- aktivira i drugo. Ja podravam obrnutu tezu: militantnoj subjektivnosti, filozofski usvojenoj u obliku mi, istekao je rok trajanja ili je postala neaktivna mnogo pre nego to je sistem partijske drave uao u sekvencu propasti.

Kakvu je tano ulogu igrao sovjetski raj u subjektivnom, to e rei politikom konstituisanju takozvane komunistike militantnosti zvane komunistikom? Meu teme uvreenog miljenja spada i ona daje ta uloga bila kljuna, i da su otkria - na primer ona Soleljni- cinova - o staljinistikoj dravnoj gnusobi zadala kobni udarac toj utopiji. Ali ta pria ne stoji, kao i sve one koje se okuavaju u tome da opiu jednu subjektivnost (u ovom sluaju, politiku) kategorijama lai, lutanja ili zablude. Nijedna stvarna politika figura ne udeava svoju konzistentnost prema nitavilu neke varljive predstave, niti ima paradigmu (neku dravu, ili neku normu) u sreditu onoga to je odreuje. Oktobar 1917. kao dogaaj svakako ukljuuje neke praktine vernosti, ali misao koja ih cementira zavisi od dogaaja kao takvog, a ne od njegove dravne projekcije. A postajanje tih vernosti je obveznik ne propagande (servilno vienje svesti), ve situacija. Francuska komunistika referenca svoju snagu (spornu, ali sa jednog posve drugaijeg stanovita) duguje bilansu Prvog svetskog rata, zatim Narodnom frontu, te antifaizmu i Pokretu otpora, a veoma malo anarhinoj i krvavoj istoriji sovjetske drave. Svako sistematsko upli- tanje u istoriju te drave plaeno je ne uveanjem moi, ve munim slabljenjem i tekim krizama. Ba kao to

je Mao, da bi stvorio utoite u istorinosti, promiljao ne rusku ekonomiju, ve kinesko seljatvo i borbu protiv japanske invazije. Subjektivno, konkretna istorija komu- nizama (ovoga puta ih uzimam u njihovom zajednikom identitetu, identitetu partija, grupa, aktivista, zvaninika ili disidenata) ne naslanja se na tu rajsku dravu, koja slui samo kao neizvesna objektivizacija. Naposletku, oni najinvenivniji, oni koji su uskladili Partiju sa sutinskom istorijom mesta na kojem su delovali - Mao, Tito, Enver Hoda - na kraju su prekinuli sa matinom sovjetskom dravom jer su dobro uvideli da njena objektivnost ne slui ak ni njihovom neposrednom cilju.

Kako objanjavate to to je taj sekvencijalni komunizam stigao do vrhunca svoje moi, raunajui tu i zavodljivost njegove misli, izmeu 1930. i i960, godine, to jest u doba kad besne staljinistiki zloini? I daje poeo da zalazi poev od Brenjeva, u eri stagnacije u kojoj ljudi vie nisu ubijani i u kojoj fizionomija drave, iako i dalje pomalo odbojna, nije zbog toga nita manje podnosila poreenje sa, recimo, Sjedinjenim Dravama iz vremena rata u Vijetnamu, a da ne govorimo o gerilskom Brazilu (u kojem je, koliko znamo, vladala krasna trina ekonomija)? Slepi- lom vere? Ali otkud ta vera kad je sve gore, a njeno slabljenje kad je manje loe? Neznanje, ta udobna sluajnost?

Postoji jedna, u isti mah i jednostavnija i snanija hipoteza: stvar je u tome da je politika, dakle subjektivna, istorija komunizama, u sutini odvojena od njihove dravne istorije. Zloinaka objektivnost staljinistike drave jedna je stvar, a militantna subjektivnost je druga, koja ima sopstvene referente, svoje jedinstvene puteve, svoje neobjektivne propise. Zloinaka objektivnost je funkci- onisala kao opti argument - ona je uvek savreno funk- cionisala za reakcionare, itajte Tintina u zemlji Sovjeta, tekst napisan 1929. godine - samo ukoliko je politikoj subjektivnosti, sekvencijalnom mi, istekao rok trajanja.

Nije to to je Solenjicin, ili bilo ko drugi, otkrio taj zloin unitilo politiku hipotezu komunizma (komunizma ovde uzetog u sekvenci onoga mi toga veka), ve je smrt - jo jednom davnanja - te hipoteze proizvela delotvornost otkria. Zato to, ako je politika subjektivnost postala nesposobna da sama podri, svojim miljenjem i svojim injenjem, jedinstvenost svoga puta (a time i svoju filozofsku povezanost sa emancipatorskom venou, sa invarijantama), onda vie nema drugog referenta do drave, i istina je da zloinaka narav te i te drave moe da postane neoboriv argument.

Nisu zbog toga to je staljinistika drava bila zloinaka, lenjinistiki propisi, iskristalisani oktobra 1917, prestali da izlau komunizam venosti u vremenu (i uostalom, kakav je odnos izmeu tih propisa, toga dogaaja i staljinistike drave, osim iste empirijske uzastopnosti?). Zato to vie nije bilo moguih vatrenih pristalica toga izlaganja, iz intrinsinih, isto politikih razloga, staljinistika je drava, koja je retroaktivno postala apsurdno otelovljenje te ideje, funkcionisala kao neu- poredivi istorijski argument protiv same te ideje.

Zbog toga je propast partijske drave proces imanentan istoriji drava. On podlee svojoj objektivnoj usamljenosti, subjektivnoj naputenosti. Podlee kroz odsustvo politike, a posebno svake politike koja zasluuje ime komunistika. Anarhian, zbrkan, alostan - ali nuan i legitiman, jer ono to je mrtvo mora da umre - prizor te propasti svedoi ne o smrti komunizma, ve o strahovitim uincima njegovog pomanjkanja.

TRIJUMF DEnOKRATIJE?

2

Na ruevinama komunizma, kau nai prozaici, trijumfu- je demokratija. Ili e trijumfovati. Oni koji najvie trijum- fuju pominju trijumf jednog modela civilizacije. Nae civilizacije. Nita manje. Ko kae civilizacija, naroito u kontekstu trijumfa, kae i pravo civilizovanih na njihove topovnjae, protiv onih koji nisu na vreme shvatili na kojoj strani sviraju pobednike trube. Ljudska prava vie nisu umorni intelektualni zahtev. Dolo je vreme prava sa miiima, prava na meanje. Pobedonosnih pokreta demokratskih trupa. Rat ako treba, taj obavezni korelat civilizacija koje trijumfuju. M rtvi Iraani, to u hiljadama lee u tiini, izuzeti ak i iz bilo kakvog prebrojavanja (a znamo u kojoj meri civilizacija o kojoj govorimo obraunska), samo su anonimni zaostatak iz pobedni- kih operacija. Uvek sumnjivi muslimani, napokon, neci- vilizovani neposlunici. Jer, pazite dobro, postoji religija i religija. Hrianstvo i njegov papa deo su civilizacije, rabini su ugledni, ali mulama i ajatolasima bi bolje bilo da se preobrate.

A pre svega trina ekonomija. Jer to je najvei paradoks ovoga vremena: smrt komunizma, isticanje roka svakoj marksistikoj politici, iskazuje se iz unutra

njosti jedinog istinskog vidljivog trijumfa, trijumfa vulgarnog marksizma, onog pozitivistikog marksizma koji potvruje apsolutno prvenstvo ekonomije. Zar nije mladi Marks onaj koji je, u svome Manifestu, za koji nam kau da vie nije nita drugo do ubilaki spis, predstavljao vlade kao opunomoenike kapitala? Izgleda da vie niko ni najmanje ne sumnja u istinitost ove tvrdnje.

ivimo, i to je vano, u trenutku priznanja. Da je sutinski sadraj svake demokratije postojanje dinovskih i sumnjivih bogatstava, da je maksima obogatite se! alfa i omega ovoga vremena, da je bezobzirna mate- rijalnost profita apsolutni uslov svake prikladne drutvenosti, ukratko: da je privatno vlasnitvo sutina civilizacije, o tome je ostvaren konsenzus, nakon to je, gotovo dva stolea, bilo odvana i oklevetana teza revolucionara koji su eleli da zavre sa jednom tako jadnom civilizacijom. Jedan marksizam bez proletarijata i politike, jedan ekonomizam koji lino bogatstvo stavlja u sredite drutvenog opredeljenja, ponovo otkrivena mirna savest trgovaca na berzi, korumpiranih, pekulanata, finansijera, vlada koje brinu iskljuivo o tome da podre bogaenje bogatih: to je vizija sveta koju nam predlau pod trijumfalnim barjacima civilizacije.

Mislim na Robespjera, 9. Termidora: Republika je izgubljena! razbojnici trijumfuju. Zaista je tano da od tada nisu prestali da pobeuju, ali nikada toliko kao danas, i to sa nadmenou koju neizmerno pojaava poraz, a zatim i nestanak (misle oni) svih njihovih protivnika redom.

Jedina uzdranost koju uoavam, poput edne tunike nabaene na ivotinjsku kou, jeste to to su silovitu elju za kapitalom krstili imenom trina ekonomija. ta se moe uoiti u zemljama sa istoka u kojima poinje tranzicija prema takozvanoj trinoj ekonomiji? Da je ne- uralgina taka te tranzicije oajnika potraga za vlasnicima, pod veoma prilagoenim imenom privatizacija.

Ne verujem da smo ikada videli takav prizor: zemlje to ude da onome ko ponudi vie prodaju sveukupan svoj proizvodni aparat. Meavina kriminalnog podzemlja, nekadanjih velikaa ili socijalistikih aparatika, stranih kapitalista, sitnih duandija sa svih strana, kako bi se doepali svega, i sve sistematski izrabljivali. Pre svega toga bi se vodila opsena kampanja o zastareloj, bednoj, da tako kaemo, nepostojeoj naravi cele te aparature, kako bi se, bez sumnje, unitila rava i nedelotvorna birokratska uprava, ali jo i vie da bi se opravdalo to to se njene fabrike, trgovine i usluge rasprodaju po najnioj ceni.

Ne kae se, kao to su to iskreno radili termidorci, da je republika stvar vlasnika. Ve se pokazuje, proglaava, da je uslov sine qua non demokratije masovno postojanje vlasnika - i nije vano ko su oni i odakle dolaze. To je ono to nazivam priznanjem. Organska veza izmeu privatnog vlasnitva nad sredstvima za proizvodnju, dakle, strukturne i korenite nejednakosti, i demokratije, odjednom vie nije tema polemike meu socijalistima, ve pravilo konsenzusa. Da, marksizam trijumfuje: dubinska opredeljenja parlamentarizma, njegova nuna veza sa kapitalizmom i profitom, upravo su ono to je marksizam govorio da jesu.

Francuski socijalisti idealisti, Zores na primer, za program su imali da ekonomskom demokratijom upotpune politiku demokratiju, u njihovim oima utemeljenu u revolucionarnom republikanizmu. Danas im se odgovara: vaa ekonomska demokratija nije nita drugo do birokratija i totalitarizam. Poliitka demokratija nikada nee biti upotpunjena, ona se ne moe upotpuniti. Ona je zanavek isprepletana sa dominacijom vlasnika.Da, razbojnici trijumfuju. Ah! Dobro znam da oni u ovom trenutku trijumfuju zato to drugi razbojnici propadaju. Gnuam se teroristikih birokratija sa Istoka. Nisam ja, nismo mi, sklapali paktove sa k p Francuske, potpisali sa njom zajedniki program, poseivali s s s r , opevali

aueksua, ili oekivali uda od preporoditelja, obnovitelja, disidenata i otpadnika. Vie od dvadeset godina smo se borili protiv staljinistikog modusa politike8, ne samo u apstrahovanju njegovog tobonjeg totalitarizma, ve i u stvarnom srcu njegove moi, fabrici i njenom sindikalnom pokriu.

Tu prebiva ono mrano i muno ovoga trenutka. To to se sruio sistem partijske drave, to to je staljinistiki modus politike zasien i na umoru, odline su stvari, i, povrh svega, neizbeni fenomeni, za koje smo radili, pod dogaajnim podsticajem maja 1968. i njegovih nastavaka, u vernoj istrajnosti borbenog izumevanja, a to je izumevanje miljenja. Ali umesto da se otvori za neku dogaajnost iz koje bi proisteklo razvijanje nekog drugog modusa politike, neke druge jedinstvene figure emancipacije (ime ak i ovde baratamo pod imenom politika bez partije), taj se krah odvija pod okriljem demokra- tije imperijalnih vlasnika; vrhovni politiki savetnik ove situacije je Bu; oglaena elja je elja za nejednakou i vlasnitvom, pravilo je m m f ; miljenje je tek uzaludna ponovna procena najniih i najprikladnijih mnjenja: sve to bi, kad bi takav morao da bude tok stvari, istina je, bilo melanholino.

(Meutim: nije sigurno da je tok stvari takav. Svaki dravni krah na dnevni red stavlja ono to se ne moe proraunati. Otuda strah zastupnika trita, vidljiv strah, koji je zamena njihovog propagandistikog trijumfa. Nita ne iskljuuje da e nas po prekidu jedne loe podeene sekvence iznenada osvojiti ono za ta je taj i taj narod, ruski ili kineski, ponovo kadar.)

ta god da se dogodi, filozof razmatra istoriju sa stanovita njenog nepostojanja, to znai: nema Razloga u istoriji, a svaka se sekvenca mora povezati sa onim to je u njoj jedinstveno i relativno. To to danas postoji nerazmrsiva i teka meavina pogodne beznaslednosti jedne uzur

pacije (dravni krah komunizama) i jedne vrste kon- trarevolucionarne odmazde, nadmenosti koja e uskoro postati netolerantna, to e rei teroriua, i najcrnje reakcije, eto to je nae vreme, ali i povratna figura za filozofsku subjektivnost. Osim toga, moemo da predvidimo da ta nejasna situacija, u kojoj se, sve u svemu, vidi kako Zlo plee na ruevinama Zla, priprema oblike istorinosti onoga ega smo, u miljenju i injenju, svedoci, koliko god da nas je malo.

Hajde da promislimo, na primer, krah Napoleono- vog carstva 1815. godine. Zar nije bilo pravedno da narodi i drave zdruene Evrope unite tu nenormalnu militaristiku konstrukciju, koja je krenula na svet ognjem i maem samo da bi porodica jednog korzikanskog despota bila obasuta triavim kraljevskim poastima? Ali zar to nije, u isto vreme, donelo povratak Burbona, belog terora, Svete alijanse, ogranieno poricanje revolucije, kao i to da se prema Robespjeru i Sen-Zistu - onom najsnanijem, najori- ginalnijem to je postojalo u politikoj misli - ona fukara koja se svojim taljigama vratila iz inostranstva ophodi kao prema ludim zloincima? Videemo, ve vidimo, da e staljinistika i birokratska imperija, iji je raspad znaio pravdu za narode, svojom smru sluiti upornome cilju reakcionara: mo, konano!, da se na javnom trgu proglasi kako su i Lenjin i Mao, ponovo Robespjer i Sen-ist (jer su emanci- patorski politiki izumi u isti mah neumanjivi, sasvim jedinstveni i potpuno uzajamno zavisni) bili ludi zloinci.

Ali uvek e biti onih koji nee ni na jednu jedinu sekundu poverovati u te orkestracije. Da ne bi popustili. Da bi radili na raspetljavanju te istorijske zbrke, razdvajajui u njoj istinsku politiku od dravnih i strukturnih avatara. I da bi ponovo bacili kocku.

Tome e, izmeu ostalog, posluiti najvea mogua panja koja se, iz unutranjosti politikog propisa, usme- rava na igru rei. Demokratija, na primer. Ne dolazi u

obzir da se ta re prepusti psima. Demokratija bi, dakle, bila Bu, Kol, japanski feudalci prebaeni na upravljanje trustovima, oni sumnjivci Miteran, Taerova, Valensa? Da pogledamo to podrobnije.

Demokratija, da se drimo onoga to filozof o njoj moe da zna, podeljena je re, sporna re. Evo nekoliko uzoraka tog razilaenja: za Grke, demokratija je mesto - skuptina - sudske vlasti, a naroito moe biti oblik upravljanja raznim odlukama, koje su stalno jezgro sazivanja naroda. Veliki jakobinci jedva da su i baratali tom reju, njihov govor je republikanski, subjektivnost koji ga nadahnjuje jeste vrlina. U liberalnoj postavci, demokratija najpre oznaava pravne slobode, prava (na miljenje, na slobodu tampe, na udruivanje, na pre- duzetnitvo itd). Klasistika revolucionarna tradicija istie demokratske situacije, glavne skuptine, masovnu demokratiju, ali i prelazne figure organizacije, klubova, sovjeta, komiteta trostrukog saveza itd... U dananjoj propagandi, demokratija izriito oznaava jedan oblik vladavine, parlamentarno predstavljanje, iji bazni protokol predstavljaju izbori, i ije mesto je sistem vie- partijske drave, koji je oprean partijskoj dravi. Zabele- iemo da takav jedan sistem kao demokratski ne bi prepoznao Ruso (na primer), za koga organizovana podela opte volje tvori sistem frakcija, i za koga oznaka predstavnik stavlja taku na svaki subjektivni zahtev, dakle, na svaku politiku.

Poto vlada dvosmislenost, hajde da rasporedimo rei. Ono to se naziva demokratijom, i iji se sveopti trijumf proslavlja, mora se precizno oznaiti kao ono to je parlamentarizam. Parlamentarizam nije samo objektivna, ili institucionalna figura (izbori, izvrno telo koje zavisi - po, uostalom, veoma promenljivim stupnjevima - od izabranog zakonodavnog tela itd). To je tako- e osobena politika subjektivnost, angaman, kojem je

demokratija valorizujuatema,propagandistika oznaka. Taj angaman ima dve odlike:

On potinjava politiku jednom jedinom dravnom mestu (jedini kolektivni politiki in je imenovanje vladinog osoblja) i, inei to, de facto ponitava politiku kao miljenje. Otuda to to linost parlamentarizma nije politiki mislilac, ve politiar (danas e se rado rei: upravlja).

Kao regulatorni uslov on zahteva autonomiju kapitala, vlasnika, trita.

Hajde, dakle, da se dogovorimo da nau demokra- tiju, radi jasnoe njenoga opisa, nazovemo kapitaloparla- mentarizmom.

Prema tome, hipoteza koju pokriva diskurs o trijumfu demokratije bila bi: mi smo, u politikom smislu, u reimu Jednog, a ne u reimu mnotvenog. Kapitalo- parlamentarizam je tendenciozno jedini modus politike, jedini za kombinovanje ekonomske delotvornosti (dakle, profita vlasnika) sa narodnim konsenzusom.

Ako tu hipotezu uzmemo ozbiljno, moramo se sloiti da od sada - ili barem u celoj sekvenci koja je u toku - kapitaloparlamentarizam slui kao politika definicija celokupnom oveanstvu.

A ako je ovek zadovoljan tom hipotezom, i ako se raduje zbog toga to je kapitaloparlamentarizam konano pronaen politiki oblik u kojem se razumno ostvaruje celo oveanstvo, to najpre znai da procenjuje da je ovaj svet, ovaj u kojem mi drugi, zapadnjaci, ivimo, odlian svet po tome to je dostojan oveanstva. Ili pak da je kapitaloparlamentarizam srazmeran Ideji oveanstva.

To je upravo ono to filozof ne bi mogao da dopusti.

P R A V O ,DRAVA,P O L I T IK A

3

Da je ovaj svet, a pod time treba porazumevati ovaj u kojem mi, ovdanji ljudi, provodimo svoje dane, daje ovaj svet u isti mah neizbean i dobar, eto ta nas na kraju pozivaju da izjavljujemo, nas, posednike vebanja miljenja koje istovremeno pretpostavlja i podrazumeva uoljivo odstojanje na kojem se drimo od pretpostavljene izvrsnosti toka stvari. U uzbuenju propagandistikog diskursa, avatari sovjetske drave, ili kineske drave, ne slue niemu kad je re o mislivom, i jedina dunost im je da primoraju celokupno oveanstvo da ponavlja kako je, da, ovaj svet (Zapad, kapitaloparlamentarizam) najbolji od svih svetova. Jer, kad je re o tome ta je nemogue, preovlaujue javno mnjenje je ubeeno (uz naroito preciznu pomo jednog nepojmljivog broja otpadnika od revolucionarnog, ili komunistikog uverenja) da je odravanje alternativne elje zloinako. I zar ta izvrsnost kapitaloparlamentarizma nije, naime, uspostavljena s obzirom na to to je volja da se proizvede neki drugi svet, a da se prethodno ne dokazuje daje on mogu, ta utopija

koja je pod imenom revolucije izdaleka vladala istorij- skom subjektivnou, od 1793. u Francuskoj, pa preko 1917. u Rusiji i 1949. u Kini, dakle, stoje ta volja dovela samo do zloina i kraha? Zar ne vidimo kako itavi narodi streme tome da, celokupnom svojom energijom koju mi, istina, neno podstiemo izlaganjem svoje velianstvenosti, podele naa transcendentna dobra, od kojih je u prvom redu ekonomija finansijskog kapitala, koga u stopu prati sistem viepartijske drave i skupe izborne pompe?

Ovaj svet je tako dobar da se ve, tek to je zapoet neslavan kraj, kao u sluaju mesa prekasno izvaenog iz iskljuenog zamrzivaa, sistema partijske drave koji mu je stajao suelice, ipak radi o tome da se taj izvrsni svet zatiti od hordi onih to mu zavide na izobilju i slobodi. Svakako bi bilo mudro da se Berlinski zid ponovo sagradi malo istonije, da se Arapima i crncima, koji nas ve prilino opsedaju, ne bi pridruila gomila gladnih, onih koji su kod kue tako dugo, tako pasivno (jer mi smo, zar ne, bili junaci, mi nikad nita nismo trpeli, mi smo, kao to se zna, estoki otporai) tolerisali gnusni sistem komunizma.

Tu oigledno postoji jedan mali problem: ako se ovaj svet mora zatiti od varvara (Albanaca pokajnika kao i od muslimanskih fanatika), to znai da on nije svet, ve jednostavni fragment to ga obezbeuju samo stabilnost njegovog okruenja i stroga pravila odabira kad je re o tome ko ima prava da u njemu ivi. A ako to nije svet, koji to autoritet sa univerzalnim znaenjem daje njegovim stanovnicima pravo da se die kako bi drugima obznanjivali, po potrebi i oruanom silom, kakva su njihova prava i kakve su njihove obaveze?

Komunistiki svet, krvav i trom, mogao je da tei tome da bude pravi svet, zato to je njegova Ideja, toliko vidljiva daje brzo pohabana, bila ideja emancipacije. Da li je mogue tu tvrdnju zameniti tenjom ka robi i vlasniku? Cak i kod duhova kojima su tajne policije - na ta se na

kraju svela proleterska ideja - odvratne do te mere da se preobraaju na okrunim izborima, postoji tekoa da mentalno daju jednaku vrednost Robespjeru i Sezaru Bi- rotou, Varlenu i Panamskom kanalu, Lenjinu i Miteranu, Maou i Micubiiju. Ako je na svet pozvan da postane svet, kakvog to Coveanstva on najavljuje opstanak, a da to nije, za vjeke vjekova, oveanstvo koje obraunska pravila liena svakog ina promiljanja rasporeuju u geta u kojima se moe odabrati samo izmeu supstancijalisti- kog ikaniranja plemena i univerzalnosti novca?

Ideolog, taj draesni lik koji obezbeuje, kad se jednom zajami kruenje kapitala, privid kruenja ideja, tada stupa na scenu i kae nam: ovo univerzalno oveanstvo za koje nas proglaavate nesposobnima ima svoj uspostavljeni pojam u Pravu. Pravna drava i ljudska prava, evo ta mi predlaemo celokupnom o- veanstvu ije se postojanje kao Subjekta svoje sudbine moe osigurati.

Uzmimo ozbiljno ovaj ideologov predlog. Da li je modalitet Prava ono ime se zamenjuje revolucionarna es- hatologija? Da li je on ono ime na svet uvaava svoju tenju ka tome da za oveanstvo vredi kao postajanje sveta? Da li je Pravo, pravno ime slobode, ono po emu je kapitaloparlamentarizam zaista srazmeran Ideji coveanstva?

Kakva god da moe biti dobra volja s kojom filozof raspravlja o predlogu ideologa, on ipak ne moe izbei nunost da podeli ono to ovaj drugi objedinjuje u nazivanju svog predloga narodnim - to e rei novinarskim. Kategorija Prava, onakva kakvom barata ideolog, oigledno funkcionie kao kruna kategorija9 izmeu politike i filozofije, i to joj omoguuje da bude u isti mah nepostojana i hitna, uena i vojna. Pravo funkcionie kao tema spekulisanja (pogledajte Hegela), ali i kao pokrie za dugaak tap (pogledajte Panamu ili Zaliv). Ono je diskurzivni meuprostor idealnosti i onog stvarnog sila.

Ovde govorim kao ueni filozof, onako kako ja to vidim10, o stapanju filozofije i njene politike uslovljenosti, o onome, dakle, to unitava i nju i njenu politiku uslovljenost. To se vidi po tome to to stapanje donosi u nae stolee jedno nezaboravno ime, ime Staljina, autentinog izumitelja dijalektikog materijalizma kao sredinjeg filozofema politike subjektivnosti. U stvarnosti, to da poistoveenje filozofije i politike, njihovo poistoveenje kao miljenja, ima samo policijsku, to jest zloinaku stvarnost, ustanovljeno je od - barem - recimo knjige Platonovih zakona.

Dakle, nisam u stanju da neposredno razmatram politiko lice tog Janusa bifronsa kakvo je dananja apologija prava. Za to bi bila potrebna opta mobilizacija arsenala kategorija to ih je iskovalo politiko promiljanje-prakse, iji sam ja, uostalom, vatreni pristalica.11 No, pozivam sebe u ovom proglaenju vieobline misli samo u svojstvu filozofa.

Moram, dakle, malo da preinaim pitanje koje, kao odjek proliferacije ideologa, postavljam samome sebi. To pitanje postaje: koje su filozofske implikacije pretpostavke, danas tako uobiajene, prema kojoj bi Pravo bilo jedna od temeljnih kategorija politike, to jest kategorija kroz koju moemo da naemo zamenu za pokojni revolucionarni univerzalizam?

Niko ni ne pomilja da porekne da je Pravo jedna veoma znaajna kategorija drave. Na Istoku, u zemljama koje pokuavaju da izgrade jo neto osim te neobine smese mrtve Ideje i ekonomskog sloma od kojeg ih, shvatili su to u punoj meri, nee spasiti nita, prekasno je, u tim je, dakle, zemljama jedan od neodlonih zahteva koji se iznose, posebno meu inteligencijom - raunajui tu, to treba zabeleiti, mnogobrojne slojeve i podslojeve aparata, ili onoga to od njih ostaje - zahtev za pravnom dravom. A takva je i norma koju Zapad poistoveuje sa normom demokratije, i od koje pravi, ili barem to rade njegovi ideolozi, demarkacionu liniju svojih sudova.

Ali ta je pravna drava?

U ontologiji istorijskih mnotvenosti koju predlaem12, drava, promiljena kao stanje situacije, jeste ono to osigurava strukturni broj delova situacije, situacije koja uglavnom nosi vlastito ime neke nacije. Rei da takvo stanje, to e rei takva operacija obrauna, jeste pravna drava znai u stvari da pravilo obrauna ne predlae nijedan naroiti deo kao paradigmu bivanja-de- lom uopte. Drugaije reeno: nijedan podskup, kao to je plemstvo, ili radnika klasa, ili Partija klase, ili ljudi od poseda, ili svetena lica itd, nije pomenut u nekoj posebnoj funkciji kad je re o operaciji kojom se drugi pod- skupovi nabrajaju i obrauju. Ili pak, nijedna eksplicitna povlastica ne kodira operacije kojima se drava odnosi na omeene podskupove u nacionalnoj situaciji.

Poto neki paradigmatini deo (ili Partija) nije potvrdio dravni obraun, moe da ga potvrdi samo skup pravila, pravnih pravila, koja su formalna samo po tome to, u naelu svoje legitimnosti, ne razmatraju nijedan naroiti podskup, ve obznanjuju da vae za sve, to znai za sve podskupove koje drava belei kao da pripadaju podskupovima situacije.

esto se misli da pravila vae za sve pojedince, te se demokratska vladavina pojedinane slobode suprotstavlja totalitarnoj vladavini jedne samoproglaene frakcije, Partije i njenih glaveina. Od toga nema nita: nijedno dravno pravilo se, u stvari, ne tie naroite beskonane situacije koju nazivamo subjektom ili pojedincem. Drava ima odnos samo sa delovima, ili podskupovima. ak i kad se naizgled bavi pojedincem, ona ne razmatra konkretnu beskonanost tog pojedinca, ve tu beskonanost svedenu na Jedan iz obrauna, to jest na podskup u kojem je taj pojedinac jedini element, ono to matematiari nazivaju jednolanim. Onaj koji glasa, koji je u zatvoru, koji

plaa socijalno osiguranje itd, zaveden je brojem koji je ime njegovog jedinog lana, a ne uzimanjem u obzir njega samog kao beskonane mnotvenosti. Kad je drava pravna, to znai samo da se odnos sa pojedincem-izbro- janim-kao-jedan odvija prema nekom pravilu, a ne kroz procenu kojoj je norma neki povlaeni podskup.

Tako, naelo distinkcije izmeu politike koju de- finie pravna drava - politike zvane demokratskom - i politike koju definie partijska drava - politike zvane totalitarnom - nikada ne lei u odnosu izmeu drave i konkretnih pojedinaca. U svim sluajevima taj je odnos apstraktan. On prolazi kroz svoenje-na-jedan beskonane mnotvenosti kakva je neka pojedinana situacija. Ta se distinkcija odnosi na zakon obrauna koji podrava operaciju drave: sistem pravila s jedne strane, otelovlje- nje jedne Ideje u naroitom podskupu s druge.

Pravilo, kakvo god daje, ne moe samo po sebi da jami uinak istine, jer nijedna istina nije svodiva na formalnu analizu. Svaka istina, budui u isti mah jedinstvena i univerzalna, svakako je ureen proces, ali koji nikada nije koekstenzivan sa svojim pravilom. Pretpostavljati, kao to to ine grki sofisti, ili kao to to ini Vitgentajn, da su pravila osnova miljenja - utoliko to je miljenje potinjeno jeziku - neizbeno diskredituje vrednost istine. To je, uostalom, zakljuak i sofista i Vitgentajna: snaga pravila je nesaglasna sa istinom, koja je tada tek jedna metafizika Ideja. Za sofiste postoje samo pogodbe i odnosi sile. A za Vitgentajna postoje samo jezike igre.

Ako postojanje pravne drave - dakle, dravnog carstva pravila - predstavlja sutinu politike kategorije demokratije, iz toga proishodi ona presudna filozofska posledica - da politika nije ni u kakvom intrinsinom odnosu sa istinom.

Kaem: filozofska posledica. Zato to samo na filozofskom mestu takvajedna posledica doputa da se imenuje.

Pravna drava za unutranju zakonitost ima samo to da funkcionie. To funkcionisanje ne iskazuje, poev od samog sebe, odnos koji odrava ili ne odrava sa filozofskom kategorijom Istine. Filozofija, koja je uslovljena politikom, moe, ona i samo ona, da kae ta je odnos politike sa istinom, ili, jo preciznije, ta je politika kao procedura istine.

Rei da je sr politikog smisla u Pravu za sobom neizbeno povlai to da filozofski sud o politici obznani korenitu eksteriornost politike u odnosu na temu istine. Ako je pravna drava osnova politike tenje, onda politika nije procedura istine.

Empirijska oiglednostpotvruje logiko zakljuivanje.

Parlamentarne drave Zapada ne tee nikakvoj istini. U filozofskom smislu, to su, ako se to moe rei, re- lativistike i skeptine drave, ne sluajno ili po ideologiji, ve intrinsino, poto je njihova osnova pravno pravilo. To je razlog iz kojeg se te drave rado predstavljaju kao manje loe, radije nego kao najbolje. Manje loe znai da smo, na svaki nain, najednom podruju, dravnom funkcionisanju, koje nije u neposrednom odnosu sa nekom afirmativnom normom, kao to je istina ili Dobro.

Neko e primetiti da to isto nije vailo za birokratske i teroristike socijalistike drave, koje su izri- kom odbacivale pravno pravilo kao isto formalno (formalne slobode itd.). Oigledno je da ovde nije re o odbrani tih policijskih drava. Ali filozofski je nuno uvideti da poistoveivanje tih drava sa politikom (klasnom politikom, komunizmom) za posledicu nije imalo ponitavanje funkcije istine politike. Naime, te su drave, zasnivajui obraun delova drutva kao celine na jednom paradigmatskom podskupu, nuno iskazivale da taj pod

skup (klasa, njena Partija) sa istinom odrava povlaene odnose. Povlastica bez pravila, dakle veoma oigledno neureena, uvek ima protokol legitimisanja koji se tie sadraja i vrednosti. Taje povlastica sutinska, a ne formalna. Shodno tome, drave Istoka su uvek teile tome da u svome policijskom aparatu koncentriu vladavinu politike istine. Te su drave bile saglasne sa filozofijom koja iskazuje daje politika jedno od mesta iz kojih istina proistie.

U parlamentarizmima Zapada kao i u despotskim birokratijama Istoka, politika je u krajnjoj instanci pobrkana sa upravljanjem dravom. Ali filozofski uinci te zbrke su opreni. U prvom sluaju, u kojem politika prestaje da bude deo istine, vladajua filozofija je relativistika i skeptina. U drugom sluaju, u kojem politika propisuje istinsku dravu, vladajua filozofija je monistika i dogmatina.

Tako se objanjava to to u parlamentarnim politikim drutvima Zapada filozofija vai za suplement due ija samovolja ispravlja ureenu objektivnost miljenja, onu koja je objektivnost zakona trita i finansij- skog kapitala i oko koje se organizuje snaan konsenzus. Dok se voluntaristika i policijska samovolja politikih drutava Istoka projektovala u lanu nunost za dravnom filozofijom, dijalektikim materijalizmom.

U osnovi, Pravo je neto poput sredita simetrije koje naizmenino raspolae dvama terminima - dravom (ako pretpostavimo da ona koncentrie politiku) i filozofijom. Kad je Pravo - dakle, snaga pravila - predstavljeno kao sredinja kategorija politike, parlamentarna drava, ili pak viepartijska drava, ravnoduna je prema filozofiji. Obrnuto, kada birokratska drava, ili partijska drava, propoveda neku filozofiju, koja je filozofija njene legitimnosti, moemo biti sigurni da je to nepravna drava. Taj preokret je uobliavanje, u izvedbi para drava/filozofija, suprotnih odnosa koje iskaz politika se ostvaruje u dravi povlai za sobom kad je re o paru

politika/istina, u zavisnosti od kojeg je oblik drave pluralistiki i ureen, ili unitaran i partijski. U jednom sluaju, pravilo ukida svaku istinu politike (koja se razreava u samovolji broja, glasanju), u drugom Partija poseduje celokupnu istinu, postajui tako ravnoduna prema svakoj okolnosti koja utie na broj, ili narod.

Konano, koliko god da su oprene ove maksime, rezultat negativno utie na filozofiju, koja u jednom sluaju tone kao ist suplement miljenja, a u drugom kao potpuno prazan dravni formalizam.

Moe se biti jo precizniji. Potinjavanje politike temi prava u parlamentarnim (to e rei ureenim, pod krajnjim imperativom finansijskog kapitala) drutvima, za sobom povlai nemogunost da se u tome razazna filozofija sofiste. Taj uinak nerazaznatljivosti od kljunog je znaaja: poto politika uslovljenost filozofije omoguuje da se u tematici prava ustanovi da je pravilo sutina demokratske rasprave, nemogue je sofistikoj logomahiji (virtuoznoj igri pogodbe i moi) suprotstaviti filozofsku dijalektiku (dijaloko zaobilaenje Istine). Iz toga pro- istie da, to je veoma uobiajeno, bilo koji veti sofista moe da bude smatran dubokim filozofom, i to utoliko dubljim to je poricanje koje suprotstavlja svakom nastojanju istine jednorodno sa politikom uslovljenou onakvom kakva se predstavlja pod formalnim znakom prava. I obrnuto, u birokratskim socijalistikim drutvima, nemogue je razluiti filozofiju funkcionera, to jest policajca. Tendenciozno, filozofija nije nita drugo do opta pria tiranina. Poto nijedno pravilo ne kodira argument, ista afirmacija dolazi na njegovo mesto, i na kraju je poloaj iskazivanja (dakle, blizine drave) ono to potvruje filozofski iskaz. Tako da bilo koji aparatik ili ef drave moe da proe kao filozofski prorok, poto i mesto sa kojeg on govori, partijska drava, koncentrie, kako se pretpostavlja, itav politiki proces istine.

Moe se, dakle, podrati da je zajedniki uinak reima koji otelovljuju politiku u paradigmatskom podskupu mnotveno-nacije i onih koji je rasejavaju u vladavini pravila, posledica toga to se filozofija ne da razluiti od njenih konkurentskih dvojnika: eklektinog sofiste s jedne strane, dogmatskog tiranina s druge. Bilo da politika potrauje pravo kao svoju organsku kategoriju, ili mu u ime smisla istorije porie svaku punovanost, uinak na filozofiju jeste uinak nerazluivanja, i na kraju uzurpacije: na javnoj sceni su kao filozofi obznanjeni prvobitni protivnici njenog identiteta, sofista i tiranin, ili pak novinar i policajac.

Dakle, jasno je da, kad je re o pravu, jedini filozofski iskaz koji moe da spase filozofiju kao takvu i koji ovlauje da je se razazna od onoga to je kvari, jeste sledei: pravo ne srne da bude ni stavljeno u sredite politike, niti iskljueno iz njenog polja. U stvarnosti, pravo kao ne-pravo, obavezne reference drave, nisu kategorije politike. To su intrinsino dravne kategorije. No, politika je, utoliko to je uslov filozofije, subjektivni proces istine. Ona nema dravu, ni kao prvi ulog, ni kao otelovljenje.

Konano, ono to su drutva Istoka i drutva Zapada imala zajedniko bilo je poistoveenje politike sa dravom, za ta drutva jedinim stvarnim mestom politike procedure, zato to su one poistoveene sa pitanjima moi. Ali sutina politike, onakve kakvoj filozofija iscr- tava pojam kao uslov sopstvenog vebanja miljenja, jeste politika kao slobodna aktivnost miljenja kolektivnog pod uticajem uvek jedinstvenih dogaaja, ta politika ni na koji nain nije mo ili pitanje moi. Sutina politike je emancipacija kolektivnog, ili pak problem reima slobode u beskonanim situacijama. No, beskonanost situacija, u kojima se odigrava sudbina u miljenju kolektivnog, nije srazmerna ni sa autoritetom pravila, niti sa autoritetom nekog dela, ili neke Partije.

Svakako se moe davati prednost pravnoj dravi (to znai takoe i pre svega konanom autoritetu finansijskog kapitala, koji se danas zove trina ekonomija) nad policijskom partijskom dravom. Zamka bi bila zamiljati da je to davanje prednosti, koje se tie objektivne istorije drave, stvarno subjektivna politika odluka. Posredovanje te zamke je svakako sadrano u rei pravo, koja, izgleda, krui izmeu objektivnog (dravna pravila, ustav, pluralizam partija) i subjektivnog (pravo na miljenje, pravo vlasnitva, pravo na preduzetnitvo). U stvarnosti, pravo je prava kategorija jednog tipa drave, i njegov subjektivni propis nije nita manje autoritaran od propisa ne-prava. Jer se pravo odrava, kao kategorija politike subjektivnosti, samo u obliku konsenzusa koji ratifikuje, potvruje, reprodukuje, temeljni par ekonomije (finansij- ski kapital i trite) i predstavljanja (parlamentarizam). Svaki odmak u odnosu na taj konsenzus sankcionisan je, i to iznad svega, ravnodunou. Ravnodunou koja utie jedino na filozofiju.

Odreenje politike ne bi se moglo izvesti u okviru davanja prednosti pravu, koje je samo jedna (legitimna) dravna preferencija. Istorija politike, sainjena od odluka miljenja i rizinih kolektivnih angamana, potpuno je razliita, ponavljam, od istorije drave.

Konano, ono to filozofu nagovetava prizor sveta - prizor koji nipoto nije njegov objekat, ve samo nerazluiv prostor iz kojeg mogu da proisteknu, kao uslovi za postojanje tog mesta miljenja kakvo je filozofija, neke istine - jeste to da je kriza opta. Ona nije samo kriza partijske drave Istoka, ona je i kriza viepartijske drave Zapada. Zato to je re o nevolji u koju je baen svet iz kojeg je hiljadugodinji iskaz to poistoveuje politiku sa dravom iscrpeo svoje uinke. Iscrpeo ih je upravo zato to ih je doneo do srca emancipatorske volje. Kraj tog udovita, dravnog komunizma, u padu za

sobom povlai, umrtvljuje, svaka politika subjektivnost koja je teila tome da, bilo u okviru revolucionarne teme, bilo u okviru pravne teme, sparuje dravnu prinudu sa oslobaajuom univerzalnou.

Sa tog stanovita, u zemljama Istoka, kao i u zemljama Zapada, istorija politike poinje. Propast svakog dravnog predstavljanja istine otvara taj poetak. Sve tek treba izumeti. Samo pravo ne izumeva nita osim prelaska na taj drugi objektivni uslov politike koji je neki drugi oblik drave. Od tog novog uslova filozofija mora da se dri na odstojanju, kao i od onog drugog. Sofista ne vredi vie od tiranina. Odvajanje drave od Istine za nas ostaje program miljenja.

Filozofija mora da zabelei, kao uslov svog sprovo- enja, osloboenog u isti mah i od tiranina i od sofistike prevrtljivosti, da politika poinje utoliko to jeste stvarno promiljanje-prakse odumiranja drave. Taka u kojoj se jedno miljenje oduzima od drave, upisujui to oduzimanje u bie, sainjava celokupno stvarno jedne politike. A politika organizacija nema drugog cilja do da odrava pobedniki korak, to jest da opskrbi telom miljenje koje je, kolektivno sastavljeno, moglo da pronae javni gest nepotinjavanja koji ga utemeljuje.

NAP0I1ENE

U prevodu Kolje M ievia ovaj stih glasi: M irna hri- str. 13 | 1

di koju mrani oaj srui. Budui da u ovom teori

jskom kontekstu taj prevod nije dobro funkcionisao,

bila sam prinuena da dam svoj. prim .prev:

Re tat, m., u francuskom jeziku znai i drava tr. 19 | 2i stanje, prim. prev.

Filozofski iskaz se, kad je re o ovim pitanjima, ogra- tr. 22 | 3

niava na to da postavi retkost politike kao generiku

proceduru, njeno diskontinuirano postojanje. Ja sam

ga ovako form ulisao u svojoj Teoriji subjekta (Thorie du Sujet): Svaki subjekt je politiki. Upravo zbog toga ima i malo subjekta i malo politike. Korpus

politikih iskaza o ovom pitanju veoma je sloen.

On uplie doktrinu, koju je zasnovao Silven Lazaris

(Silvain Lazarus), istorijskih modusa politike.

Generinost, to e rei status u promiljanju bilo tr. 23 | 4

koje beskonane mnotvenosti kao materijalnosti

jedne istine, najvaniji je pojam filozofskih postavki

iz moje knjige Bie i dogaaj (LEtre et lvnement).

5 I tr. 23

6 I tr. 24

Nacrt za teoriju komunistikih invarijanti dat je u

mojoj knjiici, napisanoj u saradnji sa Fransoa Balm

esom (Franois Balms), O ideologiji (D e l'idologie,

Maspro, 1976).

Ovaj hor deljivog poraza odlomak je iz romana

opere Crveni al (Vcharpe rouge, Maspro, 1979).

Prerajen, taj roman opera je postao libreto jedne

prave opere, za koju je Jorgos Apergis napisao muz

iku, i koja je izvedena u operi u Lionu, Avinjonu,

zatim u Sajou, 1984, u reiji Antoana Vitea - sce

nografija Janis Kokos. Ovaj hor, na zapanjujuu

muziku, sloenu i estoku, pevali su svi koji su igrali

u toj operi, u sim bolinoj radnikoj odei. Pjer Vial je

prelazio preko pozornice, titei se od neznano kakve

oluje jednim starim kiobranom. Izgledao je kao bro-

dolomnik, kao kloar iz venih ustanaka, i na nezabo

ravan nain mrmljao kom unizam ! komunizam!.

Evo jo jednom je smrt Antoana Vitea

izazvala u meni onaj bol to ne uminjuje. Kako ga

je samo muila sm rt komunizm a! Treba proitati

njegov tekst Ono to nam preostaje (C e qui

nous reste), iz 1990, koji je napisao netom pred

smrt. Prenet je i u odanom i dragocenom zborniku

to su ga uredili Danijel Salnav (Danile Sallenave)

i or Bani (Georges Banu), pod naslovom Teatar

ideja (Le thtre des ides, Gallimard, 1991). elim da

citiram osmi iskaz iz tog teksta: Zloin - koji se

radi pojednostavljivanja moe nazvati Staljinovim

zloinom, ali mnogo nadilazi Staljina - jeste da se

nada ostavi u rukama iracionalnog, mranjacima i

demagozima. A li nakon izvrenja zloina, Antoan

Vite, kao i uvek prelazi na propise: Na ono to naziva

naom ulogom: sarkazam, grdnja i predvianje,

kritika dananjeg vremena, objava. Na ovih neko

liko stranica, ja sam, verujem, tuma te uloge.

A bie i mnogo drugih.

Izumevanje politike (Linvention de la politique) je naslov knjige - poslednje - M ozisa Finlija (M oses

Finley), velikog istoriara, strunjaka za antiku. To

je znaajna referenca u teorijskom radu Silvena L a

za risa. M oe se proitati komentar na to u njegovog

knjizi Antropologija imena (LAnthropologie du nom, Le Seuil, 1996).

U okviru teorije modusa politike (cf. fusnotu 1)

staljinistikim modusom oznaavamo vornu kon

figuraciju KPF. Centralna tema tog modusa je da je

politika partija.

Ovaj pojam krune kategorije pozajmljujem od S il

vena Lazarisa, koji ga koristi da bi pokazao kako u

odreenim istorijskim modusima politike katego

rije (kao to su revolucija ili klasa) istovremeno

funkcioniu u subjektivnosti (dakle, kao politike

kategorije) i u objektivnosti (dakle, kao istorijske

kategorije). Cf. na primer, njegov tekst Lenjin i vreme

(Lnine et le temps, Confrences du Perroquet).

O ovom pitanju, upuujem na svoju knjigu M anifest

za filozofiju (M anifeste pour la philosophie). Da bih oznaio uinak pom raenja filozofije koji za sobom

povlai prekomerna valorizacija, na tetu drugih,

jednog od njenih uslova, koristim re priivanje.

U staljinistikog verziji, dijalektiki materijalizam je

potpuno priivanje filozofije za politiku.

tr. 27 I 7

tr. 36 I 8

tr. 43 I 9

tr. 44 I 10

Koga zanima isto politika strana ovog pitanja, moe tr. 44 | 11

da pogleda dokumetne Politike organizacije (mala

postlenjinistika i postmaoistika organizacija osno

vana 1985. i ugaena 2007, kojoj je pripadao i Alen Bad-

iju - prim. prev.): Pismo sekretara Politike organizacije,

urnal Politike organizacije i nekoliko broura.

12 I ir. 45 U knjzi Bie i dogaaj razvio sam optu teoriju drave

iz jedne situacije kao to je metastruktura izlaganja

M notvenog. Taj pokret poinje meditacijom 8. Prim

er drave u istorijsko-politikom smislu obraen je

u meditaciji 9.

00 SADRAJab

0 PREDGOVOR1 SMRT KOMUNIZMA2 TRIJUMF DEMOKRATIJE3 PRAVO, DRAVA, POLITIKANAPOMENE