D. Đurić

Aristotelovi argumenti za večnost sveta

a) Argument zasnovan na prirodi materije.

Aristotel ovaj argument zasniva na opravdanju teze da materija ne može nastati, odnosno na tome da je teza o nastanku materije neodrživa. Osnovu za dokaz čini njegovo shvatanje da materija može da nastane samo od već postojeće materije. Sve što nastaje nastaje od nekog supstratuma. Ali priroda materije je takva da je upravo ona supstratum od kojeg su sačinjene sve stvari. Prema tome, materija univerzuma može nastati samo od već postojeće materije, koja je isto što i ona sama. Dakle, pretpostaviti da materija univerzuma nastaje, značilo bi pretpostaviti da materija već postoji. Ta pretpostavka vodi u protivrečnost. Prema tome, materija mora biti večna.(Fiz. I, 7 i I, 9)

b) Argument zasnovan na pojmu mogućnosti.

U Aristotelovoj fizici su pojmovi mogućnosti i materije blisko vezani. Materija je lokus mogućnosti. U svom spisu O nastajanju i nestajanju on kaže da proces nastajanja nužno zahteva prethodno prisustvo nečega što postoji potencijalno (ili, što je moguće), ali što aktuelno ne postoji. Iz toga sledi da ništa, uključujući i materiju, ne nastaje iz ničega. (O nast. i nesta. I, 3,317b 16-17.) “Jer, moglo bi se, kaže Aristotel, postaviti pitanje “kako je moguće prosto postajanje, pa bilo da ono postoji na osnovu onoga što je moguće, ili nekako drugačije?” Ima li, pita on, postajanja bića, to jest, tog ovog, a ne takvog, tolikog i gde? Tako Aristotel razlikuje postajanje naprosto, odnosno egzistencijalno kretanje ili promenu (nastajanje i nestajanje), od promene preobražavanjem.Ako neko uči on postaje osoba koja to zna, a nastaje osoba naprosto. Pošto Aristotel prihvata pravilo ex nihilo nihil fit, onda nije moguće da nešto naprosto (u egzistencijalnom smislu) nastane ili nestane. Moguće je samo preobražavanje. Ako sve mora nastati od nečega onda je svet večan.

c) Argument zasnovan na prirodi kretanja.

Kretanje se može odvijati samo ako postoji objekat koji bi se kretao. Ako bi se pretpostavio apsolutni početak kretanja, objekt koji bi bio predmet tog prvog kretanja morao bi ili 1) nastati ili 2) biti večan. Apsolutni početak kretanja može se zamisliti

na dva načina: 1) svet nastaje i počinje da se kreće, i 2) svet je bio u večnom stanju mirovanja pre no što je počeo da se kreće. Ukoliko bi se odbacile obe ove alternative, onda ostaje teza da se svet nalazio večno u stanju kretnja.Ako je nastajanje vrsta kretanja (a Aristotel nas uverava da jeste), alternativa 1) u stvari kaže da se pre tog pretpostavljenog prvog kretanja dogodilo jedno kretanje – to jest, kretanje nastajanja sveta. Prema tome, to prvo kretanje ne bi bilo prvo kretanje, što je očigledno protivrečno, pa je, stoga, alternativa 1) neodrživa. (Fiz. VIII, 1, 251a 8-20.) Aristotel propušta da nam objasni zašto taj nastanak sveta ne bi bio i prvo kretanje. Tu primedbu pokreću njegovi komentatori Temistije i Averoes.Ostaje nam alternativa 2) prema kojoj je svet bio u večnom stanju mirovanja pre no što je počeo da se kreće. Protiv ove alternative Aristotel navodi dva razloga:p) Svako stanje mora imati uzrok. Kao što postoji uzrok kretanja, tako mora postojati i uzrok mirovanja. Dakle, ako je svet bio u stanju mirovanja pre no što je počeo da se kreće, nešto je moralo uzrokovati njegovo mirovanje. Međutim, uzrokovanje stanja mirovanja bi samo po sebi bilo kretanje. U tom slučaju bi apsolutno prvom kretanju prethodilo neko kretanje, što je protivrečno, pa je, stoga, teza da je svet bio u stanju večnog mirovanja pre početka kretanja neodrživa. Ako oba subdisjunkta disjunkta ili alternative 2) vode u protivrečnost, onda je protivrečna i sama alternativa 2). Međutim, ako i alternativa 1) vodi u protivrečnost onda je neodrživa teza da postoji apsolutno prvi početak kretanja. Prema tome, ako postoji kretanje, a nije moguć apsolutno prvi početak kretanja, onda je kretanje večno, a onda je i svet večan.

d) Argumenti zasnovani na prirodi vremena.

1) Aristotel tvrdi da vreme mora biti večno pošto bez vremena ne može postojati „pre“ i „posle“. Ako se pretpostavi da vreme ima početak, onda je legitimno pitanje šte je bilo pre početka. Pojam „pre“ ima temporalnu konotaciju, pošto znači „pre u vremenu“. Prema tome, onaj ko pretpostavlja početak vremena tako neizbežno referiše na neko vreme koje mu prethodi. Prema tome, nije moguć apsolutni početak vremena, pa je onda vreme nužno večno. Međutim, pošto je vreme večno, a ono je, kaže Aristotel „broj kretanja ...“, pa dakle nema vremena bez kretanja, onda je i kretanje večno. (Fiz. V (zar nije IV?), 11, 220a 24-25) Dalje, pošto kretanja nema bez nečega što se kreće, onda je i svet večan. (Fiz. VIII, 1, 251b 10-13)

2) Aristotel dalje kaže da su pojmovi vremena i trenutka (Reč je o Aristotelovom „sada“ koje ima značenje naše reči „trenutak“) usko povezani, u tom smislu što vreme „ne bi moglo postojati, niti bi moglo biti mišljeno, nezavisno o trenutka. Priroda trenutka (kao pukog „sada“ ili “sadašnjosti”) je to da odvaja prošlost od budućnosti. Shodno tome, pretpostavka o nekom prvom trenutku implicirala bi period vremena koji je smešten pre tog prvog trenutka, a to prethodno vreme bi, takođe, sadržavalo trenutke. Prema tome, pretpostavka o

apsolutno prvom trenutku je protivrečna. Ali, ukoliko apsolutno prvi trenutak nije moguć, onda je i vreme, zajedno sa kretanjem i svetom koji podleže kretanju, večno.

e) Argument zasnovan na postojanju vakuuma.

Aristotel je tvrdio da vakuum, odnosno apsolutno prazan prostor, ne može postojati. Pod tom pretpostavkom bi, misli on, važio sledeći argument za večnost sveta. Materijalni objekti mogu nastati samo na nekom mestu. Hipoteza o nastanku sveta pretpostavlja hipotezu da nešto može nastati iz ničega. U tom bi slučaju „mesto koje bi trebalo da bude zaposednuto od strane nečega što nastaje, bilo prethodno zaposednuto vakuumom“, u tom smislu što na tom mestu ne bi bilo nikakvog tela. Ali, vakuum nije moguć, pa onda ono što nastaje ne bi imalo “gde” da nastane. S druge strane, ni nastajanje nečega iz ničega nije moguće. Ako materija sveta postoji, a ne može nastati, ona mora biti večna. (Fiz. (IV)VI, 6-9; O nebu III, 2, 301b 31...)

f) Argument zasnovan na prirodi nebeskih sfera.

U prvoj knjizi svog spisa O nebu Aristotel izlaže argument za večnost nebeskih sfera koji počiva na analizi procesa nastajanja. On smatra da je nastajanje proces u kojem se događa to da nešto gubi svoj prethodni karakter i prihvata suprotan. Kada supstanca nastaje, deo materije gubi svoj prethodni karakter. Isto se događa i prilikom njenog nestajanja. Prema Aristotelu, proces nastajanja, kao i nestajanja, može se dogodite samo tamo gde su supstancija ili materija podložni suprotnostima. Stoga, ni jedna materija ne može da nastane bez prihvatanja nove forme, niti može da nestane bez gubitka forme.

Aristotel dalje kaže da se priroda stvari izražava u njenom kretanju, a suprotne prirode se izražavaju u suprotnim kretanjima. Međutim, smatra on, jedan tip kretanja nema suprotnost. „Nijedno kretanje nije suprotno kretanju u krug“ (O nebu, I, 4.) Nebeske sfere, kaže on, podležu kružnom kretanju. Ali, budući da kretanje nebeskih sfera nema suprotnost, onda ni njihova priroda nema suprotnost. Prema tome, od čega god su nebeske sfere sačinjene, ono mora biti takvo da nije podložno suprotnostima. Shodno tome, materija tih sfera ne može nikada preći iz uslova u kojima ona nije imala svoju sadašnju prirodu i dospeti do suprotnih uslova u kojima bi je imala, pa, dakle, sfere ne mogu nikada podleći procesu nastajanja. Nebeske sfere, dakle, moraju oduvek postojati.

Za razliku od četiri elementa (voda, zemlja, vazduh i vatra), od kojih je sastavljen sublunarni svet, nebeske sfere nisu sastavljene od njih, nego od jednog drugačijeg, petog elementa, kojeg Aristotel naziva eterom.