Садржај

О Аристотелу..............................................................................................................................2

Аристотелова логика.................................................................................................................4

Истраживачке примде................................................................................................................7

Аристотелова етика...................................................................................................................7

Проблем Аристотелових етика................................................................................................9

1

О Аристотелу

Аристотел, грчки филозоф (384-322) рођен у Стагира у Тракији. У Атину

долази 367. и придружује се Платоновој Академији, Чији члан остаје до Платонове

смрти (348). Након тога одлази из Атине у Асос, а потом у Митилену на лезбо. Г.

343. Филип Македонски позива га на свој двор као наставницима свог сина

Александра. У Атину се враћа тек 335, када оснива сопствену филозофску школу,

познату под називом Ликеј или "перипатетичка школа". Након Александрове смрти

(323) поново одлази из Атине вероватно, као иу првом случају, из политичких

разлога, тј. Својих веза с Македонијом те умире у Халкиди на острву Еубеји.1

Аристотелови се списи могу поделити у две основне колекције. Прву збирку

чине тзв. "Егзотерични", тј. Објављена дела, намењена широј публици. Сачувани су

само краћи фрагменти тих дела; једини већи сачувани фрагмент потиче из

Пратрептика или Нагавара на филазафију. Већина списа из те колекције написана је у

облику дијалога, а неки од њих (нпр. Државник, Сафжст, Симпазиј) и насловом

опонашају Платонова дела. Стога се претпоставља да су настали у ранијем периоду

Аристотелових радова. Уз Пратрептик, најважнији међу њима су Грил или о

ретарици, Еадем или о души те о филозофији.

Другу и важнију збирку чине тзв. "Езотерична" дела, тј. Она намењена

школској употреби (понекад се називају и "акроаматичнима", тј. Делима која се

односе на предавања). Но њихова тачна намена и њихов изворни облик нису сасвим

јасни. По свему судећи, нису била намењена објављивању ван Ликеј, него су

веројатно била читана пред перипатетичком публиком. Исто тако, није јасна судбина

тих списа након Аристотелове смрти. Према неким античким изворима (Страбон и

Плутарх), они нису били доступни све до И. века. пр. Кр., Када их је Сула донео у

Рим, где су преписани те оновни издавани од стране Андроника са Рода. У

веродостојност те приче, као иу тачну Андроникову улогу постоје многе двоумљења.

1 За Филозофски лексикон, ул. С. Крлеша, Загреб: Лексикографски завод „Мирослав Крлеша“ 2013

2

У сваком случају, јасно је да тек након И. ст. Пр. Кр. Аристотелови езотерични списи

почињу добијати облик у коме их данас читамо те да од тога периода можемо

говорити о формирању Царпус Аристателицума. Аристотелови су списи тада помно

преписани, уређени и организовани у складу са оновековној поделом филозофије на

логику, физику (и метафизику) и етику (или практичну филозофију уопштено). То је

поређење задржано иу данашњем времену: држећи се њега и Беккер је 1831.

приредио издање грч. текста према чијој се пагинацији и данас цитирају

Аристотелови списи.

За разлику од Платона, Аристотел је инсистирао на дисциплинарној подели

филозофије и наглашавао како садржајне тако и методолошке разлике међу

дисциплинама. Иако је подела филозофије на логику, физику и етику вероватно била

позната у његово доба, сам Аристотел је филозофију и науку (или знање) уопштено

делио на мало другачији начин. Најопћенитијем подела јест она на теоретску врсту

знања, која се бави само посматрањем ствари с намером њиховог разумевања и

објашњавања, практичну врсту знања, која се бави човековим деловањем, и

поиетички или творбеним врсту знања, која се бави производњом или стварањем

ствари. Даља подела те три најопштије врста знања мање је јасна и укључује многа

преклапања. У теоретску врсту знања спадају теологија и / или тзв. 'Прва филозофија'

(тј. Метафизика), математика (аритметика и геометрија) и природне науке (физика,

биологија итд.). Практична врста знања обухвата, у најширем смислу, знање које је

релевантно за остварење индивидуалне (етика) и колективне среће (политика), а

творбена се односи на разматрање како створити књижевно уметничко дело

(поетика) или говор (реторика) (али ту би спадале и бродоградња, пољопривреда,

медицина итд.). За барем две важне Аристотелове дисциплине није јасно како се

уклапају у ту шему. Прва од њих је логика, за коју су Аристотелови настављачи

тврдили да је оруђе (опиовов) филозофије те да је претпостављају све науке; стога су

групу списа које су убрајали у логичке назвали Органан. Из самих Аристотелових

текстова тешко је извући неки сигуран закључак у погледу статуса логике. Текстови

који се традиционално убрајају у логичке списе пуни су тема из других дисциплина,

3

пре свега онтологије или метафизике, филозофије језика, теорије науке итд. Друга

дисциплина за коју није једноставно пронаћи место у аристотеловској схеми науке

јест метафизика. Аристотелове расправе које данас класифицирамо као метафизичке

такође су пуне тема из других подручја, а јединственост метафизике као засебне

дисциплине пријепома је.

Аристотелова логика

На почетак групе логичких дела традиционално се ставља спис Категарије,

који по својој тематици пре спада у метафизику или филозофију језика. Категарије

представљају вероватно најранији Аристотелов покушај системског одговора на

питање о томе које су основне врсте ствари у свету. Аристотел ту полази од две

основне врсте односа које могу постојати међу стварима: једна ствар може се

исказивати 0 (или предицирати) другој или бити у или на другој. Одатле се најпре

долази до класификације ствари у четири основне врсте: (1) неке се ствари исказују о

другима али нису у или на другим (нпр. Човек, који се предицира појединачном

човеку) - то су супстанцијалне универзалије; (2) неке јесу у или на другим али се не

исказују о другима (нпр. Појединачна бела боја, која је на појединачном телу) - то су

акциденталне појединачности; (3) неке се и исказују о другима и јесу у или на другим

(нпр. Знање, које је у уму, а предицира се нпр. Биологијски знању) - то су

акциденталне универзалије; (4) неке се нити исказују о другима нити јесу у другима

(нпр. Сократ) - то су супстанцијалне појединачности. Аристотел сматра, насупрот

Платону, да су супстанцијалне појединачности основна, самостално постојећа врста

ствари и назива их примарним супстанцама (οὐσίαι), док оне ствари које се исказују

о њима супстанцијалне универзалије - назива секундарним супстанцама. Друга врста

класификације која се предузима у Категаријама јест класификација У десет тзв.

категорија: прву категорију чини супстанција (примарна и секундарна), а остало су

њена својства. Спис О тумачењу расправља о исказима и функцији саставних делова

исказа. Следећи Платонову анализу из Сафжста, Аристотел тврди да основни

4

саставни делови исказа јесу именица (ὄνομα) - израз који има само референцијалну

улогу одређену конвенцијом, чији делови немају значење и који не укључује

темпоралну спецификацију - те глагол (ῥῆμα) - израз који има предикативни улогу и

који укључује темпоралну спецификацију. Када нешто тврди (тј. Када је

"апофантички", аноцповрмоц), исказ је носилац истинитости и неистинитости.

Аристотел опширно расправља о врстама исказа и њиховим међусобним односима.

Посебну пажњу изазвала је његова расправа о исказима о контингентну догађајима у

будућности. Узмимо исказ "Сутра ће бити поморске битке": ако је он сада истинит,

онда је сада нужно одређено да ће сутра битипоморске битке, а ако је сада неистинит,

онда је сада нужно одређено да сутра неће бити поморске битке; ако пак није ни

истинит ни неистинит, онда имамо изузетак од принципа искључења средњег.

Изгледа да се Аристотел приклања овој потоњој опцији и тако избегава

детерминистичким конклузију.

На концу списа о сафистичким оповргавање, последњег списа тзв. Органана,

Аристотел каже да о теорији аргументације пре његовог рада нико није расправљао.

То на први поглед звучи чудно, узме ли се у обзир чињеница да ипак постоји

респектабилна традиција - у коју спадају барем софисти, Сократ и Платон - у којој се

велика пажња придавала начину како аргументовати. Ипак, пре Аристотела заправо

нико није покушао дати систематску теорију аргументације, и Аристотел је очито

уверен да његов логички рад - пре свега његово најважније откриће у подручју

логике, силогизам (συλλογισμός) представља неку врсту прекретнице. Да би се

некиаргумент назвао силогизмима, он мора да задовољи следеће услове: мора се

састојати од најмање две премиса (προτάσεις); те премисе морају бити довољне да

се из њих нужно изведе конклузија (συμπέρασμα); конклузија не сме бити

имплицитно садржана у премисама. Аристотел подробно показује који су парови

премиса такви да из њих може нужно следити конклузија, тј. формирати силогизам.

То чини тако што разматра односе субјекта и предиката у премисама (зато се његова

логика обично карактерише као логика термина, за разлику од пропозицијске логике,

коју су развили подробније тек стоици). Односи субјекта и предиката у премисама

5

такви су да премисе имају један термин заједнички. То је тзв. средњи термин или

средњак (μέσον), док се преосталитермини зову "крајњи термини" или "крајњаци"

(ἄκρα). Средњи се термин може у премисама налазити на три положајима (може

бити субјект једне и предикат друге или предикат обају или субјект обају), па

Аристотел складу са томе говори о три фигурама (окнуам), у којима се налази укупно

14 ваљаних силогистичких облика.

Теорију силогизма Аристотел је изложио у првај Аналитици. Но Прва и Друга

Аналитика чине целину, утолико што Аристотела занима посебна врста силогизма, о

којој расправља у другај Аналитици, тј. Силогизам који је такав да ако га поседујемо,

онда уједно посједујемо и знање (ἐπιστήμη). Таква врста силогизма зове се

"демонстрација" (ἀπόδειξις). Да би силогизам био демонстрација, није довољно да

он буде ваљан и да премисе буду истините. Најважнији додатни услови јесу да

премисе објашњавају конклузију, тј. Да је у њима наведен узрок или објашњење

(αἴτιον) конклузије, те да буду неопходне. Одатле Аристотел изводи веома строгу

дефиницију знања: знати да п значи бити у стању да демонстрира да п, тј. Формирати

силогизам у којему је наведено објашњење зашта п. Аристотеловском науку

(ἐπιστήμη) састоји се од таквих силогизама тј. Демонстрација. Низ премиса у

демонстрацијама не може ићи у бесконачност, него је потребно да постоје примарне

или тзв. непосредне премисе, које су тако принципи демонстративне науке.

Принципи науке, будући да су први чланови знанств. силогизма, не могу бити

предмет знања које се заснива на способности демонстрирања. Спознајну способност

захваљујући којој ипак поседујемо знање о принципима Аристотел назива умом или

способношћу схватања (νοῦς), а у процесу спознаје принципа важну улогу игра

друга главна знанств. метода, индукција (ἐπαγωγή).

Поред демонстрације, друга важна врста силогизма јест дијалектички

силогизам, који је тема Топике. Дијалектички се силогизам од демонстрације

разликује по обиљежју премиса: док су премисе демонстрације истините и

неопходне, премисе дијалектичког силогизма су прихваћена угледна мњења, ендока

(ἔνδοξ). Неки тумачи појму ендока, као и дијалектици уопштено, приписују

6

изузетно важну улогу у Аристотеловој знанств. методологији, јер Аристотел тврди да

будући да се први принципи науке не могу демонстрирати, треба их разматрати на

основу ендока, тј. диалектички.

Истраживачке примде

На почетку своје Метеорологије Аристотел каже: "Раније смо расправили о

првим узроцима природе и све природне промене [у Физици], као и 0 уређеном

кретању звезда на небу [О небу 1-2 део], о броју, врсти и узајамној трансформацији

телесних елемената те о настанку и пропасти уопштено [О небу 3 и 4 део; О настанку

и пропасти. Након што смо о томе расправили, размотрићемо јесмо ли у стању, у

складу са назначеном методом, дати опис животиња и биљака, и уопштено и засебно

[биологијски списи, укључујући психологијске]; јер након што то кажемо, све што

смо на почетку поставили пред себе можда ће бити завршено (I.1 338a20–339a9). Овај

одломак добро сажима садржај и поредак целокупног Аристотелова рада у области

истраживања природе те показује да је реч о веома обухватном и систематском

подухвату. Више од половине сачуваног Аристотелова Цорпуса припада томе

подручју, а трећина биологије ским истраживањима (укључујући и психологијска).2

Аристотелова етика

Аристотел се бави етиком у свом делу "Никоманова етика". Сваки човек по својој

природи тежи срећи. Етика испитује могућности да ту срећу постигнемо. Човек може

да буде срећан само уколико развије своју специфичну природу а то је разум и то на

два начина: теоријски и практично. Због тога постоје два типа врлина:

2 За Филозофски лексикон, ул. С. Крлеша, Загреб: Лексикографски завод „Мирослав Крлеша“ 2013

7

Етичке врлине

Дијаноетичке врлине (дијаноја = разум)

Етичке врлине су практичне, односе се на људску праксу, делатност. Оне су

врлине воље. Ми својом вољом бирамо своју делатност, праксу. Оне се постижу на

тај начин што се воља усмерава ка принципу мере (златне средине). То је средина

између претеривања и заостајања за принципом мере.

Нпр. храброст је врлина. Као таква она се налази на средини између кукавичлука

и непромишљене смелости. Она је мера између ове две крајности. Разум увек треба

да упућује на принцип мере.

Врлина је дарежљивост. Она је средина између шкртости и расипништва. Она је

мера између ове две мудрости.

Понос је врлина између малодушности и охолости (превеликог и премалог

поверења у себе).

Врлина је у умерености и налази се на средини између две крајности.

Дијаноетичке врлине су разумне врлине и оне су теоријске. Оне подразумевају

мудрост, разборитост и упућују на бављење наукама. Бављење наукама омогућује

срећу нарочитог типа које искушавају они људи који се баве проучавањем узрока

свега што постоји. Проучавање узрока мора да води ка првом узроку – Богу (узроку

узрока). Мало бављење науком одбија од Бога а више води ка Богу.

Било да се ради о етичким или дијаностичким врлинама, срећа се увек састоји у

складу између жеља и могућности. Она стоји на средини између жеља и могућности.

Било да се ради о теоријским или практичним стварима. Уколико желимо да будемо

срећни увек морамо да водимо о томе рачуна. Треба одмеравати своје жеље али и

могућности. Али то не значи одустајање од високих циљева већ само треба бити

реалан. Треба тежити остварењу наших потенцијала.

8

Оно што је изван нас не треба да буде извор наше несреће. Срећа је релативна

ствар. То значи да се појам среће разликује од човека до човека. Човек у различитим

годинама свог живота другачије схвата срећу. Аристотел не даје дефиницију среће.

Срећа је релативна. Ко је болестан срећа је да буде здрав. За онога ко је сиромашан

срећа је богатство...

Материјано богатство, друштвени углед, чулна задовољства не треба да буду

примарни животни циљ уколико желимо срећу али то не значи да их треба у

потпуности искључити из живота (Аристотел не проповеда аскетизам као код

Диогена). Уколико све ствари долазе као последица у врлини треба их прихватити.

Да бисмо били срећни врлине треба да буду наше навике. Треба их упражњавати да

бисмо били срећни. Оне су нужан услов за срећу.

Проблем Аристотелових етика3

Познато је да је Аристотел написао 3 етике: Еудемову етику (Етхиоа,

Еудемиа), Никомахову етику (Етхица Ницомацхеа) и Велику етжку (Магна моралжа).

Док прве 2 етике нису спорне, аутентичност Велике етике ставља се у питање још од

краја 18. века. Контроверзна мишљења о томе налазе се иу истраживању Аристотела

у нашем веку. Савремене расправе о практичној филозофији код Аристотела

уопштено сабрао је и објавио Фритз-Петер Хагер у Зборнику Етхик унд Политикдес

Аристотелес, Дармштат 1972. Овде ћемо навести самомишљења која су у њима

садржана о хронологији и аутентичности Аристотелових етика, јер ове се показују

врло важним и за разумевање смисла и карактера практичне филозофије у

Аристотела.

У свом делу Аристотелес: Грундлегунг еинер Гесцхжцхте сеинер

Ентвицклунг, Берлин 1923, Вернер Јаегер је први поставио питање о времену

настајања Аристотелових етика. То питање Јаегер разматра у вези са својом теоријом

3 Пажанин, А. (1986); Јединство политике и етике у Аристотеловој практичној филозофији; Загреб

9

о укупном развоју Аристотелова мишљења. Да би се Јаегер хронологија

Аристотелових етика могла разумети у складу с његовим степенима Аристотелова

развитка уопштено, овде их поново наводимо, независно о проблематичности њихова

платонског одређења које је у савременом истраживању Аристотела .подвргнуто

критици. Према Јаегер постоје три степена Аристотелова развитка уопштено па и три

стадијума његова етичког мишљења. Први је рани студиј у којему је млади

Аристотел још потпуно везан за каснога Платона. У другом периоду Аристотел се,

према Јаегер, још увек ослања на Платона, али га у извесним тачкама критикује, док

се у трећем стадијуму највише удаљио од Платона. Аристотелова етичка мисао првог

периода приказана је у Протрептжкосу, тј. У спису што га је новоплартоначар

Јамблих сачилнио позивањем на филозофију младога Аристотела. Друго раздобље

приказује Еудемова етика, а треће Никомахова етика. Што се пак тиче Велике етике

она према Јаегер није неко посебно Арирстотелово дело него кнатки коришћење што

га је неки перипатетичар (из доба након Теофналста сачинио од извода & из

Еудемове, Никомахове етике.

Супротну тезу не само о Великој етицж 'него и сасвим другу кронлогију

Аристотелових етика дао је бечки филолог Хансвон Арним најпре целом Дие дреж

аристотелисцхен Етхикен 1924, а затим 1929. чланом »Ноцхмалс дие дреи

аристотелисцхен Етхикен. Геген В. Јаегер. Зур Абвехр «. Вон Арним сматра Велику

етику аутентичним Аристотеловим делом, а време њеног настанка ставља у рано

период. Аристотел је, према вон Арним, поновио Велику етику у предавању на

почетку своје атинске наставничке делатности у Ликеј око 335. године пре 11. е.

Након тога је настала Еудемова етика и као последња Никомахова етика.

Дакако, тиме нису престала ни истраживања ни сукобљавања мишљења о

Аристотеловим етикама. Тако је већ 1931. А.

Маннсион узвратио да је Велика етика настала у времену наикион Аристотела

и да је на њен настанак могла утицати Теофраст Етика. Затим посредујуће место

између противника и заговомака аутентичности Велике етике заузео је В. Тхеилер,

који 1934. године тврди да је Велика етика пре орјентисана на Еудемовој етици него

10

на Никомаховој и да је настала након Аристотела, ик то на основи; 1 предавања што

га је Аристотел држао између Еудемове и Никомахове етике. Тио предавање је

приказано као Средња етика (Миттлере Етхик) која се развила даљним! Радом на

Еудемовој етици и члииди основу Велике етике. Иако Г. Фахненсцхмидт, још 1968.

оспорава аутентичност Велике етике, взаља се сложити с Ф. Дирлмеииером, који је

својим коментарима уз превод на немачки језукк показао, да је Велика. етика:

самостални Аристотелов нацрт, који је неовиисан 0 Еудемовој ти Никомаховој етици

и који садржајно потиче од самог Аристотела као прва од три етика. То потврђује и

И. Дуринг, који представља посљедњру реч у савременом истраживању Аристотела.

И РА Гаутхиер у свом раду о композицији Никомахове етике 1958. године

тврди, да је она настала за време Аристотелова другог боравка у Атини и да ју је

Аристотел сам саставио према јединственом плану другога великог курса својих

предавања о етици који се разликује * од раније одржаног курса о истој теми у Асос

из којега је настала Еаде мова етика Занимљиво је да је Гаутхиер, који иначе

наставља на Јаегерову анализу слојева у Аристотеловим тзв. прагматијама као

главним Аристотеловим систематским и наствне списима, показао да су В, ВИ и

ВИИ књига Никомахорве етике .идентичне књигама ИВ, В и ВИ Еудемове етике, тј.

Да поменуте књиге Никомахове етике потичу из Еудемове етике и да у »благо

модификованом облику« оне чине »најстанији слој« Никомахове етике.

Дакако из те чињенице било би} криво закључити да је »најстарији слој«

Наконвхове етике ти њен најбољи део или пак да он најбоље изражава смисао

практичне филозофије у Аристотела. Јер, насупрот приближавању ти

идентиифриоирању Еудемовеи Никомахове етике, ваља истражити њихове разлике, и

то несамо разлику у времену њихова настајања него и начелно различито значење и

улогу коју оне имају за збиљску практичну филозофију. Из свега до сада изнесенога

произлази не само да је Никомахова етика настала након свих осталих етичких списа

и да, бар у »благо модификованом облику«, у себисадржи поједине делове

претходних прагматија о томе, него и да је она најзначајније дело Аристотелове

практичне филозофије. За нашу тему и тезу о Аристотеловој практичној филозофији

11

као јединству политике и етике Никомахова етика се показује посебно важном због

тога, јер она садржи такву практичну филозофију која нити претпоставља теоретску

филозофију нити води неком знању ради знања, него која као пхилосопхиа

антхропина свој циљ постиже деловањем и озбиљењем доброга. живота у полису. У

томе се Никомахова етика начелно разликује од Еудемове етике.

Да би се објасрнилла та разлика између Никомахове етике и Еудемове етике,

није нужно трудити се око мисли развиитка, него 'је довољно »узети у обзир

херменеутичку категорију адресата« којима је свака од њих намењена. У том смислу

Г. Биен наставља: »Никомахова етика је потпуно прак тично мишљена теорија

испуњења живота ван школе, она је етика за 'грађане'«, док је Еудемова етика »у

целини етика за чланове школе, за узнапредовале теоретичаре и филозофе, да кле за

такве којима важи као норма и мерило (хорос) ис правног Вођења живота уопште и

свих појединачних дело вања и одлука, како тиме не би били спречени у вршењу

теорије, већ како би могли култивисати тон тхеон тхерапеуеин, тј. чисто мишљење. 4Та разлика, као разлика смисла тео ретског и практичног живота у Аристотеловој

филозофији, постаће још јаснијом у току овог одељка, јер тек када се из ложе главне

мисли Никомахове етике, може се право разум јети како Аристотелово начелно

лучење теорије и праксе, њи хова самосталност, својеврсност и домет, тако и новост

тога лучења насупрот Платону и платонизму и значење Аристотелове практичне

филозофије за савремену практичну мисао.

4 Биен, Г. (1973); Die Grundlegung der politischen Philosophie bie Aristoteles; Минхен

12