kvorijanje sanjao.

Bila jeto mala

planeta.

Imala je sve što je jednojplaneti ikada moglo zatrebatiiako je bila mala.

Imala je zvezdanisistem s još šestplaneta, od kojih sučetiri bile gasni divovi.

Imala je dva meseca, odkojih se jedan zgusnuokad i ona, dok je drugizarobila.

Imala je tri kontinenta,jedan arhipelag i dvemale polarne kape.

Imala je tri dominantne vrste:rasu humanoida, s crvenimkrznom, širokih očiju, koja jeverovala da je njena planetasama u univerzumu.

Mala, beslovesna insektoidnastvorenja koja su se rojila kad ih za to uhvati raspoloženje ipoprimala obličja kadra dastvaraju umetnička dela iliistražuju sunčev sistem sve dokse ponovo ne raspadnu u sićušneleteće ćelije zainteresovanesamo za polaganje jaja i hranu…

I, na južnom kontinentu,rasu ogromnih biljakamesožderki, ograničenepokretljivosti alipredivnih umova.

Zašto?

Zašto?

Treba mi tvoj savet.Brine me San.

Zato što sam

ga upravo uzela. Stotinu

galaksijadaleko.

Još ne. Misliš li da trebada razgovarams njim?

Mogao bi davirneš malonapred i…

Mislim da to ne bi bilopametno.

A kad jedno od nasumre… To nikad

ne izađe nadobro.

Šalim se.

Pa, ubrzo će i sam

shvatiti, zarne?

SirotiSan…

Takodakle.Zna lion to?

Jednom mesečnoDžordž Portkulis*

sanja krajnjeneobičan san koji

se ponavlja.

U snu je nekolikostvari zbog kojih je

on neobičan. Ponajpre,kad ne sanja, ime munipošto nije DžordžPortkulis, u to je

siguran.

Možda je na javi onžena, ili dete.

Ili leptir.

U svom snu DžordžPortkulis upravlja

kancelarijom uLondonu. Nije sasvim

siguran čija je ona, alito pitanje se nikad nijeni postavljalo, pošto se vlasnik kancelarije

još nije pojavio.

Ali sve je spremno za onaj dan kad će sevlasnik pojaviti i kad

će mu zatrebatikancelarija u Londonu.*Portcullis, engl. – teška rešetkasta vrata na

ulazu u srednjovekovni zamak. (Prim. prev.)

Lokacija kancelarije se menjai Džordž Portkulis jenikad ne sanja dvaput

na istom mestu.Povremeno pomišlja

da je ona u BanciEngleske.

Nalazila se u kupoli Sv.Pavla, u Bakingamskojpalati, čak i u jednom

klubu za gospodu.

Uvek je u Londonu.

Danas je kancelarija na ćošku Stopkok jarda,

mesta koje je, Džordž je uto siguran, srušeno pre

pedeset godina.

Džordž Portkulis spremasvoju kancelariju. Seda

blizu vrata.

Ljudi povremeno dolazekako bi posetili njegovog

poslodavca, a onda imDžordž kaže, uvek sa

žaljenjem, kako gazda neprima posetioce.

Povremenose pita ko je

gazda.

Džordž je preuzeosmenu od gospodina sazapaljenim licem koji

uvek sedi zaDžordžovim stolom

kada on stigne.

Pripremio je sebišolju čaja, iako najavi nije pristavio

čajnik još odškolskih dana.

Izvi-nite,ser.

Nemožete

ući. Gazdanije tu.

Vi,ser?

Da li vam neštotreba,ser?

Moja kance-larija u Londonu.

Gotovo sam zabo-ravio da sam

je stvorio.

Da, ser. Šta vam

treba? Moguli nešto sad

da vamdonesem?

Uredu,ser.

Džordže, uskoro ćeovamo doći jedan gost.

Iznenadiće se zbog togašto je tu. Uvedi ga.

Plašim se da je tako,

Džordže.

Treba.

Plašim se da

grešiš,Džordže.I te kako

sam tu.

Uđite,ser.

Očekujuvas.

Gde se nalazim? Gde jeovo mesto?

Gazda će vasprimiti.

Ovo je moja londonska

kancelarija,Korinćanine.

Mislio sam da je najbolje da

razgovaramonasamo.

Pamtiš litrenutak kadsi stvoren,

Korinćanine?

Teško je stvarati. Gajimo

velike nade za svojetvorevine.

Kad sam te stvarao, želeo samsamo da napravimnešto kao odraz

čovečanstva – da mupokaže samo sebe, sveono što samo o sebi ne

želi da prizna.

Postupao si najgore što si mogao, Korinćanine,čemu sam se umnogome

i nadao.

Ali postojegranice izmeđujave i Snevanja.

One su postavlje -ne odavno, kadaje sve ovo bilo

još samopraznina.

lično

Čudno pitanje. Ne, nisam ih ja

postavio. Ali shvatiosam koliko će onebiti važne kada ih je predložio Savet

Prvog kruga.

Pravila.Uvek morajuda postoje

pravila.

Oni NE UB<JAJU

smrtnike zaradsvog zado-

voljstva.

Samo ne smem da uzmembrijač i zaba-v ljam se

sitnom dečicom.

Ne,Korinćanine.

Razgova-ramo ovde, a

ne u prestonojdvorani, kakotvoji prijateljine bi moralida gledaju

kako te poni-štavam.

I upravo zbogtoga razgovaramo

ovde, a ne utvom zamku,je li tako?

Jeste.

Naravnoda jeste.

Moje tvorevine i moji podanici moraju

ostati u Snevanju. Oniutiču na zaspale i na

snevače, Korinćanine.Oni ne hodaju svetom jave.

Ali...

Zar nemam prava nažalbu? Zar ne postoji neki

sud? Ili sudija?

Ne,Korinćanine.Tu sam samo

ja.

Ah. Pa onda mi ovo

verovatno nećetrebati.

NE!

Gospodaru, sve sam razmotrio.Zahtevam da budemizveden pred sud sebi

ravnih!

Plašim se da sveovo mora da sačekadok se ne vratim,

Korinćanine.

Ne moraš da me pratiš,

Džordže.

Izvinite,ser, štatreba daradimo?

Ja odoh da ubijem jednog mladićaiza krčme, a pre nego

što umre, smeram da mupojedem očne

jabučice.

Bežaću što bržemogu i neću prestatida bežim sve dok nepreobrazim svet po

svom liku.

Ti radi šta god ti je volja,

Džordže.

A onda ćupobeći.