KAOKAOKAOKAO РОМАН О ПРВОЈ МЛАДОСТИ

Написала АНА ШОМЛО

I

НА ПУТУ ЗА МАРИОЛАНУ

Путовали смо само три дана, а мени се чинило да годинама нисам

излазила из камиона. Држали су ми чело и говорили да имам морску

болест, што је било ван памети јер море до тада нисам ни видела, а камоли

да се од њега разболим. Била је то само још једна од бесмислица којима су

ме засипали, као, рецимо, оно о жени што има црвени ветар или оној што је

у другом стању. То — о другом стању — хтели су да ми разјасне да је реч о

некој болести која се појављује после првог круга авиона којим се

упозорава на ваздушни напад. Била сам сувише слаба да постављам питања

која су их, уосталом, у већини случајева нервирала, поготово када се неко

са стране налазио у близини. У том случају, по косом мајчином погледу

требало је да схватим да деци није место са одраслима, сем ако, наравно,

треба да се гостима понуди слатко или нешто слично, а сама да кажем —

хвала, не могу — (и да то звучи уверљиво, а не тек онако) и да, на крају, са

сестром отпевам у два гласа неку згодну песму, како би нам рекли да смо

слатке девојчице и као манијаци нас штипали за образе или оно друго

место.

Серпентине су се као змије увијале, час нас носиле у планине, час у

долине, кроз стомак су ми у сам мозак улазиле. Душа ми је на нос изашла.

Ноге су трнуле од хладноће, а влажан снег се увлачио и засипао нас под

цирадом.

Ноћ смо провели у некој гостионици. Спавали смо попреко на

кревету, да бисмо сви стали. Скупљали смо у шуми грање и покушали да

заложимо фуруну, али се толико димило да сам ја поново добила морску

болест, па скоро и црвени ветар, јер сам од гушења постала модра. Но, сама

нисам смела ни да поменем иједну од тих опаких болести, јер се у

медицину не разумем. (То није она медицина што ти је дају кад кашљеш,

већ она у коју се разумеју понеки лекари и моји родитељи.) Невероватно до

које мере су они волели да ја ћутим. Чим изустим нешто, гледали су ме не

само као да изваљујем глупости већ и као да изговарам неке опасне ствари

због којих би се изненада могло отићи у затвор или неко слично место.

Мама је стално жмиркала и накашљавала се када бих отворила уста да

кажем неку опаску. Сакривали смо се пред крај рата, тако, у једном селу

које је седам пута прелазило из руке у руку, од партизана до четника — до

ослобођења. Схватила сам да су партизани наши и да ми од почетка

навијамо за њих, заправо за нас, али то се, наравно, није смело гласно рећи.

Не знам шта ми би сада у тој гостионици, када сам била свега тога

свесна, а и неких других ствари, да кажем да желим да легнем поред се-

стре, да бих је држала за уво, јер ако дођу партизани што секу уши, да јој

бар једно сачувам. Била је то најстрашнија ствар коју сам могла да изва-

лим.Тако су се бар сви понашали. Њихови погледи су се стропоштали на

мене.

— Откуда ти та идиотарија? — питала ме је мајка. — Какве су то

глупости?

Објаснила сам да нам је то рекао један четник, што је и моја сестра

Милица потврдила, после чега је уследио мамин шамар, упућен, наравно,

њој.

Милица никако није могла да се помири с тим да она стално добија

шамаре због мојих глупости. То што је старија, није за њу било никакво

оправдање. Тихо плачући, док сам је ја тешила, објашњавала је да су зли

четници покушавали да нас на тај начин заплаше, не поштујући нашу

народно-ослободилачку борбу, а да сам ја била мала и наивна и

поверовала, додајући, на крају, да су њима само деца и могла да верују.

Међутим, све то није вредело, јер су путници из камиона гледали у нас као

на ненародни елемент, што моја мајка није могла да поднесе. Другу

судбоносну грешку направила сам само неколико тренутака касније, када

сам баш хтела да створим супротан утисак и прекинем ту мучну тишину.

Питала сам шта да урадим са вашком коју сам већ пола сата држала између

два прста. Отворила сам шаку и она је једва показивала знаке живота, али

су жене тако цикнуле као да сам из косе извадила крокодила и то не

полумртвог.

Мама се запањила:

— Откуда сада то?

Рекла сам јој:

— Из косе — али она ме је и даље гледала зачуђено, као да не зна да

вашке постоје.

Подсетила сам је да белих вашију немамо већ одавно, да смо их

истребили када и шугу, али она је и даље била згранута.

Остало ми је само да пукнем вашку ноктом и да се правим да она са

тим нема никакве везе. Поверовала сам да стварно треба да ућутим и не

помињем више ништа. Тако би и било да нисам запазила да девојчица што

седи крај мене има пуне кике гњида. Не бих ја то ни поменула да се њена

мајка није ужаснула од моје вашке.

— Ваша ћерка је пуна гњида, госпођо — рекла сам, показујуђи

прстом на беличаста места.

Не знам зашто је то деловало на моју мајку као „кап на пуну чашу",

како је волела да каже у заиста озбиљним тренуцима, па сам и ја добила

неочекивано шамар, без објашњења. Овог пута плакала је девојчица са

гњидама. Претпостављала сам да то није због шамара који ми је мама

прилепила.

Имали смо обезбеђени пут до Дунава. Возио нас је један Рус који,

заправо, то није смео да чини јер војницима је било забрањено да се мешају

са цивилима. Он је то знао, али није се обазирао много на прописе. Свима

је откривао цираду да покаже да су путници деца и да нас не може тек тако

оставити незбринуте на путу. Вадио је конзерве паштете и мени се чинило

да ја још од предратних божићних доручака, када смо јели џигерицу од

кљуканих гусака, такву посластицу нисам окусила. Чак се и киселкасти

укус проје губио под паштетом, мада је по њој од влаге већ почињала да се

хвата плесан. Мени снег није могао да утоли сасвим жеђ, али воде није

било.

Поред нас су понекад пролазиле колоне пешака. Сви су се однекуд

враћали, некамо кретали, као да више нико није имао сопствену кућу у

којој ће преспавати две узастопне ноћи. Тако је, донекле, и било, јер крај

пута којим смо ишли низале су су се рушевине и згаришта. Нисмо знали

шта нас чека у Мариолани, да ли су деда и мајкица живи, тако је бар мама

говорила, уздишући стално, али ја сам била убеђена да се тамо ништа није

изменило и да нас они очекују под лозом, где је грожђе тек почело да зри,

без обзира што пада снег. У ноздрвама сам осећала мирис печених

уштипака што остану од теста које се у великој вангли носи сваке суботе

пекару да испече хлеб. Тако је бар било пре рата и ја нисам веровала да се

тамо било шта изменило.

Тређег дана смо једва сачекали скелу да нас пребаци преко Дунава.

Наш шофер Рус довезао нас је до саме обале. Оставио нам је своју адресу у

Одеси, позивајући нас да га посетимо, као да је и Одеса ту негде преко

реке. Знао је силно много песама о Одеси и стално их је певао, помињао

море и смејао се, извлачећи из појаса пљоску са ракијом. Замало да се

стрмекнемо у провалију због пљоске и Одесе, толико га је песма заносила

да је неколико пута изгубио контролу над воланом, док су остали говорили

да има више среће но памети. Сада, док нам је махао преко Дунава, викали

смо му:

— Здравствуј, Аљоша! — заборављајући да смо због његове пљоске

путовали дан више но што је то било потребно. Изљубили смо се и са

госпођом чија је ћерка имала гњиде, као да ништа није било и обеђали да

ћемо се дописивати, што, наравно, нисмо учинили, јер да смо писали свима

коме је мама то обећавала, могли смо само тиме да се бавимо и ничим

другим, а мама чак ни деди није писала да стижемо, изговарајући се на

нередовност поште и чекање на прилику, која се стварно није указала.

У Мариолану смо стигли тек пред вече. Неколико пута су нас

примали у кола у која су били упрегнути коњи, а једном и у воловску

запрегу, до села, а остало смо препешачили. Сва срећа, снег је био престао

да пада. У подне је и сунце сијало, било је претопло.

Била је касна јесен, па је за праву зиму било и прерано. Сада се снег

топио и кроз дрвењаке ми се увлачило блато, повређујући ми оне пликове.

Није вредело да кукам. Само сам се понеки пут заустављала да извучем

пете од чарапа које су се увлачиле у ципеле и окретале се, али друге нисам

имала.

Глад нас је мучила. Мама је покушала да замени свој венчани прстен

за било коју храну, али нико није био заинтересован. Нису хтели ни да га

погледају. У подне смо поделили последњи комад буђаве проје која је била

тако горка да ја нисам имала жељу било шта да окусим после тога. Мислим

да је тај кукурузни хлеб најбољи начин да никада у животу поново не

осетите глад.

Нисам веровала својим очима да смо стигли у Мариолану. Улицама

је ходао неки униформисани свет, а куће су биле украшене заставама и

паролама. Имали смо муке због кофера, јер канап којим је био везан није

био више довољно дугачак да се завеже у чвор, а и картон је почео да се

распада, тако да је постојала опасност да све оно што смо сачували у рату

падне у блато.

Били смо преморени и прегладнели када смо стигли у Драјшпиц гасе

број седам, где је становао мој деда Пера Краљ.

Ово ,,Краљ" био је његов надимак из детињства за који је сам

сматрао да му у овим поратним данима и времену обнове и изградње не

служи на част, те се стално, на известан начин, правдао, говорећи да то што

су га тако звали нема никакве везе са његовим политичким ставовима, који,

наравно, нису ројалистички. И да то што је некада тако назван нема

никакве везе са издајничком владом, па чак ни са старим краљем Петром

којим би, како је говорио, свако могао да се поноси, јер је био народски

човек, а то своје тврђење поткрепљивао је увек причом да је стари краљ,

када су га после смрти положили на одар, имао вунене чарапе са

исцепаним палцем, што је баш указивало да је био прави син народа. Деда

је ипак подозревао да ће имати непријатности због те бесмислене

подударности са краљевском династијом, јер се у Мариолану сјатило силно

много света за који се није знало ни одакле је нити куда иде.

Мајкица нас је дочекала раширених руку. Грлила ме је и покушала да

ме подигне високо као некада, не примећујући да сам је ја растом скоро

достигла. Плакала је жестоко шмрчући, што је деду страшно љутило.

— Што цмиздриш? — грдио је — као да су, боже ми опрости,

изгинули.

— Па срећна сам, Перо, да су нам дошли — говорила је јецајући.

Ни ја нисам разумела што плаче ако се већ радује, али сам се држала

строго правила да не постављам бесмислена питања. Мама ме је на капији,

и поред свег умора и узбуђења што се враћа родном дому, замолила да се

уздржавам од било каквих бесмислица.

Деда је лежао у свом кревету. Коса му је постала сасвим бела.

Изгледао је нездраво.

— А што сте ви, тато, тако рано легли? — питала је мама, иако је

ваљда и сама видела како изгледа. — Да нисте болесни?

Е па, рећи рођеном оцу ,,ви", као да је ту гомила очева, изгледало ми

је већа од било које моје бесмислице, али мама је на ту своју била

бескрајно поносна и зато нисам хтела поново да потежем то идиотско

питање.

— Болестан? — питао је деда гласом из радио-драма. — Ја сам, дете

моје, рањен! Страдао сам у последњим биткама за ослобођење.

— Зар тако! — крикнула је мама и срушила се на колена крај његове

постеље. — Па како се то десило?

— Како се десило? — поновила је мајкица. — Знаш ти свог оца:

љубопитљив, а кукавица.

Слушала сам нека наклапања о деди, као... нешто из првог светског

рата, како је кренуо на фронт, па као... залутао са неком певачицом. Јурили

су га због дезертерства и шта ти ја знам шта, па се на крају све лепо

завршило и није ишао пред војни суд, али никада није добио орден, што је

мојој мами страшно сметало. Мајкица је посебно запамтила ту певачицу и

помињала је у свакој одлучујућој ситуацији, придајући јој значај, чији се

смисао од мене, на неки начин, крио.

Рекла сам му: Перо, сачекај, има времена. Видећеш Русе, дојадиће ти,

али он ни да чује. Излази из капије и то, да простиш, с гузицом...

— Па сад, ти можеш да кажеш шта хоћеш. Али, Пера Краљ никада се

није плашио непријатеља, нити се крио иза женске сукње. Сматрао сам да

ослободиоце треба дочекати медом и водом, па сам кренуо у извидницу.

— То о женској сукњи да не помињемо, боље би било — прекинула

га је мајкица. — Још да сам ти отпевала неку циганску песму и лупила у

даире, можда бих те и задржала да не изађеш. (Знала сам да ће рећи то или

нешто слично.) — А мед си појео, — наставила је — последње што је било,

јутрос, иако сам ти рекла да ће можда Деска стићи са децом. Сањала сам

баш...

Деда није волео женске снове и наклапања. Понашао се као увређени

ратник и није хтео да прича о томе како се све збило док мајкица не

напусти терен. Она је оставила за собом одшкринута врата.

— И тако ти ја изађем, — наставио је деда — кренем ка

ослободиоцима, кад спазим на крову непријатељски бајонет, уперен у мене.

Знао сам да сам готов, али Пера Краљ се никада не повлачи. Додуше, надао

сам се да ће ме Руси штитити... Три пута сам викнуо: Децо моја, децо

моја!... а онда сам пао, обливен крвљу...

Мама је ставила главу на дедин јастук и тихо плакала, док је он

подозриво гледао у врата, одакле је провиривала мајкица.

— Знао сам — предухитрио је он. — Увек сам знао да проценим

положај непријатеља...

— Није било непријатеља ни онда ни сада. Перо, немој да се

лудираш, не приличи ти годинама. Није било, Деска, никаквих бајонета.

Једноставно му се залутали шрапнел зауставио у дебелом месу. Тачно сам

знала...

— Знала си, знала си... — гунђао је деда. — Да погинем после свега,

не опростивши се од своје деце, на сам дан ослобођења. Ето шта ти је

судбина...

— Мора да ти је прорекла она лажљивица Циганка још у првом рату.

— Бар да сам вам оставио опроштајно писмо, — говорио је деда —

бар тестамент, да се зна шта сам за живота коме наменио. Него тако, без

речи...

Од мајкице смо сазнали да је све испало пре као да је деду нешто

стрефило у главу, а не у стражњицу, јер би иначе и сам знао да својој деци

ништа није оставио, а да је бог сведок да га је молила да се бар потпише на

дописницу, да му деца знају да је жив и здрав, јер како је лењ ни то без

њеног наговора не би током рата никада учинио. Деда је објашњавао да је

непријатељ све могао да схвати као шифру, тајни сигнал мушког рукописа,

па је он стога сматрао да је боље не изазивати фашисте из позадине, не

пружати им повод.

— О заоставштини ћемо потом. Има још времена — рекао је

загонетним гласом, гледајући у комоду, прекривену мермерном плочом.

Још за време ранијих посета моја сестра и ја запазиле смо да деда

брижно закључава фиоку комоде. Копкало нас је шта се ту крије, па смо

следећег дана, када су деду пренели у двориште да у лежаљки, под дуњом,

удахне мало свежег ваздуха, као по договору, похрлиле да откријемо

скривено благо што нам је деда наменио у наслеђе.

Мајкица је била на пијаци, а Деска је отишла до своје пријатељице.

Милица и ја смо прво уклониле онај кабасти лавор од порцулана и у

њему цветни бокал, па затим подигле мермерну плочу, јер кључ је увек био

крај дединог џепног сата, неприступачан.

Низ дланове ми је текао хладан зној од страха. Мајкица нам не би

опростила што завирујемо у забрањене просторе, мада ни сама није смела

да отвори фиоку. Ипак, сматрала је да се „извесне ствари, када су

мушкарци у питању, а поготово глава породице, морају поштовати". Једном

сам је, касније, питала шта под тим подразумева, а она је неодређено

одмахнула главом, као да још није стигло време када ми ту тајну може

саопштити.

У фиоци смо открили свежањ писама упућених, углавном, нашој

мами и послатих у далеке предратне дане. Отвориле смо један ружичасти

коверат, постављен златним лишпем.

Деска, што си подигла тако високо нос, као да хоћеш њиме Господа

за иберцтер да доватиш... почињало је писмо.

Милица и ја ваљале смо се од смеха. У потпису смо препознале чика

Ивка, дугоњу, негдашњег власника фабрике чоколаде који је требало да се

врати из заробљеништва, баш се мама ових дана распитивала о њему.

У писму је помињао марципан и цвеће које је убацивао кроз прозор и

туговао што од Деске не добија одговор на своју љубавну чежњу. У једном

другом, непотписаном писму, стајало је.

Полетела Ружица насред неба плава, зар и ти, Софија, мислиш

живјет на овоме свету?

То писмо оборило нас је с ногу. Губиле смо дах и вриштале,

зацењене.

Запањиле смо се када је наша мама Деска улетела и вриснула,

мислепи да смо добиле напад због тровања храном. Наравно, када је схва-

тила, полетели су шамари, али закратко. Деска је зграбила писма, села у

фотељу и сва зајапурена почела да их чита са крајњом озбиљношћу.

Очигледно, она у њима није налазила ништа смешно.

Ствар је била раскринкана када је мајкица ушла у собу. Она је

сматрала да је срамно претурати по туђим фиокама, са чиме се и Деска

сложила, али њу је више интересовало како се могло догодити да се та, за

њу судбоносна писма „деценијама", како је рекла, крију, наглашавајући да

би њен животни ток можда кренуо сасвим другим обалама да су ова писма

стигла оној којој су била и упућена.

Мајкица је изјавила да се она неће мешати, али да би дедино

здравствено стање у овом тренутку могло да буде погоршано, уколико би

се нанервирао.Тако је цела ствар била заташкана, али не задуго.

Првог дана када се деда придигао, пришао је, значајно се

поштапајући, комоди. Милица и ја смо се згледале и испариле из собе. Али,

биле смо још на вратима када смо чуле дедин крик. Као рањена звер

полетео је са подигнутим штапом за нама. Сва срећа што се Деска нашла у

близини. Видећи како је деда појурио, схватила је да његово стање

дозвољава обрачун.

— Ко се усудио да проваљује моју комоду са документима? — уста

су му се искривила од беса.

— Хоћете да кажете, тато, са мојим љубавним писмима? — Деска је

била спремна за двобој, али се трудила да сачува достојанство.

— Не дозвољавам да ми се противречи — покушао је Пера Краљ да

маневрише, спуштајући се са болним уздахом на канабе.

— Ружице, Ружице! — звао је мајкицу. — Брзо воде — додао је

немоћним гласом, видећи је како улази. — Хоћу да будем сам — тресао се.

— Е па, у томе ти, Перо, нећу помоћи. Ти знаш да ја никада нисам

одобравала отварање туђих писама.

— Био сам далековид — снашао се деда. — Зар је требало да ми се

ћерка веже за једног индустријалца, капиталисту, за ненародни елемент?

Да сви страдамо сада, када је дошла наша народна власт!

— Па сад, Перо, ако хоћемо, ниси се баш тако гнушао те чоколаде.

Увек си све сам појео.

— Ја? — питао је деда запањено. — Нисам окусио ништа. Све сам

бацао. Нисам могао да дозволим да ми ђерка буде заведена слаткишима.

Ти, Ружице, уосталом, никада ниси хтела ни да пробаш, баш сам те нудио.

— Није смео да погледа у маму, која је имала, на њега, плаховиту нарав.

— Не желим да се овакви разговори воде пред децом, што не значи

да ствари непемо извести на чистину — закључила је Деска.

Штета, Милица и ја смо баш желеле да видимо шта ће бити на крају.

После овог окршаја деда се поново повукао у позадину и претварао да је

крајње увређен, али сви смо схватили да се он, у ствари, плаши Деске и да

је у том тренутку дошло до извесног преокрета у нашим породичним одно-

сима, тј. да је мама постајала глава породице, а и време јој је ишло наруку.

Наиме, преовладала је равноправност жена, па је добила дозволу да се

брине о свему, да ради и породицу снабдева намирницама до којих није

било лако доћи.

Од тате нису стизале никакве вести. Сматрало се да је он сувише

заузет озбиљним, такорећи државним пословима (нису биле баш сасвим)

да би имао времена за породичну преписку. Упадао је у пола ноћи и

одлазио у зору. Са Деском је разговарао о судбоносним проблемима наше

народне власти. Понекад би допирала по нека реч о акцијама... Деска није

смела да зуцне ништа о потребама куђе, нас и старих.

Тата је говорио да још није дошло време да бисмо могли да мислимо

о безначајним стварима, када је „револуција закорачила на наш праг". По-

мињао је да земља још увек врви од народног непријатеља кога морамо

савладати и тек онда можемо да мислимо на ситнице као што су шећер,

брашно и Р карта коју он, такође, није имао времена да извади, па је

препустио мами да је она у његово име тражи.

Деска је трчала од јутра до мрака, држећи говоре на скуповима — о

новим временима у којима је, најзад, и наша жена пронашла своје право

место. Понекад је доносила јабуке, увијене сваку посебно у новине, и дуње

што скупљају уста. Мајкица је од њих правила китнкес и сулц, наме-

равајући да их сачува за зимске дане. Китнкес је стављала у крецаве модле

и покривала провидним папиром. Наравно, било је тешко набавити шећер,

јер смо га добијали на купоне, свако по пола килограма месечно. Једном

смо били позвани код мамине пријатељице, тета Невене, да слушамо ра-

дио-емисију ,,Дечји четвртак". Свима нам је поделила по парче хлеба и

масти са алевом паприком, али нама се страшно јело нешто слатко.

Гледајуђи нас сузних очију, тетка Невена је у једном тренутку кликнула

весело. Попела се на столицу и са ормана скинула прашњаву кутију из које

је извукла танку чоколадицу и свакоме одломила по парче. Тек смо осетили

заносан укус, када је њен син, мој друг Ивица, скочио на столицу и

пронашао сличну чоколаду у станиолу. Поделили смо је на једнаке делове

и у сласт појели, а онда смо слушали на радију како је Мајушна Маја

отпутовала на љусци од ораха у топле крајеве.

Када смо стигли кући, Милицу и мене су спопали ужасни грчеви у

стомаку.

Превијале смо се од болова. Деска није била код куће, а деда је

констатовао да смо се разболеле од трбушног тифуса што смо сигурно

добиле од оног Руса шофера који нас је довезао у Мариолану. Он се

повукао у своју собу, јер се страховито бојао сваке инфекције, напомињући

да га метак никада није плашио, али да би пролив, као и сваки ратник,

тешко поднео. Захтевао је да мајкица баци у кључалу воду све што смо

Милица и ја дотакле, како би се спречила епидемија. Ја сам, пак, стрепела

да ме не ухвате да сам јела прашњаво грожђе, диван хамбург који се у

тешким гроздовима сушио на тавану, чуван за бадње вече. Сматрала сам то

својим највешгм проналаском и дубоком тајном. Једина ми је нада била да

узрок проливу није то грожђе, јер Милица никада није јела забрањено и

неопрано вопе.

Дошла је Деска кући и настало је ислеђивање: шта смо јеле, шта

нисмо, када смо прале руке, кад нисмо. Пустила сам Милицу да као старија

говори, а ја сам само климала главом. Знам да то не би тако олако прошло

да нам обема није било зло, јер Деска никада није имала сувише поверења у

мене. Тако се у десет сати увече констатовало да нам је Невена дала

чоколадице. Промицала је ситна јесења киша, али маму није мрзело да

отрчи до своје пријатељице да види о каквом је слаткишу реч. Вратила се

крајње огорчена. Невена је признала да нам је дала предратни дармол.

Надала се, како је рекла, да је током рата изгубио своје пургативно дејство.

Тада сам први пут чула да мама признаје да и њена другарица може да буде

глупача.

Наравно, Милица и ја смо се брзо опоравиле. Деда је, међутим,

стално стрепео да не буде отрован, или да му, што би било још горе, неко

не подметне коњско месо. Он који је сасвим пуким случајем, по

сопственом мишљењу, остао у пешадији, јер коњички спорт и трке (,,па и

клађење" — како је Ружица убацила) били су му пасија из младости, не би

имао срца да окуси месо те племените животиње. Уз то би тихо додао да је

и питање од каквих се то коња, мртвих или живих, узима и даје на купоне

као млевено месо.

Када се тата једне недеље вратио са пута, у ствари само свратио код

нас на ручак, Деска се потрудила да са мајкицом припреми праву свечану

гозбу. Пера Краљ је са доста подозрења њушкао около и питао шта је шта,

где смо извесне ствари набавили итд.

— Је л' Ружице, да нису ове филоване паприке од оног меса?

То ,,оног" знало се шта код њега значи. Било му је гадно да за ручком

чак и помене коњско месо.

— Јесте, тато, — рекла је Деска — па и тај батак што држите у руци

је коњски.

Деда је бацио гушчији батак, одгурнуо љу-тито тањир и устао од

стола.

— Знао сам — рекао је револтирано. — Одмах сам осетио да то није

гуска.

Сви смо почели да вриштимо од смеха, чак и тата, а деда је напустио

кухињу. Провирио је за пар минута из трпезарије и тражио од мајкице да

му донесе његов тањир и шприцер у собу.

У неким стварима он и Деска су били слични. Када није било вина на

столу обоје су били увређени. Сирота мајкица морала је да трчи у комши-

лук и да набавља. Деска је говорила да она има довољно брига и

друштвено-политичких обавеза да би могла да се брине и о тако обичним

стварима као што је вино, а зна се да не може да пије воду, јер се као

девојка давила у реци и од тада као осећа неподношљиво гађење према

води. Деда је имао разумевања за њу. Ни сам, говорио је, није најбољи

пливач. Што је истина, истина је. Најзад, ни Мариолана не лежи на обалама

неке реке, па нису ни имали шансе да се занимају воденим спортовима.

II

НАШЕ ВОЈВОДСКО ПОРЕКЛО ИЛИ НЕШТО СЛИЧНО

Пре рата у Мариолани смо проводили свако лето. Чим би се завршила

школска година Деска би нас спаковала и одвела на пристаниште, одакле је

недељом брод из Сенова пловио према северу. Базали бисмо два дана по

палуби, а ноћ бисмо преспавали у кабини. Волела сам та путовања лађом,

где су нас нудили жутим, сочним крушкама, а вечеру сервирали уз свеће.

Памтим морнара који је певао о далеком, плавом мору и чудно убацивао у

скоро сваку реч ,,иј", тако је пијевао лијепо. Питала сам га што то тако чини,

а он ми је рекао да у његовом крају сви тако не само пијевају већ и говоре.

То ми се баш допало. Брод, наравно, није пловио до Мариолане, јер овде

нема реке, али би нас деда дочекао са фијакером на пристаништу и онда

бисмо још пола дана у благом касу путовали, да би у Драјшпиц гасе

мајкица истрчала раширених руку да нас поздрави.

Реком сада нису пловили бродови, можда само понеки шлеп или

рибарски чамац. Зато смо и допутовали с Аљошом.

У дединој кући све ми је било препознатљиво, као и у дворишту: бунар

у коме се лети хладе лубенице под модром шљивом крупног плода. Ближе

зиду имали смо још једну шљиву, али њен плод је био ружичаст, замагљен и

са укусом банане, тако ми се бар тада чинило. Арому банане сам више

наслућивала и о њој слушала но што сам могла да је препознам, као што сам

се касније увек када бих угледала банане сетила искривљеног, готово

сасушеног стабла шљиве у дедином дворишту. За кајсију сам једном закачила

љуљашку, па се одломила грана, због чега је деда читавог лета био љут на

мене. Овај неспоразум се још више заоштрио када сам његовој љубимици,

мачки Мари, завезала црвену машну око врата, којом се она обесила о плот.

Тада сам се данима крила од деде.

Мајкица је била нежна и увек спремна да је заболи и душа и срце, па

да бризне у плач. Понекад ме је по целу ноћ држала у крилу, тихо певушила и

љуљала да би ме прошла зубобоља од које сам стално патила. Била је

дебељушкаста и стално се гегала као паткица. Тешко сам могла да је

поистоветим са витком девојком у белој венчаници, која стоји крај

младожење на урамљеној фотографији у спаваћој соби.

Навикла сам на ту слику као и на ону другу, са десне стране кревета.

Нисам баш много размишљала о томе ко је тај други пар на венчаној

слици. Али једном, посматрајуђи озарено мајкицино лице уоквирено велом,

запазила сам да ми је господин што стоји крај ње сасвим непознат.

Отрчала сам до друге стране брачног кревета и открила да је изнад

нахткасне Пера Краљ, на тој другој слици, са својим достојанственим, на

горе уврнутим брковима, пребацио руку на раме неке младе, мени

непознате жене, такође у венчаници.

Не претпостављајуђи да улазим у забрањени атар, поставила сам

питање за време ручка, пред свима — ко су ти непознати људи на венчаним

сликама. Мајкица је погледала унезверено у мене, а затим бризнула у плач

и отишла у шпајз. Препознала сам у Дескином погледу шамар који следи и

нашла за сходно да више ништа не питам. Мислила сам: ако је нешто

заиста зло, не би висило на зиду. Очигледно да није ни ратна ни политичка

ствар, да нема везе ни са четницима ни са партизанима, па и тај рат је већ

прошао — било је јасно. Ситуација је, међутим, постала крајње затегнута.

Схватила сам да је најбоље да и ја изађем за мајкицом и измакнем се

од Дескине руке, и, уопште, за сваки случај...

Мајкица је плакала у шпајзу. Наслонила се на полицу, где стоји ред

флаша куваног парадајза. Плакала је и флаше су звецкале једна о другу.

— Шта је било? — питала сам је.

— Знала сам да ђеш једног дана сазнати и да ме непеш волети као

пре — тихо је јецала.

Испричала ми је да она није моја права бака. Моја права бака је она

жена на другој слици. Та жена умрла је на порођају и оставила њој троје

деце које је волела као своје.

— Тројке је родила? — питала сам и чудила се што ми Маријана

никада то није испричала.

— Не, онда се био родио твој најмлађи ујак. А Деска, твоја мајка,

њена је најстарија ћерка.

Схватила сам да нисмо имали тројке, али да је, иначе, цела ствар

прилично замршена. Покушала сам да докучим шта је у свему томе тако

тужно и зашто ја њу не бих због тих тетака и ујака волела. Објаснила ми је

да она плаче због „ње". Наслутила сам да је ,,она" та моја бака што је умрла

на порођају.

—Немој да плачеш због ње. И мени је жао, али да она није умрла ти

никада не би постала моја бака — покушала сам да је тешим.

У шпајз су се сада угурале Деска и Милица.

— Како не схваташ, глупачо? — рекла је Милица. — Мајкица мисли

да је ти неђеш волети када сазнаш да она није твоја права бака, јер никада

се не воле тако они који ти нису прави рођаци.

Дошло је до добро познате сцене. Деска је распалила Милицу, а

мајкица је још јаче заплакала, понављајупи да је она крива што је сирото

дете добило шамар.

Више ништа нисам разумела. Извукла сам се тихо из шпајза,

прогутала пар залогаја и отрчала да потражим Маријану.

Моја другарица Маријана становала је недалеко од нас. У ствари,

раздвајао нас је само владикин врт — један троугао земље, оивичен плете-

ном жичаном оградом, застрт јасмином, одвајао је зид наше куће од те

баште.

Док сам била у Сенову и причала својим другарицама о владикином

двору, нисам правила неку изузетну разлику између дедине куће и те

раскошне виле.

Како сам свог деду називала краљем, не помињући да је реч о

надимку, све то звучало је, запажала сам, веома значајно.

Нисам волела да ме прекидају питањима, то би ме разљутило и

престајала бих да причам када би неко желео да сазна детаље и о мојој

другарици, цукерашевој ћерци, чије име је чаробно звучало — Маријана.

Она је била седмо дете свог оца, који је био однегде са југа, јужније од

Сенова, а мајка јој је носила шалваре и увек гурала у старим дечјим

колицима црвене шећерне цигаре, понекад избраздане белим пругама. Тим

шећерлемама могле су усне да се нашминкају, а језик је од њих бивао

редовно црвен.

Лети су Маријанини продавали сладолед у плавој канти за маст. И

поред свих тих ђаконија, ја сам највише волела да једем код Маријане хлеб

намазан пасуљем, па пошећерен, од чега су Деску хватали сви фрасови овог

света. Љутило је и то што код Маријане сви иду у чарапама, па сам и ја то

попримила од њих. Није помогло ни када је Султана, Маријанина мама

сада, када смо се вратили у Мариолану, скинула шалваре и мараму са главе.

Облачила се као Деска, иако су јој штикле увек накриво стајале.

Провукла сам се кроз ограду, ушла у владикин врт, прескочила зид и

све испричала Маријани о мајкици и мојим двема бакама. Нисам ни морала

да јој испричам. Маријана је све знала. Она је увек све знала. И сада ми је

јасно да би боље било да је она написала све ово о нама, а не ја, јер за

Маријану нису постојале тајне. Што год бих ја почела да јој причам, Ма-

ријана би ме прекинула са ,,знам" и довршила причу.

— А хоћеш да ти кажем још нешто? — питала ме је сада.

— Па, зависи — рекла сам неодлучно, јер дозволићете, ипак је

неугодно да вам неко други саопштава ваше сопствене тајне.

— О, у реду, у реду — слегла је раменима Маријана. — Ти то свакако

знаш, али кријеш од мене.

Препознала сам онај њен свезнајући поглед и на крају сам је

замолила да ми исприча све што зна о нама, кунући се у Деску да пред њом

немам тајни, што је била жива истина и што је Маријана веома добро

знала.

— Знаш ли ко је отац твога деде?

Морам да признам да ме је ова евентуална новост мало интересовала.

— Не знам — рекла сам равнодушно.

— Не зна ни он — прихватила је Маријана.

— Па шта? — питала сам је, не налазећи у тој бесмислици никакву

загонетку.

Маријана је, међутим, умела да ме заинтересује за сваку своју причу,

па и за моју. Тако ме је натерала да је молим да ми исприча све што зна о

мом прадеди, а ја, опет, да се закунем да неђу репи ништа Дески, нити било

коме, чак ни Милици.

— Твој се деда родио након једног вашара у Мариолани, тачно девет

месеци после вашара. То цела Мариолана зна.

— Па? — питала сам је. — Какве то везе има?

— Баш си дериште — закључила је своју омиљену фразу. Знала сам

да ће додати: — Види се да си кренула у школу са шест. — И нисам

погрешила.

Препутала сам да је питам — зашто, ако је тако одрасла и све зна,

преписује домаће задатке од мене, бар у време када сам у Мариолану ишла

у школу и још се нисмо били одселили у Сеново. Сада јој је Шуца

доносила свеске за домаћи, али ја сам знала да то није због другарства, већ

због Султаниних шарених цигара.

— А не питаш одакле твом деди надимак Краљ? Маријана је упорно

покушавала да ме заинтересује за мог рођеног прадеду.

— Откуда? — питала сам је.

Тада сам сазнала да је моја прабаба Ленка, права и прва лепотица

Мариолане, горда и поносита девојка, о којој се надалеко знало и причало,

својевремено играла коло поред неког згодног и леног младића, који је

само тај дан вашара провео у Мариолани, а да се никада није сазнало ни

одакле је дошао ни куда је отишао. Моја прабаба Ленка ништа о томе или

било чему није хтела да каже. Била је и надаље горда и пред њом се није

смело помињати било шта што би је подсетило на вашар или нешто

слично.

Због своје преке нарави коју је од ње наследио и мој деда, њен син,

Пера Краљ, разбијала је све што јој дође под руку, не питајући да ли је то

сервис Розентал или муранско стакло. Ипак, однегде се сазнало да је тај

прадеда, који изгледа никада о нама ништа није сазнао, био прави војвода

или нешто слично. То се констатовало и када се погледало у отмене руке

мог деде, са витким прстима које нису имале ничег сличног са паорским

шакама његове сестре Сојке, која се родила у другом, заправо првом

Ленкином браку.

Постало је јасно зашто су Милици и мени загледали руке кад год смо

одлазиле код рођака у Ириг Малу. Значајно би се загледали и климали

главом.

Мислила сам да проверавају да ли немамо шугу, па сам им рекла да

смо се излечили. Сада сам схватала да су проверавали наше војводско

порекло. Жалила сам што не могу да свратим у Сеново да испричам

другарицама све о свом прадеди. Он би се тако дивно уклопио у владикин

двор као родитељ мога деде, Пере Краља. Неспоразум би могао да се

појави ако би ме питали зашто ми је деда краљ, а не принц или војвода.

Није важно, ја сам се такорећи осећала принцезом, иако сам наслупивала да

у овим поратним данима обнове такво порекло, вероватно, не треба по-

мињати.

Наши у Ириг Мали били су паори и често су ме водили са собом у

виноград. Сви су имали широка, слична стопала са испуцалим петама, као

сува земља.

Стално су ме загледали и питали на кога личим. То — на кога личим

— одувек ми је било досадно. Истовремено, примећивала сам да они мог

оца уопште не признају, јер је из Сенова. За њих је то био неки далек свет,

питање је и да ли постоји, а тату су ретко виђали. Све им је то, изгледа,

било сумњиво, а можда и због лошег искуства са војводом. Ипак сам сада,

након оног што ми је Маријана испричала, схватила да би они у Ириг

Малој више волели и пре ме признали за своју уколико су моји дугачки

прсти на непознатог војводу него на мог оца Милутина из Сенова.

Посебно подозриво посматрао ме је уја Ђока у кратким предасима

док је избацивао ђубре из штале.

— А где ти је ћале? — питао ме је и то би био читав наш разговор.

Предосеђала сам неко неповерење према мом оцу. Уја Ђока, како је

говорио, није могао да схвати шта тата пописује и шта га брига колико ко

има земље и стоке. Дески је, међутим, слепо веровао, а колико је то било

значајно и шта значи схватила сам у једно предвечерје када је улетео у наш

ходник, који се чинио преуским за његова широка плећа и велике црне па-

пуче у које му се увлачило само пола стопала, док је целом петом газио по

асфалту. Том приликом Деска је искочила кроз прозор у владикин врт.

Никада не бих претпоставила да би Деска могла и пристала да скочи кроз

било који прозор, али ово сам видела својим очима, као и уја Ђоку како

избезумљено улеће у нашу трпезарију.

Извежбана да не постављам никаква питања ако баш не морам,

понашала сам се мирно као да у томе нема ничег необичног и да Деска

нон-стоп ускаче и искаче кроз прозор.

Милица ми је касније испричала о чему се ради, наравно, у

поверењу, јер са Маријаном, ипак, не бих могла о тим и таквим

породичним стварима да разговарам, сутрадан би цела Мариолана причала

о томе како моја мајка искаче кроз прозор.

Нисам баш сигурна да ли сам добро схватила оно што сам сазнала од

Милице, али, углавном, радило се о овоме: наш уја Ђока поштовао је Деску

и веровао јој много, иако јој је био само брат од деда ује, зато што ју је

сматрао школованом и ученом. Деска је још пре рата читала напредне

књиге, како је Милица рекла, оне што их је и сада довукла из Сенова, као

рецимо Узорана ледина, не знам од ког писца, и Мати од Горког (згодно се

памти — није сладак него горак). Иако уја Ђока није био баш богзна како

школован, Деска га је натерала да прочита те књиге и још неке друге. Али,

није он побеснео због тога, веп што је поверовао Дески да ће му с новим

поретком бити боље, да ће сви имати трактор и да он више неће морати да

копа сам њиву, а да ће свима туђ, заједнички вепар служити за приплод.

Кад, уместо тога, једног јутра се појавили ОНИ и одвукли му прасице

и кола за виноград. Оставили, другим речима, само пар волова, једног коња

и крмачу што није више низашта.

Нисам умела да повежем Узорану ледину са свим тим, али Милица је

тврдила да је све то у блиској вези и да се уја Ђока разочарао и да сматра

да је наш тата још више крив од Деске за све то. Тако је мама јавила

Милутину по прилици да би боље било да се за неко време не појављује у

Мариолани.

Пера Краљ је тим поводом изјавио да је боље бити господин човек,

па макар и у пензији, и не располагати никаквим капиталом, него кулак као

уја Ђока или револуционар као наш тата. Покушавао је, у ствари, да умири

уја Ђоку да би Деска могла да се врати са уличне стране кући, ако

непримећено изађе из владикиног двора, јер ако је виде цукераши цела

Мариолана ће да бруји о нама.

— И ја сам, што кажу, крв дао за ову ствар — покушао је деда да

смири уја Ђоку — па и ја сам против њих.

Мајкица је ту опет несмотрено маневрисала:

— Боже, Перо, па како можеш тако да причаш? Ти дао крв за ову

ствар? Погодио те шрапнел у стражњицу зато што си био љубопитљив да

видиш Русе...

То што је деда рекао о женској глупости, непознавању војних

вештина и сопственим ратничким искуствима, замара ме да сада понављам.

Замара ме увек, јер се у тим дединим речима никада није нашла ни једна

нова опаска, а мајкица би на крају увек јецала и заклињала се да ће изаћи из

собе када деда почне да измишљава.

III

МУЗИЧКИ НЕСПОРАЗУМИ

Тај децембар памтим као време јавних наступа. Сви су певали и

играли на тргу у Мариолани, у време када је иње засенило прозоре а дивље

гуске наговештавале први снег. Са разгласне станице могло се чути да се у

мом крају, у Сенову, снег није ни отапао у планинама и да су путеви остали

завејани још од јесени, када смо стигли Аљошиним камионом. Та жеља за

музиком обузела је и мене, на општи ужас Пере Краља који је био поносан

на своје чланство у црквеном хору, из кога је добровољно иступио одмах

након ослобођења. Он је тврдио да немам слуха. Деска је веровала да се тај

смисао може и мора развијати, али ме је увек молила да упутим када бих

започела било коју од тих лепих, модерних песама: „Партизан сам тим се

дичим", или „Друже Тито, љубичице бела"... Једино је мајкица одобравала

и подржавала мој смисао за уметност. Маријана је певала у хору. Прво су

били примили и мене, али Маријана ми је једном напоменула за време

пробе да би било боље да ја само отварам уста, наиме да се правим као да

певам, а да у ствари ћутим, јер је, наводно, увек одвучем на своју фалш

странпутицу. Наставник ме је једног дана извео пред хор. Мислила сам да

ће ми дати неку арију да певам соло пред хором. Међутим, он је тражио да

сама отпевам једну партију за други глас. Морам да признам да се тада и

мени учинило да фалш певам. Казао ми је да одмах могу да идем куђи и да

више не морам да долазим на пробе хора. То Маријанино „знала сам да ћеш

лоше отпевати" стварно ме је овог пута дубоко увредило.

Почела сам искрено и дубоко да патим. У време хорских проба

лутала сам улицама и тихо певушила ,,Љуљала се шајка, мала барка".

Почели су да ме притискају музички комплекси. Најгоре је када знаш да за

нешто имаш и дара и љубави, а твоји најближи те не разумеју. Запазила

сам да мој глас сасвим сигурно и мелодично звучи када певам у клозету.

Баш сам једном тако снажно запевала „Буди се Исток и Запад", када неко

нагло отвори клозетска врата. Била сам пренеражена.

— Што улеђеш кад чујеш да сам овде? — питала сам револтирано.

— Откуд би човек претпоставио да неко пева у клозету? — питао је

скрушено дошљак, за кога се касније, у поверењу, испоставило да је

Милутинов партијски друг и да је дошао да му пренесе неку важну поруку.

Мој отац је био крајње огорчен што се ја тако недолично понашам и

кривио Деску за све. Направио је читаву узбуну као да сам ја нарушила

његов партијски углед.

— То су твоје другарице — говорио је Дески. — Ти њима све

дозвољаваш. И док ја покушавам да створим и овде неки породични

углед, она напада мог претпостављеног што улази тамо где се пева.

Милутин се мало преварио. Заборавио је како Деска уме да врисне.

Нарочито онда када је поменуо породични углед. Казала му је да је

заборавио у чијој је кући, чији хлеб једе и да је уја Ђока на известан начин

био у праву. Ни Милутин, поред свог ратничког искуства, није био

равнодушан када је Деска озбиљно казала шта мисли. Почео је да се вади

да он није баш тако мислио и да је само за строгост. Признао је да жали

што га је политички рад за неко време удаљио од дужности оца и

старатеља, а да је, у крајњој линији, то све за наше добро. Није му много

помогло. Деска се држала као права војвоткиња. Рекла му је пред свима да

ће летети заједно са својим партијским другом ако још једном покуша да

тако грубо нагрди нашу равноправност за коју смо се сви борили. Мајкица

је тихо плакала и молила да се бар они не свађају, јер то не може да

поднесе — кад се деца свађају.

Увек ми је било смешно када мајкица назива Милутина дететом, јер

он је тако изгледао као да, заиста, никада није био дете.

Никако нисам могла да замислим како је могао да стане у једну

обичну пијачну корпу, где је, у Сенову, нађен једне суботе испред дома за

напуштену децу. То сам сазнала од Милице када смо у збегу спавале

заједно, а нисмо спавале него смо се смрзавале. Она се толико тресла и

цвокотала зубима да сам ја, чим би ме сан ухватио, сањала да штекћу

митраљези и да сам пала у реку Замну док смо прелазили преко брвна, па

ми се лед ухватио у кике. Е да се не бих сваки час трзала када додирнем

њене ледене ноге, Милица ми је те ноћи испричала како су Милутина

нашли у корпи. Она је то сазнала из једне татине и мамине свађе још пре

рата. „Зар су се људи, мислим муж и жена, свађали и пре рата?" — питала

сам тада Милицу, јер то ми није било баш јасно — зашто су се свађали

када није било ни тачкица ни купона и свако је могао да поједе и кило

хлеба и сира (исто кило), а да се то чак и не примети. Милица је мислила да

сам ја наивна, јер тада многе ствари, како ми је касније објашњавала, нису

биле решене, као нешто око пролетаријата, па онда братство-јединство, да

жене буду равноправне и друге важне ствари. Е, али Милица је чула, у

ствари, да је мама казала: „Ја сам, Милутине, преко свега прешла, и што си

ванбрачно дете и што се не зна ни ко си ни одакле си, а ти луњаш по

кафанама и играш ајнц као неки кочијаш. И дошла сам у ово Сеново, праву

дивљину, од прека, а сам си признао да је наша Мариолана прави... не

памтим ту реч, али по историји, много фин град. Тата је онда још рекао да

је то била једна трула држава, још гора од оне наше за коју је знао да ћемо

је срушити.

Мене то око државе није много интересовало, али сам хтела и после

те ноћи да ми Милица објасни како је Милутин могао да стане у обичну

корпу и ко га је тамо стрпао. Када су се јако посвађали мама би увредила

тату најгоре када би му рекла да он није ни из Сенова него ,,од Сенова",

што ми је било прилично глупо и безначајно. „Какве то има везе?" —

питала сам Милицу. По мени то је исто. Милица ми је објаснила да је мама

хтела да подсети тату на то да је он сељак, јер је од Сенова, што значи да

није из самог места, већ из околине. Сетила сам се оне труле државе одакле

је Деска. То је Аустро-угарска. Али, то сад нема везе. Милутин је тврдио да

он поуздано зна да је из самог Сенова, а ево зашто: он је добио презиме

Суботић по томе што је нађен у суботу. Да је нађен у петак, када је пијачни

дан, по њему — звали би га Петковић, а не Суботип. И Милици је то било

свеједно, али Деска се стално правила важна са својом Мариоланом, Пером

Краљем (као да је стварно краљ). Лепо би поздравила Маријану када би јој

испричала читаву збрку око баба Ленке, непознатог војводе и вашара у

њеној Мариолани. Наравно, ја то око Суботића или Петковића не бих

никада испричала Маријани, мада бих то радо учинила, не само зато што

би то сутра цела Мариолана знала, већ и стога што би онда испало да смо

ми збрдаздола, као да смо неки пролетери.

Сада су се поводом татине партијске везе која је упала у клозет, док

сам ја певала, поново ти проблеми покренули. Тата је замерио Дески да она

није знала да нас лепо васпита, јер га компромитујемо, а она је потегла

Сеново и корпу у суботу, због чега, како је рекла, тати никада није правила

проблема, а он јој тако сада све враћа. „Суботићу, боље да не помињемо

породични одгој. Знамо се и ко смо и одакле смо. Бар неки од нас. Немој да

мом стрпљењу буде крај. И онда, не пада ми напамет да се више бринем

сама о кући, тачкицама и боновима. Нисам ваљда зато завршила

препарандију. Отиђи ћу у државну службу, па нека се о нашој деци брине

твоја партијска веза. И нек ти она пере веш.'' А затим: ,,Нисам ја своје

здравље на ђубришту нашла", и шта ти ја знам још.

Моје и Маријанино пријатељство стално је било у озбиљној кризи.

Међутим, откада сам против своје воље иступила из хора, поверовала

сам Дески да моја најбоља другарица није добронамерна. Заклела сам јој се

да бих ја, лично, да су њу избацили из хора, престала да певам.

Маријана понекад, заиста, није разумевала суштину ствари.

— Мене не би могли да истерају, јер ја имам слуха, а теби се то

догодило, јер не умеш да певаш. Знала сам да ће се то догодити, рекла сам

ти. Чак сам те и опоменула, а ти си силом певала, уместо да си само

отварала уста, као што сам ти говорила.

— Да се теби тако нешто десило... — покушала сам по ко зна који пут

да изнесем Маријани свој став, не о слуху, веп о другарству — ја бих...

Али, она ме је поново прекинула да би ми причала о свом

неодољивом гласу.

Истини за вољу, патила сам не само због другарства, већ и због хора.

Но, десило се нешто стварно неочекивано. Пред саму школску приредбу

појавила се епидемија заушака. Маријана се разболела међу првима. Хтела

сам да јој докажем своје пријатељство и да одем код ње, без обзира на

случај са хором и макар се надула као месец, али Деска ми је забранила и

упозорила Султану да ми не дозволи да уђем у њихову кућу. Пера Краљ се

страшно плашио заушака. Тврдио је да их он никада није имао, а да та

болест на мушкарце оставља трагичне последице, па ми неће дозволити ни

у двориште да привирим уколико прекорачим цукерашев праг. Султана је

понудила да лепо, ако их добијем пређем код њих и одлежим, јер где је

њено петоро деце, сви надувени као балони — како је рекла, тамо би се

нашло места и за мене. Наравно, Дески је то био чист простаклук, иако се

Султани лепо захвалила на пажњи.

Већ сам почела да кујем план како да добијем заушке, ако, рецимо,

одем код Шуце која се прва у разреду разболела, наравно, тајно, без

Дескина знања, да се то није сасвим неочекивано догодило. Пола разреда

се разболело, и директива је била да се школска приредба мора одржати.

Наставник из српског језика констатовао је једног дана да његова секција

неће учествовати због заушака и да ће све што су припремали од почетка

школске године све пропасти.

— Ко зна — питао је — да пева „Кад сам синоћ овде била и водицу

заитила"?

Подигла сам прва руку.

— Молим, господине, она нема слуха, избацили су је из хора —

рекла је она пакосница Зита, из последњег реда. (Њу су избацили пре мене.)

Одлучила сам да јој на одмору кажем како сам чула да ће бити забрањено

да се један разред два пута понавља, па се бринем шта ће са њом бити

на јесен.

Сва срећа, наш професор звани Јоца Труба, који је због глувоће такав

надимак добио вероватно још пре првог светског рата, рекао је:

— У реду, Суботићева. Имаш ли плаву сукњу

и белу блузу? Дођи у пет на пробу. — Климнула сам главом и презнојила

се од страха. Истовремено, горела сам од жеље да певам соло и повра-

тим свој уметнички углед. Написала сам цедуљицу Маријани. Морала сам

да јој испричам шта се догодило. Убацила сам јој кроз прозор писмо, са

стране владикиног двора. Знала сам да ће, онако надувена, да пукне од

пакости, јер је била бесна што ће ту песму да пева Мара, а не она. Маријана

је страшно волела да се јавно показује и да каже како други не знају да

певају, па ни да играју, а још мање да декламују. Сви су за њу били

безвезници.

То за Маријану могла сам још да разумем, али сам се, заиста,

расплакала када ме је Милица тужила код Деске да ћу певати соло на

школској приредби. Деска је, како је рекла, прснувши у смех као да је

Милица извалила нешто најсмешније на свету, мислила да је у питању

шала. Ја сам се достојанствено држала. Као да није о мени реч.

— Одлучено је — рекла сам само то.

Пера Краљ је бацио кашику (све се одвијало за време ручка), као да

ће мојом естрадном премијером бити угрожено његово краљевско или не

знам које порекло. Говорио је да би моју фотографију требало објавити у

полицијском гласнику, као — трага се са сумњивом особом и тако нешто.

Уопште не знам шта је са том причом хтео. Милица је вриштала од смеха,

као да треба да играм у некој Нушићевој комедији, а не да отпевам лепу

песму Бранка Радичевића. Деска је била позвана да одржи говор у име

родитеља, нешто о сарадњи мајки и професора, јер на очеве, по њеном

мишљењу, нико није ни могао да рачуна. Казала је да ће то баш да нагласи.

Али сада, када је чула да и ја наступам, рекла је прво: само преко ње мртве,

а онда је запретила да ће одустати од свог говора.

Чудна ми чуда —говор. То сам хтела и да јој кажем. Мало, мало, па

држи неки говор. Два-три сам слушала и она мисли да нисам приметила и

да нико не зна да она стално држи један те исти говор, нешто о сарадњи

радника и сељака, борби против капиталиста и шта ти ја знам шта. Нисам

хтела да је наљутим, јер сам знала да су јој ти говори изашли на нос, али

морала је баш зато да има разумевања за мој први наступ, да се не

појављују пред публиком стално иста лица, као што је, рецимо, њено.

Остала је упорна. Отишла је да разговара са Јоцом Трубом. Дошла је

куђи сва нарогушена. Говорила је да је тај матори јарац сасвим излапео.

— Јелена нема слуха ни колико моје црно испод нокта — говорила је.

— Баш се изражава о уметности — помислила сам, али јој ништа

нисам рекла. Остала сам и надаље достојанствена, колико да не распирујем

свађу, толико и да ми не фљисне шамар.

Једино је мајкица имала разумевања за моју уметничку каријеру.

После подне, кад би опрала судове ја бих јој, изузетно због ове ситуације,

обрисала есцајг, отишле бисмо у шупу и ја бих из свег гласа запевала. У

почетку је била мало скептична, јер ми је глас необуздано пукао када бих

дошла до високе ноте. Плашила се, како је говорила, да у одлучном

тренутку не затајим.

И баш се то догодило. Када сам стигла до оног ,,дај ми, селе, мало

воде" погледала сам избезумљено у мајкицу.

Господе боже, када сам схватила да сам изгубила глас и видела

мајкицу у првом реду како је пребледела и очи јој се напуниле сузама, било

ми је жао више ње него себе. Она друга бака, са оне друге стране кревета

на слици, сигурно не би била толико племенита према мени. Е сад, кад се

ствар већ догодила и кад Јоца Труба који ме је пратио на клавиру није чуо

да сам ја престала да певам и наставио музичку пратњу, он није наравно

приметио да сам ја после краће забуне, почела да певам песму испочетка,

веп је глуваћ наставио да тера своје. Пошто се нисмо сложили око

мелодије, а ја сам се нешто спетљала и око текста, једва сам успела пред

сам крај тачке да се укључим у његову музику.

Сва сређа што је од мојих била присутна само мајкица. Чак ни

Милица није хтела да дође. Као, она је одрасла за такву глупост, па је

отишла на игранку. Мајкица ме је после тешила, казала је да се од

звиждука оних неваспитаних дечака није ни приметило да је Јоца једно

свирао, а ја друго певала. Додуше, када сам се поклонила, само је она, чини

ми се, снажно запљескала, али се то једва чуло, јер су ти мангупи и даље

ужасно звиждали. Једина моја срећа тада, мислила сам, је што Маријана

није била на приредби. Но, Мариолана уопште нема смисла за тајне. Не

може ништа да ти се деси а да цела варош за пола сата о томе не бруји.

Сви су пазили да деда, ипак, не сазна. Он је ретко излазио, а мајкица

је, када смо стигли куђи, казала да је било дивно.

— Могу да мислим — рекао је — као што су дивне и те твоје

сомотске љубичице на шеширу. Ко је видео да се у децембру ставља

сламни шешир на главу? Изгледаш као флутура, као да си се за Врбицу

удесила. Мајкица се горко заплакала. Рекла је да јој се све скупило, када

сам покушала да је тешим.

То „све ми се скупило" личило ми је као да у то улази и мој деби.

Била сам већ спремна да се увредим. Знам и друге уметнике за које у

почетку нису имали разумевања и који нису почињали баш славно, па ипак

су наставили своју каријеру јер је увек иза њих стајао неко ко је у њих

веровао.

Сматрала сам да је мајкица та личност у мом животу. Кад год бисмо

певале у шупи, док сам вежбала, обећавала сам да ћу, једног дана, када

будем славна и кад будем приређивала концерте по свету, једино њу да

водим на своје турнеје. Њој би са тада напуниле очи сузама ,,од радости"

— како је говорила.

Објаснила ми је, приметивши моје подозрење, да она није посумњала

у мој таленат, да су се такве, мале грешке догађале многим славним љу-

дима, већ да се сетила како је деда одувек био груб са њом. Никада није

имао разумевања, чак ни када је била млада и лепа. Испричала ми је како се

једном целе јесени спремала за бал, сашила дивну хаљину, а он је, када је

већ била наколмована и обучена, уштинуо за нос и рекао „Ух, што си ми

слатка."

Њој је од тога тако натекао нос да ни облози од киселог купуса нису

успели да му извуку боју, па тако са црвеним отеченим носем није могла

никуда. Што је најгоре, он јој се смејао и сам отишао на забаву. Говорио је

да је бал у добротворне сврхе и да би сви помислили да Пера Краљ не

долази јер неће да да прилог за сирочиће.

— Увек се вадио на сирочиће или нешто слично — причала је

мајкица, и сетивши се оне калаштуре Циганке из првог светског рата, сузе

су јој још снажније грунуле. — Немам ја ништа против Цигана — говорила

је — и они су људи. Ја сам за равноправност. Објаснила ми је да би она

сасвим другачије мишљење имала о тој жени да нам она, као Каролина,

лепо пере веш или тресе тепихе, а не да заводи младе људе и очеве

породица. То је било оно што је она замерала дотичној особи, како ју је још

називала. Из свега је произилазило да је Пера Краљ био неки млади наиван

момак. Нисам хтела да је подсетим да је он већ тада имао троје деце и био

каплар, па није могао ни сам тако недолично да се понаша, али сам знала да

би је то моје мишљење још више растужило.

— Дубоко сам разочарана у Перу — рекла ми је после школске

приредбе, а ја сам се стално чудила, и сада опет, и то нисам хтела да јој

кажем: како неко може тридесет и више година да се разочарава у неког,

али сетила сам се да и мене Маријана разочарава од када се дружимо, јер

увек налази нов начин да ми приреди нешто неочекивано, а ја се ипак

упорно дружим са њом, не знам ни сама зашто. Можда нисам сасвим

нормална, како је Деска волела да ми каже када се поведе разговор о мом и

Маријанином пријатељству. Међутим, мама није знала да нико у граду не

зна све као што Маријана зна, и шта је било и шта ће се догодити и са

каквим заносом она уме да прича. То мами никада нисам ни смела да

кажем, јер би је онда још мање волела. О крушкама што смо крале у врту

владикиног двора, наравно, не бих смела ни да писнем, јер би то био крај

дружења са Маријаном.

Деска је и овако причала да Султана ставља сахарин у слаткише. Па,

шта би друго и стављала када су и они, као и ми, шећер добијали на до-

знаке. Мама није заволела Маријану ни када је видела како, клечећи,

спретно риба под и вуче у обе руке тешке канте воде чак са суседног угла,

јер они нису имали ни купатило, ни бунар у дворишту.

Деска је сматрала да деца треба да обављају дечје послове, а одрасли

своје јер ће, иначе, девојчице постати маторке, каквом је она сматрала

Маријану. Деска је била, донекле, у праву, поготово када се тицало онога

шта све Маријана зна и шта је чула. Ето, чим се вратила у школу, после

заушака, ја сам се правила као да ништа није било. Нисам јој, наиме,

помињала школску приредбу, нити мој наступ. Али, она није имала мира.

—Чујем да си јако лепо певала на приредби. Све су се зидови тресли

од пљескања. Наравно, твоја елегантна бака у шеширу од сламе једина је

тапшала.

Добро, разумем што ми се подсмевала што сам мало погрешила, иако

је то, заиста, могло да се деси и значајнијим певачима од мене. Нисам хтела

да јој због тога замерим, али што у све то увлачи мајкицу и подсмева се

њеном шеширу?

— Откуда знаш да је био сламни? — питала сам је и покушала да ми

глас звучи равнодушно.

— Откуда знам? — церекала се Маријана, заиста пакосно. — Па цела

Мариолана то зна...

Цела Мариолана. То Маријанино ,,цела Мариолана" попело ми се на

главу. Увек су сви знали све (сем мене), а с друге стране покушавала је да

нагласи како само она зна све, као да је све изузетна тајна. Ала ме је

нервирала. Као да цела Мариолана нема о чему да прича већ о мајкицином

шеширу. Таман сам хтела да одем кући, увређена, када је Султана изнела

на сто хлеб, намазан пасуљем, па пошеперен правим шећером. Баш сам

хтела да испричам Дески да се код цукерашевих једе прави шеђер, али знам

да би подивљала да сам јој рекла да сам јела хлеб са пасуљем. Е, у такве

ситуације Маријана никада није долазила. Чак је и Султани све

саопштавала на такав начин да је изгледало да је само она у праву, а сви

остали криви. Када би донела двојку, професор би био глуп, а она је све

знала, само је погрешно питају, па је Султана одлазила да се расправља.

IV

НИЈЕ СЕ ВИДЕЛО ДА САМ ЛЕПОТИЦА

Оно што је мојој мајци највише сметало код цукерашевих било је то

што се код њих не зна ни ко пије ни ко плаћа. Нит ручка на време, нит

вечере, нити су се суботом купали и облачили чист веш, нити су зими

носили топле вунене чарапе. Све наопако. А лампе су им гореле у свим

собама. Нису износили шамлице да у сумрак седну пред кућу, поздрављају

пролазнике и причају шта ће се ускоро делити на бонове и тачкице. Нису

имали ни кибиц-фенстер да у зиму поређају јастучиће и гледају ко пролази

сокаком. Живели су, некако, за себе.

Ни Деска се није држала тих правила, али смо Милица и ја морале

чим падне мрак да будемо код купе, заправо пред купом. Деда нам није

давао да трошимо струју. Када бисмо по мраку улазили у кућу, морале смо

одмах да легнемо и да не палимо светло, да се, наводно, не би скупљали

комарци. Желела сам да читам љубавне романе, нарочито оне од Матилде

Серао, када се од љубави дуго умире, али на крају ипак преживи. Често сам

се огледала у дединој соби на великом трпезаријском огледалу. Себи нисам

била ружна. Поготово када бих главу забацила унатраг и посматрала лице

из доње перспективе, па се није примећивало да су ми образи надувени.

— Не би ти била тако ружна — рекла ми је једног недељног

поподнева Маријана — да немаш тако велика уста.

До тада нисам уопште приметила да имам уста, а када ми је Маријана

скренула на то пажњу имала сам утисак да на мом лицу постоје само уста

(и ништа више). Заиста, имала сам огромна уста, то се морало признати.

Ипак, шта је Маријана подразумевала под тим ,,не би била тако ружна"? То

ме је страшно мучило. Тако сам ишла по кући и онако, узгред, питала

сваког од укућана, као да ми је та мисао баш случајно пала на памет у

тренутку када смо се срели — да ли сам ја изразито ружна. Приметила сам

да се свако, ма колико ја то питање постављала равнодушно, као да ме

одговор ни не интересује — изненадио и сматрао да питам бесмислене

ствари.

Милутин је из свега извукао закључак, када сам му то питање

поставила, чим се вратио са терена — да нас је Деска лоше васпитала, јер

обраћамо пажњу на безначајне ситнице и то у време када наша револуција

још није довршена.

Деска, иако ми је кратко, готово пословно, рекла само дан раније: —

Ниси уопште ружна. Ти си само у пубертету и зато су ти уста мало отечена

и нос већи него што ће на крају бити, када ти се тен буде рашчистио —

овога пута је, међутим, начисто подивљала. Добро је одбрусила Милутину

да ништа не зна о психологији младих девојака, да ће Милици и мени

створити комплексе и тако даље, све у том смислу, као и обично. Мени је

рекла, нежно ме загрливши и љубећи ме у очи, да сам права лепотица, иако

се то сада још не види.

Мене лично од свега је само интересовало — да ли ћу, када наша

револуција буде завршена, као што Милутин то претпоставља, постати

лепа (у вези са тим пубертетом) и када ће то бити?

Милица је све мање имала разумевања и времена за мене. Прала је

три пута дневно косу и човек од ње није могао да дође до огледала. У

последње време приметила сам да се Мића Главоња врти стално око наше

куће, као случајно је пролазио овуда и случајно му баш нешто Милица

треба. Када је једном баш имао и за њу карту за биоскоп, хладно је одбио

да ја пођем са њима. Милица се правила као да то нема никакве везе са

њом, мада је знала да Милутин захтева да свуда идемо заједно.

Отишла сам са Маријаном у биоскоп. Сада више не памтим како се

звао тај руски филм, само смо руске и гледали. Знам да је био веома тужан,

али се лепо завршио, јер је пилот пао без падобрана, изгубио ноге а на

крају играо казачок као да се ништа није догодило. Како је све то извео,

остало ми је нејасно. Много сам слушала о руској храбрости, али ја никао

нисам умела да изводим оно што је тај пилот после пада чинио. Можда

нисам схватала зато што сам се стално освртала да видим Милицу и Мићу

Главоњу. Он је био пред матуром, прави младић. Приметила сам да је пре-

бацио Милици руку преко рамена, а једном ми се учинило да је својом

главом заклонио њено лице, као да јој нешто шапуће.

Маријана ми је тихо рекла да се они то љубе и да се не осврћем

стално. Нисам јој поверовала. Пре свега, како је Маријана могла то да зна

када се она није окретала, а друго, знала сам да је Милица веома поштена

девојка и веровала сам да се, као ни мајкица, пре венчања непе пољубити.

Уосталом, ни Милутину се таква прича не би допала. Рекла сам касније

Милици шта ми је Маријана у вези са њом и Мићом Главоњом рекла, а она

је запретила да ће тој балавици, ако се усуди да дође у наше двориште, уши

ишчупати.

Али, да се Милица променила у понашању, па и изгледу, и то је било

тачно. Постала је осорна. Није ми више дозвољавала да је ухватим за уво

пре него што заспим, иако смо још увек спавале заједно на једном каучу.

Говорила је да су то глупости и да нисам више дете, а да никада није ни

била истина да партизани секу уши, да су то само четничке измишљотине.

Почела је да се успија и утеже. Мазала је обрве изгорелом шибицом и

увијала косу крпицама. Однекле је извукла стари колмајз и увртала косу до

бесвести. Набавила је грожђану маст за усне и крила је од мене као да је

највеће благо. Смејала се нападно, сувише гласно, нарочито у школском

дворишту и правила се да ме не види. Једном сам приметила да јој вири

нека цедуљица из блузе и хтела сам да се нашалим, па сам је у скоку

зграбила. Прочитала сам само: Волим те — М.

Господе боже, како је она рикнула, као рањена звер, као да сам је

страшно огребла или уштинула. Вриснула сам и ја од страха. Улетео је деда

и дохватио цедуљу коју сам ја збуњено испустила. Милица је плачупим

гласом молила деду да јој врати писмо, али он је само строго погледао и

изашао из собе. Није помињао писмо, чак ни Дески, које се Милица

посебно плашила. Није ништа рекао. Патила сам што Милица неће са мном

да разговара и што ме презире. Претила је да ми никада непе опростити

што сам је издала, а ја сам се клела да ћу пронаћи писмо и да ћу од сада

чувати све њене тајне као да су моје.

Изгледа да је нисам баш одушевила тим обећањем. Али, била сам у

праву када сам претпоћставила да је Пера Краљ оставио у своју стару

ризницу Милицино писмо. Што је најинтересантније, када сам одмакла

мермерну плочу да га потражим, открила сам да тамо има чак и правих

плавих коверата, адресираних на Милицу Суботић, из Сенова.

Надала сам се у првом тренутку да је можда и мени упупено неко

тајно љубавно писмо, али за сада га нисам могла наћи. Изгледа, нико ми га

није ни послао. Покупила сам све што је упућено Милици и однела јој.

Била је запањена, скоро као Деска када је после двадесет година пронашла

своја писма у истој фијоци. Ова писма нисам прочитала и због свега тога

Милица ми је опростила ону аферу са биоскопом што сам се освртала и

што сам открила Мићино писмо. Ипак ме је замолила да, када је прочитала

писма из Сенова, све вратим у фијоку, јер би је деда могао тужити

Милутину, а онда би заиста обрала бостан.

Ја, у ствари, за љубав нисам била заинтересована, као ни Маријана.

Волела сам више да играм жмурке, откривам на Брегу тајна скровишта и

понекад сашијем лутки хаљину.

Привлачила ме је само љубавна литература и када бих прочитала

како је неко несрећно заљубљен, плашила сам се да са мном нешто није у

реду.

Ако је читав свет, или бар половина спремна да због љубави изврши

самоубиство или нешто слично, а ја сам према мушкарцима скоро

равнодушна, да ли је онда са мном све у реду и да ли сам ја нормална?

Морала сам о свему томе да разговарам са Деском, иако сам је се плашила,

јер питање љубави, после неспоразума са Милицом, нисам смела да

покрећем. У том љубавном погледу чинило ми се да је моја другарица

Маријана помало ненормална, јер једна од њених омиљених узречица била

је да се никада неће удати, није ваљда луда. Она је у љубави видела само

малу децу и хрпу прљавог веша који стално мораш прати. Веровала је да ће

бити самостална уметница коју деца неће спутавати у каријери. Дакле, ни

са њом нисам могла да поведем тај судбоносни разговор. Моја мајка Деска,

међутим, није озбиљно схватила моје питање. ,,Све у своје време" — рекла

је. „Једног дана ћеш да одрастеш и љубав ће да дође сама од себе."

Њој се чинило да ту нема више шта да се каже.

— А ако не дође сама од себе? — мучило ме је то — када ће и како

доћи и како ћу је препознати?

— На шта то личи? — питала сам је.

Дески се чинило да љубав личи на све и ни на шта истовремено.

Питала сам је да ли је она заљубљена. Климнула је главом. Када сам је

питала:

— У кога? — рекла је одлучно:

— Па у Милутина, наравно.

— Нисам те то питала, већ, овако, у кога си стварно заљубљена?

Није ми се чинило да би се Милутин и Деска убијали или нешто

слично због љубави. Нису ми тако изгледали.

Мајкица је у љубави, опет, видела само разочарење. Испричала ми је

још једном ону тужну ствар када је деда уштинуо у балској хаљини за нос,

па је онда сам отишао на бал, без ње.

Ја сам сањарила како би ме можда неки царев гласник могао да

открије испод корита, као Пепељугу. Замишљала сам свој сусрет са

принцем. Од када се Милица уобразила због Мипе Главоње, деловала ми је

као маћехина ћерка, али најгоре од свега било је што ми се, заиста, ништа

није догађало, а имала сам већ скоро тринаест година.

V

ПРВИ СИМПТОМИ ЉУБАВИ

То кад кажем да ми се ништа није догађало, наравно, мислим на

љубав, ону ван књига. Међутим, имала сам прилично успеха на

политичком плану. Можда је за све, у ствари, било рано, јер неке ствари

нисам разумевала, али како је мој деда, Пера Краљ, саветовао, боље је, ако

нешто не разумеш да се правиш глуп или луд него да постављаш неумесна

питања, поготово када је реч о политици, јер не зна се како ће ко схватити

твоје питање и са ким ће, поводом твог порекла (ту је мислио на себе, као и

када је била епидемија заушки и, уопште, он је најчешпе мислио на себе)

повезати.

Мене, лично, политика није богзна како интересовала. Мада сам била

задовољна што смо победили и што је, како Милутин каже, наша

револуција још у току. Није ми било сасвим јасно на шта он мисли кад то

каже, али сам на неки начин то повезивала са уја Ђоком и бостаном и оним

што су му одузели. Била сам поносна што нама немају шта да одузму, јер

сам све мање веровала да се сем Дескиних и Миличиних љубавних писама

испод мермерне плоче на дедином тоалетном столу може нешто вредније

наћи. Сан ми је био да ме приме у УСАОЈ, јер пионирска организација, ма

каквог значаја била, није могла тако озбиљне задатке да извршава као

омладинска. Поносила сам се када су ми доделили да носим у првомајској

паради заставу.

Пролеће је те године изненада дошло у Мариолану и ми смо се, лако

одевени као да је лето, скупили иза парка, код стадиона, већ у пет сати

ујутро. Мајкица ми је сашила од беле јастучнице блузу. Један чаршав је

потопила у веш-плав и држала га целе нопи, да поплави. Није био баш

сасвим плав, али ми је од њега скројила лепу тегет сукњу. Тада је, некако, и

почело све да се догађа, у вези са мојом сукњом. Као предводник нашој

чети додељен је Сава. Раније сам га виђала на пионирским састанцима целе

школе. О њему су кружиле разне приче. Није ме то много интересовало.

Страшно ми се допадала његова партизанска униформа, мада му је била

превелика, посебно шајкача са петокраком, али не онаквом какву је мени

мајкица скројила од филцаног мака са њеног шешира, него права, метална,

са жутим ивицама које су се на сунцу пресијавале. Никада са Савом раније

нисам разговарала, али сада, када се упутио ка мени и када ме је ословио

промуклим гласом: Другарице! и када сам се осврнула и видела да се баш

мени обраћа, јер су све остале девојчице седеле на трави — нисам од

узбуђења ништа разумела шта ме је питао, просто сам се ошамутила. Како

то да ми се појавила вртоглавица баш када је он наишао? И пре тога нисам

била доручковала. Што је најинтересантније, не да више нисам била

гладна, иако је поодмакло сунце на хоризонту и већ дошло иза торња на

католичкој порти, већ сам била тако сита да сам веровала да никада више у

животу непу попити белу кафу и пожелети препржен хлеб, намазан белим

луком.

Сава је стајао преда мном и питао ме нешто, а мени је пало хиљаду

ствари на памет, само не оно за шта ми се обратио. Учинило ми се већ да

постаје нервозан, јер је дрекнуо, али ја сам због те његове нестрпљивости

остала забезекнута и нисам разазнала шта треба да одговорим и шта он

заправо хоће, већ сам у неком свом унутрашњем трептају осетила да је то

оно због чега се губи памет и због чега се извесне особе трују, скачу кроз

прозор, једу туцано стакло и губе свој добар, чувени апетит. Ово је,

наслупивала сам, мој случај, ово последње. И нисам се варала. А то што је

он био груб према мени, то је изгледа баш и доказивало читаву ствар, као у

мајкициној љубави, оно са носом и балом. Маријана се нашла паметна да

нам се придружи, као да је Сава хтео њу нешто да пита.

— Он каже — рекла је значајно — да твоја сукња није тегет, већ сива

и да не можеш да носиш заставу. Могу ли ја, уместо ње? — питала га је

снисходљиво.

Сава је климнуо хладно главом и Маријана је, не погледавши ме,

узела заставу. Повукла сам се и молила бога да Деска не сазна да ми је

Маријана преотела заставу, јер би ме опет убеђивала да ми она није права

пријатељица, а ја сам желела да будем „изнад тога" (иако овог пута нисам

баш сасвим била сигурна на шта се односило то „изнад тога").

Сунце је већ високо висило изнад наших глава када је неко викнуо да

се дижемо и да кренемо ка главној улици. Маријана ме је, неспретно

устајући, ударила мотком од заставе тачно по глави. Нисам знала да нешто

може да звекне као моја глава тада. У једном тренутку, чини ми се, моја

слабост се повећала, занела сам се и полетела потиљком доле на траву...

Тада сам, падајуђи, угледала поново Саву. Притрчао ми је и ја сам

зажмурила. Хтела сам да се онесвестим, али нисам знала како се то ради.

Глава ме је тако болела да сам могла да се обезнаним, само да сам знала

како се то постиже. У оним романима писало је да би неко дами принео

миришљаву со, да би се повратила, али не верујем да је Сава ишта о тим

манирима знао, просто није био такав тип и мени се баш допадало што не

носи са собом миришљаву со. Мислим да би ми био смешан да је однекуда

извукао, рецимо из џепа енглеске блузе, кесицу било какве соли, чак и оног

прашка за кијање. Био је сувише озбиљан и политичан за тако нешто.

Маријана је опет трчала и правила се као да она нема никакве везе са тим,

као да ме је неко трећи лупио по глави. Када сам приметила да ме сви

полако напуштају и трче ка главној улици и ја сам се освестила и пошла за

њима. Заузела сам своје место и правила се да не примећујем да се

Маријана осврће за мном.

— Добро ти је? — питала ме је, а ја сам гледала право према

католичкој порти и правила се да је не видим.

Сви су запевали ,,Буди се Исток и Запад", а ја нисам могла да

одлучим да ли после свега овога треба да ћутим или да се придружим

песми.

То сам хтела да викнем и викнула сам, али ми се у пола пароле глас

опет распукао, као оно кад сам први пут соло наступала. Баш сам имала

снажан глас и могла сам да се продерем да ти бубна опна пукне, али јавно

сам, изгледа, увек затајила. Чак ми се чинило да су се неки око мене гласно

насмејали. Касније, када сам размишљала о свему томе и покушала да се

присетим када ме је глас издао, никако нисам могла да се сетим, а нисам

хтела никога да питам. Таман посла.

У ствари, не бих ја ту проклету паролу никада ни изговорила да

Маријана није прва кликнула. Нервирала ме је што она свог оца и целу

њихову фамилију, за коју се зна да је ситносопственичка (због оних колица

са сладоледом, пре свега) и занатлијска, сматра радничком класом. Е па

онда сам одлучила да и ја могу за нас да викнем „интелигенција".

Помињала сам већ оно око Милутинове професије која није била баш

сасвим дефинисана, али сам била сигурна да није радник (богзна шта није

никада ни радио), а ни капиталиста. Да није било Пере Краља, који сигурно

није могао да се назове пролетером, било би то после свега смешно, можда

бих викнула — да живе пролетери, али овако, и он је могао да се сврста у

неке интелектуалце, јер је био пензионисни чиновник управне службе.

Тако ми је поштена интелигенција била најближа, а приметила сам да

свако узвикује пароле онако како га сопствена класа одређује (сем Ма-

ријане која, заиста, не би могла да викне — живели ситни сопственици!). И

уја Ђокина Смиља (млађа ћерка) је викнула једном: Живела сељачка класа!

Знала сам да би се уја Ђока шлогирао да је чуо како Смиља узвикује

паролу, било коју, а понајмање ту за сељачку масу, поготово откад се

десило оно са вепром и трактором ( узели му — да не причам сада све

испочетка). Тада сам Смиљи намигнула, што је значило да парола остаје

међу нама. Смиља је била шест месеци старија од мене, али за читаву главу

виша и имала је те огромне ноге. Знам да јој једном нису дали на ДЗ —

дечју дознаку — ципеле број четрдесет. Највеђе што су давали за децу било

је 35. Али, тада је уја Ђока сикнуо: ,,Шта, детету пола ноге да одсечем да

би ушла у ваше тачкице?" Није изгледао наивно уја Ђока — поменула сам

веђ око оног случаја са Узораном ледином и трактором — и продавац Љуба

му је одмах издао робу. Мислим да сада нема смисла да поново причам оно

како је Деска тада искочила кроз прозор у врт владикиног двора, јер то

нема никакве везе са првомајском парадом.

Али, шта се догодило са нашом свечаном поворком? Зауставили су

нас пред првом попречном улицом — Стеријином — испред Булевара

маршала Тита. Ни дан-данас не знам зашто је зову булевар, јер је преуска и

за обичну главну улицу, али је, ваљда, значајна зато што је у њој католичка

порта и све остало. У Стеријиној улици смо стајали док нам се свима,

заиста, није смучило а онда се неко паметан сетио да погледа на црквени

сат. После су причали како је стала врана на сказаљку, па је сат каснио за

читавих сто осамдесет минута. Причало се и да је то једна обична дивер-

зија, можда религиозна — црквењакова, или ко зна чија. Углавном, када се

све то констатовало, шта је било и шта је могло да буде, нама су, мртвима

од глади и жеђи и свега осталог, саопштили да је главна поворка већ

одавно завршена и готова и да ми можемо да прођемо поред главне

трибине на тргу, јер су се сви растурили и већ одавно ручали и легли да

спавају, па је и та Маријанина парола сада деловала бесмислено и

распукнуто у ваздуху као ракета без светлосног ефекта, готово ћорак.

Нисам хтела, међутим, то да јој кажем.

Предвече је дошла по мене и Деска је дозволила да не седим са

дедом пред куђом, већ да могу са другарицама да прошетам по граду. Биле

су упаљене бакље, дим се виорио Мариоланом и атмосфера је одисала

свечаним мирисом као да је Бадње вече.

Шта ми би да то кажем пред Савом, кога смо Маријана и ја среле у

Стеријиној улици?

— То је, другарице, превазиђено, ти верски и религиозни буржујски

заостали празници — одбрусио ми је строго, као да сам извалила највећу

глупост, а и сама сам се тако осеђала. Маријана се пакосно церекала. Сава

је ставио руке на леђа. Шајкача му се спустила на обрве и при тој вечерњој

светлости деловао ми је дивно. Чак се нису примећивале ни његове

клемпаве уши, на којима му се капа заустављала, што ми се у ранијим

сусретима са Савом чинило упадљивим. Сада, међутим, чинило ми се, баш

сам проверила, да би свака шајкача морала да се задржи на ушима. И,

уопште, био ми је леп.

Ђутала сам, а Маријана је испитивала Саву и шта треба и шта не

треба, знам да би бар Деска, па и Милица тако мислиле. Јер, ако човек хоће

да ти прича своју тужну историју, он ти је сам исприча, а ти после можеш

да плачеш или не, зависи до које мере је тужна, али ако човек ћути као да је

нем, или тихо звиждуће, онда то значи да не воли да га сувише испитујеш,

бар је тако са Милутином било, па и са дедом. Мислим да су, уопште, муш-

карци такви. Ако ћуте, пусти их на миру. Испричаће ти када то од њих

најмање очекујеш или у одређеној ситуацији када их притераш уза зид (као

мајкица Перу око оне Циганке за време првог светског рата). Али,

Маријана, и поред цукераша и све његове деце, заправо своје браће, није

довољно познавала мушкарце и постављала је, како би то Деска рекла,

неумесна питања — као на пример: одакле сте, ко ти је отац, ко мајка и

колика им је плата?

Савини су дошли однекле из Лике, у ствари — дошао је са оцем и

тетком. Мајка му је, како нам је причао, погинула у партизанима, негде на

Козари, отац је био тешко рањен, а брат се тек недавно вратио из шуме и

још увек није демобилисан. Сав је изрешетан куршумима, али он је све сам

вадио, те метке, перорезом и лепио ране фластерима. ,,Ништа му нису

могли" — говорио је и ја сам била несрећна што Милутин ниједном није

био рањен. Стално сам убацивала како је и мој тата био у партизанима и

био повезан још пре рата. Све је то изгледало безначајно, а можда не би

тако деловало да ме Маријана није стално прекидала уздасима „ух" и ,,ох"

и ,,какве то везе има". Знала сам да је то због тога што нико од цу

керашевих није ни прстом мрднуо за НОБ. Продавали су сладолед са

шверцованим, шпинованим шећером, то је цела Мариолана знала, и

мислили су да је довољно ако однесу рањеницима у болницу сладолед за

све оно што нису сарађивали са нашима. Никада Маријани то нисам

пребацивала, јер сам знала да је требало прехранити толику децу, али ипак

се могло знати шта је шта, нисмо писали карактеристику па да се качимо за

ситнице.

Застала ми је права кнедла у грлу када је Сава испричао да су му

спалили кућу и да је присуствовао погубљењу сопствене мајке.

Чизме су му се блистале од пламена бакљи и уопште ми није сметало

што се видело да су му велике. Напротив, импоновао ми је тај његов брат

због огромних ногу, значило је то да ће и Савине једном постати такве. И

наравно, пре свега су ми се допадале његове ране, залепљене фластерима.

Не знам како се могло догодити Милутину да кроз сав тај ршум прође без

иједне ране. Ми стварно нисмо имале срећу са нашим мушкарцима. Прво

се Пера Краљ у првом светском рату није баш прославио са том Циганком,

а онда мој Милутин, револуционар, а тане га није ни окрзнуло. Дуго те

ноћи нисам могла да заспим. Никада ми се то раније није догађало. Стално

су ми пред очи извирали козарачки пропланци и несрећна Савина мајка. Да

Маријана није говорила како је то све без везе, понудила бих му да једног

дана одем код њих да им направим палачинке и, можда, велико спремање.

Нисам била од оних што се распадају од домаћих послова, али знала сам да

та стара, намучена тетка није у стању да се брине о три права мушкарца,

какав је Сава и његови. Поменула сам Сави нешто као: — Колико

палачинки можеш да поједеш одједном?

Моја другарица је, међутим, одмах истрчала са својим сладоледом,

као да на овом свету не постоји ништа друго сем њиховог сладоледа. То-

лико ме је изнервирала да ми је дошло да кажем да је сладолед добар само

ако није са сахарином, али сам се постидела сопствене пакости. Подсећало

ме је то на све Дескине примедбе о цукерашу, а такво понашање баш ми се

није допадало.

Али да ће ме мучити несаница, да се то мени може догодити, то баш

нисам претпостављала. Ноћ је била права летња, готово спарна. Врата

између наше и дедине собе била су отворена. Чуло се снажно дедино

хркање, све се проламало ваздухом, као артиљеријска ватра за Први мај, по

којој смо и схватили да је првомајска парада завршена без нас и да нас је

неко намерно или случајно заборавио да укључи у свечану поворку. Надала

сам се да ће Сава да раскринка тај ненародни елеменат који ће понети

кривицу на својој грбачи.

— Перо, Перо, је л' спаваш? — чула сам мајкицу, чији је глас без зуба

деловао фрцкаво и праскаво.

— Не спавам, Ружице, не могу да заспим. Мучи ме несаница, бриге

— промрмља деда.

— Па како не можеш да заспиш — упитала га је мајкица — кад

хрчеш да се цела Драјшпиц гасе ори од твог хркања! — одбруси она,

готово непријатељски.

— Па ако чујеш да спавам, зашто ме будиш и што ме прогањаш и

ноћу? — деда је био заиста бесан.

По ономе како се драо не би се претпоставило да има ни војводског, а

камоли краљевског достојанства. Да ли би се и Сава — мислила сам —

драо на мене када бисмо једног дана тако заједно остарили, или би ме

држао за руку, с обзиром да је сироче и да је сигурно жељан женске

нежности. Нисам могла да се усредсредим на сопствену судбину, јер је ово

у спавапој соби сада почело да личи на праву свађу, а ја нисам могла да

поднесем када се одрасли свађају. Увек би ми се стегло нешто у грудима

када се Деска и Милутин препиру, нарочито онда када јој је једном

приликом рекао да ће он, ако треба, средити њу и на овај начин (подигао је

кишобран који је држао у руци, а њој је задрхтала брада). Деда је, међутим,

превршио сваку меру:

— Када сам те узео, изгледала си ми млада. И нисам правио питања

што си удовица — говорио је. — Ни што имаш дете...

Дошло ми је да уђем у собу и да га изгрдим.

— Шта ми је требало да се удајем за тебе? Своју корицу хлеба још

увек могу да нађем — сада се речи више нису разабирале од мајкициног

плача.

Нисам погрешила ни када сам претпоставила да ће деда да се покаје.

Али, рекао јој је да је она крива за све, јер је дволична — чује да хрче, а

пита га да ли спава. Он никако није могао да схвати зашто мајкица њега

целог живота изазива и шта мисли тиме да постигне, сем ако неће намерно

да га расрди, па он побесни и онда јој је ђаво крив. Њихове ноћне свађе,

сада ми је било јасно, уопште се нису разликовале од оних дневних.

Ја сам се ујутру ипак правила као да ништа нисам чула. (Идућег лета,

када сам се поново била заљубила па нисам могла да спавам, они су се на

исти начин свађали и исти разговор водили а мајкица је на крају опет

испала дволична.)

Али, тог јутра сам заспала на часу географије. И раније ми се

догађало да заспим на географији. Наставница је била једна ужасно

досадна баба. Раније никада нисам сањала кад заспим у школи. Овог пута

сам сањала Саву на белом коњу, и када ми је прилазио и пружио руку да ме

подигне (баш као Пепељугу у оној илустрованој књизи), пробудила ме

географичарка: — Ти си, Суботићева, начисто заспала — рекла ми је као да

сам нешто најсрамније учинила. Зарекла сам се да ћу је тргнути када јој се

очи буду склапале и глава полако падала на катедру, што јој се није мало

пута догађало, али сада, као да је цео разред то заборавио, сви су ми се

смејали.

Маријана је била довољно паметна да на одмору све то избрбља

Сави, али нисам чула да се насмејао. Можда и јесте, али бар не гласно. Ја

нисам смела да га погледам. Закључила сам да је, иако сироче, лепо

васпитан. Да сам смела, и да Маријана то не би причала као страшно

смешну ствар у разреду, ја бих му бтворено рекла да сам због њега

пробдела ноћ. Можда би то звучало и претерано.

— Мушкарцима никада не смеш да покажеш колико ти је до њих

стало — чула сам једног дана Деску како шапуђе Милици, али чим ме је

приметила почела је да говори о ужини и неким бесмислицама, као да сам

ја мала и да преда мном треба крити неке ствари. Откако је Милица кре-

нула са Миђом Главоњом, мама и она стално нешто шушоре и крију од

мене и Милутина. Разумем што пред њим не говоре јер он, изгледа, заиста

није имао смисла за љубавне ствари. (Милицу је једном тако звизнуо када

је дошла у осам и пет, а он је срео са Мићом.) Али, зашто су се тако

тајанствене правиле преда мном, није ми било јасно, јер ја свакако нисам

више била дете.

Тих дана сазреле су прве трешње. Или су изгубиле ону негдашњу

сласт због силних киша које су тог пролећа пале, или ја више нисам знала

шта су то трешње, углавном нисам имала вољу за њих. Чак их нисам ни

као минђуше за уши качила. Дала сам Милици и свој део, а она их је појела

и питала ме да нисам случајно болесна. Тако сам сазнала да љубав није

једини разлог због кога су ми и трешње постале бесмислене, јер их у том

случају ни Милица не би јела. Маријана и ја престале смо да скачемо преко

конопца и бројимо ко може више пута. Није нас забављало ни шутирање

црепа по нацртаној школици.

— Хајде да играмо град, планина, река — предложила сам једно

поподне Маријани.

Она није имала воље. Није имала, чинило ми се, воље низашта. Чак је

престала и да ме секира. Постала је тог јуна некако пажљива. Само би ми

донела сладолед и пружила ми га кроз прозор. Њене црне, велике очи

замаглиле су јој цело лице и стално ми се чинило да ће заплакати. Наређала

је силне двојке. Слегала је раменима када су је прозивали и ђутала као да је

мутава. Разредни је већ позвао цукераша да му саопшти на време, да се не

би изненадио на крају. Тешила сам Маријану да јој се ништа не може

догодити, јер се у осмољетки не понавља па ма каква незналица била, али

њен поглед је стално лутао некуда, као да ме не чује.

Питала сам је да ли је можда не боли зуб, да није сувише сладоледа

јела, или је све то само због слабих оцена? Питала сам је увек нешто друго,

јер сам приметила да јој је свако моје претходно питање било досадно.

Само је одмахивала главом и кривила уста. Одлучила сам онда да је

убудуће ништа више не питам.

Али, једног јутра, почетком јуна, скоро пред крај школске године,

баш када смо пред Маријанином капијом седеле и јеле хлеб намазан

пасуљем па пошећерен, она је мене упитала:

— Јоле, да ли си ти, рецимо, заљубљена? Тим питањем стварно

ме је изненадила.

— Шта подразумеваш под тим „рецимо"?

— Немој да врдаш, него ми реци у кога си заљубљена — навалила је

Маријана.

— У реду — рекла сам мислепи да сам се вешто снашла — казаћу ти,

али само уколико ти мени кажеш прва у кога си ти заљубљена.

— У Саву — рекла је и одгризла велики залогај хлеба са пасуљем,

као да је то што је рекла најнормалнија ствар на свету. Гледала је љубо-

питљиво у мене, а ја сам се скаменила. И не само ја, већ и хлеб у грлу, тако

да сам се страшно загрцнула, па је Маријана почела да ме лупа у леђа да ми

умало нису отпала. Није то ни лоше што ми се догодило, јер сам мало

забашурила читаву ствар и показивала немушто да сам изгубила глас и да

не могу ништа да кажем. Међутим, Маријана је скакутала око мене и

тражила да јој испуним обећање. Пружила ми је креду и иаредила да

напишем на асфалту његово име.

— Не знам — написала сам, али Маријана се тада страшно наљутила

и рекла да сам је преварила, јер је она мени одала своју највећу тајну и то

једино мени, а ја од ње све кријем.

Шта сам могла да урадим? Да сам јој рекла праву истину сигурно би

се још више наљутила.

Донела ми је чашу воде и упорно ме гледала у очи. Маријана је тако

знала да вас фиксира, да сте убрзо морали све да јој признате или да се оне-

свестите. Дужице су јој биле као од црног сомота, тако да јој се зенице

нису ни оцртавале. Само да није имала тако танке, дугачке ноге, била би

баш лепа, без обзира што је кошчата.

— Тај младић, ја га у ствари не познајем — шапнула сам. — Пролази

често нашом улицом, вероватно станује негде близу.

— Како можеш да будеш заљубљена у некога кога не познајеш? То

су глупости.

— Па није да га баш уопште не познајем. Он ме је једном зауставио и

питао како се зовем. Предложио ми је да идемо заједно у биоскоп —

извалила сам и запањила се како неко може тако страшно да лаже.

— А ти? — питала ме је Маријана.

— Па ништа. Само сам му рекла да не разговарам са непознатим

људима. (То је била жива истина; али никада ме нико непознат није ни

ословио.)

— Па како си се онда заљубила у њега? Због чега?

— А због чега си се ти заљубила у Саву? — интересовало ме је да то

сазнам.

— Па пре свега зато што је леп и паметан, што нам је пионирски

руководилац. И због свега. Ето, и те његове чизме...

Све сам могла да поднесем што ми је рекла. И то што је леп (баш и

није био), и не знам колико је паметан, али када ми је поменула чизме

грунуле су ми сузе. То је љубомора, помислила сам.

— Шта ти је, што плачеш? — питала ме је Маријана и ставила ми

руку на раме. Нисам била луда да јој све кажем.

— Ама ја ћу се упознати са тим младићем — рекла ми је она.

— Којим младићем? — иитала сам је забезекнуто, као да нисам ја

измислила ту највећу лаж на свету.

— Мени не смета да разговарам са непознатим људима. Навикла сам

кад продајем сладолед. А када се ја будем упознала са њим, упознаћу и

тебе — тешила ме је.

— Ама не плачем ја због њега, веђ од тога што сам се загрцнула.

Маријана ми није поверовала, јер, како ми је испричала, и она је у

последње време све чешђе плакала због Саве и свега тога што му се дого-

дило и само кад помисли на његове чизме...

Маријана и ја, па и сва остала деца, носили смо беле патике лети,

мазале их цинквајсом, а зими црне, кожне ципеле са дрвеним ђоном, само

се то давало на тачкице. Али, Сава је и лети и зими носио само чизме.

Маријана ме је испитивала о младићу у кога сам заљубљена и ја сам

поново измислила гадну лаж — да и он носи само чизме и да има кожни

капут. Можда сам мало и претерала, јер се Маријана одушевила тим

кожним капутом. Терала ме је од тада свако вече да седимо код мене у

кибиц-фенстеру и да чекамо да се он појави. Већ ми је било досадило.

Једног дана сам смислила највећу измишљотину у свом животу. Написала

сам на једној цедуљи:

Драга Јелена, ниси хтела да се упознаш са

мном, а ја сам сада отпутовао и питање је да

ли ћу се икада у жиботу братити у Марио-

лану.

Налупала сам још неколико глупости и потписала се, заправо њега

потписала са:

Никад те неће заборавити твој М.

Господе боже, како сам могла до те мере да лажем?

Маријана се одушевила у првом тренутку, а онда је почела

испитивачки да ме посматра, час мене, час писмо, па да ме испитује —

како то да је убацио кроз прозор, откуда је знао да ћу га ја наћи, а не неко

други и откуда је знао моје име...

То је и мене чудило, мајке ми. Скоро сам и заборавила о чему је реч,

толико сам се била уживела у ту лаж, али ме Маријана пресече, кад у

једном тренутку строго упита:

— Мени је овај рукопис нешто познат?

— И мени — рекла сам јој. И то је било тачно. Мада сам га потпуно

изокренула у лево и писала зашиљена крупнија слова него обично. Да о

читавој тој ствари нисам имала појма и да ми је неко показао писмо и

којим случајем ме упитао на чији ме рукопис подсећа, рекла бих да је

пљунут мој рукопис. Наравно, овог пута није била прилика за то и ја сам

слегла раменима и заклела се у себи да о тој глупости нећу више ни једну

реч да кажем.

На сву срећу наишла је Деска и окомила се на нас што седимо на

степеништу, а било је то само да би сакрила бес што ја једем пасуљ са

шећером. То, једноставно, није могла да смисли. Као да је смак света ако

неко једе хлеб намазан пасуљем, па пошеђерен.

Чим је замакла за нашу капију, ја сам зграбила цедуљу и поцепала је

у парампарчад. Маријана се наљутила као да је писмо било упућено њој, а

не мени. Забранила сам јој да читаву ту ствар помиње преда мном, а она ме

је тешила као да сам несрећна због те измишљотине, а не због Саве. Заиста

не треба лагати до те мере. Рекла ми је, сем тога, да не смем да будем тако

горда и да јој одсад морам све своје тајне поверавати а она ће ми помоћи да

се упознам са свим тим дечацима у које ћу се убудуће заљубљивати.

— Па ваљда не мислиш да ћу ја тек тако да се заљубљујем лево и

десно? — питала сам је, али овог пута озбиљно. — То се заљубиш једном,

можда два пута и квит.

Навела сам јој примере и из наше фамилије, а она ме је одмах

подсетила на две жене Пере Краља и ону проклету Циганку, рекла је и да

то није било све и напоменула поврх свега да крв није вода. Објаснила сам

јој да је то сасвим друкчије код жена него код мушкараца, али Маријана је

сматрала да је некада тако било, док сви нисмо постали равноправни и ја

сам се плашила да је она у праву. Тачно је да нисам желела да останем до

краја живота заљубљена у Саву, али како су се ствари развијале није било

изгледа да се ускоро у мојим осеђањима било шта измени.

Заборавила сам да забележим да сам претурајући по дединој фиоци,

када сам нашла Милицина писма из Сенова, открила и један божанствен

чешаљ од алуминијума. Милица је уобразила да тај чешаљ има неке везе са

њеним ковертама (што је била права глупост) и захтевала је да јој покло-

ним чешаљ. У то време сви смо се чешљали једном великом, тупом,

дрвеном чешагијом.

Милици сам већ била поклонила цвикере које сам нашла једном

приликом на попису немачких ствари. Није ми толико сметало што имају

диоптрију, већ су ме штипале за нос и при томе ми стално спадале, јер нису

имале држаче за уши. Па, већ сам поменула да су били цвикери, а не

наочаре за сунце. Али Милици су се допадали зато што су стакла била боје

дима. Дала сам их јој два-три пута када је ишла у парк да се нађе са Мићом

Главоњом. Села би на клупу, забацила главу и зажмурила. Тада је ставила

наочаре, заправо цвикере, и наравно да јој нису спадали. Мени су напротив

сметали. Болела ме је од њих глава и нисам имала прилике да седим као

кип са неким у парку. На крају сам јој поклонила те цвикере, али чешаљ

нисам могла. Мислим да није лепо од Милице што ми је, благо речено,

дигла тај чешаљ и сакрила га код деде у фијоку. Али крв није вода — што

би рекла Маријана.

Милица је као и њен деда, заправо наш Пера Краљ. Све што је од

животног значаја почела је да сакрива под мермерну плочу, као да сам ја

неко дете, па се нећу досетити где би неко могао у нашој кући нешто да

сакрије.

Синула ми је та фамозна идеја и што је најгоре била сам потпуно у

праву. — Опет си претурала по дединој фијоци. Знаш да не воли када му

неко дира ствари— одвалила је када је упала у собу, као да се обраћа

некоме са ким први пут говори о нашој комоди.

Стварно ме је насмејала:

— Само сам тражила свој чешаљ. Кад већ знаш да деда не воли да му

неко претура по фијоци зашто си мој чешаљ тамо сакрила?

Милица је по свом старом, глупом обичају закључила да сам једна

обична балавица, да је она старија и да је мој чешаљ њој потребнији него

мени. Судећи по њој, ја сам могла да идем гола, боса и чупава само зато

што сам млађа.

Све би се можда завршило уобичајеном расправом (Милутин нам је

забранио да се свађамо,

јер смо, стварно, у последње време превршиле сваку меру) да деда није

упао у собу.

— Опет је, чини ми се, код мене вршена преметачина. — То је рекао

гласом као да су му упали народни органи, а он при томе остао храбар. А

знало се какав је, мислим, што се тиче храбрости. То је прича за себе.

— Зна се ко има обичај да се недолично понаша — Милица је то

изговорила гласно, а мени је промрсила кроз зубе да ме неће казати деди

ако јој вратим њен чешаљ. Е када ми је рекла „њен чешаљ" заиста сам

подивљала. Мени, иначе, много треба да се наљутим.

Међутим, деда је у последње време све слабије чуо, али га је вид

одлично служио, спазио је у џепу моје енглеске блузе алуминијски чешаљ

и прснуо у смех. Мислим да се деда увек смејао без везе, нечему што није,

рецимо, нимало смешно. Али он се сада кидао од смеха.

— Дете, ако бога знаш, извуци ту чешагију из џепа. Моташ ми се ту

наоколо ко фризерски калфа. Сем тога, то није чешаљ за људе. Пре рата

смо њиме Џекија тимарили.

— Пре рата... Пре рата... Деда, то твоје пре рата ми се на главу

попело. Сада су друга времена, модернија. Сем тога желим да имам соп-

ствени чешаљ.

— Баш си ми мустра. Потребан ти је сопствени чешаљ. Ти

ситносопственички назори су давно превазиђени — умешала се Милица.

Дакле, то је невероватно како Милица уме да заглупи ствари, без

обзира што је старија и што су ме сви професори питали: „Суботићева, да

ли је могуће да си ти Миличина сестра, па она је тако вредан ђак" — или —

„Угледај се на своју старију сестру" ... Од тога ми се најчешђе повраћало.

Е, та моја старија сестра умела је нешто паметно да каже о

ситносопственичким назорима и сличћним глупостима, наравно, само када

сам ја била у питању.

— Завежи — рекла сам јој, свесна да то није нека краљевска изрека.

Деда се шокирао, као да чује најбезобразнију ствар и то први пут у свом

војводском животу — заборављајући да сам само поновила један од

његових чувених израза. Запретио ми је да ће ме, ако будем дрска према

његовој љубимици, тужити Милутину.

Рекла сам им да и ја имам штошта да кажем Милутину (иако нисам

смислила ништа значајно, али видела сам да сам оставила утисак на њих,

јер су се погледали значајно). Искористила сам тај мукли тренутак да

изађем са чешљем из собе, не пружајући податке о својим даљим

намерама.

У кујни сам нашла божанствени крем од јаја и лимуна. Заграбила сам

варјачом, јер се прстом мало могло захватити. Мајкица је тренутно била

изашла и мени се учинило да ћу код тог подухвата остати невиђена.

Милица, међутим, ухваћена бесним поривом због чешља, повукла ме је за

кику и почела да урла да она неће окусити за Ускрс ни један колач, јер сам

ја сигурно све олизала и гурала своје прљаве прсте у сваки крем. Деда је

одмах прихватио њене претње. Забадава сам их убеђивала да су дволични,

они су се на моје примедбе правили луди.

— Ти, деда, нас тераш да постимо, а малопре сам те видела како у

шпајзу једеш суву кобасицу. Ниси је ни љуштио него си је одломио са тим

прљавим сушеним цревом и тако загризао. (Лудовала сам да загризем

сушену кобасицу, када црево пукне под зубима.) — И јео си без хлеба —

додала сам.

Искривила су му се уста од беса. Би ми га жао, али заиста нисам

имала више нерава да га штитим када се он према мени тако понаша. Ни-

сам га тужила мајкици ни када смо се срели на тавану пред Божић. Он је

чупкао грожђе са једног краја канапа а ја са другог. Правио се као да скида

трулеж кад ме је видео, а ја сам достојанствено прешла преко читаве те

ствари.

Сада је, међутим, почео да се вади како је његово време прошло и

како је он доста постио за свог живота, а сад од нас жели да направи праве

људе који знају шта је српска и православна традиција.

— Ако хоћемо право, Перо, ти никада ни раније ниси постио, а децу

си увек терао да посте, док си сам мрсио — упала је мајкица са својом

примедбом, која, морам да признам, није била баш педагошка, а деда

највише није трпео када му она квари углед код млађих.

Ваљда из неке равнотеже, да не испадне деда једини крив у нашој

породици и да бих прекинула ту причу о дединој хришћанској традицији,

рекла сам Милици да она као члан УСАОЈ-а не би морала поново да се

причести, а ако већ верује у Бога нека се не прави комунисткињом, јер ћу ја

једног дана, као њена млађа сестра, имати непријатности због тога.

Она ми је одговорила најневероватнијом од свих својих бесмислица

— да је једини Бог у кога она верује — Совјетски Савез.

Не знам шта је под тим подразумевала, али деда се тако наљутио да

се све орило. Опет је покушао са оном измишљотином о томе како је он за

ову ствар дао крв и шта ти ја знам шта, али ипак не може да дозволи да

неко хули на Бога и да ће Срби остати Срби, Руси — Руси, а да је једини

Бог — Бог, и зато човек, док је млад, треба да се причешпује и очисти од

свих грехова.

И мени је већ дозлогрдила мајкицина прича да је деда из чистог

љубопитства протурио стражњицу кроз капију када га је шрапнел стрефио,

а могу да замислим како се њему тек смучило то мајкицино тумачење

његове неустрашивости. Она, ипак, није имала мере кад је читаву причу

завршила првим светским ратом и оном чувеном плесачицом.

Зашто је мајкица стално о томе трубила, и како јој није досадило да

то помиње, не само између два рата, већ и после другог? Изгледало је да ни

нуклеарни рат не би могао да задржи навирање тих срамних успомена.

Рецимо, кад год би неко запевао песму ,,Кад се Цига зажели медених

колача", па чак и кад би неко извалио — грми, сева — рецимо, због неког

невремена, сви смо у куђи знали како ће се то завршити.

Сва срећа да ме је Маријана у том тренутку викнула кроз прозор,

тако да сам имала оправдања да прекинем породична неспоразум, али Ми-

лица и поред свег високог мишљења наших професора о њеној

интелигенцији, није схватила ту најпростију могупу ствар.

— Реци твојој другарици да се не дере тако простачки стално под

нашим прозором. Цела улица јечи — дрекнула је, ништа слабијим гласом

од Маријаниног.

— Хоћу, кад ти будеш рекла Мићи Главоњи да нам не звижди испод

прозора.

Не знам шта ми је требало да булазним, јер се Милица ужасно

наљутила, а и деда није остао равнодушан. Сва срећа, није схватио улогу

Миће Главоње. Међутим, Милица се до те мере увредила да после ове

афере није хтела годинама да разговара са мном. У ствари, до идуће

недеље.

Проблеми око чешља су се, међутим, непредвиђено искомпликовали

и ван наше фамилије, још исте те вечери. Маријана и ја смо отишле на

логорску ватру. Обожавала сам логорску ватру, поготово кад смо играли

,,сад се види, сад се зна ко се коме допада". То коло је било лепше од свих.

Од пламена ватре, мој је чешаљ блистао у џепу и ја сам га повремено

вадила да се очешљам иако нисам била чупава. Поподне сам била увила

косу на крпице и онда их уштинула дрвеним штипаљкама за веш, тако да

сам изгледала као неки озбиљан француски судија. Милица је сматрала да

сам сувише главата, а ја сам је питала да ли се можда плаши да ће и мене

прозвати Јоле Главоња, што она није сматрала нимало смешним. Напротив,

на сваку моју такву или сличну досетку умела је да се расплаче као да је

реч о најтужнијој ствари на свету. Са њом се уопште није могло шалити.

Прва ствар која ми је била у памети када смо дошли у подножје Брега

била је да проверим да ли је Сава ту. Био је. Маријана га је одмах спазила, а

ја сам се правила да не знам о коме је реч. Маријана ме је тешила да ће се,

можда, појавити и онај плави младић што ми је писао писмо, па смо га

заједно тражиле.

Сетила сам се до које мере је то бесмислица, па сам јој рекла да ми је

написао да никада више неће доћи. Она ми је објашњавала да ја нисам

схватила и да ако се одселио то не значи да неће посеђивати, рецимо, своју

тетку. То је невероватно до које мере је Маријана веровала како ја неке

ствари не схватам, а једино она зна о чему је реч, чак и када се радило о

мени или том младићу. Баш ми је било жао што овог пута не могу да јој

објасним све, али она ни онда не би разумела и убеђивала би ме да ја не

схватам читаву ствар и то би вероватно било боље него да је сама схватила

суштину.

Све то није важно. У једном тренутку, док смо играле, дошао је Сава

и ухватио се у коло између нас две. Маријана није приметила, али ја сам

још раније видела како он фиксира мој чешаљ и, када нам је пришао, мене

је спопала зла слутња да то није учинио ни због мене ни због Маријане већ

због чешља. Није било неког правог повода да то помислим, јер му чешаљ

није био нарочито потребан. Ретко је скидао шајкачу, а коса би му тада

деловала ретко, била је кратка и стрчала увис, тако да се наслућивало да

неку фризуру ни не би могао да негује, али мени то код њега није сметало,

због шајкаче. Чизме су му се блистале. Маријана је, после тога што је њу

Борко изабрао, извела Саву у центар кола, а он онда мене.

Одмах ми је рекао:

— Шта ти је то?

И да нисам гледала у њега знала бих да ме пита за чешаљ. Неке

ствари човек напросто осети. Предосети као животиња. Пружила сам му

чешаљ и он га је једноставно спустио у свој џеп као да је то најнормалнија

ствар на свету. Није рекао ни хвала, нити ме је питао одакле ми, нити да ли

је, уопште, мој.

И поред свих својих осећања била сам запањена. Није ми било жао да

поклоним чешаљ Сави, али он се правио као да тај чешаљ нема никакве

везе са мном, као да ми га је он дао да му придржим, па га је сад узео

натраг и, једном речју, правио се луд.

Од целе ствари највише сам се плашила Маријане, јер сам веровала

да она не би имала разумевања за мене. На Милицу нисам смела ни да

помислим. Но, надала сам се да ће се све одвијати у моју корист, баш због

чешља. Све то ми је указивало на Савина блиска осећања према мени, када

он тако олако узима једну ствар од мене као што је алуминијски чешаљ.

Тим пре, више ме је изненадило када сам сутрадан у школи приметила да

Маријана вади из своје школске торбе мој чешаљ за време одмора и

провлачи га кроз своју густу, црну, коврџаву косу на којој сам јој страхо-

вито завидела. Било је јако сунце и белина чешља просто ме је засенила.

Мислила сам да ћу се онесвестити.

— Види шта ми је Сава синоћ поклонио — рекла ми је и ја сам

схватила да она не зна да је то мој чешаљ, па ми је мало лакнуло, али сам

истовремено увидела до које мере сам глупача и да су и Милица и деда

били у праву за све оно што су ми говорили, као и мајкица са својом

љубомором због оне Циганке и Деска за све што ми је рекла за Маријану и

њен хлеб намазан пасуљем, па пошећерен. Смучио ми се и цукерашев

сладолед са сахарином и њихова ситносопственичка прошлост.

Једноставно, Маријану очима нисам могла да видим. Избегавала сам је.

Враћала сам се сама кући из школе и правила се да не чујем када ме је

звала кроз прозор. Односи међу нама почели су да се заоштравају, а ја

нисам смела да јој кажем шта је повод мојој срџби. Нисам имала више воље

да јој дајем да преписује задатке од мене. Ситуација је, предосећала сам,

убрзо морала да се разреши. До тада се све одвијало некако прећутно,

подразумевало се без речи. Једног дана, међутим, када смо изашле после

пионирског састанка, Сава ме је погледао хладно и војнички одрезао:

— Зашто ти стално идеш са мном и Маријаном?

Чинило ми се да тонем. Била сам изиграна. Нисам хтела да помињем

чешаљ, али и сада, када ми је дао до знања да сам сувишна у његовом и

Маријанином друштву, зупци чешаља су ми се пресијавали пред очима.

Оставили су ме у школском дворишту без речи.

Следећег јутра била сам тако очајна да нисам хтела да устанем и

идем у школу. Био је тмуран дан. Лежала сам дуго у кревету и чим би ми

пале Савине сјајне чизме на памет, сузе би ми грунуле. Патила сам страшно

и ни следећих дана није ми се ишло у школу. Саопштила сам свима да сам

болесна. Њих је ипак чудио мој добар апетит. Када је Деска приметила да

по распореду немам код Стојана Трумића цртање, због чега понекад нисам

ишла на предавања, под изговором да ми је мука, запретила је да ће ме

водити лекару, јер заиста никакву озбиљну лаж нисам могла да смислим,

до те мере ми није било ни до чега. Тако сам и поред свега кренула у

школу. Тог дана имали смо поподневну смену. На Маријану нисам

обрапала пажњу. Приметила сам да ме посматра још пре но што ми је

пришла. Одлучила сам да будем изнад тога што се међу нама десило, иако

сам, свакако, морала да останем резервисана.

Завереничким гласом ми је шапнула:

— Догодило се нешто страшно. Сава је смењен. Оно о рату и остало

је измислио. Кажу да лаже. Молим те, пођи са мном. Морамо да га

потражимо.

Пристала сам, мада је требало да останемо на пионирском састанку.

Договориле смо се да пред крај петог часа изађем прво ја и да је сачекам на

углу.

Савину кућу дуго нисмо успеле да нађемо, јер Маријана није имала

тачну адресу. Када смо је пронашле, већ је био пао мрак. Наговорила ме је

да викнем Саву, јер имам јачи глас. Убрзо је на улицу излетела једна

нарогушена жена и изгрдила нас што се деремо.

— Шта ће вам Сава? — питала нас је након тираде о данашњим

девојчицама. Помислила сам да је то, вероватно, Савина маћеха коју

уопште није помињао. Али она је енергично изјавила да му је рођена мајка.

— Зар ви нисте погинули као партизанка, госпођо? — питала сам је

љубазно, што се њој, изгледа, уопште није допало.

У том тренутку се и Сава појавио. Дебелој жени заиграо је прут у

руци. Изгледа да смо је у томе и биле прекинуле, јер се на Саву већ уиграно

бацила, испуштајући крике:

— Још и то! Живу ме сахрани, лажовчино! — шибала га је по танким,

голим ногама. Њему је поглед блудео унезверено. Није имао шајкачу на

глави. Сада није деловао као неко ко има ратничког искуства. Напротив.

Маријана и ја смо се погледале и прсле у смех. Отрчале смо улицом.

Састанак је већ давно био почео. Дочекао нас је нови руководилац

Ика. Изгрдио нас је што смо закасниле, јер смо пропустиле прву тачку

дневнога реда, када је он постављен на дужност нашег новог пионирског

руководиоца.

VI

ИКА ЈЕ ПРЕПЛИВАО ДУНАВ

Ика је имао дивне плаве очи. Маријана и ја смо се погледале и

поново прсле у смех. Учинило ми се да овог пута Маријана треба да буде

несреćно заљубљена.

После оног искуства са Савом љубав ме више није интересовала. У

ствари, схватила сам да то није она права љубав и да Сава није имао чизме,

можда га, као мушкарца, не бих ни запазила. Јер, од оне судбоносне вечери,

када смо га Маријана и ја виделе у нанулама, онако јадног, како се увија

пред мајком која га је немилосрдно шибала, читава легенда о њему је

ишчезла. Маријана се правила да га не види.

Причали су да му је брат одузео униформу зато што се лажно

представљао, па је тако и њега компромитовао. Овако демобилисан, у

кратким панталонама, Сава се у школском дворишту није разликовао од

осталих дечака. Чак су му ноге биле тање него другима. Једва га је човек

могао препознати. Почео је да шутира лопту са осталима и изгубио ону

своју чувену достојанственост због које је Маријана цркавала. Сада је

хладно прелазила преко сваког помена Савиног имена као да је мене, а не

њу, звао да иду на излет. Када сам јој то поменула, рекла ми је да је он

позвао, али на састанак није дошао. Није се сложила са мојим мишљењем

— да је то још горе — као да она није дошла, а не он. Али, са Маријаном се

никада није требало убеђивати, јер је она о свему имала сопствено

мишљење.

Морам да признам да сам приметила да се наш нови пионирски

руководилац обрађа најчешćе мени када нам нешто важно саопштава.

Једном ми је, као случајно, донео да прочитам књигу Како се калио челик.

Веć сам је била прочитала и он је онда хтео да дискутујемо о тој књизи.

Рекла сам пар речи, шта мислим о Корчагину и остало, а онда сам отишла

куćи, јер сам стварно журила. Имао је седамнаест година, тако су бар о Ики

причали, а ја нисам хтела да имам било какве везе са младиćима, сем

наравно, пословне.

Тих вечери највеćе уживање ми је било да седим у дворишту испод

дуње и слушам како нам друг Перишиć прича о својим ратним доживља-

јима. То је онај татин пријатељ који је раније повремено долазио код нас, а

сада је због неких важних послова стално боравио у Мариолани, па је код

нас и становао.

Оно што ме је код Перишиćа одушевљавало, сем његове праве руске

униформе са кратким црним чизмама и сјајним еполетама на раменима,

биле су његове приче о Совјетском Савезу, где паре уопште нису биле

потребне, где можеш да уђеш где хоćеш у радње и покупиш шта ти треба

за облачење и храну. Помишљала сам — колико бих конзерви паштета,

оних што сам окусила прво код Аљоше који нас је довезао до Мариолане, и

што их је Перишип повремено вадио из своје кожне торбе — смела,

рецимо, да узмем и сама поједем.

Он ми је рекао — могла бих да узмем док се не заситим, али верујем

да он ипак нема појма колико сам ја тога могла да смлавим. Све то о Русији

много ми се допадало. Обеćавао је да ćе и код нас једном стиćи комунизам

и ја сам га једва чекала.

За деду се баш није могло реćи да је био одушевљен тим причама,

што је и разумљиво.

— Знате, гос'н Перишиćу, и наш народ је веома храбар — прекинуо

га је једном, баш када је причао о Зоји Космодемјанској. — Ето, видите,

рецимо, мој случај. Тако ја једном таман заспао, кад неко — дум, дум, о

прозор, баш овај кибиц-фенстер.

— Не зовите ме, забога, чика Перо, господине. У Совјетском Савезу

сви се ословљавају са ,,друже" или „грађанине".

Деди је било тешко да ослови било кога са „друже", а поготово

Перишића, за кога није тачно знао ни ко је, ни одакле је дошао, ни куда ће

да иде, нити о каквом важном задатку је реч. Али, прогутао је то, мада је

увек, чим би био сигуран да је Перишић замакао за башту владикиног

двора, утрчао у кухињу и сваљивао сав бес на мајкицу, као да је она

својевољно довела Перишића. Она се бранила да је то Милутиново масло,

али он није могао њој да опрости што не каже Дески, Деска Милутину, јер

он сам, као бивши војник и мушкарац не би смео да ускрати конак једној

неидентификованој личности, како је најчешће звао Перишића.

Мајкица никако није могла да схвати какве све везе она има са тим и

зашто деда пребацује и Милутиновог политичког пријатеља њој, а деда је

сматрао да је она сувише глупа да би било шта озбиљно схватила, и да ће

се једног дана покајати, јер је питање да можда није реч о неком шпијуну

или некој другој сличној особи. Међутим, када се мајкица буде опсетила, а

он оде у ћорку, као што је могло да се деси са калфом Исом, онда би,

наравно, све било касно, јер само мушкарци у озбиљним ситуацијама

страдају, а никада жене, јер у њихову кривицу нико не сумња, мада су оне

најчешће те које натерају мушкарце у пропаст.

Иако је све било рутински, ја сам знала у ком ће се тренутку дедици

искривити уста и на коју страну, али он је храбро настављао свој монолог.

То је, у ствари, и била форма контактирања која му је највише одговарала,

као уосталом и свима у породици Јеринић, што је често одавало утисак да

код нас свако у једном тренутку мора да изговори своје речи или ће

експлодирати, што се није баш ретко догађало. Зато је Милутин Суботић и

морао, по сопственом мишљењу, да напушта бојно поље, како се не би

надгласавао са снажнијима од себе. Наравно да је Деска сматрала да се он

само вади на тај начин.

— И тако сам вам ја, дакле, господине мој,(одлучио је да буде

толерантан) раздрљао кошуљу и викнуо: пуцајте! Од мене нећете ништа

сазнати.

Одувек сам желала да чујем шта је то било, какву је то опасну тајну

деда крио, па и сада, после свега, када смо се већ ослободили, остајао је

тајанствен.

Но, као и обично, у том одлучујупем тренутку, мајкица би довела

читаву узбудљиву ситуацију до апсурда.

— Боже, Перо, како можеш да причаш тако, када си, чим су дошли,

не њих седам, као што причаш, са упереним револверима стали пред тебе,

већ овај наш комшија, бог да му душу прости, фолксдојчер, а у ствари,

келнер, са неким пријатељем дошао и куцао на прозор...

— И то је за тебе, женска главо, био неки пријатељ, са неким

пријатељем је дошао наш комшија келнер... Само жене могу да буду тако

наивне — додао је бесно и ухвативши ваздух наставио своју причу:

— У нечему је Ружица у праву, они су хтели да ме придобију за себе,

да постанем квислинг, али Пера Краљ по цену живота не би на то пристао.

— Ја то казала? (Деда је ипак успевао да збуни мајкицу.) Махнуо је

само руком, у смислу, не треба обраћати пажњу на женске глупости, али је

ту поново упао у своју чувену клопку.

— И онда си ме гурнуо да ја кажем да нам деца не пишу, да не знамо

где су, а да си ти већ заспао, па си се бацио на кревет и почео да хрчеш.

Ниси ни приметио када си заиста и заспао. Ето тако.

Но овај ће се разговор понављати доста често, бар у мојој

присутности, али верујем да су га водили и када сам ја због разних

пионирских дужности била спречена да присуствујем тим тренуцима

обнављања наше ближе историје.

Друг Перишић је, међутим, увек слушао ову причу или неку сличну

са видним интересовањем, као да ништа тако занимљиво у животу није

чуо. Можда би све тако и потрајало да деда није испричао и ону причу која

није била баш сасвим неистинита, заправо догодило се онако како је он то

запамтио, а ја сам му поверовала, јер је то исто потврдила и мајкица, а ја

сам нешто била склона увек пре да поверујем женској брзоплетој памети,

но мушкој храбрости.

—Дошао ми је тако, једном (као стално му је неко долазио, а онда му

је баш тај младић дошао и замолио га да се крије код њега на тавану).

И тада је деда рекао оно одлучујуће:

— Мислио сам да је неки поштен човек, као таквог сам га у ствари

одраније познаво. Реко, бави се дечко црном берзом, па га ухватили. Кад

оно, а он комуниста. Храним га, покривам га, а он комуниста.

— Е па, Перо, ниси га ти хранио, а одевен је био. Само сам му ћебе

носила. А ти си ми говорио — ако га увате, ја нит сам чуо, нит сам знао за

њега, јер сам мушкарац. То што си мушкарац — увек те је терало да будеш

и слеп и глув, а издајеш се, боже ми прости, за хероја.

Друг Перишић је почео да се смеје као да је бунике јео. Цепао се,

чинило ми се да ће да падне са шамлице. Ни сама нисам знала шта је у

свему тако смешно, да као и обично у недоумици нисам погледала у Деску.

Била је црвена као оно кад је Милутин налетео на Милицу како се љуби са

Мићом Главоњом, па је увео у гонг. Деска је трептала као девојчица кад

скриви.

И наравно, синуло ми је. Комуниста Иса.

Породични обрачун је настао тек када је Перишић отишао на

конференцију. Деска је готово сиктала, а Пера Краљ се снебивао, док није

подивљао и изјавио да ће он, ако га друг Перишић у међувремену не

пријави, отерати сву ту Милутинову багру из своје куће и нека Милутин

гаји комунисте у сопственој кући, а он је са Исом одужио све, себи и

партији и домовини, а да ником није обавезан да полаже рачуна зашто и

ког комунисту је крио за време окупације. То су, уосталом, његове

приватне ствари.

— Али забога, тато, како не схватате да стално изваљујете глупости?

Цените више лопове од наших другова.

Када би деда био доведен у такву ступицу да не може да нађе

одговор, избацио би све из собе, па чак и Деску. Но овог пута он се ухвати

за срце и преврну очима. Дисао је убрзано. Сви су пали на тај његов штос,

иако га није први пут извео. Мајкица је плачући донела слатко од ружа са

леденом водом. Деска је претила да ће Милутина натерати да дефинитивно

решимо наш породични живот, са њим или без њега, али да у том животу

непе бити места ни за каквог провокатора.

Само сам ја знала да је деда све то извео да би се извукао од озбиљне

Дескине грдње. Знала сам по томе што је шкиљећи на лево око узео два

пута слатко од ружа. Да му је било тако зло као што се претварао не би

потрефио зделу, не би бар и по други пут.

Када се испоставило да су Руси хтели фифти-фифти од нас, тог лета

прочитала сам огроман наслов у „Политици" да су Руси баш то хтели од

нас, и када је господин Перишић изненада нестао са свим својим бајкама о

паштетама — деда је ликовао и читав догађај са Исом добио је своју нову

интерпретацију. Као, деда му је рекао: — Господине мој, крио сам

комунисте на тавану, а он, друг Перишић, ми је рекао, да је питање да ли је

тај друг са тавана прави комуниста или није.

— Ја само знам — причао је комшији Вулћину — ко је прави

комуниста, човек нашег соја и поднебља, а не неки светски ваганбунди за

које је питање када ће се, како и у ком тренутку односити према нашем

НОБ-у.

Комшија Вулћин је стрепео од деде, пошто му се ћерка за време

окупације забављала са немачким официрима. Он је био убеђен да је то

била чиста љубав, а да љубав не зна за границе, па је тако и његова мала

погрешила. Но, једном се мала појавила са шајкачом на којој се сијала

петокрака и у комплетној униформи. Тада смо сазнали да је и овде било

речи о неком неспоразуму и да су она и тај официр, у ствари, били „веза".

Стомак господина Вулћина деловао је после те старе новости веома

достојанствено, виши бар за десетак сантиметара него у претходној етапи.

Мала је долазила џипом из Београда и довлачила из неког сличног

магазина као и за време рата шећер, какао, кафу и неке друге Унрине

ђаконије. Између осталог оранжаду у праху, жвакаћу гуму и јабуке са

месом. Ово последње је донела мајкици да се увери како тамо на Западу

једу којешта. То месо у сосу са јабукама донела је стара Вулћинка да би

дефинитивно објаснила зашто се њихова мала определила за идеје Истока,

јер наравно, те руске паштете нису биле лоше. Ређе их је, свакако, поми-

њала тог лета 1948, када нам је свима постало јасно шта су Руси хтели и

када смо неким друговима објаснили како се и зашто господин Перишић

обрео у нашој кући. Милутин нам је јавио да његово име никако не

помињемо у вези са тим другом.

Деда је тако схватио дефинитивно да се он сам налази увек на

ветрометини политичких догађаја. Послао је мајкицу код Исе, бившег

калфе, и он је тим друговима који су нас посетили због господина

Перишића и неких других, који нас нису посетили, али се деда стално

опирао да њих посети. Иса је све свршио. Објаснио је ко је деда, како га је

скривао, какав је његов политички вјерују, тако да је на крају и он сам,

деда, поверовао у своју правилну политичку оријентацију.

Многе ствари су и мени почеле да бивају јасне, иако не до краја.

Често сам размишљала о Аљоши, да ли је могуђе да је и он био тако лош?

Али, схватила сам да је боље не помињати ништа слично. Једном, када се

будемо срели у Одеси, као што сам му обећала, питаћу га да ли је све то

баш тако као што се прича.

Каква су све злодела Руси од првог дана начинили сазнали смо једно

вече од старе Вулћинке, чија мала је баш лично доживела грозне

непријатности.

Деска је сматрала да се ја никада нећу одвићи да постављам неумесна

питања, јер свима је било јасно да је официр који је џипом долазио са њом

био Рус, али она је њега потпуно заборавила, чак и казачок што је играо у

нашем дворишту под дуњом. Памтила је само оног што се касније појавио

са Унриним пакетима. Своје опасне задатке из рата није помињала, као да

су још увек под забраном. „Мој друг" — увек је тако говорила — „по-

бринуће се да сви добијемо Р1 карте за снабдевање, а теби ће, Милице,

следећи пут кад дође, набавити беле патике."

— Вања? — питала сам.

— Који Вања? — усплахирила се Вулћиница — какав Вања?

— Младић ваше перке, госпођо, — рекла сам, на шта су се они сви

запањили као да никада никакав Вања није долазио у Драјшпиц гасе. Лила

(за време рата је била Лили), а некада Љиљана, погледала је бесно своју

мајку, као да је она крштавала, и то увек погрешно, њене младиће. Она

сама их је зато, по неком инстинкту и смислу за историју, увек звала само

„мој друг".

Деска је нашла да је моје понашање неумесно, а Милица је бљувала

отров на мене, јер је, по њеном, сада било свршено са белим патикама о

којима је сањала. Сањала сам и ја, па шта?

Тако нас је мимоишао рај господина Перишића, а о њему више

никада нисмо ништа чули.

Како се једне ноћи појавио, тако је једном у зору нестао, а Милутин

је касније тврдио да он њега није ни познавао.

Мој пионирски руководилац Ика, момак дивних плавих очију, нестао

је такође, заједно са свим својим брошурама о Стаљину и причама о Љубов

Шевцовој и Корчагину. Неки су причали да су га видели како је препливао

Дунав на граници према Румунији. Да ли је отишао да провери приче рат-

ника о непрегледној Украјини и препуним магазинима из којих можеш да

узмеш шта волиш и не платиш, или је отпловио до неког острва, то никада

нисам сазнала, тако да је Млада гарда и данас код мене.

VII

ПОНОВО У СЕНОВУ

За све ово време од када смо стигли у Мариолану Милутин није

успео да пренесе из Сенова наше ствари. Стално је био заокупљен важним

државним пословима о којима ми ништа нисмо знали. Деска је и надаље

дуго у ноћ, када би изненада бануо са кутијама ушећереног воћа и шареним

свиленим марамама, увек по три, за сваку од нас по једну, седела са њим и

слушала шта се тамо негде збива, где Милутин докрајчава нашу

револуцију.

Ујутру би ипак за доручком изјавила да јој је свега доста, и

револуције и Милутина, да своје најлепше године проводи чамећи сама код

свог тате, и да би већ једном хтела да има сопствени живот. Онда би почела

да пребацује Милутину што не пренесе ствари, јер ће их пацови појести, а

као најгору ствар помињала је да нам се неко можда и у кућу уселио, јер је

велика несташица станова, а ми смо кућу једноставно закључали и

отпутовали. Онда би почели да се свађају што се ни Деска ни Милутин

никоме нису од комшија или пријатеља ни разгледницом јавили, па можда

сироти људи мисле да смо из неких неодређених разлога и намерно

нестали.

Тата је сматрао да је бесмислица очекивати поред толиких жена од

њега да пише писма, када се зна како се значајним пословима бави, док је

Деска закључила да је она превише писама у свом животу написала. Од

када је ја познајем знам да се само решавала да јави деди да смо живи за

време рата, али да је онда закључила да то нису времена за дописивање и

да би то могло да буде опасно. Тражила је стално неку прилику по којој би

послала писмо, а онда би се испоставило да нема времена за писање, када

би се таква особа појавила, па би она, та особа, само јавила деди да смо

живи и здрави и да се бринемо што од њих већ давно нисмо добили пошту,

да их молимо да нам јаве како су. Понекад би неко и стигао из Мариолане

са теглом пекмеза од априкозна.

Мами је било тешко највише што се због наше несређене породичне

ситуације никако није дефинитивно запошљавала, јер смо, како је

говорила, „стално у покрету".

Једне је суботе Милутин стигао раније но обично. Био је без поклона.

Очи су му биле насмејане. Није скидао свој кожни капут. Само је качкет

забацио на потиљак.

— Пакујте се — рекао је.

— Шта то значи — пакујте се? — питали смо. Камион је

спреман,објаснио нам је. Врађамо се кући.

Звучало је то прилично бесмислено. Истрчала сам на улицу и видела

заиста камион, чак и шофера.

— Па то је нечувено — вриснула је Деска. — Као да висимо о концу

а ти нас само откачиш.

Мајкица је тихо плакала и брисала нос у рукав. Села сам јој у крило

иако су веђ сви говорили да сам девојчурак, али ја сам знала да је само то

може смирити. И заиста. Брзо је почела да нас пакује. Наравно, милихброт,

пекмез и све остале важне ствари.

Одјурила сам до цукерашевих. Маријана ми није поверовала, па је

заједно са свом браћом и сестрама истрчала да види камион. Обећала сам

јој да ћемо се дописивати. У тој гужви нико се није сетио Миће Главоње.

Наравно, сем Милице. Окренула се према зиду, бледа као зид, а сузе су јој

текле низ лице. Деска је тешила да ће напи лепшег момка.

— Једно је сигурно, да ће имати мању главу — убацила сам ја крајње

неумесно. Ипак није морала тако да ме одалами, поготово што је

могла да претпостави да ће ме већ у следепем тренутку послати да га

потражим. У том тренутку показала сам се као велики човек, бар донекле.

Наиме, обећала сам Милици да Мићи неђу рећи зашто сместа треба да дође

код нас, заправо код баште владичиног двора. Хтела је само да га зовем да

хитно дође. Наравно да сам му већ у следепем тренутку саопштила да

одлазимо из Мариолане и то заувек. Касније сам причала Милици да је и он

страшно пребледео и био очајан, само да бих је утешила што сама није

видела како је несрепан био због нашег одласка. Сама то баш нисам

приметила, али верујем да је заиста било тако, нарочито због онога што се

догађало касније када смо се вратили кући, мислим, када смо камионом

стигли и кад је прошло читаво лето.

И тако, отпутовали смо оним истим путем којим нас је Аљоша

довезао. Само, сада је преко реке био подигнут мост, па нисмо чекали

читав дан скелу. Ипак, преноћили смо у оној истој крчми као некада и за

доручак јели испод липе млад кајмак са загорелим млеком. Добили смо и

по једну црепуљу лепињу. Мислим да сам брдо таквих погача са кајмаком

могла да поједем, али мама није дозволила Милици да ми уступи целу

своју, а она је (због Миће Главоње) једва успевала по који залогај да

прогута. Тужно је цвилела и ја сам по сто и први пут морала да јој све

испричам — како је он био очајан и шта ми је све казао. Али, њој никада

није било доста те приче. Стално ме је прекидала са оним: а ти њему, а он

теби?

Да бих је мало утешила, толико сам измишљавала да ми се смучило.

Све то изгледало је као да сам Мићи Главоњи пола дана објашњавала, а он

мени читав дан претио шта пе све да учини од јада што се селимо, а колико

се сећам није ни реч проговорио.

Покушали смо, када смо следећег дана, баш негде око подне, стигли

у Сеново да откључамо наша врата. Очигледно, брава је била измењена.

Ускоро су се са унутрашње стране чули кораци. Претрнула сам, мислепи да

је иза врата неки заостали четник или бар љотићевац. Не можете да

замислите шта све може да прође кроз једну главу само док трају кораци

иза сопствених закључаних врата. Била сам стога разочарана када се

појавило смежурано лице једне старице.

— Кога тражите? — питала нас је са видним интересовањем, као да

смо дошли у њену, а не у нашу кућу.

Милутин, са својим револуционарним искуством, само је одмакао

старицу са врата и прошао раширених лактова у предсобље. Онда се

осврнуо и дао знак и нама да уђемо. Госпођи је задрхтала брадица као у

старе козе. Нисам никада до тада видела неку стару даму са тако

импозантном брадом.

— Ово је наш стан — рекао је мој тата Суботић и ја сам осетила

жарку жељу, ма како то сада изгледало бесмислено, да се извиним старици

што смо се вратили кући.

Она нас је позвала да уђемо у њену собу, јер како је рекла, само је

једна њена, а у свакој од следећих има по једна породица. Није знала да

нам објасни како се све то догодило. Њу су пре седам месеци иселили из

њеног стана, јер јој је син изненада отишао на службени пут.

— Да ли је и он на Отоку? — питала сам у намери да се укључим у

разговор и допринесем разбијању те неугодне атмосфере. Деска ме је

шибнула погледом, а старица се расплакала. Њена соба је била тако

натрпана да се стално имао утисак да ће ти нешто пасти на главу. Кревети

су били један на другом као у вагон-лију. Али од свега тога ништа није

било наше.

Милутин је, не куцајупи, ушао и у другу собу. Тамо је тек био прави

крш. Затекли смо једну непознату породицу баш за ручком. Додуше, ја сам

успела само да провирим, али и тога ми је убрзо било доста. У ћошку је

седео један клиња на ноши (на нашем персијском тепиху). Иначе, ничег

другог од наших ствари није били ни у тој соби, нити у било којој другој.

Касније смо сазнали да је друг официр коме је био, три месеца након нашег

одласка за Мариолану, додељен наш стан, приликом сеобе за Прокупље,

понео све наше ствари, али тепих није волео из принципа, јер је сматрао да

је то непотребно, као и завесе, које је, чим се уселио, скинуо са прозора и

дао жени да их користи као кухињске крпе. Све то, да је друг, нико му није

упамтио име, презирао непотребне преостале ствари из претходног

буржујског периода — сазнали смо од комшинице, баба Полке. Она,

додуше, није хтела ниушта да се меша. Сматрала је да можемо бити у

добрим званичним односима, али да не осећа никакву обавезу да нам било

шта каже, јер нисмо нашли за сходно ни дописницом да јој се јавимо. Мама

и тата су се бесно згледали, кривећи у себи једно друго. Касније су

пребацивали Милици и мени што смо неваспитане, па чак ни тета Полки,

која је знала да нас чува док смо биле мале, нисмо написале ни једну

разгледницу.

Тако је Милица морала кришом да пише Мићи писмо, јер тата и мама

нису могли да схвате како комшиници Полки није могла да се јави тако

дуго, а сада, нисмо се још ни сместили, а она већ пише Мићи Главоњи.

Понекад су ми се заиста чинили неразумнима, али сам била сасвим сигурна

да се ниушта не треба мешати. За сваки случај.

Тата је кренуо у општину одмах, да рашчисти ту свињарију са нашим

станом. У трепу собу нисмо могли да провалимо, али смо веровали на реч

да и тамо неки људи станују.

Тата се дуго није враћао, а ми смо се поређали на кревете на спрат

код старе козе, која, уосталом, није била рђава особа и без обзира шта је

било са њеним сином, са нама је била сасвим пристојна. Мени су се стално

вртели цветови са зидова пред очима, помешани са мирисом бензина, као

да још увек нисмо стигли у Сеново.

Деска се стално питала где је Милутин могао да заседне, па цео дан

се не враћа. Већ су стигли са посла и они људи што су се уселили у нашу

трећу собу. Изгледа да ми њих уопште нисмо интересовали, једноставно су

Дески казали нека се обрати стамбеном одсеку. Деска је клела Милутина у

себи, али јој је повремено излетала по која реч, па сам могла, углавном, да

јој пратим ток мисли.

Најзад, предвече, појавио се Милутин са другарицом из општине.

Она је била на терену, па је њу чекао да реши целу ствар, јер она је једина

била надлежна да реши тако компликоване ситуације.

Мени је изгледало да та другарица све то решава на сувише

једноставан начин. Отворила је нагло врата старе госпође козе без куцања.

Лупила је тако о ивицу клавира и тонови су забрујали. При томе је

погледала оштро у старицу као да је она сама произвела неке недоличне

звуке. Климнула је значајно главом и саопштила:

— Дакле, ви, Суботићи, спавапете у овој соби, а баба иде у девојачку.

— Деска је почела да се буни, да је то незгодно, да није фер, да стара

није крива за читав случај.

Изгледа да ова другарица није имала стрпљења за бесмислене

разговоре.

— Другарице, немам ништа против да спаваш где хоћеш, али онда

немој да шаљеш друга да тражи решење од нас. Сутра дођи да ти напишем

писмено решење — обратила се Милутину и залупила улазна врата, без

збогом.

— Одакле ти познајеш ову? — Деска је овог пута била више него

љута. Тата се клео да је први пут у животу види и да се у социјализму сви

обрапају један другоме са ,,ти", па није чудо ни што се она тако опходи.

Стара је тихо почела да сакупља неке бесмислене ситнице по својој соби,

као једну шољу и пепељару у којој су стајала три ораха, затим неке силне

флашице са лековима, од којих је читава соба смрдела на апотеку. Касније

се вратила по постељину. У малој соби је већ била њена фотеља на

развлачење, за коју није било места у њеној соби (сада нашој), па је кроз

сузе, извињавајуђи се, рекла да се за њу не бринемо. Питала нас је да ли

имамо чиме да се покривамо. Извукла је из ормана белу, миришљаву

постељину и пружила је Дески. Ретко сам виђала маму да плаче, али сада

су јој баш засузиле очи.

— Опростите, госпођо, заиста ми је жао — извињавала се старици.

Стара је сматрала да су таква времена дошла и сама се извињавала што се

обрела у нашем стану.

Запазила сам још у то време да неке жене умеју да створе угодну

атмосферу у соби где се нађу. Иако сам сама била тек пре десетак минута у

девојачкој соби, где је недостајао само поп с брадом, старица је сада већ

раскрчила неред, поређала преко снежног миљеа своје флашице, једну вазу

са перуникама ставила на сточић (и од тога је све добило неки плавичасти

тон), а преко фотеље разгрнула хеклану простирку од шарене вунице.

— Госпођо, могу ли да свирам мало на вашем клавиру? — питала сам

је.

— Како да не — рекла ми је и из своје торбице од црних перли, са

којом је вероватно некада одлазила на бал, извукла кесицу са свиленим

бомбонама. Од када нисам јела такве бомбоне! Заборавила сам чак и да

постоје. Грицнула сам је преко половине да проверим да ли се у њеном

срцу крије још увек млевени орах. И касније сам приметила да стара

госпођа из својих фиока извлачи неке чудне заборављене стварчице,

миришљаве и укусне, за које нисам знала ни да постоје или сам их само из

својих снова наслупивала.

Али, када сам села за клавир и почела да свирам, мислим — не да

свирам неку мелодију, него да ударам по типкама — изазвала сам такав

ефекат да мислим да од времена прве пушке у Белој Цркви тако нешто није

одјекнуло, по ефекту. Прво је Милутин реаговао, као да сам га у мозак

погодила. Деска је била шокирана, а Милица очајна. Вероватно, није могла

да схвати како је мени до музике када је Мића Главоња тако далеко. У

породици би се све то лако и поднело, али је улетео друг из суседне собе

(чији је мали малопре седео на ноши). Он је толико викао, да је чак и

Милутин био приморан да устане и да ме брани. Био је заиста прост тај

комшија, називао нас је манијацима, а плашио се за свог синчића као да је

цела филхармонија банула у његов (а не наш) стан и узурпирала једином

сину на свету мир и сан. Он је толико тога напричао да сам ја била

фрапирана колико је и како моја музика утицала на њега опасно. Можда ми

Милутин и не би дозволио да се бавим музиком да није било тог

инцидента, а можда ни ја сама не бих тако страсно желела да се упишем у

музичку школу, да тада нисам осетила озбиљне препреке. Но како је

познато да уметност не може остати спутана када избију снажни пориви, то

сам ја већ сутрадан почела помно да се распитујем где и како се могу

узимати часови клавира, јер заиста нисам имала снаге да сачекам јесен.

Тако је почела моја мучна музичка каријера. Набавила сам у једној

антикварници Бајера и замолила стару госпођу, власницу клавира, да ми

објасни бар основне ствари. Она је то прихватила. У мом свирању уживали

смо једино Милутин и ја. Милутин због комшије.

У слободним часовима трагала сам за својим старим школским

другарицама. Пронашла сам само Љубинку. Њој су ноге, док смо ми били у

Мариолани, тако страшно порасле, да ја нисам могла да скинем поглед са

њих. Маријанине ноге уопште нису биле танке у поређењу са Љубинки-

ним. Свакога јутра одлазиле смо на реку. Понеле бисмо по сендвич и

остале на обали док не зађе сунце. У Мариолани није било реке и ја нисам

научила да пливам. Наравно да то нисам хтела никоме да признам.

Наводно, у дубокој води су ме хватали грчеви, па ми је лекар забранио да

се отиснем од обале. Тако сам говорила, а мислила сам да ми смета дно, јер

да га једноставно не додирујем, ја бих морала да пливам као и остали

нормалан свет. Ваљда се не бих удавила. Зато сам једном дошла рано на

плажу сама и загазила дубоко, све док ми вода није дошла до браде, а онда

сам нагло згрчила ноге и почела да се праћакам. Господе боже, што је та

водурина одвратна. Улазила ми је и на уста и на нос, па чак и кроз уши. Сва

срећа неки рибари што су се враћали из лова, како су после причали,

спазили су ме како се давим и узвукли на обалу. Нису знали да у једно

дечје тело може да стане толико воде, казали су Дески. Нису ни приметили

да ја нисам дете. Деска је јецала док су они то причали, а онда ме је добро

ишамарала, када смо остале саме.

— Зар не схваташ да су рибе могле да те поједу? — сиктала је. —

Стрвино једна! (Из свега тога види се да није деловала баш тако жалосно,

као што се чинило док су страни људи били ту.)

Са плажом, Љубинком и осталим глупостима био је крај, уколико не

мислим да Милутин сазна за све, а онда бих видела своје. Он се управо

налазио на терену, опет на неком важном задатку.

Питала сам мајку — докле ће та наша револуција и Милутинов терен

да трају, има ли краја томе. Баш сам хтела да је одобровољим после свог

несрепног дављења, али то је био разлог за један нови шамар.

Милица није могла да поднесе мамине и моје препирке.

— Можете да мислите како ми је: мајка у климаксу, сестра у

пубертету... — жалила се нашој комшиници, оној старој кози. Чула сам је.

— А Мића Главоња у Мариолани! — додала сам, заиста безазлено.

То је био довољан разлог да Милица плаче следећа три дана.

А баш ништа лоше нисам мислила. Да бих је мало разонодила,

обећала сам јој да ћу наговорити тату да нам дозволи да одемо до почетка

школске године у Мариолану. И онако сам желела да испричам Маријани

све, о нашем стану и кога све ту има, а нарочито сам била нестрпљива да са

њом разговарам о пливању и мом дављењу, као и да је обавестим да сам

решила да се посветим музици.

Милутин је на опште чуђење пристао, чак нам је и камион набавио,

један што је кретао у зору, а предвече већ стигао у Драјшпиц гасе. Нисмо

имали ни времена да јавимо деди. Седели су сви испред куће када се

камион појавио. Они су баш мислили — ко би то у ово доба могао да

стигне у Мариолану? Сигурно Деска опет шаље по прилици неку вест, кад

оно — Милица и ја!

Мајкица је плакала од радости.

Ни деда ни мајка нису могли да схвате зашто Милица мора одмах да

одјури некуда, зар то не може да сачека сутра. Док су се они препирали, ја

сам шмугнула до цукерашевих. Маријану сам срела на вратима. Није била

претерано изненађена што ме види.

— О, дошла си? — рекла је само као да намерава, без обзира на мене,

да крене тамо куда је пошла. — А ја идем у биоскоп да гледам „Легенду о

земљи сибирској".

— Па то смо гледале зимус — подсетила сам је.

— Знам, али обеђала сам комшиници да ћу ићи са њом у биоскоп,

једној што су се недавно доселили, хођеш ли ти са нама?

Није ни сачекала да јој кажем да немам намеру да поново гледам тај

филм и да није баш ни згодно гледати тај филм у ово време. Нисам успела

ни да јој испричам шта ми се у Сенову догодило. Између Маријане и мене

било је све свршено. Нисам могла да јој опростим нову комшиницу нити

стари филм.

Била сам тужна све док нисам угледала Милицу. Вратила се сва

покуњена. Није могла да окуси ни уштипке које је мајкица на брзину заме-

сила у част нашег доласка. Тако се деди учинило да смо нас две дошле брзо

кући, јер смо ипак лепо васпитане девојчице.

Уто је стигао и ујак који се тог лета вратио из света. После

заробљеништва вртео се тамо-амо по Европи, а онда се као светски човек

вратио у Мариолану да би нам у касне летње вечери причао о

капиталистичкој ништарији. Наравно, уколико није ишао са Надом Срце у

биоскоп, а она је волела све филмове да гледа и да ми онда прича тај исти

филм дуже него што је трајао. Ваљда зато што јој је рефрен, био: Јао што

ти је ујкица сладак! па — Хођеш ли да ти будем ујница? — То би цео

дијалог из филма увећавало бар за једну трећину. Она је обично

препричавала филмове када се ујак правио да није код куђе. Затворио би се

у клозет и рекао да јој кажем да је он изненада отишао послом, иако смо

сви знали да он ништа не ради. Једном, када је и она желела да уђе у ту

исту просторију, ујак је био страшно љут на мене, јер је морао кроз прозор

да искочи у двориште, па као изненада је ушао, јер није могао у папучама

не знам куда пословно да се мота. А ја да забашурим читаву ствар

испричам Нади Срцету како је мој ујак био страховито храбар човек оне

зиме пред рат, када је на Брегу на њега налетео вук, а он му подметнуо

песницу.

— И знате, — рекла сам јој — мој ујак је тако снажно гурно песницу

вуку у гркљан да је овоме пролетела до репа. Па је онда ујак ухватио вука

изнутра за реп и преврнуо целог вука наопако.

Мислила сам да би ујака та прича коју сам највише од свих његових

догодовштина волела да слушам, обрадовала, с обзиром да баш његовој

девојци причам о томе како је храбар, али он се наљутио и рекао да не

лупетам.

Надица и ја смо биле збуњене. Њој су сузе удариле на очи.

— Ох, — рекла је — нисам знала да си тако храбар.

— Којешта, — приметио је ујка — приче за мале девојчице.

Али Надица је била, као и мајкица, увек спремна да заплаче, а сада

посебно што се баш њој догодило да има тако храброг младића. Онда је

приметила да је дошао споља у папучама и закључила да нека лаж негде,

ипак, постоји и опет бризнула у плач, као да је ујак био са неком Циганком,

која, рецимо, веома лепо игра и пева.

— Све је свршено — говорила је. — Боље би било да ми одмах

признаш. Ко је она?

Ујак није могао да јој призна да је читав сат читао „Забавник" у

клозету и зашто се сада понашао као илегалац када су наши стигли.

То ни ја нисам схватила, али и он је имао неке своје озбиљне разлоге

као Милутин, па чак и Пера Краљ, неке мушке тајне, везане за политику и

неке проблеме које ми жене нисмо разумевале.

Све би то могло још некако да прође, и није ме се у ствари тицало, ја

сам своје проблеме у вези са мушкарцима рашчистила када је Сава био у

питању. Не само због чизама и свих оних измишљотина (у вези са покојном

мајком и остало), него уопште ме њихови посебни разлози нису интере-

совали и били су ми досадни када се мама расправља са Милутином или

Милица са Мићом.

Него, када је ујак направио сцену што сам му дирала марке и

поређала их по боји (а не по серијама и државама), он је од тога направио

светски проблем. Драо се на мајкицу што ми је, док је он био у

заробљеништву, дала да се играм са његовим маркама. Онда је уобразио да

сам му изгубила неку марку која вреди милионе долара, више него

Журавицин виноград. Онда ми је стварно било доста, јер знам да ни једну

тако скупоцену марку нисам изгубила. Мењала сам се за неке зелене марке

са главом краља Александра, али таквих је било бар десет истих, од три

динара. Ни наједној није писало ни милион долара, ни Журавицин

виноград.

— Па каква ти је то марка, које боје? — питала је мајкица.

— Каква боја? — драо се он, као да гори виноград. Није знао ни шта

је на њој нацртано, ни бројку, ништа. А ја сам прелистала све књиге са

мустрама од Теокаровићеве штофаре. Нашла сам две-три румунске марке,

али ни једну скупоцену. Писало је Романиа на њима. Ујак их је бацио.

— Све сте ми разбуцали! Како сте могли моју једриличарску

униформу да исечете и баците у бунар? — викао је избезумљено.

— Па то је Пера! — уздисала је мајкица кроз сузе. Онда је деда

налетео са оном својом старом причом о упереном бајонету, раздрљаним

грудима и како је викнуо: „Пуцајте у мене ако треба, децу неђу издати..."

Мајкица је овог пута баш могла да се уздржи од својих неумесних

примедби. Није јој неопходно било да пред свима каже како деда

измишља, кад смо то и онако сви знали.

Ујак је онда рекао да смо сви ми блефери. Не знам шта је са тим

мислио, али деда је напустио просторију (кухињу) и тражио је да му се

ручак донесе у малу собу. Изјавио је да са господом која га не поштују неће

више да има ничег заједничког, па макар му они били и синови. Ујак је

неумесно почео да се церека, што је деду још више увредило. Међутим и

сама сам била увређена. Највише због Маријане и комшинице. Хајде, да је

поново гледала филм ,,3латан град" са Кристином Зедербаум и оно како се

удавила у бари, а сунце залази. Баш сам желела да Маријани на неком

омладинском састанку буде упућена другарска критика.

Још сам се више наљутила када сам сазнала да је Мића Главоња те

прве вечери био са Олгицом у биоскопу, Миличином најбољом другари-

цом. То нам је испричала Маријана још исте вечери када смо допутовале у

Мариолану. Милица је плакала целе ноћи. Бадава сам је тешила да Мића

свакако не би отишао да је знао да ћемо ми допутовати и да није ништа

страшно када је отишао са Олгицом, јер њу познајемо. За Милицу су баш

то били разлози због којих је још више плакала.

У Мариолани се све брзо сазна, па је Мића сутрадан дојурио и слагао

да није био у биоскопу, да су то само гадне Маријанине лажи. Рекао је да

ће тој малој ноге поломити. Запазила сам да ми баш не би ни било жао, јер

сам била веома увређена на Маријану, највише због тога што сам сада

знала да јој никада нећу испричати како сам се давила, нити како ћу

постати пијаниста. Па како бих могла да јој поверим те најинтимније

ствари када је њој преча комшиница и руски филм од мене која сам се

највише због ње вратила. Мариолана ми је постала одједном ужасно до-

садна. Дани су били топли и дуги. Нисам знала како да утрошим време.

Замрачила бих собу и по цео дан лежала и читала. Марке нисам смела ни

да пипнем.

Милица није хтела ни за живу главу са мном да игра ни даме ни

табланет. Само је писала нешто иза лакта (да се не види) и брисала у рукав

нос. Знам да би то Деску јако нервирало, али нисам хтела да је подсетим. И

овако је била нерасположена. Мипа је, као случајно, сваког дана навраћао

до ујака. Одједном су му попуцале све гуме на бициклу, па је морао да их

лепи. Ујак је донео неки лепак из Европе што све живо лепи, тако да је

цела Мариолана нешто лепила у нашем дворишту. Милица је остајала у

позадини. Говорила је да је не интересује ни Мића, ни гуме за бицикл, ни

тај глупи лепак. Али, када је Мића престао да долази (само два дана није

био) Милица ме је послала код њега. Није могла да смисли ништа паметно

што бих му рекла, већ је очекивала од мене да то учиним, иако ме је стално

називала глупачом.

— Шта си му рекла? — питала ме је кад сам се вратила.

— Ништа. Да сам случајно пролазила, па сам хтела да видим да ли му

лепак добро држи гуме.

— А он, је л' пита за мене, да ли сам још љута. Да ли ми је поручио

нешто?

Када сам јој рекла да се лепак добро држи и да није питао за њу,

Милици је то био довољан разлог да ми каже да сам обична будала.

Заклела сам се да више никада нећу ићи тако сумануто када је безобразна.

После ми је било жао када се расплакала, па сам јој обеђала да ћу увече да

одем са Маријаном на корзо да видим да ли Мића шета са Олгицом иако

сам рекла да ми Маријана није више другарица. (Зна се због чега.)

Оно што ме је код Маријане највише разбеснело је да она није ни

приметила да ми није више најбоља пријатељица. Ухватила ме је под руку

и повела код комшинице. Сматрала сам да је то већ сувише, али сам морала

да се правим луда, због Милице.

— Знаш да сам се овог лета давила у реци у Сенову? — питала сам

можда мало неспретно Маријану, јер откуда би она то могла да зна?

— Па кад си блесава. Идеш у дубоко, а не знаш да пливаш. И моја

браћа су се давила, па су живи.

Дакле, то како Маријана воли да потцени човека, то је невероватно.

И то пред комшиницом.

— Извукли су ме неки рибари. Деска се онесвестила кад ме је видела

полумртву — додала сам, као да она није поменула браћу.

— Чудна ми чуда, — рекла је Маријана — и моја мајка се

онесвешпује кад год се неко од нас дави.

Маријана је хтела да представи читаву ствар као да се цео свет дави,

а најчешпе они цукерашеви, па сад од тога не треба правити питање. Само

да пред том комшиницом моја прича не би била интересантна. Али то јој

није упалило. Та Милеса, комшиница, иако старија две године од нас, хтела

је тачно да јој испричам како то изгледа кад се човек удави, јер сам, како

каже, доживела „клиничку смрт" и да ли је истина да онда човеку у

секунди пројури цео живот кроз памђење?

— Како да не — рекла сам за инат Маријани. — То је заиста било

узбудљиво — рекла сам и почела да јој причам све од почетка, отприлике

као кад Нада Срце препричава филм надугачко и нашироко. Тако сам

Милеси рекла и оно за уперене бајонете дедине и како смо били приморани

да исечемо ујакову једриличарску униформу и све остале глупости, и то

онако како их је деда измишљао. Не знам шта ми би.

— Ти наприча не само твој тужни живот, већ и шта се кобојаги твом

деди догодило. Испричај бар онда и за ону Циганку, како је Пера Краљ

побегао за време првог светског рата због ње из војске.

Милесу је та прича посебно интересовала, али сам се ја овог пута

озбиљно наљутила на Маријану, јер она нема никаква права да износи у

јавност породичне тајне.

Прешла сам на музику. Испричала сам Милеси (намерно сам

окретала главу од Маријане) како су моји одлучили да се посветим музици.

Рекла сам да ми је жао што нам клавир није овде, јер бих им радо

одсвирала нешто. На то је Милеса предложила да одемо код ње, јер би баш

волела да чује како ја свирам. Престравила сам се, још више него када сам

измислила да знам да пливам, па је то требало и да докажем. Сада не бих

могла ни да се удавим, сви би убрзо констатовали да лажем, то са

клавиром.

Осетила сам да ми се повраћа, заиста, од те измишљотине, па сам

рекла да ми је страшно мука и да одмах морам куђи, јер ћу се онесвестити.

Али, онда сам се сетила да нисмо стигле до корзоа и да ће Милица бити

бесна. Синула ми је спасоносна идеја:

— Немам овде ноте, нисам их понела — рекла сам Милеси.

— А по чему свираш? — инсистирала је она, као да јој је то

најважнија ствар у животу да чује моју музику.

Поменула сам Бајера и измислила Чајковског, иако сам се само пар

минута пре тога покајала и обеђала себи да никад више у животу непу

слагати.

— Чајковског имам? — ускликнула је Милеса.

Рекла сам им да ме мрзи да свирам по нотама и одлупетала им Псећи

концерт. Њима се то, замислите допало, па сам одлучила да се посветим

стварно музици, када сам већ талентована. Маријана је рекла да њена браћа

свирају на хармоници, али да то није тако лепо као на клавиру. Видела сам

да Маријана, ипак, није тако рђава девојчица. Отрчале смо брзо на корзо,

јер је већ било касно. Виделе смо Мићу Главоњу. Није шетао са Олгицом.

— Где ти је сестра? — питао ме је.

— Шта те се тиче — рекла сам му. Милица је сматрала да је то

крајње неваспитано, тако одговарати. Ујутру му је написала писмо које сам

ја морала да однесем. Дотрчао је одмах и онда су отишли да се купају на

рибњак. Мене нису звали. Рекла сам пред Мићом да више никада непу ићи

да видим с ким шета и да му после носим писмо, нити да питам за лепак.

Смејали су се. Била сам заиста љута.

VIII

ЛЕТЊА ГРОЗНИЦА

Милеса је отпутовала на море, а Маријана код рођака у Босну. Тако

сам остала сама. Јабуке петроваче су већ одавно прошле, а шљиве у де-

дином дворишту још нису сазреле. Било је неописиво досадно. Једно

поподне пала ми је спасоносна идеја на памет. Одлучила сам да узмем

ујаков бицикл и да сама одем до рибњака или парка, да прошетам, јер је

вруђина била несносна, а читање ми се попело на главу.

Заборавила сам само један детаљ. Умела сам да се попнем на бицикл,

али нисам знала да сиђем. Када сам кретала обично ме је ујак придржавао,

јер је бицикл био мушки, а моје ноге сувише кратке. Онда би ме сачекао да

направим круг до пијаце и помогао ми да сиђем. Овог пута када сам се

вратила није било никог да ме сачека. Сунце је било тако упекло да је

асфалт мирисао на смолу. Имала сам утисак да возим кроз тесто. Неколико

пута сам обишла пијацу, али нисам срела никог познатог ко би ми помогао,

тако да је већ паника почела да ме хвата. Једва сам досезала стопалама до

педала. Рамена су ме болела од истезања, а панталоне ми се лепиле око

бутина. Обишла сам цео град. Кад бих пролазила поред наше куће викнула

бих:

— Ујо! — али све је било замрло. Нисам смела да се осврнем да

видим има ли кога иза прозора, да не бих пала. Сувише гласно нисам ни

смела да зовем да не бих пробудила деду, јер је то било нешто

најстрашније што може нашу породицу да задеси. Био би тада намргођен

бар недељу дана, а то је, опет повлачило друге неприлике — не би ме

никуда пуштали следећа три дана, за казну.

Не знам ни сама колико сам терала бицикл. Био је већ сутон када сам

улетела међ краве. Изненада су изашле из побочне улице. Мукале су

дижући њушке према сунцу. Помислила сам да ми једино преостаје да

зажмурим и треснем да би мојим мукама био крај. Последње на шта сам

помислила и при чему ми је задрхтала брада било је да никада нећу сазнати

да ли је лубеница што се хлади у бунару црвена или жута. Веђ сам видела

како мајка извлачи ведро и како ланац из бунара пада под дуњу, када сам

угледала њега... Преплануо, са плавим очима, на бициклу, деловао ми је

међу кравама као витез што се појављује у правом, заправо, последњем

тренутку.

Био је то Светислав, ујаков најбољи пријатељ. Смејао се, ваљда

видећи ме у паници, а зуби су му блистали. Пробијао се кроз стадо и ја сам

касније, кад год сам желела да га замислим, видела како се спретно

провлачи међ краве, да би чврсто ухватио једном руком мој волан. Другом

ме је обујмио око струка. Е, тог тренутка се догодило то. Права љубав. Као

струја. Нисам видела ни краве. Заборавила сам истегљене мишиће. Почела

сам да лебдим поред краве као птица. Мислим да не бих осетила страх ни

замор да сам тако возила бицикл и до Темишвара.

Светислав ме је избавио и од тог тренутка се мој поглед залепио за

њега. У свескама сам писала С ђирилицом и латиницом. И не само да сам

оно поподне заборавила на лубеницу у бунару. Чини ми се да их тог лета

уопште више нисам окусила. Нисам могла да једем. Не само лубенице, већ

било шта. Мајкица је сваког петка доносила од пекара хлеб од десет кила,

који би још у четвртак увече замесила са кромпиром, а оставила тесто за

доручак да нам испече уштипке. Тако је у петак све мирисало на свеже

печен хлеб, цела Драјшпиц гасе. Али мени је сада било мука од тог мириса.

Не бих могла да ставим залогај у уста ни да Маријана није отпутовала у

Босну, па ми, рецимо, понудила да наш хлеб намажемо њеним пасуљем и

пошећеримо. У кући су се загледали и почели да говоре тихо. Пипали су

ми чело и закључили да сам под повишеном температуром. Ипак, дијагнозу

нису могли да поставе. Храна је за мене изгубила сваки укус, као да је опет

постала неслана. И вода ми се гадила. Ходала сам као месечар у разним

правцима, не бих ли још једном налетела на краве, али такав стицај

околности — „оне и он", знала сам, неће се поновити. Стајала сам пред

огледалом и чешљала се сатима, гледала кроз прозор иза фиранге и

пребирала по памети све што сам икада чула о Светиславу. Знала сам га од

свог рођења, откад памтим за себе, али до оног поподнева нисам запазила

ништа необично на њему. Препричавања су овлаш пролазила крај мене.

Када су га пред ујаком помињали, он би само одмахнуо: „Којешта,

паланка ко паланка..."

Сада сам, међутим, покушавала да склопим мозаик о њему. Година

ујакових, још мало па да ми тата буде. Дипломирао право, али не ради. Има

две девојке, једну лекарку и другу што ради у Осигуравајупем заводу.

Кажу да се ни једном од њих непе оженити. Причали су и о некој не-

сређној глумици која је давно умрла од туберкулозе. По мишљењу нашег

комшилука он се због ње није оженио нити ће се икада оженити. Међутим,

није деловао тужно.

Ујутро сам рано одлазила по воду на угао где је Светислав становао.

Тврдила сам да је здравија за пиће од наше, бунарске. Тај мој гест са водом

све је изненадио, јер нисам била позната по томе да волим било шта да

носим, а понајмање воду у канти.

Ускоро је требало да почне школска година и ја сам са тугом

помишљала на повратак у Сеново. Растанак са Светиславом изгледао ми је

немогућ, као крај света, иако сам га тог лета само једном срела, онда са

кравама. Не знам шта ми је било и зашто ми се све чинило тако

безнадежно. Ваљда је било прелазно од Милице, јер и она је стално

уздисала када се помињао наш пут. У ствари, било ми је бескрајно досадно,

мада сам тада мислила да је несрећна љубав у питању. И одједном сам

хтела да рашчистим све са Светиславом (ко Деска са Милутином). Решила

сам да га одлучно питам први пут када се будемо срели да ли је то истина

за ту лекарку и ону другу девојку из Осигуравајућег завода, а посебно ме је

мучила помисао на туберкулозну глумицу. Шта је од свега тога била

истина, морала сам да сазнам.

Одједном тако, таман сам загризла јабуку, ја која сам се сатима

припремала за случајан сусрет, затечена сам са пуним устима и Златном

књигом у рукама. Седим боса у прозору као нека балавица.

— Да ли ти је ујак ту? — питао је, а ја нисам могла да прогутам

јабуку. Скочила сам са прозора и јурнула код ујака.

— Шта ти је? — викнуо је. — Тотално си помахнитала. Колико пута

треба да ти поновим да не упадаш у моју собу као марсовац!

— Дошао је — рекла сам му промуклим гласом који је једва избио

кроз стегнуто грло.

— Ко? — питао је ујак.

— Па он — рекла сам.

— Ко он? Има ли име?

— Па, Светислав — рекла сам као да први пут изговарам и чујем то

име.

— Али шта ти је? Како то говориш и изгледаш? — питао ме је ујак.

Истрчала сам напоље и сакрила се у кухињу. Њих двојица су причали о

некој бесмисленој утакмици и гласно се смејали. Пало ми је на памет да

бих на брзину могла да се дотерам и повратим добар утисак. Обукла сам

свилену хаљину и патике, ставила рајф на косу. Када ме је видео, ујак се

заценио од смеха, као да ништа смешније није видео у животу. Наравно, то

је био довољан разлог да бризнем у плач.

— Удесила си се као сеоска млада — рекао је, гушепи се од смеха.

Истрчала сам напоље. Ако сам икада некога мрзела, онда сам ујака у том

тренутку. Наслонила сам се на плот и гризла марамицу. Одједном сам

осетила његову руку на рамену. Мислим да струја високог напона не би

могла више да протресе. Обрисао ми је сузе својом белом, уштирканом

марамицом која је помало мирисала на дуван, а у ствари на суво грожђе.

Својом снажном, препланулом руком склонио ми је косу са лица и забацио

је иза уха. (Ох, да ли су ми уши сасвим чисте? — престравила сам се од

страха и схватила да је Деска заиста била у праву када ме је сваког јутра

питала да ли сам добро опрала уши, јер никад не знаш кад ти неко може

провирити у ухо. Заклела сам се у себи да ћу редовно прати уши, и зубе, и

уосталом, све. Не само због Деске. Наравно, њој ништа о овоме нећу

говорити.)

— Обуци панталоне и узми бицикл. Чекам те иза угла.

Појурила сам у малу собу. Тресла ме је грозница. Било је то

откровење. Схватила сам шта је љубав. (Оно са Савом било је без везе.)

Излетела сам на улицу закопчавајупи панталоне. Како да узјашем сада

бицикл када не умем сама? Ама какви, не умем, за праву љубав нема

препрека. Притисла сам снажно левом ногом педалу и пребацила десну

преко седишта. Чекао ме је. Пролетела сам крај њега. Возио је за мном до

циглане, а онда Обалом риболова. Понекад би ме стигао, пребацио ми руку

преко рамена и возио паралелно са мном. Када ми је спустио руку на струк,

помислила сам да су ми израсла крила. Зауставио се крај трске и ја сам

скочила са бицикла као да ми је то милионити (и први) пут да сама

силазим. Скинуо је свој жакет. Сели смо на њега. Нисмо разговарали.

Ломила сам трску. Знала сам да ме посматра. Нисам смела да га погледам.

Додирнуо ми је руком косу, а онда је спустио на врат. Привукао ми је лице

обема шакама и загледао ми се у очи. Пољубио ме је у капке, а онда у врх

носа.

— Да ли те је неко пољубио? — питао ме је. — Морао сам да те

видим — рекао је и ја сам му поверовала.

— Не, — рекла сам запањено, као да ме пита нешто крајње апсурдно

— наравно да ме нико није пољубио. А тебе? — узвратила сам питање и

погледала га право у очи. Желела сам да најзад чујем праву истину, јер сам

била убеђена да су све те приче о његовим девојкама права измишљотина.

Знала сам да је оним својим погледом први пут мене погледао.

Није ми одговорио. Повукао је руку са моје косе и рекао:

— Хајдемо, касно је.

Сунце је залазило над рибњаком. Није ми одговорио. Возио је бицикл

иза мог. Покушала сам да га сачекам, али он је заостајао колико бих ја

успоравала. Код мог угла ми је махнуо и нестао пре но што сам ја успела

било шта да кажем.

Прошло је лето а да га нисам више видела. Отпутовао је. Водили су

ме код лекара да установи зашто сам изгубила апетит, а предвече добијала

температуру. Он је констатовао да је то нека врста грознице која се те

јесени појавила, вероватно од уједа неког инсекта, али да не оставља

озбиљне последице.

Милутин је једног дана изненада послао камион по нас. Прве јесење

кише су почеле да падају, тако да нас је до Сенова пратило ружно време.

Милица је била љута, јер није успела ни да се поздрави са Мићом, а мени је

баш све било, али стварно, свеједно.

IX

ЛИПОВ ЧАЈ И ДРУГИ НЕСПОРАЗУМИ

— Ти, Суботићева, — рекла ми је једног дана наставница из

математике — или не разумеш добро српски, или ти нешто фали. Требало

би да одеш код лекара да те прегледа. Твоја сестра Милица потпуно је

нормална особа. Уосталом, позови свог оца, нека дође у зборницу за време

одмора.

Ако је хтела да каже да сам ненормална (за разлику од Милице), онда

сам јој ја могла рећи да са тим својим брковима делује као прави манијак.

Није ни чудо што смо је звали Парамецијус. Верујем да не зна шта то значи

и да би мислила да је то нешто врло отмено. Успијала се кад говори као да

нема длакаве ноге. И, уопште, била је одвратна. Мање-више, нисам ни

друге професоре волела. То „Суботићева и твоја сестра Милица", као да им

је неки тајни агент пренео из Мариолане лозинку, понављали су до

бесвести. Добро, Парамецијус је била у праву када ми је замерала што не

знам математику. Иако је она била до те мере ограничена да није могла да

поверује да ја заиста не разумем математику, већ је веровала да ја њој из

неких прљавих побуда терам инат.

— Зашто не разумем српски? — питала сам је.

Разред је урлао од смеха.

— Па ми имамо матемарику, а не матерњи језик — рекла сам, не

схватајуђи шта је то тако смешно.

— Добро, добро, — казала је — само видећемо ко ће на крају да се

смеје. Ко се последњи смеје, најслађе се смеје — изговорила је са изве-

сним достојанством као да глуми у некој Шекспировој комедији, па је, како

се оно каже: питање је бити ил не бити сад, или обрнуто. — Дрска си —

додала је потмуло.

— Зашто сам, па, сад ја дрска? — питала сам, не знајупи шта та баба

хопе и зашто ме стално изазива.

— Одједном си проговорила. А док сам ти говорила да поставиш

проблем, била си мутава. Рећи човеку да је мутав, по њој, било је вероватно

врло отмено. — Хоћеш да кажеш, значи, да сам ја дрска? — то је наставила

драматичним гласом, као да неко мора бити дрзак. У ствари, била је она. —

Па добро, нека друг Суботић дође када прва отворена врата буду.

— Како прва отворена врата? — питала сам, јер би се сваком

нормалном човеку чинило да неко неђе ући на затворена врата, али ја,

заиста, нисам схватала зашто би мој Милутин ушао на прва отворена врата.

— Аха! — ускликнула је као да је ухватила лопова за ногу.

— Шта вам је, госпођо? — питала сам је заиста искрено.

Разред је подивљао од смеха. Парамецијус је била црвена као рак.

Избацила ме је напоље и обећала да ћу за ову своју свињарију добити нај-

мање укор разредног већа. Кретен.

Рајка ми је на одмору објаснила да се у Сенову ,,отвореним вратима"

назива дан када разредни старешина дежура, а родитељи лоших и

неваспитаних ђака долазе да им се то саопшти. У Мариолани се то лепо

звало родитељски састанак. Мислила сам да то што нисам знала за то, пре

свега, није било тако смешно, а друго — ни тако безобразно.

Дески за цео случај нисам смела да испричам, јер се тих дана

запошљавала, па је била у крајњој конфузији. Сем тога, морам признати,

иако ми је мајка, да је имала извесне сличности са Парамецијусом. На сву

срећу не оних по изгледу, мислим на њену срећу, већ више по схватањима.

У последње време стално је уображавала да ја њој све за инат радим и

говорим. Када сам јој рекла да то уображава, она ме је распалила и

закључила да сам дрска балавица. После је плакала тужно, као да је она

била дрска, а не ја, па ја њу распалила. Увидела сам да се са њом не треба

расправљати, јер као што је Милица тихо рекла у купатилу — Пусти је, зар

не видиш да је у посебном добу — тако се и за Парамецијуса могло то исто

претпоставити. Но, Миличин начин опхођења био је сасвим друкчији. Она

је увек знала шта коме треба рећи.

— Да, мама. У праву си, мама. То се више непе поновити — рекла је

кроз сузе када је Деска изгрдила што јој је лоше испеглала крагну, па сад

први дан на посао мора да иде изгужвана.

Па, где ту има логике и какве то везе има са климактеријумом?

—Докле једна жена може да буде у климактеријуму? — питала сам

тада, мислепи стварно на Парамецијуса.

Мама ме је тако избезумљено погледала, пребледела и дохватила

столичицу. Ја сам била крива и за то што је столичица пролетела кроз

затворен прозор, па смо се због тога целе зиме свађали са Врачарићима, јер

у Сенову те године стакла није било ни за лек.

—Јелена! — викнула је Милица згрануто као да то о климактеријуму

први пут чује, као посебну најувредљивију реч коју један човек може да из-

говори.

— Шта је сад, опет, било? — питала сам и због столице и због тог

Миличиног ,,Јелена!" — О, господе боже, човек више ни у сопственој купи,

у најужем кругу породице, не сме да пита најнормалнију ствар — заиста

сам била збуњена.

Миличине сузе цврчале су по пегли, док је поправљала мамину

крагну.

— Зар то рођеној мајци да кажеш? Да ли је то хвала за све што сам за

вас учинила и за оно чега се одричем?

Мислила сам да је боље да пустим, али и Деска је, као и Парамецијус,

мислила да јој терам инат, понашајупи се као мутава.

— Дволична си — рекла сам Милици и отрчала код Рајке. Код ње

нисам волела да одлазим, јер ми је њена мама била досадна, као да је и она

у климактеријуму, што наравно не бих више изговорила ни за живу главу.

Дошло ми је да уопште више не говорим ништа, јер иако је то изгледало

невероватно, сви су се грозно вређали било шта човек, у најбољој намери,

да каже.

— Хоћеш ли да ми будеш снајка? —- питала ме је Рајкина мама као и

увек кад дођем код њих. Сада више није палило да се неодређено

осмехнем.

— Шта кривиш уста? — питала ме је сада. — Хоћеш ли или нећеш?

Нисам имала утисак да ме озбиљно пита. Да ме је стварно

провоцирала, рекла бих јој: Не, госпођо, ваш најстарији син је зрикав. Не

волим зрикаве момке. Средњи је сав бубуљичав, а мали пишки још у гаће.

Али, она је била упорна у својој жељи да јој признам. — Види какви су ми

синови. Ко златне јабуке. (Она је, пак, говорила као у народним песмама.

Дошло ми је да јој кажем шта мислим о њеним синовима, али толико ми је

било свега преко главе, да нисам имала нерава да чујем још да она врисне

као Дамјанов Зеленко.)

— Не, госпођо, — рекла сам јој, немајупи куд — не бих се удала ни

за једног вашег сина. — Заиста сам била више него пристојна.

Али, она је хтела да зна и моје разлоге, као да, заиста, нуди златне

јабуке. Понашала се као кокошка која је снела златна јаја, толико је увек

кокодакала о тим својим синовима. И Султанин Ахмет и Мехо били су баш

згодни младићи, али она од тога није правила циркус. Баш сам се била

зажелела Маријане и свих цукерашевих.

— А што ти мени „госпођо"? (Сад јој је и то сметало.)

— Не интересује ме љубав, другарице Деспотовић — рекла сам јој

отворено, мислећи да ђе јој сада одговарати и мој стил и садржај одговора.

Господе боже, ала ти Деспотовићи знају да се церекају. Ко луд на

брашно. Чак и Рајка. А Далибор, најстарији, толико је узрикио кад сам то

одвалила, да му је лево око отишло на десну страну, а десно на леву, од

смеха. Од тада су стално ишчекивали да кажем нешто смешно, а они да се

онесвешћују. Код старијих ти је то најважније да од тебе направе будалу.

Изазивају те, изазивају те, па кад ти се смучи, онда испаднеш или глуп или

мутав. Причали су по целом Сенову да мени није до љубави, као да сам

погрешно употребила неку страну реч.

А ја сам то искрено изговорила. Стварно сам одлучила да не мислим

више на љубав. После Светислава знала сам да се не могу више заљубити.

Не знам само откуда је Маријана прокљувила да ме он интересује, јер га

пред њом у животу нисам поменула. Углавном, она ми је те јесени у једном

свом писму написала да је Светислав заувек отишао у Канаду. Пренеразила

сам се. Питала сам увек поштара да ли случајно нема неко писмо за мене.

Схватила сам да је отишао у свет због несреће љубави према мени, због

тога што сам живела у Сенову и због разлике у нашим годинама. Па, када је

већ тако, онда ћу се и ја, одлучила сам, одрећи те стране живота. Али, ко би

то могао да објасни Рајкиној мами, или било којој другој? Они су мислили

да се ја шалим. — Па нека — рекла сам у себи и вратила се кући. Надала

сам се да се Деска смирила и да јој је Милица овог пута лепо опеглала

блузу.

Деска из принципа није умела да ради као домаћица. Мајкица јој,

зато што је била њена мађеха, није ништа показивала да се не би у ком-

шилуку говорило да је зла према својој пасторки. Тако је она закаснила да

научи било шта, а имала је и своју професију. Пре рата смо имали слуш-

кињу, али после рата се у нашој кући кућна помођница није смела ни да

помене, јер смо били сви против израбљивања радничке класе. Тако је Ми-

лица, махом, све радила у кући, јер ја сам била млађа, а и Деска се

понашала према мени помало као да ми је маћеха, не само што ме није

ничему учила, већ је сматрала да бих однекуда морала да знам. — Чудна

ми чуда — говорила је — и то ми је неки кунст.

Ја сам радије била спољни момак, ишла сам да чекам у ред за хлеб,

млеко и месо, што сам мрзела више од свега. Откако се Деска запослила,

морала сам да спремам собу и бришем прашину, што такође нисам

обожавала. Било је мало необично што то Деску запањује, као поред живе,

рођене мајке, а ја не умем и не волим да бришем прашину. По њој су све

лепе и добре девојчице обожавале више од свега да бришу прашину и

лудовале за спремањем фиока. После инцидента око Парамецијусовог

климактеријума и ја сам решила да се дефинитивно изменим, као Деска у

односу на Милутина.

— Од понедељника — говорила је — сасвим ћу се изменити. Не

интересује ме да ли ће се Милутин вратити и да ли ће живети са нама или

не. Свако нека живи свој живот. Убио ме бог ако га било шта будем питала.

Та зима у Сенову била је реска. Снег је нападао преко метра. Једва се

капија отварала. Мама се бринула суботом да се Милутин негде завејао.

Причало се да вукови силазе са околних планина и да су растргли неке

сељаке који су долазили у град. Било ми је жао што не могу више да

причам онај измишљени доживљај мог ујака из Мариолане о томе како је

завукао вуку руку до репа, па га преврнуо наопако, као да ни сама више

нисам веровала у ту причу.

Како Милутин те суботе увече није стигао, мама је стално палила

ноћну лампу да види колико је сати. Чини ми се да смо Милица и ја заспале

тек у зору. Деска нам је ујутру донела у кревет врео чај од липе. Позвала

нас је да легнемо код ње у кревет, јер ће нам тако бити топлије, када се

будемо покриле са сва три прекривача, уместо свака својим. У ствари,

мрзело ме је да устанем и ишчистим пећ од пепела. Официр, или генерал,

тај што се са нашим стварима преселио у Прокупље, понео је и наше

јоргане, тако да смо се ми сада покривали са ћебадима које нам је стара

коза посудила, али то за овако жесток мраз није било довољно. Деска се

вратила у кревет и било је баш угодно угнездити се у њено топло крило.

Волела је да нам тепа. Мазила нас је, говорећи нам да смо њене

мачкице, њене лепе пуслице, лепотице, мудрице... Када сам касније

покушавала да докучим како смо из свих тих лепих прича постајале

безобразнице, никако нисам успевала. Како се то са мном догађало још сам

и умела да реконструишем, али како је Милица постајала изненада рђава,

то је дуго остајала за мене тајна. Наравно, за све то, мислим да се Дескине

речи од нежних преточе у горка пребацивања, биле су потребне и одређене

околности. Пре свега, требало је да Милутин не дође, али и да не јави

зашто неће стићи. Онда, требало је и да буде јако хладно и да за ручак

спрема оно што до тада никада није. Можда се Деска не би ни

специјализовала као куварица да кухиња није била заједничка и да се

Милутин није изборио да наше време буде од десет до дванаест, дакле —

најбоље време, што Врачарићи нису могли да нам опросте, јер они још

увек нису схватали да су се они уселили у наш стан, веђ им се чинило да су

они наследили нашу кухињу директно од Марије Терезије или бар од

Јосифа II (тако је Деска говорила).

Зато сам тог зимског јутра покушала да пратим све догађаје, од

буђења и липовог чаја у Дескином кревету, па до тренутка када ме је изба-

цила као незахвално дете и натерала да идем и станем у ред за месо.

— Ко је тако срећан да има две лепотице, најбоље девојчице на

свету? Баш нас брига што тата није дошао. Није нама нико потребан —

рекла је љубећи ме.

— И није — рекла сам, покушавајупи да јој подилазим као Милица.

— Значи теби није стало до рођеног оца? Ти си заиста себично дете.

— Не, мама — покушала је Милица да ме брани. — Нама је стало до

тате, жао нам је што није са нама, али вероватно да за то што није овде има

и оправдане разлоге. Сигурно га је нешто спречило.

— Њега увек нешто спречава — одбрусила је Деска, као да је сам

Милутин у њеном кревету, а не Милица и ја.

Деска пре свега није волела да јој се противуречи.

— Ако човек има посла, онда је то неодложно, онда те нико не пита

да ли имаш или немаш породицу — рекла сам.

— Изговори, изговори. За оне наивне, али ја не спадам у те — рекла

је Деска. И мени је било заиста жао, јер сам знала да бих и сама била очајна

да Светислав, рецимо, није отпутовао за Канаду, већ да једног дана, после

трећег светског рата, рецимо, довршава негде револуцију, у време када се

цео поштен свет већ налазио у сопственој породици, са сопственом женом.

Била бих сигурно несрећна до даске.

— Можда је то нека тајна, па не може да нам јави — заступала је

Милица тату.

— Знам ја те тајне — одвратила је Деска, а ја сам већ осетила нешто

претеће у њеном гласу и не знам шта ми би да је упитам:

— Стварно? Па кад знаш шта те онда брига? Што се ждереш?

— Ти мене завитлаваш — рекла је Деска и опет ме подсетила на

Парамецијуса.

— Боже, мама, ти стално мислиш да тебе неко зафркава. Те Милутин

те зафркава, те Јелена. Стварно ниси објективна... (Неко коме је наш језик

стран или није матерњи, помислио би да је Милица изговорила

најбезобразнију псовку.)

— Сви ви све разумете. Сви сте ви паметни, и ви и ваш отац. А ја сам

будала. Ја ништа не разумем. Мене две балавице треба да уче, ја ништа не

схватам.

— С тобом, мама, стварно не вреди разговарати.

Мислим да је Милица прекардашила са том опаском, али не толико

да нас Деска избаци из кревета са оном њеном чувеном реченицом да смо

незахвалне балавице.

Заиста ми је од тога мука. Лепо сам се покупила и отишла да станем

у ред за месо. Иако сам све живо навукла, од вунених чарапа до дебеле

плетене мараме којом ме је забрадила стара коза, цвокотала сам, а стопала

су ми бридела, толико су утрнула од мраза. И при томе ми је било жао

Деске што се расплакала када нас је избацила из кревета. Као да је њу

неко избацио, а не нас.

Било ми је жао и Милице, јер је и она плакала. А помало ми је све

било досадило, јер је Милица сваке недеље ујутру плакала. Одлучила сам

да првом приликом сама кажсм све Милутину, јер у крајњој линији мама је

била у праву, бар што се њега тиче. Милица и мама су ме дочекале код

куће све устрептале од страха да сам се укочила од зиме. Тепале су ми да

сам Снешко Белић, скидале ме и трљале стопала да би ми се откравила. У

соби је било лепо топло. Правиле су се луде око оног Дескиног драња

ујутру, па сам се и ја претварала као да не знам да је ред на мене да

очистим фуруну, јер пламен је већ увелико пуцкетао и ја сам уживала у

топлој соби. Говорила сам да је напољу лудачка зима, као у Сибиру, а да се

свет бије око меса, као један другог избацују из реда, па се онда потуку

итд., што није баш одговарало правој истини, али Милици и мами се та

прича баш допала. — И шта је даље било? — запиткивале су ме. — Да ли је

било неког од познатих? — И све тако. Сва срећа што никог из комшилука

није било, јер би се онда испоставило да сам ја у неким стварима помало и

претерала, а овако све је глатко прошло и ја сам добила још један липов

чај, иако се не би могло репи да је то нешто што највише обожавам на

свету. Али, ко може да каже то Дески када ми она доноси чај као највеће

изненађење?

— Сада ће моја мала девојчица да види шта је за њу њена мајчица

припремила — каже и пружа ми чај, очекујупи да се онесвестим од среће.

Међутим, шта је прави смрад схватила сам тек када је Врачарић ушао без

куцања у нашу собу и питао једним доста иследничким гласом да ли то

нама нешто заудара, као, рецимо, стрвина из кухиње, јер је на нас ред да

кувамо. Ја сам била донела лепу кокошку и сви смо се радовали када нам је

Деска саопштила да ћемо ручати као да је Божип, заправо Први мај,

исправила се, јер без обзира на Милутиново одсуство, знало се да он не

обожава те превазиђене религиозне празнике.

— Као да је Нова година — помогла сам јој ја, јер је Нова година

била заиста на прагу, а на Први мај бисмо још морали да чекамо.

— Да, да, као за Нову годину и као да је тата овде. Паметно моје дете

— рекла је Деска баш када је Врачарић отворио врата. Тај незграпни тип

ишао ми је на нерве, а посебно што је сматрао да је његов синчић до те

мере забаван да сви уживамо кад у заједничком предсобљу сатима седи на

ноши, као да је то најочаравајући миомирис. Нешто сам у том смислу хтела

и да одвалим, јер ми је већ давно било на врх језика, али дивљи смрад који

је незадрживо продирао из кухиње упозоравао нас је да и друг Врачарић, на

жалост, једном у свом досадном животу може да буде у праву.

Деска се ухватила за главу и храбро јурнула у кухињу. Госпођа

Бркић, или стара коза, како је гласио њен псеудоним, или уметничко име

што смо јој га Милица и ја наденуле, веђ се створила у кухињи. Навикла и

на веђе трагедије у животу од тога када се кокошка стави у рерну заједно са

цревима, она је увек имала нечег умирујунег у гласу.

— Но, но, па то није ништа — говорила је тихо док се Деска ухватила

за главу и махала као да је обад ујео.

— Таман сам ја јутрос, док сте ви спавали, скувала дивну говеђу

супицу, па пемо то лепо ручати. Имам и мало рена и пиринча, па ћемо се

боговски најести. Вукло би ми се ионако до следећег дељења меса, а ви

знате да за старе људе и висок притисак говедина и није препоручљива.

Судепи по њој једина паметна и корисна ствар која је могла да се

деси је баш да Деска стрпа кокошку са цревима у рерну.

— Сирото моје дете, сирото моје дете — цвилела је мама. —

Смрзавала се цело јутро у реду да бих ја овакву бесмислицу направила.

Тек сам касније схватила да она то мисли на мене и да сам ја то

сирото дете као да је божемиопрости мене стрпала у шпорет истоветно са

оном причом о Марици и Ивици и злој вештици.

Знала сам да је једна од најопаснијих ствари на свету тешити Деску,

па сам ђутала.

— Ето кад неко нема мајке да га научи шта је живот, већ се потуца од

немила до недрага.

Само онај ко познаје Деску и наше породичне прилике умео би да

дешифрује шта значи у овом тренутку потуцати се од немила до недрага.

То значи да се не зна ко је Дескин деда, да јој је мама умрла док је била

мала, да је мајкица није научила да кокошки треба извадити црева, а да се

Пера Краљ вратио из првог светског рата без ордена, док за Милутина све

револуције, сем наше, имају краја.

Гледала сам кроз прозор како веје снег и претварала се да сам срећна

што се све то догодило, јер обожавам говеђу супу, док је и мени самој та

кокошка била сумњива, али су ми је утрапили, јер сам дете.

Деску, ипак, нико није могао да разувери. Била сам до суза тронута

њеном дубоком несрећом, али то, наравно, нисам показала.

Међутим, ствари некад заиста крену у суноврат или — једна несрећа

повлачи другу, како би то стари људи рекли.

Ручали смо са старом козом и чак смо се смејали нашем недељном

ручку, па се и Деска мало откравила. Кад, не лези враже, Деска да пере

судове као да је одувек искључиво прала судове. Наша кухиња била је

старинска, судови су се прали у једној великој вангли која се стављала на

сто. Вода би се, затим, бацила у судоперу и чиста за испирање насула

поново у ванглу.

Ствар је била у томе што је Деска ту прљаву прву масну воду, уместо

да проспе лево од стола где је судопера, заправо тај мали лавабо стајао,

изврнула ванглу са десне стране стола, заправо на под. Господе, колико

воде може да стане у ванглицу. Цела кухиња била је потопљена, масна вода

је пливала са отпацима по поду.

— Шта је то — забезекнуто је крикнула мама.

— Ништа страшно, мама — Милица је стајала спремна крај ње да

брише судове, јер за тренутак су наступали Врачарићи. — Просула си воду

десно, уместо лево — покушала је Милица да образложи мами њен

бесмислени гест, као да помије могу бацати лево или десно, зависи шта ко

воли, од случаја до случаја. Договорено је да Деска пере судове, јер сам се

ја смрзла, чекају реду за месо, госпођа Бркић да скува ручак, Милица ће

обавити уместо мене брисање судова. Деска се осећала сопственом жртвом,

али је било више но што је очекивала она или било ко од ње.

— Од када је овај лавабо са леве стране, је одувек био са десне? —

питала је Деска запањено као да се стварно догодила најневероватнија

ствар на свету, да је, рецимо, неко опет почео да дели хлеб без купона, или

са неба, или нека слична невероватна ствар.

Отишла сам по кофу и журно скупљала ту одвратну масну воду. Сва

срећа, Врачарићи су дошли тек када је Милица мокром крпом по трепи пут

брисала кухињу.

— Није требало због нас да се трудите — рекла је Врачарићка

пријатељски, док се Милица неодређено смешкала. Били смо запањени

када се Миша појавио убрзо на нашим вратима са тањиром колача које је

његова мама послала. Закључили смо да ти Врачарићи и нису тако лоши

људи, већ је за све крива зла судбина која се на разноразне начине поиграва

људима, а посебно са Деском, што је, уосталом, она и сама закључила.

X

СУНЧАНЕ ПЕГЕ

Не волим да устанем рано, поготово не зими. Нешто лакше је било од

када се вода у купатилу смрзла (било би још боље да цев није пукла), али

овако мама нас није терала више да се умивамо до појаса леденом водом.

јер је то немогупе. Милутин се појавио једног дана са својом

револуционарном идејом да изађемо на балкон и умијемо врат и уши

снегом. Тако су у рату сви радили. За њега смо ми биле мале цурице које (а

што да не?) могу голишаве да истрче на терасу. Неким људима стварно

падају идиотске идеје на памет, без обзира што је дотични човек

револуционар или сопствени отац. Чак се и Дески овај предлог чинио

претераним, па чим се Милутин вратио на терен, био је укинут. Њу је

највише нервирало што је она са белим пешкиром махала, заклањајуђи нас

од погледа из комшилука, као да је нека предаја у питању. Милутин је

тврдио да се и у дому за сирочад, где је он одрастао, зими тако умивало. За

њега су по правилу постојале једино две исправие педагошке институције,

дом за сирочад и наша револуција. И у овом случају, када је пукла цев,

госпођа Бркић је својим животним искуством прискочила у помоћ.

Загрејала би нам на свом решоу топлу воду и поливала нас над лавором,

што за зиму и није била најгора ствар. Тако смо тог понедељника ујутру

(када Милутин није провео недељу код нас) Милица и ја ушле, куцајуђи

полако, код наше старе сусетке.

Устале смо мало раније да би сви стигли тамо где треба (клозет, зна

се), али ту реч је по Дески требало изговарати што ређе и избећи је кад год

се може, поготово ако је неко од страних присутан. Пошто госпођу Бркић

нисмо затекли у њеној собици, а врата од клозета нашле закључана, схва-

тиле смо да је она у тој просторији. Провеле смо ваљда више од пола сата

цупкајупи и чекајуђи на јутарњу тоалету (ух, што би се Дески допало да

чује како се изражавам), када смо Милица и ја констатовале да се нешто

чудно догађа. Клозет се није ложио а термометар на балкону показивао је

минус десет. Деска нам је у четврт до седам донела врео чај од камилице у

кревет, будећи нас. Ту камилицу волела сам нешто мање од липовог чаја, а

шта мислим о липовом чају свима је већ познато. Наравно да мами нисам

могла да кажем да ме камилица подсећа највише на Мишине пелене, док их

је носио, то би је страшно разочарало. Оних неколико пута, када још нисам

запамтила да је то моје поређење изненађује и вређа, сматрала је да сам

веома незахвална, а затим, да јој се после свега не иде у библиотеку, где је

добила запослење. Онда бисмо је Милица и ја молиле да се не љути и да

иде у библиотеку, а Милица би ме натерала да се мами лепо извиним и да

обећам да ми чај никада више непе мирисати на Мишине пелене. Зато сам

се тог јутра пријатно изненадила када ми је мама донела камил-теј у кревет

а онда је весело одскакутала у библиотеку, без обзира што још није сасвим

свануло. Мама је највише у животу желела да нас научи корисним

стварима, да их са љубављу пијемо, а пре свега будемо скромне. Разни

цветни напици били су основа тог правилног односа према животу. Морам

да признам да ме је подсећала неодољиво на свог оца, Перу Краља, који је

сматрао да Милица и ја морамо да постимо, а сам то никада није чинио. Да

сам рекла да ивер не пада далеко од кладе, знам да би било страшно. Деска

никакав чај није пила, јер је веровала да то за одрасле није важно и да

уосталом никоме о својим посебним разлозима не треба да даје објашњења.

Милица је још једном отишла до клозета, лупала снажно о врата, али

и даље је све било закључано, а нико се није јављао. Сви одрасли су били

на послу а Милица и ја смо дошле до закључка да нам једино преостаје да

развалимо врата јер, иако је била наглува, госпођа Бркић, да је и могла од

хладнопе да заспи у клозету, не би могла да се оглуши о Миличино лупање.

Отворила сам њену фиочицу да пронађем неки згодан алат којим бих могла

да насилно отворим врата, али прво што сам угледала — биле су свилене

бомбоне.

Милица ме је преклињала да не крадем. Ја, лично, нисам сматрала да

је служење бомбонама госпође Бркић нешто што се може назвати крађом.

Подсетила сам је опет на ону погачу из рата, иако сам јој била већ хиљаду

пута обећала да је више непу помињати. А ево како се то десило. Док смо

бежали за време рата, ја сам, док смо биле негде у Хомољу, жилетом

прорезала џепове од капута и у њих трпала све што бих украла од

љубазних пастира и сељака који су живели у брдима. Они би нас понудили

погачом, а ја бих је загризла и гурнула у џеп. Свакако да Пера Краљ, који

нам је за последњи Божић пред рат поклонио капуте од плавог буклеа са

астраганском сивом крагном, није далекосежно видео ствари. Џепови су,

наиме били само назначени (да их не бисмо разглавили), а руке смо, кад је

зима била жестока, склањале у муф, такође од астраганске коже. (Искрено

речено, мислим да је то била овца, али нек му буде, мислим Пери Краљу,

јер стварно је обожавао отмене ствари. А то да је јагњеће крзно у питању

рекла ми је Маријана, тако да сам знала да је поуздано.) Милица је

случајно пошла у бежанију у црној кецељи, школској, и остао јој је жилет у

џепу. Њу нико живи није могао да натера да било шта украде. Кад сам

сачувала који залогај, она није хтела да окуси, макар цели дан ништа не

јела. Али тог дана сам у просечене џепове, испод капни, угурала готово

целу лепињу у поставу што су ти сироти људи били испекли за своју децу а

да Деска, која је са домаћицом нешто ћаскала, није запазила шта сам

урадила. Десило се да смо стварно морали да преноћимо у некој пећини

коју смо открили у шуми. Неки људи су из тог села побегли и испричали да

су се Немци вратили у село да пале куће, па смо се сакрили са још неким

познаницима, са којима смо још од Сенова бежали. Из села се чула

пуцњава. Деска је предложила да се вратимо код тих сељака, а ја сам онда

морала да јој признам у поверењу да је то немогуђе, јер сам их покрала.

Онда ме је она прво ошамарила, па се после расплакала, јер сам ја

изгубљен случај, лопов итд. Није хтела цео дан да разговара са мном. Онда

се десило сутра ујутру да смо по јесењој киши гацкали мртви гладни, а ја

нисам смела да извучем погачу. Док смо прелазили речицу Милица је упа-

ла у воду. Деска је пронашла нов разлог да плаче, јер је била убеђена да ће

Милица добити запаљење плућа, што се није догодило. Али, док смо претр-

чавали пољану, иза нас је опалио топ и притисак је био тако велики да је

учитељ Божа, који нам се са синовима придружио тог јутра, пао и закачио

својом баканџом мене по глави. „Мама, погодио ме топ" — вриснула сам.

Сви смо попадали, а Деска, иако није говорила са мном, викнула је: „Ђути

будало, да те је погодило не би се тако глупо драла." То је Божиним

синовима било тако смешно да су се три дана церекали. Е, онда смо увече

јели зелено грожђе отело, од чега смо добили сви пролив као од тетка

Невениног дармола. Били смо још гладнији. Замолила сам сестру да ме,

због одређених разлога, отпрати у грм, а онда сам извукла погачу.

— Нећу да једем то што си украла од тих сиротих људи, па макар

умрла од глади — рекла је тада Милица, а ја сам добро парче смазала и с

тешкоћом се уздржавала да не поједем све. Знала сам да ће Милица трећег

дана да се предомисли. Можда се она и не би предомислила, него ми је

Деска наредила да извучем погачу када је свануло, а ми смрзнути и гладни

изашли из те пећине. Ја сам Милици хтела да дам погачу, то је јасно, али

када ми је мама, после свега, наредила да дам и Божиним синовима, то ме

је стварно нанервирало. Она ме је вређала, они се церекали, а ја треба да

их храним. Рекла сам да је то последњи пут да ја било коме шта дам и они

су се поново смејали, к'о луд на брашно. Мама и Божа су нашли неки клип

кукуруза и зобали зрнца, од чега их је после страшно болео стомак. Добро,

то је друга прича. После смо се вратили у Сеново, а Божа нас је претходно

нахранио у свом селу и још нам спаковао брашно и сланину у један џак, па

је Деска после месила проју до краја рата.

— Изволи — рекла сам сада Милици. — Госпођа Бркип ми је рекла

да се слободно послужим када зажелим — слагала сам, али она ме је по-

дозриво гледала и хладно одбила, као да је опет нека велика крађа у питању

због које ће она плакати. Знала сам да се плаши да је не подсетим на

украдену погачу коју је касније, ипак, смазала.

— Неки људи имају баш име које као да је измишљено за њих —

рекла сам јој да забашурим шуштање папирипа од свилене бомбоне.

— Шта подразумеваш под тим? — питала ме је, јер је знала да ће, ако

ми буде било какву неумесну примедбу у вези са свиленом бомбоном

ставила, чути још једном како она сама, додуше, не краде, али у случају

потребе једе украдене ствари.

— Па за госпођу Бркић би се могло рећи да има најдуже бркове од

свих жена које познајем — казала сам — и презиме јој баш лепо пристаје.

Милица као да је пречула моје мишљење. Одједном се ухватила за

главу.

— Па знаш шта се догодило? — дрекнула је. — Госпођа Бркић је

умрла у клозету. Закључала се изнутра и умрла. — Милици је задрхтала

брада. Била је спремна да бризне у плач иако се није могло рећи да је баш

мала девојчица.

У том тренутку се догодило нешто невероватно. Испод перине је

изронила глава госпође Бркип у белој капици. Милица је била окренута

леђима њеном кревету, па то није могла да примети.

— Шта се догађа? — кликнула је својим безубим устима госпођа

Бркић. Личила је на неку чудну малу бркату бебу. Милица је крикнула и ја

сам се уплашила да се не онесвести, па сам извалила једну стварну глупост:

— Ништа, госпођо, Милица је мислила да сте умрли.

— Молим? — викнула је бака забезекнуто.

— Мислила је да сте се закључали у клозету и да се то тамо догодило.

— Шта се догодило, ко је умро? — питала је Бркићка. Раније нисам

приметила да јој је глас тако пискав.

Милица и ја смо се згледале и мене је одједном ухватио неодољив

смех. Почела сам лудачки да се церекам, горе од Божиних синова у

Хомољу. Нисам знала ко ми је смешнији, да ли Милица која се борила

између смеха и плача или баба која је и сама почела блесаво да се смијуљи

са том капицом, крезубо као нојево младунче.

—Извините, децо, — рекла је и скинула капицу са главе. — Морам да

ставим преко ноћи капу да бих од те силне ларме и аутомобила могла

да заспим. — Сирота Бркићка, увек је налазила неки бесмислени разлог

што нешто не разуме, а као потврду тога наглашавала је изванредне мо-

гупности свога слуха, као силни аутомобили који кроз нашу улицу после

седам нису ни пролазили.

Милица ме је вукла за рукав да не бих случајно поново извалила да је

она мислила да се баба закључала у клозету и тамо умрла.

— Пробале смо да уђемо у клозет, али се тамо неко закључао —

рекла је.

— А, па то сам ја због Љубице закључала. Она се увек попне на

даску, па је попишки и изгази опанцима.

Ја сам поново лудачки почела да се церекам, као да ми је учитељ

Божа отац. То Љубичино планинарање по нашем клозету увек ме је

одушевљавало. Како то успева да се успентра и зашто то ради није ми

јасно, али кад год смо имали у купи млеко и сир, увек би даска од клозета

била блатњава и упишана, као да су то неке врло повезане ствари. Милутин

је, као за пакост, када год би долазио са терена, баш на њу налетао и после

тога претио да ће је избацити и забранити да долази код нас. Онда би му

Деска рекла да се он сам брине о нашем млеку и да смо ми захвални што

нам Љубица понекад донесе млеко и сир, па макар нам се и на главу

посрала, иако је нама свима било јасно да она то не мисли озбиљно, већ да

су времена тешка. Љубица је обично долазила понедељником. Што је

најчудније, цела кућа, сви станари куповали су од Љубице понешто, сем

Бркићке, али она је једина прала клозет. Док смо тако објашњавале баби

како смо мислиле да је умрла, на врата је одједном банула Љубица.

—Неки је опет закључ'о нужник — рекла је безазлено.

Е, то је било превише. Села сам на под и једва се уздржала да се не

ваљам од смеха. Љубица је почела да скакуће, што за њено позамашно тело

није било нимало лако.

—Немој, ћеро, жива ћу се упишати — преклињала је и при том се

сама од срца смејала, незнајући о чему је реч.

— Прво деца морају да ми изађу, јер ће закаснити у школу — рекла

је Бркипка — не знам како ми се десило да се успавам.

Чинило ми се да јој ипак годи што је шеф извесне параде, макар и

овакве. Држала је наше судбине у рукама. Мени је тада, у ствари, било

важно да не примети да сам се сама понудила свиленим бомбонама.

Отрчала сам прва, а затим навукла црну школску кецељу. Нисам се уопште

задржавала. Само сам провирила у клозет да проверим Љубичине трагове.

Овог јутра били су стварно уочљивији но обично. Сва срећа што Милутин

није ту, иначе млеко више не бисмо пили.

—Имали смо известан случај код куће, извините што сам мало

закаснила — рекла сам Парамецијусу.

— Какав случај? Ко је умро? — питала ме је она љубопитљиво.

— Нико — рекла сам.

То је изгледа разочарало. Запазила сам да одрасли страшно весело

причају о смртним случајевима. Увек прво окрену задњу страну „По-

литике", чак и Деска у последње време, па се разочарају ако не угледају у

читуљи неко познато лице.

Парамецијус је тражила да јој објасним ,,наш случај", надајући се,

ваљда, да је у питању неки злочин или бар обична крађа. Када сам јој об-

јаснила да је случај сувише компликован (па ко би сад пред целим

разредом причао о баби, клозету и млекарици?) она се разбеснела. Не знам

зашто увек мисли да је зафркавам, али се уопште нисам изненадила када ми

је саопштила да позовем Милутина на отворена врата.

Те зиме била сам, заправо, врло усамљена. Никако нисам успевала да

се привикнем на свој стари разред, мада сам некада са њима кренула у

основну школу. Али сада, када сам се вратила из Мариолане, сви су ми

били туђи, са неким издуженим главама и танким израслим ногама, као да

припадају неком свету са којим ја немам никакве везе. Сем тога, страшно

су брзо говорили и гутали самогласнике, а професори су били џангризави и

вечно нешто претили.

Нашла сам свој нови свет у књигама. Свако поподне увила бих се у

ћебе и утонула у неки далек свет Давида Коперфилда и Тома Сојера.

Лутала сам са њима, плакала гласно и смејала се, чезнула за њиховом

стварном близином и присуством.

Једног дана изненадило ме је Маријанино писмо које сам већ давно

престала да очекујем. Тако сам сазнала све новости из Мариолане. Наш

друг Пера Ђурић побегао је у Ријеку да постане морнар. Наставници, па

чак и Зота и Ковач из нашег разреда, толико су га мучили што му је отац

послан на Оток да је, како је Маријана писала, једном побегао кроз прозор

и нико га никада више није видео. Знам да је то имало везе са Русима, оно

„хтели су фифти—фифти", али ја сам знала да Перин тата, железничар,

кога сам често виђала код њих када се врађао уморан неким возом што са-

тима касни, после пробдевене нопи, није могао да буде рђав човек. Исто

тако сам знала да Петар са својим великим црним очима као дугмета и

клемпавим ушима, и зими и лети у дугачким чарапама, није могао да

поднесе неправду. Сасвим сам могла да га замислим како скаче кроз

прозор. У грудима ме је болела његова усамљеност. Стегла ми се грудва

коју сам могла да додирнем.

Писала сам још исте вечери Маријани, молећи је да сазна нешто

више о Пери, јер сам страшно желела да му помогнем.

Од Маријане, међутим, ништа подробно нисам могла да сазнам, сем

да су га на неком страном броду ухватили и ставили у неки поправни дом,

где је учио да постане столар. Адресу није имала. Молила сам Милутина да

сазна преко својих старих веза адресу тог дома. Тражио је да му детаљно

испричам о чему се ради. Дала сам му да прочита Маријанино писмо, али

он је одмах закључио да су то опасне ствари у које се не треба мешати.

Забранио ми је да се распитујем о Петру, што ја, наравно, нисам

послушала, али ни то ми није помогло, јер је Маријана престала да га по-

миње у својим писмима која су ионако била ретка.

Уместо тога она ми је једног дана написала сензационално писмо да

се у Мариолану вратио Милан, да су се упознали и да води љубав са њим.

„Замисли, — писала је — он је тебе потпуно заборавио, уопште не може да

те се сети. Или неће да призна пошто сам му ја рекла да си ми ти читала

његова писма. И сада водимо љубав као одрасли..." Молила ме је да пазим

шта пишем у вези са Миланом да неко од њене браће не сазна, јер би је

одрали.

О, господе боже, па како неко може тако да лаже? У Мариолану се

вратио младић који никада тамо није био и није постојао. Свашта.

Маријана ми је још писала да носи чизме и кожни капут, исти онај као када

смо га нас две сретале док је пролазио нашом улицом. Од те измишљотине

било ми је мука. Правила сам се луда и нисам га помињала, имала сам бар

згодан изговор, Ахмет и Исмет би је пребили због њега, али она није

мировала, као да јој нешто стварно фали. На крају сам била приморана да

јој напишем да поздрави мог познаника кога се, наравно, једва сећам, ако је

то он и да сам све у вези са њим заборавила, јер има других важнијих

новости.

Уосталом, љубав ме нимало није интересовала. После свих наших

породичних искустава, нарочито Петра Краља, па и Деске са Милутином и

Милице са Мићом Главоњом, прошла ме воља да мислим на љубав, а

поготово када сам сазнала шта се све догодило сиротој Ани Карењини. Баш

сам ту књигу прочитала. Саву и Светислава нећу да помињем, јер ми се

чини да су обојица били страшно неозбиљни, без обзира на њихове године.

Сада, и када сам покушавала да се сетим и замислим шта ме је код њих

тако одушевљавало, нисам успевала. Мића је престао да пише Милици.

Она је упорно сатима висила на прозору и очекивала поштара, али њега ни

од корова. То је био још један добар разлог за Милицу да плаче. Мислим да

је она највише од свега волела да гледа кроз прозор и тихо плаче. Уколико

би купатило било закључано. Иначе, обожавала је да се закључа у

купатило. Тамо је човек, додуше, могао да се огледа док плаче, а Милица је

уображавала да је најлепша, изгледа, када јој сузе теку низ лице. При томе

пребацила би неки стари вео преко главе, који јој је стара коза поклонила.

Вероватно да је себе замишљала као ону тужну девојку из филма „Воз иде

на Исток", због кога ме је Маријана оставила на цедилу да би са

комшиницом ишла у биоскоп. Онда би наши суседи лупали на врата да би

Миша пишкио у клозет или какио. Били су на то страшно поносни, што

Миша сада уме да се служи ножем и осталим важним прибором. Када сам

једном рекла да је крајње време за то, јер ће најесен у школу, сви су били

веома увређени, јер су сматрали да је он вундеркинд, на известан начин, у

ова тешка времена. На известан начин били су у праву, јер снаћи се у нашој

кући, где су из свих соба извирали станари, као из чудотворног цилиндра,

требало је стварно бити вундеркинд па да ти се нешто непредвиђено не

догоди. Можда је то било и због сунчаних пега, па смо заиста сви јурили у

исто време у клозет. Те сунчане пеге (а сунца ни од корова) чуда су те зиме

правиле. И онда, још плус свега, Милица са својим велом. Али, због Миће

Главоње и мама и ја смо биле прилично пажљиве према њој. Стока, чак сам

и судове уместо Милице прала због њега, само да се не осети напуштеном.

У ствари, начула сам од Маријане да се он виђа са дебелом Олгицом,

Миличином другарицом. Није могла ништа позитивно да ми јави, мислим

Маријана, али сама их је неколико пута видела како долазе са станице и то

суботом, када је Мића допутовао из Београда. — Очигледно — писала ми

је Маријана — она њега чека на станици, јер сама није имала разлога да

путује у Београд. Он се уписао на факултет, али то није био никакав повод

да јој не напише бар две-три речи.

Била је субота, знам сигурно, када сам се вратила кући и срела

поштара. Мићин рукопис сам одмах препознала. Прескакала сам по два

степеника. Знала сам да је Милица већ код куће, јер ме је звала да се после

петог часа заједно вратимо, али ја сам морала да свратим код Рајке по

свеску из историје, да препишем белешке, јер ми је Багаж (историчар) већ

залепио двојку за полугође, а знало се шта то код Милутина значи.

Добро, све то није важно. Јурила сам сумануто, замало да сломим

врат када сам се сударила са господином Миловановићем што станује на

нашем спрату и то само да бих обрадовала Милицу.

Кликнула је и почела да скаче са писмом. Није ми дозволила да

читам са њом, већ сам гледала у њено лице. Највише ме је интересовало да

ли ће Мића да помене дебелу Олгицу.

Милица се прво смешкала. — Е, сада ће да види како је то. Чекаће

три месеца да му пишем.

— Што? — питала сам је.

— Шта те се тиче! — дрекнула је. — И шта пиљиш у мене?

То ме је заиста увредило. Мислим, безобразна је. И када следећи пут

три месеца не буде писао нећу прати судове уместо ње. А поштара сама

нека јури. Повукла сам се.

—Баш ме брига — рекла сам јој.

Е, онда се десило нешто чудно. Милица је страшно почела да плаче.

Горе него када би је Милутин грдио или Деска направила било какав

скандал.

— Милице, забога, шта ти је? — питала сам је. Наравно да сам одмах

заборавила да сам љута и на њу и на тог кретена.

Видела сам да је стварно несрећна, да нема никакве драме, мислим

филма, нити било чега сличног што је негде видела, па сад и она драми, већ

да је искрено и дубоко несрећна. У ствари, онда сам хтела да јој кажем да

ми није јасно зашто она, стварно згодна цура (и многи ми добацују: хеј,

поздрави швестерку, к'о да ја не постојим), више од годину дана пати за

тим главатим мајмуном. Уместо тога ја сам бљунула:

—Да није због дебеле Олгице?

Па како човек може увек тако да извали најгору ствар на свету од

свих могупих глупости?

— Значи, знала си? — питала ме је разрогачено и бризнула у још

снажнији плач. Дала сам јој марамицу, јер се сва услинавила од суза, али

она је треснула марамицу на земљу (права унука Пере Краља) и шмркнула:

— Моја рођена сестра дозвољава да ја будем последња будала. —

Брзо сам јој дала Маријанино писмо да види да то што је та глупача писала,

није богзна шта. Она је зграбила Маријанино писмо, а ја сам се направила

луда и подигла Мићино писмо са земље. Није се бунила када сам села и

почела да га читам.

Дакле, заиста, мушкарци могу понекад да буду блесави. Уопште не

умеју да слажу и прикрију ни најједноставнију ствар.

Не бих препричавала цело Мићино писмо да покажем колико је глуп,

али сасвим ми је било јасно зашто се Милица избезумила.

Прво је лупетао о томе како пати због даљине која их раздваја, а онда

како мора да иде на вежбе, дању—ноћу, како је преморен, без пара,

усамљен итд., све којешта. Онда је одједном пита да ли се сећа Олгице. (Не

каже „дебеле Олгице", него Олгице. То је и Милица запазила и то је

стварно смешно.) Добро, није то ни тако значајно, али већ у следепем реду

писао је како га је ујео пас, па је добио инјекцију против беснила. Шест

недеља је од тога био болестан. Не пише да ли је био бесан или не, већ као

малаксао и зато јој није писао. А онда је пита да ли се сеђа Олгице и да је

она ,,пуно" поздравља. Као да би могла и празно да је поздравља. Дебела

ни не помиње.

— Можда није више дебела — рекла сам, не знам ни сама зашто. То

је још више избезумило Милицу:

— Врага није дебела. Њени су црноберзијанци. Крава једна. Ако је на

њу спао, онда нека му буде. Мени је испод части.

Господе боже, како је плакала. Деска је, када је дошла из библиотеке,

помислила да се Милутину нешто страшно десило.

— Забога, децо, признајте да су га убили.

— Ко? — питала сам.

— Значи истина је — цикнула је. — Знала сам да ће га четници

једног дана преклати кад се вере по планинама иако су већ сви заборавили

да су постојали. Милутине, црни Милутине, зар сада да ми то приредиш,

кад више нисам низашта, да постанем удовица? Када је револуција за све

већ при крају.

Нисам смела да се умешам да не бих поново нешто лупила. Само сам

показала Дески прстом на писмо и она га је нервозно прочитала.

— Па шта? — питала је забезекнуто. — Што плачеш?

Милицу је њено питање још више подстакло на трагично

расположење. Није могла да говори.

— Како не схваташ? — изгледа да понекад стварно не могу да се

савладам онда када је то најпотребније. — Мића Главоња вара нашу

Милицу са дебелом Олгицом и при томе се прави луд.

— Како луд? — интересовала се Деска, као да је то у целој ствари

најважније.

— Па лепо, не помиње уопште да је то дебела у питању. Него, да ли

се сећаш Олгице? Чудна ми чуда и као случајно су се срели, а у ствари она

га редовно чека на станици када се врађа из Београда.

— Па шта? — питала је Деска као да не разуме српски. Можда га

чека само онако, као Миличина другарица. Уосталом, она је стварно дебела

и ружна и не може се поредити са нашом Милицом.

— Можда је држала дијету — покушала сам да расветлим ствар.

— Ђути, будало! — сикнула је Деска.

По њима, резултат сваког неспоразума и безобразлука је да сам ја

будала, што понекад човека стварно може да разбесни.

—Не — јецала је Милица. — Како не схватате? Он је лажов. Прво је

побеснео — шест недеља мртав болестан, а онда тих истих шест недеља

јури на факултет. Па нисам ни ја блесава.

Једва смо је мама и ја умириле да се не направи још већи карамбол

ако Милутин бане, као што смо увелико очекивали.

И стварно, таман сам средила кујну, а Милица ставила вео на главу и

вероватно отишла још једном да се погледа у купатило (да проба да

заплаче због дебеле Олгице и види како јој све то стоји) када је Милутин

ушао.

—Види шта сам вам донео! — викнуо је са врата.

Скочиле смо све три. Почео је да одмотава нешто што пијуче. Мислим да

се Деска страшно разочарала када је угледала кржљаво птиче са жутим

кљуном, али била је поносна, па је стегла уста (сва срећа). Уосталом, она

нас је увек учила да се сваком поклону треба радовати, па макар био и

најглупљи. Не би ми нико поверовао, али ја сам цикнула од радости. Узела

сам птиче и њему је тако куцало срце, да су ми потекле сузе.

— Шта ти је одједном? — питала ме је Милица и бризнула у плач.

Наравно, она се сетила Миће Главоње и целе те приче са дебелом Олги-

цом, и није могла да схвати да сам се ја разнежила због тог топлог откуцаја

под перјем. Назвала сам одмах птиче Пера, због мог друга Пере. Милицу

тада није могао да гане ни лав да се појавио у свој својој величини.

Нашла сам једну стару кутију од ципела и направила Пери лежиште.

Сипала сам му млеко у чинијицу, али он није хтео да пије. Гледао ме је

тужно, право у очи, али није волео да га помилујем. Тако смо се само

гледали и мени се причињавало да ме разуме.

— Неки дивљи врабац — рекао је Милутин.

— Хвала, тата — одговорила сам му. — Ово је најлепши поклон који

си ми икада донео.

Милутин ме је помиловао по коси. Заиста је понекад умео да буде

сјајан. Поподне је Пера мрљавио мрвице по соби. Запазила сам да храмље

и да су му канџице на левој нози некако чудно згрчене. Покушала сам да

му намажем зејтином ногу, али је он трзао.

Одједном је упала Милева, мамина колегиница из библиотеке. Опет

је уврнула трепавице ножем. Жмиркала је значајно и погледивала у

Милутина. Он је снажно хркао, тако да су Костићи у осам сати замолили да

будемо тиши, јер не могу да слушају Весело вече. Милутин је био бесан

што су они набавили радио ,,Космај", иако се није знало ни ко су, ни шта

су. Наравно да није мислио на предратно порекло, јер би онда неко могао

да постави питање нашег породичног имена — Суботић. Но тату то не би

вређало, јер је за њега историја у сваком погледу почињала 1941. —

мало нешто после наше револуције, која је по њему тада већ била „у јеку".

— Ама носи се — рекао је Костиђу и окренуо се на другу страну.

После извесног времена упао је мали Миша и наивно рекао:

— Замолила вас је мама да нам дозволите да слушамо Весело вече.

Ја сам тада била у јеку Милевине приче.

—Ох, што је то била љубав — та волела сам га к'о бога.

Милица и ја гутале смо сваку Милевину реч.

— А он вас? — питале смо је.

— Е, то не знам — рекла је снуждено. — Никада се нисмо упознали.

Не знам да ли због Милутиновог хркања и Веселе вечери или зато

што је Деска стално понављала да тата хрче њој за инат, углавном Милица

и ја смо почеле да се тресемо од смеха.

Гледајући, међутим, Милицу како се церека, и Деска је почела да се

смеје. Ја, лично, мислила сам да се мама смеје пре свега од среће што је

Милица преболела Мићу Главоњу чим може тако лудачки да се смеје. Али,

ја сам знала да је Милица на ивици да почне да вришти. Можда би се све то

и догодило, заправо мирно прошло, да и госпођица Милева није почела да

се смејуљи веома неодређено, што је више заличило на неко цијукање него

на поштен људски смех. Одједном се забезекнула, укочила и бризнула у

плач.

—Госпођице Милева, али забога, па шта се одједном догодило? —

узвикнула је мама потресено, да би се убрзо исправила: — Другарице

Милева, да вас није неко увредио?

Можда због Милутиновог хркања... Знала сам да сад не треба

помињати господина, заправо друга, кога је Милева нежно волела читавог

живота, а да није знала шта друга страна мисли о томе.

— Немојте, заиста — шапнула сам, да не пробудим Милутина — ево

и случај наше Милице није баш пријатан. Није увек најважније упознати

вољеног човека. — Хтела сам да јој онда испричам да сам ја била у још

незгоднијој ситуацији са Миланом, Маријаниним дечком који није ни по-

стојао. У ствари, приметила сам да се тата мешкољи и уместо да изнесем

свој случај, ја сам поменула дебелу Олгицу, која ми је целог дана била на

врх језика иако ми ни на крај памети није било да о њој говорим. Као да је

нешто друго из мене проговорило и док сам слушала како булазним већ

сам се заклињала да је више никада у животу непу помињати и то је била,

заиста, једна од ретких ствари које нисам прекршила кад сам рекла ,,да ми

умре мајка".

— У мене да се не кунеш више, разумеш? — викнула је Деска и

звизнула ме преко уста. Била сам се заиста запањила. Број оних који су

плакали сада са мном, попео се на три. Не знам како се то деси, али ја увек

извучем на крају најдебљи крај и за то што госпођица Милева није успела

целог живота да упозна вољену особу и за лажова Мићу Главоњу, па и за

то што Милутин нездраво хрче.

Вероватно да бих крајње несрећна била због своје судбине да ме

Милутин није прекинуо у таквом размишљању:

—Па богаму, докле ће ова свињарија да траје, зар човек не може на

миру у сопственој кући да спава, једном у недељу дана кад дође? — На ове

татине речи госпођица Милева је пребацила сребрну лисицу преко

рамена и извинивши се, нестала у непознатом правцу.

У Дески је блистао Пера Краљ. Зграбила је сто к'о у златно време кад

би мајкица заборавила бело вино за недељни ручак, и изврнула све што је

било на чаршаву. Овог пута то је била само Бркићкина кристална ваза на

хекланом миљеу. Али и то је одјекнуло као да су каћуше поново почеле да

штекћу.

Интересантно да сирота стара коза никада није улазила у нашу собу,

сем када би умесила колаче, али то се догађало само у преподневним

часовима, ако би успела да набави сало за кифлице.

Сада је, међутим, престрављено одшкринула врата. Видела сам да се

Деска препала, јер је веома поштовала Бркићку.

— Срам те било, Милутине, — викнула је (као што би деда викао кад

га је било страх, из чисте предострожности) — оставио си ме да се сама

бринем о деци, а када једном дођеш, само ждереш и чмаваш, па шта ти

мислиш да сам ја?

Милутин није волео изненађења, а поготово не када га неко пробуди.

— Добила сам је за младенце пре више од педесет година — шапнула

је Бркићка, скупљајући стаклипе. — У њој смо држали фарбана јаја за

Ускрс.

— Превазишли смо и Божић, а не Ускрс, госпођо! — викнуо је

Милутин.

— Знам, знам, — рекла је — само скупљам комадиће стакла да се

деца не посеку — додала је тихо.

— Стиди се, Милутине — рекла је мајка. — Ако тако мислиш да нам

приређујеш свињарије, боље да ниси долазио. Тражипу развод.

Милица је истрчала по метлицу и ђубравник. Јецала је. Сада је нашла

јавни повод да се и пред Милутином до миле воље исплаче због Миће.

Бркићка се извинила и изашла напоље са разбијеном вазом. Мрзела сам их

све. Ох, како сам их страшно мрзела.

— Мрзим вас! — дрекнула сам гласно. — Мрзим вас, мрзим! —

поновила сам кроз сузе.

— Што? — питао је Милутин запањено. — Па шта је вама свима,

јесте ли подивљали?

Погледала сам Деску право у очи:

—А тебе највише.

Деска је скрушено села и погнула главу. Знала сам да ћу сада све

чути о библиотеци, о њеном жртвовању, о Милутиновом револуционарном

скитарању. У ствари, она је само изговорила:

—Па ја ни своју мапеху овако никада нисам мрзела. Боже, шта сам

згрешила да ме нико не воли?

Наравно да сам се већ покајала и молила да ми опрости. Обећавала

сам да никада више нећу бити дрска и да их све волим, а нарочито њу.

Одмах сам заборавила да је сиротој старој кози разбила вазу, а да је то

покушала да припише Милутину, а да је овај опет све сручио на сироту

старицу, а да при свему томе ничег није био свестан. Јер, то му је, како би

Деска рекла, и било најлакше. Разнежила сам се када сам у ћошку запазила

Перу. Од свађе се и он нарогушио и пиштао. Бринуло ме је што нема

апетита. Попела сам га у мој горњи кревет изнад Миличиног, да му се чини

као да спава на грани. Његово срце је топло куцало. Трудила сам се да

заборавим тај дан и брзо заспим, иако ми касније све то није изгледало баш

као нека права несрећа Давида Коперфилда.

Сутрашњи дан освануо је као ведро и ледено јутро. Сви су се

правили луди, као да се нисмо посвађали, а мама је предложила Милици да

поподне оде на игранку. Зачудило ме је што је она то одмах прихватила.

Раније никада није хтела да иде, ни на корзо, а ни Деска није баш

наваљивала, али сада смо сви прећутно знали да треба применити све

стратешке могућности да би се заборавио Мића Главоња, а поготово она

друга особа чије се име није више помињало у нашој кући.

—Лепо ћете се обући. Ти ћеш, Милице, ону моју блузицу са белом

чипком, кад сам била вереница, — рекла је мама — а ти, Јелена, за тебе,

уосталом, уопште није важно шта ћеш да обучеш. Ти си увек слатка.

То да сам увек слатка, поготово када је Милица требало да буде

шармантна и лепа и млада девојка од када се родила — е то ме је страшно

нервирало.

— Шта вас брига да л' сам слатка или нисам. Седим у панталонама и

шта вас се тиче!

— Идеш и ти на игранку — рекле су углас. — Па ваљда не могу сама

— додала је Милица.

— Да ли сам ја нечији паж? — питала сам. — Пратња за несрећну

госпођицу Милицу, тако ређи вереницу. Баш ме брига што сам слатка.

Зовите госпођицу Милеву на игранку. Можда је то прилика да најзад

упозна свог младића.

То што сам рекла било је довољно глупо, грубо, дрско и

непромишљено. Да сада не понављам шта је ко све имао о томе да каже, јер

се увек понављају исте речи о мојој себичности и незахвалности.

— Морам да чувам Перу. Њега боли нога.

— Зар ти је та птичурина важнија од рођене сестре — викала је Деска

и додала оно чувено — срам те било! (Животињо — то нећу да помињем,

јер мислим да је Деска убрзо схватила да у неким стварима нема мере).

Донела ми је, разумела сам то као знак извињења — своје чизме, за које

сам је толико пута преклињала да ми их узајми само на једно поподне да

одем до Рајке, али је она сматрала да то није здраво — носити туђу обућу,

па сам сада рекла:

— Хвала, нездраво је.

Но, није ми помогло. Обукле су ме и накитиле као божићну јелку,

или новогодишње дрво — што би се Милутину више допало. И стално су

понављале да сам „медена". Деска нам је показивала кораке валцера и

танга. Мени су спадале чизме. Биле су тако круте да нисам могла стопало

да савијем. Али Милица је сва зрачила. Била је лепа. Уопште се нисам

изненадила што су сви упиљили поглед у њу када смо ушле у салу.

Свирали су „Понцијану". На капутима су нам биле снежне пахуљице и

мени је моја сестра одједном изгледала као принцеза из бајке. (Милутину

се то никако не би допало, то поређење.)

Нисмо ни стигле до угла дворане, када је неколико младића

притрчало и малтене почело да се отима о Милицу. Док јој је један скидао

капут, други је обујмио око струка. Трећи је увређено посматрао, јер је он

први стигао до нас. Ја сам стајала са њеним мокрим капутом у рукама. Тај

мамлаз што је скинуо, увређено је бацио на мене њен капут као да сам

чивилук. Гурали су ме парови који су око мене играли и нисам знала где

да се денем. Отишла сам и села у пошак, саплићући се о сопствене

(Дескине) чизме. — Ко зна — помислила сам — можда ће се и у мене нека

будала због тих чизама заљубити, као што смо се Маријана и ја

својевремено слудиле због Саве. Седећи тако и посматрајуђи младиће и

девојке како се врте, покушала сам да докучим шта ме је, сем тих чизама,

тако страшно привукло Сави. Ништа.

Милица је дошла сва устрептала. Са њом неколико другарица. Све су

побацале своје тешке зимске капуте на моју столицу. Морала сам да

стојим. Почела је поново музика: „Чатануга чучу". Младићи су јурнули

опет по Милицу, мада смо биле у углу, пронашли су је. Њене другарице су

играле са својим дечацима. Ко је стигао први до Милице и у следепим

играма плесао је са њом. Они остали разочарано би се окренули, а ја сам

гледала за њима како одлазе. Нико ме није приметио. Сузе су ми наврле на

очи. Страшно сам се уплашила да не заплачем. Сада сам дефинитивно

схватила да немам сређе у љубави. Цела моја тужна историја, почевши од

Саве, па преко Светислава, који је нестао негде у свету са свим својим

девојкама, изгледала ми је као завршена. Већ сам видела себе како са

уврнутим трепавицама (кухињским ножем), као госпођица Милева, причам

Рајкиној деци (Маријаниној не бих смела, јер ће им сама можда причати о

Сави) о својој несређној љубави. Ипак, осетила сам да ту нешто није у

реду, јер сам Саву волела око десет дана. Значи, не цео живот, а ово са

Светиславом било је скоро ненормално, болесно, баш као што је Деска

говорила, због његових година и свега осталог.

Али, истовремено сам увиђала и да нема наде да заволим неког новог

младића, а још мање да се неко заљуби у мене, јер, ето, цела игранка је

прошла а да ја нисам одиграла ни једну игру.

XI

ЈЕДНОГ ДАНА ИЗНЕНАДА

Са Пером се нешто необично догађало. Почео је да расте као

чудотворни пасуљ, а кљун му се нагло повијао. Неком случајношћу

набавила сам му кавез за зечеве, јер се у Сенову није могла наћи крлетка за

птице. Милутин је приликом своје следеће посете констатовао да Пера није

дивљи врабац, веп прави краљ птица, орао, дакле опет Пера Краљ у

фамилији. Дески је сметало што сам својој птици наденула име по њеном

оцу, а сада, од када смо констатовали да је Пера орао, то јој је још више

сметало. Затим јој је сметало и то што Пера, по њој, заудара. И, у ствари,

све јој је сметало, а поготово оно што сам ја радила.

Ставила сам кавез у кухињу. Од Србе касапина добијала сам нека

стара црева и кости, отпатке за Перу и сви су тврдили да од тога смрди

цела кућа, чак и стара коза је забринуто констатовала да она још није

видела тако смрдљиву звер, ни прави правцати твор по њеном мишљењу

није тако заударао; сем тога Пера је до лудила лупао — Добро, — рекла

сам — ако вама није стало, мени је још мање. — Ипак, то сам рекла у себи,

а значајно сам отворила Бајера, за шта ми је Милица дала знак. То је била

наша шифра. Чим седнем за клавир она би ми у тајности дала петнаест

динара „да умукнем", тј. да не свирам. Како су то била тешка времена и

једва да смо редовно добијале цепарац од по педесет динара, то сам ја

прихватала понуђени новац. Улазница за биоскоп стајала је десет и по

динара, а кугла сладоледа три, тако да ми се исплатило да прихватим

Миличину понуду. Дакле, ја сам ипак свој први новац зарадила на музици,

а сви су били задовољни. Наравно, сем моје наставнице, која је

констатовала да би боље било да се бавим неким спортом. Није јој толико

сметало што немам слуха. Говорила је да је то божји дар (Милутин би је

лепо поздравио), сметало јој је што сам постала и лења. Нисам могла да јој

помињем сопствене побуде, оно око мојих комплекса у вези са Маријаном

и хором и концертом, па причу око Костићевих и своју намеру да постанем

виртуоз. Нисам сигурна да би ме схватила. Међутим, иако ми је било

тешко да под оваквим условима наставим музичку каријеру, нисам могла

ни да је прекинем, јер како бих објаснила мајкици, која је од оног

судбоносног концерта толико веровала у мој успех и подржавала ме. Исто

тако би ми било непријатно и од Маријанине комшинице којој сам свирала

летос „Мачји концерт". Како бих и Маријани објаснила зашто сам престала

да се бавим музиком? Испало би опет да је она била у праву или да ја,

рецимо, немам смисла за музику. Тако сам наставила да идем на часове

клавира.

Једног јутра, међутим, десило се нешто неочекивано. Кренула сам у

школу, кад оно иза подрумског степеништа неко вири. Погледам лепо и ви-

дим Мипу Главоњу. Насмешим се глупо, и кажем — Сервус! иако ме је то

сервус много нервирало и чини ми се да сам га први пут изговорила. Тако

се Деска поздрављала са својим другарицама из препарандије. Откуд ми је

искрсло то сервус — није ми јасно и постало ми је много смешно. Запазила

сам да Мићи није ништа смешно. Гледао ме је укочено.

—Где је? — питао ме је. У руци је држао револвер.

Замало да га питам да ли је блесав, али сам се удрвенила од страха и

нисам могла ни да бекнем.

Прилазио ми је полако као да игра шпијуна у неком криминалном

филму.

— Где је? — питао ме је.

— Ко? — успела сам да одвалим као да не знам да тражи Милицу.

— Ко, где је? — питао ме је, као да ја тражим Милицу или било кога,

а не он.

— Ја ништа нисам питала — рекла сам одлучно, као да ме није страх.

— Мене, уосталом, те глупости не интересују.

— Аха, глупости! — викнуо је. — За вас су то глупости. Видећете

сви ви. Ја сам на све спреман. Видећете ви кога ћете правити будалом. Где

ти је сестра? — дрекнуо је. Ухватио ме је за рукав као да покушава да га

опара.

— Море, марш! — викнула сам: — Милутине, дођи!

Е ту се сада Мипа Главоња мало предомишљао.

— Зар је отац ту? — питао је.

— Да — рекла сам. — А што?

Ставио је руку са револвером у џеп.

— Ти Милицу тражиш? — питала сам га, као да смо се изненада у

Мариолани срели и да се ништа у међувремену није догодило. — Е па,

Милица је остала да спава код Љиљане — рекла сам — спремају се за

писмени из математике. А шта ће ти она? — питала сам, што стварно није

требало да урадим.

— Како шта ће ми? Да ли је она моја девојка или није? — питао је

разрогачено и опет наставио са оним идиотским — да ми нећемо никога да

завитлавамо. Почео је као манијак да ми извија руку и да ми прети.

— Сада ђу стварно да позовем Милутина, па ћеш видети свога бога

— викнула сам, размишљајуђи у каквој ли сада планини Милутин јури

заостале четнике, док му овде децу нападају мангупи. Уосталом, до тада

нисам имала тако лоше мишљење о Мићи Главоњи. Није ми јасно зашто је

одједном тако подивљао, али сам схватила да је боље да га не питам.

Милица је, у ствари, спавала, јер је те недеље ишла поподне у школу.

Заиста сам се уплашила да тај магарац може поново да потегне револвер,

па сам му предложила да ме он сачека на улици да позовем Милицу од

Љиљане. Слагала сам да ђу му то учинити ако обећа да револвер неће више

да извлачи из џепа. Пристао је и ја сам истрчала на улицу. Избијало је осам

сати. Касним код Багажа на час историје, али и ово су за нашу фамилију

били историјски тренуци, па нисам имала куд. Ваљда ће бити начина да се

то Багажу објасни. Тек када сам јурнула на улицу схватила сам колико сам

се била препала. Отрчала сам код Деске у библиотеку и све јој испричала.

Сетила сам се чувеног дезертерства Пере Краља, па сам помислила

да ђе можда и Деска да се у одлучном тренутку ослони на ,,наше", као је

њен отац обичавао да каже. Кроз оба рата он је имао поверења у наше.

Међутим, Деска се за тренутак замислила, а онда је одлучно пребацила

свој дебели вунени шал преко рамена. (Капут је поклонила, наравно

Милици, а ја ћу кад се одроњави да га наследим, преврнуће га по трећи пут

и констатовати да је с наличја још лепши, и ,,ко би то рекао да му ово није

лице?" али то су стварно глупости око којих ме је било стид што помиш-

љам у оваквом тренутку.)

Једва сам стизала Деску, тако је шпартала. Не размишљајупи, избила

је на угао и готово се сударила са Мићом.

— О?! — узвикнула је, као да се малтене радује што га види. — Па

лепо да си дошао — рекла је, пружајупи му руку. Он се, стиснутих усана,

снебивао и ја сам помислила да ће заједно са руком извући из џепа и

пиштољ.

— Но, па о чему је реч? — питала је, као да се иза свега тога крије

нека крајње занимљива ствар.

— Дошао сам да разговарам озбиљно са вашом ћерком.

— Па, изволи — рекла је, показујупи му степениште, а онда је

устрчала брзо. Почела сам да се накашљавам, не бих ли јој скренула

пажњу. Па лепо сам јој рекла да сам Мићи казала да је Милица код

Љиљане. Сад ће испасти да сам га слагала. Ушли смо у кухињу. Мића је

био тако црвен у лицу да сам се уплашила да не експлодира. Сад ће почети

да нас стреља, помислила сам, а мене као прву, јер сам га обманула.

Кухиња је била још увек слободна и ми смо ушли тамо. Деска је

ставила цикорију да се кува на решоу. За ову прилику узела је кинески пор-

цулан старе козе. Није баш морала. Елегантно се кретала, забацујуђи шал.

— Па, како су твоји? — питала је Мићу, као да је с његовом мајком

ишла у забавиште, а ја сам позитивно знала да су Мићини колонисти,

дођоши у Мариолану, да станују у швапском крају, одакле су Немце

иселили, и да његове никада није ни видела.

— Хвала — рекао је Мића, али не знаш да ли је мислио хвала добро

су, или хвала нису добро, а у ствари све је звучало као — баш вас брига.

Деска ми је дала знак да се повучем, што сам ја једва дочекала, да бих о

свему обавестила Милицу.

Она је спавала у соби као да се апсолутно ништа не збива. Дакле,

како то створење нема смисла за телепатију, то је невероватно. Па, да су

којим случајем упали Сава, или рецимо Светислав са пиштољем, из било

којих разлога код нас (јер је познато да не би из љубави према мени убили

било кога, а понајмање мене, јер ме, наравно, нису довољно волели), ја бих

тачно знала када би се неко од њих појавио, јер сам имала лудо пред-

осеђање кад се нешто збива са мном, мада се до сада баш нешто одлучујупе

није догодило, али када би...

—Милице, еј, — кажем ја. — Овде је Мића Главоња.

А она? То нико жив не би поверовао: — Шта ме будиш, будало, кад

знаш да идем поподне у школу?

—Мића Главоња је овде — поновим, а она седе у кревет и мирно ме

пита — Који Мића Главоња? — као да познаје бар пет Миће и не зна

се ко од њих има већу главу.

Почнем да јој објашњавам, све од почетка, од подрума и пиштоља, па

до дивке што је мама сервирала Мићи у шољицама од кинеског пор-

цулана, а она мртва хладна и даље лежи, каже — мрзи је да устане и да је

Мића досадан и да је тотално не интересује.

Ја јој предлажем да се брзо обуче и чак маскира, па да кидне код

Љиљане или неког другог, јер би је и тамо пронашао и можда опалио који

метак. Она се смешка и гледа у мене без везе као да ја булазним. Онда се

полако обуче, направи своју чувену пунђицу наврх главе. Стварно је била

танка и лепа и ја сам се заклела да непу више да ждерем толики хлеб и сир,

а још мање да ћу толико млеко да лочем, па можда ћу и сама постати тако

згодна, кад смо већ сестре, па макар и да мене присиљавају са оружјем на

љубав. Иако, стварно не знам што би ми то требало када заиста презирем

мушкарце. Из многих разлога.

Уђемо ми у кухињу, ја тек сад почнем да се тресем од страха, избио

ми је као овчје богиње свуда по телу и лицу, а Милица уђе за мном,

подигнуте главе, без икаквог узбуђења и пружи Мићи руку. Права кћи

своје мајке. За то време су се Мића и Деска намртво испричали као стари

другари, а Мића направи неки глуп израз лица кад угледа Милицу, као

изненадио се и баш је лепо, он к'о случајно у пролазу, па да види што му не

пише и да се случајно не љути због нечега, ни сам не зна због чега, и још

неколико врелих глупости. О револверу ни речи. Ни дебелу Олгицу не

помиње, нити беснило, ни факултет. Све је испало случајно, у пролазу.

Онда се Деска окрете мени, као да сам ја целу ствар замесила, па почне да

ме грди што сам пропустила час историје, да она вечито због мене мора да

црвени на родитељском састанку. Милица ме смерно посаветује да

пожурим да бар за велики одмор стигнем. Напустим ја све, па нека се сами

сналазе.

Испричала сам Рајки шта се све догодило, али човек њу баш ничим

није могао да одушеви. Шапнула ми је да ћутим, јер ће нас српкиња за-

бележити у дневник због моје вечне приче. Како би Маријана умела читаву

ствар око Миће Главоње и његове изненадне посете да разуме! А Рајка

ништа. Имала је лице као да јој је све увек досадно и била је страшна

бубалица. Све свеске је увијала у пакпапир и лепила вињете са својим

накриво улево писаним именом као да је то једина права ствар у животу.

Било ми је доста и ње и њеног зрикавог брата, а и ноге су јој до те мере

биле танке да ме је стварно нервирала. Чезнула сам за Маријаном.

Када сам дошла кући нигде никога. Покушала сам стару козу да

испитам, али она се правила луда, не зна ништа ни о чему. Пробала сам да

је потпалим са наоружаним младићем (Мића Главоња), али она се не да.

— Нити сам шта видела, нити сам чула. Глува сам ја, дете моје, и

слепа за све. Доста је мени свега. Само мој мир — мрмљала је. Е па нек јој

буде:

— Можда ће нас, госпођо, све одвести у Удбу да сведочимо —

опоменем је, али она је остала и даље хладна. Прала је шољице за кафу да

би ваљда сваки траг уклонила. Позвала ме је у своју собицу и отворила

чувену фиоку, где су клијале свилене бомбоне.

— О не! — рекла сам хладно. Па не могу они мене да поткупе са

једном бомбоном која је све више мирисала на нафталин. — Не, госпођо —

рекла сам. — Ја сам на дијети.

Отишла сам до Деске у библиотеку, јер сам се мимоишла са

Милицом, изгледа да је из другог дворишта ушла у школу, са оне стране

где је црква. Дала ми је знак када сам јој бацала каменчић кроз прозор да се

макнем да нас наставник не би видео. Уосталом, и овако не би могла да ми

објасни како се читава ствар са Мићом завршила.

Деска је имала странке и чинила се тако загонетном као да не издаје

књиге него домовину. Давала ми је знак да ћутим. Отишла сам кући и

забављала се са Пером. Некако ми је изгледао као покисао. Крила су му се

спустила до пода кавеза. Сада му је већ и то било мало. Много ме је

бринула његова ситуација. Понекад сам помишљала да би било боље да га

Милутин врати на оно место одакле га је у шуми узео, али питање је да ли

би његова мајка овако огромног препознала и примила у гнездо.

Ни о моме друту Пери, по коме сам овог орлиђа назвала, нису

стизале никакве вести. Од када сам сазнала да се укрцао на неки преко-

океански брод, ништа се о њему више није чуло. Деска ми није веровала да

сам због тог Пере орла овако назвала. Она је мислила да је Пера Краљ

једини Петар на свету и да се сви могу једино по њему звати. — Да имам

сина — говорила је обично — звао би се Петар.

У ствари, то се увек односило на Милутина, јер то је била једна од

његових немарности и бесмислица што Деска нема сина, а ми брата. Још се

више односило на мене, јер њена чувена реченица је била: — Изнервирала

си ме чим сам те видела — зато што сам девојчица. Није помишљала да

могу да се искомплексирам и често сам помишљала да сва моја животна

несрећа и потиче из чињенице да нисам мушко. У ствари, баш ме брига

(међу нама речено). Тако сам сачекала вече да се Деска и Милица врате.

Деска ми је објаснила, прва је стигла, да је Мића неозбиљан и да му је

објаснила да не може да се понаша као неки силеџија, да тим ништа неће

постипи код Милице, већ да покуша на леп начин да се извини. Револвер

нису помињали. Милица је стигла сва озарена.

— Луд је за мном — ликовала је. — Али мене он више не интересује!

Уопште — додала је значајно.

— И шта си му рекла? — питала је Деска.

— Што се мене тиче — може да се врати у Мариолану. Не волим га и

готово.

Деска и ја смо је убеђивале да је то свирепо, да би морала да му

опрости, али она њега, једноставно, уопште више није волела. Па, када би

се појавио Сава и тако ме преклињао, помислила сам, па и Светислав, мада

је сада већ озбиљно оматорио, претпостављала сам то по ујаку, ја бих била

са њима љубазна, веровала сам, и не бих их отерала.

— Он тврди да са Олгицом заиста није имао ништа, да је све то глупа

сплетка — усудила сам се да јој сугеришем.

— Са Дебелом? — питала је Милица, вриштећи од смеха. — Па како

не схваташ да ме то тотално не интересује. Сирота Дебела. Баш је жалим.

Па, она и Мића би били леп пар, баш сам му то јутрос рекла.

— Ниси карактер — рекла сам јој. — Још колико јуче цвилела си због

њега, а сада више ниси заљубљена — отворено сам јој казала.

— Јуче сам била, а данас нисам, хвала богу — казала је охоло. —

Уосталом, немој да се мешаш у мој живот — додала је као да игра у

позоришту.

—Значи тако? — викнула сам заиста бесна. — У мене пуцају, могла

сам главу због тебе да изгубим, а ти тако?

Обећала сам себи да се више непу мешати у туђе ствари. Нека пуца у

њу ко год хое, њен проблем. — А игранке ме више не интересују, због себе

и нисам никада ишла — рекла сам.

Знала сам да ће јој то бити слаба страна, јер одмах је почела да се

увија око мене и да се правда како је увређена на Мићу, како је он,

уосталом, глават и како јој иде на нерве.

—Одједном је постао глават! — питала сам је. — Као да није био

целог живота? И то што је Олгица дебела постало је смешно, а до јуче си

вриштала кад се само помене.

Ништа није могло да је избаци из колосека. Блистала је што се због

ње потеже револвер.

— Можда је извршио самоубиство? — покушала сам да заплашим

Милицу. Ништа. Као да је се све то није тицало.

Отишла сам да купим хлеб. Мића се мотао око куће. Деска га је као

старог породичног пријатеља позвала на вечеру.

—Ох, здраво, Мићо! — рекла сам му када смо се срели, али он је

окренуо набусито главу од мене, као да сам га ја оставила, а не Милица. За

вечером је седео, занет мислима. Покушала сам да га мало развеселим.

Пошто дебела Олгица више није била непријатељ бр. 1 у нашој кући,

мислила сам да не би било лоше да Дебелу поменем, тек ради конверзације.

Господе боже! Као да сам неки ненародни елеменат убацила, као да је

права диверзија у питању. Потпуно се избезумио. Гурнуо је хлеб са

маргарином и просуо липов чај. Онда се извинио Дески и рекао да мора на

време да стигне у УСАОЈ, у чијим просторијама је добио смештај. Тамо је

улаз до осам сати. То је напоменуо као да има неку значајну политичку

дужност, а сви смо знали да све измишља и да је у ствари због Милице

овде. Устали смо да се рукујемо са њим. Сузе су му блистале у очима, на

часну реч, кад је пружио Милици руку. Деска га је пољубила (није морала).

Правио се да не види моју испружену руку. Будала. Дошло ми је да га

распалим, али правила сам се луда, само сам се том десном руком (левак

сам) почешала иза уха, као случајно сам је према њему пружила и додала:

—Па наврати ако те УСАОЈ опет позове.

Без везе. На то су се сви насмејали, чак и он, али кисело.

Наставила сам да једем хлеб са маргарином, баш сам свеж донела, а

Деска је преко Милеве набавила сардел-пасту. Ни тај чај од липе није био

отужан као обично.

— Само ти једи, па ћемо видети ко ће дођи по тебе на игранку —

рекла ми је Милица, као да је маргарин, а посебно сардел-паста битна ствар

на игранкама.

— Игранка је последње место на свету куда бих отишла — рекла сам

јој пакосно. Једино је то око игранке могло да је изнервира. — Госпођица

Естер Вилијемс! — додала сам.

Сутрадан сам срела Мићу када сам ишла у школу. Опет се врзмао око

наше куће, мада није био у подруму. — Ваљда не’е пуцати — помислила

сам, али сам решила да се више не плетем у те бесмислице.

—Здраво — рекла сам му. — Милица је код ку’е — додала сам, што

ипак није требало, јер ко зна, можда ће пуцати. Нисам претходне вечери

могла да убедим Деску и Милицу да је Мића потегао револвер на мене. То

им је чак било и смешно.Он се сада правио као да ме не види. Гледао је

некако кроз мене и ја сам продужила у школу.

Међутим, Милица нам је увече испричала да ју је сачекао пред

школом и претио јој да ће извршити самоубиство ако се не помире.

Показао јој је и револвер и метке и све. — Баш ме брига. Не волим га —

рекла је. Ипак, замолила је Љиљану и Перку, њене другарице које су је

виделе са Мићом, да га прате до осам, када мора да оде у дом омладине да

спава, да случајно не направи неку глупост. Сама није веровала у то. Била

је субота и Љиљана је смела да остане напољу до осам, а Перка је, по цену

казне од родитеља, остала да прави Љиљани друштво.Баш су добре

другарице — рекла сам. — Не познају га, а ето, спремне су да му спасу

живот.

Милици је то било више смешно него тужно или страшно и ја сам је,

искрено речено, презирала због тога. Понашала се као принцеза коју сви

треба да штите.

У недељу ујутру неко је зазвонио рано. Пошто је Љубица претходног

дана донела сир, уплашила сам се да је милиција дошла да јави да је нађено

тело непознатог младића. Била је то Перка. Ишла је у пекару, па је дошла

да нам донесе вести о Мићи. Она и Љиљана су га синоћ пратиле.

— Да ли је жив? — узвикнула сам, јер би ме због Милице целог

живота гризла савест да је подигао руку на себе.

— Не да је жив, него је сасвим жив — рекла је Перка.

Онда нам је испричала шта се све збило.

Мипа је одмах после школе отишао у занатски дом. Тамо се

приређивала игранка. Љиљани и њој је било мало непријатно да уђу у

занатски дом, јер раније никада нису тамо одлазиле на игранку, али, пошто

су обећале Милици да ће чувати Мићу, онда су то схватиле као своју оба-

везу. Она не зна да ли је то зато што су оне Мићу помало гледале, наравно

из другарских разлога према Милици, или зато што му се Љиљана стварно

допала, углавном он је почео да игра са Љиљаном и играо је цело вече.

— А ти? — питала сам Перку из разумевања, јер ни она није била

нека претерана лепотица, па сам помишљала да је можда као и неке друге

особе које познајем, чувала зимске капуте.

— Ја сам играла коло, — рекла је Перка снуждено — а једном смо

повели и козарачки оро. Ја више волим те масовне игре — објаснила је. —

И мислим Љиљана је заиста покварена девојка — додала је — ти си је

замолила као другарица да припази на твог дечка, а она цело вече игра са

њим а ја онда добијем грдње од родитеља.

Милица се сложила са њом, а ја сам ћутала. Мислим, боље је да се

нисам мешала.

— И да ли је нешто покушавао? — питала је Милица.

— Па мислим да је покушавао да је пољуби када смо изашле са

игранке.

— Не, мислим, да ли је покушавао да вади револвер или да вам

објасни нешто у вези са мном? — питала је Милица. Чинило ми се да је

стварно била искрено разочарана што Мића није разнео себи главу или

нешто слично.

—Будала, — рекла је — заиста га не разумем, шта му је све то

требало.

Али, брзо је прошло нерасположење. Спремала се за игранку у

гимназији.

Ја сам се правила луда. Читала сам Капетанову кћи од Пушкина.

— Пожури, закаснићемо — рекла ми је, мажући грожђану маст на

усне.

— Шта да пожурим? — правила сам се као да не знам на шта она

мисли. — Имам још само седамдесет страна да прочитам и напишем

састав. То нам је задато за лектиру, за сутра.

Да ми није обеђала да ђе ми написати састав, стварно не бих отишла

са њом на игранку. Не због лектире, већ зато што ми је досадило да седим и

гледам како други играју, али сада када већ не морам да се бакћем око

лектире и када је њој то толико важно, учинила сам јој.

У моди су биле чарапе са шавом, црним шавом, али се нигде нису

могле набавити. У последњем тренутку ми је синула идеја да на чарапе које

сам добила на тачкице извезем шав. Већ је почео да копни снег и мени се

нису облачиле тешке Дескине чизме, а запазила сам да са њима нисам ни

постигла неки успех, па сам се надала да ђу оставити значајнији ефекат са

црним шавом. То је лудачки споро ишло и Милица је изгубила све нерве.

Знам шта је посебно нервирало. Плашила се да ће се Љиљана појавити са

Мићом Главоњом, а она, иако јој до Миће није било стало, хтела је да

свему томе присуствује. Сиротој Перки је било забрањено да излази,

уосталом на гимназијској игранци није се ни играло козарачко коло, па би

преседела цело време. Бар ја не бих сама седела.

Надала сам се да ће црни шав изменити моју судбину. Била сам врло

узбуђена када смо ушле у салу са целим сатом закашњења. Мића је играо у

великим заокретима инглиш валцер са Љиљаном. Она нас је спазила и

махнула, као да нам, рецимо, са неке железничке станице одмахује када

одлазимо брзим возом на летовање. Као да Мића нема никакве везе са

нама.

О Милицу су се дечаци као и обично отимали. Стала сам са профила,

не би ли се моји шавови видели. Мада сам на крпице увила косу држала је

целе ноћи у суботу, да ме је све жуљало (ни сама не знам зашто, када

стварно нисам ни помишљала на игранку), ништа се није догодило. Чувала

сам и даље зимске капуте. Било ми је свега доста. У једном тренутку ми се

све смучило. Узела сам свој капут и достојанствено напустила салу,

заклињући се у себи да овде више нећу крочити.

Благи пролепни ветар спустио се на моје лице и ја сам заплакала.

Била сам већ зашла у петнаесту годину, а да се нико није заљубио у

мене. Лутала сам од несрећне љубави до несрећне љубави, без наде да ико

покуша због мене да се убије или бар одигра са мном неки танго. Ништа.

Милутин је дошао кући и Деска и он су отишли некоме у посету.

Била сам ужасно усамљена, несрећна и помишљала на самоубиство.

Отишла сам у кухињу и не палећи светло одсекла велики окрајак од

хлеба, који је Милутин куповао код неког приватног пекара, увек када се

враћао са терена. Ставила сам преко хлеба велики комад качкаваља. Легла

сам у кревет и грицкајуђи сендвич тихо плакала. Попела сам се на свој кре-

вет, не палећи ни овде лампу. Погледала сам се пре него што смо пошле на

игранку и чинило ми се да сам доста симпатична, скоро лепа. Да не поми-

њем црне шавове, који су били скоро као прави, из иностранства. Плакала

сам. Сузе су ми тихо капале по качкаваљу, када је Милица к'о фурија

улетела у собу. Стала је на свој кревет и уздигла се до мог.

— Ђубре једно! — викнула је и ударила ме по руци. Мој сендвич је

полетео кроз ваздух и качкаваљ је тупо лупио о поњаву. — Када би мало

мање ждрала и по тебе би неко дошао да игра — рекла је. Као да то има

неке везе. Била сам за-пањена.

— Сутра ћу казати Дески да закључава храну, јер ти си постала шира

него дужа.

— Ништа нећеш постићи ако наставиш да ме вређаш. Ја никада више

у животу непу иђи на игранку — рекла сам одлучно.

Њих две су се сутрадан договориле да заиста закључавају храну од

мене. Свашта. Глад ме је морила. Дески је било жао, јер сам стално пла-

кала. Мериле су ме као прасе пред Божић и кликтале од задовољства када

су приметиле да сам почела да се топим. Умирала сам од глади. Јела сам

још увек више од Милице, али сам непрестано била гладна, тако да нисам

могла да учим. Међутим, стварно сам ускоро почела да и сама примећујем

да сам смршала.

Ускоро су се капути скинули. Пролеће је нагло дошло и ја сам могла

да идем у Миличиној сукњи и жакету. Обећала ми је да ће ми га поклонити

ако будем успела да се угурам у њене димензије.

Мића Главоња се у нашој кући није помињао. Чинило ми се да и

Милици и Дески помало смета што он није покушао да се убије, па да га

неко спасе. Испало је да нас је још једном насамарио, после дебеле Олгице,

сада са Љиљаном, која је стално махала писмима која јој је редовно слао.

Милицу то није интересовало, али није више учила са Љиљаном, а од

Перке, која ју је о свему обавештавала, добијала је фрасове. Тако је била

досадна, да смо Милица и ја малтене постале најбоље пријатељице.

Мића се повремено појављивао у Сенову. Долазио је на наше

игранке. Покушавао је да са Милицом случајно заподене разговор, увек се

некако вртео у њеној близини, а мене је бело посматрао, као да се не

познајемо.

XII

УЛОГА ЦРВЕНЕ КАПЕ У МОМ ЉУБАВНОМ

ЖИВОТУ

Када смо мислили да је зима већ прошла и ставили зимске капуте у

нафталин, снег је почео да веје као да никада до тада није падао. Професори

су се, међутим, правили луди, као да није невреме. Стално су нас прозивали,

претили да иде крај школске године, да нас неће водити на екскурзију,

уколико не поправимо слабе оцене. Нарочито Мица, звана Лоптица,

хемичарка. Како је изгледала можете да претпоставите по том — Лоптица.

Откада сам смршала, чинило ми се да се те дебеле увек праве помало важне,

ваљда да забашуре сало. Нити нам је била разредна, нити је та хемија била

богзна шта, али она се осећала као неко од кога зависи и да ли ће снег сулудо

да веје и надаље, и да ли ми имамо слабе оцене, и да ли ће нас она пустити

на море. Све зимске ствари су нам биле спаковане, па сам морала да носим

мајкицин кожух испод јакне, тако да је све изашло на исто — као да нисам

ослабила. Ипак, нисам могла да се смрзавам, па да, рецимо, идем гола да

бих целом свету доказала да греши уколико ме сматра дебелом. Уосталом,

уопште ме није интересовало шта ко мисли о мени и да ли се некоме

допадам или не. И овако се никоме нисам допадала. Једино чиме сам

очаравала свет, тако сам бар веровала, је беретка која је испала из неког

козиног ковчега. То је њој њен бивши супруг, заправо покојни, донео са

Јалте, не сеђам се да ли пре балканских ратова или првог српског устанка

или када су Немци упали код нас. Те сам ствари често бркала.

—Госпођо, — рекла сам јој значајно — та капа је феноменална — да

ли ћете је носити још?

Она је помислила да се шалим и поклонила ми је. Ја сам онда почела

да јој нудим да се трампимо за нашу четку за одело, Дескин кишобран или

неке друге значајне ствари у то време, али она ми је свесрдно уступила ту

божанствену капу. Милица је, наравно, покушала да ме убеди како грозно

изгледам са беретком, као да сам из луднице изашла и слично.

Истовремено је сама стално пробала и узимала мало Милутиново огледало

да види како потиљак са капом делује.

—Фали ти лудачка кошуља за цео комплет — рекла сам јој, али,

наравно, она као да није знала на шта мислим. Једном сам јој ипак узај-

мила, али да претходно каже ,,да ми умре мајка" — ако ми не врати. Деска

је на то подивљала. Испрела је читаву причу, као да нам је капа значајнија

од мајке, помињала сопствени гроб, своју мртву мајку и констатовала на

крају да би најбоље било да Милица и изгуби ту проклету капу, када она

вреди као мајчин живот, па нек се зна, када се већ тако лако у њу кунемо.

Наравно да се са тим нисам сложила. Покушала сам да је убедим да су

то предрасуде и сујеверје, али она ми је рекла тада да сам блесава на свог

оца.

Када је већ реч о Милутину, заборавила сам да напоменем да се он,

изгледа, тог пролеђа дефинитивно вратио из револуције. Није хтео да доз-

воли да се о томе јавно расправља. Кукао је што немамо телефон, јер није

знао како ће хитно бити обавештен у случају неке диверзије. Убеђивале

смо га да и курири нешто знају. Ако су за време рата имали тако значајну

улогу, успеће да обавесте и њега. Он је био увек у приправности. Седео је у

свом кожном капуту и качкету, да би био спреман уколико зазвони. Стално

је трчао до врата и беснео чим би се неко без везе појављивао. Нарочито је

био алергичан на Љубицу што доноси сир, јер је она увек села на звоно, у

зору, а он је помишљао на аларм и јуришао на врата.

С друге стране, када би госпођица Милева дискретно зврцнула,

веровао је да га искрено зеза, јер је он то схватао као знак, упупен само

једној особи, а погрешно је схватао да је та особа он. Дремао је по цео дан

са новинама у руци, у нади да ће прочитати нешто значајно, одлучујуће.

Деска, уместо да лудује од срепе, стално је звоцала. Предлагала му је

да се демобилише, што је њега посебно слуђивало, јер он се сматрао ци-

вилом на специјалном задатку. Тренутно на располагању. Али он је био

стално у приправности. Није желео да се на њега чека. У једном коферчићу

имао је спакован пешкир, пижаму и папуче, затим прибор за бријање.

Једном приликом узела сам његове ножиће за бријање да зарежем своје

бојице. Били су тако оштри, да сам се чак и посекла, а бојице ми давно

нису биле тако шиљате. Тог истог дана улетео је у кухињу док сам ћаскала

са Пером.

— Ко је дирао моје бријаче? — дрекнуо је избезумљено, као да сам ја

последњи диверзант у НОБ-у кога треба ухватити на делу.

Нисам ни стигла да му објасним и да му се захвалим, погледао је у

моје бојице којима сам цртала мапу Југославије. Баш сам фарбала Јад-

ранско море плавом бојом, када ме је одаламио и преко зуба и преко

бојица. Све се разлетело по кухињи, као да игра кегле са мном и са мојим

школским прибором. Тако је све потрефио. Уопште ми није било јасно шта

му је. После ми је Деска показала да сам му оштетила ивице од бријача и да

сам му их, у ствари, упропастила. Добро, али мене нико није упозорио.

Упропастио је и он моје бојице. Нисам хтела да му кажем било шта.

Посматрао ме је као неки простор за маневар, нешто као ваздушне вежбе

или неку сличну акцију. У ствари, Пера је био више узнемирен од мене.

Толико је лупао крилима да сам се уплашила да не добије срчани удар. Да

сам га којим случајем пустила из кавеза мислим да би напао Милутина, али

ја нисам хтела да се спуштам на тај ниво. Иако ме је Милутин озбиљно

увредио, то морам да признам.

Поподне сам се направила луда и отишла на једну журку код

Душице. Она је набавила грамофон од своје баке и плочу „Рамона". Дошли

су другови њеног брата који су били у седмом б. Навикла да седим у углу и

чувам капуте, сада сам се уплашила — како ћу без дужности? (Права

Милутинова ћерка, смишљам бесмислене акције.) Нисам хтела да скидам

капу, јер сам је баш згодно била натакла, а тако је деловало и као да ни не

очекујем да неко претпоставља да се мени игра. У једном тренутку, када ми

је пришао Велибор, и без речи, само ме тако повукао да играмо, хтела сам

да се онесвестим. Придржала сам капу да ми не падне. Почело је да се

смркава, а нико није палио лампу. И ја сам се правила да не примећујем.

Велибор је ћутао као мутав, али чинило ми се да ме је мало јаче привукао,

од чега сам морала да повлачим главу, да не бих ударила у његов врат. И

наравно, капа ми је падала. „Рамона" је била лепа песма, мора се признати,

али смо је по хиљадити пут окренули за то поподне. Сем тога, кркљала је

негде при крају и шкрипала, тако да ми се кожа јежила. Ипак, било је

згодно.

Када смо пошли куђи плашила сам се, јер је већ било пола девет, а ја

сам имала аусвајс до осам.

Ишли смо полако и Велибор је застао пред кућом моје професорке из

француског. Ставио ми је руку преко рамена и изненада ме привукао.

Пољубио ме је право у уста. Толико сам о томе сањарила и размишљала

како ће ме једног дана неко упитати да ли сме да ме пољуби, а ја ћу

размислити, па ћу му сутра одговорити, можда написати писамце, а сада ме

је Велибор без икаквог питања пољубио. Чак ни после није ништа рекао.

Само је узео моју капу која је склизнула у снег и ставио је у џеп. Тако се

све то догодило неочекивано. Хтела сам да га замолим да читаву ствар

поновимо још једном, али мислим да би то деловало прилично глупо, па

сам и ја путала.

Дошли смо до моје капије. Стала сам и подигла главу да чујем шта ће

ми Велибор рећи. Он је махнуо руком и продужио у своме правцу. Гле-

дала сам мало за њим како забада своја велика стопала у снег који није

престајао да пада. У католичкој порти избијало је девет. Устрчала сам уз

степенице и нагло отворила врата наше собе. Био је ред на Деску овог пута.

Развукла ме је по образу уместо „добро вече".

—Шта вам је свима данас, јесте ли подивљали? Само се шамарате. —

Рекла сам то више спонтано него да изазовем неки утисак.

Господе боже, како је провалио бес из свих њих. Као да сам ја крива

што изгледа да је са револуцијом свршено, а да су мамине године постале

извесне и помало критичне. Једино је Милица рекла тихо:

—Ама пустите дете — показујуђи ми да шмугнем у купатило. Са

прага сам још чула о незахвалности данашње омладине, неваспитању и

криминалу. Готово да не знам о чему су причали. Све то није имало

никакве везе са мном. Да су ме ошамарили због закашњења или Велибора

могла бих још да схватим. Није ми било јасно да ли ме је професорка из

француског видела. Пипнула сам уста и огледала се с профила. Не знам

шта је, заиста, Велибор нашао у мени. Можда нешто што се на огледалу

није видело. Све то, уосталом, није ни било тако значајно, бар за мене. Али

сутрадан када сам дошла у школу само се шапутало о мени и Велибору.

Причала сам им како ме је отпратио куђи. Сви су се чудили што се

залепио за мене, јер је важио за најзгоднијег дечака у школи.

Моје другарице су ме заокупиле.

— И шта је било онда? — питале су углас.

— Кад онда? — питала сам их ја, јер не знам шта је за њих у ствари

било онда.

— Па када сте изашли? Да ли сте се љубили? Да ли ти је заказао

еастанак? Да ли је нешто покушавао? — грактале су углас.

Одмахивала сам главом.

—Шта, нисте се пољубили? — биле су разочаране, а ја нисам била

нешто расположена да им причам у детаље. Оне су сматрале да ја,

једноставно, нисам умела да се понашам. Жалиле су што се таква будала

нашла у тој улози. Свака би се пољубила и свака би знала да му закаже

састанак, али наравно, увек се прилика укаже будали која не уме да је

искористи. Та будала била сам ја. Искрено су ме презирале и ја сам се

осећала кривом. Како то да се без речи разиђемо?

Одједном, ни на шта друго нисам могла да мислим, него шта то би са

Велибором? Да ли је мислио озбиљно или се само шалио, онако случајно?

Све моје другарице очекивале су од мене да предузмем нешто одлучујуће,

а ја нисам могла да смислим шта би то било.

На одмору сам се значајно прошетала поред њега, гледајући га

продорно, али он се правио луд. Будала.

Нисам могла да се концентришем на хемију. Мица Лоптица пришла

ми је и питала неку глупост. Гледала сам и ја њу, али нисам знала шта ме

пита. Замолила сам је да понови питање. На то се она унезверила и унела

ми се у лице. Нисам знала шта хоће и скоро ми се учинило да сам полудела

од љубави за Велибором.

— Јелена, ти чупаш обрве! — дрекнула је, као да сам мозак

ишчупала, а не неколико длачица са носа, јер ми је стварно сметало што ми

се обрве састају. Рајкин деда је био ветеринар док је био жив. Оставио је

једну огромну пинцету и сви смо у разреду са њом чупали обрве. А Мица

се баш на мене устремила.

— То је ветеринарска пинцета, није за обрве — рекла сам смушено.

Зашто је цео разред почео да урла од смеха, а Мица хистерично да нас

записује у дневник, није ми било јасно. Баш као да сам растројена. Сва

срећа што је нисам подсетила да је играла гола на столу пред рат, као

студенткиња, што нам је Рајкина мама једном испричала. Чула је од

комшинице, која је то позитивно знала, јер је причала опет нека друга

комшиница која је ретко када лагала. Сад није било важно ко лаже, али ја

никако нисам могла да замислим Мицу Лоптицу а да није дебела. Како је

тај монструм могао да се успне на астал? Мора да је било урнебесно распо-

ложење. А то да Мица није била дебели монструм још као ембрион, то се

није могло никоме на реч веровати.

Међутим, морам да признам да сам све чешће запажала на зидовима

спаваћих соба мојих другарица венчане слике њихових родитеља, које су

тешко могле да се поистовете са неким доброћудним пропелавим

дебељуцама које су извиривале из кухиње. Обично, на тим вереничким

сликама стајала би достојанствена лепотица са погледом у даљину и

витким стасом, а крај ње млад, занесен момак, са испегланим официрским

буговима.

У приватном, породичном животу то су чешће били средовечни

људи што припремају туршију и ходају са зарозаним чарапама по кући,

увек у страху да ће се деци нешто страшно догодити увече, ако се не врате

на време.

Добро, то је њихов проблем. Мене је мучио само један: како да

сретнем поново Велибора и да га питам шта је подразумевао под тим када

ме је пољубио? Можда бих могла том приликом да запамтим нешто згодно

што бих испричала својим другарицама Душици, Мирјани и Милени, јер

оне нису могле да схвате како то може да се догоди да ме Велибор прати

кући, а да ја баш ништа не могу да испричам. Или нешто важно кријем или

сам несналажљива глупача, што се ниједној од њих не би у таквој

ситуацији догодило.

XIII

ТУГА

Мама ме је пробудила, благо ме дрмајупи за раме.

Скочила сам: — Шта се догодило?

—Нешто страшно — рекла је.

Гледала ме је са сузама у очима. Мислила сам да су можда стигле

вакцине у Сеново којих сам се ужасно плашила. То да ти загребу ножићем

кожу и пусте течност у тело са неким болештинама, изгледало ми је као

квасац за болест од кога можеш да се надујеш и у бунилу експлодираш.

— Стигла вакцина? — питала сам, пресечена.

— Каква вакцина! — рекла је Деска. Не знам зашто је требало да

помињем и погађам нешто страшно.

—Па реци — казала сам. — Нешто страшно?

Климнула је главом.

Мама је обожавала да погађамо страшне ствари.

—Милутина су ухапсили? — питала сам престрављено.

— Зашто Милутина? — рекла је разрогачено.

— Зашто? Ваљда због Руса.

— Што би њега због Руса? Он је невин.

— Невине увек хапсе — казала сам. — Тако бар ви тврдите. А они

прави се извуку.

— Не, нешто горе — рекла је.

— Дакле неко је мртав? — крикнула сам. — Ко?

—Пера — рекла је и заплакала се.

Улетела сам у кухињу. Пера је лежао у свом кавезу некако чудно

распрострт и раван. Глава му се уопште није видела. Перје му је било

још увек млако. Нисам могла да плачем. Грудва ми се склупчала у

грудима и гушила ме. Седела сам поред њега и посматрала га. Укочила

сам се и нисам могла да се помакнем са места. Како неко тек тако може

да нестане са овог света? Из чиста мира. Сећам се када смо бежали

преко планине за време рата, па је граната случајно погодила баба

Милицу. Сви смо је онда скупљали у једну веш корпу којом смо

преносили ћебад. Али то ми није било тако страшно као ово са Пером.

Како да поверујем да ме више никада непе погледати својим жутим

очима и да неће лупати крилима? Све то изгледало ми је готово

немогуће.

Узела сам лопату за чишђење снега. У дворишту, испод липе,

ископала сам под снегом раку. Земља је била још увек смрзнута, стегнута

од мраза и једва сам успела у томе. Увила сам Перу у један свилени шал.

Чудо, Деска се није бунила. Нисам могла тек тако да га гурнем у земљу, а

ковчег за њега нисам имала. Одлучила сам да у пролепе донесем љубичице

са Букова и да их посадим на његов гроб. Деска ми је предлагала да

сачекам Милутина, па да он све то уради, али ја сам сматрала да за Перу

сама морам да се побринем.

Мислила сам да би требало да му кажем нешто као поздрав. Не могу

га тек тако, без речи, напустити. Али оно „Марија, дјево" или ,,Оче наш"

што смо учили у првом разреду сада је било забрањено, а Милутин није

дозвољавао да се крстимо ни пре спавања. Ипак, осврнула сам се да видим

да се није случајно вратио из Народног одбора и на брзину сам се

прекрстила.

— Перо, опрости што смо те заробили — рекла сам — али мислили

смо да си шумски врабац. Да смо на време сазнали да си орао, вратили

бисмо те твоме јату.

Па мислим да није лоше звучало и да је Пера, да је могао да ме чује, а

можда ме је на неки начин и чуо, јер како би могао тек тако заувек да

нестане, примио мој поздрав.

Заокупила ме је потпуна празнина. Изгубила сам апетит, вољу да

учим, а ни Велибор ме није више интересовао.

Те недеље ишла сам поподне у школу. Имали смо само четири часа,

јер су професори заказали неку ванредну седницу. Сви су били лудо

весели. Милена ме је звала да идемо код ње да пушимо, јер је и њена мама

на седници, а могле бисмо и да пробамо њене елбео чарапе и неке друге

предратне ствари. Она има идеју како да се нашминкамо са црвеним креп

папиром, ако га потопимо у врелу воду, пустиће фарбу, па да онда

намажемо лојем уста.

Све ме то није интересовало. Кренула сам кући.

Таман да уђем, кад осетих нечију снажну руку на рамену:

— Хођеш да гледамо „Бал на води", поново се даје? — био је то

Велибор.

Опет се догодило нешто чудно. Мислила сам да ђу се онесвестити

када ме буде ословио, али ја сам била скоро равнодушна.

— Гледала сам неколико пута — рекла сам.

— Гледао сам га ја сваког дана док се приказивао први пут, можда и

двадесет пута.

— У жалости сам — рекла сам.

— Па, извини онда — рекао је и окренуо се да пође.

— Чекај! — викнула сам за њим. То је невероватно како је тај

Велибор био спреман одмах да се изгуби. — Можда ћу ипак поћи са тобом

кад си већ набавио карте. Уосталом, мртви се не могу повратити, ма шта

ми осећали.

— Па немам карте — рекао је. — Немам ни довољно пара. Имам

банку. Можда би могла да ми позајмиш тридесет динара? — питао ме је.

Извадила сам џепарац и пружила му. Толико су ми сада давали за недељу

дана.

Ишао је поред мене и ћутао као заливен. Ни да бекне. Пред

биоскопом је била велика гужва. Једва смо добили карте. Дошла је цела

школа. Милена ме је презриво поздравила:

— Дакле, Јелка, није ти ни до чега?

— Ах, да. Извини, ситуација се донекле изменила — покушала сам да

се оправдам.

— Види се — рекла је пакосно.

Не знам шта ми је све то требало. Филм ми је био ужасно досадан.

Поврађало ми се. Повремено сам погледавала у Велибора. Он је, изгледа,

потпуно заборавио да седим поред њега. Морала сам да га подсетим. Када

смо изашли.

—О — рекао је збуњено, као да смо се први пут срели.

Сада је одједном пљуштала киша.

Моја капа је остала код њега када смо били на журу. Рекла сам му то.

Он је извадио, као да је цело време стајала ту.

— Ко ти је умро? — питао ме је када смо стигли до поште.

— Орао — рекла сам.

— Ко? — питао је он, као да сам у најмању руку крокодила држала у

купи.

—Па ти си блесава — рекао ми је. Објаснила сам му читаву ствар.

Нисам престајала да мељем, а он је ђутао као да ништа не разуме или га не

интересује, као да сам говорила на чистом арапском језику, а не на

српском. Када смо стигли до Марсељезине куће, без речи ми је ставио руку

на раме, сагао се и пољубио ме. Задрхтала сам. Трајало је дуже него првог

пута. Одједном сам видела да је и моја рука на његовом рамену и очекивала

сам да се францускиња појави на свом чувеном прозору. Поново ми је

црвена капа пала на земљу, заправо у бару. Велибор се насмејао неким

лепим, широким осмехом и стрпао моју капу опет у свој џеп. Тада сам

запазила да има дивне беле зубе и поверовала да је заиста згодан дечко, као

што су сви причали.

— Пожури, грдиђе ме код куће — рекла сам. Њему изгледа није

сметало што ја киснем, а мени се, опет, допадало да моја капа буде код

њега у џепу.

Када смо стигли до капије опет ми је махнуо и продужио кући без

речи.

Ујутру су другарице навалиле да им испричам све по реду како је

било. Морала сам да измишљавам како ме је питао ово или оно, а ја њему

одговарала то и то.

— Па вас двоје сте пре за зоолошки врт него да водите љубав —

рекла је Душица.

— Што? — питала сам је.

По њеном мишљењу причати са дечком о мртвој птици је највећа

глупост која се на овом свету може замислити. Све су знале какву би кон-

верзацију водиле, само сам се ја понашала као глупача. Увидела сам да су у

праву и одлучила да се потпуно изменим.

Не знам зашто, али нисам желела да Милици испричам било шта о

Велибору, нити Дески. Па не бих ни другарицама да ме нису испитивале.

Немир је све више почео да ми се увлачи под кожу. Неки топао ветар,

говорили су да је с југа, изненада је отопио снег и ја нисам више имала

воље да седим код куће и учим. А и од како је Пера угинуо нисам могла да

се скрасим.

Ускоро су почеле припреме за екскурзију. Нико више ништа није

учио. Писали смо некој школи у Сушак да бисмо их посетили, а они опет

нама одговорили да би нас радо дочекали и да ће они после к нама доћи.

Било је урнебесно расположење, али ја сам стално разнишљала о Велибору.

Нисам разумела зашто ми се не јавља. Другарице су ме испитивале, а

ја сам једино могла да слежем раменима. Баш сам последњи пут, када ме је

пољубио и када сам видела како се осмехнуо, поверовала да је стварно,

иако за то није имао разлога, заљубљен у мене.

Једног дана сам одлучила да рашчистим ту ствар, па куд пукло да

пукло.

Нисам више могла да поднесем неизвесност.

Пришла сам му на одмору и рекла:

—Велиборе, мама ми је рекла да ми вратиш моју капу.

Погледао ме је изненађено и климнуо главом.

—Донепу ти је сутра — рекао је и наставио да прича нешто са

Микијем, који се забезекнуо и почео да се клибери као да је чуо

најсмешнију ствар која је могла било где да се изговори.

Осећала сам се глупље него икад. Шта ми је то требало? Целог сам се

дана секирала. Нисам научила историју, а Багаж се устремио на мене. Сва

срећа, када ме је питао нешто о Тарквинију Охолом који је по мени био

последња личност на свету о којој бих било шта хтела да знам, он ме је

прекинуо, још док ништа нисам ни рекла (па ништа нисам ни знала).

—Зашто ти, Суботићева, толико пута кажеш ,,овај" кад одговараш?

Онда нам је одржао читаво предавање како бисмо морали да се лепо

изражавамо, а да је ,,овај" поштапалица за оне који су ограничени. Ја сам

стајала док је он све то измудровао, а онда ми је рекао:

—Седи, два! Па други пут научи да се изражаваш!

Још истог часа, док нам је предавао нову лекцију, није престајао да

говори: — овај — и још уз то ,,како се каже".

У једном тренутку ми се смучило. Сачекала сам да још једном то

изговори, па сам гласно рекла:

—Седи, два!

Ништа горе за Багажа нисам могла да смислим. Био је шокиран.

Пребледео је и вилице су му се укочиле. Записао ме је у дневник и рекао да

ће тражити да будем кажњена укором разредног већа. Плашила сам се да

ће ме Милутин пребити. Ако је већ могао онако да ме ошамари због бри-

јача, како ли ће тек због разредног већа,

Разреду се, међутим, цела ствар веома допала. Нису могли да се

смире и Багаж је напустио час. Сада је већ претио да ће цео разред да

казни.

Од свих дечака у разреду највише сам волела Бобу. Он је носио још

увек кратке панталоне, није постао још младић, али је био диван друг. Не

само да ми је дозвољавао да од њега преписујем математику на писменом,

већ ми је, чак, слао и цедуљице. Вешто их је увијао и у кривом луку ме

погађао. И, уопште, споразумевали смо се погледима. Увек сам знала шта

мисли, а он је био задовољан оним што погађам. Све марке и значке које

ми је Милутин доносио њему сам поклањала. Боба је имао великог пса,

правог гаџова без педигреа, и са њим смо често ишли да шетамо обалом

реке. Боба ме је водио и у свој виноград, преко моста.

Оно што ме је одушевљавало код Бобе било је што је сваком дрвету

препознавао лист, а и по кори стабла знао је у шуми којој врсти припада.

Са њим сам се спријатељила када је једном дошао да види Перу. Сем оног

тужног јутра, када ми је Деска саопштила да је орао угинуо, и била не-

срећна пре због мене него због Пере, једино сам Боби могла да причам, а да

ми се не смеје, колико сам несрећна што је Пера угинуо. Онда је он

прочитао код Брема све о орловима и испричао ми. Сматрао је да је Пера

код мене био изузетно сређан, јер не би тако дуго издржао, пошто орлови

живе на великим висинама, а не у кухињи, па ништа друго није ни требало

очекивати. Тако сам одлучила да Боби испричам све о Велибору.

—Мислим да је он добар младић — рекао ми је Боба. — Уосталом,

распитапу се, па пу ти све рећи.

Оно што сам волела код Бобе било је што се никада није запањивао и

постављао бесмислена питања. Мирно би саслушао док му причам, а онда

мудро закључивао:

—Видећу.

Е сад, шта је могао о Велибору да види, нисам знала. У Брему

сигурно ништа није могао да нађе.

Рекао ми је и да се не секирам због историчара Багажа, јер сам

стварно у праву и да то не треба да ме брине.

Ипак, морала сам све да испричам Милутину, да га не би изненада

позвали у школу.

— Мајку му мангупску — рекао је Милутин. — Кости ћу му

поломити — закључио је сасвим неочекивано. — Зар он деци да даје укоре

и двојке што кажу „овај". Каква му је то педагогија? Код нас се сасвим

друкчије предавало и педагошки расуђивало. Ови су професори тотално

неспособни, све би их требало похапсити...

— Милутине, а како би било да се вратиш у школу, да будеш

наставник, знаш да нема довољно професора? Био би одличан педагог.

Није требало да Деска то каже. Мислим да је она увек погађала шта

не треба да каже и баш то изговорила. Знала сам да ће Милутин да

подивља. Био је увређен, јер није дозвољавао да га било ко, а понајмање

рођена жена понижава и враћа у учионицу. Било као ученика, било као

предавача. Знало се шта је његова професија.

—Па шта си ти, у ствари, тата? — питала сам га претпостављајупи да

га питам праву ствар у правом тренутку.

Како нисам могла да осетим? Деска ме је бесно погледала као што

сам ја њу малопре, јер она је сада схватила да пред Милутином ја изва-

љујем глупости које могу само на зло да изведу читаву ствар. Покушала

сам све да забашурим неким бесмисленим питањем о Костићима који су се

најзад селили из нашег стана, али ништа није помагало. Милутин је, мада је

сада било већ страховито топло и није се више ложило, ставио качкет на

главу и пребацивши свој кожни мантил, који му је допирао скоро до

чланака, напустио куђу. Наравно привремено, јер је поново, после рата,

навикао да ручава, што је Деску прилично радовало. И заиста, стигао је на

време, баш када се супа пушила у чинији.

XIV

КОРА ОКО СРЦА

Разредна нам је рекла да је наставничко веће одлучило да онај ко има

слабе оцене не може да иде на екскурзију. Баш су то паметно смислили.

Личило је на праву уцену. Дакле, не само што нећу ићи на екскурзију, него

ће Милутин сазнати и да ми је Мица Лоптица дала кеца, иако је то било

више због ишчупаних обрва него због хемије. Онако дебела, устремила би

се на моје чело као да очекује неку посебну хемијску реакцију која би

могла да изазове експлозију од које бисмо сви, цео разред заједно са њом,

изгинули. Упутила се значајно ка мојој скамији са усредсређеним погледом

и гласом: — Ти, Суботипева — рекла је оштро, а онда, наравно, није могла

да настави, јер је приметила да су ми обрве израсле, а ничег другог, тако

дрског, као што је био тај мој злосрени гест (са обрвама) није могла да се

сети. Лупила је два-три пута по мојој клупи прстима и грациозно се

окренула на пети, занемарујупи своју дебљину. Посрнула је убрзо

незграпно и заустављајући се на Бобиној клупи успела да успостави

равнотежу. Погледала је победоносно по разреду. Бобин и мој поглед су се

тада срели и њему је почела да се тресе брада од смеха. Истерала га је из

разреда као да јој је он подметнуо ногу, па се, рецимо, саплела.

Претпоставила сам да ће погледати у мене. Сагла сам се као, нешто сам

испустила. Ваљда је и сама приметила да је претерала у свом бесмисленом

понашању, па је решила да нам објасни извесна једињења и њихово

порекло, уображавајупи да је то „веома занимљива методска јединица".

Киша је тих дана лила и било је мрачно као да никако не може да

сване. Како смо једног дана ишли пре подне у школу, а другог поподне,

договорила сам се са Рајком да чим устанем, дођем код ње да учимо

историју, јер сам претпостављала да ће ме Багаж питати, с обзиром да је

Милутин са њим разговарао.. Тата није хтео да ми објасни како се тај

разговор одвијао, као да је у питању државна тајна. Наредио ми је да добро

научим лекцију. Сматрао је да ме се остало не тиче. И био је у праву.

Када сам дошла код Рајке била сам сва мокра. Није ми помогао ни

Милутинов кишобран, јер је киша падала и одоздо и са стране, као да је

смак света. Допадало ми се што се код Рајке седело у кухињи. Скинуле смо

мушему и она је предложила да прво одиграмо партију табланета. Средила

сам књиге док је она ољуштила кромпир. На овој зими баш је фино

замирисао, пржен на уљу.

— Чекај прво да доручкујемо — рекла је и изручила пун тигањ

кромпира пред мене.

Гледала сам је забезекнуто, јер код нас се никада није јео кромпир за

доручак, али када сам га окусила нисам могла да престанем да једем. Од

Маријаниног пасуља са шепером, ништа ми тако није пријало. Деска би се

опет онесвестила и сматрала да је Рајка неваспитана (а о томе је говорила

као да је реч поново о вашкама које бих ја могла добити и све њих

увашљивити) јер по њој за доручак се смео пити само теј или бела кафа. То

се знало још из времена Аустроугарске, а некада јој је страховито сметало

када деда то помиње, стално је превртала очима. Сама, у последње време,

када је направила значајан и озбиљан израз лица, знала сам да ђе да помене

Марију Терезију или, бар сиротог Јосифа. Ваљда нећу и ја једног дана тако

своју децу да давим са нашом народно-ослободилачком борбом, што је

Милутину била узречица, па је помињао шуму и кад има везе и кад нема.

Стари су често, заиста, могли да буду давеж, чак и ако нису професори.

Међутим, то кад мало застране и није страшно. Није, уосталом, ни

чудо, шта су све преживели, али када се понашају као Рајкина мама, онда

стварно можеш да се избезумиш. Седимо, тако, нас две и љуштимо

табланет. Појеле смо већ читаву гомилу прженог кромпира, кад бане

Рајкина мајка, сва мокра. Гледа некако кроз нас, забаци мокру косу са чела

и пројури кроз кухињу као да никога нема.

—Откуд ти, кево? — пита је Рајка, не баш сувише изненађено, али

она као да је није ни чула.

Помислим да је бесна због кромпира или што је цела кућа у дебелом

хаосу, што сам одмах приметила. Чак сам предложила Рајки да оперемо

судове и наместимо кревете, али она је рекла да „нема везе".

—Ама какви. Кева је начисто шизнула! — рече ми сада и каже да

читам о Пакти конвенти.

Послушам је, али стално ослушкујем Крстињу како се мува по соби и

размишљам о томе шта значи то Рајкино „шизнула", јер и Деска није баш

увек чиста, мислим свака кева може да пошандрца, поготово кад се пржи у

зору кромпир, а судови од недељу-две дана заударају. Међутим, све има

своје границе. Крстиња је ту границу прекорачила и то у правцу

шифоњера. Ускоро се зачула страшна лупа, као да штекће митраљез или

нешто слично. Рајка и ја смо улетеле у собу. Орман се тресао као да је

земљотрес.

Почеле су да падају тегле са пекмезом и да се котрљају дуње по соби.

И они су чудни људи. Још мало па ће трешње, а они нису појели ни слатко

од лане, нити дуње од јесени. Па, наравно, када доручкују кромпир.

— Крстиња! Излази из ормана! — викнула је Рајка заповедничким

гласом.

— Опет се увукла у орман — обратила се Рајка сада мени зловољно,

као да је то тако рећи нормална ствар да се неко увлачи и извлачи из

ормана, али да, рецимо, и у томе не треба претеривати.

Пресекла сем се. У ствари, ја сам се препала да Крстиња не изађе из

ормана, јер сам знала да ћу да пресвиснем ако је још једном угледам. Ме-

ђутим, предложила сам, чим сам дошла до свог сопственог гласа, да буде

мало љубазнија са мамом, да ће можда тада пристати да се појави. И при

самој тој помисли да се врата ормана отворе, морала сам да се придржим за

зид да не паднем од страха. Верујем да се ни Пера Краљ није тако препао

кад је угледао оних дванаест немачких бајонета или, како мајкица каже,

нашег комшију фашисту када му је лупао на прозор.

—Ама није ово први пут, — објаснила ми је Рајка — али никада се

још није закључала у орману.

Климнула сам са разумевањем и већ сам хтела да јој испричам неке

нездраве Дескине радње, као и ми имамо сличан случај, али су ми се

вилице укочиле, јер је Крстиња почела да пушта неке неартикулисане

гласове, као да тихо цичи.

Погледала сам упитно Рајку.

—Пати од клаустрофобије — рекла ми је. Слегнула сам раменима.

Чула сам за бронхитис, запаљење плућа, јехтику, сифилис, кугу и неке

друге ретке болести, али за ову нисам. Да неко болује од шифоњера.

—Плаши се затвореног простора — објаснила ми је Рајка.

Да сам могла било шта да изговорим питала бих је — што се онда

затвара у шифоњер, ако се плаши затвореног простора. Одједном сам осе-

тила ужас. Поверовала сам да сам онемела од страха, јер сам и за такве

случајеве чула, нарочито за време рата. Шта ћу да радим ако сам онемела и

како ће Велибор све то да прими, да ли ће ме још икада ословити на улици

када за читаву ствар сазна.

—Знаш шта? — рекла ми је Рајка. — Ми ћемо морати да развалимо

шифоњер, јер она,очигледно, не може да се откључа изнутра. Може кап да

је стрефи.

Хтела сам да кажем Рајки да позове неког старијег, милицију,

комшилук, доктора, било кога, али сам се паралисала.

—Не бој се. Никада не напада свет! — Рајкаје, изгледа, запазила у

каквој сам прпи, али ја сам се само смешкала, као да сам и сама пошан-

дрцала, јер ствар је била далеко од тога да буде смешна.

Рајка је одлучно пришла орману, лупила ногом о једну страну

шифоњера, а другу цимнула. Успела је. Крстиња је седела доле, а по њој су

попадале све хаљине које су висиле. Видела сам кључ у њеној руци.

—Дај то овамо, кево, и не лудирај се. Јелена и ја морамо да учимо —

рекла је озбиљно, као да би Крстиња могла да остане и надаље у орману да

то мене, рецимо, не задржава. Она ме је погледала уплашено и ја сам била

на ивици да почнем да се церекам и вриштим истовремено, јер ми је цела

ствар била неодољиво смешна а и страшна.

Крстиња нас није гледала. Устала је, некако горде главе, погледа

уперена у даљину, и изашла на улицу.

— Кево, бре, шта ти је? Напољу пљушти. Што си обукла ту свилену

хаљину? — викала је за њом Рајка, али ова је отперјала.

— Читај даље! — казала је Рајка, као да се ништа није догодило, а

онда, пошто је видела да сам у недоумици, додала је: — Ама нема везе,

сада ће се она вратити. — Одједном сам осетила да ће ми пржени кромпир

излетети на нос и на уста и све што сам последња два-три месеца појела,

јер ми је стварно позлило. Улетела сам у купатило и почела да повраћам.

Била сам изненађена колико је тог кромпира стало у мене.

— Извини, — рекла сам Рајки, излазепи — нисам навикла да

доручкујем пржени кромпир. (Као, од тога ми је позлило.)

— Нема везе, — прихватила је она — настави да читаш.

И ја сам се изненадила што нисам онемела.

Наравно, ништа нисам могла да запамтим, али сам имала срећу, јер

ме Багаж није питао, па тако нисам потврдила слабу. То је Милутина јако

разбеснело, сада сам схватила да је подвикнуо Багажу, због оног ,,овај", али

нисам хтела да објашњавам код куће шта се код Рајке догађало, јер онда не

бих смела више да се дружим са њом. Ту тајну, схватила сам, могла бих да

поверим само Велибору, али он је, изгледа, потпуно заборавио да ја

постојим.

Када смо се Рајка и ја растајале после школе, она ми је довикнула:

— Онда сутра код мене у исто време.

Климнула сам главом као да је то најнормалнија ствар да ја сутра

дођем код ње, да доручкујемо пржен кромпир, а њена мајка да не може да

се откључа у шифоњеру а ја омутавим од страха. Међутим, да сам јој било

шта од тога поменула испало би да сам кукавица и да нисам друг, а мени је

веома стало да о мени сви лепо мисле у мом разреду, јер су ме једва

примили после оног што смо се сељакали у Мариолану.

Ујутру сам ипак отрчала прво до Бобе да му све испричам, јер бих

пукла да некоме не кажем, а знала сам да он чува тајне.

Боба је сматрао да би било боље да учимо код мене, а предложио ми

је, у случају да Крстињу не могу да избегнем, да се понашам хладно. Он је

знао да је она мало скренула, јер је за време рата заједно са његовим ујаком

била затворена, али је била веома храбра. Није никога одала и сада је тај

страх код ње избио, па се затвара и где може и где не може. Нисам му,

ипак, испричала да сам и ја преживела шок, па би последице и код мене

могле једног дана да избију на видело, јер ја за то не бих имала баш неко

политичко оправдање. Мислила сам да је боље да то и не помињем.

—Не можемо да учимо код тебе — рекла ми је Рајка. — Видиш да

Крстиња не сме ни тренутак да остане код куђе сама. Да нисмо биле нас

две, она би се угушила у орману. После овог, заиста, нисам имала шта да

додам. Правила сам се луда.

Кад сам дошла код Рајке и видела Крстињу како пере судове и каже

ми:

— Здраво мала, како ти је мајка? — мислила сам да ћу да се

испружим, али сам љубазно климнула главом:

— Поздравила вас је — одвалила сам. Као, да не примети да ја знам

да се закључавала, пошто ми је Рајка објаснила да она после таквих напада

потпуно заборави шта се збивало, као да је ружан сан, а наравно, нико јој

непе препричавати да је улазила у орман и по таквом пљуску обукла сви-

лену хаљину.

Мало сам се зачудила када нам је ставила пржен кромпир на сто и

рекла Рајки да покупи карте да се не измасте, а да би боље било да кад

научимо историју играмо табланет, јер Багаж се не шали — мада га је друг

Милутин прописно и са правом на последњем родитељском састанку

изгрдио.

Није ми се то допало што тата иде около и држи придике

професорима. Питала сам Крстињу о чему се ради, али она није хтела да

ода Милутина, као да је реч о некој њиховој завери.

— То су ствари које нису за децу — упозорила ме је.

— Па зар није било речи о мени? — питала сам.

—Наравно, али када родитељи и професори међусобно разговарају,

онда се то вас не тиче.

Рекла бих јој шта мислим, али ко зна да ли моју добронамерну

критику не би злоупотребила и ухитала у орман због неслагања међу

генерацијама. Пробала сам да прелетим са Рајком два-три последња века,

али она се лепила за француску револуцију као да се никада ништа није

догађало, рецимо, у Бечу. Што нам се и осветило, не њој, него мени.

—Суботипева! — викнуо је Багаж са врата.

—Реци ми све о бечком конгресу. — Беч, Беч, Беч!—понављала сам

у себи. Падао ми је на памет валцер „На лепом плавом Дунаву", па шешир

из Беча ,,ала конгрес се забавља" што је мама донела са једне пловидбе у

Подунављу и сваког пролећа стављала нову кесицу нафталина крај њега

док смо били у Сенову, али ничег у вези са историјом нисам могла да се

сетим.

Рајка ми је шапнула нешто. Погледала сам је и Багаж ме је опоменуо

да се не осврћем.

— Па, Суботићева, реци где је одржан бечки конгрес? — питао ме је.

— У Паризу — одговорила сам.

Разред је урлао, а Багаж је лупао мастионицом о катедру, позивајући

их на мир. Гледао ме је љубопитљиво и климао главом.

— Добро — одлучио је. — Мислим да си једном знала седму

офанзиву — присећао се.

— Прву — одговорила сам и одмах се покајала.

— Да, да — прихватио је — национална историја ти иде боље од руке

— додао је. — Па, мало проради географију и остало, ако ти је историја

проблем.

Нисам схватила шта је с тим хтео и била сам бесна на француску

револуцију и Рајку са њеним Робеспјером.

На одмору су се сви скупили око мене и закључили да сам лепо

зафркнула Багажа. Била сам збуњена.

Боба ме је повео у страну и објаснио штос који сам лупила.

— Знао сам да ниси намерно — рекао је — али сада не треба то нико

да примети, јер пе помислити да си глупа.

Тако сам покушала да се неодређено смешкам, као скромна сам, па

не признајем да сам надмудрила историчара због оног његовог „овај и седи

два". Што је најважније, и он сам је поверовао да је тако, али због

Милутиновог неодређеног занимања и учествовања у рату, када је рат већ

био за све престао, дао ми је три минус. Није баш нека оцена, али сам ја

била пресрећна и замало да му обећам да ћу научити сва три века опште

историје и оно што има од националне. Сва срећа што Србија није

установљена пре Христа и остале наше републике, закључиле смо Рајка и

ја и договориле се да се јавимо за четири, чим све научимо, када се вратимо

из Сушака.

И поред свих претњи наставничког већа, свима су нам поправљене

оцене, али са упозорењем да ђемо понављати уколико одиста не загрејемо

столице. Заклели смо се у све свето да неће бити ниједне нерешене

једначине, да ђемо цео глобус савладати, као и свих седам офанзива, што је

остало за последње тромесечје.

Претили су нам да смо ове године још деца, али да ћемо од јесени

постати прави младићи и девојке, па ће настава бити тако озбиљна да за

шалу нема више места. Никоме ни није било до шале. Сем Милутину, али

код куће, наравно.

—Каква екскурзија? — питао ме је крајње мрзовољно.

Објаснила сам му све лепо о Сушаку и остало, кад он, ни пет ни

шест, него:

— Не долази у обзир.

— Како не долази у обзир? — питам га и шта то значи и по чему сви

могу и Милица са својим разредом, само ја као нека будала треба да оста-

нем код купе?

— Која Милица? — на то пе он, као да први пут чује да такво име

постоји и да није свестан да му се рођена кћи тако зове.

— Твоја Милица — кажем му.

Шта се ту Милутину учинило дрским и зашто је дрекнуо, не знам.

Закључак је углавном био да ни Милица не иде на екскурзију. И није хтео

више о томе да разговара. Милица је, разуме се, сматрала да сам ја све

забрљала и да о читавој ствари нисам смела са татом да говорим без

Дескиног присуства. Бесмислица. Обукла сам се и јурнула код Деске у

библиотеку. Улетела сам и по Дескином мишљењу крајње неваспитано је

прекинула у комуницирању са странкама. Од када је у библиотеци,

говорила је као да вади бесмислене изразе из речника страних речи.

Љубазно се, међутим, осмехнула и показујупи ми столицу са стране,

рекла:

—Акомодирајте се, док са клијентом обавим избор лектире.

Скоро да нисам поверовала сопственим ушима. Ујела сам се за језик

да не кажем нешто непредвиђено, па да се после целог живота кајем.

Међутим, како је неки стари тип бескрајно причао о књизи коју враћа и о

друштвено-политичкој ситуацији када је настала и шта је писац тиме хтео

да каже, ја се нисам уздржала:

— Мама, Милутин неће Милицу и мене да пусти на екскурзију! —

бљунула сам у даху.

— О, млада дама је ваша кћи, госпођо! Тако млади, а тако одраслу

кћи имате.

— То је моја мала. Имам ја још једну старију — рекла је мама тоном

који ме је подсетио на госпођицу Милеву. Не знам шта јој би. Мама је,

међутим, почела да се извињава старом јарцу што је ја посећујем на радном

месту.

— О, не, драга госпођо, ово је посвећени храм културе. Књига је наша

највећа светиња — лупао је матори. Не би то ни било тако страшно да није

трајало бескрајно дуго, а ја сам морала да однесем новац у школу.

Покушала сам то Дески и да објасним, али је наставила да ћаска са

клијентом. Скоро сам се расплакала. Знала сам да ако не однесем до подне

новац, карте ће извадити без мене. Ја сам јуче рекла то лепо Дески, али она

је, изгледа, предосетила шта ће се збити, па је хтела да ескивира. Да ли није

хтела да покаже пред другима да је изненађена, или стварно није била, али

када сам ја изгубила стрпљење и рекла јој да ће читава ствар пропасти

уколико се у одређеном тренутку не појавим у школи са парама, она је, не

гледајупи, извадила из џепа коверат и пружила ми га.

— Шта је то? — питала сам је.

— Новац! — рекла је одсечно и поклопила ме по руци када сам хтела

да пребројим.

— Тачна је сума. Била сам изненађена, јер ми је синоћ рекла да нема ни динара и да

ујутру тражим новац од Милутина. Нисам, међутим, хтела да губим време.

Пољубила сам је преко стола, махнула матором и потрчала до школе. Знала

сам да ће Деска са татом све средити и баш сам била задовољна што томе

нећу присуствовати, јер када се она врати из библиотеке ја ћу већ увелико

бити у школи. И, шта је у свему томе било непристојно? Ја, лично, нисам

ништа приметила, али када се читава ствар код куће препричавала касније,

мама је рекла да је прави скандал како се ја интимизирам и немам дистанцу

на јавном месту. Била сам јој захвална што ми је дала паре за екскурзију, па

нисам хтела да јој кажем сопствено мишљење. Уместо тога захвалила сам

јој се што је средила ствар са Милутином.

— Нисам га ни видела. Он је на партијском састанку од два сата.

— Боже, мама, па сада је већ осам! — викнула сам, заиста не мислећи

ништа лоше.

Али то је Деску посебно изнервирало и то је био један од нових

разлога да напусти нашег оца, када су му општина и партија постали

важнији од сопствене породице.

Милутин се вратио у једанаест и ја сам се покрила преко главе, али

мислим да је и Бркићка и поред свог оштећеног слуха од бомбардовања све

чула.

— Милутине, ово овако више не иде! — кликнула је мама.

— Да можда и ви, другарице Деска Суботић, не путујете на

екскурзију?

Мама је упозорила Милутина да се не шали, јер јој, пре свега, није до

шале, а онда је тражила да јој отворено призна где је био до сада и где се

све смуца ових година, још из времена када га је, док је ишао у

препарандију, видела са дотичном особом и нека она не мисли да је она

није препознала када је са њим дошла да нам ослободи наш рођени стан и

да „они" не уображавају да је она блесава, а да јој је, уосталом, све

свеједно, јер је она ионако поднела бракоразводну парницу.

Ово последње ме је озбиљно изненадило, па смо и Милица и ја

истовремено извукле главе испод покривача. Чинило се да је и Милутин

запањен. Али да је то или било шта друго хтео да каже Дески, не би успео

да дође до речи, јер она није престајала да бљује ватру, као каћуша. Какав

Пера Краљ кад се расрди. То није било ништа. Њему је недостајала женска

речитост. У једном тренутку Милутин је викнуо:

—Доста! — лупивши о сто. — И нико неће да иде на екскурзију! А

сад ћу да легнем. Доста сам данас радио.

Ако је мислио да се на тај начин извуче и да маневрише са

Миличином и мојом екскурзијом, гадно се преварио.

— О томе нећемо да разговарамо. Платићеш, Милутине, само пола за

обе наше кћери као што ћеш чинити након развода за све друго.

Милутин је почео нешто о томе ко је глава породице и да је данашња

омладина распуштена, али Деска му је рекла да је о томе могао да говори

на партијском састанку или оном другом, где је заиста био, али да о њеним

девојчицама неђе дозволити да било ко каже ружну реч, па ма био то и

њихов бивши отац. — Пардон! — исправила се. — Мислим, мој бивши

супруг!

Тата је био запањен и отишао је у купатило. Када се вратио ја сам

већ била заспала.

Од Крстиње, Рајкине мајке, сазнала сам сасвим случајно да је

Милутин заиста био на партијском састанку, а не на неком другом и

одлучила сам да то одмах саопштим мами, како би повукла бракоразводну

парницу због оне другарице из општине и осталих претпоставки за које сам

веровала да су бесмислене.

Када сам увече дошла из школе запазила сам да је затегнута

ситуација. Деска је нешто писала, што је било необично, а Милутин је са

качкетом на глави турпијао неку даску. Он је и надаље остао загонетан.

Нити је шта говорио о револуцији и шта је било на крају или је то крај без

њега? Нико ништа о томе није смео да га пита. Али исто се тако није знало

ни шта то тестерише када је код куће. Стално је у неку даску покушавао

нешто да ушрафи, куцкао, окретао, али када би неко од нас хтео да сазна

чему ће дотична ствар служити, био је пресечен строгим погледом. Мени

та даска није ни на шта личила.

Зато сам питала маму шта то пише. Изненадила сам се када сам

сазнала да се уписала у дописну школу есперанта. Никада низашта слично

нисам чула.

— То је опет капиталистичка пропаганда. На тај начин они

покушавају да врбују наше људе. Из моје куће никакав есперантиста неће

изађи. А још мање ући. Избаци то себи из главе — рекао је тата крајње

хладно и одлучно.

— Пре свега да се разумемо, Милутине! Док смо обоје, а питање је

докле ће то још бити, у овој кући, то је наша кућа, а не твоја, а друго, учићу

шта ја будем хтела. Мене ти тотално не интересујеш, али могао би да

прочиташ, док не радиш, понеку брошуру и да се мало обавестиш. Из такве

би једне сазнао да су се наши другови, предратни комунисти, дописивали

на есперанту, ако баш хоћеш да знаш.

Мислим да је Дескин глас деловао мало сувише самоуверено, бар

колико ја знам Милутина, а посебно сам била убеђена да ће га изнервирати

оно „док не радиш".

— Веома сам запослен и за глупости немам времена! — викнуо је

(опет сам била у праву). Уз још вепу шкрипу наставио је да струже даску.

— И Крстиња се синоћ вратила у једанаест сати са партијског

састанка — рекла сам као да настављам неки наш разговор, не баш сувише

значајан.

— Која Крстиња? — питала је Деска, а затим додала

незаинтересовано: — Мене то уопште не занима. Ако си мени нешто хтела

да кажеш. Ово је, најзад, слободна земља и равноправност, па мушкарци

могу да раде шта желе, слободни су.

— Крстиња је Рајкина мама — покушала сам да наставим причу. —

Сирота, повремено се затвара у орман, па не може да се откључа. Онда

Рајка и ја проваљујемо врата да се не би угушила.

— Шта кажеш? — гракнули су углас Милутин и Деска — шта ради?

— А ништа — рекла сам као да је то најобичнија ствар. — Пати од

клаустрофобије и сакрива се у шифоњеру. Понекад, ако је јака киша, обуче

свилену хаљину и побегне на улицу, као да, рецимо, бежи из затвора.

— Господе боже! — ускликнула је Деска. — И ти нама то тек сада

кажеш. Па ти сваког дана тамо учиш.

— Па шта онда? Она је сасвим мирна и никога не дира. Само јој

понекад дође да уђе у шифоњер.

Покушала сам да будем хладнокрвна и додала:

— У свакој породици постоји понешто необично.

У ствари, приметила сам да сам претерала што сам им испричала то о

Крстињи, па сам хтела да забашурим. Још једна грешка.

— Па да. У неким фамилијама се, на пример, учи есперанто, и то

мајка, док деца проводе време код лудака — рекао је Милутин замишљено.

— Прекинућу ја то!

— Милутине Суботипу! — вриснула је а ја сам знала шта значи кад

она прозива. (Сва срећа да није професор и то мој. Знала сам да је тата

зарадио управо кеца, без права на поправни.) — Ако хоћеш да знаш, ја у

овој кући радим и налазим се пре подне на радном месту, док ти те-

стеришеш или идеш на извесне састанке који твојој породици ништа не

доносе. Напротив. Док си био у револуцији, имала сам разумевања,

међутим, сада ништа не радиш и могао би бар да се бринеш о својим

кћерима.

У овој кући човек ништа није смео да каже ни у најбољој намери. Сва

срепа што Милица није била код куђе, одмах би закључила да сам ја крива

за све, јер непотребно помињем бесмислшде, које увек изађу на зло. И била

би у праву.

—У реду — рекао је Милутин победоносно. — Ако је тако, од сутра

ја водим бригу о својим кћерима. Школа, кућа и готово. Никаква Рајка,

никаква Крстиња и никаква екскурзија. И никакав главати Милан! — додао

је значајно.

Вероватно да је мислио на Милу Главоњу, мада смо ми мислили да

он не зна да овај постоји.

— Па Милица је давно раскинула са Мићом. Сада се забавља...

— Наше девојчице су примерно васпитане! — прекинула ме је Деска,

гледајуђи ме продорно. Да сам стајала поред ње, вероватно би ме нагазила.

— Да, да, забавља се. Није постала још пунолетна, а већ је раскинула

са младићем. Не би ме изненадило када бих сутра и ову балавицу видео са

неким мангупом. Али сада је све готово. Чим падне мрак да сте код куће.

Све три.

— Милутине, шта ти је? — питала га је Деска, сада стварно

изненађена. Па ваљда не мислиш да ћеш ми ти давати аусвајс? Па није ово

окупација. Ни мој отац не би могао да ми нареди, а не ти.

— Па ти се ниси ни удала за свог оца — рекао је Милутин озбиљно и

наетавио да тестерише.

Касније, када сам покушала Милици у купатилу све да испричам,

нисам баш ни могла да се сетим. Наравно да сам изоставила све

отежавајупе околности за мене, да не бих ја била провокатор читавог

догађаја.

— Да ли мислиш да ће се стварно развести? — питала сам Милицу.

Љутило ме је што се она огледа и увија косу у крпице док се тако озбиљне

ствари догађају у нашој породици.

— Иди ми донеси коцку шепера. Морам мало да ставим у воду. Коса

ми у последње време уопште не држи — рекла је Милица забринуто (као да

је то једина ствар која је брине).

Мада ме је то разбеснело, отишла сам по шећер. Само је фалило да се

и нас две посвађамо.

— И шта мислиш, шта ће се десити? — питала сам је када сам се

вратила. — Њих двоје не говоре.

— Које двоје? — питала ме је Милица, као да је наша породица

састављена од милион и по људи.

— Шта ће бити? Па ништа. Памтим да су се свађали и пре рата —

рекла је равнодушно и наставила да увија своју косу.

Била сам љута на Милицу и жалила за оним временом када је свака

ствар могла да је расплаче. Од када се разишла са Мићом и забавља са

Николом, уопште се више не секира ни за шта. И чини ми се да тог Николу

уопште не воли. Он иде у осми разред и пола мог разреда је заљубљено у

њега, а њу је чини ми се баш брига. Већ неколико пута се догодило да ми

каже, јер смо нас двоје били у истој смени: — Хеј, зови швестерку да изађе.

Ја јој то кажем, а она се прави луда, као да није чула. Ја јој поновим, а она

ми каже да је не масирам. — Па шта да кажем човеку? — чека напоље,

питам је, а она ми каже да му кажем шта хоћу и да је мрзи да се облачи, да

баш чита неки добар кримић од Агате Кристи. — Свашта — помишљам ја

у таквим тренуцима и замишљам како би то било када би Велибор послао

Милицу по мене и рекао оно — кажи швестерки. — Сигурно бих скакала

по три степеника, али тај се правио луд, као да се не познајемо и као да

нисмо играли уз ону песму „Рамона" сто педесет пута и као да моја црвена

капа није код њега.

Јутрос се, заиста, десило нешто бесмислено. Стајала сам на свом углу

петнаест минута, јер знам да пролази поред моје куће када иде у школу, већ

сам мислила да ћу да закасним у школу, кад га угледам у трамвају који је

пројурио поред мене. Значи, он се враћао унатраг, станицу раније. По-

мислим: да није то учинио да би избегао сусрет са мном? Онда се сетим да

је можда ишао у апотеку да купи аспирин или нешто слично, па му је она

трамвајска станица била ближа. Помислим — можда хође да

раскинемо, па му је непријатно да ми то каже или можда и није приметио

да се забављамо. Не схватам зашто је свака моја љубав до сада била тако

неизвесна и одлучим да га сутра увече сачекам на углу, после школе и да га

питам: шта се то са њим догађа? Нека ми каже отворено. Ваљда нисам

такав баксуз да уместо њега наиђе Милутин?

Када смо се вратиле у собу мама је учила есперанто, а Милутин је, не

скидајупи качкет, седео замишљено. Учинило ми се да је тужан. Жарко сам

желела да га загрлим и пољубим, али мислим да би се он забезекнуо, јер

није волео испољавање никаквих осећања. Можда зато што је одрастао у

дому и није знао шта је то нежност и љубав, мада сам ја засигурно знала да

ме он много воли и да пати због Деске. Видела сам то у његовом погледу,

али у нашој куђи као да су сви имали дебелу кору око срца да би било

какав глас допро из његове дубине.

Заплакала сам под пебетом госпође Бркић, тихо, колико сам могла да

нико не чује. Не знам када су угасили светло и заспали. Нико није

проговорио ни реч, као да смо странци.

XV

ЕКСКУРЗИЈА

Липе у нашој улици су процветале. Освртала сам се на углу да видим

неће ли се однекуда појавити Велибор. Видела сам да његови другови

излазе после шестог часа, као и ми и пожурила сам да стигнем пре њега.

Гледала сам у излог пекаре, као тамо је посебно нешто интересантно

написано, колико се хлеба даје на Р1 карте, а колико на ДЗ, и сличне

глупости. Једна векна насликана, као пре рата, и три кифле. Али, да ли због

Велибора или због наше породичне ситуације, била сам тако

нерасположена и усамљена да нисам имала воље да једем било шта,

потпуно сам изгубила апетит. Понекад бих и заборавила да вечерам. Храна

је изгубила за мене своју драж. Била сам потпуно равнодушна. Али пиљила

сам у те глупе слике, као да умирем од глади.

— Да ти, случајно, не чекаш Велибора? — питао ме је Мики, његов

друг, стављајупи ми пријатељски руку на раме. Погледала сам га

љубопитљиво. Имао је зелени хубертус са подигнутом крагном, мада се већ

ишло само у џемперу. Мики је имао безобразне очи.

— Што ме то питаш?

— Замолио ме Велибор да ти кажем да га ту причекаш, задржао га је

разредни. Има нешто важно да ти каже.

Најзад. Замало да скочим и пољубим Микија.

— Па, добро, уколико брзо дође, јер немам времена — рекла сам,

прилично равнодушно да он не види да сам полудела од среће.

— Тек што није стигао. Немој да одеш, па да се он љути после на

мене.

Не знам колико сам тако стајала. Сакрила сам се иза угла када сам

угледала Милутина. Ушла сам у једно двориште док он није замакао за

угао. Некуда је одлазио. Сигурно опет иде на партијски састанак, па је

Деска сама код куће. Правила сам се луда на Милутинов синоћни захтев да

дођем право из школе кући. Милица је рекла да јој ни на памет не пада да

не иде на корзо.

Не знам колико сам тако стајала, јер нисам имала сат, али чула сам

када је на цркви избило осам. Укочила сам се већ, била као споменик

незнаном јунаку, када се изненада појавио Велибор. Осмехнула сам се,

мада сам била бесна, а он ми је климнуо главом и прошао крај мене као да

је малоуман. Нисам могла да верујем својим очима. Стајала сам један тре-

нутак неодлучно, а онда сам потрчала за њим.

—Велиборе! — викнула сам. Глас ми је личио на Дескин. Учинило

ми се да се тргао. Застао је и погледао ме збуњено. — Велиборе, шта све

ово треба да значи? — питала сам га, трудеђи се да ми глас не дрхти.

— Молим? — био је изненађен, чинило ми се.

— Сат и више те чекам, а ти пролазиш поред мене тек онако.

— Чекаш ме? Зашто? — питао ме је запањено.

— Па Мики ми је рекао да си га замолио да ми јави да стојим овде

док ти не дођеш. Да имаш нешто важно да ми кажеш. Због њега сам и

чекала овако дуго, да се не љути, иначе бих давно отишла.

Учинило ми се да је Велибор збуњен. Смешкао се као да му је

неугодно:

— Мики је блесав. Ја данас нисам ни био у школи, нисам га ни видео.

Имао сам нека важна посла.

— Па, здраво, онда. Извини.

Потрчала сам, грунуле су ми сузе. Велибор ми је довикнуо да чекам,

да има, у ствари, нешто да ми каже, али ја сам трчала и заклела се да ми

може поручити по било коме да га чекам, али у животу ме више неће

видети. Улетела сам у собу и бацила се, плачући, на кревет. Деска ми се као

мачка привукла. Уопште је нисам чула. Само сам осетила њену благу руку

на својој коси. Привукла ме је к себи и љубила у чело.

Била сам јој захвална што ме ништа не пита, али њен нежан додир

био је као мајска киша.

— Питала си ме да ли ћеш се заљубити. Сада знаш како то изгледа.

— Од куда знаш да зато плачем? — питала сам је изненађено.

— Мајке све знају — рекла је. — Видећеш када сама будеш постала

мајка, али сада си још увек моја мала девојчица. Проћи ће ово, мада ти се

чини да никада неће. Хоћеш мало колача са маком? Месила сам данас

поподне.

Никакви колачи ме нису интересовали, нити било шта у животу.

Ипак, отишла сам да се умијем у купатило. Огледала сам се. Очи су ми

биле црвене и надувене. Није се могло рећи да сам нека лепотица, али да

доживим петнаесту годину и да се још нико не заљуби у мене, то нисам

могла да схватим. Помишљала сам да би, можда, требало да се бавим

науком, када већ немам срепе у љубави, као мадам Кири. Па бих можда

касније и упознала неког паметног младића који би се заљубио у мене (као

Кири, рецимо). Замишљала сам Велибора у белом мантилу како дува у

епрувете, а онда ме повремено посматра испод ока. Остајала сам хладна и

правила се да га не примепујем, каква сам, уосталом, одлучила да будем.

Моје расположење променило се када смо кренули на екскурзију.

Милица ми је позајмила своје панталоне и виндјакну. Схватила сам да је

Велибор грешио уколико је сматрао да нисам згодна девојка. Шта би тек

рекао да ме је упознао пре но што сам смршала? Али то шта је мислио о

свему, била је његова приватна ствар, није ме се тицало.

Крстиња је умесила Рајки пун кофер колача. Њене хаљине пребацили

смо у мој руксак, што је била велика грешка. Требало је да урадимо обр-

нуто, јер се све тако изгужвало, да смо следепе ноћи извукле сукње из

пртљага и ставиле их испод кофера да се исправе, међутим, ванилице су

пробиле картон од кофсра и све нам се измастило, тако да сам морала

читаво време екскурзије да проведем у панталонама, сем када сам била у

води.

Море је за мене било право откровење, као огромна бара мастила,

само да није било тако слано, али мислим да сам могла сатима и данима да

пливам, а да ми не досади.

Сместили смо се у средњетехничкој школи у Сушаку. Спавали смо

на клупама, што није било баш најудобније. Донели су нам неку војничку

пебад да се покријемо. Мени су мирисала на шталу. Можда су припадала

својевремено некој коњичкој ратној јединици. И поред тога што је све било

страховито неудобно, ми смо уживали, јер смо до јутра чаврљали и

кикотали се, што је Мицу Лоптицу доводило до белог усијања. Не знам

зашто се утрпала да нам буде вођа пута. Вероватно је била страствени

путник. Сваки час је палила светло да види ко то прича, а онда би била

тишина. Чим би угасила, ми бисмо почели да се смејемо. Она је

уображавала да то радимо њој за инат.

Дању су нас водили у неки технички центар, где сам видела турбине,

дурбине и шрафове, да ми је доста за цео живот. Увече смо молили Мицу

да нас пусти да идемо на игранку, али она је сматрала да је то опасно, да не

смемо да се удаљујемо и тако смо остали до десет увече у школском

дворишту да певамо „Марјане, Марјане" и ,,Широк Дунав, раван Срем".

Овог пута нисам хтела да улазим у авантуру и запевам, мада нисам

приметила да моје другарице лепше певају од мене, али те музичке

проблеме већ давно сам била превазишла, чак сам, на опште задовољство

наше куће и моје професорке клавира, престала да идем и на часове.

Хемичарка, наш вођа пута, била је веома незадовољна нашим

смештајем. Жалила се директору школе. Било је, заиста, незгодно што два

дана у возу и два дана у Сушаку нико није могао да се истушира, па су и те

учионице у које су преко дана ђаци долазили на наставу, заударале на

шталу. Директор се сложио са њом и успео да нам обезбеди хотел Озне

који је радио само у летњим месецима, али је особље и сада дежурало. Тај

хотел био је у Ловрану. Моје друштво Боба, Рајка и ја били смо веома

срећни, јер до тада нисам имала прилике да боравим у хотелу, мада сам у

неким филмовима видела како то изгледа, па је моја представа била

прилично тачна. Надица и Љубинка су, међутим, плакале, јер су се баш

биле заљубиле и то озбиљно у два дечака из Сушака, где је требало да

проведемо четири дана, па су сада правиле план да побегну, јер смо се

спаковали и кренули аутобусом за Ловран. Ипак смо одлучили да би то

било неразумно, да би нас онда, можда, све вратили у Сеново, па смо им

предложили да се дописују, а када они буду вратили посету нашој школи,

видеђе се са тим дечацима.

Господе боже, како ми је било мука у том аутобусу! Мислила сам да

ћу да се онесвестим. Све ми се вртело у глави. Боба ме је држао за руку и

стављао влажну марамицу на чело. Његов глас ме је, као и увек, смиривао.

—Ти, Суботипева, пристојно се понашај! — викнуала је Мица

Лоптица у једном тренутку.

Боба је погледао пренеражено:

— Госпођо, јако јој је зло.

— Знам ја како јој је зло, и све вас. Нисам ни ја наивна. Промените

место, ти Замуровићева и ти Суботићева.

Није ми било ни до чега. Показала сам Боби да ћути, јер сам знала да

је бесмислено објашњавати нешто некоме ко не зна шта је другарство. У

једном моменту мислила сам да ће је Боба ударити, али смирио се. Изгледа

да је и њој самој било јасно ускоро да је претерала, јер сам ја почела да

повраћам.

— Хопеш ли да ти држим главу? — питала ме је питомо када је

шофер зауставио аутобус да бих ја јурнула напоље да не испрљам кола.

Одмахнула сам главом и када је изашла за мном и гледала ме, чим сам

могла да проговорим, захвалила сам јој се и замолила да ме остави на миру.

Све сам то изговорила тихо, да нико сем нас две не чује. Учинило ми се по

први пут да у њеном погледу има нечег људског.

Ваљда да забашури своју чувену пакост, Мица је пред директором

хотела који нам је одржао предавање о важности овог објекта и њених

гостију, који су и сами чувари реда и мира, па не подносе бахато

понашање, похвалила наше васпитање, најавила наше скоро примање у

УСАОЈ и гарантовала да нећемо сећи жилетом фотеље, искакати кроз

прозор и ићи на ноћно купање.

Било је сасвим нормално да смо Рајка и ја желеле да будемо у истој

соби, јер смо и у школи седеле у истој клупи. За сваког би то била

природна ствар и не би се сетио да предложи ништа друго, сем Лоптице

која је победоносно прочитала свој распоред где ће ко спавати. Мени је

утрпала Замураја у собу. Драгослава Замуровић је била, у ствари, добра

девојчица, али право дериште. Носила је кике чврсто уплетене изнад ушију,

и крајеве увезане у црвену вуницу. Све време их није отплитала, јер је мама

чешљала код купе. Спавала је у дугачким чарапама са штрумфантлама, јер

јој је мама, такође, рекла да не назебе. Није их скидала ни по врелом сунцу.

Мама јој је забранила и да се купа, јер би могао да је прогута морски пас.

Ипак, била је добра другарица. Увек је давала по пола своје ужине, али са

напоменом: „Немој да кажеш мојој мами".

Њена мајка је била мала, енергична жена која ни по чему није личила

на своју кракату кћер. Била је стално неки председник родитељског већа, па

улична секретарица, па главна у АФЖ-у. Замурај, како смо Драгославу

звали, била је повучена и сваку реченицу почињала са „моја мама мисли".

Била је, наиме бескрајно досадна и безазлена, али могло би се рећи и прави

друг. Не да је дозвољавала да се од ње преписују задаци, већ је била

спремна да ти их и сама препише за време писменог из математике и баци

директно на клупу. Ходала је страховито неспретно, скоро себи да стаје на

ногу, али је невероватно добро погађала кош, зато што је, као што сам

рекла, била краката. Наочаре је носила само када чита зато што је имала

астигматизам.

Због свега тога сам прећутала Мици Лоптици што ме је ставила са

Замурајем у собу. Замурај би се вероватно расплакала да сам казала да нећу

са њом да будем. А постигла сам једним ударцем две муве. Мица ме је

гледала упорно, ваљда очекујупи мој отпор, али ја сам јој се само

насмешила. Када смо сишли на вечеру испоставило се да у овом хотелу

борави још школа и да нисмо једини гости. Било је баш неколико згодних

младића који су седели за суседним столом. Стално су гледали у нас. Рајка

ми је то тихо открила, јер сам ја, на своју несређу, била окренута леђима, а

било је непристојно да се сваки час окрећем. У једном тренутку је шапнула:

— Пази, Јелка, прилазе нам.

— Па шта? — рекао је Боба.

Не знам зашто, али имала сам утисак "да је Боба спреман да се

бије са неким још из Сушака. Све младиће из те техничке школе називао

је мандовима, а овде ове клипанима.

—Само нека један кретен приђе, разбиђу му њушку — рекао је

одлучно и ја сам приметила да заиста убрзано дише.

Међутим, када је дошао један дугоња и пружио му руку са речима:

— Ја сам Жељко. Ми смо из Славонског Брода и желели бисмо да се

упознамо са вама — Боба је устао и руковао се са њим.

— Па, ја сам Боба. Ово је Јелена — рекао је, показујуђи у мом правцу

— затим Рајка и Замурај. Ми смо из Сенова. — Све то изговорио је мало

искривљених усана, али о батинама ни речи.

Младићи су били из мушке гимназије и предложили су да сутра

одиграју са нашим дечацима кошарку или да се такмиче у трчању и

пливању. Рајка и ја смо се погледале помало разочарано, јер смо очекивале

да ће смислити нешто занимљиво у чему бисмо и ми могле да учествујемо.

—Играђу и ја у вашем тиму — рекла је Замурај.

Жељко је погледао забезекнуто: — Али то неђе бити за женску

момчад, ми смо сами дечки — рекао је.

—Нема везе. Она боље убацује од свих нас — рекао је Боба и Жељко

се сложио.

После вечере су нас позвали у трпезарију на игранку. Рекли смо

Жељку да приђе Мици Лоптици, да пре свега њу позове и предложи јој да

поведе и своје ђаке.

Било ми је жао што седи далеко од нас, па нисам могла да чујем тај

дијалог, али по њеном чаробном осмеху закључила сам да је прихватила.

Настала је паника. Нисмо имале шта да обучемо, ни Рајка ни ја. Нико

не би поверовао, али Замурај је извукла из свог кофера црвену хаљину на

туфне са великим воланом и пружила ми је, док је Рајки дала жуту сукњу

коју јој је тетка послала из Америке.

— Само немојте да...

— ... кажете мојој мами! — завршиле смо Рајка и ја Замурајеву

реченицу углас.

— Откуд знате да сам баш то хтела да вам кажем? Моја мама је јако

добра, али сматра да није хигијенски облачити туђе ствари.

Мада смо навалили на Драгославу да пође са нама на игранку после

вечере, она није хтела ни да чује. Показала нам је да има још хаљина у

коферу, да није због тога што је нама позајмила своје најлепше ствари. —

Није на часну реч због маме. Не би она имала ништа против. Те ме ствари

једноставно не интересују — рекла је. Прво је скинула своју протезу, па

дубоке ципеле са улошцима, због равних табана, па неки појас који јој је

мама сашила да не добије брух.

— Шта ће ти та жица и како можеш да је трпиш у устима целог дана?

— питала је Рајка.

— Па видиш да ми зуби расту на споља — рекла је. — Раније нисам

уопште од зуба могла да затворим уста.

—Шта фали Јелки, и она има те кљове.

Рајкине речи су ме збуниле. Знала сам да имам велика уста, на то ми је

још Маријана у Мариолани скренула пажњу, али да су ми зуби

истурени, о томе заиста нисам имала појма.

—Ја и спавам са протезом — рекла је Драгослава.

— Па како не прогуташ ту жицу и како не цркнеш од вруђине када

стално носиш те дубоке ципеле. Зар баш никада не носиш патике?

— Само када играм кошарку.

Брзо сам отишла у купатило да проверим своје кљове и избегнем да

Рајка пореди моја стопала са Замурајевим, јер су била, чини ми се, равнија.

Тако разоружана, без протезе, наочари и уложака за равне табане, Замурај

није лоше изгледала.

Од када ми је Рајка напоменула кљове, имала сам утисак да су

израсли огромни и да се ништа на мени од њих не види. Проверила сам у

огледалу и са очајањем закључила да је Рајка била у праву. Будала. Није

морала да ми каже то пред игранку.

— Мислим да ћу и ја вечерас остати у кревету — рекла сам.

— Па ти ниси нормална! Девојка ти је узајмила своју најлепшу

хаљину, а ти хоћеш у њој да спаваш — Рајка је била бесна.

— Немој због мене да останеш, стварно. Ја ћу ионако да спавам.

Ужасно сам поспана — казала је Драгослава и окренула се према зиду.

Пошла сам преко воље, мада су ми сви рекли да ми Замурајева

хаљина одлично пристаје. Свратила сам код Бобе у собу. Он и Чичак су

играли табланет на ћебету. Нису хтели ни да чују ништа о игранци.

—Не разумем шта ћеш тамо — рекао ми је Боба. — Остани лепо са

нама, па ђемо играти табланет утроје или можемо и реми.

Била сам неодлучна, највише због Рајке. Вероватно ћу опет седети,

само што ћу уместо туђих зимских капута чувати сопствене кљове, јер сада

више ни о чему нисам могла да мислим него о својим зубима. Рајку сам

мрзела. Чак сам била и на Крстињу бесна. Никоме нисам поменула да има

обичај да улази из чистог мира у шифоњер, а она мени подметне

Замурајеву протезу као нешто што ми у животу највише недостаје. Одбила

сам да једем њихове колаче. Оно што ми је ишло највише на живце је то

што се Рајка правила луда, као да ми није она покварила расположење.

— Фамозно ти стоји ово хаљинче — рекла ми је док смо силазиле у

салу. Ваљда је очекивала да и ја њој кажем да јој лудо стоји Замурајева

жута сукња, али ја сам ћутала.

— Тај Жељко ми се страшно допада — рекла ми је. — Ако трзне на

мене, прихватићу.

— Шта ћеш прихватити? — питала сам је, мада нисам после свега

имала вољу да разговарам са њом, али не знам шта је подразумевала под

тим да ће прихватити. — Да пређеш да живиш са Крстињом? У Славонски

Брод? — питала сам је.

— Добро, не мораш да будеш циник — рекла ми је.

— Шта сам ја? — питала сам је. Рајка је волела као и Деска да бљује

речи из речника страних речника. — Зар не умеш да се изражаваш нашим

речима? — ставила сам јој примедбу.

— Нећеш ми рећи да не знаш шта значи циник? Уосталом, то је

српска реч — рекла је. — Гледаш ме у очи, говориш озбиљним гласом а у

ствари ми се подсмеваш.

— Па некако тако сам и мислила, мада ја нисам то што си рекла. Како

оно беше?

— Ти си циник, Јелена Суботић — рекла је озбиљно Рајка. —

Младићу се допадам. Зар ниси приметила да ми је пришао пет минута

после тога што смо сели за сто.

— Да, луд је за тобом — рекла сам јој. — Ти си сигурна као моја

Милица. Чим те неко ослови ти помишљаш да је шизнуо за тобом.

Неки момак је свирао „Понцијану" на хармоници. Није лоше звучало.

Жељко је пришао Мици Лоптици и поклонио се. Сви смо стали запањени

када се она осмехнула и без речи прихватила позив.

— Вечерас ће још играти на столу — рекла је Рајка, подсетивши ме

на негдашњу каријеру Мице Лоптице.

— Не буди циник — рекла сам Рајки.

— Охо, госпођица се служи страним речима — приметила је.

Пришла су нам два младипа и раздвојила нас. Готово сви су играли и

постало је врло забавно.

Онда се десило нешто необично. Пришао ми је Жељко и те вечери

није се одвајао од мене. Стално ме је вукао негде у страну и причао бес-

крајно много, чак и у паузи, а када би почели да играју, он би ме само

ухватио за руку и привукао к себи. Чак је некако почео да ме стеже и

прислања свој образ уз мој. Појавили су ми се они чувени жмарци уз

кичму. Милели су ми к'о вашке за време рата уз уши. Наравно, било је

угодније, али ме је било помало и страх од Рајке, пре свих, па од Мице

Лоптице, а није ми било свеједно ни да неко исприча Боби. Могао би да

чује и Велибор, што би решило наш неспоразум. Милутин би направио

русвај, без обзира на братску републику из које је Жељко, а и Деска би

можда закључила да је све прерано и развукла би ме по образу једном и са

разлогом, јер и сама сам сматрала да има нечег недоличног у читавој

ствари, мада нисам била сигурна, шта је то. Само да Рајка не исприча

Крстињи, јер ова не би више изашла из шифоњера, пошто је тамо

улазила када је нешто веома потресе, а ја верујем да би је ова ствар због

Велибора јако потресла, јер она никада никога није издала, а ја сам по

њеном мишљењу вероватно издала свог младића.

— Знаш, ја имам дечка — рекла сам Жељку одлучно.

— Да? — рекао је незаинтересовано и стегао ме јаче око струка.

Овај је луд, помислила сам, кад није љубоморан на Велибора.

— Имаш ли ти девојку? — питала сам га у очајању.

— Да — рекао је једноставно, као да је то природна ствар и стегао ме

још јаче.

Мало сам се промрдала у његовом загрљају и повукла га према Рајки.

Осетила сам њен подсмешљив поглед и помислила да је можда претерала

оно са мојим кљовама, али како да јој објасним да та увреда није разлог

зашто сам цело вече играла са Жељком.

— Ви сте напустили своју прву даму? — питала је Рајка Жељка,

занемарујући моје присуство.

— Мислите на вашу професорицу? Красна је, али ова партнерица ми

је дража — рекао је и привукао ме к себи и пред целим друштвом по-

љубио у образ. Да сам знала како треба да се онесвести, а то је била моја

стара мана што не умем — испружила бих се. Овако, имала сам утисак да

су ми вилице искочиле из лежишта и да сада, заиста не могу да затворим

уста.

— Наш ће математичар уз инглиш валцер проверити са њом нове

неке формуле. Посве су згодан пар.

Баш ми се допадало како Жељко говори, то „посве" и „партнерица" и

,,дечки". Имао је јамице на образима и стално се смејао без разлога. Није

био смркнут као Велибор.

Одједном ми је било свега доста и пошла сам да спавам, мада су

други остали. Жељко је пошао да ме испрати, иако сам ја тврдила да је то

непотребно. Пред мојим вратима ме је тако стегао и снажно пољубио да ме

је ухватио грч у врат.

— Бог! — рекао је. — Видјећемо се на мечу. — Била сам ошамућена.

Он је тотално заљубљен у мене — помислила сам, не палећи светло да не

пробудим Замураја. Сутра ћу ипак морати све да му објасним, нашу

породичну ситуацију и те неразјашњене односе са Велибором кога сам

жарко желела да видим.

Освануо је ведар дан. Жељко ми је махнуо за доручком као старом

другару, као да ништа није било и да је најнормалније што смо се

пољубили. Неодређено сам се осмехнула, мада сам и ја хтела нешто

ноншалантно да одвалим, али мени то никада не полази за руком.

Мица Лопатица се сасвим преобразила. Обукла је своју тренерку да

забашури дебљину, везала неки штос око главе и навукла патике. Пошли

смо на кошаркашки терен. Замурај је увезала завоје око зглавака, да јој не

искоче вене или нешто слично. Завидела сам јој.

Жељко је био њихов центарфор. Рајка се читаво јутро правила да ме

не види. То ме је врло болело, јер заиста нисам имала намеру да играм са

њим цело вече, али то нисам могла ни да јој објасним, јер њој се очигледно

чинило да сам ја са њим била искључиво њој за инат. Њихов разредни,

математичар, био је судија, а са наше стране Боба. Мада је он био добар

бек, нисмо имали ниједног дечка који би био сигуран. Бродарци су били

две године старији од нас. Њихови дечаци су више израсли, тако да није

било много наде да их победимо.

Када сам чула звиждук и лопта полетела на нашу страну, ноге су ми

се одсекле. „Напред наши!"' — цикнула је Мица Лоптица као да је светско

првенство у трчању на сто метара и сви смо заурлали. Одједном се око

лопте створио такав чвор да су сви попадали на њу, а она је полако

одшетала у страну. Замурај је хладно дохвати и са готово пола терена баци

директно у кош. Било је то готово нестварно. Сви смо кликтали, љубили се

и скакали. Заљубила сам се у кошарку, а Замурај је постала јунак дана.

Мислим да никада у животу неђу тако навијати. Посматрала сам Бобу.

Трудио се да буде праведан судија, мада му је то тешко полазило за руком.

Срећа је наизменично прелазила са њихове на нашу половину, мада су они

били физички јачи, па према томе и издржљивији. Када је Жељко бацао

личне претрнула сам да не навијам за њега, мада сам ужасно желела да уба-

ци, навијала сам наравно за нас.

— Погледајте Јелену! — викнула је Рајка пакосно. — Сва је

пребледела.

Та њена опаска остала је непримећена, јер нико није обраћао пажњу

на мене, сви су гледали у кош. Оба пута Жељко је убацио и ја сам

одахнула, мада сам навијала за нас. Можда нисам нормална, помислила

сам, али то нисам први пут констатовала. Уосталом, по Дески, а и по

Милици, цео свет је био луд, па што не бих и ја?

Победили су. И није ми било жао, јер су заиста били бољи. Замурај је

дала седам кошева.

Резултат је био 89:72 за њих. Сасвим смо добро прошли. Боба је био

бесан.

— Та будала, дугоња! — мрмљао је када смо се пењали у собу.

—Немој пред Јеленом! — рекла је Рајка.

Боба ме је запањено погледао као да сам склопила сепаратни уговор са

Немцима, старим Турцима, или бар Бугарима. Све му је било јасно.

—Јоцо, шта то треба да значи? — питао ме је строго.

Препала сам се и рекла да Рајка лупета. И стварно сам се наљутила на

њу. Претерала је. То је невероватно како неког можеш у тренутку да

упознаш, а мислиш да га целог живота познајеш. Тако би Деска говорила за

Милутина када је касно долазио кући. То је увек испочетка одушевљавало,

као да не само он, већ нико никада није закашњавао, а сада је своју прљаву

природу испољио. Међутим, моји разлози што сам била увређена на Рајку

били су далеко озбиљнији, јер мене уопште није љутило када неко

закашњава, сем када идемо у биоскоп или када сам оно чекала без разлога

два сата Велибора на улици. Приметила сам нешто занимљиво. Било шта да

се догоди или неко нешто каже, ја сам то на неки начин повезивала са

Велибором. Као, или је он нешто слично рекао (а једва сам га чула да

говори) или је тако било када сам са њим играла уз „Рамону". ,,Рамона" или

нека слична глупост, увек је моја мисао одлутала до њега као лопта до

Замураја. Ето, опет ја! Стварно глупо.

Поподне смо се купали. Мица Лоптица се откачила. Као да је

скинула маску са свог лица, уопште није била више укочена ни пакосна.

Говорила је нормално, чак нас је понудила и цигаретама. Била сам на

ивици да је питам зашто је блесава у школи када може сасвим нормално да

се понаша, али наравно да нисам.

Молила сам Бобу да иде увече, после вечере, са мном на игранку, али

он није хтео ни да чује.

— Да ја идем да би ти играла са оним клипаном? Замисли шта би на

то рекао Велибор?

— Са Жељком сам само друг, — објаснила сам му — а са Велибором

је и онако све свршено.

— Не причај којешта. Рекао ми је да му се допадаш — казао ми је

мирно.

— Шта ти је рекао? — скочила сам ја, јер сам знала да Боба не зна да

лаже, а и да нема смисла за шалу. — Како то мислиш, допадам му се?

Откуд знаш?

— Па кажем ти да ми је сам рекао, када сам га питао зашто те

завитлава, оно када си га чекала без разлога.

Молила сам Бобу да ми исприча све испочетка, али он је као и сваки

мушкарац заборавио шта је ко рекао, али је био сигуран да се ја Велибору

допадам. Толико сам била срећна због тога да ми је дошло да читаву ствар

испричам Жељку, јер Рајки нисам хтела више било шта о било коме да

причам, а Замурај, без обзира што је била измишљена за кошарку, још увек

је дериште.

— Идемо на нопно купање? Неки из Брода су се купали и кажу да је

крваво — предложио ми је Боба.

— Не смемо. Обепали смо Лоптици.

— Ама која Лоптица? Идемо. Чичак и ја ћемо играти подморнице а

ти после дођи по нас.

Са Бобом човек није могао да се шали. Мало је ствари у животу

тражио, али тада ниси смела да се погађаш.

— Око поноћи! — рекао је тихо. — И то само нас троје. Немој да

кажеш ни Рајки, јер је лајавица.

— Да — прихватила сам. — Замисли...

— Знам, све ми је испричала, али ја је једноставно нисам слушао, јер

знам да си ти Велиборова девојка и те женске приче ме не интересују.

Могла би да истркеља и за ово нопно купање. Немој ни том клипану ништа

да говориш.

Била сам као у ватри. Молила сам Замураја да пође са мном, али она

није хтела ни да чује. Навукла сам купаћи костим у купатилу и панталоне,

мада ми је она нудила своју зелену хаљину. Хтела сам да будем спремна за

купање, мада сам била мртва од страха, те од Мице Лоптице, те од

директора хотела, па до Рајкине приче. А да не говорим о свим оним

морским травама и медузама, које као морска чудовишта пливају по води.

Мислим, уосталом, да се никада нећу опоравити ни од оног дављења када

су ме рибари спасли док још нисам знала да пливам, а нисам ни сада била

неки маратонац.

—Красна си дјевојка. Хлачице ти још боље пристају! — дочекао ме

је Жељко пред свима. Баш није морао. Стално ме је држао за руку, а Рајка

ме је посматрала. Нека иде до ђавола, помислила сам са страхом. Све ме је

то подсеђало на нешто а нисам могла да се сетим на шта. У једном тре-

нутку када сам се стресла при помисли на алге у хладном мору, синуло ми

је.

Ја сам унука Пере Краља. Водим љубав са два младића, бојим се

сопствене сенке, помало и измишљам, преувеличавам, у ствари, јер све су

то бесмислице, знала сам, али сам се искрено тресла.

— Што је то с мојом дјевојчицом? — питао ме је Жељко нежно. Било

ми је врло тешко, али ништа нисам смела да му испричам. Да ли је деда

објашњавао оној Циганки своју тужну причу? Вероватно није. Што је

најгоре, нисам послала мајкици разгледницу, мада сам јој била написала.

Деска ми је милион пута пред полазак напоменула да не заборавим свима

да се јавим. Још у Сушаку сам написала свима, чак и баба Полки, због оног

што јој нисам писала после рата из Мариолане, па старој Бркићки, а

мајкици пре свих. Наравно и Милутину, мада се он до последњег тренутка

правио да ништа не зна о мојој екскурзији и, уместо да се поздрави са

мном, побегао је у општину, јер би у супротном признао да га је Деска

победила, што му нимало не би било пријатно. Све те карте стајале су ми у

џепу.

Око једанаест сати изашла сам из сале у којој смо играли, без речи.

Готово да сам побегла. Знам да то није било фер, али да сам то учинила у

поноћ, онда бих можда наишла на неког у ходнику. Боба и Чичак су

увелико спавали. Морала сам да их пробудим. Они су, међутим, сматрали

да морамо да сачекамо поноп да сви легну. Отишла сам у собу по свој

пешкир и сачекала да прође неко време, јер су Боба и Чичак наставили да

спавају и рекли да их поново пробудим, као да и ја нисам поспана. Толико

сам зевала да су ми се вилице развалиле, али нисам могла да их разочарам,

мада, што се мене тиче, до нопног купања не да ми није стало, него сам

била спремна да потпишем да се никада непу купати. Неко ко није био

поспан не може да замисли шта значи стајати поред сопственог кревета и

не стровалити се у њега. Вероватно у паници, направила сам највећу

могупу глупост. Изашла сам из своје собе у тренутку када су се сви враћали

из сале. Мица је, прекрстивши кокетно ноге, седела у холу и пушила.

—О, Суботићева, куда пемо? — питала је оним својим чувеним

гласом, као да ме је видела са пинцетом у тренутку када сам почињала да

чупам обрве.

Што је најгоре, у истом тренутку се појавио и Жељко, мада није имао

собу на мом спрату. Глупо сам му махнула и кренула унатраг, али он је

прошао поред мене као поред турског гробља. Стварно сам се простачки

понела, али да сам могла и овог пута бих побегла, иако иисам деловала

најмудрије када сам кренула унатраг.

— Суботићева! Ходи да попушимо по једну. — рекла ми је

благонаклоно Мица.

— Хвала госпођо, али ја не иушим. — Промрмљала сам и нешто како

нам WC није исправан, па сам хтела да одем код неког или у заједнички, ни

сама не знам шта сам излупетала.

— Иди, иди, само се врати да поседимо. — Онда се поверљиво

нагнула ка мени и шапнула ми потпуно непотребно, јер никога није било

више у близини: — Чула сам да неки намеравају да иду на ноћно купање,

па ћемо их нас две уловити. Иди, па се одмах врати.

— Хвала, госпођо — рекла сам. — Прошло ме је. Који су то? —

питала сам збуњено и срушила се у фотељу.

— Не знам, али ухватипемо их.

Толико сам се препала да се Боба и Чичак не одају. Сасвим разумем

Перу Краља што је патио од страха. То је као елементарна непогода. Кад се

престравиш, не можеш себи да помогнеш ни поред најбоље воље. Забадава

сам себе подсећала на то какав ми је јунак отац, мислила на сва његова

јунаштва из рата, о којима додуше нисам много знала, али сам била

убеђена да је био храбар. Додуше, понекад ми се чинило да од Деске има

прпу, као оно када му је око есперанта и своје самосталности запретила

(развешће се). То њено „развешће се" чуло се бар три пута недељно, к'о оно

што сам ја ишла три пута недељно на часове клавира, док сам ишла. Али,

са тим је сада било готово.

Решила сам, нарочито од јутрос, после утакмице, да се определим за

спорт и да је са уметношпу крај. Спорт је права ствар. Знам да би Деска

сада констатовала да сам поводљива, али откада је Замурај дала онај први

кош јутрос, ја сам стално мислила како ћу, чим се вратим у Сеново, да се

јавим да играм кошарку у омладинском тиму. Милица ме је већ одавно

звала, јер сам имала потребну висину, али тек сам овог пролећа примљена

у УСАОЈ, па званично нисам ни могла да тренирам. Замурај је била

изузетно примљена због свог несвакидашњег дара и висине. Но, ако ћемо

тако, нас две нисмо биле сличне само по кљовама него и по равним

табанима.

— Суботићева! — пренула ме је Лоптица у једном тренутку и ја сам

крикнула као да ме је медуза ухватила у морској води.

— Шта ти је, шта вичеш тако? Пробудиђеш сироту децу.

— Задремала сам, молим, госпођо — рекла сам јој — па сам се мало

тргла.

— Сирото дете, ја те малтретирам — рекла је она и чинило ми се да је

искрена. — Хајде лепо и нас две да спавамо.

Устала сам. Замурај је хркала као нездрава. Она мора да је имала и

полипе у носу, поред свих згодних детаља којима се одликовала. Сачекала

сам тренутак, а онда без даха отворила своју собу и улетела у Бобину. Ја

мислим, убеђена сам, да тај страх ни наши илегалци нису осећали за време

својих најопаснијих акција. Срце ми је тако лупало, да сам мислила да цео

хотел одјекује. Била сам бесна на деду, мада и он сиромах није крив што је

таква кукавица, вероватно да је то наследио од оног војводе, непознатог

нашег претка, јер зашто бисмо ми, овако напредни, били такве кукавице да

нисмо наследно оптерећени?

— Шта се дешава? — питао ме је Боба када сам га повукла за раме.

Објаснила сам им читаву ствар и они су се одмах пресвукли.

Међутим, таман да Чичак отвори врата када се зачу шкрипа у ходнику.

Провиримо кроз кључаоницу, кад оно, Мица поново седи и пуши. Кретен.

Она је очигледно сумњала у мене. У ствари, због тога што сам ја тако рано

отишла са игранке, а знала је да сам луда за игром. Бар је тако мислила.

Чичак и Боба су легли у своје кревете, а ја сам се спустила на

киндербет. Нисам била краката као Замурај, али ни довољно мала да

станем у дечји кревет, тако да сам ноге пребацила преко ограде кревеца. У

ходнику су се стално чули гласови. Ујутру у пет требало је да кренемо, а

сада је већ прошла поноћ. Притајили смо се и чекали да све утихне да

бисмо се спустили на обалу. Морали смо из трпезарије да изађемо кроз

прозор, да нас не би портир спазио. Било ми је свега доста. Чекала сам већ

да видим Деску, Милицу и Милутина.

Одједном сам се тргла. Неко је снажно лупао на врата. Хтела сам да

скочим престрављена, али ме је мој необичан положај зауставио. Била сам

збуњена. Запрепастиле су ме сопствене ноге које су биле прво што сам

угледала, а онда осетила врат, био је тотално ушинут. Сунце је улазило

кроз прозор. Боба и Чичак су скочили са својих кревета и почели да се

церекају, гледајући ме. Очигледно да сам заспала очекујући ноћно купање

и да нисам мрднула од како сам се у креветац забила. Помогли су ми да

устанем. Била сам потпуно укочена, али више од свега уплашена. Холом је

одјективао Мицин глас:

—Устајање! За пет минута полазак.

То пе бити скандал. Како да изађем из мушке собе и како да објасним

зашто сам тамо спавала? Згледали смо се, размишљајући о томе како ће се

књига са укорима читати у свим разредима: Јелена Суботић избацује се из

школе због неморала. Живот мој и мог деде и свих нас прошао ми је кроз

главу. Цео филм ми се одвијао ужасном брзином, као што обично причају

они које умало нису стрељали. Схватила сам да је глупо да заплачем и како

се то Боби учинило касније, храбро сам отворила врата.

— Успела си да разбудиш ове мангупе? — питала ме је Мица

Лоптица безазлено.

— Једва, молим, госпођо! — рекла сам и улетела у своју собу.

Замурај је стала са хркањем тамо где сам је синоћ оставила. Дрмнула

сам је за раме и она је скочила.

—Е баш си безобразна! — Већ си готова, а ја се нисам ни обукла, ни

спаковала.

Помогла сам јој да сложи све ствари у кофер.

— Ја нисам педантна као ти — рекла ми је, гледајупи мој недирнути

кревет. — Не пада ми на памет да га намештам. Ионако ће мењати

постељину.

— Свакако — прихватила сам ја, извлачећи свој врат из рамена који

се тамо готово заглавио.

XVI

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ СУШАКА

Прескакала сам по неколико басамака, не бих ли што пре улетела у

кућу. Смешно, највише сам се зажелела Милице. Као да је годинама нисам

видела. Поклонићу јој своју црвену капу, ако још икада будем видела

Велибора. Тако на даљини човек понешто схвати. Одлучила сам да више не

будем безобразна, јер Деска је, ипак, у многим стварима била у праву.

Наравно, неђу јој то саопштити, правиђу се луда, као да до тог сазнања

нисам дошла, али нешто ћу у свом животу изменити.

Била је недеља и задовољно сам банула у нашу собу. Вероватно је

неко сишао да баци ђубре, па су врата остала одшкринута. Било је ужасно

топло. Да нисам две ноћи провела клатарајући се у возу јурнула бих одмах

на реку. Овако, мада је било јутро, имала сам неодољиву потребу да се

загњурим у кревет и да годинама спавам. Не бих ни приметила колико сам

нагло отворила врата, да Милутин није испустио неки преплашени крик,

какав од њега никада нисам чула. Седео је заваљен у Бркиђкиној фотељи.

Изгледа да се пренуо из сна. Качкет му је био натучен на чело а огрнуо се

предратним зимским капутом од кромбија који се неким чудом сачувао и

уопште није одговарао врупини која је веп владала градом.

—Колико пута сам ти рекао да не разваљујеш та врата! Зар не умеш

пристојно да уђеш? — викнуо је као да сам се управо вратила из купа-

тила а не са мора.

То ме је дубоко повредило и сасвим сам могла да разумем Деску што

је, онда када се Милутин без разлога драо, разбила Бркипкину кристалну

чинију за ускршња јаја. И мени је дошло да нешто треснем, како бих

упозорила Милутина да се не дочекује на тај начин неко ко те се зажелео.

Остала сам, међутим, хладна, јер сам одлучила да, колико је год то могуђе,

будем изнад старијих, зато што они у неким бесмисленим тренуцима увек

затаје.

—Где су оне? — питала сам га зато, прилично хладно, без добар дан.

Гледао ме је раширеним очима и ћутао, а онда је скренуо поглед у

страну. Тада сам запазила да је обрастао у браду, бар два дана се није

бријао. Први пут сам приметила да у бради има седих власи. Још пре само

недељу дана нисам ни уочила да више није млад.

—Здраво, тата, — рекла сам. — Извини што сам нагло отворила

врата. Стварно не знам шта ми би. Мора да је промаја.

И даље ме је гледао, али некако мимо мене, или кроз мене.

—Сигурно су на пијаци? — претпоставила сам гласно.

Милутин је изашао без речи. Помислила сам да претерује и драми

због врата или му се опет мота револуција по глави. Уосталом, донекле је

био у праву. Размишљала сам и о томе у возу. Ако је човек посветио своје

најбоље године тој револуцији и народу, жртвовао свој приватни живот и

препустио породицу неким непредвиђеним ситуацијама, онда не би смели

тако дуго да га држе у неизвесности, јер да је скривио био би већ на Отоку.

Тамо су послани и неки за које се није знало поуздано да су криви, само су

их привремено држали, док не утврде шта је лажна пријава, а шта права

истина. Милутин никада није био под истрагом.

Вратио се из кухиње. Држао је у рукама цедиљку за вопе. Била је

препуна великих, крупних малина. Вода је капала на Бркићкин тепих.

Ставио их је на сто и црвена барица се ширила по столњаку. Сео је

опет у фотељу а ја сам страховито желела да му скинем ту капутину.

— Ово можеш све да поједеш. Све је за тебе. Донела је Љубица.

— Где су мама и Милица? — поновила сам питање. — На пијаци,

сигурно?

Милутин ме је гледао. Уста су му се мало искривила и у једном

тренутку ми се учинило да му је брада затреперила.

—Тата! — рекла сам и пришла да га пољубим. — Мало сам поспана,

а ти си баш морао да викнеш чим сам ушла. — Мислила сам да није

неопходно до краја да му се извиним што је викао на мене. — Хвала ти за

малине. Идем само мало да се умијем, дотле пе се и оне вратити. —

Била сам већ на вратима. Трудила сам се да их сасвим тихо отворим, мада

су сада тако страшно шкрипила, а знала сам да Милутина то посебно

нервира. Погледала сам га, али у том тренутку ми се учинило да нешто

хоће да ми каже и застала сам.

Од њега је допирао неки глас, као када, рецимо, гуска шишти или

неко има јачи напад астме.

— Милутине, забога! — викнула сам неким Дескиним гласом, да сам

се и сама зачудила. — Да ниси болестан? — притрчала сам му и села на

наслон фотеље. Ставила сам му руку на раме и он ме је погледао. Први пут

у животу видела сам Милутина да плаче. Никада не бих претпоставила да

он то уме. Очи су му се напуниле сузама, а брада му је дрхтала.

— Тата, забога, шта се догодило? — крикнула сам као да нисам ја.

— Мајкица — прошаптао је. — Оне су тамо. У Мариолани.

—Шта је било са мајкицом? Да није болесна?

Ђутао је. Разумела сам. Мајкица је умрла.

—Мајкица је...? — нисам могла да изговорим.

Климнуо је главом.

Па то је било немогупе. Извадила сам разгледницу из Сушака, коју

јој нисам послала. — Писала сам јој. Немогуђе. Човек не може тек тако.

Није то птица — рекла сам. — Има лекара. Мајкица никада није била

болесна. Да смо имали ветеринара ни Пера не би тако лако умро, а он је

био орао и живео је у кавезу. Мајкици ништа није фалило.

Тата је само климао главом и гладио ме по леђима.

—Послапу јој данас разгледницу, јер заиста ми пошта није била при

руци. Одавде ће пре стићи — говорила сам бескрајно много, готово да сам

брбљала. Милутин је шмркао. Извукао је из џепа велику марамицу и

брисао лице.

— Смешно — рекао је. — Моја ме је мајка оставила у корпи. Никада

је нисам упознао. Мајкица ме је од првог дана звала ,,сине", а никада нисам

стигао да јој се зхавалим. И за све друго. И за Деску. Била је боља од

многих мајки. И тако одједном.

— Тата! — прекинула сам га. — Ево разгледнице што сам јој писала.

Погледао ме је и упутао.

Стала сам на Миличин кревет, па се успела на свој. Нисам ни патике

скинула. Пала сам у тежак сан.

Преспавала сам цео дан. Тргла сам се, мислећи да је најлепша ствар

на свету када се пробудиш из мучног сна. У соби је био полумрак. Мотале

су се неке тамне сенке. У једном тренутку ми се учинило да сам још у возу.

У ушима ми је одјекивао ритам ломотиве, а у ноздрвама сам осећала љут

мирис дима који ми је пекао грло. Али, у фотељи крај прозора седео је и

даље Милутин у свом зимском капуту.

Деска је ишла на прстима. Милица је уносила неке кофере. На ногама

је имала црне свилене чарапе и Дескине сандале са високим потпетицама.

Мама је била забрађена црном марамом. Зажмурила сам. Ништа нисам

сањала. Била је истина. Никада мајкицу нећу водити са собом на пут.

Никуда. Видела сам је како на углу у Мариолани стоји у жутој хаљини са

цветовима и дочекује ме раширених руку, а ја трчим натраг, да би дошла до

мене и што дуже ме носила до куће. Зар је могуђе да никада више неђу

осетити мирис великог округлог хлеба који је суботом пекла? Стегла сам

зубе. У џепу виндјакне напипала сам разгледницу. Само да сам је послала,

да је видела да мислим на њу, можда се та ужасна ствар не би догодила.

XVII

О ЉУБАВИ МОЖЕШ ДА ГОВОРИШ

САМО ДОК СИ ЧИТАВ

Дани су постали неиздржљиво врели. Сунце се увлачило свугде

својом блештавом светлошпу, а онда би се у поподневним часовима

одједном смркло. Громови су проламали небо и тешки летњи пљусак

сручио би се свом силином на Сеново. Нисам могла да одвојим мисли од

Мариолане и гробља на коме је мајкица сахрањена. Докле киша може да

продре у земљу и шта се збива тамо доле? Дубоко осећање кривице ме је

прогањало и свест да ништа не могу више поправити. Стално сам

погледавала ту разгледницу из Сушака на којој јој обећавам да ћу је једног

дана довести на море. Мајкица никада није никуд путовала. Чак ни у

Сенову није била. Збио се рат, деца била мала, па после одрасла, па их је

све спремала за школу и касније за посао. И изгледа да то, да мајкица

никада није села у воз, нико није ни запазио, сем мене, а ја сам је, ето,

обманула. Кнедлу у грлу никако нисам могла да прогутам. Као да ме и

сада однегде посматра својим плишаним очима, пуна доброте и

разумевања за моја тако олако дата обеђања.

Дески о свему томе нисам причала, мада сам је посматрала како на

један нов начин гледа у даљину и размишља о стварима које не помиње.

Очекивала је распуст, па да сви одемо код деде. Милица се припремала за

матуру. Стално је учила наглас. Скрипта из историје расула је по поду и

пузила од првог српског устанка до другог, поређала свих седам офанзива

испод стола и стално бркала Карла Великог са Наполеоном. Вриштала је

када би неко нагло отворио врата, па се листови хартије рапршавали.

Претила је да неће изаћи на матуру и нас кривила за то што јој се све

смутило у глави. Очигледно, за друге бриге и тугу у њеној глави није било

простора, па сам узела да обављам и њен део послова у кући и на памет ми

није падало да јој причам о томе шта ме мучи.

Оцене су се закључивале и ја сам била задовољна што ћу се извући

без поправног. Мислим да сам из географије и српског језика могла чак и

пет да добијем, али српкињу није интересовало шта ја знам и шта сам све

прочитала, већ је хтела да од речи до речи понављам њене белешке и да се

дивим старословенском. Што се тиче географије, та баба је заборавила

чему служе мапе, па је тражила да јој све причамо из малог мозга а да она

својом великом гузицом сакрије карту. С таквим типовима нисам хтела да

се натежем.

Замурај ми је вешто добацила цедуљицу на последњем писменом из

математике. Један задатак сам преписала како треба, а код другог је

математичарка стала поред мене, тако да сам цедуљицу задржала коленом

на скамији. Стајала је скоро читав сат, колено ми је отпало. Добила сам

сигурно воду у колену, менискус и можда неке још опасније ствари, као

што је реума. Целог живота ме то колено неће проћи. Ђопала сам три дана.

Али, што је још горе, ја сам, док је она скупљала свеске, ипак покушала да

препишем и тај други идиотски задатак, па сам убацила на последњи

резултат две нуле. Цифра је била милијарда, или нешто још више. Нисам

ни приметила да сам нешто додала.

Када је донела исправљене свеске професорка је победоносно

изјавила:

— Не знам како је то Суботићева имала тачан резултат, када је стално

убацивала непотребне нуле. Један добар део задатка јој фали, а на крају

збир тачан. Заиста чудно.

— Будала — помислила сам, а колено ме је још увек жигало.

— Важно је, госпођо, ипак, да је резултат тачан. — Покушала сам да

лупам бесмислице, на што је она констатовала да није никаква госпођа.

Питала сам је како треба да је ословим, а она мени да убудуће не

преписујем задатке. Записала ми је ипак три минус.

Рајка је поред мене пролазила као поред турског гробља. Жива сам се

појела. Стварно. Нисам више била бесна на њу, ни на Крстињу, а што се

тиче Жељка и даље се нисам осећала кривом. Писао ми је писмо.

О томе како су стигли и како он мисли на мене тамо у Славонском

Броду и да ли бих можда део распуста провела код њих, заправо код

његове швестерке зато што се њему много допадам.

Допадао се и он мени, али не толико да бих ишла код његове

швестерке у Славонски Брод.

Мислила сам да ли да то испричам или прочитам некоме, а онда сам

одлучила да му одговорим, више из лепог васпитања него из неких других,

рецимо љубавних разлога, да сам због породичних обавеза спречена да

путујем у Славонски Брод. Да не говоримо о томе шта би Милутин рекао

да сам којим случајем стварно хтела да путујем.

На одмору сам покушавала да видим Велибора, стално ми се врзмао

по глави, али њега није било ни од корова. Нисам знала кога бих могла да

питам. Ни Боба није знао шта се са њим збива. Питала сам га да ли би

могао да се распита, али он је само одмахнуо руком и наставио да јури за

лоптом, као да му живот зависи од тог проклетог фудбала за којим сви

мушкарци дивљају, па чак и мој Милутин. Нормалан човек би помислио да

Милутина таква глупост не може да узбуди, али он је са нашим комшијом,

с којим је иначе био у свађи, на степеништу пре неки дан два сата тупио о

,,Јединству", као да је реч о револуцији или некој још значајнијој ствари.

Деска се уплашила да се не побију, па ми је рекла да припазим мало о чему

је реч и да јој, уколико се покаже потреба, јавим да би спречила гужву.

Просто није могла да верује да њих двојица ћаскају о утакмици коју у

недељу треба да игра „Јединство". Рекла сам то кеви, а она мени да ће ме

звизнути ако јој још једном будем рекла ,,кево". Схватила сам напросто да

Деска мора да се разнервира због било чега, јер ако не нађе прави разлог,

постаје јако бесна. У таквим ситуацијама раније ја сам одлазила код Рајке.

Далеко више ми се допадала Крстиња, она бар лепо уђе у шифоњер и ћути,

а Деска је имала неодољиву потребу да каже своје, нагло изађе и из све

снаге залупи вратима. Од тог њеног лупања сам лудела, а Милица још

више, поготово откада је нашу националну и општу историју прострла по

кући.

Најтеже ми је било увече. Када се олуја стиша и небо испада,

одједном би се пред сутон појавило велико црвено сунце и нека чудна

тишина у коју би се убрзо утопило. Липе су мирисале, али ја сам у коси

осепала Велиборов дах још од оне вечери када смо играли уз „Рамону".

Заборавила сам тако рећи и „Бал на води" и моју црвену капу и пољупце

испод францускињиног прозора. Певушила сам „Рамону" и са чежњом

покушавала да се присетим где је оно игла на грамофону загребла, али

нисам успевала да се најежим. Пало ми је на памет да бих можда могла да

одем код њега, као случајно, и да му кажем да су ове летње кише несносне,

па ми је потребна моја црвена капа или нека књига из лектире. Боба ми је

показао његову баку. Била је дивна, висока, погрбљена старица. Очух му је

имао румено лице са кога су зрачиле плаве очи. Рекла сам Боби да је он

најсимпатичнији човек кога знам.

— Јоле, ти си напросто блесава. Заљубљујеш се у целу фамилију. Ја

бар, кад се затрескам, волим ту девојку и не интересују ме ни моји, а

камоли њен деда.

— Коју ту девојку? — питала сам Бобу, јер заиста о љубави олако

може да се говори док си читав, али неко ко једном схвати до којих граница

човек може да се зблесави, не би се чудио што сам ја била целог дана

срећна када у пекари сретнем Велиборову баку. Међутим, и она је у

последње време нестала, па сам питала Бобу да нису случајно побегли сви

Велиборови преко границе, јер у то време је силан свет бежао, као да се

тамо негде у белом свету одиграва „Бал на води" и свако може да скаче у

базен кад му се прохте и одигра са Естер Вилијамс подводни валцер.

Милутин је знао да у том капиталистичком свету нимало не цветају руже.

Напротив.

— А у коју си ти ,,ту девојку" заљубљен? — питала сам Бобу,

сумњајупи у веродостојност те олако изречене фразе.

Да познајете Бобу пали бисте, одиста, у несвест. Он уопште није

изгледао као заљубљен човек. Пре свега, још увек је носио само кратке

панталоне, ако се не узму у обзир пумпарице са ластишом које је зими

носио до испод колена.

— Заљубљен сам у Ику — рекао ми је. — Ти ћеш се упознати са њом,

испричати јој све, а ја пу онда да вам приђем, јер те ствари не бих умео сам

да јој кажем.

— Које ствари? — питала сам Бобу, али већ је било касно, јер ме је

Боба гурнуо на једну малу са зеленим очима, кикама уплетеним изнад

ушију и срцастим турићем. Запазила сам је, јер се стално кикотала, а имала

је изразито беле зубе.

— Баш је спретан овај клипан — промрљала сам, мислеђи на Бобу.

Ика се занела, изгубивши равнотежу и кликнула:

— Извини, Јоле, овај магарац ме је гурнуо. Пардон — рекла је и кроз

смех додала: — Могао би да звераш куд срљаш. — Ове речи упутила је

Боби.

— Лепо за почетак једне праве љубави — помислила сам и упитала

Ику откуд зна како се ја зовем.

— Ух, чудна ми чуда, ко те не зна — рекла је и одјурила. Боба је био

очајан, тако да сам измислила како сам по њеном погледу видела да је до

ушију заљубљена у њега и да ћу га сутра, свакако, упознати са њом. Боба

ми је зачудо поверовао, али никако није могао да сачека то сутра,

једноставно не може, рекао је.

На следепем одмору сам повукла Ику за кику и рекла:

— Хеј, онај магарац би хтео да се упозна са тобом, да би ти се

извинио.

Ика је била као чигра. Заиста не могу да схватим како једна таква

балавица може Боби да се допадне. Стално је јурила, налетала на неког и

церекала се.

— Који магарац, Боба? — питала ме је сада, не заустављајупи се.

— Откуд знаш како се зове? — питала сам је.

— Чудна ми чуда — рекла је. — Ко га не зна? — и већ је нестала у

гужви, али када смо излазили из школе, повукла је Бобу за рукав и питала

га:

— Хеј, шта је било?

Боба је тако поцрвенео, да ми се чини да је та паприка прешла и на

мене јер сам одједном осетила да горим, поготово када сам видела како су

Бобине уши пламтеле. До тада нисам ни приметила да има уши.

— Слушај, мала, чини ми се да за своје године сувише знаш — рекла

сам јој доста одлучно, али када сам видела како је Боба разрогачио очи и

како ми даје неке блесаве знаке које уопште нисам разумела, уплашила сам

се да се Ика опет не одврти негде, па сам је ухватила за рамена, продрмала

и строго одвалила:

— Слушај, ти нам се много допадаш.

Боба је сада потпуно пребледео и ја сам мислила да ђе се стровалити.

Па он се одиста зацопао као мазга.

— Не, шалим се — додала сам.

— Ех, па сад — рекла је Ика, овог пута сасвим у недоумици. —

Шалиш се? Па мени се Боба исто допада, али ниси морала то ти да ми

кажеш. Уосталом, стално пиљи у мене.

То је рекла као да је најнормалнија ствар у питању. Дакле, како те

мале из четвртог разреда немају никаквих предрасуда, да човек не поверује.

Рећи једном петаку усред школског дворишта да је магарац, да зна да му се

(она) допада и да мртва хладна онда изјави да и она нешто ту мути, то само

човек може од те деце да чује. Кладим се да из нашег разреда нико не би

имао три чисте да тако кидише.

—Шта си се скаменио као споменик незнаном јунаку? — питала сам

Бобу. — Среди се — додала сам.

Ика је, наравно, већ отперјала, а Боба је понављао да њему сада тек

није ништа јасно и питао шта да предузме, као да сам ја свезнајућа. Ни на

часу историје се још није освестио. Гледао је у Багажа запањено као да га

први пут у животу види. Понашао се као да није напунио петнаест година.

Багаж му је залепио кеца, али Бобу ни то није тргло. Схватила сам да су

дечаци још блесавији када се заљубе од нас жена.

Био је то последњи час. Нисмо могли да изађемо из школе, јер је

пљуштало као из кабла. Боба је буљио кроз прозор. Да је видео Ику,

мислим да би искочио кроз затворено стакло, а када га је она с леђа

куцнула по потиљку, што он, наравно, није наслуђивао, морала сам да га

придржим.

Тако је Боба кренуо са Иком и за недељу дана наређао пет кечева

(заједно са оним из историје). Пробала сам да учим са њим, али он је

гледао кроз мене и уопште ме није слушао док сам ја покушавала из све

снаге да му утувим белешке у главу. Као да је и у мислима стално

покушавао да стигне Ику, јер она је наставила да за време одмора витла по

дворишту, увек је прва излетала на улицу и стално је негде нестајала. Када

се мало ослободио, Боба је почео пред свима да је вуче за руку, а касније и

да јој своју пребацује преко рамена. Био је много смешан. Мислим да је

први пут у животу почео да се чешља. Како му коса није навикла на

раздељак, стрчала је на разне стране. Једном сам, док смо бубали

географију, размутила шећер у води, па сам пробала да му залегшм косу за

главу. Убеђивала сам га да је сладак и да ће Ика подивљати када га види, а

хтела сам да пукнем од смеха, јер заиста је био лудо смешан. Узео је на

тачкице неку плаву чоју и замолио нашег шнајдера (иза угла) да му хитно

сашије чакшире. Прве дугачке панталоне. Како због љубави није ништа јео,

то су му те панталоне ландарале као око два штапа, али ја сам му рекла да

изгледа чаробно, јер је био пао у очајање и једино је мени веровао. Његова

мајка, Ленка, стално је месила колаче и цвилела што Боба изгледа као

комарац. Колаче сам, међутим ја прождирала. Ленка је једног дана одвела

Бобу на рентген. Наравио да се Ика није исцртала на снимку, али Боба ми

је строго забранио да је помињем код његових.

— Боље понављај него да ми пропаднеш од тог силног бубања. Мрзе

те професори, јер знају да смо били буржуји пре рата. Идиоти. Мој отац је

био демократа и партијски првак, али ови само комунисте признају.

Гледала сам у Бобу, јер сам стварно сматрала да то обмањивање нема

смисла и, уосталом, није фер, али Боба је тврдио да њега политика уопште

не интересује, а да би Ленка била бесна на Ику. Он, чак, није ни веровао да

његови кечеви имају везе са њом, већ да све некако шашаво иде, онако

само од себе. Мушкарци су, стварно, недоказани, то сам уосталом од

мајкице сазнала док сам била још мала.

Боба је прокљувио да Велибор има заразну жутицу и да су сви

његови у некој врсти кућног затвора. Рекла сам Боби да сам спремна да

одем код њих, да се понудим да стојим у ред за млеко и хлеб и све остало,

па макар се и сама разболела, али Боба је сматрао, мада ме је разумео, да је

то бесмислица и да је снабдевање Велиборових решено на општинском

нивоу, да их патронажна сестра снабдева намирницама. Замишљала сам их

све као Кинезе. Никада нисам видела живог човека који има жутицу.

Мислила сам да је Велибор по тој патронажној сестри могао да ми напише

неко писмо. Чак сам и замишљала шта бих му на то његово писмо

одговорила, можда и та патронажна сестра не би хтела да се и таквим

стварима бакће. Ко зна.

Тако су пролазили дани. Ја сам се на крају године извукла, а Боба је

пао из географије и историје. Два најбесмисленија предмета, али шта вреди

кад он није могао да се среди и удуби у учење. Замурај је, разуме се, имала

све петице. Учила је као блесава. Сви смо се запањили када нам је

саопштила да јој је кева допустила да иде на два месеца у неки камп у

Бачку, где пе тренирати кошарку за европско првенство. Рајка се и даље

дурила на мене. Нисам више била несрећна због тога. У једном тренутку

човек мора да схвати да се из неког бесмисленог разлога и пријатељ може

изгубити. Када она сама није дошла до тога да сам јој ја као другарица

неопходна, онда сам и ја одлучила да будем равнодушна. Међутим нисам

била.

Милица се сваког дана онесвешђивала због матуре. Такву кукавицу

још нисам видела. (Ако изузмемо нашег сиротог деду, на кога смо стално

мислили и очекивали да одемо у Мариолану. Мени то није било додуше

лако, јер је Велибор био болестан, па сам мислила да није лепо да га на-

пуштам, иако ми се после екскурзије једва јављао.) Ето на какве све

блесаве ствари човек налети када почне да размишља о Миличиној матури.

А шта нам је она све претила да ће се десити са нама ако падне, боље и да

не помињем. Те она неће више да живи у Сенову, те неће ни ван Сенова.

Милутин је благо упитао да ли би можда прешла у Мариолану на годину

дана. То је посебно наљутило.

Казала је да ми желимо њен „животни дебакл" да искористимо у

породичне сврхе (због деде), али да она то неће допустити. Питала сам је да

ли се, можда, у случају дебакла не би повукла доживотно у неки згодан

манастир.

Ошамарила ме је. Стварно ми је ишла на нерве. Рекла сам јој нека

сама пере судове, да ја ни за једног понављача нећу да ринтам, на шта нас

је Деска обе избацила напоље. Стара Бркићка је извукла своје свилене

бомбоне. Сирота, стално је плакала, јер већ дуго није имала вести од сина.

Хтела сам да јој кажем нешто лепо, мада су сада те бомбоне већ озбиљно

мирисале на нафталин, али нисам могла ничег да се сетим, па сам извалила:

— Када ће ваш син, госпођо, бити пуштен из затвора?

Она ме је тако забезекнуто погледала, као да први пут чује да је њен

син у затвору. Хтела сам некако да ствар изгладим, па сам је питала — зар

није он на Голом отоку? Госпођа Бркић ме је гледала, а брадица јој се

тресла. Сада је уопште више није шишала, тако да јој је и лице постало

седо.

— Будало! — промрмљала је Милица и повукла ме за руку. Ушле

смо у собу.

— Ова глупача је питала Бркићку када ће да јој пусте сина из затвора — рекла је као навијена, као да се преслишава за неки значајан цитат из

књижевности коју је сутра требало да полаже.

Дески је то, наравно, био довољан повод да ме развуче.

—Шта ти је? — питала сам је. — Је л' сам вам ја овде пинг-понг

лоптица да ме шамарате?

Није ни чудо што ме је ова гадура ошамарила. Има на кога и да воли да се

шамара.

Деска није, као што се могло очекивати, имала стрпљења да сачека

крај моје реченице.

— Мајци, рођеној мајци ређи да је гадура! Па то је последње време

дошло када се тако поступа са мајком — викала је. — Да сам ја имала

рођену мајку и твој отац Милутин — говорила је, сада већ свесна да се та

реч односила на Милицу, а не на њу, па је зато у читаву ствар увлачила

Милутина.

— Ти врло добро знаш... — почела сам, али ме је она прекинула и

ухватила се за главу.

— Моја маћеха... — Мајкицу не помињи! — викнула сам. — Немој на њу да се вадиш.

Рекла сам то прилично одлучно, нашта се Деска ухватила за срце,

пребледевши. Сручила се на столицу. Онда смо трчале, доносиле шеђер и

воду, стављале јој пешкир на главу, замочен у благо сирће. Ја сам

обећавала да никада више нећу бити тако груба, мада не знам на шта сам,

заправо, мислила. Било ми је свега доста. Милутин је седео у својој фотељи

и правио се да ништа не примепује, што је Деску посебно љутило.

— Наравно да су дрске, када им ти то дозвољаваш — сиктала је.

За срчани напад имала је прилично снажан глас. Да ли ће је икада

проћи те критичне године? — питала сам се.

Када је Милица сутрадан положила српски језик и матурирала,

постали смо поново срећна породица. Сви мали неспоразуми били су

изглађени (и два шамара за које ни сада не знам зашто сам их добила).

Љубица је донела сир а мама је направила за свечан ручак кнедле са

сиром што сам мрзела више од свега, али с обзиром да је то било њено

изненађење, сви смо морали да се шокирамо, у том смислу да је то луда

ствар, те кнедле с презлама, а ко хоће може и са шећером и циметом.

Којешта, али сви смо се смешкали и гутали. Мени је застала у грлу. То да

ти кнедла застане у грлу није случајно измишљена ствар. (Тај ко је то

смислио, вероватно је мислио на чешке кнедле са сиром, али не верујем да

би и тај мудрац смео да призна својој мајци да је то последње изненађење

које би некоме требало приредити.)

XVIII

ИЗМИШЉОТИНЕ УВЕК ИСПЛИВАЈУ

Препознавала сам крошње ораха и већ пожутело и сасушено лишће у

шуми јоргована на путу за Мариолану. Ишли смо аутобусом и ја сам знала

све завијутке на којима је требало да се уздржим од поврађања. Пут је,

ипак, текао некако брже него раније, када смо овим путем пролазили.

Најзначајнија ствар је била да је на Дунаву подигнут мост и да више нисмо

морали да чекамо скелу која ће нас пребацити на другу обалу. Нисмо

преспавали у крчми и још прве вечери у сумрак улазили смо у кривудаве

улице варошице која ми је одједном деловала бедно, са зидовима ољуш-

теним и напуклим, искривљеним капијама и излоканим сокацима од тешке

летње кише, која, изгледа, ни Мариолану није заобилазила. Срце ми се

некако стегло. За мене је то било непознато осеђање које је заменило

трепераву радост којом сам се некада враћала у Драјшпиц гасе. Сада се ова

улица звала Јаше Томића и дедина куђа у њој као да се смањила. Било је

скоро невероватно да нас мајкица неће својим паткастим ходом дочекати,

ширећи руке са сузама у очима. Није било више ни наших комшија

Вулћинових који су увек у ово доба седели на шамлицама и причали шта се

важно догађа њиховој ћерци у Београду. Ни код цукерашевих није било

никог у кибиц фенстеру. Од Маријане нисам добила читаве године

ниједном одговор на моја писма и наслућивала сам да се изменила, мада

сам мислила да би само требало да разгрнем грм јасмина који је сада био у

цвету и спазим њене велике црне очи којима ме је увек дочекивала. Волела

је првих дана да се сакрива од мене, мада сам по шареним цигарама од

шепера које је држала иза леђа знала да их је мени наменила и да ће ми већ

следеђих дана сручити све што се током зиме збило у Мариолани.

Тешка капија, на којој је квака одједном постала нижа, отворила се

под мојом руком. Двориште је било зелено од мокрог лишћа које је

оборила киша. Одшкринула сам врата од кухиње. Било је мрачно и

мирисало је на плесан. Упалила сам лампу и тек онда запазила да деда

лежи на отоману окренут зиду.

—Добро вече, тато! — рекла је Деска тихим гласом, готово нежно,

као да се плаши да га не узнемири, али деда једва да се осврнуо. Сагла се и

пољубила га. — Зашто седите у мраку? — питала га је сада већ са благим

прекором у гласу.

Деда је сео и осврнуо се:

—А, то си ти, Деска — рекао је и поново легао. — Мислио сам да је

Умилна — уздахнуо је.

Пришли смо да се поздравимо са дедом. Осетила сам на образу, када

сам га пољубила, његову оштру браду. Очигледно да се није неколико дана

бријао.

Мама је извадила колаче које нам је госпођа Бркић умесила,

Љубичин сир и неке Милутинове кошуље, јер деда од пре рата ништа ново

није куповао. Деска није успела да га заинтересује својим поклонима.

Гледао је негде у даљину, кроз зидове и готово да нас није примепивао.

Придигао се полако, прекрстио ноге и клатио својим великим стопалом. И

он, као да се некако смањио.

— Мислила сам, тато, да ће вас ове стварчице обрадовати —

покушала је Деска да га одобровољи.

— Е, Ружице, Ружице — мрмљао је он себи у браду, климајуђи

главом. — Изневерила си ме. Отишла си и оставила ме.

Милица и ја смо почеле да се врпољимо, нисмо знале где да се

денемо. Ушла сам у спаваћу собу да проверим јесу ли ту још оне две

свадбене слике код кревета.

Све је изгледало као некада, али се под светлошћу назирао свуда

дебели слој прашине. Ваздух је био устајао.

Запазила сам да шапућем неке речи мајкици, њено присуство се још

увек снажно осећало и баш због тога веома недостајало, али ја сам у свакој

сенци назирала њен осмех и глас, њен поглед ме је пратио и веровала сам

да је на известан начин остала у овој соби.

Стога сам сутрадан запела да обришем прашину, променим шустикле

на столу. При томе сам се стално осмехивала њеној слици.

Милица је била прилично нервозна. Стално је говорила да је сиромах

Милутин остао сам и да и о њему, као ни о деди нема ко да брине у Сенову,

мада је целим путем зврндала да Милутин увек уме да се извуче и да је у

последњем тренутку пронашао добар изговор: важна државна посла. Деска

је некако у последње време отупела на револуцију и државне бриге.

Престала је да иде и на скупове АФЖ-а, а за есперанто је изјавила да је глупа

измишљотина. Да је било ко од нас само неколико месеци раније то рекао

подивљала би од беса, па смо зато још увек неодређено климали главом на

такве њене изјаве, јер човек, ипак, није могао да предвиди све Дескине

реакције. Запазила сам да се у последње време заокруглила и да јој колена и

лактови не штрче као раније. Своје ново интересовање нашла је у кухињским

рецептима које је лепила у једну стару Миличину свеску преко писмених

задатака из математике. Те рецепте је ретко испробавала и љутило је што су

писани језиком који као да је есперанто, па их човек не може разумети. Баш

сада, када сам улазила у кухињу она је бесно гунђала, прелиставајуђи

свеску: — „Орада, маринирана на холандски начин". Потребна кашичица

мајорана у праху, морски орашчић, мајчина душица. Идиоти — додала је.

— Где мисле да живимо?

— Шта то куваш, мама? — питала сам је.

— Шарана — одговорила је бесно.

— А шта ти је то орада?

— Чини ми се да је то нека морска риба, јер је сврстана под „Рибе на

разне начине".

— Па што онда не испечеш шарана? Само немој да заборавиш да му

извадиш црева — предложила сам јој, стварно добронамерно.

— Језик за зубе, ти дрско створење — рекла ми је, као да сам ја све те

неприродне ствари измислила, то као морске орашчиће, мада је мени доста

лепо звучало: орада маринирана на холандски начин.

— Мама, нисам хтела да те наљутим, сетила сам се само оне

кокошке којој си заборавила да извадиш утробу...

Као да сам јој најгору ствар и то њој потпуно непознату и гнусну

хтела да бацим у очи, тако је дрекнула и ја сам одлучила да одем у

двориште. Лакше ми је било да скупљам лишће него да слушам њене

увреде које су ми биле тотално нелогичне. Од нервозе сам се најела шљива

које су још увек биле зелене, тако да сам добила поподне грозницу и

стомак ме је ужасно болео. Деска је била убеђена да сам прогутала неку

рибљу кост, па је за све себе кривила. Уверавала сам је да је орада била

луда и да сам се прејела, што је на известан начин било и тачно (мада не

ораде), али сам знала да Дески треба дати подршку, јер сем мене нико то у

овом тренутку није могао.

Деда је био занет својим далеким путовањем на које се спремао,

помињући стално мајкицу која га је изневерила, оставивши га самог на

овом белом свету. Милица је тражила нови разлог да се врати у Сеново.

Измислила је неодложну омладинску акцију и неке опасне казне које ће

добити несавесне омладинке. Упозорила сам је да и ја нисам више пионир,

а да нама нико ничим није претио. Све што бих ја рекла њој је звучало

глупо. Нисам хтела да се расправљам, поготово не овако болесна. Заклела

сам се да никада више нећу јести шљиве, али сам се претварала да болујем

од загонетне, можда заразне болести. Замолила сам Милицу да тркне до

Маријане и јави јој да сам стигла. Она и Деска су гракнуле да сам неуви-

ђавна, јер не мислим да би Маријана могла од мене да добије ту болест, па

сам се још једном уверила да без крајње потребе не треба лагати, иако је у

овом случају крајња потреба била заиста неизбежна.

Милица ми је испричала да је срела Султану, Маријанину мајку, и да

ју је једва познала, јер је скинула шалваре и мараму, офарбала косу у риђе

и носи ташну преко рамена, као нека госпођа. Баш ме је интересовала

Султана, али сам горела од жеље да попричам са Маријаном, па сам између

два пролива отрчала да јој јавим да сам стигла. Није уопште била

изненађена.

Опет је наступила са оном својом морбидном причом о презаузетости

у посластичарници, браћи Ахмеду, Хасану и још некима, али ја то стварно

нисам (из одређених разлога) могла да саслушам, па сам јурнула натраг

кроз јасмин и оставила је да сама одлучи да ли ће наћи времена за мене или

не.

Знала сам да ђе се појавити, али нисам очекивала да ће се

преподобити и понашати неуобичајено што јој, по мом схватању, никако

није пристајало. Стално је облизивала усне, забацивала косу и хвалила се

на недоличан начин. Није ми рекла колико има кечева, али је та прича како

је сви професори мрзе и то зато што имају најбоље шампите у граду, али их

никоме не дају на вересију, деловала доста глупо. Као да су сви професори

полудели за њиховим шампитама, као онда рањеници за сладоледом.

Веровала сам да, мада је тог лета шећера било у слободној продаји,

Султана још увек продаје слаткише са сахарином, јер јој је сахарин

напросто ушао у крв. Али на све то сам се опет правила луда. Интересовало

ме је шта се збива са нашим старим друштвом и да ли се Пера вратио из

света. Она је на сва моја питања одговарала стварима за које је уопште

нисам питала, као:

— Знаш ли да сам раскинула са Мишом, оним са којим си се ти

дописивала?

— Мишом? Нисам ја никаквог Мишу познавала — рекла сам јој.

— Да. Ни он није хтео да призна да је водио љубав са тобом, што ме

је љутило. Памтиш ли да си појела његово љубавно писмо да те Деска не

ухвати?

Сетила сам се те измишљотине и осмехнула се глупо, као нема везе,

то је једно од многих љубавних писама које сам гутала да маторе не бих

разљутила.

— А знаш с ким сада идем? — питала ме је.

— Откуд бих знала.

Онда ме је Маријана терала да погодим, што ме је стварно нервирало,

јер сам многе дечаке из наше школе заборавила. Морала сам да погађам

цео комшилук, па улицу, па разред, али нисам могла никога да се сетим.

— Е баш си наивна — запазила је Маријана. — Па са Синишом

Јовићем.

— Којим Синишом? — нисам могла да верујем да се Маријана

забавља са оним малим кривоногим магарцем са ретким зубима који ме је

увек вукао за кике.

— Зар са оним малим што чешља зубе на раздељак? — питала сам је,

заиста искрено.

Учинило ми се да је пребледела. По њој, он је сада био кошаркаш,

даса, чак су се и старије девојке тукле, малтене, око њега, а он се дружи

само са петацима. И са њом, наравно.

—Ох, па извини, молим те — брзо сам се исправила. — Сигурно су

му се и зуби сакупили. Знам да се људи у тим пубертетским годинама

мењају.

— Јоле, лупеташ као и обично. Али, видећеш, то је права новост коју

ће ти сви у Мариолани испричати. Мислим на наше друштво.

— А колико се забављате? — покушала сам да читаву ствар

прихватим озбиљно.

— Биће у суботу већ месец дана — рекла је поносно, као да годинама

води са Синишом љубав. — Зар није то необично? Од првог основне смо

заједно, а тек сада смо се заљубили. Сви нам се чуде — шта смо до сада

радили?

— Заиста необично — сложила сам се, јер са Маријаном је само тако

могло да се разговара. Код ње је све било невероватно и сви су јој се

дивили.

— И ја имам једну сталну везу — саопштила сам Маријани,

почињући већ по десети пут да јој причам о Велибору, али чим бих

изговорила „и ја" она би гракнула „Синиша ми каже". Кад сам јој

поменула, најзад, своју сталну везу она ме је разрогачено погледала и

рекла:

— Јоле, нисам се надала томе од тебе. И то јавно признајеш. А ко је

младић? Је ли жењен?

Знала сам да Маријана одувек у неким стварима претерује, али ово

је превршило меру.

—Шта ти пада на памет, зашто ожењен, па што бих онда ишла са

њим? — Маријана ми је објаснила шта то значи ,,веза" и ја сам касније

проверила код Милице да стварно није згодно имати ,,везу" пре брака.

Милица је још љутито рекла: — Што вас две трабуњате? Дакле, Мари-

јана увек лоше утиче на тебе.

Признала сам да сам ја извалила ту глупост. Знала сам да Милутин

има неке партијске везе и нисам претпостављала да веза има и то значење.

Невероватно је како сам ја за Милицу увек била балавица и када сам имала

године у којима је она себе, својевремено, сматрала сасвим одраслом, али

сада ми није било стало да расправљам са њом о томе.

Маријани се много допао Жељко и саветовала ме је да идем код

његове швестерке у Славонски Брод.

— Хајдемо заједно — рекла је у једном тренутку. — Па зар не видиш

да те тај Велибор завитлава? И ти га још називаш својом сталном везом.

— Како може да ти се допада Жељко, када га ниси видела и шта бих

рекла када бисмо стигле у Славонски Брод? А сем тога није важно да си

стално са неким ко је заљубљен у тебе — покушала сам да јој објасним.

— Мислиш на неког у кога си ти заљубљена? Па, ако теби није важно

мени је још мање.

Испричала сам јој ону причу о тета Милеви која је целог живота била

заљубљена у човека са којим се није упознала и није сазнала да ли и он њу

воли. Маријана се искидала од смеха:

—Па ти си, Јоле, блесава још више од те Дескине Милеве.

Ја сам се увредила као да се и сама нисам церепачила и својевремено

добила од Деске шамар због тога.

Између мене и Маријане се, у ствари, ништа није изменило. Стално

смо се препирале као некада и мени се одједном јео пасуљ са шећером, али

после ових шљива помислила сам да би и та авантура могла трагично да се

заврши.

Свакодневно сам седела на степеништу пред капијом у време када је

поштар требало да наиђе. Писма су стизала само Милици. Надала сам се да

је Боба подметнуо некако моју адресу Велибору и сањала сам о томе како

бих Маријани показала писмо, али јој не бих дала да прочита. Од Бобе се

човек није могао надати ни дописници, а камоли писму. Била сам убеђена

да тај не би ни Ики написао писмо. Једног дана стигла је разгледница од

Ике са ,,Много поздрава из Бање Ковиљаче". Баш сам се изненадила. Од ње

сам најмање очекивала писмо, али то је била и једина пошта коју сам тог

лета добила, мада и ја нисам никоме писала.

Пре подне бих обично спремала кућу и читала, а поподне седела са

Маријаном у њиховој посластичарници. Уверила сам се да су и лети

њихове шампите веома тражене. Завирила сам у кухињу и видела да

Султана ставља прави шепер и штапиће од ваниле од којих је цела Улица

маршала Тита мирисала. Ја сам, ипак, чезнула за пасуљем са шећером, али

мислим да би се и сама Маријана изненадила да јој то тражим, као да први

пут за тако нешто у животу чује. Тако сам се навикла на кремсладолед који

је Маријана сипала мени и себи у рано поподне, када би се таква жега

слепила за асфалт да сем нас нико у Мариолани није био ван куће. Увече би

Синиша свратио по нас. Заиста се претворио у ноге и рамена, што би се

рекло — екстремитете, али да је био згодан, не би се могло рећи. Наравно

да сам то прећутала. Маријана ме је сваких пет минута питала да ли увиђам

како је Синиша феноменалан. Ја сам климала главом, а стално ми је било

пред очима како гута сладолед. Где му је све то стало, ни сад не могу да

схватим. А јео је као локомотива и то све одреда, чак и тулумбе у меду које

ја не бих окусила ни да ми неко плати. Уз то је сумануто пио бозу. Све то је

јако радовало не само Маријану, већ и Султану, једино га је цукераш

попреко гледао, и ја знам зашто — плашио се, ако та Маријанина љубав

потраје, да ће његова радња да пропадне.

Било ми је прилично досадно. Понекад сам проводила поподне

читајући у дворишту под старом дуњом, која више није имала плода, али је

још увек давала дебелу хладовину. Посматрала сам деду како дрема и

смешка се у сну. И по највећој врућини био је покривен ћебетом. Није

више читао ни „Политику". Само би понекад промрмљао:

—Е, Ружице, Ружице, ко би се томе од тебе надао?

Деска је много патила због њега. Сваког петка отишле бисмо са

цвећем на гробље, али деда је одбијао да нам се придружи:

—Кад одем тамо, непу се више врађати.

Зато га нисмо ни наговарале.

—На какав се ти то, деда, далеки пут спремаш? — питала сам га

једном док је мрмљао себи у браду.

По Миличином и Дескином погледу схватила сам да је и ово питање

неумесно. Претпоставила сам да се односи на неки непознат крај у коме

сада мој ујак живи и никоме се не јавља, чак ни Нади Срцету, коју сам пре

неки дан срела на улици, загрљену са неким младићем.

— Отићи ћу за Ружицом — одговорио ми је он мирно и ја сам знала

на шта мисли.

— Тато, да ли бисте желели да вам нешто нарочито умесим или

скувам?

Вероватно се Деска сетила ораде, заправо шарана, па је додала: —

Можда би Милутин могао нешто специјално да вам донесе када дође у

недељу?

— Па, — рекао је деда озбиљним гласом — могла би да замолиш

Милутина да ми набави једну чашу од порцулана са металним дном.

— Са металним дном? — питала је Деска забезекнуто.

— Да — одговорио је деда мирно, као да се такве чаше могу купити у

сваком киоску.

— Шта ће ти таква чаша? — интересовало ме је да чујем.

— Да држим зубе — рекао је деда. И ја сам поново помислила да оно

,,Пера Краљ", како су га некада звали, није случајно било.

— А где сте такву чашу видели? — питала га је Деска озбиљно.

— Ваљда у Гелерт хотелу у Пешти још за Беле Куна, док читава ова

свињарија није направљена.

— Свињарија? — питала је сад Милица.

— Па то са Русима — одговорио је деда. — Лепо ми је Ружица рекла

да не истрчавам пред њих, да ћу бити рањен, али ја, луда глава... Уосталом,

неке су ми ствари биле јасне још деветсто седамнаесте. Али да не причамо

више о томе. И сам Бела Кун је говорио... Уосталом, Деска, ако Милутин

преко својих веза може да набави ту чашу, био бих му захвалан ...

Деда је своја историјска размишљања наводио испрекидано, као да

понешто хоће и да прећути, мада се ствари саме по себи разумеју.

Посматрала сам Деску у недоумици. Нисам знала како ће она да

схвати то ,,Милутинове везе", да не избије неки полуисторијски скандал

(као што је оно за Велибора Маријана помислила), али она је само

неодређено климнула главом и погледала у Милицу. Учинило ми се да

опет нешто крију од мене. Отишле смо на гробље. Деска је као и обично

скупљала опало лишпе са белог јаблана и мењала шебој у стакленој тегли

коју би укопала у земљу. Рекла је да ћемо за годишњи помен ставити

плочу. Милица је ишла до чесме да промени воду, а ја сам стајала као лево

сметало, не знајући где бих се дела и осеђала кривицу што не могу да се

сетим шта бих урадила и о чему бих размишљала. Гробље је било лепо и

тихо место, нимало тужно, али ја нисам могла да га повежем са мајкицом и

стално су ми се по глави мотале неке слике о Маријани или Велибору, као-

на часу математике кад мислим пре о свему другом него о цифрама на

табли.

—Шта би рекла када бисмо Милица и ја отпутовале сутра у Сеново и

вратиле се заједно са Милутином? — претрнула сам од те гласно изго-

ворене жеље.

Мама ме је погледала озбиљно, затим упитно у Милицу.

Она је кликнула, а Деска нас је упозорила да смо на гробљу.

Све три смо знале да Милутин неђе доћи ни са нама ни без нас, али

нико то није хтео да помиње.

— Можда ђемо набавити деди чашу са металним дном — хтела сам

да одобровољим Деску.

— Сиромах тата. Уопште не знам како ћемо га оставити. Додуше,

Умилна је добро чељаде, а и мајка јој је изгледа поштена особа.

То су биле мајка удовица и кћер које су се уселиле у летњу кухињу и

бринуле се о деди када ми нисмо биле у Мариолани.

Умилни је име потпуно пристајало. Била је тиха, увек насмешена.

Завршила је учитељску школу и сада је тражила посао. Плашили смо се да

не добије место у некој сеоској школи, па да не оде са мајком, јер су

учитељима обично и стан додељивали. Деда није хтео ни да чује да пређе

код нас. Приметила сам да се једино за Умилну интересује, да ли се

вратила, да не назебе и сличне ствари које није помињао чак ни када смо

Милица и ја биле мале. Она је имала стрпљења за њега. Кад год би прошла

поред лежаљке на којој је деда сањарио, клекла би да га ушушка у ћебе,

дохвати му наочаре које су склизнуле са носа, подигне непрочитане новине

са бетона. Понекад би само прошла поред њега и провукла му прсте кроз

густу белу косу. Није се бунио. Напротив, као да му је годило. Милици и

мени на памет није падало да га мазимо, јер га памтимо као

достојанственог ратника који никакве интимности није трпео (сем, можда,

са том Циганком — приметила би мајкица да је могла да чује ову моју

опаску).

Деска нас је испратила на станицу. Пруга је већ давно била

успостављена. У Београду смо морале да преседамо у други воз који је

негде око поноћи кретао за Сеново. Маму је то посебно бринуло. Милион и

један пут нам је рекла да не разговарамо ни са ким, да обавештења тражимо

само од железнички униформисаних лица и да случајно не седнемо са

неким непознатим људима у фијакер или чезе. Као да ће нас на свакој ус-

путној станици јурити (сумњиви) злонамерни мушкарци. Наравно, ћутала

сам, јер знала сам да је Деска хировита и да би могла да нас скине са воза и

одведе кући, без обзира што је платила карте. Ипак, у једном тренутку сам

јој срезала:

—Па, мама, зар не схваташ да је Милица већ велика, академски

грађанин, на јесен ће моћи и да гласа...

Деска је све више личила на Перу Краља из најславнијих дана. Очи

су јој се зачас закрвавиле и да чувена Миличина дипломатија није севнула

ускоро бисмо се вратиле све три у Драјшпиц гасе.

—Ох, то дете је недоказано — кликнула је Милица. — Не схвата да

се данас невероватне ствари збивају. — И сама се уплашила својих

злокобних речи, па је додала — Несмотреним девојкама. Зато ја, мама, увек

имам твоје речи и савете у виду.

Деска је тако била поносна да је своју браду окомито подигла увис и

верујем да јој је неко понудио поново да учи есперанто или да се окуша у

неком необичном рецепту, прихватила би без страха од последица, толико

су јој увек импоновале мале Миличине похвале. Наравно да није приметила

да ми је она намигнула и, набравши обрве, упозорила да ућутим.

Саветовала је Дески да се врати кући још по дану, јер је и она још

млада жена, па би неки неваљалац могао непристојно да се понаша,

мислећи да је она нека цурица. И такве примедбе је Деска волела. Пољу-

била се са нама и упутила куђи да припреми деди вечеру.

Ноћ у возу траје годинама. Ноге висе, а глава се котрља по раменима

као да је врат танка биљчица (сувише слаба за њену тежину). Падала ми је

час напред, час назад, док је Милица није положила на своје раме. Она је са

мном била најбоља када смо саме. Бринула се са таквом нежношђу као да

рат још увек траје и да треба да ме штити од опасног непријатеља. Ноге су

ми биле од олова.

Свет око нас је јео, јео до бесвести, па сам и ја била сита. Локомотива

се климаво кретала, као да игра танго, два напред један натраг. У свитање

сам посматрала како жице на електричним стубовима урањају једна у

другу. Плашила сам се да не поломе ноге птицама које су по њима

скакутале. Чезнула сам за креветом и покајала се што сам тако идиотску

идеју измислила да идемо на два дана у Сеново.

Најзад смо ипак стигле. Врата нашег стана, заправо собе, била су

отворена. Субота јутро. Тата је вероватно отишао на пијацу да купи вође.

—- Господе боже! Само мушкарац може у оваквом хаосу да живи! —

викнула је Милица љутито и отворила широм прозоре. Тата вероватно није

луфтирао ниједном собу. Устајали дим и опушци цигарета владали су

собом. Мислим да ни кревет није уопште намештао. Дошле смо у прави

тренутак. Милица је доста оштро скресала Бркићки да наша соба изгледа

као штала.

— Ништа ја ту, дете, нисам могла да учиним. Ваш отац једноставно

не дозвољава да му било ко помери и једну ствар у соби. Баш сам му јуче

рекла:,,Господине Милутине, дозволите да вам мало доведем собу у ред."

Однела сам му парче гибанице. То је примио и супу понекад поједе, али

баш ми је одбрусио: „Другарице Бркић, још увек нису дошла времена када

ћемо мислити на неважне ствари. Те буржујске представе о реду..."

Стари татин штос. И да није Бркићка рекла, могла сам од речи до

речи да испричам шта је тата одрецитовао. Његова срећа што Деска није

упала. Видео би своје. Сем тога све кошуље су му биле извађене из ормана,

прљаве или изгужване, а све ципеле и сандале које је имао, прашњаве,

испод кревета. Чарапе по поду...

—Е па, тата, превршио си сваку меру! — викнула је Милица када се

појавио са лубеницом у соби.

Тата није знао да ли да виче на њу или да се радује и изненади што

нас види.

— Мислим да си кућу засвињио — додала је Милица без

устручавања. Права ерка своје мајке.

— Тата, можеш ли преко својих веза да набавиш за деду чашу од

порцулана са металним дном? — покушала сам само да скренем разговор

на другу тему. Објасила сам Милутину да је деди таква чаша неопходна.

— Ви булазните — рекао је Милутин. — Те ваше малограђанске и

буржујске предрасуде о неважним стварима, неком реду и поврх свега

чаша са металним дном. Па где ви живите?

— Повремено у Сенову — рекла сам. — Мама изгледа жели да се

дефинитивно вратимо у Мариолану. Пре свега због деде.

— Тај маневар јој неће успети — кликнуо је Милутин. — Не висим ја

о чивилуку да може да ме скине кад ко хоће.

— Шта, добио си стални посао? — узвикнула сам, заиста срећна што

га више не малтретирају повременим акцијама.

—Ти, мала, да ћутиш! — дрекнуо је Милутин.

По томе сам знала да још увек чека неко наименовање. Не знам да ли због

тога што ме је дубоко увредило његово обрецање, или због туге што

Милутин као нека безначајна особа дрежди и чека да буде прозван,

углавном, ја сам бризнула у плач и дуго нисам могла да се зауставим, што

ми се ретко догађало. Милица је мислила да је то због поспаности и умора,

зато што су ми целе ноћи висиле ноге. Одједном сам изгубила вољу за све.

Осетила сам дубоку потребу да нестанем. Нестанем потпуно или одлутам

негде у свет. Помишљала сам сасвим озбиљно да бих најрадије отишла

негде где ме нико не познаје, да нешто копам, или берем кукуруз, или

спремам туђе куће.

Рекла сам то Милици.

—Можеш и своју, довољно је у нереду — казала је.

Са њом се тешко могло разговарати. Заборавила је своје

предматурско очајање. Њу су само сопствене бриге мориле. Пролазила је у

Мариолани поред Миће Главоње и дебеле Олгице као да јој ни једно ни

друго нису ништа значили, никада. Олгица, што је најинтересантније,

уопште више није била дебела, као да никада није ни била.

— Је ли да је Олгица сада сасвим згодна девојка? — питала сам

Милицу.

— Која Олгица?

— Миће Главоње. —А! — изустила је она са чуђењем. — Аха. Е па, то је стварно

безобразлук да неко буде тако равнодушан према својој супарници.

— Просто не могу да верујем да сам се икада забављала са Мићом.

Досадан је. Не вреди му ништа што студира. Остао је провинцијалац.

Олгица је права девојка за њега.

— Разговарала си са њима?

— Није ми било ни на крај памети. Само ограничени људи траже

своје старе школске другове, што би рекао Хаксли.

— Ко би рекао?

— Енглески писац Олдос Хаксли. Али, немој да ме хваташ за реч.

Рекао је он или неко сличан њему.

— Шта је рекао, да само ограничени људи траже пријатељство у

својим старим школским друговима?

— Да, рекао је тако или нешто слично. Уосталом, дете, немој да ме

ислеђујеш, види се да ти је отац полицајац.

— Полицајац?

Да знате Милицу схватили бисте да је код ње све ,,тако или нешто

слично", све необавезно. Љиљана нам је испричала како се Милица извукла

на матури из хемије. Добила је ,,бром". — Бром је — говорила је Милица

— халогени елеменат као и јод. — И онда је — каже Љиљана — наставила

да прича о јоду. — Баба Грба (хемичарка), наравно, није приметила, а ми

смо поцркали од смеха. — Лепо, Суботићева — рекла је Баба Грба и дала

Милици четворку. Ето, то вам је Милица. Тако, или некако слично.

— Отац нам је исти — рекла сам јој. — И Милутин није никакав

полицајац.

— Тата је радио у контраобавештајној служби. Још увек си мала, али

мислим да си поуздана и да ти то могу рећи. Али сада на — спремање.

Милица се понаша као гонич стоке у извесној пустињи, тера те да

радиш док не липшеш. Чак је и Милутина упрегла да донесе воду за

рибање и истресе тепих. Деска не би успела да га натера на то. Понекад ми

се чинило да тата има зорт од Милице. Са њом се стварно није могло

шалити. Соба је убрзо блистала. Не знам зашто, али Милица ме је натерала

да оперем и кухињу, мада сам била убеђена да Милутин није ништа кувао,

па ни улазио у кухињу. То сам могла да видим по сасушеним семенкама од

лубенице које су биле у свим ђошковима собе. Уопште, могле су се наћи

чудне ствари, а највише чачкалице и пикавци.

Ручали смо. Бркићка нам је сервирала диван ђувеч. Заиста је златна.

Позвала сам је да и она пође са нама у Мариолану. Рекла сам јој да би се

деда свакако обрадовао. Милица ме је тако нагазила испод стола да су ми

сузе пошле. Сва сређа што је Бркићка рекла да не може да напусти кућу ни

за трен, јер сваког часа може да јој се врати син са пута. То њено ,,са пута"

деловало је бесмислено као и обично.

— Ти ћеш, тата, са нама? — питала сам га, тек да се неке нејасне

ствари забашуре.

— Не долази у обзир. И мене сваког тренутка могу да траже.

Све то звучало је доста бесмислено. Нека, уосталом, Дески Милица

све исприча, она је и онако старија.

Лубеницу смо држали у кади, јер откад смо ми отишли тата је

отказао ледоноши. У ледењаку сам пронашла једног мртвог миша.

Вероватно је цркао од мраза. Али Милутину, који је навикао на дивље

звери у шуми за време рата, овај миш је деловао као крајње безначајна

индивидуа и то нежива. Са нестрпљењем сам чекала да оперемо судове, па

да одемо на плажу. Боба је био у винограду. Када смо долазили са станице

срела сам његовог буразера и од њега сазнала да Боба чува виноград и купа

се у реци. Да се не враћамо отишла бих до њега. Овако ми је стално била

само једна ствар у памети. Да видим Велибора. Знам да је висио на реци

целог лета. Ваљда му је та жутица избледела. Нисам имала три чисте да

одем кући до његових да се распитам. Како смо касно кренуле, јер Милица

ме је натерала не само да обришем судове већ и да поново почистим

кухињу, па док се она истуширала и нашминкала, било је већ прошло

четири сата. Уз пут смо сретале свет који се већ врапао са плаже.

Одједном, када смо стигле већ до саме обале, иза једног јаблана,

појавио се Велибор. Био је преплануо. Зелене очи су му блистале, а зуби се

разнизали у страшно бео осмех. Ухватила сам Милицу за руку. Опет ми се

појавила она стара потреба да се онесвестим, али, наравно, животно

искуство није ме ничем научило. Укопала сам се као пањ и осећала да

буљим у Велибора.

— Прави се луда — шапнула ми је Милица.

Можда бих и успела да се направим луда, јер се баш нисам ни

осеђала нормалном, да поред Велибора није стајала нека дивна девојка, са

дугом плавом косом и кожом као од чоколаде. И ноге су јој биле дугачке,

вретенасте и ја сам се одједном осетила незграпно у својој розе цицаној

хаљини са воланима, као да сам у предшколском узрасту. Било ми је мука.

Милица ме је мунула и ја сам кренула, гегајуђи се, као нема везе... Замало

да изустим „Ђао" или „Сервус" или било шта, чега нисам могла да се

сетим, кад угледам, никад не бисте поверовали, угледам у оној прелепој

девојци Замураја. На Велиборов бицикл је закачила свој купаћи костим, са

кога се цедила вода. Она, додуше, никада није носила наочаре за даљину,

али да сам умела да је нацртам, ја бих је увек представила као некога ко

плашљиво вири иза цвикера, за које сам увек веровала да ће јој пасти и

разбити се о камен, што се у нашем школском дворишту није једном и

догодило. Добро, наочаре као наочаре, али оне своје страшне металне

протезе је извадила и зуби су јој стрчали сада мање од мојих. На ногама је

имала сандале са танким каишипима, обавијеним око зглавака, без дубоких

ципела са улошцима. Ноге су се пружале из кратких панталона и неки

танак струк јој је проклијао испод груди (баш правих). Једном речју,

изгледала је као предратна глумица са дивном расплетеном плавом косом.

Била сам бесна на њену маму. Како је могла да је после онакве

строгости готово голу пусти на плажу, без свих ортопедских помагала?

Тешко сам дисала. Престравила сам се да не бризнем у плач. Али,

њен осмех је био тако широк и срдачан:

— Јоле! — викнула је и потрчала према мени, као да сам кош и

загрлила ме срдачно. — Откуд ти? — питала је као да се искрено радује и

чуди.

— Зар ниси на неком кошаркашком првенству, или нешто слично? —

питала сам је. Велибора нисам ни погледала, као да га једноставно нема.

— Јесам на тренингу, али суботом и недељом нас пуштају да дођемо

куђи. — А ти, ниси у Мариолани?

— Сутра се враћам — рекла сам јој суво, готово шкрипећи.

— Свратићу увече мало до тебе — рекла је Замурај — да се

испричамо. Таман док се ти искућаш ја ћу се спаковати.

—Зар непемо у биоскоп? — питао је Велибор.

Погледала сам га сада први пут, згрануто. У моменту ми се учинило да се

мени обрапа. Веђ сам зинула да кажем, али нисам се сетила шта, па ме је

Замурај предухитрила:

— Не иде ми се по овој врупини у биоскоп, а не би било фер ни према

мами. Претрчађу само на пола сата до Јелене.

— Добро — рекла сам и осетила како су ми се уста искривила, док ме

Милица потеже за руку:

— Добро, хоћемо ли да се купамо? — питала је нервозно.

Одвалила сам се од земље и као месечар кренула међу купаче.

—Будало! — шапнула ми је Милица чим смо се одмакле. —

Понашаш се као кретен.

Ђутала сам. Штета што сам научила да пливам. Било ми је жао што

се оног лета кад су ме рибари извукли нисам удавила, јер је живот дефи-

нитивно постао бесмислен. Није ми се ни купало.

— Шта ти је одједном? — питала ме је Милица и ја сам се загњурила

да не види како плачем.

— Дакле, како се Замурај пролепшала — рекла је Милица очарано —

једва сам је препознала.

Нашла је коме пе то да каже. Као да је то била ствар коју бих од свих

најрадије чула.

—А ти си као дрвена Марија. Уопште не знаш да се понашаш. Па, да

ли ти то плачеш? — питала ме је запањено. — Због тог мамлаза? — Онда

ми је објаснила да су се они случајно срели, јер Замурај напросто није била

овде и није имала кад са Велибором да се забавља. — И видиш да није

хтела да иде са њим у биоскоп ...

Е кад ми је поменула биоскоп, ту се стварно нисам уздржала. Да ми

је било шта друго рекла, као да Велибору није стало до мене, или да сам

ружна, све бих прогутала, али да ме подсети како је он другу девојку и то

моју другарицу позвао поред мене живе у биоскоп, на то ми се цео свет

окренуо. Размишљала сам како ме је држао за руку док смо гледали „Бал

на води" и нисам могла да зауставим сузе.

— Лудице једна, — тешила ме је Милица — па ти ниси свесна, он те

је цело време посматрао и смешкао се. Њему је стало до тебе, али приметио

је да си љубоморна. Ниједном га ниси ословила. Понашала си се као да не

постоји.

— И не постоји — рекла сам и заплакала се.

— Мушкарцима никада не смеш да покажеш да ти је стало до њих,

јер подивљају, а ти то не умеш. Видеђеш да ће те најесен потражити. Такви

су мушкарци.

Сада сам већ дефинитивно одлучила да ме мушкарци више, али

стварно, неће интересовати. Можда ћу се једног дана удати да бих имала

породицу, ако се неко буде лудо заљубио у мене. Умећу то да поштујем,

мада ћу бити према њему равнодушна, али ја неког да волим још једном, то

не долази у обзир. Сретале смо другарице. Миличине и моје, причале о

Мариолани, али ја нисам могла да се саберем.

—Друштво је тамо лудо — говорила је Милица. — свако вече

излазимо. Музика, друштво... Морале смо да се због тате вратимо и да

откњавамо партију, јер у Мариолани је напросто немогуће.

Гледала сам је запањено. Невиђено је трабуњала. Приметила је моје

чуђење па ме је прострелила погледом.

Мариолана је, по Миличином причању, била светска метропола,

бања у којој се среће само познат свет, а оне које не знаш су згодни

младиђи из Прага и Пеште, мораш мало да говориш мађарски и још неке

глупости. Додуше, код наше комшинице Рози-нени дошао је неки

дебели Пишта. Ноге није могао да састави од дебљине. Поврх свега био је

плав и разрок, али су сви говорили у Драјшпиц гасе како је јако лепо

васпитан младић. Наравно, кад га нико није разумео. И за Милицу би у

Сегедину неко могао да помисли да је лепо васпитана и фина девојка.

— Мораш да научиш како треба да се понашаш и шта треба да

причаш. Што нам не би завидели? — рекла је Милица.

— Али све то је лаж — приметила сам.

— Грдне ми лажи. И ко од тога има штете? Можда се Пишта у свом

селу некој цури и допада.

— Он је из Пеште — рекла сам јој.

— Као што сам и ја из Беча — рекла је Милица намргођено. — Сваки

сељак што дође из Мађарске је из Пеште, али пошто не разумеш шта значи

— од Пеште, а то није исто. Шта мислиш, када ја будем отишла у Пешту да

ћу репи да сам из Сенова или из Мариолане? Рећи ћу, наравно, да сам из

Београда. Уосталом, и то не би била велика лаж, јер од јесени ћу живети

тамо, уписаћу се на факултет.

— Ваљда ђеш рећи да си од Београда, а не из?

— Нисам ситничар, само провинцијалке, као ти, могу бити тако

ускогруде. — Са Милицом се није могло разговарати. Њена логика била ми

је ван памети, а у овом тренутку ме уопште није ни интересовала. Пред

очима ми је стално била Замурај, како је села на шипку Велиборовог

бицикла, а он је обујмио раменима да би дохватио волан. Рећи ћу Милици

да јој увече каже да сам одмах легла да спавам, јер сам уморна.

Међутим, Замурај нас је већ чекала. Ђаскала је са Бркићком. Тај њен

сладак глас био ми је отужан. Правила се наивна. Нисам хтела да примети

да сам љута, па сам је питала да ли би, можда, појела парче лубенице које

је остало од ручка.

Сада је скупила косу и смотала је у пунђу. Била је још лепша.

— Шта си урадила са свим оним? — питала сам је.

— Са чим? — правила се луда као да никада није носила протезу и

дубоке ципеле.

Насмејала се.

— Зафрљачила сам их и рекла мами да не долази у обзир да то више

носим. Смучило ми се, откад памтим себе, већ двадесет година вучем те

протезе.

— Имаш само шеснаест година — рекла сам јој, јер не волим људе

који све преувеличавају.

— Јоле, — казала ми је тада оклевајући — ја сам се јутрос сасвим

случајно срела са Велибором. Одвезао ме је бициклом до реке, али он ми се

уопште не допада. Страшно сам се заљубила у једног Марка из Сомбора.

Једва смо се растали јуче. И он тренира кошарку.

Одахнула сам и објаснила Замурају да ме уопште не интересује ни

Велибор нити било ко, да сам према мушкарцима, једноставно,

равнодушна.

—То је зато што си још млада. Далеко од очију, далеко од срца, што

би моја мама рекла. Заборавила си Велибора чим га ниси три дана видела.

Моја мама каже да смо ми још младе за љубав, али видепеш, Јоле, када се

једном стварно будеш заљубила, као што сам ја у Марка, схватићеш ме.

Немој случајно да кажеш мојој мами нешто.

Е, боже, на шта сам спала, да ми Замурај објашњава шта је то љубав!

Опоменула сам је да не дави са својом мамом и да, случајно, не помене

том Марку „моја мама", јер ће одмах схватити да је балавица, а младићи не

воле да имају посла са недораслим особама.

Замурај је објашњавала да је са њима нешто сасвим друго и да се

свако вече љубе и да то сви у спортском кампу знају, а када шетају он јој

пребаци руку преко рамена и то сви виде, „Мама би полудела кад би

знала", закључила је и отишла због маме да спава.

Ипак, када сам увече легла, нисам ни поред умора могла да заспим,

јер ако Велибор није био заљубљен ни у мене ни у Замураја, у кога је? Ре-

шила сам да се, заиста, најесен правим луда када ми, као што је Милица

рекла, буде пришао. Као да се ништа није догодило.

У Мариолану смо се вратиле без Милутина. Мама нас је чекала на

станици.

— Милутине, немој да се скриваш, видим те — викала је, подижупи

се на прсте и загледајупи вагон. Очи су ми се напуниле сузама када је

стиснутих усана наставила са нама пешке према дединој куђи.

Измишљала сам да је тата на неком специјалном задатку, да по целу

ноћ пише неке списе које ујутро мора да преда (а у ствари је са намакнутим

качкетом дремао као деда у фотељи, а новине му висиле у рукама).

Изгледа да сам тако била поспана да сам одмах заспала и уопште

нисам ириметила да је тата нешто писао, али рекао је да је страшно заузет.

Милица је била у праву када ми је претходног дана рекла да неке

ствари треба прећутати а о неким другим причати онако, мало друкчије

него што у природи јесте.

— Тата је рекао да више не може без тебе. Једва чека да се вратиш —

рекла сам Дески и она се одмах некако усправила и гордим кораком кре-

нула кући.

— Наравно, али он не мисли како је мени. Како могу да оставим оца?

Он је себичан и само на себе мисли — додала је. — Њему је важно да

будем поред њега, а деда?

Милица и ја смо слегле раменима и погледале се.

— Где је моја чаша? — питао је деда када смо затвориле капију. Још

нас није ни видео.

— Која чаша? — питала га је Милица.

— Она са металним дном, што ми је Милутин послао.

Рекле смо му да је поручена, али да се ништа у Сенову није могло

купити, јер су недељом затворене радње. Био је дубоко разочаран и целе

вечери није разговарао са нама.

Пронашла сам комплет предратних „Забавника" које је ујак сакрио

на тавану.

Откада је мајкица умрла на тавану се није сушило грожђе, нити је

могло да се нађе било шта сакривено за славу или неку специјалну

прилику, као, рецимо, бадем, орах или чак коштице од кајсија и сунцокрет

који су тамо сушени, да бисмо их пред празник сви чистили за колаче.

Све је деловало пусто после њене смрти. Нико више није пекао

уштипке, а хлеб смо куповали код пекара.

XIX

МИРИС ЛАВАНДЕ

— Ова купа уопште више не мирише на ванилу — приметила сам

гласно једног јутра.

Не знам зашто се Деска расплакала. Заиста се више ништа није могло

ређи а да се она не расплаче. За време рата, у тако опасним тренуцима када

се гинуло и страховало, Деска је имала неки одлучан и строг израз на лицу.

Никада јој сузу нисам видела. Сада су јој усне стално подрхтавале, а очи

блистале као да се сваког тренутка из њих може просути нека неизрецива

туга коју је само она спознала. Милица ми је саветовала да то не приме-

ћујем, јер је код маме тек сад, по њеном, много што-шта избило што је

годинама гутала.

Када је ставила кецељу и почела да одваја жуманце од беланца,

завирила сам у кувар који је стајао пред њом широм отворен. Повлачила је

прстом под насловом рококо-торта: умутити осамнаест жумањака, па на то

додати...

—Јелена, ако веп не можеш да ми помогнеш, макни се!

—Што вичеш? — питала сам је, мада сам знала да је она очајнички

уплашена од рококо-авантуре. —Ти се само дереш — рекла сам јој

непромишљено.

Стиснутих усана ми је саопштила да она то чини да би кућа мирисала

на ванилу, због мене, а ја сам, ето, незахвална. То је невероватно како

Деска није умела да буде љубазна. Сваки њен добронамеран покушај

завршавао се и почињао пребацивањем, а ако нешто у животу нисам могла

да подносим, онда је то било пребацивање. Мајкица, рецимо, ако се изузме

она Циганка, никада никоме ништа није замерала, а све је у животу само

нас ради чинила. Добро, и ово је могло да се лепо заврши, да та рококо-

торта није имала фашистичке намере и када је мама почела да ређа ваљда

оно ред теста, ред фила, све је кренуло у неповрат. Фил је као поплава

незадрживо почео да кипи са стола. Сви смо га скупљали, лизали, хватали у

лонац, чак и деда, али све се стањило у палачинку која уопште није личила

на богати десерт из кувара, насликан у свој својој раскоши.

— Уопште немам срепе са мелшпајзом — цвилела је Деска.

— Шта ти је то, мелшпајз? — питала сам је крајње добронамерно,

тек да забашурим рококо, али Деска ме је тако распалила, да сам се стварно

запањила и истрчала из кухиње. Плакала сам. Мрзела сам је и све њене

бесмислене речи и неуспеле рецепте. Милица је опет дошла са својим

причама, да бих морала да је разумем, а ја сам и њу мрзела и уопште,

мрзела сам све и свакога. И Велибора. Имала сам скоро шеснаест година и

још нико никада није покушао да ме разуме, а од мене се очекивало да

разумем све и свакога и за најбесмисленије ствари које су изговарали и чи-

нили.

Дошла је Умилна и клекла поред мене као да сам деда. Дала ми је

цвет који је наменила, вероватно, свом обожаваоцу Пери Краљу, а сада га

је великодушно, са осмехом пружала мени и очекивала да јој будем до

гроба захвална.

—Никада нисам имала оца — рекла ми је тада. Мама крије да сам

ванбрачно дете. За њу сам ја сироче. Одувек служи у туђим кућама и

мене крије, као своју срамоту. Ипак нисам несрећна, мада једем туђе

остатке, носим старе туђе ципеле. Никада нисам имала ни баку, ни деду, ни

сестру. Никога. Нисам несрећна. Ви сте очајни због неуспелог колача.

Погледала сам је. Очи су јој блистале од неког мира, благости. Имала

је само две године више од мене. Ставила је своју грубу шаку преко моје и

ја сам осетила стид, не знам због чега.

Обрисала сам сузе и отишла на таван. Села сам преко греде и

отворила ковчег у коме су били стари мајкицини шешири. Узела сам онај

плави од сламе са широким ободом и љубичицама од плиша са којим је

била на мојој приредби. Мирисао је на лаванду.

—Јоле! — чула сам деду како ме зове и спустила се дрвеним

степеницама.

Био је блед.

— Да ли би Милутин, када дође, — питао ме је деда — могао да ми

донесе и један сиви прслук?

— Какав прслук?

— Од штофа, а леђа од свиле. Овако нисам довољно елегантан —

рекао је деда замишљено. Спустила сам поглед на његове похабане папуче.

— Мислим да има један предратни — сетила сам се — али како да му

јавим?

— Пошаљи телеграм. Реци да ми је хитно потребан.

Нисам мислила да тај дедин захтев треба да пренесем Дески. Само

сам деди климнула главом. Нико се није усуђивао да му каже да Умилна од

идуђе недеље одлази у село, где је добила службу и стан. Она је са њим

била посебно драга. Читала му је новине, чак и неки роман, и гладила га по

коси. Он је више дремао но што је био будан. Чини ми се да је уопште није

слушао, али чим би она престала да чита деда би отворио очи и уплашено

се осврнуо око себе.

Деска је због оваквог понашања свог оца била збуњена, али се није

усуђивала да му нешто каже.

Те вечери, када сам се вратила из Маријанине посластичарнице и

села под дуњу да завршим стрип о Флашу Гордону, чула сам деду како го-

вори Дески:

— Знаш, дете, морала би да кажеш Милутину да дође у недељу

засигурно. Ту чашу, ако може, нек набави, али прслук сигурно нек донесе.

Мислим да ће ми требати.

— Какав прслук? — упитала је Деска нестрпљиво.

— Оно што је Јоле послала телеграм — рекао је он мирно.

Ја сам претрнула, али Деска је слегла раменима, као да не жели да се

упушта у дедине халуцинације.

—Неће ми бити жао ако... — деда је застао и ја сам знала на шта

мисли. — Али ми је жао ње. Заљубила се у мене — рекао је деда озбиљно.

Деска је сада стајала нема, збуњена.

— Млада је и жао ми је што ће патити, али ја морам за Ружицом.

— Тато! — мамин глас је све говорио.

— Нису важне године. Умилна је млада и заволеће једном неког

другог. Ја јој наравно то не помињем. Претварам се да ништа не

примећујем. Тако се и ти понашај.

Погледала сам у деду изненађено. Имао је загонетан осмех, исти као

и следећег јутра када смо га затекли уснулог, и нисмо успели да га

пробудимо.

Деду је обукла за погреб Умилнина мајка. Отишла сам на пошту и

написала телеграм:

Милутине, дођи хитно. Умро деда. Понеси сиви прслук.

Донео га је. Замолила сам Умилнину маму да га обуче деди.

Деска је била утрнула. Откад је деда умро није ни реч проговорила.

Није плакала.

Када је земља тупо почела да удара о дедин ковчег, Умилна ми је

ставила руку на очи:

— Окрени главу на другу страну — рекла је тихо. Њена суза капнула

ми је на руку коју је држала у својој.

— Сада смо ми у првим редовима, Деска, — рекао је Милутин,

спуштајупи мами шаку на раме.

Кренули смо кући. Био је већ сутон. Дани су постајали краћи. Видело

се да је већ крај лета.

Скен, ОЦР, прелом: БАБАЦБАБАЦБАБАЦБАБАЦ