Nastava istorije, Beograd 1967, 53-106

53

Dr Andrija Radeni

RAZVOJ SOCIJALISTIKE MISLI U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA DO 1918.

Razvoj socijalistike misli kod jugoslovenskih naroda, od poetka do stvaranja jedinstvene jugoslovenske drave, zavisio je kao i kod drugih naro-da u svetu, prvenstveno, od ekonomsko-politikog i ideoloko-klasnog fakto-ra. S obzirom na rascepkanost junoslovenskih zemalja i njihov razliiti dr-avno-pravni, administrativni i nacionalni poloaj, za razvitak socijalistike misli od izvanrednog znaaja bila je i faktor koji zavisi od stepena dravne, nacionalne nezavisnosti ili potinjenosti svakog naroda posebno.

Zajednike materijalne i idejne komponente primarnih uticajnih faktora uslovile su istovetne faze razvoja socijalistikog pokreta i kod svih jugoslo-venskih naroda. One se ogledaju u glavnim tokovima pokreta koji u veini zemalja, u Srbiji, Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji, poinje krajem 60-ih i po-etkom sedamdesetih godina, i prelazi u period drugog, vieg razvojnog stup-nja u poslednjoj deceniji XIX i prvoj deceniji XX veka. Istovetnost odluuju-ih faktora ogleda se i u zajednikim osnovnim karakteristikama pokreta, koji je svuda u prvoj fazi - manje-vie utopistiki, a u drugoj, vie ili manje, reali-stiki, klasnoborbeni.

Razliite komponente raznolikih uslova razvitka naroda, u sopstvenoj i tuinskoj, razvijenijoj i nerazvijenijoj dravi, uslovile su naprotiv specifine razlike u razvoju socijalistikog pokreta, sled-stveno i socijalistike misli u razdvojenim jugoslovenskim zemljama, i u prvoj i u drugoj razvojnoj fazi.

Kod jugoslovenskih naroda pod Turskom i u zaostalijim junoslovenskim ze-mljama uopte, bez obzira na njihovu nezavisnost ili autonomiju, u Makedo-niji, Kosovu i Metohiji, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori, tokovi socijali-

stikog pokreta izbijaju na povrinu kasnije. Procesi njihovog prelaza u drugu

54

viu fazu razvitka - osim u Bosni i Hercegovini, koje se bre razvijaju pod Austro-Ugarskom nego ranije pod Turskom - ostaju nezavreni u istorijskom razdoblju do prvog svetskog rata. Razlike izmeu razvijenijih i nerazvijeni-jih, nezavisnih i zavisnih zemalja oituju se i u sastavnim deiovima pokreta, u sloenosti dinamike njihovog ideolokog procesa, koji je u okvirima jedne drave, jednog drutva, kompleksniji, u okvirima drugog jednostavniji.

Prva faza socijalistikog misaonog procesa, koji poinje krajem 60-ih i poetkom 70-ih godina pokrenuta je kapitalnim delima inspiratora, ideologa i lidera socijalistikih pokreta u veim i razvijenijim evropskim zemljama za-pada i istoka. Po trajnosti i prostranstvu delovanja najupeatljivije je dejstvo radova osnivaa i teoretiara Prve internacionale Karla Marksa i Fridriha En-gelsa. Njihove spise, teze i ideje nalazimo u knjigama i listovima prvih po-

bornika socijalizma u Srbiji, Vojvodini, Hrvatskoj i Sloveniji. Po efektu gran-

dioznih revolucionarnih zbivanja, kojima su prvi put rueni temelji nezdra-vog, eksploatatorskog buroaskog drutva sa ciljem da se izgrade osnovi no-vog, socijalistikog poretka, jedinstveno je dejstvo Pariske komune. Njeni he-rojski podvizi animiraju mase. Njeni idejni pokretai inspiriu progresivne in-telektualne duhove na prosocijalistika i socijalistika dela. Uticaj francuskih socijalista Prudona i Blana, ije su pristalice uzele najvidnijeg uea u Ko-muni, prodire najbre dejstvom velikih dogaaja revolucije. Po delovanju na organizatore i propagatore prvih socijalistikih udruenja i kod nas, u poet-ku se najvie istiu misli propovednika socijalnog i socijalistikog preobraa-ja putem zadruga i zadrugarstva, nemakog reformatora ulce-Delica. Po do-prinosu u stvaranju savremenijih radnikih socijalistikih organizacija sa tei-tem na politike metode i ciljeve jedno vreme su najzapaenija dela nema-kog socijaliste Ferdinanda Lasala. Prema idejnom uticaju na obrazovanje i

stvaralatvo prve grupe socijalistike inteligencije, doktrine ruskih reformato-ra i revolucionarnih demokrata, ernievskog, Dobroljubova i Pisareva, sma-trale su se najee uzorima, prvenstveno u delima prvih junoslovenskih, srpskih teoretiara socijalizma, pre svega Svetozara Markovia i njegovih sledbenika. Ruski uticaj ogleda se i u dejstvu Bakunjina, direktno ili preko

slovenske sekcije Prve internacionale.

U drugoj deceniji socijalistikog pokreta, od druge polovine 70-ih i to-kom 80-ih godina XIX veka, nailazi period oseke. Stagniraju prvenstveno idejne pokretake snage pokreta. Rasplamsava se borba izmeu suparnikih grupa i voa, teoreticara i ideoioga raznih strujanja. Stvaraju se, dodue, nove organizacije borbenijeg tipa, sa politikim i ekonomskim ciljevima, ali

55

se gubi ugled i poverenje u masama i kod pojedinaca iz redova inteligencije.

Akcije se svode na mali broj postojanih privrenika. Sa klasnog stanovita posmatrano: u pokretu preovlauju sitnoburoaski dementi. Njihovi predvod-nici u sferi ideja i ideologija, ulce-Deli, Prudon, Bakunjin i drugi, bili su i medu prvim nosiocima socijalistikog pokreta do 70-ih godina. Ali u tom po-etnom razdoblju njihovi pozitivni doprinosi u pokretanju socijalistikih ak-cija potiru negativne uinke njihovih pogrenih idejnih projekata, koji se za-snivaju na iluzijama i predrasudama sitnosopstvenikog mnotva zanatlija, seljaka, trgovaca i kolovanih ljudi slobodnih profesija. Medutim, u razdo-blju oseke i krize prevashodno se oseaju razorna svojstva njihovih jeresi. Osamdesetih godina od antimarksistikih uenja Marksovih protivnika iz za-padnih i istonih evropskih zemaija najvie prodiru idejna strujanja neopru-donista u varijacijama francuskih posibilista, i neoradikala doktrinarnog na-

rodnjakog i anarhoidnog tipa, iz Nemake, Austro-Ugarske i Rusije. Kao sto su unutranje, materijalne, ekonomske i politike uticajne kom-

ponente bile razliite, tako su i dejstva spoljnih, idejnih faktora bila nejedna-ka u razliito situiranim junoslovenskim zemljama. Razvoj socijalistike mi-sli moramo, dakle, odvojeno izuavati i prikazati, slino izuavanjima drugih domena razvitka, u svakoj od naih zemalja i oblasti, mada su medusobno po-vezane ne samo jugoslovenskim ve i internacionalistikim nitima.

U Srbiji socijalistiki pokret se najpre i najvie afirmisao u pokretu za irenje socijalistikih ideja. Njegovi glavni nosioci su iz redova inteligencije, i to mahom iz kolskih institucija, aci, studenti i nastavnici. Prvi javni, poli-tiki radnik koji u publicistika dela unosi misao socijalizma sa ciljem da je afirmie jeste ivojin ujovi. Njegovi prosocijalistiki spisi su mahom proeti idejama ernievskog, Bjelinskog i Pisareva, iz ruskih izvora, i Pru-dona, iz francuskih. U njegovim radovima najvaniji su humanistiki ideali progresa, pledoajei za uklanjanje bede i siromatva, neznanja i nekulture, ne-pravednosti i neovetva. Polazne i krajnje take njegovih rasudivanja ostaju principi pravde, morala, istine, a ne poluge klasnih borbi. Ali on je uvideo da

drutvo koje se zasniva na kapitalistikim temeljima jeste u sri eksploatator-sko i da nee dovesti do opteg blagostanja. U njegovim delima prvi put su izloene teze da postojei drutveno-ekonomski i politiki odnosi nisu veiti, da ih je mogue i potrebno menjati u socijalnom i socijalistikom duhu. Njcgova shvatanja i reenja o tada aktuelnim, pedagokim, vaspitnim i obra-zovnim problemima, kojima je rado pisao, kao i o akutnim ekonomskim, po-

litikim, filozofskim drutvenim pitanjima, o kojima je esto raspravljao, sa-

56

mo povremeno, i to jedva, prelaze okvire buroaskog liberalizma. Treba, me-utim, imati u vidu tadanje prilike u Srbiji da bi se spoznao njihov znaaj u procesu idejnih evolutivnih i revolucionarnih promena. Njegovi argumenti u

prilog demokratizacije prosvetnih ustanova jo imaju prizvuk savremenog re-zonovanja, a u svoje vreme znaili su prekid sa merilima primitivne strogosti i iskljuivosti.

U doba kada je u Srbiji kolovanje oznaavalo privilegovanost, ujovi-eve rei kojima je dokazivao da prosveta treba da prodre ne samo u dvorac ve i u kolibu imale su odjek zahteva za ravnopravnost svih graana drave. Neki njegovi aforizmi jo su toliko aktuelni da bi se mogli zameniti sa slinima iz naega vremena, kao na primer: Neka se ui ko god hoe ali onaj koji hoe da slui... na raun dravni, na raun celog naroda, taj mora dokazati svoju sposobnost za posao koga se prihvata1 U kritikoj raspravi O nadnici, povodom Izvoda iz politike ekonomike" edomilja Mijatovi-a, 1867. godine, ujovi ustaje protiv licememe definicije najamnine, kao naknade samostalnog proizvoaa za slobodno uloeni rad u proizvodnji. On istie da je najam formalni izraz eksploatacije oveka od oveka. Na-jamnik radi ne samo za se no i za svoga gazdu. Gazda moe i raditi i ne raditi a da mu u ambaru nikakve promene od toga ne bude2 ujovieva zapaanja idu dalje od liberalnih savremenika i on u drutvenim snagama, u udruenji-ma ljudi slinih stremljenja, u asocijacijama vidi poluge napretka. Preko aso-cijacija kri se put linoj i drutvenoj samoupravi. On ukazuje na puteve privrede ijim se usavravanjem radni ljudi priblizuju jedan drugom, sve vema uravnjuju. Ali i opominje da potpunog uravnjenja ne moze nikad bi-ti ve i s obzirom na razliite vrste radova 1 radnika. Jednakost nagrade ... ne sadri se ... u isplaivanju jednakih suma nego... u proporcionalnosti me-u radom i nagradom. Kad je svaki nagraen po zasluzi, onda je... podjedna-ka nagrada za rad.3 Ove misli pokazuju da se ujovi na nekim mestima ve sasvim pribliio horizontima naunosocijalistikih pogleda na svet. Sa-mo, da bi se izbegla iskuenja jednostranih preterivanja, moramo odmah do-dati da takvih mesta nema mnogo, da kod ujovia i u raspravama ovakve prirode, kao to je ova o nadnici, preovlauju formalistika shvatanja sitno-buroaskih ideologa. U skladu s tim shvatanjima on smatra, naravno pogre-no, da najamnina nije ekonomska pojava ve juridino-socijalna, da vor-

1 Celokupna dela ivojina ujovia, sveska prva, Beograd 1892, 13-14.

2 Nav. delo 26.

3 Nav. delo 42.

57

ni problem napretka nije klasa, ve linost, da se reenja ne nalaze u jedin-stvu suprotnosti, nego u idealu harmoninosti. Iz istih razloga u ujovievoj raspravi o uporednom napretku slobode i rada nalazimo pogrenu premisu i konkluziju da je sloboda pojam apsolutni a ne uslovni. Ovaj apriorizam kod ujovia potie iz shematizma gradanskog liberalizma u vreme kada se njegovi predstavnici nalaze u opoziciji, na poloaju zapostavljanih i proga-njanih protivnika konzervativaca na vlasti. Jedino zahvaljujui ujovievim prosocijalistikim stavovima, u analizi se vidi da je ovakva sloboda samo veita meta kojoj e ovek ii, koju e veito traiti, da se ona regulie i usavrava uzajamnim dostignuima uma i rada.4 Zato ujovi ide dalje od apologeta buroaskog liberalizma, kritikuje ana aka Rusoa i njegove sled-benike to nisu istakli na prvom mestu ulogu rada u razvitku linosti i dru-tva. Zato u raspravi o naunosti politike ekonomije, oslanjajui se i na Prudona, teoretski pobija argumente kojima se omalovaava nauni karakter ove istraivake oblasti, i konkretno one koji je zloupotrebljavaju, kao tada konzervativni edomilj Mijatovi, u slubi vlastodraca.

Hvalio ili kritikovao dela liberala, s kojima je povezan nitima zajednike borbe protiv konzervativaca, ujovi se razlikuje od njih po svojiim materija-listikim pogledima na svet i nastojanjima da ponire u sutinu dogaaja. U raspravi o istorijskoj nauci, povodom knjige jednog od najeminentnijih prota-

gonista liberalizma, Alimpija Vasiljevia o istoriji narodnog obrazovanja kod Srba, on istie da se primarni zadatak istoriografije ne sastoji u jedno-stavnom prepriavanju dogaaja ve u otkrivanju zakona kojima se povinuju. Zakoni koje ujovi pominje uglavnom su sadrani u delima buroaske pozi-tivistike istoriografije. Ali time to ukazuje na nunost njihovog postojanja i nastajanja u svim istorijskim pojavama, prevazilazi te istoriografske okvire.

Zato moemo rei da, iako zazire od zakona dijalektikog protivureja, po sopstvenom priznanju, prema Hegelovom obrascu, u njegovim radovima se u

zakoni potuju, i indirektno otkrivaju kada govori o uslovljenosti zbivanja od mnogobrojnih kombinacija i refleksa prirodnih, dmtvenih i individualno ljudskih faktora.5 Njegovi progresivniji pogledi, kojima se razlikuje od buro-askih liberala i odlikuje kao pretea socijalistikih protagonista, navode ga i na kritiku filozofskih razmatranja tadanjih liberalnih prvaka u Srbiji, na me-stima gde se oni ograduju od sveta argumentima agnosticizma, umesto da po-kuaju ovladati zakonima materijalistikih uenja, odnosno zakonomernim

4 Nav. delo 25, 58, 59.

5 Nav. delo 105, 118.

58

drutvenim pojavama. Znai, u zakljuku moemo rei da je ujovi u najva-nija podruja drutva, u politika, ekonomska, filozofska i pedagoka shva-tanja, uneo elemente ne samo materijalistikih ve i socijalistikih pogleda na svet.

Posvetili smo neto vie reenica ujevievim prilozima jer o njima ima najmanje podataka u naunoj istorijskoj literaturi. A postoje nagovetaji da e se u nekirn novim radovima, koji se jo nalaze u fazi pripremanja, prei u drugu krajnost i navesti italac, kao to to esto biva, od omalovaavanja, iz neznanja, na preuveliavanje ujovievog doprinosa razvoju socijalistike misli. Treba insistirati na rezultatima svestranih analiza koji kazuju da se u-jovi kao pristalica liberalnih pogleda na svet pribliio socijalistikim pogle-dima. Jer se u to doba, do njegovih istupanja u javnosti, liberalizam smatrao u

Srbiji najprogresivnijom ideologijom, i od njegovih ideja, kojima je prekora-

io granice liberalizma i zakoraio u sfere socijalizma, datira zaetak razvoja socijalistike misli u srpskom drutvu.

Pun razvoj socijalistikog pokreta u javnosti poinje irenjem socijali-stikih ideja od Svetozara Markovia i njegovih sledbenika. U Markovievo doba liberali na vlasti su ve toliko kompromitovali ideje buroaskog liberali-zma da se u otvorenoj idejnoj borbi protiv njih ire i afirmiu teoretske po-stavke socijalizma. Kod Markovia ne treba traiti, kao kod ujovia, uticaj-ne komponente ruskih revolucionarnih demokrata ernievskog, Pisareva i dr., jer one preovladuju u tolikoj meri da se odmah zapaaju. A sa zapadnih ideolokih izvora Markovi se ne napaja idejama sitnoburoaskog socijaliste Prudona, ve naunog socijalizma proletarijata, po Marksovim postavkama. I kad se u svojim radovima jo poziva na liberalne teoretiare, koji usavrava-njem buroaskog drutva trae spasenje buroaske drave, on se samo koristi njima tamo gde se oni istiu kao kritiari postojeeg stanja i nosioci novih znanja. Markovi preuzima naune rezultate belgijskog matematiara Ketiea, tvorca moderne socijalne statistike, engleskog filozofa Don Stjuart Mila, ko-ji je razradio metode utilitarizma, francuskog filozofa Ogista Konta, osnivaa savremene sociologije na temeljima pozitivizma, amerikog filozofa Drepera, koji je istoriju evropske kulture i civilizacije obogatio nizom novih znanja,

engleskog istoriara pozitivistikog pravca Tomasa Bekla i dr. Dela tih pisa-ca spadala su u to doba u najitaniju naunu literaturu. Ona su najvie uticala na intelektualno formiranje omladine u Srbiji. Markovi, za razliku od osta-lih, kritiki rasuuje o tim delima, citira ih prilino, ali istie i svoja neslaga-nja s njima.

59

Kad upotrebljava socijalistiku literaturu, Markovi je manje obazriv. Najee prelazi preko razlika koje postoje izmeu teoretiara socijalizma razliitih pravaca. Pored Marksa, koga najvie ceni i ijim se radovima pr-venstveno koristi u kritici kapitalistikog poretka, on bez dovoljno kritikih napomena navodi dela Lasala, koga je Marks kritikovao, Marloa, koji je bio

za simbiozu drutvene i privatne svojine u tzv. federativnom socijalizmu, Langea, iji se socijalizam zasnivao na idealistikim principima morala itd. A kada govori o potrebama i mogunostima izgradnje novog drutva u Srbiji, onda se mahom ugleda na radove ruskih utopistikih socijalista, prvenstveno ernievskog, u izvesnoj meri i na Bakunjina, zatim na narodnjaka Lavrova i dr.

U socijalistikim idejama uopte, kod Markovia dolaze do izraaja dva merila, dva pogleda i shvatanja. Ta dvojnost potie od dvojakog tretmana problema iz razvitka razvijenih, zapadnoevropskih i nerazvijenih istonoe-vropskih drava i naroda. Razvijeniie zemlje, koje se oigledno nalaze u ka-pitalizmu, iji narodi u masama doivljuju razorne posledice kapitalistikog buroaskog poretka, povinuju se zakonima razvitka prema Marksovim for-mulama i po Markovievim saznaniima. Naprotiv, nerazvijenije zemlje, u ko-je spada Srbija, gde se kapitalistike snage nalaze tek u povoju i jo uvek naj-vie padaju u oi elnici pretkapitalistikih formacija, po ubeenjima Marko-via nisu u kapitalizmu, i za njih ne vae Marksovi zakoni. Ovo svoje utopi-stiko uverenje Markovi zasniva na delima ruskih utopista, ija ie zemlja prevashodno trpela od zaostalosti. I Markovi ostaje pri uverenju da Srbija jo moe izbei stupnjeve neeljenog kapitalistikog razvitka, da ih moe preskoiti prema uputstvima revolucionarno-demokratskih ideoioga i lide-ra.

Kada itamo Markovieve rasprave o kapitalistiki razvijenim drutvi-ma, onda esto nailazimo na mesta na kojima se Markovi istie gotovo kao marksista naeg vremena. On razaznaje klasne poluge drutva. Vidi i pokazu-je drugima kako tzv. slobodna konkurencija omoguuje kapitalisti da prisvoji viak vrenosti rada, koji je stvorio radnik. Demonstrira ishod procesa polari-zacije. Kapital je stvorio ogromnu industriju, ogromnu flotu, silnu vojsku... stvorio je bogatstvo i silu kojom se uzdie njegov vek ,,nad svim prolim ve-kovima... Ali u isto vreme kapital je stvorio celu klasu ljudi bez krova i bez hleba, ostavljenih na milost i nemilost vladalaca kapitala.6

6 Svetozar Markovi, Sabrani spisi, Beograd 1965, II, 23, 33.

60

Na primerima zapadnih liberalnih i radikalnih buroaskih teoretiara i politiara, koji su pretrpeli neuspeh u nastojanjima da reformiu kapitalisti-ko drutvo, u uslovima mnogo povoljnijim nego u Srbiji, Markovi pokazuje da srpski narod ne moe oekivati poboljanje ivotnih prilika od svojih libe-rala i radikala. Proklamovane slobode i prava realizuju se ak u najnapredni-jim zemljama samo u meri koja odgovara osnovnim interesima vladajuih klasa i linosti. Ekonomski planovi liberalnih reformista su neostvarljivi ako idu u prilog radnim i siromanim slojevima stanovnitva. Markovi je toliko poznavao svojstva kapitalistikog poretka i usvajao rezultate Marksovih ra-dova, da je precizno izneo kako su i nastojanja poznatijih socijalistikih uto-pista na zapadu neostvarljiva. Projekt Luja Blana, koji je hteo ,,da otvori na-rodne radionice narodnim sredstvima uz pomo drave nije realizovan u Francuskoj ni revolucionarne 1848. godine, za vreme republikanske vlade li-

berala i radikala, a kamoli u godinama evolutivnih promena - istie Marko-vi.7

U istraivanju i prikazivanju drutveno-ekonomske i politike baze Srbi-je, Markovi odstupa od Marksovih i njemu slinih teza, gubi iz vida klasne poluge drutva, zadrava se na povrinskim pojavama. Ovde insistira na kon-stataciji da je stale trgovaca i kapitalista u Srbiji... sasvim malo razvijen, a stalei birokracije gotovo jedini i sastavlja stale eksploatatora. On ne uvi-a da je birokratija samo eksponent klase kapitalista, koja se formira, uvr-uje, jaa, iri kao tada jedino mogua vladajua drutvena snaga uz jedino moguu pomo dravnog aparata. On ne prozire zakonomernu uslovljenost birokratije, koja je utoliko monija ukoliko je klasa ije interese zastupa slabija.

Markovieva odstupanja od ve usvojenih merila i principa, njegove za-blude i iluzije, posledica su zaostalosti zemlje i revnosti oveka da to pre do-e do proklamovanih ciljeva progresa i blagostanja. Niski razvojni stupanj Srbije i visoki domet Markovieve uloge u srpskoj istoriji uslovili su utopi-stike poglede u realistikim poduhvatima. Srbija je tek izala iz faze prvobit-ne akumulacije, tek je poela afirmacija trgovakog kapitala namesto zelena-kog, industrije u savremenom smislu gotovo i nije bilo, radnike klase nije bilo, ogromnu veinu sainjavali su zemljoradnici, sitnoposednici, mali tr-govci i zanatlije. Uslovi za klasni radniki pokret jo nisu postojali. A Marko-vi je hteo da ubrza proces stvaranja radnike socijalistike drave. Preostalo mu je, po merilima njegovih znanja i shvatanja, da uz primenu teorija ideolo-

7 Svetozar Markovi, Sabrani spisi II, 33.

61

ga drugih, Srbiji slinih, nerazvijenih zemaija, pokrene zainteresovane inte-lektualne i materijalne snage postojeeg drutva na reforme i revolucionarne akcije preobraaja u socijalistikom duhu. Sa ovim, utopistikim, teorijama on se, uostalom, i prvo upoznao, za vreme svojih studija u Rusiji, preko njih

je postao socijalista, sa njihovim autorima i sledbenicima bio je u vezi i u

vajcarskoj, njih se nije odrekao ni kada je usvojio naune principe socijali-zma. Uticaj ovih je bio i ostao najprisniji, njih je najbolje i poznavao. Njihova

teorija je u odsustvu radnike klase zapravo izgledala najprihvatljivija, najvi-e realna a najmanje utopistika, jer se nije zasnivala na borbi eksploatisane radnike klase, koje ovde nije bilo, ve na snazi uma i kooperacije eksploati-sanih naprednih i radnih ljudi kojih je bilo napretek. Da intelektualne snage ne mogu nadomestiti klasne poluge drutva, to e uvideti i obelodaniti tek sledee generacije socijalista u Srbiji. Tada se kapitalizam vise nee moi prenebregnuti i negirati ni u srpskom drutvu.

Ideje socijalizma koje je Markovi prvi otvoreno uneo u javne rasprave i akcije bile su, dakle, u skladu sa nivoom njegovih linih saznanja i stepenom drutvenog razvoja onog doba: realistike i utopistike, naune i romantiar-ske. Kao takve moemo ih nai, razdvojene ili isprepletene, u svim Markovi-evim delima, koja su, prema tadanjim ,,svestranim,; preokupacijama javnih radnika, zadirala u sve oblasti drutvenog interesovanja, u politiku i ekonomi-ku, filozofiju i pedagogiju, sociologiju i etnografiju, literaturu i istoriju.

Primarne su Markovieve politike ideje. One proistiu iz njegove osnovne delatnosti. U njima se ogleda i teina zadataka koje je Markovi po-kuao da rei na idejnom planu, prvi u Srbiji, i meu Jugoslovenima uopte, u socijalistikom duhu. Njihov znaaj uvaavae se najdue, jer izvesni proble-mi na koje se odnose ostaju aktuelni, kao nepotpuno reeni, za niz generacija, ukljuujui i nae.

Meu Markovievim misaonim preokupacijama od praktine politike vanosti izdvajaju se, po vekovnoj aktuelnosti, njegove misli: o borbi protiv birokratije pomou samoupravnih metoda; o reavanju agrarnog pitanja pu-tem zadruga; o prevaziiaenju nacionalnih suprotnosti dravnim zajednicama ravnopravnih naroda.

Birokratske snage, koje su neminovno hijerarhijske i centralistike, mo-gle su, prema Markovievim tezama, biti unitene, samo samoupravnim sna-gama lokalnih zajednica. Markovi je dobro poznavao mehanizam birokratije i tano je uoio da se njena mo moe slomiti elementima demokratskog upravljanja. Samo je, prenebregavajui klasne poluge drutva, precenio mo-

62

ralne i umne snage ljudi te je upao u utopistiko verovanje da su ove snage dovoljne i za eliminisanje birokratskog mehanizma upravljanja i za afirmaci-

ju novih metoda svesnog i razumnog samoupravljanja. Za Markovievo opravdanje treba navesti da je on te svoje utopistike teze sastavio i propagi-rao u doba kada su se protivnici optinske samouprave pozivali na nezna-nje, iskvarenost naroda i nemarnost za opte stvari da bi odbranili birokrati-ju, koja se nije odlikovala ni znanjem, ni potenjem, ni marljivou pri zastu-panju interesa graana'".8

Markoviu treba odati priznanje i za one konkretne zahteve kojima e i njegovi utopistiki projekti optinske samouprave dobiti realistika svojstva. On je predvideo potrebe razgranienja optih dravnih i samoupravnih op-tinskih nadlenosti u doba ustanovljenja prava i obaveza samoupravnih or-gana. Istakao je, na primer, da: Drava treba da obavee optim zakonom sve graane da se staraju o prosveti; ona moe i treba da izradi opti nastav-ni uebni plan; da uzakoni nain kako da se prosveta u zemlji uredi i da od-redi zakonom koliko pojedinac, optina ili srez spram svojih sredstava mora da prilae na izvrenje tih zakona. Mada Markovieve koncepcije o optina-ma u koje e se vremenom utopiti i sama drava potiu umnogome od autora anarhistikih uenja, Bakunjina i dr., Markovi ostaje protivnik ne sa-mo anarhizma ve i anarhoidnog sitnoburoaskog socijalizma. On uvaava funkcije drave, bez koje drutvo u datim uslovima ne bi moglo opstojati. I, po njemu, drava treba da ostane, i ostaje nadlena i odgovorna za ,,vojnu snagu;;, za diplomatsku siubu, za saobraaj u zemaljskim razmerama, za javni red i sigurnost u celoj zemlji, za obrazovanje sviju graana, za zdravstvo celog naroda, za privredu i finansiranje u celini.9

Pri teoretskom reavanju agrarnog problema Markovi je tano konsta-tovao da se na selu umesto patrijarhalnog gazdinstva razvija kapitalistiko. On je uoio posledice raslojavanja, mada se taj proces razvijao tek po poet-nim fazama. Markovieve teze o prelasku patrijarhalne i kapitalisticke ze-mljoradnje u socijalistiku poljoprivredu sadre mnoge premise koje e se kasnije ostvariti. Markoviu se moe zameriti da je pod uticajem ruskih uto-pista precenio znaaj tradicionalnog slovenskog" zadrugarstva i gajio iluziju o mogunostima breg socijalistikog preobraaja spregom zastarelog i sa-vremenog zadrunog pokreta. Izgradnju socijalizma na selu, kao ni u gradu, on nije zasnivao na snazi proletarijata, pa nije vodio rauna o elementima ko-

8 Svetozar Markovi, Optina, Sabrani spisi III, 300.

9 Svetozar Markovi, nav. delo 303.

63

lektivizacije, koja e kasnije igrati najzapaeniju ulogu, pozitivnu i negativ-nu, u nastojanjima da se ubrza, i uspori, revolucionarni pokret u seoskom

drutvu. Najispravnijima mogu se smatrati Markovieve postavke o smernicama

razvitka zemljoradnje i zemljoradnika u procesu industrijalizacije. On je pri-

hvatio i propagirao Marksove teze, koje e kasnije negirati marksistiki re-vizionisti", o slivanju poljoprivrede i industrije u jedinstvene tokove proiz-

vodnje. Pretpostavljao je krupnija kolektivna gazdinstva manjim. Predvideo

je da e primena maina i mainska organizacija rada u zemljoradnji proizve-sti prevrat kao i u industriji, da e se zemljoradnika proizvodnja jednom morati organizovati kao fabrika".10

U nacionalnom narodnosnom pitanju Markovi je isto tako zauzeo is-pravan stav. Ustao je protiv nacionalne romantike i uskogrudosti. Zalagao se

za oslobadanje naroda u Bosni i Hercegovini, i Staroj Srbiji, za jedinstvo sa

Hrvatima i savez sa Bugarskom. Ustao je protiv protagonista Velike Srbije.

Bio je za federaciju balkanskih naroda.

Nacionalnu pripadnost je Markovi opredeljivao po progresivnim sa-vremenim merilima prema elementima svesti, oseanja i prava na samoopre-deljenje. Veru koja se, prema konzervativnom uverenju, tada smatrala glav-

nom nacionalnom oznakom, Markovi nije uvaavao. Za naciju od bitnog znaaja su jezik, obiaji i karakter naroda njegovi pojmovi i... njegov ivot. Ove su osobine bile tako jake da se srpski narod nije pretvorio u tur-ski ni tamo gde jc promenio veru - u Bosni - stoji u jednoj kovievoj raspravi.11 On je utvrdio kako pravo narodnosti ... znai da ljudi to govore jednim jezikom, imaju jedne navike i obiaje itd... mogu da obrazuju jednu nacionalnu dravnu zajednicu.12 Ukazivao je na to da je nacionalistika iskljuivost uzrok to se povremeno rasplamsava ,,krvnika borba izmeu ljudskih rasa" kao u periodu divljatva. A nacionalna razumnost omoguuje da se narod bre razvija kao nacija u dravi zasnova-noj na ravnopravnosti.13

U istoriografiji jo uvek nailazimo na jednostrane sudove o Markovie-vim radovima i pogledima. Ponegde se o njemu govori samo kao o utopisti.

Ima istorijskih studija i udbenikih pregleda gde se istiu jedino njegovi re-

10

Svetozar Markovi, Naela narodne ekonomije, Sabrani spisi IV, 277. 11

Svetozar Markovi, Vera i nauka, Sabrani spisi IV, 122 12

Svetozar Markovi, Velika Srbija, Sabrani spisi I, 102. 13

Svetozar Markovi, Vera i nauka, Sabrani spisi IV, 120.

64

volucionarni stavovi. Nisu u potpunosti opovrgnuta ni tvrenja sitnoburoa-skih ocenjivaa da je Markovi bio i zaetnik radikalizma. Doktrinarna mark-sistika literatura ubraja ga samo u revolucionarne demokrate. Markovievi idejni pogledi, kao i njegovi praktini politiki radovi su, meutim, toliko kompleksni da se ne mogu obuhvatiti jednom ematskom klasifikacijom. Sto-ga smo u ovom kratkom sintetikom istoriografskom prikazu, baziranom na analizi glavnih Markovievih dela, ukazali na ideje i idejne projekte kojima se i danas najbolje moe proceniti njegov doprinos razvoju socijalistike mi-sli i socijalistikog pokreta uopte.

U isto vreme kad i Markovi, i kasnije jo nekoliko godina, kao socijali-stiki ideolog isticao se svojim teoretskim radovima profesor Velike kole i publicista Dragia Stanojevi. Samo, za razliku od Markovia, on je pobornik sitnoburoaskog socijalizma.14 Kod njega preovlauje uticaj Prudona i Blana. Njegovi politiki zahtevi usredsreuju se prvenstveno na traenje apsolutne slobode i jednakosti. Ekonomski preobraaj predlae pomou kreditnih ban-karskih zavoda i zadruga. Po njemu, glavne pokretake snage drutva nalaze se u razumu i volji ljudi. Smatra da u potpunoj slobodi snage razuma i volje

moraju doi do izraaja u tolikoj meri da obezbeuju izgradnju novog drutva na bazi ,,dobrovoljnog i komunalnog socijalizma'.15

Stanojevieve zablude su vee nego Markovieve. Stanojevi je princi-pijelni protivnik proleterskog socijalistikog pokreta. On pripada gornjim slo-jevima drutva. Zazire od proletarijata i u razvijenim evropskim zemljama, gde je revolucionarna uloga proleterskih masa ve dola do izraaja u zbiva-njima od svetskog znaaja. Tvrdi da se drutvena revolucija u Srbiji moe i mora izvesti mirnim putem. Protivnik je prisilne eksproprijacije fabrika i fi-

nansijskog kapitala od vlasnika. Po Stanojevievim zamislima kapitalistiki preduzima treba da slui broj izgradnji temelja novog drutva. U odree-nim uslovima, prema naivnim shemama sitnoburoaskih utopista, interesi ka-pitalista i radnika se izjednauju i dovode prve u situaciju da pomognu ostva-renju ciljeva drugih. Istorija je, meutim, pokazala da se ovakve ideje, u neo-stvarljivim planovima propovednika idealnog drutva, koriste prvenstveno za zatakavanje i smirivanje klasne borbe u interesu kapitalistike klase.

14

Podela prema Komunistikom manifestu. Andrija Radeni, Dragia Stanojevi, ivot, rad i ideje, Istorijski asopis VII, Beograd 1957, 145-212.

15 Dragia Stanojevi, Indiviualistiki komunizam, Izabrani spisi, Novi Sad 1957, I, 161-

189.

65

Iz polemike rasprave izmeu Markovia i Stanojevia, kao i iz upored-ne analize njihovih radova uopte, moe se najlake videti da su Stanojevie-ve teze veinom pogrene. One mahom predoavaju formalistike a prikriva-ju stvarne odnose u drutvu i dravi. Ti odnosi su kod Markovia prevashod-no prikazani u ekonomsko-politikom vidu, a kod Stanojevia u pravno-poli-tikom. Zato je, na primer, po Stanojeviu, kapital - uteevina od rada, a po Markoviu - prisvojeni deo vika rada. Zato se Stanojeviu priinjava da je najvanija funkcija drave i u klasnom drutvu - postizanje drutvene harmo-nije, a Markovi dokazuje kako drava slui za ovekoveenje klasne eks-ploatacije.

Neosporna Stanojevieva socijalistika stremljenja se ogledaju u zahte-vima: za drutvenu eksproprijaciju zemljita, uma, ruda, eleznica i rugih, uglavnom prirodnih eksploatacionih podruja; za spreavanje eksploatacije oveka od oveka, nacije od nacije; za lokalnu samoupravu u komuni; za pra-va svakog na rad, besplatno kolovanje, leenje i sl. Ali ti zahtevi i projekti, ne samo u Stanojevievo vreme nego i kasnije, nisu se mogli ostvariti idej-nim sredstvima ,,nadklasnih, zapravo sitnoburoaskih utopijskih socijalista. Stanojevi je ostao usamljeni politiki lutalica, ije ideje nisu mogle zagrejati mase, niti pridobiti dovoljan broj pristalica za organizovane akcije.

Prva kriza socijalistikog pokreta u Srbiji od kraja 70-ih i tokom 80-ih godina XIX veka ispoljila se prvenstveno u idejnoj zbrci nedoslednih sledbe-

nika Svetozara Markovia. Veina od njih prelazi u tabor sitnoburoaskog ra-dikalizma, ali naputanje socijalistickih pozicija jo prikriva frazeologijom socijalizma. Manjina ostaje verna socijalistikim idealima, ali, u nedostatku linosti Markovieve snage, razvodnjava njegove materijalistike koncepcije idealistikim premisama.

Kao ideolog i lider socijalistikog pokreta tih godina istie se Mita Ce-ni. Njegove akcije su proete lucidnim revolucionarnim duhom. Njegove ideje su, meutim, prilino konfuzne jer su jo preoptereene mnogim predra-sudama i ne zasnivaju se u dovoljnoj meri na tekovinama naunog socijali-zma. Ceni ne poznaje dobro Marksova dela, a kritikuje ih sa velikom ustri-nom. Za Cenia su najvei socijalistiki autoriteti Prudon i Blan. Njihova uenja iziskuju, po njemu, samo izvesne dopune da bi se mogla, kao naji-spravniia, iskoristiti u pokretu za ostvarenje socijalizma i u Srbiji. Kod Ceni-a su naroito predimenzionirani moralni i oseajni faktori istorijskog razvit-ka.

66

Cenieve teoretske zablude potiu umnogome iz nedostataka njegovih argumenata u borbi protiv radikala. Osnivai Radikalne stranke, koji su ranije pripadali grupi privrenika Svetozara Markovia, u odbrani svojih novih poz-icija sofistiki su se pozivali na Marksa i izvesne teoretiare zapadnoevro-pskih socijaldemokratskih pokreta, da bi iz teza o presudnoj ulozi radnike klase u izgradnji socijalistikog drutva izvukli zakljuak da je u zaostaloj Srbiji, bez industrijskog radnitva, socijalistiki pokret iluzoran bez pretho-dnog radikalnog pokreta. U uslovima opte zaostalosti, nemajui za sobom radniku klasu, Ceni je smatrao da se marksistikim" tezama radikala moe suprotstaviti jedino pobijanjem Marksovih postavki. On nije imao dovoljno teoretsko obrazovanje i revolucionarnog iskustva za otkrivanje radikalnih zl-oupotreba u interpretiranju Marksovih radova. I, umesto da je pomou autora dela o naunom socijalizmu ubrzao razvoj socijalistike misli i socijalisti-kog pokreta uopte, on ga je usporio istupanjem protiv Marksa.

Bilo je pogreno i naivno od Cenia to je tvrenje protivnika o nem-ogunosti izgradnje socijalizma i deplasiranosti socijalistikih organizacija u zaostaloj sredini negirao samo u svoje ime, i u ime svojih malobrojnih sara-

dnika i epigonskih uzora, a ne i u ime velikih autoriteta meunarodnog socij-aiistikog pokreta. Time je bila suena platforma socijalizma, tako da je u vr-eme Cenia socijalistiki pokret u Srbiji postao manje internacionalistiki, a vie nacionalno regionalistiki.

Ispravnost Cenievih radova najvie se ogleda u tezama o nunosti i m-ogucnosti socijalistikog preobrazaja revolucionarnim putem, pomou kl-asnih i masovnih snaga proletarijata. Ceni, prvi meu srpskim socijalisti-kim ideolozima i liderima, istie, mada jo ne u potpunosii, znaaj proletar-izovanih i siromanijih, radnikih i seljakih masa u borbi za socijalizam u samoj Srbiji. On proklamuje savez zanatlija, radnika i seljaka u borbi protiv

buroazije. Za raziiku od Markovievog perioda, sada se ve, prvenstveno Ceni-

evom zaslugom, pronosi misao da uenje o klasnoj podeli, eksploataciji i bo-rbi vai za sve drave, ma kako se one inae meu sobom razlikovale", pa prema tome i za Srbiju.16 Socijalisti ve govore da budunost pripada prolet-arijatu, da se samo posle svrgavanja buroazije mogu ostvariti ideali jednak-osti i bratstva.

16

Andrija Radeni, Mita Ceni kao izdava socijalistikih listova 80-ih godina XIX veka u Beogradu, Godinjak grada Beograda IX-X, Beograd 1962-1963, 370.

67

I problem birokratije poinje da se razmatra u klasnom sastavu. Ceni kazuje da: treba birokratiji izbiti iz glave da je gospodar, treba je ubediti da je sluga i kao takvog terati je da vri svoju dunost. On upozorava da: dravna sluba nije ureena za Ijubav nekoliko gospodara koja e se na raun naroda po Beogradu razmetati, dravna sluba je ureena da koristi narodu. Ako ona ne donosi koristi, ili bolje rei ako ona ne donosi onoliko koristi koliko se za nju izdaje, onda je tetna.17

Na pitanje, koje e postajati sve aktuelnije i izazivati sve vee rasprave i sukobe meu socijalistima, pitanje o mogunostima izgradnje socijalizma u jednoj dravi ili nunosti da se jednovremeno izgradi u vie drava, Ceni je davao odgovore kojima je doprineo otkrivanju najkraih puteva prema socij-alistikom drutvu. On je predvideo da e se socijalistiki preobraaj izvriti na razliiti nain u razliitim dravama i da ima vie izgleda da socijalizam pobedi prvo u jednoj od velikih zemalja, koje mogu da se odupru najezdi

neprijatelja, nego u nekoj maloj dravi. I u toj pretpostavci, koja e posle del-ovati kao stvarnost, nije nalazio razloga za pasiviziranje. Naprotiv. Govorio

je: ni u maloj Srbiji ne moe se i ne treba skrstiti ruke i ekati da socijal-izam naie iz druge zemlje. Ako su ljudi doista ubeeni u pravinost i neo-phodnost socijalizma', onda su ,,ga duni vazda propovedati i .,. trud nee nikad biti uzaluan. Ceni je raunao sa mogunou da propovednici socij-alizma pobede prvo u zaostalim zemljama, koje e posle pretei razvijene kapitalistike drave. Za revolucionarni preobraaj nije neophodna ni brojna premo radnike klase. Sam akt ostvarenja socijalizma, prema Cenievim reima, moe se izvriti i sa manjinom, jer ,,u reavanju sudbe drutava od presudnog su znaaja ljudi, pojedinci i mase, njihova revolucionarna spre-mnost i snaga.18

Na ekonomskom planu, za bri prelaz iz kapitalizma u socijalizam, pr-eporuuju se prvenstveno jo uvek: zemljoradnike i zanatlijske zadruge. Uk-azuje se i na potrebe poveanja optinskih imanja i podizanja veih dravnih radionica.

U raspravama o slobodi istie se vie nego ranije njena relativnost u zav-isnosti od materijalnih komponenata. Naglaava se da je za realizaciju tra-enih, pa ak i proklamovanih sloboda neophodno prethodno izgraditi drutvo u kome e svak biti nagraen radu i zasluzi, u kome e se ivotni sta-

17

Radeni, nav. delo 372. 18

Radeni, nav. delo 392.

68

ndard svakog pojedinca povisiti toliko da e moi stei kvalitete obrazov-anog, kulturnog i moralnog oveka.

Problemima obrazovanja Ceni je posvetio mnogo lanaka, jer je sagl-edao njegovu vanost ne samo u drutvu koje treba da se priprema za obar-anje kapitalistikog poretka ve i za drutvo koje hoe da izgradi temelje soc-ijalizma. Zato je traio pre svega da se uvoenjem obaveznog osmogodinjeg kolovanja povisi prosvetni i struni nivo naroda. Kao dobar poznavalac pril-ika i potreba, ukazivao je na nunost opte nastave prve etiri godine, i spec-ijalizovane nastave - poljoprivrednog smera u selima, zanat- lijskog i ind-

ustrijskog u gradovima - sledeih godina. U nacionalnom pitanju Ceni i njegovi saradnici zauzimali su uglavnom

ista stanovita kao i socijalisti za vreme Svetozara Markovia. I dalje preovl-auje misao o potrebi stvaranja: federacije ili konfederacije balkanskih zema-ija; saveza jugoslovenskih naroda i bratskih onosa meu svim narodima Evrope i sveta. Sa veom estinom nego ranije, s obzirom na to da se u ovoj deceniji rasplamsava ovinizam meu narodima, osuuju se pojave netrpelj-ivosti. Kad bi uzeli za vezu meu narodima ne veru, ne njihovu slavu, no demokratska oseanja i demokratske tenje, ... ne bi bilo tih razdora i tih nev-olja io biju glavu i nas, i Hrvate, i Bugare, i sve uture - kazuje Ceni. On zna da mrnja meu narodima proistie iz eksploatatorskih svojstava bu-roaskog kapitalistikog drutva, zasnovanog na nejednakosti, izrabljivanju siromanijeg, potinjavanju slabijeg. Pripadnici niih slojeva naroda, zaok-upljeni svakodnevnom borbom za opstanak, vide u svom susedu samo sapa-

tnika, oveka. Jedino pod uticajem predvodnika vladajue klase iri se bolest jednog doba nacionalistika iskljuivost.

Prema Cenievim reima: siromani narodni slojevi bugarski, srpski, hrvatski i svi ostali ive meu sobom i potuju se, trpe svoju nevolju zajedno i mue se i bore sa svima nezgodama. A gospoda i to na alost preteno uena svaaju se meusobno, pokazuju jedan drugome n granice, neke istorije. Srbi, Hrvati, Bosanci, Bugari i dr. u veini viu: uguie nas por-eze, satrese nas inovnici, upropastie nas globadije; a mi njihovi zastupnici umesto leka tim jadima pruzamo im kost od koje se ne mogu zasititi, ali oko

koje e se zavaditi - stoji u jednoj Cenievoj raspravi.19 Pri razmatranju idejnih problema socijalista ovog razdoblja, treba imati

u vidu da se buroaske politike grupacije, vladajue i opozicione, sada form-iraju i poinju delovati kao stranake organizacije, dok pobornici socijalizma

19

Radeni, nav. delo 401.

69

ostaju stranaki neorganizovani. Neposredni zadaci i krajnji ciljevi socijalisti-kih aktivista, dakle, jo nisu fiksirani savremenim, statutarnim i programa-tskim odrednicama. Osnovne smernice razaznajemo iz rasprava ije su inte-ncije razliite. Ne samo taktike zamisli nego i principijelni stavovi se menj-aju prema trenutnoj situaciji i linom nahoenju. Tek se paljivom analizom moe utvrditi da i kod socijalista u ovom razdoblju postoje konstantni faktori zajednikog, jedinstvenog rasuivanja i delovanja. Oni se ogledaju u vernosti idealima socijalizma i u nastojanjima da se socijalistikom pokretu u Srbiji da radniko obeleje. Zato u zakljuku treba istai da, zahvaljujui tim ideal-ima i tim nastojanjima, protagonisti socijalistikih misli, sa Mitom Ceniem na elu, uprkos povlaenjima, zabludama i grekama, uspevaju da odole nap-adima protivnika, u prvom redu nastojanjima nosilaca ideja radikalizma, koji

se u tom razdoblju kao novi talas" nezadrivo iri u redovima inteligencije i masama naroda.

Krajem 80-ih godina, posle Cenievog razdoblja, kriza u socijaistikom pokretu kulminira prevagom proradikalskih elemenata. Socijalistike ideje se mahom ire preko radikalskih listova. Tek u zanatlijsko-radnikim organiza-cijama, iji broj raste porastom antagonistikih elemenata u drutvu koje se sve bre klasno diferencira i raslojava, dolaze postepeno do izraaja nastoj-anja onih socijalista koji trae da se pobornici socijalizma i idejno i organiz-aciono odvoje i ograde od radikala i da zaponu borbu sa klasnih pozicija u interesu radnikih masa.

U prvom, tzv. utopijskom razdoblju socijalistikog pokreta, kada se vod-ee linosti toliko uzdiu nad ostalim faktorima razvitka da svojim delima oznaavaju razvojne etape socijalizma, kao jedan od najpopularnijih protag-onista socijalistike misli, i akcije, posebno se istie Vaso Pelagi. On je akti-vni inspirator pokreta jo i 90-ih godina, kada poinje drugo, klasnoborbeno razdoblje. Njegova dela se stvaraju i ire na teritorijama junoslovenskih nar-oda bez obzira na granice kojima se razdvajaju, naroito u Bosni, Srbiji, Vo-jvodini i Hrvatskoj.

Pelagievi prvi spisi su proeti nacionalno revolucionarnim i socijalnim idealima naroda, a kasnije sve vie socijalistikim idejama pokreta prolete-rskih masa. Zajednika odlika svih njegovih spisa je njihov revolucionarni i prosvetiteljski karakter. Zahvaljujui tim karakternim crtama, Pelagieva dela su postala najpoznatija u masama naroda i moda najvie doprinela razvoju socijalistikog pokreta u XIX veku. Ali ne i razvoju socijalistike misli! Jer Pelagi ni u jednoj fazi nije dosegao nivo teoretiara socijalizma svoga vrem-

70

ena. Njegovi pojmovi su ostali neraieni poto su prenatrpani naslagama eklektikih saznanja. U njegovim delima se sintetizuju ideje Hrista, teze Mar-ksa, pouke buroaskih misli laca Bihnera, Hekela, Mila, verovanja revoluci-onarnih demokrata, ernievskog, Dobroljubova, Pisareva, uenja socijalista razliitih pravaca - Blana, Prudona, Bakunjina, Lasala, Malona, Marksa, Engelsa i dr. Njegovi pogledi pomueni su nerazjanjenim poimanjima razv-oja i razvojnih mogunosti naroda i drutva u razliitim ivotnirn podrujima. Pelagi je revoiucionar po delima, karakteru i ubeenju, a oslanja se preteno na pokretake sile evolutivnih promena: precenjuje vrednosti umovanja i po-duavanja, zazire od ruilakih snaga revolucije. Od nacionainog revoluci-onarnog borca postao je revolucionarni socijalistiki prvoborac, ali je po duhu ostao narodnjak.

Doprinos Pelagiev u razvoju socijalistike misli nije u samim mislima, koje drugi protagonisti socijalizma sire sa vise znanja i razumevanja, ve u istrajnoj portvovanosti, ubedljivosti i snazi kojima on te misli raznosi irom zemlje. Njegove rei urezuju se u pamenje kao pouke narodnog uitelja. I danas se pri reavanju pojedinih problema mogu, u ne malom broju, njegove misli istai kao plastini izrazi promemorija i putokaza.

U razmatranju medunacionalnih problema jugoslovenskih naroda Pel-

agi je u poetku greio teei da antagonistike razlike izmeu Srba i Hrvata u pojedinim oblastima pot ire negiranjem hrvatskog elementa. Vremenom on

je uvideo tu greku i odrekao se teza u kojima su se nalazili tragovi ovinisti-kih shvatanja. Postao je pobornik bratstva i jedinstva medu srpskim i hrva-tskim narodima, kao i propovednik jednakosti svih naroda. ,,U interesu je

Srba i Hrvata da se manu jednom... gadnog nadmetanja svoje narodnosti i

vjere, pa da usvoje... ideju bratstva i zdruenja. To e nas od mnogih nesrea spasti. Velike nauke - filozofija, anatomija, hemija, embriologija i druge nj-

ima srodne nauke - ne poznaju i ne mogu poznati u sutini ovjekova tijela i u sustini njegovih potreba ni Srbina, ni Hrvata, ni Nijemca, ni Talijana, ni

Rusa, ni Maara, ni panjolca, ve u njima svima vide samo ljude, ljudstvo. On je traio ,,u ime mira, bratstva i sree da se svakom ovjeku i narodu ostavi ,,na volju da se zove kako hoe, da govori jezikom koji je njemu drag. Pri tome je jo ukazao na budunost, kada e nauka svakome jednom toliko razviti um da ostavi sve te sitnice, pa da postane samo ovjek.. ."20

Pelagi je, kao i ostali nosioci pokreta u prvom razdoblju, najvie panje polagao zahtevima za reformisanje nastave. Traio je besplatno i obavezno

20

Vaso Pelagi, Izabrani spisi I, Sarajevo 1952, 120.

71

kolovanje s obrazloenjem da su neznalice uvijek tetni i opasni ne samo za sebe i svoj vorod nego i za cijelo drutvo.. ,"21 Naroito je insistirao na nasunoj potrebi da se u svakom srezu osnuje i izdrava nuni broj prakti-nih zemljoradnikih i zanatskih kola22 On jo vie nego ostale vodee lin-osti utopijskog socijalizma, oekuje od kola da ubrzaju drutveni preobraaj vaspitavanja novog oveka, sa humanitarnim i praktinim znanjima.

U radovima iz 90-tih godina Pelagi se predstavija kao pristalica nau-nog socijalizma pod uticajem uenja Karla Marksa. Ne moe se ni u tom ra-zdoblju oekivati od njega produbljena analiza postojeeg poretka, njegova kritika kapitalistikog drutva je izreena stilom socijalistikog agitatora, a ne teoretiara. Ali se iz te kritike vidi itav revolucionarni preokret koji se zbio u Pelagievom ivotu i za njegova ivota u samom socijalistickom pokretu na putu od utopijskog do ostvarljivog socijalizma.

Pelagieve kritike rei na raun kapitalizma imale su velikog dejstva, naroito u junoslovenskim zemljama pod Austro-Ugarskom i Turskom, gde su zemljoradnike mase ivele pod kmetovskim uslovima, kao u Bosni i He-rcegovini, Staroj Srbiji i Makedoniji, ili pod pritiskom aristokratskih kapital-

istikih veleposednika, kao u Hrvatskoj i Vojvodini. Prvenstveno pod utic-ajem Pelagievih spisa, u Sremu su stvorene prve seoske socijalistike organ-izacije u kojima su seljaci, na sebi svojstven buntovniki nain, izraavali spremnost za borbu protiv postojeeg poretka.

U spisima u kojima se zalae za ruenje kapitalizma, Pelagi propagira drutveni preobraaj putem zadrugarstva i samoupravljanja, uglavnom jo uvek kao i drugi pobornici socijalizma 70-ih i 80-ih godina. Samo, sada ve i on kategoriki ukazuje na potrebu ukidanja privatne svojine, uoptenu ekspr-oprijaciju konkretizuje zahtevom da se manastirska imanja pretvore u ind-ustrijska, zanatlijska, zemljoradnika i druga ugledna zadrugarska gazdi-nstva.23

Ogorenje na nepravedno drutvo, uslovljeno eksploatacijom oveka od oveka, tako je veliko da se Pelagi, kao i mnogi drugi socijalistiki apost-oli zalae za sistem ,,uravnilovke u toj meri da ne sagledava negativne posledice parola o jednakom zadovoljavanju jednakih ljudskih potreba. U

sistemu zasnovanom na vetakoj nejednakosti utopisti nisu videli da se sist-emom vetake jednakosti takoe stimuliraju parazitski" elementi, a destim-

21

Vaso Pelagi, nav. delo II, Sarajevo 1953, 232. 22

Vaso Pelagi, nav. delo II, 98.

23 Vaso Pelagi, nav. delo III, Sarajevo 1955, 89.

72

uliraju stvaralaki. U poretku u kome su apsolutistikim zakonima i merama ograniavana osnovna prava na slobodu Pelagi nije mislio na to da se i aps-oiutnim slobodama mogu ograniiti slobode i stvarati nejednakosti, poto jednakim tretmanom nejednakih ljudi neminovno jedni na raun drugih biv-aju oteeni ili nagraeni. Zato su njegovi spisi i iz razdoblja naunog socijal-izma prenatrpani naivnim, apsurdnim, anarhoidnim, sitnoburoaskim, utop-istikim tezama i zahtevima. Ali i kad se itaju ovakvi njegovi zahtevi, koje nijedno drutvo ne moe da ispuni, bez opasnosti od stagnacije ili haosa, treba imati u vidu da je Pelagi, kao do samopregora svestan socijalistiki borac, imao pred oima ljude sa oseanjem odgovornosti. Zato on, na primer, za neradnike, proneveritelje i sl. trai drastine kazne kojim bi se samo za uzimanje mita i utaje... dravnog novca ili imanja vinovnici osuiv-ali na vjeitu robiju sa prisilnim radom u rudnicima.24

U jugoslovenskim zemljama pod Austro-Ugarskom, za razliku od Srb-

ije, razvoj socijalistike misli ve u prvom razdoblju podstie se prvenstveno udruenjima. Nosioci pokreta su od poetka zanatlije i radnici. Vii stupanj ekonomskog razvoja Habsburke Monarhije, vea klasna izdiferenciranost drutva, bra proletarizacija sitnih proizvoaa u gradovima, pod dejstvom industrijskog razvitka, dovodi ranije do aktivizacije radnikih slojeva. S druge strane, inteligencija koja je u Srbiji preokupirana socijalno-ekono-

mskim problemima, poto uestvuje u izgradnji vlastite drave, u tuinskoj Austro-Ugarskoj zaokupljena je nacionalnim pitanjem, koje sve vie pritisk-uje duhove potiskivanih, neravnopravnih naroda i maarskom hegemonijom. Uee inteligencije u socijalistikom pokretu izrazitije je u vojvoanskoj sr-pskoj sredini koja je bila pod uticajem delovanja Svetozara Markovia. U ost-alim junoslovenskim zemljama nosioci pokreta u prvom razdoblju ostaju uglavnom zanatlije, zanatlijski radnici, - po direktivama centrala iz austro-

ugarskih sredita, pod uticajem lidera i ideologa meunarodnog, prvenstveno nemakog i austro-ugarskog, radnikog pokreta.

24

Vaso Pelagi, nav. delo III, 83. Literatura: Dragia Lapevi, Istorija socijalizma u Srbiji, Beograd 1922, 180. Jovan Skerli, Svetozar Markovi, njegov ivot, rad i ideje, Beo-grad 1922, II izdanje, 248. Tria Kac lerovi, Prve samostalne radnike organizacije u Srbiji, Beograd 1950, 81. Socija listika tampa u Srbiji do XX veka. Izbor lanaka I-II, Redaktori Nikola Grulovi i Mika Todorovi, Beograd 1951, 456, 367. Risto Besarovi, Vaso Pelagi, ivot i rad, Beograd 1953, 193. Jovan Marjanovi, Nastanak i razvitak radnikog pokreta u ju-goslovenskim zemljama do prvog svetskog rata, Beograd 1954, 183. Dragoslav Ili, Prve ene socijalisti u Srbiji, Beograd 1956, 73. Dimitrije Prodanovi, Shvatanje Svetozara Markovia o dravi, Beograd 1961, 134. Vitomir Vuleti, Svetozar Markovi i ruski revolucionarni de-mokrati, Novi Sad 1964, 247.

73

U Sloveniji prva radnika udruenja se osnivaju krajem 60-ih godina XIX veka, da bi se zatitili duhovni i materijalni interesi radnika. Ona su uglavnom prosvetiteljska i u njima preovladuju malograanska prakticistika i utopijska uenja o samopomoi i samoobrazovanju. Ali pomou njih budi se i klasna svest, ire ideje o klasnoj pripadnosti i borbi. Njihovo dejstvo ogl-eda se u prvim trajkovima koji se vode ve 70-ih godina. Sledee decenije, 80-ih godina. socijal-demokratski zahtevi se sve vie istiu, a uz njih, preko listova i sledbenika anarhiste Mosta, prodiru i anarhoidni. Trae se politika prava, pokreu kolektivi na borbu za izvojevanje boljih radnih uslova, veih plata, ideje se sve ee materializuju u akcijama. Kao rukovodea linost izdvaja se socijalistiki prvoborac Franc eleznikar, po zanimanju kroja. U tim godinama, 1884-1885, uznemireni austrijski vlastodrci preduzimaju prve kolektivne represivne mere protiv nosilaca socijalistikog pokreta. Zabranjuje se delatnost radnikih organizacija i propagiranje socijalistikih ideja. Socij-alisti se osuduju na vie godina zatvora, meu njima eleznikar na drastinu kaznu od deset godina robije. Socijalistiki pokret u Sloveniji stagnira nekol-iko godina usled progona njegovih organizatora i agitatora.

U Hrvatskoj, slino kao i u Sloveniji, prva radnika udruenja, za sam-opomo i za samoobrazovanje, stvaraju se krajem 60-ih i poetkom 70-ih godina XIX veka. Ta udruenja zasnivaju se na idejama ulce-Delia. Njih postepeno potiskuju organizacije u kojima se istiu ekonomski i politiki za-htevi, po Lasalovim formulacijama. U prvom radnikom listu Radniki prij-atelj 1874. godine dolazi do izraaja i uticaj nemakih socijaldemokrata, ajz-enahovaca, koji su se pod predvodnitvom Bebela i Libknehta kao protivnici lasalovaca inspirisali prvenstveno delima Karla Marksa. Na pokret u Hrva-

tskoj s obzirom na okolnost to se ona nalazila u granicama Ugarske, utiu i strujanja koja se ire preko socijalistikih organizacija i listova iz Budimp-ete. Blizina Srbije reflektuje se u rasprostiranju ideja Svetozara Markovia i Mite Cenia, naroito u srpskoj sredini.

Misaone preokupacije radnika Hrvatske se tokom 70-ih godina preteno konkretizuju u ekonomskim zahtevima. Poetkom 80-ih godina radikalniji socijalisti i idejni anarhisti" obraaju veu panju na politike ciljeve borbe za preobraaj drutva. irenje njihovog uticaja zaustavlja se nasilno. Grupa revolucionara osudena je 1883. godine na vie godina tamnovanja. U to vreme uvodi se reim zioglasnog bana Kuena Hedervarija, koji drastinim restrikcijama sputava razvoj ne samo buroaskih politikih stranaka nego i socijalistikih opozicionara. Krajem 80-ih godina oivljuje socijalistiki

74

pokret u domenu socijalne politike i rada. Duhove naroito animiraju trajk-ovi radi skraenja radnog vremena na 10 casova.25

U Dalmaciji, koja je sainjavala autonomnu politiku oblast pod austri-jskom upravom, usled ekonomske zaostalosti uslovi za razvitak socijalisti-

kog radnikog pokreta sazrevaju sporije. U prvom razdoblju, do 90-ih god-ina, bilo je svega nekoliko udruenja, bez ireg javnog dejstva, u kojima su se propagirale izvesne socijalistike ideje iz austrijskilh i italijanskih izvora.

Bosna i Hercegovina se ukljuuju u kapitalistiki reim tek 1878. god-ine, kada dolaze pod okupacionu upravu Austro-Ugarske. Pre toga, 60-ih i

70-ih godina, duhove maksimalno revolucioniu prosvetiteljsko-socijalni sp-isi Vase Pelagia. Uticaj Pelagievih radova deluje naroito intenzivno na revolucionisanje masa i tokom 80-ih i 90-ih godina. Najvei efekat postie u seljakim redovima, jer on meu prvima trai eksproprijaciju begovskih, fe-udalnih imanja, bez otkupa.

Kapitalistiki mehanizam, mada nedovoljno, oskudno, ubrzava razvoj industrijskih sredita radi intenzivnije eksploatacije vanredno bogatih bosa-nsko-hercegovakih podruja. Socijalistiki pokret se iri vrlo sporo usled o-pte zaostalosti i pritiska vlasti, koji je ovde vei nego u drugim austro-uga-rskim provincijama. Bazu pokreta sainjavaju prva radnika udruenja, koja, kao i svuda, u poetku slue za uzajamno pomaganje u sluaju bolesti, za pr-osveivanje lanova, za organizovanje zabavnog ivota i sl.

Socijalistike ideje se ire 80-ih godina uglavnom preko agitatora, koji preteno deluju po direktivama bekih centrala, i preko broura i listova, meu kojima se nalaze i listovi koje je izdavao Mita Ceni.

U Vojvoini, prema sadanjoj podeli, osobenosti socijalistikog pokreta su najizrazitije, jer se socijalistike ideje ire tokovima koji proistiu iz dva izvora: austrougarskih i srpskih. Tu se stvaraju radnika udruenja prema uputstvima ugarskih i hrvatskih centrala, i idejni kruoci iji su ideolozi i ini-

25

Literatura: Vitomir Kora Povijest radnikog pokreta u Hrvatskoj i Slavoniji, Zagreb 1929-1933, I-III, 292, 566, 381. Mirjana Gros, Poeci ranikog nokreta u Zagrebu, Historijski

zbornik, god. VITI, br. 1-4, Zagreb 1955, 1-39. Josip Cazi, Prva radnika drutva u Hrvatskoj (1860-1880), Zagreb b. d. 430. Vasa Pelagi i Vojvodina, Graa, Izbor i objanjenja Koste Milu-tinovia, Novi Sad 19S6, 174. Izabrani spisi oke Mijatovia, Izbor i objanjenia Koste Miluti-

novia i Milana P. Kostia, Prvi socijalisti u Vojvodini, tom III, Novi Sad 1956, 157. Vasa Pela-gi i Vojvodina, Graa, Sabrao i uredio Josip Mirni, Novi Sad 1959, 291. Duan Kermavner, Zaetki slovenske socijalne demokracije v desetletju 1884-1894, Ljubljana 1963, 462. Josip Mir-

ni, Radniki pokret u Bakoj do formiranja Socijaldemokratske partije Ugarske, Novi Sad 1963, 399.

75

cijatori socijalisti iz Srbije. Radnici, odnosno zanatlije, bez obzira na naci-

onalnu pripadnost, osnivaju udruenja po strukama, sa istim ciljevima kao i u drugim delovima Austro-Ugarske. Preko ovih udruenja, koja veinom del-uju kao podrunice budimpetanskih organizacija, ire se i smenjuju preteno ideje nemakih ideologa o kojima smo ve govorili. S obzirom da nosioci ra-dnikog socijalistikog pokreta deluju ovde mahom prema direktivama uga-rskih sredita, promene koje se zapaaju u vojvoanskim krajevima prvenstv-eno su posledice previranja u centralnim forumima Ugarske.

Od 1868. do 1873. radnike organizacije su veinom podrunice Opteg radnikog udruenja u Budimpeti. U prvim udruenjima, kao i svugde, ist-iu se potrebe obrazovanja i tednje radi stvaranja kooperativnih preduzea od strane samih radnika, prema ceptima ulce-Delia. Posle njih sa najv-ie uspeha nastupaju sledbenici Ferdinanda Lasala, koji od politikih prava i ekonomskih zadruga podignutih uz pomo drave, oekuju poboljanje radni-kog poloaja. U programskim zahtevima istiu se potrebe opteg prava gla-sa, neograniene slobode tampe, sastajanja, udruenja i govora, ukidanja stajae vojske, uvoenja progresivnog poreza, ukidanja manastira i korienja njihovih dobara u prosvetne svrhe. Politiki zahtevi koji se ovde navode nisu specifino socijalistiki, njih ponavljaju sve liberalne i radikalne buroaske stranke u opoziciji. Socijalistike organizacije se posebno odlikuju jedino po ekonomskim zahtevima.

Poev od sredine 70-ih godina radnika udruenja u Ugarskoj, prema tome i u Vojvodini, postepeno se oslobaaju verovanja, podravanih od Las-alovih sledbenika, u mogunosti stvaranja zadruga pomou drave, i prokl-amuju zahteve za preobraaj drutva sredstvima klasne borbe, prema uputstv-ima Marksovih potovalaca i privrenika. Kao nosilac novih, u sutini klasno-borbenih ideja istie se u Budimpeti Leo Frankel, koji je u Pariskoj komuni imao ministarsku funkciju i koji se 1875. iz emigracije vratio u M-

aarsku, odakle je bio rodom. Njegove koncepcije dolaze do izraaja u stra-nci koja se proklamuje 1878. kao Partija onih koji nemaju prava glasa, i formira 1880, pod imenom Opta ugarska radnika partija. Na osniva-kom kongresu ove partije, koja je po programskoj deklaraciji ve socijald-emokratska, uestvuju i delegati iz vojvoanskih mesta. Po nekim takama programa sudei, ugarski socijalisti su principe klasne borbe usvojili veom veinom nego nemaki, prema formulacijama Gotskog programa, koji je Marks podrvrgao otroj kritici. U programskim zahtevima istie se da sre-dstva za proizvodnju treba da postanu drutvena svojina i da velika preduzea

76

treba eksproprisati. Trai se radniko zakonodavstvo kojim bi se, izmedu ost-alog, smanjilo radno vreme na 10 casova, zabranilo zapoljavanje dece ispod 14 godina, uvelo radniko upravljanje u institucijama socijalnog osiguranja i dr.

Nove organizacije 80-ih godina okupljaju vei broj radnika. Ali jo ne mogu da zatalasaju mase, ne uspevaju da postanu uporita masovnih akcija, niti ideoloka baza marksizma. Ti planovi e se ostvariti tek 90-ih godina.

Karakteristino je da su se intelektualni kruoci sledbenika Svetozara Markovia, koji nisu zasnivali svoj rad na borbi radnike klase, odrali samo do kraja 70-ih godina. Osamdesetih godina, kad radniki sooijalistiki pokret prelazi ovde u viu razvojnu fazu, Markovievci iz redova inteligencije naputaju krugove socijalizma i prelaze u tabor sitnoburoaskog radikalizma.

O razvoju socijalistikih ideja u Cmoj Gori i Makedoniji do 90-ih godina jedva se moe govoriti. Obe zemlje su jo suvie nerazvijene - prva sticajem nepovoljnih istorijskih i geografskih okolnosti, druga jer se nalazi

pod zaostalom Turskom - da bi se na njihovom tlu mogli izgraditi temelji

radnikih udruenja ili intelektualnih kruoka, ije bi se dejstvo ispoljilo u sistematskom okupljanju socijalista i propagiranju socijalizma. Uglavnom

samo preko liberalnih i radikalnih listova i uzdignutijih naprednih pojedinaca,

koji su upoznati sa socijalistikim idejama i sami se zalau za njih, javnost tih zemalja se upoznaje sa socijalistikim zbivanjima i strujanjima, sa ciljevima Pariske komune, stremljenjima Svetozara Markovia, delima Vase Pelagia i dr.

Drugo razdoblje poinje 90-ih godina, pod dejstvom vieg stupnja ra-zvoja kapitalizma u svakom od junoslovenskih teritorija i delovanja II inte-rnacionale, formirane 1889. godine. I u tom razdoblju postoje razlike uslovlj-

ene nejednakim nivoom kapitalistikog razvitka i razliitim poloajem pojed-inih zemalja i oblasti u kojima ive jugoslovenski narodi. Ali te su razlike u ideolokom klasnom pogledu manje, jer u svim pokretima preovladuju, m-anje ili vie, pre ili kasnije, ideje marksizma, i rukovodeu ulogu preuzimaju radnike organizacije sa istovetnim stremljenjima.

U Srbiji se socijaldemokratska stranka osniva tek u prvoj deceniji XX

veka. Meutim, 90-ih godina i ovde se u socijalistikom pokretu zbivaju pre-lomne promene. Dolaze do izraaja klasnoborbeni radniki elementi. U zan-atlijsko-radnikim udruenjirna i listu Zanatlijsko-radnikog saveza Zanatl-iski savez (1892-1895) kre se otpori pobornika utopijskog socijalizma i sit-noburoaskog radikalizma. Prvi marksistiki socijalisticki list Socijaldem-

77

okrat izlazi 1895. Delovanje nosilaca novih ideja ogleda se i u organizovanju

prvih prvomajskih proslava, stvaranju prvih sindikaimh organizacija, sprov-

oenju veih trajkova, komponovanju popularnih borbenih radnikih pesa-ma, odvajanju od zanatlijskih udruenja i sitnoburoaskih radikalskih politi-kih organizacija. Meu zahtevima koji se istiu nalaze se novi, radikalniji, sa ciljem da se pored politikih prava izvojuju ekonomska, da se izdejstvuje radniko zakonodavstvo, skrati radno vreme na 8 sati dnevno, dobije penzija posle 55 godina starosti, odrede minimalne nadnice i sl.

U ovoj fazi razvoja socijalistikog pokreta glavne suprotnosti se suelj-avaju u diskusijama o organizaciji socijalista. Oni koji su bili za to da se u

politikoj borbi dalje ostane na platformi Radikalne stranke, sa obrazlo-enjem da ne treba slabiti redove opozicije izdvajanjem socijalistikih snaga i da su te snage jo preslabe za stvaranje samostalne stranke, ubrzo su udaljeni iz redova socijalista. Medu ovim licima nalazio se i prvi urednik Socijaldem-

okrata ivojin Balugdi. Kao protivnici osnivanja klasnoborbene radnike stranake organizacije ostali su reformistiki pobornici socijalizma koji su traili da socijalisti deluju na liniji fronta, platformi pokreta, u kome bi se ok-upili svi radni i napredni slojevi drutva, radnici, seljaci, zanatlije, intelektua-lci. Ovi protivnici klasnoborbene marksistike organizacije, medu kojima se istiu Jovan Skerli i Kosta Jovanovic, imaju jo prevagu u drugoj polovini XIX veka. Udaljuju se iz socijal-demokratskih redova tek nekoliko godina

kasnije. Na osnivakom kongresu Socijaldemokratske partije, posle prevrata,

1903. godine, programski ciljevi su formulisani prema tzv. Erfurtskom progr-

amu Nemake socijademokratske partije, koji se tada prema principima mar-ksizma smatrao najsavremenijim. Usvajaju se teze o polarizaciji drutva, o proletarizaciii siromanih slojeva, monopolizaciji kapitalistikih preduzea, o klasnoj borbi, o internacionalnoj solidamosti, o potrebi preiaska kapitalisti-ke privatne svojine sredstava za proizvodnju - zemljita, rudnika, alata, maina, saobraajnih sredstava - u drutvenu svojinu o nun-osti promena preobraanjem proizvodnje espapa u socijalistiku pro-dukciju, tj. takvu koju vri drutvo za sve svoje lanove. Za borbu protiv vladajuih stranaka i odnosa ustanovljavaju se uporedo partijske i sindikalne organizacije, sa primatom partijskih. Zna se da je u savremenom drutvu i bo-rba radnike klase protiv kapitalistikog eksploatisanja neminovno ...

78

politika borba i da ona ne moe izvojevati prelazak sredstava za proizvodnju u optu svojinu dak ne zadobije politiku silu.26

Sa odlukom o primatu partijskih, politikih organizacija nad sindika-lnim, ekonomskim organizacijama, mada je taj primat jo jedva izraen, nije se slagala grupa tzv. sindikalista. Oni su uoi II kongresa Socijaldemokratske partije poveli kampanju za obaranje teza o ulozi partije u klasnoj borbi, sa

motivacijom da je u kapitalistiki nerazvijenoj Srbiji borba sindikata, ekono-mska borba, perspektivnija, znaajnija, prea od partijske, politike borbe, i da sindikati treba samostalno neutralno da rukovode borbom radnike klase protiv eksploatacije i eksploatatorskog reima.

Pitanje o odnosu partije i sindikata, kao i odnosa izmedu partije i buro-askih stranaka, izazvalo je otre diskusije, pokretanje posebnih ,,sindikalisti-kih,; listova, aktiviranje reformista. Na II partijskom kongresu, 1904. godine, i sa teoretskog gledita i sa stanovita praktinih potreba odbranjena je ispra-vna marksistika teza o uporednoj borbi partijskih i sindikalnih organizacija. Pobeda branilaca partijske linije praena je otcepljenjem i udaljenjem sindik-alista i reformista, meu kojima su se naroito isticali Milorad Popovi, Jovan Skerli i Kosta Jovanovi. U odbrani teza o potrebi voenja klasne borbe u politikom i ekonomskom vidu, najvie su se istakli Dimitrije Tu-covi i Dragia Lapevi.

Posle nekoliko godina, 1908, kao protivnici partijske linije pojavljuju se

anarhosindikalisti sa tezama revolucionarnih socijalista o nunosti direk-tnih akcija za obaranje vladajueg reima, sprovoenjem generalnog trajka, revolucionisanjem duhova bez upotrebe parlamentarnih metoda politike bo-rbe. U diskusijama sa anarhosindikalistikim direktaima', kako su ih zvali zbog traenja direktnih akcija, jasno se uoava avanturistika karakterna crta ovih protivnika partijskog rukovodstva. Njihovo udaljenje iz partije oznaava eliminisanje avanturistikih, a ne i revolucionarnih elemenata, se revoluc-ije ne mogu sprovesti po elji i volji pojedinaca, za njih su potrebne odreene dugotrajne i dalekosene pripreme pod oreenim uslovima.

Povodom aneksione krize i aneksije Bosne i Hercegovine Srpska socija-

ldemokratska partija bila je prinudena da se detaljnije pozabavi i nacionalnim

pitanjem, na koje dotle nije obratila mnogo panje jer u Srbiji ono nije postoj-alo kao unutranji problem. Posle je u vise navrata morala posebno isticati svoje stavove u vezi sa nacionalnim pitanjem. Svakom prilikom Srpska soc-

ijaldemokratska partija branila je principe samoopredeljenja naroda i osudiv-

26

Istorijski arhiv KPJ III, Socijalistiki pokret u Srbiji 1900-1919, Beograd 1950, 26-28.

79

anja agresivne akcije osvajakih drava. Na akt aneksije Bosne i Hercegovine reagovala je osudom ,,kolonijalne politike" Austro-Ugarske i kritikom oport-

unistikih stavova Austrijske socijaldemokratske partije, koja je za nastalu situaciju okrivljavala u prvom redu srpsiku vladu, a ne vladajue faktore sv-oje zemlje, i nije htela da zna za razlike izmeu zavojevakih poduhvata vel-ike Monarhije i odbrambenih poteza malog srpskog naroda u poloaju oa-jnog otpora. Beskompromisna principijelnost Srpske socijaldemokratske pa-rtije ogleda se u injenici to ni u toj situaciji nije prestala suzbijati militar-istiko-ovinistike tendencije" vladajuih krugova u Srbiji, nije obustavljala kampanju protiv vanrednih kredita za vojsku i svakojakih ratnih planova.

Ostala je na stanovitu da oslobodenje potlaenog naroda treba da bude delo samog naroda postignuto sredstvima pobune i revolucije, a ne rata.

27

Idejna doslednost Srpske socijaldemokratske partije ispoljava se i u vr-

eme balkanskih ratova. U prvom ratu, protiv Turske, ona je cenila oslobodila-

cki karakter borbe protiv tlaitelja balkanskih naroda i time potvruje ispra-vnost zakljuka da je samostalnost nacije preduslov njenom slobodnom ra-zvitku kao i razvitku samog proletarijata. Ali u Skuptini glasa protiv vanre-dnih vojnih kredita jer je u naelu protiv rata i stajae vojske". U drugom balkanskom ratu ona je osudivala agresivne poduhvate jednog naroda na

raum drugog i, verna principu samoopredeljenja, najotrije je osudila osv-ajake akcije srpske vojske na teritoriji Albanije. U vezi sa sukobom izmeu Srbije i Bugarske oko Makedonije isticala je da se ni srpska ni bugarska str-ana rukovode obzirima prema dobru naroda u Makedoniji, ve sebinim. intereslma svoje eksploatatorske buroazije i karijeristike inteligencije.28 Ukazuje na to da se ree makedonskog pitanja ne moe postii ,,zavojev-anjem Makednije od strane Bugarske, Srbije i Grke i ne deobom meu njima, ve punom slobodom makedonskog stanovnitva da se nacionalitetno konstituie i da kao ravnopravan lan ue u balka-nsku federaciju.

Najvii domet principijelnosti Srpske socijaldemokratske partije, koji ostaje zabeleen u istorijskim analima ne samo Srbije ve itave Evrope kao izuzetan podvig, jeste glasanje njenih predstavnika u Skuptini protiv ratnih kredita.

U nekim istoriografskim raspravama novijeg datuma ne cene se u dovol-jnoj meri principijelni stavovi Srpske socijaldemokratske stranke u vezi sa

27

Nav. delo, 85, 97. 28

Nav. delo, 239.

80

nacionalnim pitanjem. Iznose se kritika miljenja da se nije u dovoljnoj meri angaovala u diskusijama o jugoslovenskom pitanju, da je prenebregavala nacionalna prava pojedinih naroda, da je greila u raspravljanju o graninim podrujima pomeranjem meakih linija jednih naroda na raun drugih. Pri ovakvim kritikim rasuivanjima gubi se iz vida istorijsko razdoblje socijald-emokratije, pa se ideje, kao i zbivanja, proiciraju prema shvatanjima i potreb-

ama naeg razdoblja. U doba do prvog svetskog rata, naime, raunalo se sa mogunou povoljnog ishoda klasne borbe, u internacionalnim razmerama i, logino, panja se koncentrisala na tu borbu. Dodue, trebalo je, i moglo se, voditi vie rauna o nacionalnim problemima, koji su usled potlaenosti jun-oslovenskih naroda pod Turskom i Austro-Ugarskom preokupirali duhovi i u Srbiji. Samo rukovodstvo Srpske socij aldemokratske partije je to vremenom

uvidelo pa je poev od aneksione krize obraalo veu panju nacionalnoosl-obodilakim pitanjima. Jedino je ostalo na stanovitu, principijelno svakako ispravnom, da reavanje nacionalnog pitanja mora prvenstveno biti briga stra-nke naroda koji se bori za oslobodenje, a ne neke druge partije kojoj bi se m-

oglo prebaciti da natura svoje stavove iz hegemonistikih razloga. U pogledu nacionalnih distinkcija i razgranienja, na primer, naroda u Bosni i Hercegov-ini, Makedoniji, Kosovu i Metohiji, treba imati u vidu tadanji stepen naci-onalne svesti i nacionalnih aspiracija, da bi merila i ocene prema postulatima

istorijske nauke bili na adekvatnom nivou.

Pitanje koje se u eri socijaldemokratije smatralo sekundarnim a u stvarn-osti ve i tada bilo od primarnog znaaja za razvitak socijalistikog pokreta, i povremeno delovalo izazivajui na teoretske rasprave i idejne razmirice, odn-osilo se na probleme u vezi sa seljatvom i razvojem na selu. U skladu sa stavovima veine u II internacionali, preteno pod uticajem nemakih i aust-iijskih socijaldemokrata, srpski socijalisti su koncentrisali panju na poloaj najamnih radnika na selu, nadniara, bezzemijaa i zemljoradnika sa ned-ovoljno zemlje. Za njih su traili povienje nadnica i poveanje optinskih poseda radi zajednike obrade na zadrunoj osnovi. Ostale slojeve seljatva smatrali su sitnoburoaskim i buroaskim. Polazei sa stanovita, teoretski ispravnog, da se na selu u sutini vri isti proces diferencijacije kao i u gradu, oni u praksi nisu vodili dovoljno rauna o specifinostima procesa seoskog raslojavanja, koje su dovodile nezadovoljne seljake mase u poloaj da post-anu potencijalni saveznici industrijskog proletarijata. S obzirom na to da su

ove mase u Srbiji bile u velikoj veini sitnoposednike, Socijaldemokratska partija ih je, po pogrenoj proceni, omalovaavala i prepustila uticaju sitn-

81

oburoaskih stranaka, radikala i samostalaca. Koliko su ove greke, koje su preteno proisticale iz dogmatskih stavova, slabile snage socijalista vidi se iz kasnijeg razvoja socijalistikog pokreta pod vodstvom komunistike partije, kada se po Lenjinovim uputstvima ostvaruje savez radnika i seljaka, koji na-

jvie doprinosi pobedi proleterske revolucije u Rusiji. Pogrene teze o konzervativizmu i reakcionarstvu seljatva, koje se od

1910. godine, kada ih Tucovi donekle revidira, smatraju gotovo neprikosn-ovenim, navode rukovodee organe na greke, koje se u izvesnim sluajev-ima mogu oceniti kao drastine. Na treem partijskom kongresu, na primer, 1905, u rezoluciji o predstojeim skuptinskim izborima istie se da se u pokret ne mogu ,,uvui... seoski elementi bez tete za njegov pravac, i da se treba ograniiti na idejnu pripremu seoskog proleterijata za klasnu borbu.29 Tek na VIII partijskom kongresu, 1910, posebno se istie agrarno pitanje, kao jedno od sudbonosnih pitanja za razvoj socijalistikog pokreta, po obrazlo-enju sekretara Partije Dimitrija Tucovia. Na tom kongresu se donosi odluka o osnivanju politikih partijskih organizacija na selu, koje e skupa initi jednu celinu, zasebnu partijsku sekciju.30 Mada se jo i u Tucovievoj arg-umentaciji, koja se preuveliano uzima kao prekretnica, prenaglauju konze-rvativna svojstva seoskog stanovnitva i tek se od daljeg prodiranja kapital-izma i veeg potinjavanja poljoprivrede kapitalistikim zakonima oekuju promene u raspoloenju seljatva prema socijalizmu, ipak ona u teoriji i pra-ksi oznaava korak dalje u savladivanju dogmatskih predrasuda o mogun-ostima i potrebama socijalistikih organizacija na selu.

Ispravnost novih teza i uputstava dokazana je izvanrednim poveanjem broja seoskih partijskih organizacija, od 2 na 72, u periodu izmeu VIII i IX kongresa, 1910-1911. godine. Medutim, izvesne linosti, sa Dragiom Lap-eviem na elu, i dalje su ostale na liniji dogmatiara koji su tvrdili da se novim kursom Partija izlae opasnosti: da njome ovladaju seljaki sopstven-ici sobstvenari i da izgubi svoj proleterski revolucionarni karakter. Oni su traili da se proleterski elementi ne meaju sa seljakim. U rezoluciji IX ko-ngresa, 1911. godine, ,,o radu na selu govori se samo o nunosti organizov-anja ,,proletarizovanih i na najamni rad upuenih seoskih masa. Ali ni posle ovako formulisanih stavova nije prestalo rovarenje kritiara. Morao je biti sazvan vanredni kongres, januara 1912, da bi se reio sukob u samom vrho-vnom partijskom forumu - izmeu Lapevia, koji je tada bio predsednik gla-

29

Nav. delo, 68-69.

30 Nav. delo, 158.

82

vne partijske uprave, i sekretara Tucovia. Pred posebnom kongresnom kom-isijom Lapevi je povukao svoje teze kao pogrene i priznao usvojenu parti-jsku liniju. Ta linija se pokazala ispravnom naroito u toku skuptinskih izb-ora, kada je zahvaljujui prvenstveno njoj Socijaldemokratska partija dobila neoekivani broj glasova, od preko 20.000 biraa.31

U junoslovenskim zemljama pod Austro-Ugarskom poetak drugog ra-zdob]ja socijalistickog pokreta je izrazitiji nego u Srbiji, jer se zasniva na

radu socijaldemokratskih partija ve 90-ih godina XIX veka. U Sloveniji prekretnicu oznaava osnivaki kongres Socijaldemokratske

partije u Hajnfeldu 1888/1889, pored datuma osnivanja II internacionale

1889. Ve 1890. prvi maj se proslavlja u impozantnim razmerama, a 1893. iziazi prvi marksistiki slovenaki list Delavec. Socijaldemokrati Slovenije delovali su prema smernicama austrijske centrale, ali su jo u poetku sagled-ali vanost stvaranja autonomne partijske uprave ne samo iz praktikih nego i iz idejnih razloga. Antiaustrijsko raspoloenje je zahvatilo duhove u tolikoj meri da su i radnici zazirali od stranke ija je direkcija bila u Beu. Tek 1896, kada je austrijska centralna uprava pod pritiskom predstavnika radnika manji-

nskih naroda pristala na federalistiku decentralizaciju, odran je osnivaki kongres partije u Ljubljani. Partijska uprava u sreditu Slovenije po zamisli inicijatora trebalo je da objedinjuje rad partijskih organizacija i sa ostalih

junoslovenskih podruja Monarhije, pre svega onih u Dalmaciji i Istri. Stoga

31

Literatura: Dragia Lapevi, Poloaj radnike klase i sindikalni pokret u Srbiji, Beo-grad 1911, 411. Dimitrije Tucovi, Izabrani spisi, I-II, Beograd 1949, I, 343, II, Beograd 1950, II, 354. Duan Popovi Izabrani spisi, Beograd 1951, 489. Tria Kaclerovi, Srpska socijaldemo-kratska partija prema seljatvu, Beograd 1952, 73. Mihailo Todorovi, Intemacionalizam sindi-kalnog pokreta u Srbiji do prvog svetskog rata, Beograd 1953, 92. Sergije Dimitrijevi, Socijali-stike radnike organizadje u Srbiji na kraju XIX veka, Beograd 1953, 85. Zorica Priklmajer, Srpska socijaldemokratija u aneksionoj krizi 1908, Beograd 1953, 95. Prvi maj u Beogradu. Gra-a, Za tampu priredio Edib Hasanagi, Beograd 1954, 288. Radovan Dragovi, Izbor lanaka priredio za tampu i predgovor napisao Sergije Dimitrijevi, Beograd 1954, 375. Vlado Strugar, Socijalna demokratija o nacionalnom pitanju jugoslovenskih naroda, Beograd 1956, 222. Milen-ko Topalovi, Sindikalne i partijske organizacije Beograda do prvog svetskog rata, Godinjak grada Beograda IV, Beograd 1959, 91-124. Vladimir Milanovi, Pedagoka shvatanja srpskih so-cijaldemokrata 1903-1914, Beograd 1959, 242. Zorica Priklmajer-Tomanovi, Radniki pokret u jugoslovenskim zemljama do 1914. godine, Prirunik za istoriju meunarodnog radnikog po-kreta, Beograd 1964, 415-499. Vuk Vinaver, Sindikalno-trajkaki pokret u Srbiji 1901-1918. Zbornik radova Instituta drutvenih nauka VI, Beograd 1964, 5-680. Sindikalni pokret u Srbiji 1903-1919, tom I, knj. 1. Prvi kongres Srpske socijaldemokratske partije i Glavnog radnikog sa-veza, Beograd 1953, 239; knj. 2 Beograd 1958, 622; knj. 3 Beograd 1962, 924; knj. 4 Beograd 1964, 985. Srpska socijaldemokrat ska partija, referat i diskusije sa naunog skupa povodom 50 godinjice smrti Dimitrija Tucovia, Institut za istoriju radnikog pokreta Srbije, Beograd 1965, 334. Srpska socijaldemokratska partija, Graa, Beograd 1966, 692.

83

je nazvana Jugoslovenskom socijaldemokratskom strankom. Tokom vremena

pokazae se, medutim, da slovenaka partija nema ni snage ni mogunosti da obuhvati okolne jugoslovenske organizacije, i ona e ostati u granicama terit-orije Slovenije.

Osnovne preokupacije slovenakih socijaldemokrata, kao i ostalih, kret-ale su se na liniji zahteva za poboljanje poloaja radnike kiase i izdejstvov-anja politikih sloboda sa optim pravom glasa. Opozicione grupe i linosti javljale su se i ovde, sa zahtevima da se pree na revolacionarnije metode borbe, ali su ostale manje-vie neshvaene. Revizionistike misli, pod upl-ivom Berntajnovih teza o mogunosti socijalistikih reformi u kapitalizmu, suprotno Marksovim postavkama, nailazile su, kao i u drugim delovima Auslrije, na vei odjek.

Najvie su se zapaale inicijative i akcije u okvirima nacionalnog pit-anja, na planu jugoslovenske solidarnosti. Slovenaka socijaldemokratska pa-rtija, pod vostvom eminentnih osoba, Etbina i Antona Kristana, bila je nar-oito aktivna u zajednikim, junoslovenskim poduhvatima. Ve na osniva-kom kongresu dat je predlog, koji se nije mogao ostvariti, da se pokrene jedan junoslovenski literarni socijalistiki list sa lancima na slovenakom, hrvatskom, srpskom i bugarskom jeziku. Na kongresima i konferencijama, u

listovima i brourama, esto su isticane junoslovenske teme o zajednikim brigama i stremljenjima. Najvie se insistiralo na planu idejne saradnje, na koncentraciji kulturnog blaga u jedinstvenu junoslovensku riznicu.

U pogledu nacionalnog pitanja u granicama Austro-Ugarske, lider slov-

enakih socijaldemokrata Etbin Kristan je insistirao naroito na tezi da to pit-anje ne treba tretirati kao dravno pravno i teritorijalno, ve kao kulturno, eksteritorijalno. On je traio da se u okviru mnogonacionalne Ausiro-Ugarske svakom narodu da pravo da sainjava kulturnu celinu, bez obzira na to gde su nastanjeni njegovi lanovi. Na znamenitom kongresu Socijaldemokratske partije Austrije u Brnu 1899. godine, na kome je izglasan narodni program stranke, slovenaka partijska uprava je u predlogu za reenje nacionalnog pit-anja traila ukidanje birokratsko-dravnog centralizma tako da Austrija... postane demokratska narodnosna savezna drava u kojoj bi se svaki narod... bez obzira na pokrajine u kojima ive njegovi lanovi" razvijao kao autonomna Skuptina. Taj predlog je odbijen kao neizvodljiv, mada se u sutini zasnivao takode na postavkama o nacionalnoj kultumoj autonomiji, kao jedna varijanta austro-marksizma. U usvojenom izvodljivom" Brnskom programu nalaze se u stvari isto tako neizvodljive teze, samo se njima zam-

84

iljena autonomija vezuje za teritoriju, pokrajinu. Po Brnskoj deklaraciji, re-enje nacionalnog pitanja se nalazilo u ispunjenju kulturnih i jezikih zahteva na bazi ravnopravnosti naroda u austrijskoj dravi, preobraenoj u demokra-tsku narodnosnu saveznu dravu sa samoupravnim telima narodnosnih obl-asti. Brnski program, sastavljen prema teoretskim obrascima ideologa austri-

jske Socijaldemokratske partije, Oto Bauera, Viktora Adlera, Karla Renera,

kao i predlog slovenakih socijaldemokrata, predvoenih Kristanom, temelji se na shvatanjima da je nacionalni problem uglavnom kultumi problem.

Zastupnici austro-marksizma nisu hteli uvideti da je nacionalno pitanje u usl-

ovima klasne borbe i eksploatacije uvek prvenstveno ekonomsko-politiko, i da se u mnogonacionalnoj Austro-Ugarskoj reenje nalazilo u postavljanju i ispunjavanju zahteva za pravo na samoopredeljenje do otcepljenja. Pri obj-

anjavanju ovog stava treba imati u vidu olakavajuu okolnost, u praksi a ne u teritoriji, da se pod tuinskom austro-ugarskom dravom nisu smele, pod pretnjom veleizdaje, isticati teze o pravima koja bi mogla ugroziti integritet

dravne celine, i da se slovenaka Jugoslovenska socijaldemokratska partija ubrajala u organizacije koje su najvie negovale bratske odnose meu jun-oslovenskim socijalistikim partijama i jaale kulturne veze meu junosl-ovenskim narodima.

Drugo najvanije pitanje, koje se kao sporno stalno ponavljalo, bilo je i u Slovenakoj socijalnoj demokratskoj partiji - agrarno pitanje. Ve na osn-ivakom kongresu izbila je una diskusija povodom predloga rezolucije o potrebi poveanja optinskog zemljita, smanjenja poreza i slinih zatitnih mera u korist siromanih zemljoradnika. Veina je odbila izglasanje posebne rezolucije o seljakim zahtevima, i ovde sa obrazloenjem da seljaka ne treba zavaravati iluzijama, da je on u kapitalizmu, u konkurenciji sa veleposedom,

osuen na propast, kao zanatlija u gradu, i da mu treba objasniti da se i njeg-ova budunost, kao poljoprivrednog radnika, nalazi u socijalizmu. Na sled-eim kongresima i konferencijama mnogi su traili izradu posebnog progr-ama s motivacijom da se sa optim, klasnoborbenim radnikim programom ne moe vriti agitacija meu seljatvom u korist socijalistike partije32. Ali su ovi pojedinci, i pojedinane grupe, odbijani uvek sa istim principijelnim" obrazloenjem o sitnoburoaskom karakteru seljakih zahteva, opasnosti ra-zvodnjavanja radnikog pokreta, tetnosti sitnoposednikih iluzija itd.

32

Zgodovinski arhiv KPJ, V, Socialistino gibanje v Sloveniji 1869 -1920, Beograd 1951, 51.

85

U Hrvatskoj drugo razdoblje poinje takode odmah 90-ih godina, pod uticajem II internacionale, posebno nemake i austrijske socijaldemokratije, a naroito Socijaldemokratske partije Maarske, koja je osnovana 1890. god-ine. Prevaga novih klasnoborbenih shvatanja vidno se ispoljava ve u prvim prvomajskim proslavama, poev od 1890, pri formiranju javnih politickih kl-ubova radi masovnijeg propagiranja socijaiistikih ideja, pokretanjem prvog marksistikog socijalistikog lista Sloboda, 1892, prilikom isticanja zahteva za 8-asovni radni dan, za vreme uestalih trajkova, a najvie u odlukama o osnivanju same Socijaldemokratske partije Hrvatske i Slavonije. Na osniva-

koj koniferenciji, 1894, prihvaen je kao privremeni program tzv. Hajniel-dski program Socijaldemokratske partije Austrije. Na II kongresu, 1896. usv-ojen je stalni partijski program, koji se zasniva na tekstu tzv. Erfurtskog pr-

ograma Nemake socijaldemokratske partije. Politiki i ekonomski zahtevi Socijaldemokratske partije Hrvatske i Si-

avonije formuliu se gotovo na isti nain u Socijaldemokratskoj partiji Maarske. Ova podudarnost je rezultanta ne samo slinih politikih i ekono-mskih prilika i odnosa, koji proistiu iz statusa i razvoja Hrvatske pod Uga-rskom, nego i istovetnih teoretskih koncepcija koje se oblikuju prema shem-

ama austro-marksizma.

Od politickih zahteva najvie se istie zahtev za opte pravo glasa. U vr-eme nasilne vladavine bana Kuena Hedervarija, do 1903, insistiranje na

ovom zahtevu, kao i na drugim zahtevima za politika prava, dovodi do ja-anja terora policijskih vlasti nad pristalicama Socijaldemokratske partije, kao

i nad privrenicima ostalih, buroaskih opozicionih stranaka. Ali ovim zaht-evima stie se i vei broj potovalaca i pristalica u narodu, koji, izloen sta-lnom pritisku vlastodraca, oekuje spas od politikih sloboda u veoj meri nego u demokratskim uslovima parlamentarizma. Posle povlaenja Kuena Hedervarija sa banske vlasti, u eri novog kursa, parlamentarnog demokrat-izma, Socijaldemokratska partija dobija mogunosti za slobodnije delovanje i uspeva da se po uticaju na mase afirmie u javnosti kao politiki faktor. Med-utim, i u tom razdoblju njene organizacije i njeni lanovi bie izloeni prog-onima od strane dravne vlasti prilikom demonstrativnih istupanja u borbi za vea prava i bolje ivotne uslove radnika. A kada se vanrednim merama vra-aju neparlamentarni komesarski i slini diktatorski reimi, ona e morati da se zadovolji najmanjim mogunostima za rad i povue u ilegalnost. Bilo je dovoljno prilika da se uvidi neostvarljivost nada u preobraaj drutva parl-amentarnim sredstvima u tadanjem buroaskom kapitalistikom poretku, ali

86

socijaldemokratsko rukovodstvo, pod uticajem sve oportunijih lidera, ne

samo to nije htelo da menja svoju miroljubivu strategiju i taktiku u odnosu na buroaziju ve je pristajalo na sve vee kompromise sa njom, zaotravaj-ui, s druge strane, odnose sa radikalnijim, revolucionarnijim elementima u samoj Socijaldemokratskoj partiji.

Pitanje koje u ovom razdoblju izaziva najvie dilema i dovodi do naj-ustrijih diskusija medu socijalistima jeste - agrarno, seljako. Reavanje tog pitanja namee se pokretima nezadovoljstva siromanih zemljoradnika sa nedovoljno zemlje i poljoprivrednih radnika. Nemiri masovnih razmera izbij-

aju naroito u ravniarskim krajevima, u Slavoniji, posebno u Sremu. Tu, s jedne strane, ima najvie veleposeda, a s druge najvei broj sitnih posednika i nadniara. Tu je nejednakost najupadljivija i polarizacija najizrazitija.

Prvi seoski propagatori socijalistikih ideja, medu kojima se najvie ist-ie mladi Vitomir Kora, koji e kasnije postati poznati opor