Bilans stanja 

Bilans stanja je dvostrani pregled imovine i izvora finansiranja te imovine. Pri tome imovina se iskazuje u 

aktivi, a izvori finansiranja u pasivi. Aktiva pokazuje imovinu kojom preduzeće raspolaže, a pasiva izvore 

finansiranja te imovine u određenom trenutku, tj. na dan bilansa. Današnji bilans obuhvata, pored 

materijalnih sredstava  (gradjevinski objekti, oprema, gotovi proizvodi, materijal, gotovina i dr) i 

nematerijalna ulaganja. Pored nematerijalnih ulaganja, u aktivi su obuhvataju i izdaci koji će u narednom 

obračunskom periodu postati rashodi i prihodi obračunskog perioda koji će postati primanja. Bruto 

imovina predstavlja ukupnost imovinskih vrednosti iskazanu u aktivi. Neto imovina predstavlja razliku 

izmedju bruto imovine  i dugova. Bilans, kao dvostrani pregled, može se prikazati u formi konta ili  u 

štafelnoj formi.  

U aktivu spadaju: stalna sredstva (nematerijalna ulaganja, građevinski objekti, postrojenja i oprema) i 

obrtna sredstva (zalihe i tekući račun). Stalna sredstva su sredstva koja se ne utroše u potpunosti u 

jednom proizvodnom ciklusu, već sukcesivno  prenose svoju nabavnu vrednost na proizvodne učinke u 

nizu uzastopnih obračunskih perioda korišćenja. U pasivu spadaju: sopstvani kapital (osnovni kapital, 

nerasporedjeni dobitak, rezerve, revalorizacione rezerve) i obaveze (dugoročni i kratkoročni krediti, 

dobavljači). 

Bilans uspeha  

Pozitivan rezultat poslovanja naziva se dobitak i predstavlja povećanje sopstvenog kapitala. Negativni 

rezultat, odnosno gubitak sopstvenog kapitala iskazuje se kao odbitna stavka sopstvenog kapitala u 

pasivi. Grupisanje prihoda i rashoda vrši se u četiri osnovne grupe: poslovni prihodi, odnosno rashodi, 

finansiski prihodi odnosno rashodi, ostali prihod, odnosno rashodi i vanredni prihodi, odnosno rashodi. 

Rezultat (dobitak) se može iskazati u vidu: kontribucionog dobitka, bruto dobitka na prodaji, poslovnog 

dobitka, poslovnog dobitka uvećanog za troškove amortizacije, bruto dobitka i neto dobitka. Prihodi su 

sva povećanja sopstvenog kapitala nastala kao posledica poslovanja preduzeća. Bilans stanja i uspeha 

predstavlja dva različita izveštaja, prvi ima zadatak da omogući uvid u imovinsku situaciju preduzeća, a 

drugi da omogući uvid u zarađivačku sposobnost preduzeća. 

Načelo urednog bilansiranja 

Uspostavljena pravila usmerena na prikazivanje bilansa i procenjivanja bilansnih pozicija nazivaju se 

načela bilansiranja. Načela bilansiranja su pravila usmerena na obezbeđivanje ispravnih godišnjih 

izveštaja o stanju i uspehu preduzeća. To su pravila koja regulišu formu i sadržinu bilansa. 

Načelo jasnosti 

Zahteva da bilans bude jasan, odnosno razumljiv. Bilans je razumljiv ako je pregledan, odnosno ukoliko 

obezbedjuje lak uvid u položaj imovine i uspeh preduzeća. Osnovna pravila usmerena na ispunjavanje 

zahteva za jasnoćom mogu se sistematizovati na: zahteve za adekvatnim raščlanjivanjem i zahtevima za 

upotrebom bruto principa. 

 

Načelo istinitosti 

Bilans ne treba da prikazuje nešto netačno, neku imovinu ili obaveze koje preduzeće nema, odnosno ne 

sme da bude izostavljena neka imovina ili obaveza koju preduzeće ima. Načelo istinitosti zahtevaČ da se 

godišnji zaključak izvodi iz stvarno nastalih knjiđenja, da su pojedine pozicije tačne, da su vrednosti 

bilansnih pozicija porocenjene u skladu sa ostalim načelima urednog knjigovodstva, da su u 

knjigovotstvo i godišnji zaključak uključeni svi poslovni događaji, da su godišnji izveštaji o stanju i uspehu 

sastavljeni prema načelima urednog knjigovotstva. 

Načelo realizacije (kad je prihod) 

Načelo realizacije odredjuje trenutako kada treba priznati prihode. Načelo realizacije određuje način 

procenjivanja u bilansu svih ulaganja u faktore proizvodnje i utvrđivanja trenutka realizacije iz koga 

proističu prihodi u bilansu uspeha. Celokupan period od početka nabavke faktora proizvodnje do 

prodaje proizvedenih proizvoda i osiguranja prijema novca predstavlja proces realizacije, dok se trenutak 

razmene proizvoda i usluga za odredjenu sumu novca ili potraživanje naziva trenutkom realizacije. Kao 

mogući termini realizacije pojavljuju se: zaključivanje ugovora sa kupcem, pripremanje robe za isporuku, 

otpremanje robe, fakturisanje isporuke, prelaz rizika, prelaz vlasništva, primanje robe, plaćanje i istek 

garantnog roka.  

Kada je roba prodata za gotovinu, trenutkom realizacije smatra se onaj kada prodavac primi novac, a 

kupac preuzima kuplejnu i gotovinom plaćenom robu. Tada nastaj prihodi od prodaje. 

Kada je roba prodata na kredit, trenutkom realizacije smatra se onaj kada je orba otpremljena i 

fakturisana. Na bazi prodajne fakture proknjižiće se nastali prihodi i potraživanja prema kupcu. Ukoliko 

je procenjeno da postoji rizik naplate, formiraće se odgovarajuća pokrića.  

Kada je roba avansno plaćena, trenutkom realizacje ne smatra se trenutak kada je primeljena uplata, već 

trenutak kada je ispunjena ugovorna obaveza od strane prodavca, odnosno kad je roba isporučena na 

ugovorno mesto. 

Kada se roba prodaje sa zadržanom isporukom, tako da se roba isporučuje tek kada kupac izvrši 

poslednju ratu plaćanja, prihodi se priznaje kada se roba isporuči. 

Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu (kad je rashod) 

Ovo načelo zahteva razgraničenje izmedju perioda na način koji odgovara informacionim i ciljevima 

polaganja računa. Prihodi nastaju prodajom učinaka i oni se obračunavaju saglasno principu realizacije. 

Ovo dodeljivanje potrošnje faktora prihodima utvdjenim prema principu realizacije naziva se 

razgraničenje prema predmetu. 

Načelo impariteta 

Pojam imparitet označava nejednak tretman realizovanih dobitaka i nerealizovanih gubitaka koji se 

moraju uneti u bilans uspeha obračunskog perioda u kome su otkriveni. Princip impariteta ima zadatak 

da sprečava  iskazivanje suviše viskokih dobitaka. Načelo impariteta je u funkciji održavanja kapitala. 

Gotovi i polu gotovi proizvodi se procenjuju po ceni koštanja, a materijal na zalihama se procenjuje po 

nabavnoj vrednosti. 

Latentne rezerve i skriveni gubici 

Latentne rezerve predstavljaju deo sopstvenog kapitala koji se iz bilansa ne može sagledati. Latentne 

rezerve nastaju potcenjivanjem pozicije aktive i ptcenjivanjem pozicija pasive. Latentne rezerve 

predstavljaju besplatan izvor finansiranja, smanjuju zavisnost od tržišta novca i kapital i uticaj kredita, 

jačaju likvidnost, daju preduzeću određenu otpornost, omogućavaju preduzeću da ne iskazuje prividne 

dobitke, otežava uvid konkurencije u finansijski položaj. 

Finanskijsko‐politički ciljevi bilansa 

Finansisko‐politički ciljevi se javljaju kao izraz interesa za uplivom na zahteve za raspodelom ostvarenog 

dobitka i poreskom uštedom ili odlaganjem poreza za naredne obračunske periode. Ističu se dva glavna 

koncepta politike raspodele: 1. princip stabilizovanog dobitka za raspodelu koji ima dve varijante: 

politiku apsolutno stabilizovanog dobitka za raspodelu na duže vreme i politiku relativno stabilizovanog 

dobitka za raspodelu. 2. Politika odrešenih ruku. 

Finansiski izveštaj 

Godišnji račun obuhvata: bilans, račun dobitka i gubitka, aneks, izveštaj o poslovanju, izveštaj o 

koroprativnom upravljanju i izveštaj lica odgovornog za kontrolu računa. Cilj finansijskih izveštaja jeste 

pružanje informacija o finansijskom položaju, uspešnosti i tokovima gotovine preduzeća, koje će pružiti 

informacije o imovini, obavezama, sopstvenom kapitalu, prihodima i rashodima, uključujući dobitke i 

gubitke i tokovima gotovine. Finansijski izveštaji obuhvataju bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o 

novčanim tokovima, izveštaj o promenama na kapitalu, napomene uz finansijski izveštaje. 

Bilans kao osnovni finansijski izveštaj 

Pod pojmom bilans ima se u vidu finansijski izveštaj koji sačinjava preduzeće u cilju prikazivanja imovine i 

njene upotrebe, kao i poreklo imovine. Najvažnije kategorije imovine su tekuća imovina, stalna imovina i 

neopipljiva imovina. Ova imovina može biti finansirana iz sopstvenog kapitala, dugoročnih obaveza i 

tekućih obaveza. Minimum informacija koje treba da budu prikazane u bilansu stanja čine pozicije: 

nekretnine, postrojenja i opreme, investicione nekretnine, nematerijalna imovina, finansijska sredstva, 

učešće u kapitalu, biološka sredstva, zalihe, potraživanja od kupaca, gotovina i gotovinski ekvivalenti, 

obaveze prema dobavljačima, rezervisanje, finansijske obaveze, tekuće poreske obaveze, odložene 

poreske obaveze i sredstva, manjinska učešća, emitovani kapital i rezerve. bilans je najvažniji 

informacioni izvor čiji je cilj da prikaže stanje sredstva i kapital na određeni dan. Zlatno pravilo 

finansiranja nalaže da postrojenjska imovina bude finansirana sopstvenim i dugoročno pozajmljenim 

kapitalom, a obrtna imovina kratkoročnim kapitalom. 

Bilans uspeha kao osnovni finansijski izveštaj 

Bilans uspeha je orjentisan na prikazivanje uspeha iskazivanjem ostvarenog uspeha po vrstama, visini i 

izvorima. Finansijski rezultat se utvrđuje kao razlika između prihoda i rashoda. Prihodima se označava 

prirast neto imovine)sopstvenog kapitala), a rashodima se označava potrošnja neto imovine. Prihodi su 

priliv vrednosti u preduzeću bez obaveza vraćanja. Rashodi su odliv vrednosti iz preduzeća bez prava ili 

mogućnosti za povraćaj. Ukoliko je prirast neto imovine veći od potrošnje neto imovine, preduzeće je 

ostvarilo dobitak koji povećava stanje neto imovine. Ukoliko je prirast neto imovine manji od potrošnje 

neto imovine, preduzeće je poslovalo sa gubitkom koji smanjuje stanje neto imovine. Hotimično nastali 

prihodi jesu prihodi koji su nastali iz procesa proizvodnje proizvoda i usluga i prodajom robe za 

određenu protivrednost. Ta protivrednost jeste bruto prirast vrednosti neto imovine. Bruto finansijski 

rezultat se dobija kao razlika ukupnih prihoda i ukupnih rashoda. Kad se od bruto finansijskog rezultata 

oduzme porez na dobit, ta tazlika predstavlja neto dobit. 

Metode obračunavanja uspeha 

Postoje dve metode za obračun periodičnog rezultata: metoda troškova prodatih učinaka i metoda 

ukupnih troškova. 

Metoda ukupnih troškova: govori da su sva ulaganja u poslovni proces rashodi tog perioda i svi učinci 

prihodi perioda. Realizovani učinci se javljaju kao prihodi perioda, a nerealizovani učinci se javljaju kao 

povećanje zaliha poluproizvoda i gotovih proizvoda. Realizovani učinci obračunavaju se po prodajnim 

cenama, a nerealizovani učinci po ceni koštanja. 

Metoda troškova prodatih učinaka polazi od stava da je uspeh preduzeća razlika izmedju prihoda od 

prodatih učinaka i pripadajućih rashoda. Cena koštanja prodatih učinaka je osnova za utvrđivanje 

rashoda. Da bi se rashodi sveli na količinu prodatih učinaka, neophodan je podatak o ceni koštanja 

prodatih učinaka, a to znači da je nužno troškove po vrstama vezati za učinke. Poslovne rashode 

obračunskog perioda čine: troškovi prodaje, troškovi uprave i administracije, troškovi istraživanja i 

razvoja. Ukoliko se preduzeće bavi prodajom robe, kao poslovni rashodi će se javiti i nabavna vrednost 

realizovane robe. Razlika između poslovnih prihoda i rashoda čini poslovni rezultat. 

Aneks 

Aneks služi za dodatno sagledavanje finansijskog položaja i rezultata poslovanja pravnog lica. Osnovni 

zadatak aneksa je dobijanje realne slike o imovinskom, finansijskom i rentabilitetnom položaju 

preduzeća. Uloga aneksa je da ispravno interpretira bilans i računa dobitak, da koriguje sliku iskazanu 

bilansom i računom dobitka, da rastereti bilans i račun dobitka kako bi bili pregledni i jasni i da dopuni 

bilans i račun dobitka informacijam koje se ne pojavljuju u bilansu i računu dobitka. 

Cilj i zadaci analize 

Osnovni cilj analize je da na osnovu utvrdjenog kvaliteta i kvantiteta analiziranog objekta pruži 

informacije o njegovom bonitetu ili trendu razvoja. Takve informacije predstavljaju osnovu za donošenje 

poslovnih odluka. Analiza bilansa ili finansijska analiza zasnovana je na računovodstvenim izveštajima i 

sračunata na ispitivanje finansijskog položaja i zarađivačke sposobnosti preduzeća. Analitička služba 

pruža analitičke i opšte ocene o poslovanju preduzeća u prošlosti i daje mogućnosti za donošenje 

poslovnih odluka. 

Sredstva (instrumenti) analize 

Za iskazivanje podataka analiza upotrebljava dva sredstva: brojeve u raznim vidovima i grafikone raznih 

oblika. U analizi se brojevi pojavljuju kao, apsolutni brojevi, apsolutni brojevi razlike i odnosni brojevi, u 

okviru kojih se razlikuju relacioni brojevi, racionalni brojevi i indeksni brojevi. 

Metode i vrste analize 

Metode koje se koriste u analizi dele se na osnovne metode i dopunske metode. U osnovne metode 

spadaju: metoda upoređivanja, metoda rasčlanjivanja i metoda sintetizovanja. U dopunske metode 

spadaju metode eliminacije i metoda korelacije. 

Vrste analize: statička i dinamička analiza, kompleksna i parcijalna analiza, interna i eksterna analiza, 

stalne i povratne analize. Dinamička analiza je analiza kretanja. Ona j e uvek vezana za izvesno vrem ei 

spada u grupu vremenskih analiza. Komplesna je i ona analiza koja obuhvata sve delove i pozicije 

bilansa, a parcijalna ona koja se ograničava samo na pojedine delove. INternu analizu vrše analitičari 

kojima stoji na raspolaganju izveštaji i dokumenta preduzeća dostupna svima, kao i zakonski propisi. 

Finansijska analiza 

Finansijskom analizom se obezbeđuju informacije neophodne za donošenje poslovnih odluka, kao 

ocenjivanje prošlih ostvarenja preduzeća i predviđanje njegovih budućih ostvarenja. Finansijska analiza 

ima za cilj da ispita uslove preduzeća i da izmeri rentabilitet uloženih sredstava. Finansijska analiza je 

instrument finansijskog menadžemnta za procenjivanje rizika i očekivanih prinosa. 

Finansijski položaj preduzeća 

Finansijski položaj preduzeća se ispoljava kao povoljan ili nepovoljan, pri čemu se povoljan finansijski 

položaj podrazumeva usklađenost imovinske i finansijske strukture i rentabilnosti sa principima među 

kojima su najvažniji: princip rentabilnosti koji se iskazuje kao stopa ukupnog kapitala i stopa sopstvenog 

kapitala; princip sigurnosti i likvidnosti proizilazi iz principa zaštite poverioca; princip zaštite od 

prezaduženosti, znači da stoji u obrnutoj srazmeri sa principom rentabilnosti, budući da veća 

rentabilnost znači i manji rizik od nastanka gubitka te se traži manje učešće sopstvenog kapitala, dok 

manja rentabilnost povećava rizik, što treba biti kompenzovano večim učešćem sopstvenog kapitala; 

princip fleksibilnosti ili finansijske elastičnosti je usmeren na izbegavanje gubitka, Definiše se kao 

sposobnost priloagođavanja preduzeća uslovima poslovanja, princip nezavisnosti predstavlja izraz težnje 

menadžmenta da se zaštiti od prirodnog nastojanja poverilaca u uplitanje pri sprovođenju politike 

preduzeća. Smanjivanje nezavisnoti i slobode odlučivanja najčešće ima za posledicu rentabilnost i 

gubitak samostalnosti. 

Pravila finansiranja 

Pravila finansiranja su usmerena na stbaranje uslova za rentabilno poslovanje, obezbeđenje sigurnosti i 

likvidnosti, zaštitu od prezaduženosti, brigu o potrebnoj elastičnosti u finansiranju i očuvanju nezavisnoti 

preduzeća, a ispoljavaju se kroz vertikalna i horizontalna pravila finansiranja. 

 

Vertikalna pravila finansiranja 

Pravila koja nastoje da postave "normu" za strukturu ili pasive bilansa nazivaju se vertikalnim pravilima 

finansiranjima. Vertikalna pravila finansiranja predstavljaju zahteve po pitanju odnosa između: 

sopstvenog i tuđeg kapitala, visine rezervi za pokriće rizika i nominalnog kapitala i dugoročnih i 

kratkoročnih izvora. 

Horizontalan pravila finansiranja 

Su pravila koja determinišu poželjne odnose između pozicije aktive i pasive i bilansa stanja. Ove se bave 

relacijama između delova imovine i kapitala. Među ovim relacijama najvažnije su: odnos između 

sopstvenog kapitala i neto imobilizacije, odnos između dugoročnog kapitala i neto imobilizacije, odnos 

između dugoročnog kapitala i dugoročne vezane aktive, odnos između obrtnih sredstava i kratkoročnih 

obaveza, odnosi između nominalne aktive i kratkoročnih obaveza. 

Instrumenti finansijske analize 

Instrumenti finansijske analize su: vizuelna naliza bilansa, analiza bilansa pomoću računa pokreića, racio 

analiza, cahs flow analiza, analiza tokova kapitala i analiza bilansa ponoću neto obrtnog kapitala. 

Vizuelnom analizom se može steći globalna predstava o finansijskom položaju i prinisonj sposobnosti 

preduzeća. Ona ne istražuje uzroke koji su doveli do zapaženog stanja. Analiza bilansa pompću računa 

pokrića se sastoji u utvrđivanju odnosa izraženih u apsolutnik, a pre svega relativnim brojevima: 

strukture sredstava preduzeća, strukture kapitala, pokrića osnovnih sredstava sopstvenim kapitalmo i 

dugoročno vezane imovine dugoročnim kapitalom. 

Racio analiza likvidnosti 

Likvidnost označava sposobnost bezuslovnog plaćanja dospelih obaveza. Likvidnost preduzeća 

predstavlja sposobnost preduzeća da izmiri obaveze u roku dospeća. Likvidnost zahteva planiranje. 

Racio likvidnosti: pružaju predstavu o mogućnostima preduzeća da izmiri obaveze koje uskoro 

dospevaju, imovinom koja se najlakše može pretvoriti u novac. Konstantno opadanje racia lkikvidnosti je 

siguran pokazatelj za uzbunu. Najznačajniji koeficijent likvidnosti su koeficijent perspektivne likvidnosti i 

koeficijent rigorozne likvidnosti. 

Racio (tekuće) opšte likvidnosti je pokazatelj opšteg finansijskog zdravlja preduzeća i obavezno se koristi 

prilikom procene kreditne sposobnosti preduzeća.  

Racio tekuće likvidnosti=obrtna imovina/tekuće(kratkoročne) obaveze 

Ovaj odnost treba da pokaže da li su obaveze koje dospevaju u roku od godinu dana pokrivene 

imovinom vezanom za taj rok. Preduzeće ima zadovoljavajuću tekuću likvidnost ukoliko racio opšte 

likvidnosti iznosi 2. 

Racio rigorozne (redukovane) likvidnosti je značajan pokazatelj likvidnosti ukoliko se radi o preduzećima 

koja ne uspevaju da prodaju i naplate zalihe da bi izmirile obaveze. 

Racio rigorozne likvidnosti = obrtna imovina‐zalihe/tekuće(kratkoročne) obaveze 

Racio novčane likvidnosti = gotovina / тekuće (kratkoročne) obaveze 

Racio likvidnosti na bazi neto novčanog toka iz poslovanja (RLNT) ne uzima iznos gotovine iz bilansa već 

gotovinu koju je preduzeće stvorilo u toku godine, a po odbitku isplata za tekuće poslovanje. 

RLNT = neto novčani tokovi iz poslovanja / tekuće (kratkoročne) obaveze 

Racio analiza solventnosti 

Solventnost predstavlja likvidnost na dug rok. Preduzeće je likvidno ukoliko izmiruje dospele obaveze u 

roku dospeća. Mogućnost izmirivanja obaveza zavisi od: stope prinosa na ukupni kapital, od veličine 

novčanog toka, od proporcionalnog učešća sopstvenog i tuđeg kapitala i od organskog sastava sredstava. 

Zaključke o solventnosti preduzeća mogu se izvoditi nakon sagledavanja stope rentabiliteta, vrednosti i 

strukture imovine i strukture izvora finansiranja. 

Racia solventnosti (racio analiza sigurnosti, racio analiza zaduženosti, racio analiza nezavisnosti), 

predstavlja pokazatelj mogućnosti preduzeća da se odupre i prebrodi ekonomsku krizu, a da pri tome ne 

bude ugrožena sigurnost poverilaca, a time i njihovo poverenje u preduzeće. 

Racio solventnosti=sopstveni kapital/pozajmljeni kapital 

Učešće pozajmljenog izvora u ukupnom kapitalu i doprinos pozajmljenog kapitala u finansiranju 

kapitala=ukupne obaveze/zbir bilansa (aktiva ili pasiva) 

Učešće dugoročnog pozajmljenog kapitala u ukupnom dugoročnom kapitalu i ispituje strukturu kapitala 

preduzeća=dugoročne obaveze/permanentni kapital(sopstveni+dugoročne obaveze) 

Racia finansiranja imobilizacija, treba da pokažu stepen finansiranja neto imobilizacija (nabavna 

vrednost osnovnih sredstava umanjena za otpise). 

Racio finansiranja imobilizacija=sopstveni kapital / neto imobilizacje = 1 

Racio finansijskog ekvilibrijuma je racio finansiranja imbilizacija=dugoročni kapital/neto imobilizacije <1, 

>1 

Racio pokrića zaliha pokazuje stepen pokrića zaliha neto obrtnim fondom 

Racio pokrića zaliha=neto obrtni fond/zalihe 

Racio pokrića obrtnih sredstava pokazje stepen pokrića obrtnih sredstava neto obrtnim fondom 

Racio pokrića obrtnih sredstava=neto obrtni fond/obrtna sredstva  

Definisnje obrtnih sredstava 

Obrtna sredstva su sredstva koja se troše u jednom proizvodnom ciklusu, tj. sredstva koja imaju 

koeficijent obrta veći od 1. Obrtna sredstva čine: zalihe (koje se sastoje iz: zaliha materijala, nedovršene 

proizvodnje, gotovih proizvoda, robe, nekretnina, datih avansa), potraživanja, kratkoročne hartije od 

vrednosti i likvidna sredstva. Budući da je obrt ukupnih sredstava faktor prinosa, sredstava treba 

raščlaniti na sledeće grupe: poslovna sredstva, obrtna sredstva, zalihe i kratkoročna potraživanj. 

Racio obrta imovine 

 Koeficijent obrta poslovnih sredstava = neto prihodi od prodaje umanjeni za sadržani dobitak/ukupna 

poslovna sredstva 

Prosečno vreme trajanja jednog obrta=broj dana u godini/koeficijent obrta poslovnih sredstava 

Brzina obrtanja obrtnih sredstava meri se koeficijentom obrta ili vremenom trajanja obrta izraženim 

brojem dana. Koeficijent obrta pokazuje koliko se puta obrnula posmatrana bilansna pozicija, odnosno 

kakav je učinak te mase. 

Ko=E/M, Ko‐koeficijenat obrta, E‐efekat ili učinak, M‐obim ili masa ukupnih sredstava  

Efekat ukupnih obrtnih sredstava je naplaćeni prihod umanjen za iznos amortizacije i dobitak. Masa je 

prosečan iznos ukupnih obrtnih sredstava koji je korišćen u svim oblicima u periodu u kome je ostvaren 

efekat.  

Broj dana trajanja obrta u danima izračunava se T=365/Ko, T‐broj dana trajanja obrta, Ko‐koeficijenat 

obrta 

Racio obrta zalihe 

Racio obrta zaliha=cena koštanja realizovanih zaliha/prosečan saldo zaliha 

Prosečno vreme trajanja jednog obrta = broj dana u godini/racio obrta zaliha 

Racio obrta potraživanja od kupca  

Racio obrta potraživanja od kupca = naplaćeni prihodi od prodaje/prosečni saldo kupca 

Prosečno vreme trajanja jednog obrta = broja dana u godini/racio obrta potraživanja od kupca 

Racio obrta od dobavljača  

Racio obrta dobavljača=ukupne nabavke na poček/prosečni saldo dobavljača 

Prosečno vreme trajanja jednog obrta = broj dana u godini/racio obrta dobavljača 

Racio rentabilnosti 

Rentabilnost predstavlja reflektor stepena oplodnje kapitala. Budući da je cilj preduzeća maksimiziranje 

rezultata na dugi rok. U praksi obračunavanje i analize rentabilnosti merodavna su dva pokazatelja: 

stopa rentabilnosti ukupne ekonomije i stopa rentabilnosti sopstvenog kapitala. Stopa dobitka pokazuje 

odnos između rezultata i obima rodaje, dok se rentabilnost odnosi na ukamiaćenje kapitala. Pri tome 

stopa dobitka utiče na rentabilnost. 

Rentabilnost ekonomije 

Rentabilnost ekonomije se različito izražava. Prema prvoj varijanti, pod rentabilnošću ekonomije se ima 

u vidu rentabiliteta angažovaong dugoročnog i srednjoročnog kapitala: 

= dobitak + zaračunata kamata na dugoročnoj i srednjoročni kapital/sopstveni + dugoročni i srednjoročni 

kapital. 

a prema drugoj, rentabilitet ukupne imovine (ukupnog kapitala) 

= dobitak + zaračunata kamata na pozajmljeni kapital / sopstveni + ukupni pozajmljeni kapital 

Bruto prinos na ukupni kapital