Predgovor

Stari Zavjet, pisan rukom bogonadahnutih ljudi Boijih, sadri i otkriva nam tajnu nastanka svijeta i ovjeka, korijene ovjekove istorijske drame i istoriju () dogaaja i linosti () u izabranom Narodu Boijem, sve do pred Hristov dolazak. U njemu se ogleda jevrejsko, jakovljevsko rvanje sa Bogom. A u njemu i kroz njega rvanje svakog ovjeka i svakog zemnog naroda. Iako je Stari Zavjet prvjenstveno Knjiga jevrejskog naroda, on sadri u sebi univerzalne poruke, vai za sve ljude. To naroito vai za Avraama i druge patrijarhe, za Moisija i njegov Zakon, za vidovite Proroke i njihovo poniranje u prolost, u njima savremena zbivanja i u ono to je dolazilo posle njih, do eshatona (). Prisustvo ivog Boga i Njegove vjene Slave (ehinah) u sudbinama Naroda, ljudi i u istorijskim zbivanjima, daje smisao () postojanju i sve obasjava unutarnjom svjetlou. Trijumf Dobra nad zlom ( ), Zakona nad bezakonjem (), vrline nad grijehom, svetog Sjemena (eninog) nad sjemenom zmijinskim - sve su to teme i opipljiva stvarnost, svjedoena u Zajednici izabranog Naroda. Zlatna mesijanska nit kao predukazanja dolaska Spasitelja (Mesije) provlai se kroz sva dogaanja i poruke Starog Zavjeta i priprema dolazee Punoe u Hristu Isusu i Novom Zavjetu.

Veliki je istorijski raspon starozavjetnih spisa. Pisani u razliita vremena, od razliitih ljudi, oni sadre u sebi odsjaj Boije mudrosti ali i ljudskih tokova ivota (). Zato prodreti u njihovu dubinu, obuhvatiti mnotvo linosti i zbivanja i istorijskih proimanja i uticaja, unutarnjih i spoljanjih, niti je lako niti jednostavno. Sve su to problemi i teme kojima se bavila i bavi kako Biblijska i komparativna istorija, tako i Biblijska arheologija. Tome treba pridodati i Biblijsku erminevtiku () (nauku o tumaenju) i Egzegezu (samo tumaenje) starozavjetnih spisa. Nije nevana ni tema prouavanja starozavjetnih spisa kao knjievnih djela svoga vremena, vezanih za kulturu, jezik, obiaje, savremene im ideje () i shvatanja, literarne vrste itd.

Od svega toga ova studija se bavi samo istorijom starozavetne egzegeze. Pri tome se nije moglo na momente mimoii ni samo bogoslovlje () Starog Zavjeta i kratko tumaenje () nekih od glavnih tema samog starozavjetnog otkrivenja Boijeg.

Ova studija je bila prvjenstveno namijenjena studentima Bogoslovskog fakulteta i predstavlja niz predavanja dravnih u toku akademske 1977/8. i 1978/9. godine.

S obzirom na pojaano interesovanje za Bibliju i istine () biblijskog Otkrivenja, i to ne samo Novog nego i Starog Zavjeta; imajui pri tom u vidu i veliko siromatvo kod nas osnovne literature koja se bavi ovim tako znaajnim biblijskim pitanjima, koja bi pomogla razumijevanju biblijske poruke - prihvatili smo predlog studenta Slobodana Staniia i drugih da se ova studija tampa u svom drugom izdanju. Pri tome prvobitni naziv "Tumaenje Starog Zavjeta kroz vjekove, kratka istorija starozavjetne egzegeze" (Beograd, 1979) zamijenjen je radi jasnoe naslovom "Istorijski presjek tumaenja Starog Zavjeta".

Ovom izdanju je pridodat i na prevod starozavjetne knjige "Premudrosti () Solomonove", kao i izdavaev ukazatelj na Parimije, tj. na tekstove iz Starog Zavjeta koji se itaju na bogosluenju, naroito za velike praznike, a u kojima su najee sadrana prorotva () u tom prazniku, odnosno dogaaju ili linosti koji se slave. Radi lakeg korienja knjige izdava je pridodao i Rjenik glavnih pojmova sadranih u knjizi, uz njihov prevod na grki izvornik.

Kako pisac tako i izdava bie Bogu blagodarni ukoliko ova knjiga (i njeno ponovno dopunjeno izdanje) bar malo doprinese buenju ljubavi () i interesovanja za Sveto Pismo Starog Zavjeta i za njegovu neprolaznu mudrost.

Sv. Kirilo i Metodije 24/11 maj 1995. Beograd

Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije

Osnovi tumaenja Svetog Pisma

Postoje dva pristupa Bibliji: a)spoljanji pristupib) unutranjiduhovni, dublji pristup.

ta se podrazumeva podspoljanjimpristupom? - To je pristup literarni, istorijski, tekstualni, jeziki, kritiki. Sve su to problemi kojima se baviUVOD u Sveto Pismouopte i posebno u Sveto Pismo Starog Zaveta. To je manje vie odnos prema Bibliji kao prema bilo kom knjievnom spomeniku iz prolosti.

Drugiunutranji, duhovni,dublji pristup ima kao polaznu taku stav da Sveto Pismo nije obina knjiga i obini knjievni spomenik prolosti. Biblija je Re Boja, Otkrovenje oveku: o Bogu, svetu i samom oveku i smislu njegovog ivota i sveta. Ako ak svaka ljudskare,pa i ona najprostija, ima svoj smisao, tim pre to vai za Boju Re, koja se po svojoj prirodi () odlikuje neiscrpnim dubinama. Potreban je ogromni trud da ona bude shvaena i kao knjievno-istorijsko delo, jer je i kao takvo organski povezano sa svojim dubljim sadrajem i bez njega nepojmljivo; vei trud zahteva poimanje tog njenog dubljeg sadraja, smisla poruke. No uspeh i jednog i drugog pristupa ne zavisi samo od ljudskog truda i napora: bez posedovanja istog Duha kojim su nadahnjivani proroci i sveti pisci ovih tekstova i bez razgorenog u srcu njihovog duhovnog ognja, Re Boja ili e biti izopaena ili e ostati neodgonetnuta Tajna () zapeaena sa sedam peata. To znai da i spoljanji i unutranji pristup Svetom Pismu treba da bude utemeljen na veri () i na svetenom trepetu pred zagonetkom skrivenom u reima, linostima, zbivanjima i dogaajima, u njemu datim i opisanim. Rezultati onoga koji sa verom i trepetom pristupa Rei Bojoj i onoga koji joj prilazi na isto spoljanji, racionalistiki nain, prirodno je da e se bitno razlikovati.

Ali ak i onaj koji pristupa Otkrovenju kao knjievno-istorijskom spomeniku, na kritiko-literarni nain, nemogue je da ne bude zainteresovan dubinom i irinom i uzvienou biblijske problematike. Jer biblijska, u konkretnom sluaju starozavetna, problematika u stvari je sveljudska problematika. Kljuni problemi ovekovog ivota, linog i zajednikog, ovekovog odnosa prema stvarnosti koja ga okruava, prema ljubavi, stradanju, grehu (, ), smrti, Bogu, smislu ivota i njegovoj poslednjoj istini - sve je to prisutno u Bibliji na jedan izuzetan i sveobuhvatni nain. Da navedemo kao primer za to prve stranice knjige Postanja, istoriosofsku viziju sveta Petoknjija i drugih istorijskih knjiga, proroku filosofiju istorije. Jova i njegovu problematiku, proroka Davida i pla Psalama, Solomonovu mudrost, duboko ljudsku tematiku Pesme nad pesmama, ali i njen neiscrpni simvolizam itd. Sve je to toliko blisko oveku i veno savremeno osnovnim dimenzijama i egzistencijalnim potrebama njegovog bia, da je on jednostavno nezamisliv bez toga.

Ako to vai za one koji spolja pristupaju Bibliji, tim pre vai za verne koji biblijsku Re prihvataju kao riznicu istinske mudrosti, kao simvol () i otkrovenje Boje Rei, preko koje se daruje oveku tajna Boga, sveta i ljudske istorije. Starozavetno Otkrovenje nije punoa () Bojeg javljanja svetu, ali je temelj () bez koga je ta punoa nezamisliva i nepojmiva. U njemu je zabeleena jedna velika Drama, koja se odigravala izmeu Boga i oveka, izmeu Boga i izabranog naroda, i koja ostaje veiti kriterij i ogledalo svake ljudske drame, bilo da se radi o drami pojedinane linosti, bilo opet o drami naroda i zajednica.

Stari Zavet, dakle, to je (zapisano) otkrovenje Boga, otkrovenje tajne sveta kao rezultata stvaralakog Bojeg dejstva (), kao i otkrivanje Boje volje ( ) i brige o svetu i oveku, izraene kroz staranje o izabranom narodu. Svako starozavetno biblijsko slovo saeto je u prizivu proroka Jeremije: "Sluajte re koju vam govori Gospod" (Jer. 10,1). Jedini istinski metod () usvajanja tereiBoje opisan je na najbolji nain u knjizi proroka Jezekilja (Jez. 3,112). Tu prorok dobija zapovest dapojedeono to je pred njim, da "pojede ovu knjigu" i da njome "nahrani trbuh svoj i napuni creva svoja", pa onda da ide da propoveda domu Izrailjevu. Re Boja samo onda kada prodre u svo bie ( , ) i prome ga, postaje "u ustima slatka kao med" (3,3), inei one koji su je "pojeli" i osetili njenu sladost sposobnim da njome zaslade gorke vode ljudskog ivota, i pripravnim da na Boji poziv ( ) "idu domu Izrailjevu", da mu otkriju Boju volju. Ta re je "ivi ugalj" kojim se dotae jedan od Serafima usta proroka Isaije (Is. 6,67), tako da se uze od njega njegovo bezakonje i oisti greh njegov (6,7) i on zadobi snagu i prosvetljenje () da tim ognjem rastapa okamenjeno srce () narodno. To to vai za proroka, vai za svakog oveka: samo oni kojipojeduknjigu Boju i ijih usana se dotakne "ivi ar", tj. ognjena sila Duha Svetoga ( ), u stanju su da shvate i protumae dubinu te Rei i da je ponude svetu kao preobraajnu silu ( ).

To ovaploenje Rei Boje ( ) i ognjenost njenih nosilaca i prenosilaca, neophodno je i sa jo jednog razloga: dolazei u dodir sa ljudskim uhom i srcem, ono se susree sa vrtoglavim bezdanom ljudske slobode, sa odebljalou srca, otealou uiju i slepilom oiju (up. Is. 6,10). Tako bezdane su dubine ljudske "zadebljalosti" i bogoodstupnitva, da je potrebno da Bog () podari svome proroku izuzetnu snagu - "obraz tvrd prema njihovu obrazu, i elo tvrdo prema njihovu elu", "elo kao dijamant, tvre od stene" (Jez. 3,89), da bi njome Dobro () trijumfovalo nad demonskim silama zla i greha. Ako se srce i um sami ne otvaraju, Boja re kao da je nemona pred njima, bolje reeno, njen smisao postaje jo nedostupniji. Tada Bog poruuje narodu preko proroka: "Sluajte ali neete razumeti, gledajte ali neete poznati" (Is. 6,9). Sve to svedoi da je problem pronalaenja smisla Svetog Pisma i njegovog ispravnog tumaenja veoma kompleksan: isto toliko je sloen koliko je sloena tajna susreta izmeu skrivenog Boga i ljudske ei za njim, tj. tajna sveukupnog ivota oveka i sveta. To osobito vai za starozavetnu egzegezu, stoga to Stari Zavet ne sadri u sebi samom svoj puni smisao. Starozavetni zapisiva Boje rei i sam oekuje od budunosti da sazna njen puni smisao i znaenjeobrazakoji mu se otkrivaju izbivanjau kojima uestvuje i koja opisuje. Osnovna nit koja se provlai kroz ceo Stari Zavet jeste mesijanska nada i iekivanje. Egzegeza () upravo zavisi od ostvarenja ili neostvarenja te mesijanske nade. Zato je jevrejska egzegeza pre Hrista neto drugo od hrianske, jer se hriansko tumaenje zasniva na ostvarenoj nadi a jevrejsko je jo uvek u iekivanju ostvarenja te nade. Ta razlika postaje jo radikalnija i dublja ukoliko odnos prema Starom Zavetu ostaje isti i posle Hristovog dolaska, tj. ukoliko se Stari Zavet tumai i dalje kao da Hristos nije doao. Takav je sluaj sa Judejskim tumaenjem koje nije prihvatilo Hrista kao oekivanog Mesiju, nego i dalje ivi u nadi da On tek treba da doe.

To je dokaz da i unutranje tumaenje moe da postane spoljanje, a to biva onog momenta kad se ono utemelji na slovu, na bukvalnosti koja ubija, a ne na duhu i duhovnom ognju koji prosvetljuje i oivljava. Na tom raspeu izmeuslova i duha,izmeu odebljalosti srca i serafimske razgorenosti i prosveenosti nebesnim ognjem, raspeta je egzegeza, kao i sam ovek, kroz svu svoju istoriju. Mi emo ovde dati samo kratku skicu te njene istorije, poevi od drevnog Judaizma pa sve do naih dana. Pri tom, taj letimini pregled istorije starozavetne erminevtike ima za glavni cilj () da poslui kao uvod u savremeno tumaenje Starog Zaveta, zasnovano na vekovima istorijskom iskustvu Crkve i njegovim kriterijima.

Tumaenje starog zaveta u drevnom judaizmu

Za drevne Jevreje Sveto Pismo je bilopravilo() vere i ivota. Otuda je jevrejski odnos prema Svetim spisima dobijenim preko Moisija i proroka oduvek imao za glavni cilj, ne nauno poznavanje ve upoznavanje sa njima kao izrazom volje Boje i kao sa pravilom sa kojim treba da se usaglasi sav lini ivot celog Izabranog naroda.Toraje zakon Boji ( ), preko nje Bog govori. Njegova re su ne samospisinegoi delaproroka. Treba pre svega biti posluan rei Bojoj. Ali da bi se ona sluala, treba prvenstveno shvatiti ta tarekae, tj. treba nai njen smisao. Zato je trebatumaiti,prouavati, ispitivati i iskati njeno dublje znaenje. Tako su starozavetni spisi od samog poetka () bili tumaeni, ali su nam sauvana drevnojudejska tumaenja tek od drugog veka pre Hrista. I ne samo to su postojala tumaenja na pojedine knjige ili tekstove manje jasne, nego su esto puta docnije knjige po nastanku bile neka vrsta tumaenja prethodnih knjiga.

Iz tih drevnih tumaenja je nastao tzv.MIDRA.To su rabinska tumaenja koja su obino nastajala u kolama za rabine, pojce, u pobonim krugovima koji su se bavili prouavanjem Svetih spisa radi svog moralnog usavravanja. Glagoldara, iz koga je nastala re "Midra", upuuje misao na ideju istraivanja: Sveto Pismo se istrauje i prouava, ali ne radi zadovoljenja radoznalosti, na primer - ko je napisao jedan ili drugi sveti Spis, ve da bi se utvrdilo ta taj Spis znai sada, kakav je njegov konkretni smisao i kako ga treba primeniti na svakidanji ivot.

Prva forma Midraa je tzv.HALAKHA.Taj tip tumaenja i prouavanja Tore, trai u njoj prvenstveno pravila delanja i zakonskog ponaanja, pravne propise i kultske odredbe. Takav vid egzegeze sree se i u kumranskim tekstovima, nedavno pronaenim.

Druga forma Midraa naziva seHAGGADA.Tako su Jevrejski uitelji nazvali sva tumaenja Svetih spisa, koja imaju za cilj duhovno obrazovanje () vernih: moralno, liturgijsko, dogmatsko. Takva vrsta tumaenja se daje na razne naine: kree se od jednostavnih objanjenja do slobodnog tumaenja i propovedi.

Postoji i trea vrsta Midraa sa kojom se sreemo u kumranskim rukopisima. Ona se nazivaPESHER.Tu se radi o aktualiziranju prorokih spisa, kroz pokazivanje ispunjenja njihovih prorotva u dogaajima bliske prolosti ili sadanjosti, da bi se istovremeno ukazalo i na to "ta e biti"u budunosti.

Osnovni cilj i tenja jevrejskog Midraa je da pokae znaaj Rei Boje za ivot. On uvek udara akcenat na boansko poreklo Tore i na njeno apsolutno znaenje, nalazei u Svetim spisima otkrivene sve Boje tajne. Ovo tumaenje ima oseanje zaJedinstvoSvetog Pisma; pojedinana mesta i spise objanjava drugim, ali iivim predanjem,savremenim obiajima, kultom. Za njega linosti pisaca nisu toliko bitne, iako se knjige obino nazivaju po piscima (Moisije, David (Psalmi), Mudrosti Solomonove). Ono koncentrie sav ivot jevrejskog naroda oko Svetog Pisma, jo pre kodifikacije midraa od strane rabina, upotrebljava kontekst, tj. objanjava jedan tekst drugim tekstom. Nalazei, na kraju, u dogaajima ivi Izrailj, ostvarenje Bojeg plana za koji se veruje da je sav proreen u Pismu i skriven kao tajna iza rei, midra se trudi da taj plan deifruje. Pri tome se dri opteg smisla, ulazei ponekad i u detalje, tekstom. Nalazei, na kraju, u dogaajima ivi Izrailj, ostvarenje Bojeg plana za koji se veruje da je sav proreen u Pismu i skriven kao tajna iza rei, midra se trudi da taj plan deifruje. Pri tome se driopteg smisla,ulazei ponekad i u detalje.

Aleksandrijska Jevrejska zajednica poinje da upotrebljava ihelenistikemetode i naine tumaenja. To osobito vai zaFILONAkoji pokuava da sjedini Bibliju sa svojim filosofskim idejama. Meutim, iz toga se raa erminevtiki metod i stav koji nije svojstven Bibliji, jer njen cilj nije filosofsko poimanje sveta i oveka, ve utvrivanje odnosa izmeu Boga i oveka.

Ono to ini okosnicu ove drevne Jevrejske egzegeze, tumaenja, to je vera da je Pismo stvarno Re Boja. U njemu opti smisao prethodi objanjenjima detalja: ono se ak i onda dri opteg smisla kad je teko neki detalj uklopiti u njega. Sama ta tekoa podstie tumaa na suptilno udubljivanje. Drevnojevrejski midra upotrebljava i savremena mu nauna sredstva, poznavanje istorije i tradicija() koje su se uvale uporedo sa kanonskim starozavetnim spisima.[1]Novozavetna egzegeza Starog Zaveta

Novozavetno tumaenje Starog Zaveta moe biti shvaeno samo u kontekstu, i to neposrednom, drevnojevrejskog midraa. Naravno, po samoj svojoj prirodi ono uvodi novine, a to je najvanije, sve posmatra sub speciae Christi: ovaploenje Sina Bojeg, obeanog Mesije, apsolutna je novina koja uslovljava i novi pristup Starom Zavetu. No ipak taj novi pristup kree se u potpunosti u okvirima dotadanje judejske tradicije. Sam Hristos, kao i Njegovi apostoli, prosto su urasli u judejsko erminevtiko predanje i imaju prvenstveno za cilj da razotkriju dublji smisao Starog Zaveta. Zasnivajui se na Zakonu i prorocima, On im otkriva dublju dimenziju, javljajui se kao njihovo ostvarenje. Dok je jevrejska ideja sva usmerena na budunost, na ono to e doi (Mesiju), tako da je celosno proeta eshatolokim duhom, Novi Zavet se zasniva na injenici da je ta budunost ve poela, tj. da je u otkrivenom Logosu () postala istorijska stvarnost.

Carstvo Boje ( ) kome stremi ceo Stari Zavet kao neem to treba da doe, postaje u Hristovoj propovedi neto to je ve tu, neto veoma blisko i realno prisutno u Njegovoj linosti, delu, ivotu. Hristos ne ukida Zakon i proroke, On ih "ispunjava" (Mt. 5,17), tj. On je njihova punoa. Taj novi momenat zahteva korenitu reinterpretaciju starozavetnih tekstova, ali ne u smislu da novi smisao ukida stari, nego da mu on otkriva nesanjane dubine. I u apostolskoj propovedi Isus je onaj mesija, nagoveteni u Pismima: "Jer vam najpre predadoh to i primih da Hristos umrije za grehe nae po Pismu, i da bi ukopan, i da usta trei dan po Pismu" (1 Kor. 15,34). Apostolsko tumaenje je, dakle, tumaenje Starog Zaveta u svetlosti Hristove smrti i vaskrsenja. Posmatran pod tom prizmom, on je sav ispunjen tragovima dolazeeg Hrista i najavljivanjem Njegove tajne.

Za Hrista i prvu Crkvu Sveto Pismo je - Stari Zavet. Hriani jelinskog govornog podruja itaju ga u prevodu Sedamdesetorice, u duhu Hristovom i Njegovim Evaneljem datog tumaenja. On potvruje da je On taj Pomazanik (-) o kome proriu proroci, da je Duh Gospodnji na Njemu, da On pripoveda oekivanu godinu Gospodnju i da se na Njemu i u Njemu "danas" izvruje Pismo (up. Lk. 4,1622). Prvi hriani polaze od toga kao od nesumnjive injenice i trae u Pismima pravila za ivot, ali uvek u svetlosti Hristovih rei i pouka. Kad doe do sukobljavanja dotadanje erminevtike tradicije i novozavetne reinterpretacije, osnovna tenja ove druge je da ne negira prvu, ve da pokae njeno nesavrenstvo otkrivanjem to je za nju bilo skriveno u svetenom tekstu. Tako npr. Novi Zavet ne porie jevrejsko shvatanje da je Hristos sin Davidov, ali na osnovu istog Starog Zaveta pokazuje da je On ne samo sin Davidov ve i njegov Gospod (up. Mat. 22, 41-45). Ovo opravdanje novozavetnog Otkrovenja starozavetnim, bilo je nuno radi Jevreja i hriana koji su doli iz jevrejstva.

Postoje dva centralna problema oko kojih se sukobljavaju novozavetno tumaenje i stari Izrailj, okovan bukvom i svojim nesavrenstvom. To je prvenstveno pitanje Hristove linosti a potom problem odnosaverei zakona o kome iscrpno govori Apostol Pavle u poslanici Rimljanima (v. osobito etvrtu glavu). Ovaj sukob, koji se sa neumanjenom estinom produuje do dana dananjega, dotie se samog smisla Otkrovenja u svim njegovim dimenzijama. Iza tog sukoba se krije sukob dvatumaenjarei, dogaaja, linosti, simvola datih u svetenim spisima, preko kojih se Bog otkrivao i otkriva svetu. Traenje duhovnog smisla starozavetnih zbivanja svojstveno Novom Zavetu, dovodi do potiskivanja judejskehalakhe(juridike erminevtike). Novozavetno tumaenje se vie razvija u pravcuhaggade(traenje moralnog i religioznog smisla). Pri tom dolazi do veoma este upotrebe peshera (ostvarenje prorotva i apokalipsa sinoptiara i Apostola Jovana). Tumaenje se ne zasniva samo na Hristu koji je doao ve i na Hristu koji e podrugiput doi. Taj veoma bitni apokaliptiki motiv novozavetne erminevtike zasnovan na drugom Hristovom dolasku, u svojim dubinama je istovetan sa starojudejskim iekivanjem, ali izmeu njih postoji i sutinska razlika: Novi Izrailj sabran u Crkvi, oekuje Hrista koji je ve jednom doao u "obliju sluge" da se javi u svoj svojoj slavi, doim stari Izrailj jo uvek oekuje njegov prvi dolazak. U celokupnom ivotu novozavetne Crkve, u njenoj molitvi () i bogosluenju, uenju, nainu ivota, - tajna Carstva i tajna Isusa su prisutna realnost; za stari Izrailj koji je svesno odbacio Hrista i koji ga jo uvek odbacuje, na mesto tog Carstva i te prisutne stvarnosti postoji samo tuga za njom. U tome je sav istorijski tragizam jevrejstva ali i njegova zagonetka, koja moe biti razreena samo u istorijskom, bolje reeno metaistorijskom eshatonu. Kroz tu srodnost do sraslosti, ali i razliitost koja se granii sa Hristoubistvom, uporno starojevrejstvo je bilo i ostalo veno prisutni istorijski krst () Hrianstva i njegovog tumaenja Otkrovenja.

Pavlovska erminevtika naela

Niko nije tako duboko osetio taj krst koliko ga je osetio i doiveo Apostol Pavle. U mnogim od svojih poslanica on se uhvatio u kotac sa judejskom revnou "ne po razumu" ( ' ), ogranienou i otvrdlou srca. On prihvata osnovni stav Evanelista o Hristu kao "ispunjenju" i "usavrenju" ( ) Zakona i proroka (up. Mt. 5,17-19; Lk. 4,21; DAp. 1,16; Jn. 19-28; itd), kao i stav o podudarnosti vremena Njegove pojave sapunoomvremena. "A kad doe punoa vremena", kae on, "posla Bog Sina svog, roenog od ene" (Gal. 4,4; up. Mr. 1,15). Tojpunoiprethodi duga ikonomija spasenja ( ) (Rm. 10,4; Jevr. 10,1,14), koja se"zavrava"na Golgotskom krstu (Jn. 19,30 - ).

Apostol Pavle razlikuje u Starom Zavetu "bukvu", slovo i "duh" (2 Kor. 3,6; Rm.2,2.9;7,6). Pod "slovom" () on podrazumeva jevrejsko tumaenje, prevazieno Hristovim dolaskom. "Duh" () koji oivotvorava, to je dublji i pravi smisao starozavetnog Otkrovenja. On je dostupan samo veri i Duhu Svetom. Zakon je "na pedagog za Hrista" (Gal. 3,24), otuda je i slovo uslovljeno tom pedagogijom i Zakon samo priprema za veru i Hrista. Taj "duh" i smisao Starog Zaveta organski je povezan sa njegovomreju,slovom: slovo je stvarni "obraz", praslika ali i ukazatelj na skrivenu stvarnost, koja se posredstvom tog "obraza" (tipoloki) pronalazi. Taj "obraz" je istovremeno i stvarni istorijski "primer" i proroki "obraz" koji nagovetava ono to e se dogoditi "na kraju vremena". Zato i kae sveti Apostol: "A sve ovo dogaalo se njima za primer ; - ali je napisano za upozorenje nama, kojima su poslednja vremena blizu" (1 Kor. 10,11), tako da se sve to dogodilo i kao "praslika za nas" - (10,6). Tako Apostol uva punu istorinost dogaaja i konkretnost starozavetne rei, ali otkriva i dublje znaenje svakog dogaaja i rei. U to tipoloko tumaenje spada i paralela, koja nije samo to, izmeu Adama i Hrista (Rim. 5,14): Adam je "obraz, praslika buduega" - . Tako su i svi dogaaji starozavetni, linosti, rtve, praznici "senka" - - onoga to e doi, tj. "tela" Hristovog (Kol. 2,17).Ovde je osnova i pavlovskealegorijskeegzegeze kao puta pronalaenja pravog smisla teksta starozavetnih spisa. Primenjujui alegorijski metod u tumaenju, sveti Apostol se nikad ne udaljuje od istorinosti i konkretnostitipolokogmetoda. Evo jednog primera njegovog alegorijskog tumaenja. Da bi podvukao razliku izmeu slobode dece Boje i robovanja zakonu, on to slikovito izraava uporeenjem slobodne Sare i ropkinje Agare, od kojih jedna raa na duhovan a druga na telesan nain (up. Gal. 4,21-31). Raanje za robovanje i raanje za slobodu, zakon i vera, Agara i Sara, donji i gornji Jerusalim, ropstvo i usinovljenje, sve to je sadrano na slikovit alegorijski nain u "robinji i njenom sinu" i "sinu slobode", koje smo mi deca (Gal. 4,30-31).

Poredparabola i simvolizma(svojstvenih aleksandrijskim Jevrejima), koje Pavle takoe upotrebljava pri tumaenju Starog Zaveta, osobito u poslanici Jevrejima (9,9 ator Zaveta i rtve, simvol Hristove rtve; 11,9 - rtva Isakova "simvol" Hrista), u toj istoj poslanici susreemo se jo sa jednim motivom veoma vanim za pronalaenje smisla Starog Zaveta. Starozavetne stvari i dogaaji nisu samo "senka" i "obraz", praslika onoga to treba da doe: oni imaju svoj"arhetip" (), praobraz () na nebu, koji je preegzistentan. Starozavetni dogaaji i stvari su zemaljska slika, reprodukcija - mjestoobraznaja - - (4,11; 8,5; 9,23; 924), "senke" () (8,5; 10,11) nebeskih stvari. Ta prapostojea stvarnost kao nebeski Jerusalim koji od poetka postoji u Bogu, nije neto drugo od budue tajne "kraja veka" (9,26).Vena dobra i budua blagasu istovetna (6,5; 5,9; 19,12; 2,5; 9; 11; 10,1; 11,20; 13,14), ona se daruju kroz Hristovu rtvu kao stvarna dobra; eshaton je svretak judejske istorije, u Hristu je poetak njene punoe, ali taj isti Hristos je i "arhetip" cele Ikonomije: Stari Zavet je Njegova"senka",a Novi ne vie senka nego"ikona" () Njega ibuduih dobara i stvari u Njemu(10,1). Tako se sva istorija, zajedno sa "praistorijom" i metaistorijom, ukljuuje u Hristovu tajnu. Zakon je nemoan da daruje savrenstvo jer je on samo "senka buduih dobara" a ne "ikona stvari". Tek onda kad se otkrio "Prvoobraz" (), Arhetip, data su i vena dobra i pokazano da su linosti, dogaaji, ustanove antitipi Njegove punoe.[2]Na osnovu ovoga mogu biti primenjeni na Hrista tekstovi koji govore o Melhisedeku, Mojsiju, patrijarsima, rtvama. Ovo nije samovoljni i sluajni alegorizam; on je zasnovan nabogoslovlju istorijetipinom za hrianstvo, po kome se sva istorija sabira u Hristovoj linosti, kao Alfi i Omegi i Punoi svih istorijskih "senki", "obraza" i zbivanja, tj. svihbogojavljenja.Tako je jednom za svagda utemeljena hrianska egzegeza Starog Zaveta. Na prvi pogled ona je produetak rabinskog tumaenja i aleksandrijskog alegorizma, ali ako se dublje posmotri ona nije samo to. Na mesto Tore, Zakona kao kriterija svega, hriansko novozavetno tumaenje uzima za kriterij i merilo Hristovu linost: Hristos je klju Otkrovenja i punina svih bogojavljenja, ona su sva usmerena njemu, kao poetku i Svretku svega to se zbilo i to postoji. Susret sa Njim i zadobijanje Njegovog jedinstvenog Duha daje piscima Evanelja, a posle njih Svetim Ocima, izuzetnu egzegetsku sigurnost i nepokolebljivost, kao i jedinstvenost, u njihovom pristupu prebogatoj raznolikosti i raznovrsnosti starozavetnih zbivanja, linosti, propisa, simvola, slika i rei. Iz toga se razvija tumaenje ukorenjeno u tajni Bojeg promiljanja ( ) o svetu i oveku u tajni Bojih javljanja, mnogorazliitih i mnogoobraznih, koja se vrhune u ovaploenju Boga Logosa. Ta sigurnost, zasnovana na unutranjem iskustvu vere i ivom susretu sa Hristovom linou, mnogo je jaa i opipljivija od sigurnosti koja nastaje kroz racionalnu prostospoljanju analizu i prouavanje teksta, koja preovlauje u moderno vreme, osobito na Zapadu.

U postapostolskom periodu, na njegovim temeljima a u kontekstu sa svakom pojedinom epohom i njenim problemima, hrianska egzegeza Starog Zaveta je imala i prola nekoliko etapa od kojih su najglavnije sledee:drevnohrianska egzegeza, srednjevekovna i egzegeza novijeg vremena.Tamo negde do XI veka erminevtika Istoka i Zapada se proima i uzajamno dopunjuje; od XI veka Istok ostaje veran, i do pada Carigrada i posle pada, duhu drevnohrianske i svetootake egzegeze, a Zapad prolazi prvo krozsholastikureinterpretaciju Otkrovenja, a potom kroz erminevtikuReformacije.koja se delimino raa iz ove prve a delom je reakcija na nju. Iz togsholastiko - renesansnogpristupa Otkrovenju nastaje i tzv. moderna zapadna biblijska nauka. I jedna i druga i trea bile su i ostale stalni krst i izazov Pravoslavlju.

Drevnohrianska egzegeza Starog Zaveta

Za drevnohriansko tumaenje, Sveto Pismo nije vie samo Stari Zavet nego i novozavetni spisi svetih Apostola i uenika Hristovih, koji su klju za poimanje Zakona i proroka, i temelj hrianske propovedi. To je vreme u kome se erminevtika bavi vitalnim problemima za Crkvu, a sveteni Spisi slue za prosvetljenje i preobraaj () celokupnog ivota vernih. Re Svetog Pisma jepraviloivota, miljenja i delanja. Prisustvo Starog Zaveta je veoma snano u prvim hrianskim zajednicama, pa ak i tamo gde hriani nisu jevrejskog porekla. To nije uopte udno: Novi Zavet organski izrasta iz Starog, a nove hrianske optine niu po pravilu na jevrejskom tlu i imaju jevrejsku sr.

Sukob izmeu jevrejske "odebljalosti srca" i novozavetnog tumaenja, koji je doao do izraaja u vreme samog Gospoda Hrista i Njegovih apostola, sada se jo vie produbljuje, ali i proiruje sukobom sa mnogobotvom sa kojim Crkva dolazi u direktni dodir. Iz tog sukoba se raa dvostrukaapologijahrianstva: odbrana novozavetne erminevtike od jevrejskog siromatva i zakonitva i bukvalistikog pristupa Starom Zavetu, s jedne strane, i dokazivanje nadmoi Starog Zaveta i proroka nad helenskom mudrou, s druge strane. Tumaenje ovog vremena je u direktnoj vezi i sa borbom Crkve protiv izvrtanja vere od raznih jeresi; osnovni mu je cilj da sauva vernost zalogu vere i Svetom Pismu (2 Tim. 3,14).

Hrianskiapologeti,da bi dokazali istinitost hrianstva u odnosu na paganske mitove i filosofiju, ne prikazuju Crkvu kao neto novo: oni organski povezuju Stari i Novi Zavet, zasnivajui tu vezu prvenstveno na prorotvima o Iskupitelju. Budui da je Moisije iveo mnogo pre helenskih filosofa, to je hrianstvo i starije i dostojnije od mitolokih religija i uopte filosofije "po oveku".

Jedan od drevnih hrianskih apologetskih spisa,Poslanica Varnavina,ima za cilj da izloi smisao starozavetnog Otkrovenja. Po njoj, izvor () jevrejske zablude je njihovo bukvalno tumaenje. Zato njen pisac trai duhovni smisao teksta koji odgovara "savrenom znanju" i dajealegorijsko tumaenjeuenja i zapovesti Starog Zaveta.rtvei njihovo prinoenje znae prinos srca a ne ivotinja;obrezanjetrai ne obrezivanje tela ve savesti; zakon zahteva ne uzdranje od mesa neistih ivotinja nego od greha, koji neiste ivotinje simvoliu. Neista svinja - to su ljudi neblagodarni ruci koja ih hrani. Na osnovu pisanja broja 318 () i imena () "Isus", pisac Poslanice izvodi zakljuak da obrezanje 318 slugu koje je izvrio Avram oznaava iskupljenje (, ) Isusovom smru i vaskrsenjem.

Po apologetuAristidu Atinskom,Jevreji su dostojni potovanja jer je njihovo poimanje Boje prirode savrenije od helenskog poimanja i moral istiji. Meutim, njihov nedostatak je u tome to oni vie polau i posveuju panju spoljanjim obredima, obrezanju, postu, praznicima, nego istinskom bogopotovanju. Otuda hriani imaju savrenu pobonost.[3]Ariston Pelskibrani, meu prvima, hrianstvo od judejstva u svom izgubljenom spisu "Razgovor izmeu Jasona i Papiska" o Hristu. Origen nam saoptava da njega napada Cels zbog njegovogalegorijskogtumaenja Starog Zaveta, dok ga sam Origen uzima u zatitu. U svom tumaenju Ariston je govorio o ispunjenju prorotava u Hristu.

SvetiJustin Filosof(2. vek) nam je ostavio delo "Razgovor sa Trifunom", koje predstavlja najstariju ouvanu apologiju hrianstva protiv judejstva. Po Sv. Justinu, Moisijev zakon je imao privremeni znaaj, stari Izrailj je zamenjen novim Izrailjem, a to su hriani. Sve to, kao i injenica da je Hristos Bog, on dokazuje prorotvima. On osobitu panju poklanja tekstovima Starog Zaveta u kojima se govori o odbacivanju starog Izrailja i primanju mnogoboaca.[4]U svojojApologiji(1,44) Justin tvrdi da je Mojsije stariji od filosofa i da su filosofi pisali pod uticajem proroka o besmrtnosti () due ( ), nebeskim stvarima, kazni posle smrti itd.Sv. Justin je prvi od tumaa koji u svom "Dijalogu" daje, na osnovu pavlovske paralele Hristos - Adam, paralelu Marija - Eva. Eva je bila, kae on, djeva neporona. No kad je zaela i primila u sebe re zmijinsku, rodila je neposluanje i smrt. Na mesto takvog zaea, Djeva Marija, onog momenta kad joj je Arhangel Gavrilo javio blagu vest da e Duh Sveti sii na nju i sila Vinjega oseniti je, zaela je veru i radost i Sina Bojeg, Logosa venog. Ona je zaela onoga o kome govore Pisma i preko koga je Bog satro glavu Zmiji sa angelima i ljudima koji joj lie.[5]Proroci su prorekli i prozreli svu istoriju Hristovu, kae on u svojoj apologiji. "ista rtva" o kojoj govori prorok Malahija (Mal 1, 10-12), proroko je predskazanjeevharistijske rtve,koja niti je krvna rtva judejska ni idolska mnogoboaka, nego je "duhovna rtva" - - jedina dostojna pravoga Boga. Ona je duhovna, "razumna", zato to je Logos prinosi, sam se prinosei na rtvu i iskljuujui jednom za svagda sve krvne, spoljanje, rtve.[6]Istiui da je sutina hrianstva ta "duhovna rtva", Sv. Justin time eli da pokae da se u njemu ostvaruju dublje tenje helenske misli i predskazanja starozavetnih proroka o ukidanju spoljanje slube Bogu (v. prva Apologija, gl. 13).

Meliten Sardskiu svojoj besedi "O stradanju Hristovom" parafrazira tekst knjige Izlaska, osobito onaj deo koji govori o ustanovljenju Pashe. U nastavku daje tumaenje teksta, pronalazei u njemu tipologiju iskupiteljskog dela Hristovog. Izlazak i Pashu naziva "tajnama" u smislu tajanstvenosti njihovog sadraja, koji po svom natprirodnom karakteru prevazilazi istorijski fakt. Oni su "obrazi" - onoga to e se desiti posle Hristovog raspea i vaskrsenja. Kao to je pashalno jagnje i njegovo klanje bilo izbavljenje za Jevreje, tako i Hristova rtva garantuje spasenje () od greha i smrti. Hriani su kao i Jevreji primili na sebe peat u znak osloboenja. Hristova smrt je proreena, ali to ne umanjuje odgovornost Jevreja jer su ga se oni slobodno odrekli.[7]U ovo vreme javlja se iGnosticizamkoji je bio neka vrsta smee hrianstva i mnogobotva. Skoro za sve gnostike je karakteristino poricanje Starog Zaveta. Tako na primerMarkionporie Boga koga blagovesti "zakon i proroci", kao i sva njegova dela. Naziva ga kozmokratorom koji je uzronik () svakoga zla. Stari Zavet, on kao iValentin,porie u celini i slui se, kao i sva gnosa onog vremena,mitolokom alegorijom.Gnostici hrianskog porekla primenjuju alegoriju ak i na Novi Zavet da bi time opravdali svoju mitologiju o emanaciji eona: dogaaji iz Hristovog ivota odraavaju dramu eona. Trebalo je odbraniti boanstvenost starozavetnog Otkrovenja od takvih unakaenja i pobiti mitoloku alegoriju i prevazii je zdravom evanelskom alegorijom. To je bilo mogue samotipolokom alegorijom,koja uzima za ozbiljno dogaaje i istorijske linosti, za razliku od gnostike alegorinosti koja ih liava istorinosti. Da bi se oznaio skriveni smisao Svetog Pisma "duh", sada se upotrebljava i izraz - tajna - otuda i ideja o tajanstvenom, mistinom smislu.[8]Jedan od najveih boraca protiv gnostike mitologije i poricanja Starog Zaveta bio jeSv. Irinej Lionski.Za njega je Stari Zavet potvrda hrianskog Otkrovenja. U svom delu "Demonstracija apostolske propovedi" on kae da su proroci prorekli da e se Sin Boji javiti na zemlji; oni nagovetavaju i gde e se javiti i kako, to potvruje da naa vera poiva na vrstim temeljima. Tvorac () sveta je po Sv. Irineju Logos Boji a ne neki zli Bog, Duh Sveti nadahnjuje proroke i pomazuje ih, sluei tako ikonomiji Logosa i ostvarenju blagovoljenja Boga Oca. Irinej naziva Sina i Duha Svetog "rukama Bojim", sluei se alegorijskim smislom, i podvlai svetotrojini karakter celokupnog starozavetnog Domostroja () spasenja, poinjui sa stvaranjem oveka i zavravajui sa poslednjim prorotvom. Povezujui prvog i drugog Adama, on u drugom Adamu rekapitulira svetinju () prvobitne Boje tvorevine, koju su poricali gnostici, i svetinju ovekovog tela, oienog od prljavtine greha. Isti je Otac koji nas stvara u poetku i Otac koji alje Sina svoga Jedinorodnoga, kad doe punoa vremena, da bi nas obnovio. Paralelu izmeu djeve Eve i Bogorodice Djeve, koju prvi uvodi Justin Filosof, Sv. Irinej jo vie produbljuje. Eva, Adamova ena, dok je jo bila djeva postaje uzronik smrti celog ljudskog roda svojim neposluanjem; Marija Djeva, budui verena za mua, ali ipak Djeva, postaje izvor spasenja za sebe i za ceo ljudski rod. I kao to Hristos postaje novi roditelj oveanstva, novi Adam, tako i Marija Djeva koja ga je rodila postaje nova Eva, istinska majka ivih. Jedna djeva je rodila smrt, druga Djeva je rodila ivot, iscelivi Evino neposluanje svojim posluanjem. Iz svega ovoga se vidi datipoloko-tajanstvenismisao kod Irineja igra odluujuu ulogu.[9]Sv. Metodije Olimpijskiupotrebljava alegorijsko tumaenje starozavetnih propisa o hrani.

Aleksandrijska i antiohijska kola.Od kraja drugog veka glavni duhovni centri hrianske misli su bili Aleksandrija i Antiohija, gde su se razvile i dve kole, veoma znaajne za formulisanje hrianskog uenja i preobraaja helenskih misaonih kategorija u pei biblijskog Otkrovenja. Neki smatraju da postoji duboka razlika izmeu erminevtikog metoda ove dve kole, zasnivajui tu razliku na razliitim uticajima: dok je Aleksandrijska kola vie sledovala, po tom shvatanju, Platonu i njegovom idealizmu, dotle je Antiohija bila vie orijentisana aristotelovski i podlona njegovom realizmu i dijalektikoj misli. I zaista, meu njima postoji izvesna razlika: aleksandrijska erminevtika vie naginjealegorijia antiohijskabukvalnomznaenju. No ipak, ne uzimajui u obzir krajnosti jedne i druge bogoslovske kole, koje su ponekad odvodile i u zastranjivanja, i kao takve osuivane od Crkve na Saborima, ovde se radi o dvastrujanja,koja se uzajamno dopunjavaju i proimaju i koja se prvenstveno korene u novozavetnom tumaenju i stavu prema starozavetnim spisima. Videli smo da je ve drevnojevrejski midra osetio nedovoljnost bukvalnog tumaenja svetenih Spisa i da Novi Zavet, koji se sav zasniva na istorijskoj stvarnosti starozavetnih zbivanja, linosti, rei, izobilno koristi i trai tajanstveni dublji smisao te istorijske stvarnosti, sluei se pri tom i tipologijom i alegorijom. To osobito vai za spise Sv. Apostola Jovana i poslanice Apostola Pavla. U ovom, meutim, istorijskom periodu javlja se i jo jedan momenat koji utie na hriansku egzegezu: to je prisustvo helenistike kulture, i njen uticaj ak i tamo gde je sirijski i latinski jezik u upotrebi. Radi preobraaja mnogoboakog uma i njegovog isceljenja, trebalo je "novo vino" Otkrovenja smestiti u "nove mehove" helenskih misaonih kategorija, svojstvenih tome umu. To upravo i rade ove dvekatihetske kole,svaka na svoj nain.

Ono to je zajedniko i jednoj i drugoj koli to jetipologija.Nosioci i jedne i druge kole daju tipoloki smisao glavnim zbivanjima i linostima Starog Zaveta. Tako i po jednim i po drugim Ocima, Adam i Mojsije su Hristovi "obrazi", praslike; potop je praobraz krtenja () i poslednjeg Suda; sve starozavetne rtve, osobito Isakova, praobraz su Golgotske rtve; prelazak preko Crvenog Mora i mana koju Jevreji dobijaju u pustinji praobraz su tajne Krtenja i Evharistije (); pad Jerihona "obraz" je kraja sveta, itd. Oci ove dve kole se slau da je ono to Origen naziva "Jevrejska tajna, ili Jevrejska ikonomija u njenoj celini", da je tozalog,prva pojava na sceni i najava hrianske tajne.

Onde gde je teko tipologijom i bukvalno objasniti tekst, tu poinje da se primenjujealegorijski smisao.On se osobito primenjuje u helenistikim intelektualnim krugovima, obrazovanim na naelima platonovskog idealizma, po kome su sve vidljive stvari simvoliki odraz nevidljive stvarnosti. Centar te vrste alegorizma u drugom i treem veku upravo je aleksandrijska katihetska kola na elu saOrigenom.Veliki potovalac Filona, Origen gleda na Sveto Pismo kao na bezobalni okean ili umu tajni (Hom. in. Eks. IX, 11). Teko je dopreti do dna tog okeana. Svako slovo je puno i bremenito smislom, kao i svaki dogaaj, linost i radnja i obred. Sve to moe imati trostruki smisao: a) istorijski, bukvalni, telesni, koji je namenjen za proste; b) tipoloki, psihiki, moralni, namenjen za moralno vaspitanje i vaspitanje volje onih koji su donekle napredovali u duhovnom savrenstvu; v) duhovni, mistiki, alegorijski smisao dostupan samo savrenima, tie se Hrista, Crkve i najdubljih tajni vere. Primenjujui taj trojaki smisao, na primer na starozavetne rtve, Origen gleda na njih: a) kao na stvarne rtve, b) kao na "obraz" Hristove rtve i v) kao na mistino rtveno sjedinjenje svake due sa Hristom. Da navedemo jo jedan primer takvog tumaenja. Psalmopevac David kae: "Ali ti si, Gospode, tit koji me zaklanja, slava moja, ti podie glavu moju" (Ps. 3,3). Ove rei su prvo rei samog proroka Davida koji ih izgovara, drugo, Hrista koji se stradajui uzda u Boga, i tree, svake pravedne due, sjedinjene sa Hristom, koja kroz to sjedinjenje zadobija slavu Boju.

Origen upotrebljava alegoriju u pavlovskoj formi i trai mogunost da izrazi tajnu Hrista i hrianskog ivota na osnovu bilo kog teksta starozavetnog radi nazidanja vernih. Kada mu sam po sebi tekst to ne omoguava, on pribegava alegorijskom smislu. Pri tome on ipak ne unitava re, istoriju, dogaaj, radnju: slui se njima da bi pronaao njihov dublji smisao. Time on pobija Celsa, nalazei "duh" i duhovni smisao iza starozavetnog slova. Pri tom on upotrebljava platonovski renik, ali u potpuno novom duhu, pavlovskom, i sa novim sadrajem. Veoma je znaajno Origenovo tumaenje "Pesme nad pesmama", koje je posluilo kao uzor () za docnija tumaenja i na Istoku i na Zapadu. U predgovoru tog svog tumaenja on kae: "Onaj koji nije shvatio svojstva linosti boanskog Pisma, svojstva onih koji govore i onoga o emu je re, uveliko zamrauje ono to je reeno". Da navedemo samo jedan primer njegovog tumaenja Pesme nad pesmama. U Pesmi se kae: "Miro je izliveno ime tvoje. Zato te vole devojke" (1, 3). Po Origenu, ovde se proriesila Hristova imena,koja je ispunila svet prilikom Njegove pojave u svetu. Ime Njegovo se izlilo kao miro da bi postalo, po Pavlu: "jednima miris smrti za smrt, a drugima ivotni za ivot" (2 Kor. 2,16). Zato i govori nevesta: "zato te vole devojke", tj. ljudske due. Izlilo se da ne bi vie utalo zatvoreno u skrivenosti.

Kao to je poznato, Origen se mnogo bavio i kritikom teksta (SAPLA) i uloio mnogo truda da ustanovi kritiki, veran tekst Starog Zaveta. Krajnosti njegovog alegorijskog metoda, izazvane preteranom upotrebom helenskih misaonih kategorija, dovele su ga do izvesnih pogrenih uenja [preegzistencija dua, apokatastaza () i nejasnosti (uenje o Svetoj Trojici)]. Docniji tumai, njegov uticaj je bio veliki i na Istoku i na Zapadu, pokuali su da ih se oslobode i da ih prevaziu (znaajno je njegovoTumaenje knjige Postanja).Takva vrsta alegorije karakteristina je za spise Dionisija Areopagita, Kirila Aleksandrijskog, palestinske Oce (sa izuzetkom Epifanija), kao i za Kapadokijske Oce. Preko Sv. Ilarija i Sv. Amvrosija Milanskog ona je prela i na Zapad.Sv. Kirilo Aleksandrijski,iako upotrebljava alegoriju, ipak ne misli kao Origen da svaki tekst ima duhovno znaenje. U svom tumaenju na knjiguproroka Isaije,on prvo zahteva pronalaenje bukvalnog smisla, pa tek onda duhovnog (postoji i njegovo tumaenje Malih proroka).

Borei se protiv krajnosti antiohijske kole u licu jeretikog Arijevog racionalizma i jeretikog lukijanstva,Sv. Atanasije Veliki,kao pravi aleksandrinac, prihvata alegoriju pri dogmatskom tumaenju starozavetnih tekstova, ali itipologiju.To se osobito vidi u njegovomTumaenju Psalama.U dogmatsko-polemikim spisima blii je egzegetskomrealizmu,onome to patrolog Kvasten nazivatrezvenou.To se osobito vidi u njegovom "Slovu protiv Arijanaca". Za razliku od Arijanstva, kod Sv. Atanasija prvenstvo u pristupu tajni Otkrovenja ima vera a ne razum. Takav njegov stav se odraava i na tumaenju tekstova starozavetnih a i novozavetnih, osobito onih koji se odnose na Logosa Bojeg, ili, kako ga naziva Solomon, Mudrost Boju ( ). Ponirui u tajnu stvaralakog Logosa Bojeg kroz starozavetne tekstove, Atanasije nalazi da On nije proizvod i stvorenje volje Boga Oca, kao to je to tvrdio Arije, na osnovu svog egzegetskog racionalizma. On je veno Slovo Boje ( ) kroz koje Bog sve stvara. Stvarajui oveka Bog mu daruje silama sopstvenog Logosa - silu razuma, da bi ljudi "posedujui kao neke senke Logosa, i postavi logosni - - mogli blaeno iveti".[10]Prisustvom i ovekoljubljem tog istog Logosa ovek, koji je po prirodi smrtan, prizvan je iz nebia u bie.[11]Ovakav stav Sv. Atanasija je bitan za poimanje starozavetnog Otkrovenja, kao i za tumaenje i shvatanje otkrivene i saoptene ljudimareiBoje, rei kroz koju uva i povraa oveka i sve stvoreno Bogu. Ni jedan deo prirode nije bio bez Njega i pre Njegovog ovaploenja: sve je On u svemu ispunjavao, budui od venosti zajedno sa svojim Ocem i po sutini van svega, sve je ispunjavao i u svemu bio prisutan svojim boanskim silama.[12]Sva bogonadahnuta Knjiga, kae on, koju i Judeji itaju ali je ne razumeju - "klie o Njemu", tj. o Hristu, o Njegovom ovaploenju, stradanju, vaskrsenju, krstu, obraenju naroda, koji jedino u Njega polau nadu. Jednom reju: "Svo Pismo je ispunjeno izoblienjem Judeja".[13]On nije obini stradalnik, nego ivot svih: "Videete ivot na obeen pred oima vaim" (Pon. Zak. 28, 66). Njegov rod je za razliku od svih drugih pravednika neizreciv (Is. 53, 18). Na osnovu svega toga Sv. Atanasije zakljuuje: Starozavetna prorotva ukazuju na dolazak Boga, ona znaju znake i vreme Njegovog dolaska - "a kad je istina prisutna, emu onda senka?" pita on, ustanovljujui odnos Starog i Novog Zaveta. Sve do ovaploenog Logosa bili su "obrazi", slike istine, a ne sama istina. I Jerusalim je zato postojao da bi se ti "obrazi" u njemu prouavali. A kada se pojavio "Sveti svetih", tada je zapeaeno vienje i prorotvo, i carstvo Jerusalima prestalo. Otuda i narodi, mnogoboci i ispovedaju Boga Avramova, Isakova, Jakovljeva i Mojsijeva, tako da Jevreji nemaju opravdanja ekajui drugoga.[14]Za Sv. Atanasija Psaltir je u himnu prepevani ceo Stari Zavet, sve ono to sadre druge knjige u njemu je saeto: istorija stvaranja, istorija izabranog naroda, prorotva o Spasitelju, propoved narodima.[15]Pozivajui se uTumaenju na psalmena nekog Starca i njegovo svedoanstvo, kae da njemu nije bilo nepoznato: "da se u svakoj knjizi Svetog Pisma posvedouje na osobit nain jedno ( ) i isto o Spasitelju. Ista je poruka svih proroka i ista saglasnost Duha". I kao to je u Psaltiru mogue nai ono to je sadrano u drugim knjigama Starog Zaveta, isto tako se u drugim knjigama vrlo esto nalazi ono to u njemu ima. Jer i Mojsije pesmu peva i Isaija peva i Avakum se moli. Isto tako u svakoj knjizi se moe nai i prorotvo i zakonodavstvo () i istorija. Jer je nad svima i u svima isti Duh. Shodno Njegovoj deobi, svaki slui i ispunjava ono to od njega zahteva dar koji mu je dat, bilo da se radi o daru prorotva, bilo zakonodavstva, bilo daru istorijskog seanja ili psalama. Duh se razdeljuje i svima daruje, ostajui po prirodi nerazdeljiv.

No Psalmi Davidovi imaju za Sv. Atanasija svoje posebno udo: u Psalmima je naslikan ceo ivot ljudski, oni sadre u sebi pokrete svake due, imaju naslikane u sebi i zapeaene sve duevne mene i promene i popravke. Uz to njih svako izgovara kao svoje rei, kao seanje na svoja duhovna kretanja () i ispravke duhovnog ivota. Kao to Gospod izobraava u sebi zemaljskog i nebeskog oveka, tako da onaj koji Njega ima za ugled zna kako da ivi, tako je On to isto nagovestio ve u Psalmima pre svoga dolaska u telu. Zato onaj koji to hoe moe i iz njih da naui pokrete i raspoloenja dua i da nae u njima lek za svaku strast i strasni pokret. Cela knjiga Psalama, dakle, za Sv. Atanasija je "obraz" - ; - ovekovog ivota i to sa hristolokom potkom. Jer ako je po njemu celo boansko Pismo uitelj vrline i istinske vere, knjiga Psalama sadri ikonu, sliku, kako due treba da se vladaju da bi se pripremile za upodobljenje ikone Hristovog ivljenja. Ovaj letimini pregled Atanasijevog tumaenja Psalama daje nam i njegov egzegetski metod uopte i odnos prema starozavetnom Otkrovenju.

Jedan od znaajnih aleksandrinaca je bio iDidim Slepi,koji je bio verni uenik Origenov. To se da zakljuiti na osnovu sauvanih fragmenata njegovih egzegetskih spisa (napisao monumentalnoTumaenje Psalama,tumaioPrie Solomonove, proroka Isaiju)u kojima primenjuje alegorijsko-mistiki metod. I on smatra da Stari Zavet sadri vanu hriansku poruku i da se svaki Psalam odnosi na Hrista.[16]Rekli smo da je, za razliku od aleksandrijske kole,antiohijska kolavie usmerena nabukvalno-istorijski smisaoStarog Zaveta, smisao koji proistie iz samih rei. No to ne znai da kod njenih nosilaca nije bilo i alegorije tamo gde bukvalni smisao nije bio dovoljan. Od Antiohijskih Otaca osobito treba istaiSv. Jovana Zlatousta,koji se u svojim mnogobrojnim egzegetskim besedama na starozavetne tekstove pridrava bukvalnog smisla ali istovremeno pronalazi iduhovnismisao, primenjujui ga na praktini ivot. uvene su njegove besede naknjigu Postanja, Psalme, proroka Isaiju(PG. 53-56). Od osobitog znaaja su i njegove besedeprotiv Jevreja(PG. 48), koji su se uprkos prorokih prozrenja odrekli Mesije. I u njegovim drugim delima je prisutan Stari Zavet, osobito u knjizi "Protiv pagana i judeja", u kojoj brani Hristovo boanstvo.

AntiohijacEvsevije Kesarijski,arijanski nastrojen, pored toga to se bavio kritikim izdanjem Biblije (izdao Septuagintu po Origenovoj Heksapli), bavio se i tumaenjem Psalama, Isaije. Prvo delo je samo fragmentarno sauvano a drugo izgubljeno. Po Sv. Jeronimu, on u tumaenju na proroka Isaiju, iako obeava istorijsko tumaenje, esto prelazi na alegoriju.

Tit Bostrijski,piui protiv manihejskog shvatanja da je Stari Zavet delo Zloga, a materija () zlo, brani njegovu bogonadahnutost. I ne samo on, nego i niz drugih hrianskih pisaca se borilo protiv manihejskog dualizma i na njemu zasnovanog poricanja starozavetnog Otkrovenja. (Manihejstvo se pojavilo na prelazu iz treeg u etvrti vek i uznemiravalo Crkvu sve do Srednjeg veka.)

Diodor Tarsijski,tumaio je ceo Stari Zavet, ostajui svuda veran bukvalno-istorijskom znaenju i otro se protivei alegoriji aleksandrinaca.

Teodor Mopsuetski,koga monofiziti nazivaju "velikim tumaem Pisama", takoe je protumaio skoro sve knjige Starog Zaveta. On meu prvima primenjujeliterarnu kritikuna probleme teksta. Po svedoanstvu Sv. Fotija, on se u izgubljenom tumaenju naknjigu Postanjadri istorijskog metoda, izbegavajui alegorijski metod, iako ga ne porie. U tumaenjuPsalamaprvi je koji zastupa gledite da ih treba tumaiti u istorijskom kontekstu. Ne prihvata alegorijsko tumaenjePesme nad pesmamai smatra da je ona Solomonova odbrana zbog braka sa egipatskom princezom.[17]TumaenjaSv. Isihija Jerusalimskogslina su po metodu tumaenju Sv. Zlatousta. I on, po potrebi, primenjuje pored istorijsko-bukvalnog i alegorijski smisao (na primer naknjigu o Jovu,ije stradanje smatra za prasliku Hristovog stradanja, a knjigu u celom za alegorijski praobraz Hrista i Crkve). On je takoe tumaioknjigu proroka Isaije i male proroke(u glosama), kao i Psalme.[18]Zanimljivo je i egzegetsko delo prep.Marka Podvinika(prva polovina petog veka) oMelhisedeku,gde on pobija jeretika shvatanja da je Melhisedek ovaploenje Logosa. (PG 65, Col. 1117-1140).

Da pomenemo jo iTeodorita Kirskog,veoma plodnog tumaa starozavetnih Spisa (Peti vaseljenski sabor osudio njegovo delo protiv Sv. Kirila Aleksandrijskog i neka njegova pisma i besede). U tumaenju on bira srednji put: odbacuje preteranu bukvalnost Teodora Mopsuetskog i slui se umerenom alegorijom i tipologijom. Pisao je kompletna tumaenja od kojih su u vidu pitanja i odgovora: Tumaenja na Oktateuh, na Psalme, Pesmu nad pesmama, proroka Danila, Jezekilja, dvanaest malih proroka (PG 81); (na proroka Isaiju i Jeremiju tumaenja izdao Papadopulos Keramevs, Jerusalimska biblioteka, 1899).

Zapadni tumai prva etiri veka

Zapadni Oci ovog vremena slede manje-vie istone egzegete i u velikoj su zavisnosti od njih i njihove metodologije.Tertulijan,pored Sv. Avgustina najvei teolog Afrike, dokazuje u delu "Protiv Judeja" - Adversus Judeos da se stari Izrailj odelio od Spasitelja, izgubio blagodat ( ) i nije u stanju da naeduhovni smisaoStarog Zaveta. Stari Zavet treba duhovno tumaiti jer je duhovni smisao jedini pravi smisao.

Ipolit Rimskije bio savremenik Origena, njegov uticaj na Zapadu je bio veliki, sve do srednjevekovnih mistiara. U egzegezi je primenjivaotipoloki i alegorijski metod,na nain kako je to bilo u ono vreme primljeno na Istoku, gde je on, kako izgleda, i dobio obrazovanje. On je tumaio od starozavetnih Spisaknjigu proroka Danila, Pesmu nad pesmama;u deluO blagoslovu Isaka, Jakova i Mojsejaprimenjuje tipologiju, a uIstoriji Davida i Golijata, i besedama na Psalmedopunjuje tipoloki smisao alegorijom. U tumaenju na knjigu proroka Danila pod etiri carstva podrazumeva vavilonsko, persijsko, grko i rimsko, a u Pesmi nad pesmama objanjava, poput Origena, enika - Hristom, a nevestu - Crkvom. Ponekad naziva i duu nevestom Hristovom punom ljubavi. Njega je mnogo upotrebljavao Sv. Amvrosije Milanski. (Tumaenje knjige proroka Danila sauvano u staroslovenskom prevodu). Tumaei priuo Suzani,pod Suzanom podrazumeva prasliku preiste neveste Hristove - Crkve, koju progone dva naroda, Jevreji i mnogoboci: Suzana je "obraz" Crkve a njen mu Joakim - Hrista, vrt oko njenog doma to je zajednica svetih ( ), posaena kao drvee posred Crkve, grad Vavilon predstavlja ceo svet, a dva starca - obrezane Jevreje i neznaboce, koji progone Crkvu).

Sv. Amvrosije Milanskisleduje u egzegezi Origena i Sv. Vasilija, u dogmatici Atanasija Velikog, Didima Slepog i Grigorija Bogoslova, a u katihetici Kirila Jerusalimskog. On svemu daje simvoliku boju (Tumaio u besedama "estodnev" i druge delove Postanja; takoe i Psalme tumaio (PL 14).[19]Blaeni Jeronim,koji je poznat kao prevodilac Psalama i Vulgate, takoe se bavio i egzegezom. Tumaio je iz Starog Zaveta knjiguPropovednikovu, Psalme, Proroke.I on je upotrebljavao alegorijski metod, traei duhovni smisao rei Svetog Pisma, u stilu Didima Slepog. Prihvatao je ak i trojaki smisao poput Origena, ali se kasnije preorijentisao naistorijsko-filolokimetod, a kao takav bio od velikog uticaja u novija vremena, koja su donela sa sobom buenje interesovanja za istorijsko-kritika ispitivanja svetenih Spisa.

Mnogo dalekoseniji je bio uticajBlaenog Avgustina,kako na zapadnu egzegezu tako i na zapadnu teologiju uopte. Uticaj neoplatonizma na Avgustina nije samo terminoloki, nego je mnogo dublji: neoplatonizam ostavlja peat i na njegovo poimanje prirode Boje i ovekovog odnosa prema Bogu. To ga dovodi u opasnost da uenje Svetog Pisma potini filosofskim naelima. Za njega je karakteristino to da on poistoveuje Boju sutinu sa Bojom energijom, to se automatski odraava na njegovo shvatanje i tumaenje starozavetnih bogojavljanja (). Poistovetivi energije sa nepristupnom sutinom Bojom, u opasnosti je da lii prorokevene slave Bojei duhovnog iskustva zasnovanog na neposrednom susretu sa Bogom, i da tako zamrai starozavetna javljanja Logosa Bojeg. Bog se, po njemu, otkriva preko tvarnih () simvola, jer je i blagodat koja se daruje proroku i uopte oveku - tvarna. Svojim uenjem o sutini Bojoj Avgustin utemeljuje shvatanje o slinosti izmeu tvarnog i netvarnog bia u duhu Platonovog idealizma i postavlja time temelje jednenaturalistike teologije,tj. mogunosti ispitivanja Boje sutine na osnovu tvarnih slika, ikona. Otuda u njegovom uenju o Svetoj Trojici dolazi do preterane upotrebepsiholokih trojstava,a sve to se opet odraava i na njegovu egzegezu u celini, kao i na ceo bogoslovski sistem. Njegovo uenje, prihvaeno vremenom na Zapadu, utie na celokupno poznije zapadno shvatanje odnosa Boga i sveta, i na shvatanje prisustva Bojeg u svetu, tj. u krajnjoj liniji na uenje o Otkrivenju uopte, na uenje o blagodati kojom se Bog saoptava oveku i uenje o slobodi volje ( ) koja tu blagodat prima. Avgustin je imao mnotvo uenika, koji su razraivali i prenosili dalje njegovo ue, nje. Njegovom uticaju na zapadnu misao u mnogome je doprineo retor Teodor Arelatski, koji je na saboru u Oranu (529 g.) uzeo u zatitu avgustinizam na raun tzv.imipelagijanstva(tako je nazvano pravoslavno uenje prep. Jovana Kasijana uenika Sv. Jovana Zlatousta po pitanju blagodati).

I po blaenom Avgustinu jedan tekst moe imati vie znaenja, koja poseduje od Duha Svetog: moe imatiistorijski, analoki, etioloki(uzroni, npr. Mt. 19, 8) ialegorijskismisao. Tu vai pravilo: istorijsko-bukvalni smisao mora biti u saglasnosti sa dogmatskim, dubljim smislom. Upotrebljavajui, na primer, analoki metod i traei saglasnost izmeu Starog i Novog Zaveta, on uporeuje Stari Zavet, kao i neki drugi tumai pre njega, po ugledu na Apostola Pavla, sa sinom robinje Agare, a Novi sa sinom slobodne Sare (Gal. 4, 21-31). Podvlai da je jedan deo zemaljskog Grada postao obraz () Grada nebeskoga, zato to izobraava ne sebe nego taj drugi Grad, radi koga je i ustanovljen. Tako on nalazi u onome to naziva "zemaljski Grad" dva vida: jedan predstavlja samu stvarnost toga grada (Agara), a drugi (slobodna Sara) slui preko te stvarnosti kao praobraz nebeskog slobodnog Grada (= blagodat, Crkva, sloboda dece Boje). Isto to vai za Ismaila i Isaka, obojicu sinova Avraama. Graane zemaljskog Grada raa ljudska priroda oteena grehom, a graane Grada nebesnoga raa blagodat. Jasno je da i kod njegaalegorijski smisaoigra veliku ulogu.[20]Za razliku od blaenog Avgustina,Sv. Isidor Pelusiot( oko 435), u svojim brojnim pismima egzegetskog sadraja (PG 78), sledi iskljuivoistorijsko-bukvalni metodantiohijske kole (po nekima bio je uenik Sv. Jovana Zlatousta), odbacujuialegorizam.On je protiv traenja Hristovih praobraza svuda u Starom Zavetu, jer to, kae on, ohrabruje mnogoboce i jeretike da poriu i ona mesta u Starom Zavetu koja stvarno imaju mesijanski karakter. Stari Zavet je, po njemu, meavinaistorije i prorotva,a alegorijsko tumaenje moe biti upotrebljavano samo za poune svrhe.

Egzegeza Kapadokijskih Otaca

Kapadokijski Oci su jedna vrsta sinteze dotadanjeg bogoslovlja i egzegeze. Sv. Vasilije Veliki, Sv. Grigorije Bogoslov i Sv. Grigorije Nisijski odigrali su izuzetnu ulogu u formulisanju hrianskog uenja i egzegetskih naela crkvene erminevtike. Produujui delo Sv. Atanasija i drugih Otaca koji su im prethodili, oni su uspeli da u ognju sukoba izmeu judejstva, helenstva i hrianstva, misaono pobede jevrejsko siromatvo i mnogoboako "mnotvo" biblijskom svetotrojinom punoom.

Od egzegetskih delaSv. Vasilijana Stari Zavet osobito mesto zauzima njegov "estodnev", gde on tumai stvaranje sveta po knjizi Postanja. Iz tog njegovog tumaenja jasno se vidi da on nema mnogo interesa zaalegoriju,za njega je trava - trava i nita drugo: "Ja primam", kae on, "sve stvari kako su reene. Jer ja se ne stidim Evanelja" (Heks, 9, 80 PG 29, 80 V). U tumaenjuPsalamakae, slino Sv. Atanasiju, da drugo ue proroci a drugo istorijske knjige, drugo Zakon, a drugaije opet savetuju Prie Solomonove, a u Psalmima je sabrano ono to je na duhovnu korist iz svih knjiga.

Sv. Grigorije Nisiskisledi Sv. Vasilija, ali i usvaja erminevtika naela Origena. (Po Sv. Vasiliju u Psalmima se nalazi "savreno bogoslovlje, prorotvo o Hristovom dolasku u telu, pretnja Suda, nada na vaskrsenje, strah od paklenih muka, obeanje slave, otkrivanja tajni"). Sv. Grigorije je dopunio "estodnev" Vasilija Velikog o stvaranju oveka, u drugom pak delu ispravlja pogrena tumaenja biblijskih tekstova o stvaranju i izopaivanja Vasilijevog tumaenja. Tu on ostaje veran Vasilijevom bukvalnom tumaenju i sa zadovoljstvom podvlai da nije promenio literarni smisao u tropikijsku (figurativnu) alegoriju. U svom drugom egzegetsko-duhovnom delu"Moisijevom ivotu" upotrebljava dva tipa egzegeze: u prvom delu upotrebljavabukvalni,gde izlae ivot Moisijev po knjiziIzlaska i Brojeva,a u drugom delualegorijski (sazercateljni- ), gde posmatra proroka kao simvol duhovnog uspona i izlaska due Bogu. U delu je osetan uticaj Platona i Filona.[21]Takav tip simvolike egzegeze sreemo i u njegovom delu "O natpisima Psalama" - In psalmorum inscrptiones. Naslovi psalama koje su dali Sedamdesetorica prevodilaca imaju duhovni smisao tajanstvenog usavravanja i uzdizanja nae due.Tropikijskoili alegorijsko tumaenje zastupljeno je i u njegovih osam beseda naPropovedi Solomonovekao i u tumaenju Pesme nad pesmama. Po Sv. GrigorijuPesma nad pesmamaizobraava ljubav izmeu due i Boga, prikazanu u vidu braka. On ne previa ni Origenovu ideju da nevesta oznaavaCrkvu,ali joj ne pridaje toliki znaaj koliki joj pridaje Origen, koga inae hvali.[22]Utumaenju 1 Careva,28,21 i dalje,smatra da Endorska vraara ne priziva duh proroka Samuila, kako misli Origen, ve demona, koji je uzeo na sebe prorokov izgled. Njegova tumaenja su izvrila uticaj i na Istoku i na Zapadu.

Egzegetski metodSv. Grigorija Bogoslovapredstavlja sintezu aleksandrijskog i antiohijskog naina tumaenja. Njegova egzegeza ima kao polaznu taku shvatanje da se Sveto Pismo tumainjim samima ne na naelima gologa uma ovekovog. On se potpuno slae sa Sv. Vasilijem da ak i "na um ne moe sebe drukije videti, nego jedino putem udubljivanja u Pisma. Svetlost koja se u njima ogleda, daje nam mogunost da svaki od nas vidi samoga sebe". (O stvaranju oveka, Slovo 1,1). "Velika je stvar" kae Sv. Grigorije "govoriti o Bogu, ali je jo vea istiti sebe, jer u zloradnu duu mudrost nee ui". U Pismima je, dakle, skrivena istina i o oveku i o Bogu, ali je ona i s one strane Svetog Pisma jer je dublja od njega. Tajna Bojeg Otkrivenja vri se postepeno, u vidu tri "zemljotresa". Prvi "zemljotres" je Stari Zavet preko koga Bog oslobaa ljude od idolosluenja i privodi bogopoznanju (). Stari Zavet otkriva jasno Boga Oca i ukazuje na Sina, Logosa Bojeg, koji se otkriva kroz drugi "zemljotres" - Novi Zavet, otkrivajui i Duha Svetog; trei "zemljotres" e biti Drugi Hristov dolazak, kada e Bog otkriti svu tajnu Svoju. Svojim smirenjem pred neizrecivom tajnom Bia Bojeg i apofatikim () stavom, Grigorije Bogoslov pobija drski racionalizam Arija i Evnomija, a svojom verom u mogunost bogopoznanja pobija i pesimizam Apolinarija, po kome je ovekov um neto beznadeno neisto i greno. Kao i za sve ostale velike Oce Crkve, i za Grigorija je istinsko tumaenje i poniranje u tajne svetenih Spisa nezamislivo bez oienja uma i srca. Po meri oienja otkriva se umu ista svetlost boanskih Pisama; samo pogruen u nju i okupan njome u stanju je da spozna boanske tajne, kao i tajnu samoga sebe. Put bogopoznanja je put oboenja (), a ono se ne daje svakome, pa, prema tome, ne otkrivaju se svakome ni dubine tajni Svetog Pisma. Znai, Grigorijevo uenje o bogopoznanju, i o egzegezi kao putu ka bogopoznanju, ne zasniva se samo na analogiji Bojih savrenstava sa Njegovom tvorevinom, kao ni na tipologiji i alegorijskoj simvolici rei, zbivanja, linosti, obreda, objektivno datih jednom za svagda u Svetom Pismu kao istorijskom dokumentu i knjizi; ono se prvenstveno zasniva na Bogovienju: Bog se istinski javlja i postaje vidljiv prorocima, svetima. Ilija, Moisije i dr. su Bogavideli, videli ga stvarno a ne samo uobrazima,simvolima, alegorijama; prorok Isaija i drugi proroci su okusili od Njegovog venog ognja i njime bili prosvetljeni. Zato samo onaj koji zadobije Njegovu svetlost i Njegovoganjpostaje pravi tuma starozavetnog i novozavetnog Otkrivenja. Ono se samo u svetlu togaognjaotkriva kao jedno i jedinstveno. Samo za neprosvetljene umom i neoiene srcem, kae Sv. Grigorije, Sveto Pismo sadri protivrenosti u sebi.

Odnos Kapadokijaca prema svetenim Spisima najbolje je izraen u reima Sv. Vasilija, koji je bio i centralna linost meu njima i njihov nadahnitelj: "U Svetom Pismu, kae on, nema niega da je sluajno reeno, ak ni jedna re". Polazei pak od istine o nepristupnoj, neizrecivoj, nepojmivoj boanskoj sutini, oni zasnivaju mogunost bogopoznanja i uopte svoju egzegezu, tumaenje, na prisutnosti u svetu Bojih sila i energija, koje se otkrivaju i spoznajupreko analogije tvarnih bia,ali jo vie i neposrednije prekooptenjasa njima, kroz obraze i simvole Otkrivenja date u svetenim Spisima, i kroz zadobijanjeboanske svetlostikao njihove sri i najdubljeg sadraja.

Egzegeza starog zaveta posle Halkidonskog sabora

Ovaj istorijski period, zakljuno sa Kapadokijcima, opredelio je u bitnim crtama biblijsku egzegezu za sva budua vremena. To osobito vai za Vizantijsku Crkvu.

Posebnu ulogu u ovom posthalkidonskom periodu i uticaj na bogoslovlje i egzegezu, imali suAreopagitski spisi,dugo vremena pripisivani Sv. Dionisiju Areopagitu. Ono to je karakteristino za egzegezu pisca ovih spisa to je uenje po kome se Otkrivenje vripreko angelai samo preko njih. To uenje je sastavni deo shvatanja o nebeskoj jerarhiji, ije sluenje i delo se sastoji u primanju i predavanju, svake u svome inu, darova istinitog oienja, boanske svetlosti i savrenog znanja. Tako Serafimi i Heruvimi, koji su najsavreniji i najblii Bogu, predaju svetlost niim inovima; ispod njih su Gospodstva, Sile i Vlasti, pa onda Naala, Arhangeli i Angeli. Angeli su najblii svetu. Tumaei u skladu sa takvom jerarhijomIs. 6, 6, Areopagit smatra da je Serafim o kome je tu re mogao biti samo angeo koji moe da opti sa ljudima, ili eventualno Serafim koji je preko angela saoptavao volju Boju. Angeli su oni koji su rukovodili starozavetnim pravednicima, preko njih je dat Moisiju Zakon itd. Zato pisac ovih spisa nalazi za shodno da na kraju"Nebeske jerarhije" da podrobno objanjenje simvolikih obraza, kojima se opisuju ili pod kojima se javljaju angeli u Svetom Pismu. To prihvatanje jerarhijskog predavanja Otkrivenja veoma je vano za poimanje areopagitskog shvatanja odnosa izmeu Boga i oveka, otkrivenog u Starom i u Novom Zavetu. Areopagitsko Jerarhijsko shvatanje sveta, deoba izmeu materijalnog i duhovnog sveta, tj. nebeske i zemaljske jerarhije, terminologija, simvolinost jezika, sve to umnogome podsea na neoplatonizam. No pored slinosti postoje i bitne razlike izmeu Areopagita i neoplatonizma, koje potvruju njegovu pravoslavnost, dovoenu od nekih pod znak pitanja, a branjenu jo Sv. Maksimom Ispovednikom. Pre svega, on odluno odbacuje poznanje Bogapo sutini.Bog je apsolutno transcendentan () tvarnom biu ( ); a i ono to je dostupno u Njemu i sa im se moe doi u optenje preko Otkrivenja moe biti opisano samo apofatikim putem. Ostajui nedostupan, Bog se ipak otkriva tvarnom biu preko boanskih sila ( ), koje, i pored svojeg neizrecivog mnotva i umnoavanja, ostaju jedno. Tako je lepo, bitije (, ), dobro, koje postoji u tvorevini i njenoj prirodi, stvarno odraz i "obraz" Boga, ali ne Njegove sutine, nego Njegovihsila i energija.Te sile i energije nisu neoplatoniarske emanacije Boanstva, nego je u svakoj od njih ceo Bog, sa Kojim, preko njih, tvarna bia dolaze u dodir, svako prema meri koja mu je data i prema stepenu savrenstva. Zato je i Bog koga pisac ovih spisa ispoveda ivi biblijski Bog, a ni u kom sluaju bezlino "Jedno" ( ) Plotinovo.

Iz ovoga se jasno vidi da je areopagitsko uenje o Bogu i o odnosu Boga i sveta, u svojim centralnim stavovima produetakbogoslovlja Kapadokijskih Otaca,uz velikudozu aleksandrijskog alegorizma.Njegov egzegetski metod kree se u okvirima veoma izraenogtipolokog simvolizma:prenaglaenajerarhinostpri prenoenju Otkrivenja, u kojoj je zemaljska jerarhijaogledalonebeske (pod zemaljskom jerarhijom podrazumeva episkopa, prezvitera, akona, monaha - vernika, a pod njenom sutinom - "Bogopredana slova", predanja, Tajne) - osnovna je karakteristika tog njegovog simvolizma i metoda.[23]U ovom periodu treba osobito istai prep.Maksima Ispovednika( 662/3), koji se s pravom naziva ocem vizantijskog bogoslovlja. Sva njegova vizija stvarnosti utemeljena je hristoloki. Po Sv. Maksimu,kretanjeilidejstvo,osnovna su svojstva svakeprirode.Svaka tvar poseduje svojsmisao i plan(cilj), svojlogos,tj. po svojoj prirodi jelogosna.Tajlogostvarnih bia u stvari je ikona, obraz venog Logosa Bojeg "kroz koga je sve postalo".Logostvari ( ), njena logosnost, nije neto statino, jednom za svagda dato, on je veni cilj i zadatak koji treba ostvariti. Otuda su za njega sve tvari neka tajanstvena otkrivenja i "ovaploenja" Boga Logosa, koji se jo oiglednije otkriva prekorei(= logosa), simvola, zbivanja, bogonadahnutih linosti, angela starozavetnog Bogojavljenja i Otkrivenja. On je taj koji se preko Angela otkriva Moisiju i drugim prorocima; "ozadina" - - Boja koju je video Moisije na Sinaju, u stvari je dolazeeTelo() ovaploenog Logosa. Svo tumaenje Sv. Maksima kree se u ovim okvirima i imatipoloko-simvolikikarakter. On nije pisao opirna tumaenja nego samo kratke primedbe i komentare na pojedine tekstove Starog Zaveta. To su pre duboka razmiljanja nego tumaenja u uobiajenom smislu rei i bave se tekim mestima ("aporijama"). Tu spadaju"Pitanja i odgovori Talasiju",pitanja i odgovoriupueni Teopnevstu Sholastiku, tumaenje 59-og psalma.Maksimova alegorija ianagokimetod, kojim se on veoma rado slui, nije se mnogo dopadao Sv. Fotiju, koji je bio po prirodi manje spekulativan tip. Sv. Fotije kae povodom njegovih tumaenja: "On izmilja reenja pitanja daleka od pravog (bukvalnog) smisla i poznate istorije, daleka ak i od samih pitanja."[24]Taj mistino-alegorijski i anagoki (anagogijski = preko jedne ikone, stvarnosti iskati tajnu druge, vie stvarnosti i "uznositi" se njoj, tj. jedna stvarnostuzvodidrugoj i "izobraava" njenu tajnu) metod, Sv. Maksim primenjuje u izobilju i na tumaenje svetih Tajni i uopte svetenoradnji, sledujui u tome Areopagitske spise (koje i tumai). Dakle, isti metodsimvolikog tajnozrenjakojim se slui pri tumaenju Svetog Pisma, upotrebljava i ovde kao i prilikom izlaganja svog uenja o Crkvi, oveku, kosmosu i njegovom odnosu prema Bogu itd. On je napisao i delo koje nosi naslov"Mistagogija"()=tajno-vodstvo, u tajnu posveivanje i uvoenje, putem tog simvolikog tajnozrenja.

Ovo je vreme pojaveegzegetskih zbornika.Ti zbornici su nastajali uporedo sa radom na tumaenju Svetog Pisma i to najee iz primedaba na biblijski tekst. Te primedbe, komentari, obino se nazivaju"sholija".Za ove zbornike koji se nazivaju ikatenama,karakteristina je bespristrasnost, u njima su sauvana mnoga drevna tumaenja inae izgubljena (odlomci iz tumaenja Origena, Didima Slepog, Diodora Tarsijskog, Ipolita Rimskog, Papija Jerapoljskog). Sastavljanjem egzegetskog zbornika prvi se bavio, koliko nam je poznato,Prokopije iz Gaze(oko 465-528), od koga je sauvano i tumaenje"Oktateuha".On je tumaio i proroka Isaiju, sauvana su njegova sholija naknjigu Careva i Dnevnika,pripisuje mu se i tumaenjePesme nad pesmama, Pria Solomonovih.Posle njega bilo je i drugih koji su pisalikatene(sholija), kao na primer aleksandrijski akon Olimpiodor, Sv. Grigorije Agrigentski, Anastasije Nikejski (VII v). Svi ovi zbornici su jo uvek nedovoljno proueni.[25]Od velikog znaaja za egzegezu je i deloSv. Jovana Damaskina(VIII v). On nema posebnih egzegetskih spisa, meutim svo njegovo bogoslovlje u sutini je egzegeza. U svojim delima on takorei saima, daje u saetoj formi najbolja bogoslovska predanja i dostignua prethodnih vekova, a na momente ih i razvija. To osobito vai za njegovu odbranu i bogoslovsko utemeljenje ikonopotovanja. Branei potovanje ikona, Sv. Damaskin daje tumaenja starozavetnih "obraza", vidljivih praslika i "ikona", preko kojih se sozercavaju nevidljive stvari. Takav "obraz", slika, bila je starozavetna Skinija ("izobraenje sve tvorevine"); isto tako i Koveg Zaveta i Heruvimi koji su bili na njemu. I uopte, Bog se, po Sv. Jovanu, javlja u Starom Zavetu u obrazima". Avraam, Moisije, Isaija i svi proroci, udostojili su se vienja "obraza" Bojih, a ne i samog bia i sutastva Bojeg. Kupina Neopaliva, koju je Moisije video na Sinaju, bila je "obraz", praslika Bogomatere. Taj i takav tip obraza je simvolian. I u samoj tvorevini, prirodi, postoje neki tajanstveni prirodni obrazi koji nam ukazuju na Boanska Otkrivenja (npr. trojini karakter nekih prirodnih pojava ili bia, koji ukazuju na Svetu Trojicu). Mogunostreio Bogu, tj. mogunost da ovek moe bogosloviti i sozercavati neizrecive tajne Boije, zasniva se upravo na tom svojstvu vidljivihznakova,praslika i slika da sobomizobraavajuono to je nevidljivo, iako to izobraavanje ostaje uvek nedovoljno i ogranieno.

Jasno je da je misao Sv. Damaskina u celini "obrazna",ikonina(kao i misao Sv. Maksima Ispovednika koji mu je prethodio i u mnogome na njega uticao). Utemeljena je na istini da je Bog najpre rodio svoj "ivi i prirodni Obraz, Ikonu svoje venosti, jedinosunog i jedinorodnog Sina Svog i venog Logosa", Re, Slovo, a potom je stvorio oveka "po obrazu" Svom, tj. upravo "po obrazu" toga Logosa, kroz Koga i Kojim sve stvara. Bog se i u Starom Zavetujavljao kao ovek,setimo se osobito vienja proroka Danila, ali jo to nije bilo ovaploenje samoga Boga, nego izobraenja i praobrazi Onoga koji je trebalo da se javi kad doe "punoa vremena". Dakle, to su bili"tiposi",obrazi iikoneHrista. Pored te vrsteobrazapostoji i jedna druga vrsta: to je predveni Savet Boji ( ) o svetu, tj. svi "obrazi" i uzori, primeri - Paradeigmata - koji predveno postoje u Bogu, onoga to je stvoreno i to e biti stvoreno (o tome govori i Apostol Pavle u svojim Poslanicama, osobito poslanici Jevrejima). ovek je trei vid "obraza" - "po podraavanju".

Sv. Damaskin takoe govori oprorokim obrazima,praslikama i izobraenjima onoga to e se desiti u budunosti; govori i o tvarnim analogijama (na osnovu tvorevine i vidljive stvarnosti zakljuivanje o nevidljivom), oznakovimaspomena iobrazimaseanja (praznik Pashe koji podsea na udesno spasenje Jevrejskog naroda iz Egipatskog ropstva). "I Zakon i sve to je po Zakonu", kae svetitelj, "bilo je kao neka prethodna senka dolazeeg obraza (ikone), tj. naeg sluenja (= novozavetnog naina ivota), a nae sluenje je obraz (ikona) buduih dobara". Na ovaj nain Sv. Damaskin dovodi pitanje ikonopotovanja u organsku povezanost sa tajnom Bojeg javljanja i Otkrivenja: Bog preko "obraza", ikona, otkriva Svoj veni i skriveni Obraz. U Starom Zavetu tiobraziimajusimvolikikarakter, ovaploenjem Logosa Bojeg u Novom Zavetu, simvole i praslike zamenjuje stvarnost Bojeg prisustva. Na tom Bojem ovaploenju se i zasniva mogunost ikonopisa (), tj. izobraavanje Bogooveka i Njegovih svetitelja. "Ja sazercavam obraz Boiji", kae Damaskin, "kao to ga je video Jakov, ali i na jedan drugi nain: jer Jakov je oima video nevetastveni praobraz budueg, a ja gledam i sazercavam ono to me podsea na Javljenog u telu".

Kratko reeno, za Sv. Damaskina starozavetna bogojavljanja, slike, zbivanja bile susenkei priprema javljanja i otkrivenja Boga u ploti (), tj. ovaploenja Boga Logosa. Kao takav, Stari Zavet je biovaspita.Sad se vaspitanje zavrilo i nastupilo je kroz Hrista i u Hristu carstvo blagodati, u kome starozavetni Zakon gubi silu koju je imao, to ne znai da se i ukida.[26]Oigledno je da se ovo tumaenje Damaskinovo kree u okvirima prethodnih velikih Otaca Crkve. To to vai za njega vai i za ostale tumae u njegovo vreme, a i posle njega, sve do kraja vizantijskog perioda. Toj vernosti drevnim Ocima u mnogome je doprineo i 19-i kanon estog vaseljenskog sabora, koji kae: "Predstojatelji crkava su svakodnevno duni, osobito u vaskrsne dane, da pouavaju sav klir i narod reima pobonosti, odabirajui iz boanskih Pisama poimanja i sudove (rasuivanja) istine, ne prekoraujui ve postavljene granice, tj. predanje koje potie od Svetih Otaca. Tako ako se pokrene neko pitanje iz Svetog Pisma, neka ga ne tumae drugaije nego to su to Crkve Svetila i Uitelji izloili u svojim delima, neka se radije zadovolje time, nego sastavljanjem sopstvenih shvatanja, da se ne bi zbog nevetine u ovome, udaljili od onoga to je ispravno." Ovaj kanon je ostao i do danas zlatni okvir pravoslavnog odnosa prema Starom i Novom Zavetu.

Da pomenemo iz ovog perioda jo iSv. Fotija,patrijarha Carigradskog ( 896), koji je bio jedan od izuzetnih erudita i hrianskih mislilaca prvog milenijuma istorije Crkve. Sv. Fotije se bavio tumaenjem u opirnom bogoslovskom spisu zvanom"Amfilohia"Ovo njegovo delo mnogo koriste i docniji vizantijski tumai: Ikumenije, Zigaben, Palama, Nikita Serski, Mihailo Glikas i dr. Pored obraivanja dogmatskih, filosofskih, filolokih pitanja, pisac ovde objanjava i teko shvatljiva mesta Svetog Pisma, upotrebljavajui pri tomliterarni(bukvalno-istorijski) itipolokimetod. On se pri tom izobilno koristi ranijim tumaima i pokazuje izuzetnu uenost.[27]Verovatno pod uticajem Sv. Fotija, egzegezom se bavio iAreta Kesarijski(tumaio i Otkrivenje Jovanovo, pod Vavilonom podrazumeva - Carigrad),Ikumenije, Vasilije Novi Patarski i Leon Patrikios.[28]Ve smo rekli da tumai ovog perioda, i u svom erminevtikom metodu i u svojoj gnoseologiji, slede velike Oce IV i V veka. Oslanjajui se na njih, za polaznu taku imaju prvenstveno njihovo duhovno iskustvo, to znaiduhovno iskustvoSvetih. Ta vernost otakom Predanju u bogoslovlju i egzegetskoj metodologiji, Predanju veno doivljavanom i ivom, razvija na Istoku i uvruje odnos prema Otkrivenju, donekle drugaiji od onoga koji e se razviti tokom vekova na hrianskom Zapadu. U Vizantiji pojamteologijebio je i ostao neodeljiv od pojmateorije() = duhovnog gledanja, sozercavanja, stvarnog bogovienja - Theoria. Otkrivenje, tako shvaeno, nije neto statiko, jednom za svagda datodavnozbivanje izmeu Boga i oveka, fiksirareju:ono je vernost i prisustvo Boje u svakom vremenu koje raa ljude prijemive za to prisustvo iotvoreneza njegovo otkrivanje i darivanje. Tumaenje kao objanjenje i opisivanje toga prisustva Bojeg i Otkrivenja nije i ne moe biti racionalistika dedukcija iz otkrivenih "premisa", tj. na osnovu rei Svetog Pisma i crkvenog "uiteljstva" kako ga je izmislilo poznorimsko hrianstvo. Istinsko tumaenje i bogoslovlje, to je opisivanjedoivljenogilivereu doivljeno, potvrene i ouvane Svetim Pismom i ivim Predanjem.[29]Ovom veoma naglaenom eu za Bogooptenjem i iskanjem prvenstvenosriOtkrivenja, koja je toliko prisutna kod Vizantijaca, moe se objasniti njihova nezainteresovanost za kritiku teksta u Origenovom i Jeronimovom smislu, i za bilo ta spoljanje. Za oveka vaspitanog u takvoj egzegetskoj tradiciji, Otkrivenje je neposredno dostupno ljudskom iskustvu, kao doivljavanje Bojeg prisustva u Crkvi, a tumaenje - traenje u reima, simvolima, zbivanjima tog ivog prisustva Boijeg, kao prosvetljenja i linog spasenja. Znai da egzegeza ovde ima prvenstveno sotirioloki karakter.Istinski tumaje onaj kojividii doivljavasadraj Svetog Pisma.Taj doivljaj i kroz njega pronalaenje dubljeg smislaznakovapreko kojih se Bog otkriva, zahteva ne samo intelekt nego i "oi duha", tj. podvig celovitog oveka. To znai da za vizantijskog tumaa Biblija nije knjievni spomenik prolosti kao svaki drugi spomenik. Ona je ivo slovo prisutno u svakom vremenu kao priziv Boji, kao svedok venog prisustva Bojeg u svakom istorijskom "sada i ovde". Upravo na toj taki odnosa prema zapisanom Otkrivenju i njegovom sadraju doi e vremenom do razmimoilaenja izmeu pravoslavne erminevtike i erminevtike poznorimskog srednjevekovnog i modernog hrianstva, intelektualizmom i racionalizmom porobljenog.

Posthalkidonski period na latinskom Zapadu

Posle Avgustina, na Zapadu se kao bogoslov i egzegeta naroito istakao papaGrigorije Veliki.On je ostao blizak istonoj egzegetskoj tradiciji, to se osobito vidi iz njegovog dela"Dijalozi".U svom delu"Moralia",pod vidom tumaenjaknjige Jova,on izlae svoje bogoslovsko uenje, prenosei buduim pokolenjimauproeni avgustinizam.Sv. Grigorije je u stvari jedan od poslednjih velikih Otaca na Zapadu, jer posle njega dugo vremena imamo samo kompilatore koji oponaaju prethodne tumae. Takav je bio kao tumaBeda Venerabilis(VII v). Najezda Arapa u mnogome je doprinela prekidu kontakta sa Istokom. Kad je dolo do izvesne obnove bogoslovlja u Franakoj dravi (), to je ve bila nova kola, esto negativno nastrojena prema Istoku. Njena tradicija e imati dalekosenih posledica (, ) na kidanje odnosa izmeu Istoka i Zapada.

Znaajni mislilac na Zapadu u IX veku bio je Jovan SkotErigena,koji je pokuao da spoji teologiju sa dijalektikom, ostavivi to u naslee srednjevekovnoj sholastici. On prevodi Areopagita i nalazi se pod uticajem njegove apofatike teologije, ali i neoplatonizma, koji ga je odveo u jednu vrstuagnosticizma,a njegove sledbenike u panteizam. Dijalektika je filosofski metodverovatnoe.koji se u saznavanju istine oslanja preteno (ili u potpunosti)na prirodu i razumi time umanjuje znaaj i potrebu Otkrivenja. Po Erigeni, svet je "izraeni Bog" Deus explicitus - sve pojedinane stvari sveta su "bogojavljenja", ali u smislu platonovskog panteizma. Pojedinano mnotvo postoji uoptemkao nain njegovog otkrivanja i objavljivanja. Priroda je, po njemu, stvaralako jedinstvo Boga i istovremeno stvoreno mnotvo - svet. On se vraa platonovskim idejama i jerarhiji koja se izliva, emanira iz Boga. Pojedinane stvari su najslabije sile Bitija; ono preko njih "izlazi iz sebe" - egressus i treba da se vrati sebi - regressus. Sva "bogojavljenja" treba na kraju da se vrate u bezrazlino jedinstvo boanskog svebia. Bog je "najsavrenije bie" i "najrealnije" - ens perfectissimum realissimum", ostala bia su manjestvarnaali su stvar - res. Iz tog platonovskog realizma je nastaoontoloki dokazAnselma Kenterberijskog, jer tako shvaenestvarisu "bogojavljenja", na osnovu njih se stie ideja onajrealnijemBiu.[30]Ova upotreba dijalektikog metoda, koja ima dublje korene u Avgustinovom uenju o "istoj prirodi", razumu i blagodati, postae docnije jedno od osnovnih svojstava zapadne sholastike. Prirodno je da se to odrazilo i na egzegezu i odnos prema starozavetnim natprirodnim "bogojavljenjima", kao i na odnos prema Otkrivenju uopte. Tu su poloeni temelji osamostaljenomprirodnom Otkrivenjuu odnosu na natprirodno, kao i shvatanju natprirodnog, biblijskog kao njegove dopune. Neizbeni rezultat toga je uvlaenje izvesnog naturalizma u egzegezu i gubljenje oseanja za biblijsko Otkrivenje kao venoprisutnu ivu realnost. Ovde je ve jasno izraena tendencija, koja e docnije sve vie dolaziti do izraaja, da se Otkrivenje posmatra krozprirodua ne obratno, kao to je to bio sluaj do tada u svetootakom predanju - priroda u svetlosti Otkrivenja.

Znaajnu ulogu u razvoju zapadne teologije uopte i egzegeze posebno odigrao jeAnselmo Kenterberijski(1109). Anselmo primenjuje naveliko dijalektiki metod. On se trudi da opravda pred razumom istine vere. Sveto Pismo daje aksiome na osnovu kojih razum, putem deduktivnog metoda. dokazuje neophodnost postojanja Boga i nunost Hristovog iskupljenja. Bog je, po njemu, racionalna neophodnost, tako isto i ovaploenje i iskupljenje. On smatra da samo postojanje u umu ideje najsavrenijeg bia svedoi da to bie stvarno postoji. Jer ako bi ta ideja postojala samo kao sadraj uma, psiholoki, a ne i stvarno, onda bi se moglo da zamisli jo savrenije bie, koje bi posedovalo i metafiziku () realnost, ne samo psihiku. Isto tako, on pokuava da u svom najpoznatijem delu Cur Deus homo? dokae, istim deduktivnim metodom, apstrahujui ak sami fakat ovaploenja, racionalnu njegovu nunost kao i cele ikonomije Boijeg spasenja, prenosei time logiku ontolokog dokaza i na tajnu iskupljenja. Time je Anselmo osnovao zapadnu srednjevekovnu sholastiku i njen metod, ostavivi ga u naslee zapadnoj teolokoj misli do najnovijeg vremena. Teologija na Zapadu posle njega usvaja njegov metod, modifikovan; ali to se tie Anselmove intuicije i osnovnog stava ona mu ostaje potpuno verna. Pokuaj usaglaavanja svih tajni vere sa ljudskim razumom svojstven Anselmu i njegovim sledbenicima, dvostruko se odrazio na egzegezu: on je, s jedne strane, doprineo logikoj jasnosti teoloke misli zasnovane na biblijskom tekstu, ali je, s druge strane, isuvie racionalizovao (to znai - uinio antropomorfnom) nadumnu tajnu otkrivenog Boga, i suzio irinu i neizmernu dubinu Boje ikonomije spasenja. Tako je "racionalnost" Boje ikonomije, tj. njena saglasnost sa ljudskom logikom (onakvom kakva je u svojoj ogranienoj datosti) navela Anselma da najveu tajnu Boije ljubavi, tj. tajnu ovaploenja i spasenja, izloi na nain isto juridiki. Anselmo kao da se vraa u svom shvatanju odnosa Boga i oveka, tajne iskupljenja, rtve i sl, na starozavetno juridiko shvatanje, nalazei se u opasnosti da ikonomiju spasenja pretvori u teologiju raunice. Jednom reju, svojim egzegetskim racionalizmom on je isuvie suzio i opovrinio tajnu kako starozavetnog tako i novozavetnog Otkrivenja. Njegov pokuaj "racionalnog" i "nunog" izvoenja injenica pozitivne vere i Otkrivenja, iz premisa delimino "po oveku", dakle, nezavisno od samog fakta Otkrivenja, izgleda isuvie smeo ak i nekim od savremenih zapadnih teologa. Shvatanje koje se na momente sree kod Anselma, po kome su vera i Otkrivanje, sve dok su neuvreni i neopravdani razumom, isto to i "slikanje po vodi ili oblacima, Jasno pokazuje osnovno nastrojenje anselmovskog realizma i egzegetskog racionalizma.[31]Za razliku od Anselmovog stava prema razumu, zasnovanog na platonovskom realizmu, stavu po kome je razum posrednik izmeu vere i Istine, sredstvo koje slui za objanjenje i opravdanje svih istina Otkrivenja - u ovo vreme se javlja na Zapadu jedan drugi filosofski pravac, vie aristotelovski orijentisan, zvaninominalizam.Po shvatanju nominalista, za ijeg zaetnika se smatraRoscelin,univerzalni pojmovi postoje samo kao ime (nomen, vox) koje sabira u sebe svojstva jedino realno postojeih pojedinanih stvari. Roscelin, tvrdnjom da saznanje potie samo iz ulnih stvari, uvodi senzualizam kao teoriju poznanja. Zapadna crkva je osudila njegova pogrena uenja ponikla iz takve gnoseologije, ali su i pored toga ona ostala, u ovoj ili onoj formi kao naslee jednog od veoma snanih pravaca u zapadnoj misli, koji e vremenom dobiti sve vie u snazi. Ve jeAbelar(1079-1142) u potrazi za srednjim putem izmeu realista i nominalista, otiao mnogo dalje u prihvatanju dijalektikog metoda nego to je to bio sluaj sa Anselmom Kenterberijskim. Za njega je miljenje, kao funkcija razuma, ne samo potvrda i objanjenje istine nego norma same istine. Zadatak razuma i dijalektike je ne samo da objanjava sadraj Otkrivenja i vere nego da se i kritiki odnosi prema njima. Nije dakle bez razloga to to se on smatra zaetnikom "slobodne nauke" na Zapadu; istovremeno bi se moglo rei da je on jedan od prvih otvorenih zagovornika biblijskog kriticizma i racionalistike egzegeze.[32]Treba ovde istai da zaeci ovih duhovnih promena na Zapadu i uvoenje drukijih naela, otvoreno ili prikriveno, u egzegezu, nisu mogli da tako brzo istisnu naela i puh drevnopatristike egzegeze. Najbolji dokaz za to je uveniBernard Klervoski(1090-1153). Bernard, koji je bio jedna od najuticajnijih linosti svoga vremena, otvoreno je ustao protiv Abelara i njegovih shvatanja. U svojim spisima on na veoma darovit nain usklaujealegorijskotumaenje sa prefinjenompsiholokomanalizom. I uopte, njegovo uenje i shvatanje duhovnog ivota stoji pod velikim uticajem istonih Otaca. On ui o oboenju oveka slino Grigoriju Nisijskom, Areopagitu i prepodobnom Maksimu Ispovedniku. Objanjavajui stvaranje oveka "po slici i prilici", on smatra da se "po slici" prvenstveno nalazi u slobodi od neophodnosti" (libertas a necessitate) koja pripada Bogu i preko Njega razumnim biima, stvorenim po Njegovom "obrazu". To je dar koji razumna bia ne mogu izgubiti. Za razliku od mnogih poznijih latinskih teologa, Bernard se interesuje Svetim Pismom uvek u kontekstu sa duhovnim ivotom: njegov pristup Otkrivenju nije spekulativno-racionalan nego duhovno-etiki i alegorijsko-mistiki. To se osobito vidi u najvanijem njegovom delu"Besede na Pesmunadpesmama" (Sermones in Cantica Canticorum). On je svoje tumaenje ovog znaajnog starozavetnog spisa izloio u vidu 86 beseda izgovorenih pred monasima klervoskog manastira. U tom svom tumaenju on povezuje organski tri Solomonova dela:knjigu Propovednikovu,prieSolomonoveiPesmu nad pesmama ismatra da prva od njih ima za cilj - osloboenje od sujetne ljubavi prema svetu, druga, osloboenje od samoljublja, od lane ljubavi prema sebi samom, aPesma nad pesmamaje njihova punoa i plod; ona uvodi oveka u dubine bogovienja i bogopoznanja. Njenoj tajni se smeju pribliiti samo one due koje su prethodno prole put duhovnog usavravanja ukazanknjigom PropovednikovomiPriama Solomonovim:ona moe biti poverena samo celomudrenim () i ednim duama i uima. Zloinaka je Drskost, smatra Bernard, da dua koja robuje strastima pokua da se priblii tajnama skrivenim u Pesmi nad pesmama, sve dotle dok ne potini u potpunosti svoje telo duhu, kroz umrtvljenje strasti i prezir slave ovoga sveta. A koja je to tajna Pesme nad pesmama? - Ona opevava udesnu ljubav izmeu Hrista i Crkve, sladost blagodati njihove svete ljubavi i svetotajinstvenog braka, kao i enju svake svete due za sjedinjenjem sa Bogom u Njegovoj mistinoj lonici, u ertogu duhovnom i blagodatnom.[33]Smatramo da neemo pogreiti ako kaemo da se u sluaju Bernarda Klervoskog verovatno radi o jednom od poslednjih egzegeta na latinskom Zapadu koji po duhu i po egzegetskim naelima jo uvek celosno pripada egzegetskim predanjima prvog milenijuma hrianske istorije. Posle njega Zapad sve jasnije skree na svoj novi put, kako na polju teologije i egzegeze tako i na polju duhovnog ivota i crkvenog ustrojstva uopte.

Vizantijski tumai Starog Zaveta od H-HV stolea

Posle Svetog Fotija u Vizantiji ne susreemo, za neko vreme, nijednu znaajniju linost koja bi u bogoslovlje uopte i egzegezu posebno unosila neto novo i originalno, to nam ve ne bi bilo poznato iz istorije egzegeze do ovog perioda. Ve smo uzgred pomenuli imeArete Kesarijskog( oko 944. godine) koji u svom poznatom tumaenju na Otkrovenje Jovanovo pronalazi slinosti izmeu Vavilona u njemu opisanog i savremenog mu Carigrada. Kod njega postoji veliko interesovanje za svetootake izvore i njihovo tumaenje Svetog Pisma. On tumai Psalme Davidove i kao da ima nameru da dopuni Sv. Vasilija Velikog. Mesta iz Starog Zaveta tumai u vidu pitanja i odgovora, na nain koji se sree u sholijama i katenama. Kao to smo rekli, on se u svom bogoslovskom i egzegetskom metodu ugleda na Svetog Fotija.

Znaajan egzegeta u Vizantiji XI veka bio jeTeofilakt Ohridski( 1108), uenik Mihaila Pselosa. On se bavio tumaenjima i Starog i Novog Zaveta. Nije sastavljao katene kao neki od njegovih prethodnika, nego tumaenja u kojima prvenstveno sledi Sv. Jovana Zlatousta. Od tumaenja starozavetnih knjiga sauvana su njegova neobjavljena tumaenja na Psalme i delimino objavljena tumaenja malih proroka (Osije, Avakuma, Jone, Nauma i Miheja). Treba napomenuti da su njegova tumaenja veoma mnogo koriena od strane balkanskih Slovena, Srba i Bugara, o emu svedoe mnogi sauvani rukopisi prevoda na slovenski njegovih egzegetskih dela.

Jedan od poslednjih sastavljaa katena () smatra se Da je bioNikita Heraklijski(Serski, oko 1100. godine) koji je bio profesor u Patrijarijskoj koli. Svoje egzegetske katene ilisirezasniva uglavnom na Svetom Zlatoustu i Kirilu Aleksandrijskom. (Za naslednika u pisanju sholija imao je, tek u XVI veku, Makarija Hrisokefala). Poznata su njegova sholija na Psalme (objavljen je samo njihov prolog). U jednoj pesmi napisanoj u njegovu ast kae se da je pisao katene na velike Prorok