145

HIQADU GODINA OD UPOKOJEWA SV. JOVANA VLADIMIRA

Sveti knez (u narodnoj tradiciji nazivan ~esto i kraqem) i prvi srp-ski mu~enik Jovan Vladimir, bio je vladar Dukqe, najistaknutije srpske kne`evine toga doba, koja je, jo{ pre wegove vladavine, bila deo prve ujedi-wene srpske dr`ave. Na prestolu je nasledio svog oca Petrislava, oko 990. godine, a Dukqa je tada obuhvatala dana{wu Crnu Goru, severoisto~nu Her-cegovinu i Koplik u Albaniji, a sastojala se od Zete na jugu i Podgorja na severu. Vladimirov dvor se nalazio na podru~ju dana{we op{tine Bar, u predelu zvanom Krajina, a prestonica mu je bila kraj crkve Pre~iste Djeve Marije - Pre~iste Krajinske, na zapadnoj strani Skadarskog jezera. Ro|en je oko 970. godine, a jo{ kao de~ak je bio ispuwen duhovnim darovima, kro-tak, smiren, }utqiv i ~istoga `ivota. U ranoj mladosti je izu~io ratni~ke ve{tine kod jednog dobrog vojskovo|e, spajaju}i u sebi vite{tvo i pobo`nost. Mnogo je pomagao siroma{nima i nevoqnima. Izu~io je dobro Sveto pismo, pa je jeretike i bogumile obra}ao pravoslavnoj veri, a u narod je poslao u~iteqe Pisma da podu~avaju narod Istini. Podizao je crkve i manastire, bolnice i gostoprimnice. Vladao je mudro, sa rasu|ivawem, voqen veoma od svojih podanika i naroda. Iako je na zemqi bio mo}ni vladar, duboko u sebi, a i po svim delima svojim, bio je smerni sluga Bo`iji. Me|utim, bio je okru`en brojnim isku{ewima. Wegova vladavina se odvijala tokom dugotrajnog rata izme|u Vizantije i Makedonskog carstva. Poku{ao je da, savezni{tvom sa Vizantijom, za{titi svoju zemqu i narod od makedonskog cara Samuila, ali mu taj savez nije pomogao: Samuilo je napao Dukqu 997, a Vladimir se, posle vi{enedeqnih bezuspe{nih borbi, povukao sa svojom vojskom i narodom na brdo Kosogor (kosa gora). Ovde je sve vrvelo od otrovnih zmija, od ~ijeg bi ujeda ~ovek odmah umirao, ali je Sveti knez u~inio ~udo: po wegovoj usrdnoj molitvi, zmije su prestale da ujedaju, {to traje sve do danas, a ako bi neko i bio ujeden, ni{ta mu ne bi bilo. Posle izvesnog vremena, da bi izbavio svoje qude od gladi i ma~a, Vladimir se pre-dao, bio je vezan i tako utamni~en u zatvoru u Prespi, na jugozapadu Makedonije. Dok je okovan trpeo tamni~ke muke, javio mu se An|eo Gospodwi da mu objavi da }e uskoro biti oslobo|en, ali da }e umreti mu~eni~kom smr}u i biti udos-tojen neprolaznog venca u Carstvu Bo`ijem. Ujedno, Samuilova k}i Teodora

SABORNIKBILTEN BEOGRADSKE SABORNE CRKVE

SVETOG ARHANGELA MIHAILA

NEDEQA,29. MAJ 2016, GODINA 17, BR.37

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

146

Kosara, koja je ina~e volela da poma`e zat-vorenicima, vo|ena Duhom Svetim, zatra`i i dobi od oca dozvolu da, sa svojim slu{kiwama, u|e u tamnicu i opere glavu i noge okovani-ma. Videv{i Jovana Vladimira, wegovu lepo-tu, skromnost, blagost i mudrost, zadr`i se u razgovoru sa wim i zavole ga. Wihova qubav tema je jedne od najromanti~nijih pripovesti rane srpske kwi`evnosti, zabele`ena u 12.

veku, u Qetopisu popa Dukqanina. Kosara usrdno zatra`i od oca da je uda za Vladimira. Samuilo najposle dade Vladimiru svoju k}er za `enu, a i Dukqu na upravqawe (kao vazal) i Dra~, dok je wegovom stricu Dragomiru predao Travuniju (Trebiwe). U velikoj i odanoj qubavi, Vladimir i Kosara `iveli su u braku celomudreno, devstveno i molitveno. Vladimir je uporno izbega-vao da se ukqu~i u veliki rat, koji je dostigao vrhunac Samuilovim veli-kim porazom od Vizantije 1014, zbog ~ega Samuilo umire od sr~anog udara. Samuilovog sina Gavrila Radomira, koji je nasledio oca na prestolu, ubrzo je pogubio wegov brat od strica, Jovan Vladislav i preuzeo vlast nad Make-donskim carstvom. Zatim je re{io da se obra~una i sa Vladimirom, pozvav{i ga u Prespu. Vladimir odbija, pa mu Vladislav {aqe zlatni krst kao za-log. Vladimir odgovara da }e do}i ako mu kao zalog po{aqe drveni krst, na kakvom je raspet i Spasiteq, pa lukavi Vladislav to i ~ini, na prevaru u pratwi krsta {aqu}i dvojicu episkopa i jednog pustiwaka, pred kojima se la`no zakleo na tom krstu. Vladimir je celivao ovaj krst i stavio ga u nedra. Tek {to je iza{ao iz crkve, sa molitve, opkolili su ga Vladislavqevi voj-nici i odsekli mu glavu, 22. maja (4. juna po novom kalendaru) 1016. godine. ^esno telo mu~enika Jovana Vladimira uze{e episkopi i sve{tenici i uneso{e ga, uz pesmopoje, u crkvu, gde je i pogreben, pra}en bolnim pla~em supruge Kosare. Vladimira je nasledio stric Dragomir, dok je zlovernog Vladislava, dve godine kasnije, ubio kopqem u le|a An|eo Gospodwi, u liku Svetog ratnika. Makedonska carevina je sru{ena iste godine i pripojena Vi-zantijskom carstvu.

SVETE MO[TIJo{ prve no}i, nad wegovim grobom pojavila se svetlost, kao da gori na hiqa-de sve}a, a ubrzo ovde po~e{e i brojna isceqewa. Upla{en time, bugarski car dozvoli Kosari da uzme telo Svetog kneza, a ona ga prenese u mesto we-gove vladavine - Krajinu i polo`i u crkvu manastira Pre~ita Krajinska. Tu su mu mo{ti po~ivale netrule`no i miomirisno, dr`e}i u ruci drveni krst, nad kojim je pogubqen. Kosara se zamona{i u ovoj crkvi i, najposle, bi pogre-bena kraj nogu svoga mu`a. Mo{ti su prenete u Dra~ 1215, gde su ostale sve do 1381. Zatim su ~uvane u manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana, sve do 1995, kada su preba~ene u Sabornu crkvu u Tirani, u sedi{te Albanske pravoslavne crkve. Narod je vekovima, u ogromnom broju, priticao Svetim mo{tima prvog srpskog mu~enika, dobijaju}i isceqewa i pomo}.

Glavni i odgovorni urednik: protojerej-stavrofor Petar Luki}. Urednik izdawa: Ivana Radovanovi}. Tel.hrama: 011/2636-684. Faks: 011/2636-566.

www.saborna-crkva.com. sabornik@saborna-crkva.com. Tira`: 1000 primeraka.

148

U NEDEQI SAMARJANKE PROSLAVQAMO: 29.(16) Prep. Teodor; Sve{tenomu~. Teodor Vr{a~ki; Sv. mu~. Vuka{in30.(17) Sveti apostol Andronik i Sveta Junija31.(18) Sveti mu~enik Teodor Ankirski01.(19) Sve{tenomu~enik Patrikije (Odanije Prepolovqewa)02.(20) Sveti mu~enik Talalej; Prepodobni Stefan Piperski03.(21) Sveti car Konstantin i carica Jelena; Prep. Jelena De~anska04.(22) Sveti mu~enik Jovan Vladimir, knez srpski

U petak, 3. juna, na praznik Svetog cara Konstantina i carice Jelene, Sveta Liturgija u Sabornoj crkvi po~iwe u 9:00. U subotu, na praznik

Svetog Jovana Vladimira, Zaupokojena Liturgija po~iwe u 7:30.

PREPORUKA HODO^ASNI^KIH PUTOVAWAHRAMOVI SV. JOVANA VLADIMIRA

Manastir Pre~ista Krajinska, u kome su Svetiteqeve mo{ti po~ivale prva dva veka po upokojewu, posve}en je Uspewu Presvete Bogorodice, a wegovi os-taci nalaze se, zajedno sa kulom, na jugozapadnoj obali Skadarskog jezera, kod sela Ostros. Bio je to najstariji manastir u onovremenoj Dukqi, dana{woj Zeti. Crkva je podignuta izme|u 970. i 980, a sam manastir osnovan po~etkom 11. veka. Sv. Jovan Vladimir je, kao ktitor ovog, nekada prelepog, manastira, podigao svetiwu kao svoje sedi{te, zadu`binu i dvor. Wegova supruga Ko-sara je, po wegovoj smrti, osnovala ovde `enski manastir. Wenim zalagawem, u~enici sv. Klimenta Ohridskog su {irili pismenost u ovom regionu, pa je Zeta postala rasadnik glagoqice, zbog veza sa Ohridom. Po nekim izvorima, smatra se da je jedan od najstarijih slovenskih rukopisa iz 11. veka, glagoqsko Marijinsko Jevan|eqe, pisano upravo u ovom manastiru. Na praznik sv. Jo-vana Vladimira, 4. juna, ovde se odr`ava veliki narodni sabor. Manastir sv. Jovana Vladimira, na 15km od Elbasana, naziva se na albanskom: [in-\on. Na Liturgiji se u ovoj svetiwi okupqa oko 30 vernika, a Elbasan i okolna mesta ukupno imaju oko 3000 vernika. U Sabornom hramu u Tirani, mo{ti sv. Jovana Vladimira se iznose na poklowewe samo na dan wegovog praznika. U Baru, ~iji je Svetiteq za{titnik, podignut mu je nedavno velelepni hram, jesenas je postavqen i krst na kupolu, identi~nog izgleda kao originalni Svetite-qev krst. U Beogradu, sv. Jovanu Vladimiru je podignut divan hram, u nasequ Medakovi}.

U pro{lom broju, u tekstu o novomu~enici Mariji

Ga~inskoj, pomo}nici qu-dima u depresiji i te{kim

`ivotnim isku{ewima, pogre{no je naveden dan

wenog praznovawa. Ispra-van datum je: 17. april.

147

KULT SV. JOVANA VLADIMIRAU ikonografiji, on se predstavqa kao kraq, u vladarskom ruhu, sa krunom na glavi, sa svojom odse~enom glavom u levoj i krstom u desnoj ruci. Wegov lik `ivopisan je na fres-kama u svetogorskim manastirima Hilandar, Zograf i Fi-lotej; bugarskim manastirima Rila, Trojan i Glo`ene; i u manastiru sv. Katarine na Sinaju. Najstarije `itije sv. Jo-vana Vladimira je 36. glava Qetopisa popa Dukqanina, pi-sanog na latinskom jeziku, u 12. veku. Iako je titularno bio knez, narodno predawe i poezija nazivaju ga kraqem Srbije (Dukqa je tada nazivana i Srbijom). @itija na crkvenoslovenskom i gr~kom jeziku su mu {tampana u Veneciji, 1690. SPC ga je zvani~no pribrojala Sveti-ma 1861. U Beogradu je 1925. iza{la ^itanka o Svetome kraqu Jovanu Vladi-miru, koju je sastavio sv. vladika Nikolaj. Kraj mo{tiju sv. Jovana Vladi-mira okupqao se vekovima narod pravoslavni, ali i muslimani, naro~ito o wegovom prazniku; nazvan je ~udotvorcem, miroto~cem i isceliteqem.

KRST SV. JOVANA VLADIMIRAKrst koji je Sveti Mu~enik dr`ao, kada je pogubqen, vekovima se ~uva u po-rodici Androvi} iz Veqih Mikuli}a kod Bara. Androvi}i su krst ~uvali kao najve}u vrednost, {tite}i ga i svojim `ivotima. Za mesto gde se nalazio znala su uvek samo dva najstarija mu{ka ~lana porodice. Krst od tisovine, du`ine 45cm, okovan je u srebro, krajem 16. veka. Svake godine, na Troji~in dan, iznosi se, u litiji, na vrh planine Rumije. U~esnici ove svetkovine oku-pqaju se u Veqim Mikuli}ima dan ranije, a izno{ewu krsta prethodi pono}-na Liturgija u crkvi sv. Nikole. Zatim kre}e litija, strmom stazom ka 1593 metra visokom vrhu Rumije. Litiju predvodi krst sv. Jovana Vladimira, koga, po tradiciji, nosi neko iz porodice Androvi}, iza wega ide sve{tenik, pa svi ostali. U litiji su, tradicionalno, i pravoslavni i katolici i musli-mani toga kraja. Dobro se pazi da neko ne iza|e ispred krsta jer se to smatra lo{im znakom. Po dolasku litije na vrh, u trenutku izlaska sunca, po~iwe jutarwe bogoslu`ewe. Tu je stajala crkva Svete Trojice, koju je, po predawu, podigao sv. Jovan Vladimir, a sru{ili Turci. Obi~aj je da svako u litiji uzme po kamen usput i odnese ga na vrh jer }e se tako crkva sama obnoviti. Crkva Svete Trojice na vrhu Rumije podignuta je i osve{tana ponovo 2005. U povratku, sakupqaju se lekovite trave (rumijska trava), zakr{tava se iz-vor Pitin, pa litija ophodi oko crkve, posle ~ega po~iwe narodno veseqe. Litija se nije odr`avala od 1959. do 1984, a nije ni 1999, iz bez-bednosnih razloga, ve} je krst izlo`en na pono}-noj Liturgiji u crkvi. Kroz vekove, ovu svetiwu su poku{ali da otmu mnogi, od razbojnika do zavojeva~a, pa-dale su zbog we glave i gorele ku}e, ali su je An-drovi}i sa~uvali, kroz preko 19 pokoqewa.