UDK: 327.3 Originalni naučni rad 316:327 Primljen 6. septembra 2017.

Biblid: 0025‐8555, 69(2017) Odobren 25. septembra 2017.Vol. LXIX, br. 2‐3, str. 262–282 https://doi.org/10.2298/MEDJP1703262A

Bojno polje praxis: realističko‐konstruktivistički duumvirat i „posrtanje”

liberalnog internacionalizma

Vladimir AJZENHAMER1

Abstrakt: Velike debate predstavljaju važnu fazu u razvoju nauke o međunarodnimodnosima. Međutim „egzaktnost” njihove hronologije i sadržaja i precizno određenjeaktera i raspleta, upitno je po više osnova. Stoga se oslanjanjem na brojne, čestomeđusobno kontradiktorne interpretacije ishoda Velikih debata malo toga može rećio trenutnom stanju pomenutog teorijskog dijaloga. Mada se najviše govori onapuštanju ideje makro teorije i pluralističkom zatišju u kome u miru obitavaju teorijesrednjeg obima, nema odgovora na pitanje ko je zaista pobedio u okršaju tzv. velikihteorija, odnosno koja teorijska paradigma danas ima najveći uticaj unutardisciplinarnog polja. Vodeći se idejom refleksivnosti teorija međunarodnih odnosa iprakse spoljne politike, autor odbacuje ograničenja mythos‐a discipline (u čijemsredištu se nalazi mit o Velikim debatama) i okreće se analizi međunarodnog političkogpraxis‐a kao instrumentu identifikacije pomenutog uticaja. U središtu analize nalazese spoljnopolitički principi SAD, koje autor posmatra u stogodišnjem vremenskomintervalu, posebno akcentujući doktrinu vilsonijanizma i principe spoljne politike kojezagovara aktuelni američki predsednik Donald Tramp. Sučeljavajući vilsonijanizam itrampizam autor nudi svoje viđenje trenutnog stanja paradigmatskog „okršaja” u teorijii praksi međunarodnih odnosa.Ključne reči: međunarodni odnosi, Velike debate, realizam, liberalizam, liberalniinternacionalizam, konstruktivizam, Vudro Vilson, vilsonijanizam, Donald Tramp,trampizam.

1 Autor je asistent na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu. E‐pošta: ajzenhamer@fb.bg.ac.rs

brought to you by COREView metadata, citation and similar papers at core.ac.uk

provided by RhinoSec - Repository of the Faculty of Security Studies

Svaka nauka ima sopstvenu istoriju i mitologiju. Prva se temelji na činjenicamai opštim akademskim konsenzusima, dok je potonja skrojena od intrepretacija iunutardisciplinarnih propitivanja često obojenih preterivanjima kojima akademcistvaraju superlativnu sliku o nauci kojoj posvećuju svoje karijere, a u velikom brojuslučajeva i čitave živote. Stoga svaka nauka, poput rimskog boga Janusa, ima dvalica – jedno objektivno i drugo subjektivno. Prvo lice, otelotvoreno u njenomistorijatu, utemeljeno je na više‐manje neupitnoj faktografiji. Drugo lice, oličeno uinternoj mitologiji, počiva na svojevrsnim „predanjima” koja često ispredajubezmalo epske priče o značaju određenog otkrića, teorije ili metodološkog pristupaza razvoj same discipline.

Kada su prirodne nauke u pitanju, distinkcija između istorijata i introspektivnepercepcije manje je primetna nego u slučaju društvenih nauka. Veći prostor zaempirijsku proverljivost teorija i veća praktična upotrebljivost rezultata istraživanjau okviru prirodnih nauka čelično je merilo njihovog potonjeg uticaja, dokefemernost polja istraživanja društvenih nauka najčešće ne ostavlja prostor zaovako jednostavno utvrđivanja „važnosti” tj. uticaja njenih postignuća.2 Stoga jemythos prirodnih nauka više orijentisan na rasvetljavanje okolnosti u kojima je došlodo nekog krucijalnog naučnog otkrića.3

Suprotno prirodnim naukama, mitovi kojima društvene nauke obiluju služe kaosvojevrsni supstitut kojim se nadomešćuje česta nemogućnost empirijske potvrdenjihovih saznajnih dometa ili društvene upotrebljivosti rezultata njihovihistraživanja. Upravo zato se često dešava da su činjenice i mitovi u društvenimnaukama upleteni u nerazmrsivo klupko, koje nam onemogućava simplifikovano ijednoznačno posmatranje određene discipline. Polemika o tzv. Velikim debatamakoje su obeležile prvo stoleće nauke o međunarodnim odnosima tipičan je primerjednog takvog Gordijevog čvora ispletenog od činjenica i fikcije.

Nećemo pogrešiti ukoliko primetimo da Velike debate čine srž mythos‐a naukeo međunarodnim odnosima, kao ni ukoliko konstatujemo da je mit koji je izatkanoko ovih debata za ulogu imao jače i autentičnije teorijsko profilisanjemeđunarodnih odnosa nasuprot drugih društvenih nauka (prevashodno onih iz

MP 2–3, 2017 (str. 262–282) 263

2 Navedenu konstataciju treba prihvatiti sa dozom rezerve, jer proverljivost i praktična upotrebljivostnaučnih otkrića u prirodnim naukama nisu oduvek bili kriterijum na osnovu koga bi se mogaomeriti njihov, ne samo društveni, već i naučni značaj. Kako primećuje Pol Lazarsfeld (PaulLazarsfeld), i prirodnim naukama je trebalo „(...) oko 250 godina, tj. sve ono vreme između Galilejai početka industrijske revolucije, pre nego što su počele značajnije da utiču na istoriju sveta” (RajtMils, Sociološka imaginacija, Savremena škola, Beograd, 1964, str. 115).

3 Kao jedan od najslikovitijih primera takve mitologizacije „prirodnjačkih” otkrića može se navesti,svima dobro znana, priča o Njutnu i jabuci.

264 AJZENHAMER

čijeg okrilja je ova mlada, tek afirmisana nauka ponikla).4 Apostrofiranje značajapojedinih debata u međunarodnim odnosima treba da nam ukaže na razlikuizmeđu „sitnih” teorijskih i metodoloških razmirica, uobičajenih za svaku društvenunauku, i „grandioznih” debata koje su trasirale dalji razvoj ove tek stasale naučnediscipline. Slikovito rečeno, ono što je za grčku mitologiju burna plovidba Jasonado Kolhide, to su Velike debate za nauku o međunarodnim odnosima. Epskoputovanje koje je dovelo do formiranja priznate i respektabilne naučne discipline,jasno pozicionirane u korpusu društvenih nauka.

Mit o velikim debatama

Razlike u interpretaciji toka Velikih debata, oprečna tumačenja njihovih sadržajai nedostatak saglasnosti prilikom pokušaja identifikovanja glavnih akteraonemogućavaju nas da o njima govorimo kao o delu opštepriznatog istorijata naukeo međunarodnim odnosima. Iz istog razloga na njih ne možemo da gledamo ni kaona egzaktne etape u razvoju ove naučne discipline.

Prva Velika debata započeta je u intermezzo‐u dva Velika rata i vođena jeizmeđu tzv. idealista i realista. Ova debata je imala koren u političkoj realnosti i unjoj su se „sukobile” dve različite škole mišljena koje su lomile koplja oko pitanjakako države treba da se ponašaju u međunarodnom okruženju na čijem horizontuse već nazirao Drugi svetski rat. U ovoj raspravi između teorijskih „patrijarha”discipline, idealisti su se grčevito držali za (već dobrano urušen) međunarodniporedak ustrojen oko Društva naroda. Realisti su se, pak, nastojeći da sagledajusvetsku politiku onakvu kakva jeste a ne kakva bi trebalo da bude, okrenuliHobsovskoj interpretaciji svetske politike pretvarajući čuvenu maksimu slavnogfilozofa o vučijoj prirodi čoveka u (za sebe svrsishodnu) parafrazu – „država je državivuk”. I dok su idealisti zagovarali međunarodne institucije kao lek za prevencijupredstojeće krize, realisti su zagovarali akumulaciju moći kao garanciju opstankadržave u turbulentnim vodama anarhične svetske politike.

Druga Velika debata vođena je oko epistemoloških pitanja i ona je uakademskom „ringu” suočila zagovornike dva različita metodološka pristupa –bihejvioraliste i tradicionaliste. Prvi su tokom šezdesetih godina prošlog veka uputiliveliki izazov dotadašnjem tradicionalnom shvatanju svetske politike, postavivši pred

4 Na prvom mestu reč je o njenom autonomnom određenju u odnosu na političke nauke isociologiju, ali takođe, šire gledano, i o njenom odnosu prema filozofiji kao pater familias‐u svihdruštvenih (i prirodnih) nauka.

disciplinu zahtev za većom „naučnošću”. Na taj način ustalasano je „mrtvo more”kojim su suvereno gospodarili realisti čija je pobeda nad suprotnim taboromidealista proklamovana odmah nakon okončanja Drugog svetskog rata. Većinaidealista i realista negovala je istoriografski pristup predmetu nauke omeđunarodnim odnosima, čvrsto verujući kako „ni jedna naučna teorija nikada nemože uhvatiti interakciju tako velikog broja faktora niti objasniti izbore ljudi koji učena osnovu iskustva”.5 Stoga o njima danas razmišljamo kao o tradicionalistima kojisu smatrali da međunarodni odnosi svoj istraživački fokus treba da stave naprelomne trenutke ljudske istorije u kojima je svetska politika mogla da krenerazličitim tokom. Nasuprot tome, predstavnici „naučnog” pristupa, kako ih je(pomalo pežorativno) nazvao jedan od glavnih učesnika ove debate, Hedli Bul(Hedley Bull),6 smatrali su da je

(...) moguće i poželjno u izučavanju međunarodne politike koristiti dostignućalogičkog pozitivizma, hipotetičko‐deduktivne metode i bihejviorizma, s ciljemda rezultati do kojih se dolazi istraživanjem pojava međunarodnog života buduegzaktno merljivi, imaju najvišu moguću opštost važenja i budu intersubjektivnoproverljivi.7

Prikaz treće i četvrte Velike debate nije tako jednostavno dati. Pre svega usledizostanka opšte usaglašenosti u vezi sa njenim sadržajem i akterima. Obično sesmatra da je u ovim debatama došlo do „okršaja” između više teorijskih paradigmi.Prema pojedinim tumačenjima Treća debata bila je bojno polje na kome su snageodmerili realizam, pluralizam i strukturalizam,8 dok nešto drugačije interpretacije unjen centar stavljaju realizam, liberalizam i radikalizam.9 Četvrta debata je,prvenstveno, sučelila stanovišta neorealista, neoliberala i konstruktivista, ali su u

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 265

5 Navedeno prema: David Lake, “Theory is dead, long live theory: The end of Great Debates andthe rise of eclecticism in International Relations”, European Journal of International Relations, Vol.19, Issue 3, 2013, p. 569.

6 Hedley Bull, “International Theory: The Case for a Classical Approach”, World Po li tics, Vol. 18, No.3, pp. 361–362. U ovoj debati Bul je, kao jedan od ključnih teoretičara tzv. Engleske škole, krugateoretičara međunarodnih odnosa usmerenih na „moralne, političke i socijalne karakteristikemeđunarodnog društva”, branio „naučnost” tradicionalnog pristupa u izučavanju svetske politike,koju su pojedini bihevioralisti pokušavali da ospore (citat prema: Martin Griffiths, C. Steven C.Roach, M. Scott Solomon, Fifty key thinkers in International Relations, Routledge, New York &London, 2009, p. 211).

7 Dragan R. Simić, „Još jedanput o ʼčetiri velike debateʼ (Crtice iz istorije nauke o međunarodnimodnosima)”, Politička revija, god. 18, br. 4, 2008, str. 1474.

8 Ibid., str. 1475–1476.9 David Lake, “Theory is dead, long live theory: The end of Great Debates and the rise of eclecticism

in International Relations”, op. cit., p. 570.

266 AJZENHAMER

njoj uzeli učešće i zagovornici poststrukturalizma, kritičke teorije, feminizma i dr.Međutim, postoje i drugačija mišljenja koja smatraju da je Treća debata bila ujednoi poslednja. Teoretičari poput Kiohejna (Robert Keohane), Lapida (Yosef Lapid) i Lejka(David A. Lake) uskraćuju „etiketu” Velike debate pomenutim „paradigmatskimratovima”, zagovarajući tezu prema kojoj je Treća debata vođena između pozitivistai tzv. reflektičara, čime je akcenat stavljen na njenu ontološku dimenziju.10 Lejk jesklon da o ovoj debati govori kao o „Finalnoj debati”, nakon koje je usledilopluralističko zatišje u kome, bez većih međusobnih polemika, u „paradigmatskommiru” bivstvuje mnoštvo teorija srednjeg obima, dok potraga za velikom,sveobuhvatnom teorijom međunarodnih odnosa postepeno biva napuštena.11

Nije samo nemogućnost jasnog određenja sadržaja, toka i aktera razlog zbogkojeg smo sve Velike debate svrstali pod okrilje mythos‐a međunarodnih odnosa.12

Objektivnost procene njihovih ishoda takođe je veoma upitna. Neosporno je da je„pobeda” realista u prvoj Velikoj debati dovela do toga da ova mlada nauka„napusti svoju prvu idealističku ̓ mladalačkuʼ fazu i usmeri se na tvrde odnose moći,probleme bezbednosti i nacionalnog interesa” i da tako napreduje „od bavljenjaonim kako bi trebalo da bude ka istraživanju međunarodne stvarnosti kakva zaistajeste”.13 Međutim, usmeravanje međunarodnih odnosa ka proučavanju realnostisvetske politike nije iz ove nauke prognalo idealizam, koji je, kako to primećuje Lejk,uskoro uzvratio udarac posredstvom liberalizma, neoliberalnog institucionalizma inaposletku konstruktivizma. Slično tome, trijumf bihejvioralista kojim je okončanadruga Velika debata nije ujedno značio istinski poraz tradicionalista, jer su njihoveideje nastavile da žive i prisutne su i danas kroz tradiciju Engleske škole, ali i kroz

10 Ibid., p. 570. 11 Ibid., p. 569.12 Teoretičari međunarodnih odnosa skloni su da kao „mit” karakterišu najčešće prvu Veliku debatu.

Razlozi za propitivanje teorijskog arhe‐a nauke o međunarodnim odnosima višestruki su. Presvega, u najranijem „detinjstvu” discipline idealisti i realisti nisu činili koherentne teorijske „škole”,već pojedinačne teorijske „stavove”. Takođe, bilo je bitnih idejnih preklapanja u učenju obe grupe(pre svega u shvatanju ključnih pojmova poput suvereniteta ili koncepta anarhije). Naposletku,prava priroda učenja pojedinih teoretičara je do danas ostala upitna, podložna različitiminterpretacijama i stalnim preispitivanjima, jer sadrže elemente više teorijskih pristupa. Takav jeslučaj sa britanskim istoričarem Edvardom Karom (Edvard H. Carr), oštrim protivnikom idealistakoje je nazivao „utopistima”, ali je upućivao kritike i na račun realista, kojima je teorijski višenaginjao. Za više o ovom problemu videti u: Benjamin de Carvalho, Halvard Leira, John M. Hobson,“The Big Bangs of IR: The Myths That Your Teachers Still Tell You about 1648 and 1919”,Millennium: Journal of International Studies, Vol. 39, No. 3, 2012, pp. 735–758.

13 Dragan R. Simić, „Još jedanput o ʼčetiri velike debateʼ (Crtice iz istorije nauke o međunarodnimodnosima)”, op. cit., str. 1474.

konstruktivizam i refleksivnu teoriju koje su vremenom postajale sve zastupljenijeu proučavanjima međunarodnih odnosa, naročito na Starom kontinentu. Oishodima treće i četvrte debate nemoguće je govoriti u aršinima pobednika igubitnika, jer su obe rezultirale pomenutim teorijskim pluralizmom koji je i danasglavno obeležje ove nauke.

S obzirom na pomenute kontradiktornosti i realnost teorijskog pluralizma, kaoopravdano postavlja se pitanje da li neku od pomenutih teorijskih škola danasmožemo smatrati dominantnom paradigmom discipline tj. najuticajnijom teorijom(ili teorijama), ne samo u sferi nauke već i u sferi međunarodnog političkog praxis‐a. Stoga ćemo u nastavku rada analizirati praksu savremene svetske politike ipokušati da u njoj prepoznamo karakteristike neke od pomenutih teorijskih matrica.Pošavši od više‐manje opšte prihvaćenog uverenja da se nauka o međunarodnimodnosima razvijala prevashodno u zapadnom akademskom miljeu (te da stogaprvenstveno predstavlja sublimaciju filozofskih, političkih, kulturnih i naučnihtekovina zapadne civilizacije) u narednim poglavljima naša pažnja biće usmerenana analizu glavnih obeležja savremene spoljne i bezbednosne politike SAD.14 Pritomćemo se rukovoditi idejom refleksivnosti, prema kojoj ćemo pretpostaviti da teorijenisu tek puki izraz preferencija njihovih autora, već da one mogu uticati na daljeformiranje preferencija i teoretičara i delatnika međunarodnih odnosa.15 Drugimrečima, polazimo od pretpostavke da teorije mogu konstituisati ponašanje aktera,baš kao što i ponašanje aktera doprinosi konstituisanju teorija.

U radu smo se odlučili za analizu spoljnopolitičkih principa SAD iz dva razloga.Prvi je istorijsko‐teorijskog karaktera, jer na taj način dajemo omaž čuvenom člankuStenlija Hofmana (Stanley Hoffmann) „Američka društvena nauka: međunarodni

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 267

14 Bazan i Akaria (Barry Buzan, Amitav Acharya) navode dva veoma očigledna razloga zapadnedominacije na polju nauke o međunarodnim odnosima. Prvi je činjenica da koreni njenihmainstream teorija leže u zapadnoj filozofiji, političkoj teoriji i istoriji. Drugi je evropocentričnainterpretacija svetske istorije. Kao primere dvojica autora ističu „zapadnjačke” korene i„zapadocentrična” obeležja realizma, neorealizma, liberalizma, neoliberalizma, strateških studija,marksizma, engleske škole, istorijske sociologije, kritičke teorije, konstruktivizma ipostmodernizma (Barry Buzan and Amitav Acharya, “Why is there no non‐Western InternationalRelations theory?”, in: Barry Buzan and Amitav Acharya (eds), Non‐Western InternationalRelations theory, Routledge, London and New York, 2010, pp. 6–10).

15 Reč je o parafrazi Kiohejnove interpretacije ključne tačke refleksivnog pristupa. Govorećireflektičarskom tumačenju intersubjektivnog značenja aktivnosti međunarodnih institucija,Kiohejn ističe kako za ove autore „(i)nstitucije nisu puka ogledala preferencija i moći jedinica kojeih konstituišu; same institucije oblikuju te preferencije i tu moć. Institucije stoga konstituišu akterei obrnuto”. Navedeno prema: Robert O. Keohane, “International Institutions: Two Approaches”,International Studies Quarterly, Vol. 32, No. 4, 1988, pp. 381–382.

268 AJZENHAMER

odnosi”, koji i danas predstavlja izvor brojnih kontroverzi u okviru discipline i odčijeg obljavljivanja u naučnom časopisu Dedalus se ove godine navršilo tačno četiridecenije.16 Drugi razlog u jednakoj meri ima i teorijski i praktični predznak, jerameričku spoljnu politiku u poslednjih stotinak godina možemo posmatrati kaojedan od najočiglednijih primera pomenute refleksivnosti teorije i praxis‐a.

Američki vek: vek liberalnog internacionalizma

Korene refleksivne sprege između teorije i prakse međunarodnih odnosamožemo da pratimo do uticaja liberalne političke misli na spoljnu politiku SAD. Samliberalizam odredićemo kao teorijski pravac koji za najvišu društvenu vrednostuzima načelo slobode. S obzirom na to da su najvažniji liberalni principiindividualizam, tržišna privreda i demokratija, jasno je da je reč o angažovanomteorijskom pristupu koji nudi odgovor na pitanje „kako unaprediti pređašnje praksei pomeriti čovečanstvo ka mirnijoj, prosperitetnoj i pravednoj budućnosti”.17

Osnovni imperativ liberalizma je zauzdavanje moći države u kontekstu zaštite iproširenja individualnih sloboda, te stoga liberali vide međunarodne odnose kaosferu u kojoj mogu da se stvore strukturni preduslovi za ostvarenje ovog cilja naglobalnom nivou. Opravdanje za ovakav svojevrsni idejni tj. vrednosni imperijalizamzagovornici liberalizma vide u „uspehu Zapada (u uslovima moći i prosperiteta ipravde) u poređenju sa ostatkom sveta tokom poslednja dva veka”.18 Upravo ovimaršinima rukovodio se i američki predsednik Vudro Vilson (Woodrow Wilson), čijaće unutrašnja i spoljna politika naknadno nazvati vilsonijanizmom, što ćevremenom postati sinonim za spoljnu politiku koja se rukovodi principom liberalnoginternacionalizma. Kako to primećuje istaknuti istoričar Valter Lefeber (WalterLeFeber), „ʼvilsonijanizamʼ je postao termin kojim će se opisivati kasnije politikekoje su naglašavale internacionalizam i moralizam i koje su bile posvećene širenjudemokratije”.19

16 Videti u: Stanley Hoffmann, “An American Social Science: International Relations”, Daedalus, Vol.106, No. 3, 1977, pp. 41–60; Stephen M. Walt, “Is IR still ʻan American social scienceʼ”, ForeingPolicy, online edition, 6 June 2011, www.foreignpolicy.com/2011/06/06/is‐ir‐still‐an‐american‐social‐science/, 01/09/2017.

17 Barry Buzan and Amitav Acharya, “Why is there no non‐Western International Relations theory?”,op. cit., p. 8.

18 Ibid., p. 8.19 Eugene R. Wittkopf, Charles W. Kegley Jr., James M. Scoot, American Foreign Policy: Pattern and

Process, Wadsworth/Thomson Learning, Belmont, 2003, p. 34.

Sledeći lično uverenje da je demokratija oblik vladavine kroz koji se najboljeostvaruju humanost i hrišćanski ideali, Vilson je čvrsto verovao da svi narodi morajubiti sposobni da političke institucije grade na demokratskim načelima. UlogaAmerike, po njegovom mišljenju, bila je da baklju demokratije prenese drugimanarodima širom sveta, a „ako na to ne pristanu uveravanjem smatrao jeopravdanom primenu sile”.20 U suštini ovakvog rezonovanja nalazilo se uverenje oameričkoj izuzetnosti, odnosno ideja da SAD, kao melting pot različitih nacija i kaodržava čija istorija oslikava borbu za nezavisnost, jednakost i demokratičnost, imadužnost da bude čuvar svetske pravde i progresa. Pomenuta izuzetnost se nameđunarodnom planu ogleda u tome da SAD:

(...) ne teži za bogatstvom ili moći u svijetu, nego želi uspostaviti slobodu, uvestidemokraciju i braniti moralna načela. Cela američka povijest dokazuje da sunajveće pobjede bile pobjede mira i humanosti i zato SAD mora voditi svet.21

Uprkos naglašenom idealizmu, Vilsonova težnja ka svetskom miru ubrzo jeuvukla SAD u brojne ratove. Vojni konflikti sa latinoameričkim državama nizali suse jedan za drugim, čime je ideja o američkom intervencionizmu kao mehanizmu(nametanja) svetskog progresa prešla iz teorije u praksu.22 Ubrzo potom izbio jePrvi svetski rat. Nakon što je nemačka podmornica potopila engleski trgovački brod„Luzitaniju” (stradalo 120 Amerikanaca), SAD više nisu mogle ostati neutralne iVilson je uveo SAD u rat na strani Antante. Ovaj događaj će presudno uticati nesamo na dalji tok Velikog rata, već i na razvoj vilsonijanske misli, koja će programskouobličenje doživeti kroz čuvenih „14 tačaka” u kojima je Vilson dao smernice zaokončanje svetskog sukoba i stvaranje institucionalne „infrastrukture” neophodneza izgradnju dugoročno održivog globalnog mira. U govoru pred američkimKongresom održanom 8. januara 1918. godine, Vilson je izložio američki „programza svetski mir” sa 14 principa čija bi realizacija osigurala „pravdu, jednakost isigurnost svim narodima, velikim i malim, jer su to temelji bez kojih nije mogućeizgraditi međunarodno pravo”.23 Principi su bili primena unutrašnjih liberalnih

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 269

20 Livia Kardum, „Woodrow Wilson i ideja liberalizma”, u: Dejan Jović (ur.), Liberalne teorijemeđunarodnih odnosa, Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2014, str. 118.

21 Ibid., str. 118.22 SAD su u prvim godinama Vilsonove vlasti u više navrata vojno intervenisale u državama Latinske

Amerike, pre svega u karipskom pojasu (Haiti, Dominikanska Republika i Devičanska ostrva) i nateritoriji Meksika, gde je 1915. uz dozvolu Karancinog režima Vilson uputio kaznenu vojnu ekspedicijuda se razračuna sa meksičkim pobunjenicima pod vođstvom čuvenog Fransiska „Panča” Vilje(Francisco „Pancho” Villa). Više o ovoj temi videti u: ibid., str. 120–123; David A. Lake, Hierarchy inInternational Relations, Cornell University Press, Itaca and London, 2011, pp. 5–9, p. 95.

23 Livia Kardum, „Woodrow Wilson i ideja liberalizma”, op. cit., str. 129.

270 AJZENHAMER

načela na spoljnu politiku, te su se u njihovom fokusu našli slobodno tržište,transparentnost međunarodnih ugovora, demokratija i međunarodne institucije.24

Vilson je prilikom formulisanja „14 tačaka” ipak bio realističan i nije dopustio dabude zaslepljen sopstvenim idealizmom. Princip samoopredeljenja, kao jedno odliberalnih načela u koje je američki predsednik čvrsto verovao, ipak nije bio uvrštenu ovaj ambiciozni program. Razlog tome bila je Vilsonova procena da bi na taj načindao podstrek brojnim pokretima za nacionalno osamostaljenje na teritorijiAustrougarske carevine i Osmanskog carstva, čime bi ih izvesno odvratio odmirovnih pregovora. Takođe, Vilson je bio svestan da bi, ukoliko bi u mirovniprogram uvrstio i pravo naroda na samopredeljenje, to moglo da izazove ozbiljnenesuglasice u odnosima sa evropskim saveznicima, prevashodno Francuskom kojaje zahtevala da se po završetku rata pod okriljem Pariza nađu i sporne, etničkimešovite provincije Alzas i Lorena.25 Stoga se umesto prava na samopredeljenje utačkama X i XII pominje pravo na autonomni razvoj naroda koji žive na prostoruAustorugarske i Osmanskog carstva, dok je tačkom VIII akcentovano kako je, kaopreduslov za povratak mira u svetu, neophodno ispraviti nepravdu koja jeFrancuskoj naneta u vezi sa pitanjem Alzasa i Lorene.26 Ipak, Vilson je pitanje pravana nacionalno samoopredeljenje aktuelizovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji.Međutim, kao i u slučaju drugih principa proklamovanih u „14 tačaka”, bio jeprinuđen na brojne ustupke zarad uspeha mirovnih pregovora.27

Posebno važno uporište Vilsonovog programa bila je XIV tačka u kojoj jeapostrofirana neophodnost formiranja međunarodne organizacije koja bi okupilapredstavnike svih nacija u cilju pružanja međusobnih garancija političke nezavisnostii teritorijalnog integriteta, te čiji bi zadatak bio da obezbedi da se ovi principi ujednakoj meri poštuju i u slučaju velikih kao i malih država.28 Ostvarenjem XIVprincipa u vidu osnivanja Društva naroda 1920. godine simbolično je obeležen krajrada Pariske mirovne konferencije i formalno je stavljena tačka na Prvi svetski rat.Ipak, Vilsonu je tek predstojala borba za pridobijanje podrške američkih političkihelita za njegovu viziju posleratne arhitekture međunarodnog poretka. Naišavši nanerazumevanje Senata, nevoljnog da ratifikuje mirovni sporazum sa Nemačkom i

24 “President Woodrow Wilsonʼs Fourteen Points”, The Avalon Project, Documents in Law, Historyand Diplomacy, www.avalon.law.yale.edu/20th_century/wilson14.asp, 01/09/2017.

25 Livia Kardum, „Woodrow Wilson i ideja liberalizma”, op. cit., str. 129.26 “President Woodrow Wilsonʼs Fourteen Points”, op. cit.27 Decenijama kasnije, nakon završetka Drugog svetskog rata, pravo na samoopredeljenje biće

uvršćeno u Povelju Ujedinjenih nacija (član 1, član 55), a Vudro Vilson će u istoriji ostati upamćenkao jedan od njegovih najvatrenijih zagovornika.

28 “President Woodrow Wilsonʼs Fourteen Points”, op. cit.

podrži projekat Društva naroda bez amandmana koji bi sprečili SAD da se obavežena ulogu čuvara Evrope i sprečili napuštanje Monroove doktrine. Bila je to bitkakoju Vilson nije mogao da dobije. Njegov predsednički mandat bližio se kraju, aDemokratska stranka je donela odluku da na izbore izađe sa novim kandidatom.29

Ubrzo potom, Američki kongres je, ograđujući se od uslova Versajskog mirovnogsporazuma, usvojio rezoluciju o potpisivanju separatnog mirovnog ugovora saNemačkom, a projekat Društva naroda u potpunosti je izgubio kako podrškuameričke legislative, tako i podršku šire javnosti, čime je Vilsonov liberalniinternacionalizam (privremeno) stavljen ad acta.30

Nakon Vilsonovog povlačenja iz politike usledio je dvodecenijski periodrelativnog američkog izolacionizma koji je završen izbijanjem Drugog svetskog rata.Pretnja nacizma dovela je do tada neviđenog američkog globalnog aktivizma,aktuelizujući iznova ideale liberalnog internacionalizma. SAD je tako postala bedemodbrane slobodnog sveta i demokratije, što je uloga koju će nastaviti da igra i tokomčitavog Hladnog rata.

Iako je Drugi svetski rat doprineo teorijskom porazu vilsonijanskog idealizma(prva Velika debata), ideja američke izuzetnosti preživela je izazove burnih vremena.I dok se realizam uspinjao na paradigmatski tron nauke o međunarodnimodnosima, a aronovski (Raymond Aron) i morgentauovski (Hans Morgentau) raisondʼ état sve više ovladavao američkom spoljnom politikom, koncept izuzetnostipridružen je idejnom panteonu pobednika. Sa njim, poput „kukavičijeg jajeta”, ujastrebovsko gnezdo podmetnute su ideje liberalnog internacionalizma koje će,

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 271

29 Na odluku demokrata da na predsedničkim izborima kandiduju guvernera Ohaja Džejmsa Koksa(James M. Kox), uticalo je više faktora, ali jedan od najvažnijih svakako je bilo ozbiljno narušenozdravlje predsednika Vilsona, koji je po povratku iz Pariza doživeo blaži moždani udar. Na odlukuo kandidaturi uticao je i pad Vilsonove popularnosti u Kongresu, do koga je došlo usledpredsednikove nespremnosti za bilo kakav kompromis u vezi sa pitanjem Društva naroda iratifikacije Versajskog sporazuma. Više o ovoj temi videti u: Livia Kardum, „Woodrow Wilson iideja liberalizma”, op. cit., str. 134–139.

30 Ovo nije bio potpuni poraz idealizma u razdoblju između dva svetska rata. Spoljnopolitičkiprogram sledećeg američkog predsednika republikanca Vorena Hardinga (Warren G. Harding) –„Povratak u normalu”, težio je oslobađanju SAD od bremena međunarodnog liderstva. Međutim,iako je izolacionalizam prevladao kao dominantna spoljnopolitička doktrina, principi idealističkeparadigme dolazili su do izražaja u međunarodnim sporazumima koje su SAD zaključivale tokomdvadesetih godina prošlog veka. Kao primeri takvih „idealističkih” angažmana mogu se navestisporazumi o ograničenju pomorskog naoružanja između SAD, Velike Britanije i Japana sklopljenitokom Vašingtonske pomorske konferencije 1920. i „utopistički” Kelog‐Brianov pakt, kojim su sedržave potpisnice odrekle rata kao instrumenta nacionalnih politika i mehanizma rešavanjameđunarodnih sporova. Za više o ovoj temi videti u: Eugene R. Wittkopf, Charles W. Kegley Jr.,James M. Scoot, American Foreign Policy: Pattern and Process, op. cit., pp. 34–37.

272 AJZENHAMER

suprotno teorijskoj „nepomirljivosti”, postati važan narativni segment američkog(po svom karakteru dominantno realističkog) spoljnopolitičkog praxis‐a u perioduHladnog rata.31 Bez obzira na to da li su u Ovalnom kabinetu sedele demokrate ilirepublikanci, vilsonijanski principi biće prisutni u spoljnopolitičkog diskursu svakogod hladnoratovskih američkih predsednika. Bilo da su u pitanju bili npr. Truman(Harry S. Truman) ili kasnije Regan (Ronald Regan), SAD su spoljnu politiku – odekonomske i vojne pomoći Grčkoj, Turskoj i Jugoslaviji do naoružavanjamudžahedina u Avganistanu – opravdavale odbranom slobode.

Poraz komunističke ideologije i raspad SSSR‐a početkom devedesetih godina20. veka, stavili su upitnik na koncept neophodnosti američkog liderstva, u čijuodbranu su jednoglasno ustali i liberali i realisti. Kako primećuju Džekson i Sorensen(Robert Jackson, Georg Sorensen), radilo se o talasu liberalnog optimizma „nošenogverovanjem u ʼkraj istorijeʼ zasnovanog na porazu komunizma i očekivanojuniverzalnoj pobedi liberalne demokratije”.32 S druge strane, neokonzervativnoorijentisani Džošua Maverik na sledeći način obrazlaže neupitnost imperativaameričkog vođstva:

Ovaj argument se protivi geslu da Amerika ne može biti svetski policajac. Ustvari ona mora biti više od toga. Policajac dobija zaduženja od pretpostavljenih,ali u zajednici nacija nema većeg autoriteta od Amerike (...) Amerika je najbogatija,najmoćnija i najcenjenija država. U jednom periodu, ona mora biti policajac ili vođapomagača policiji, a u drugim slučajevima posrednik, učitelj ili dobrotvor. UkratkoAmerika mora prihvatiti ulogu svetskog lidera.33

Drugim rečima, bez obzira na razlike u ideološkom jezgru, željeno ishodište obapomenuta rezona bilo je identično, te je kohabitacija liberalizma i realizma, začetau praskozorje Hladnog rata, ostala na snazi i nakon pada Berlinskog zida. To je bilomoguće zahvaljujući činjenici da su obe teorijske i ideološke provinijencije američkuizuzetnost i dalje videle kao „kamen temeljac” novog međunarodnog poretka.Stoga nećemo pogrešiti ako na kraju ovog poglavlja konstatujemo kako je tzv.Američki vek u najvećoj meri bio vek vilsonijanizma, tokom koga su osnovni principiliberalnog internacionalizma bili konstanta američke spoljne politike – bez obzirana to koja je teorijska i ideološka paradigma u datom trenutku bila dominantna.

31 Metafora „jastrebovsko gnezdo” odnosi se na delove američke političke (i naučne) elite koji suzagovarali beskompromisnu politiku prema SSSR‐u i koji su bili spremni i na otvoreni oružanisukob, ukoliko je on jedini način da se zaustavi globalna ekspanzija tzv. crvene pretnje.

32 Robert Jackson, Georg Sorensen, Introduction to International Relations: Theories andApproaches, Oxford University Press, Oxford, 2013, p. 101.

33 Džošua Maravčik, Imperativ američkog vođstva, BMG, Beograd, 2004.

Trampizam protiv vilsonijanizma Baraka Obame

Početak novog milenijuma pokazaće da je tadašnji zeitgeist ipak bio odrazgledišta realista, jer su „teroristički napadi na Njujork i Vašington 11. septembra2001, nakon kojih su usledili napadi u Londonu i Madridu, kao i drugde, zauzdaliliberalni optimizam”.34 Na teorijskom bojnom polju Hantington (SamuelHuntington) je trijumfovao nad Fukujamom (Francis Fukuyama), dok je Bušov(George W. Bush) „Globalni rat protiv terora” sve više poprimao oblike „sukobacivilizacija”, a do skora neupitni „kraj istorije” bivao je sve dalje i dalje. Praxisogoljene sile u kome su „odmazda” i „prevencija” zamenili liberalni humanitarniintervencionizam sa kraja 20. veka, odškrinuo je vrata za povratakkonstruktivističkih lamentiranja na temu Drugosti. Crvena pretnja komunizmazamenjena je zelenom pretnjom radikalnog islamizma, a Bušova administracija sesvesrdno trudila da uveri ostatak sveta kako SAD nisu u krstaškom ratu sa islamom,već u borbi za zaštitu čitavog slobodnog sveta. Konstruišući tzv. Osovinu zla, fiktivnui u realnosti nedovoljno utemeljenu skupinu država koje nedemokratskimuređenjem i izrazitom sklonošću ka (globalnom) terorizmu prete američkomnacionalnom interesu i svetskom miru, Buš je u spoljnoj politici sjedinio elementerealizma, liberalizma i konstruktivizma.35 SAD su i dalje bile egzemplar svetskeizuzetnosti, njihov asertivni intervencionizam pravdan je na vilsonijanski način, apretnje američkoj bezbednosti „konstruisane” su (više nego ikada ranije) uz pomoćdiskursa i narativa uz veoma malu (ili čak nikakvu) podršku realnosti. Jedan odnajslikovitijih primera primene takve teorijske „triangulacije” u praksi je slučajoružja za masovno uništenje, koje se navodno nalazilo u posedu iračkog diktatoraSadama Huseina (Sadam Husein). Strepnja SAD da bi ovo oružje moglo dospeti uruke terorista i koji bi ga potom upotrebili protiv američkih građana, poslužila je

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 273

34 Robert Jackson and Georg Sorensen, Introduction to International Relations: Theories andApproaches, op. cit., p. 101.

35 Etiketiranje pojedinih država kao „pretnji“ američkoj bezbednosti i interesima nije novina uspoljnoj politici SAD. Sredinom osmdesetih Ronald Regan je izjavio kako SAD više neće tolerisatinapade „država odmetnutih od zakona“, dok je nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednostBila Klintona (Bil Clinton) Antoni Lejk napravio čitavu listu „odmetničkih država“ u koji je uvrstioKubu, Severnu Koreju, Iran i Irak. Ovoj listi su naknadno, prema dnevnopolitičkoj potrebi,pridodavane i druge države poput Jugoslavije, Avganistana i Sudana, a sam koncept „odmetničkedržave“ poslužio je Džordžu Bušu kao inspiracija za objedinajvanje Iraka, Irana i Severne Koreje uOsovinu zla koja štiti terorizam (Za više o ovoj temi videti: „Post–cold War Policy – Isolating andpunishing ‘rogue’ states”, Enciycopedia of New American Nation, www.americanforeignrelations.com/O‐W/Post‐cold‐War‐Policy‐Isolating‐and‐punishing‐rogue‐states.html#ixzz4bhVK0IRu, 02/09/2017).

274 AJZENHAMER

kao opravdanje za američku vojnu intervenciju na Irak 2003. godine i rušenjeSadamovog režima. Oružje za masovno uništenje nikada nije pronađeno, niti suamerički zvaničnici ikada pružili uverljive dokaze o njegovom postojanju.

Dolazak Baraka Obame (Barack Obama) u Belu kuću 2009. godine označio jeraskid sa praksom američkog intervencionizma, ali ne i napuštanje doktrineliberalnog internacionalizma. Američka izuzetnost je i dalje diktirala nužnostliderske pozicije, ali je nova američka administracija nastojala da se na globalnompijedestalu održi tako što će od SAD načiniti uzor za ostatak sveta i time što će, utom istom svetu, prvenstveno tražiti partnere a ne poslušnike.36 Partnerstvo jenuđeno čak i državama koje je Vašington tradicionalno percipirao kao neprijatelje.37

Povlačenjem većeg dela američkih trupa iz Avganistana i Iraka i prepuštanjemvođstva evropskim saveznicima tokom vojne intervencije u Libiji, Obamina spoljnapolitika označila je početak diskontinuiteta sa višedecenijskom praksom američkogintervencionizma. Obama je verovao kako SAD mogu da biraju između četiristrateška pravca delovanja – realizma, liberalnog intervencionizma,internacionalizma i izolacionizma.38 Iako je poslednju opciju decidirano odbacivao– verujući da SAD trebaju da biraju između prve tri strategije, Obamina spoljnapolitika je u izvesnoj meri sadržala „seme” izolacionizma, barem kada je reč o„krupnijim” prekomorskim vojnim angažmanima. U naporima i želji da održiglobalni američki uticaj, prvenstveno posredstvom međunarodnih institucija ijačanjem bilateralne saradnje sa regionalnim partnerima širom sveta, Obama jenajviše bio dosledan osnovnim načelima liberalnog internacionalizma. Ipak,pomenuto „seme” izolacionizma posađeno tokom njegovog mandata uskoro ćeiznići u jednu sasvim neočekivanu biljku, koja će sa krošnje stresti sve plodove

36 Obami je bilo posebno stalo da SAD‐u obezbedi „mrežu“ partnera među bliskoistočnim državamai da na taj način popravi štetu koju je Bušova administracija nanela američkim odnosima saislamskim svetom. U kojoj meri je za Obamin spoljnopolitički program bilo važno „resetovanje“odnosa sa muslimanski državama može se najbolje videti iz nadahnutog govora koji je američkipredsednik održao pred poslanicima turskog parlamenta, prilikom svoje prve državničke poseteAnkari (Videti: “President Obama’s Remarks in Turkey”, The New York Times, online edition, 6.April 2009, www.nytimes.com/2009/04/06/us/politics/06obama‐text.html, /04/09/2017).

37 U svojoj prvoj u nizu prazničnih video čestitiki upućenih iranskom narodu i iranskom vrhovnomlideru Aliju Hamnei‐u (Ali Khamnei) povodom proslave iranske nove godine (Novruz) Obama je,nakon tri decenije američko‐iranskog antagonizma, napravio značajan iskorak u pravcu ponovnoguspostavljanja i poboljšanja bilateralnih odnosa. Pritom je, govoreći o Iranu kao o IslamskojRepublci, jasno stavio do znanja da je njegova administracija spremna da pregovara sa aktuelnimrežimom u Teheranu koji je na vlasti još od revolucionarne 1979. godine („Obama’s Message toIran Is Opening Bid in Diplomatic Drive”, The New York Times, online edition, 20. March 2009,http://www.nytimes.com/2009/03/21/world/middleeast/21iran.html?mcubz=0, /04/09/2017).

liberalizma i baciti senku, ne samo na liberalne tekovine dva Obamina predsedničkamandata, već i na čitav vek vilsonijanske politike. Reč je naravno o novoizabranomameričkom predsedniku Donaldu Trampu (Donald Trump) i njegovoj kontroverznojunutrašnjoj i spoljnoj politici.

Kada bi smo u jednoj reči morali da opišemo aktuelnog šefa Bele kuće, ta rečbi bez sumnje glasila „Anti‐Vilson”. Sam Tramp je predizbornu kampanju gradiokao antipod liberalnim vrednostima, pa nam stoga ovakva karakterizacija delujesasvim prigodno. Njegova izborna platforma u najvećoj meri svodila se na obećanjao poništavanju brojnih liberalnih dostignuća prethodne administracije naunutarpolitičkom planu i u spoljnoj politici. Trampova „dijagnoza” trenutne situacijena svetskoj političkoj sceni je veoma sumorna, a još je sumornije njegovo viđenjeuloge koju SAD igra na toj pozornici. Prema njegovoj interpretaciji, vojna iekonomska moć SAD su u opadanju, baš kao i njen međunarodni ugled. Tramp zaovaj negativni trend krivi prethodne administracije za koje smatra da su bile previšepopustljive prema američkim saveznicima, neprijateljima i rivalima. Njegova kritikaje posebno usmerena na Obamu koga optužuje da je oslabio Ameriku time što jebio isuviše „mek” prema izazivačima američke moći. U prvom predizbornomgovoru posvećenom spoljnoj politici, budući predsednik je na sledeći način sročiokritiku odlazeće administracije:

Dopustili smo našim rivalima i izazivačima da misle da se mogu izvući šta godda učine, i oni to upravo i čine. Čine to kada im se prohte. To se uvek dešava.Ako je cilj predsednika Obame bio da oslabi Ameriku, nije mogao bolje da uradiposao.39

Tramp je svoju alternativu Obaminoj spoljnopolitičkoj doktrini sažeo ujezgrovitu frazu „Amerika na prvom mestu” (eng. America First), koja je trebalo danagovesti snažan otklon od dotadašnje intervencionističke i liberalno‐internacionalističke prakse. Reč je o izbornom sloganu koji će nakon pobede napredsedničkim izborima 2016. godine da preraste u spoljnopolitički programTrampove administracije. Okosnicu programa čini ideja da Amerikanci prvo trebada se pobrinu za dobrobit svoje države pre nego što počnu da brinu o dobrobitiostatka sveta. Kao osnovne principe politike America First možemo daidentifikujemo apostrofiranje američkog nacionalnog ekonomskog i bezbednosnoginteresa, izolacionizam, skepticizam prema međunarodnim institucijama (i

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 275

38 Sthepen M. Walt „Obama was not a realist president“, Foreing Policy, online edition, June 7. 2016,http://foreignpolicy.com/2016/04/07/obama‐was‐not‐a‐realist‐president‐jeffrey‐goldberg‐atlantic‐obama‐doctrine/, 01/09/2017.

39 “Read Donald Trumpʼs ̒ America Firstʼ Foreign Policy Speech”, Time, online edition, 27 April 2016,www.time.com/4309786/read‐donald‐trumps‐america‐first‐foreign‐policy‐speech/, 04/09/2017.

276 AJZENHAMER

multilateralnim sporazumima), antimigrantsku politiku i odricanje odintervencionizma (izuzetak su terorizam i proliferacija nuklearnog oružja). Svaki odnavedenih principa ponaosob je prožet populizmom, ksenofobijom, islamofobijomi rasizmom koji nisu samo odlika političkog diskursa aktuelnog predsednika (i delanjegovih saradnika), nego su ujedno odraz njegovih najdubljih ličnih uverenja. Tauverenja čine noseći stub političke platforme koja je Trampu donela pobedu naizborima i oko čije realizacije američka izvršna vlast, legislativa i pravosuđe danasvode pravi politički rat.40

Tramp je Vilsonov odraz u iskrivljenom ogledalu. Obojica su u (spoljno)političkeprograme ugradili lične ideale, a u njihovo sprovođenje upustili su se sa velikomdozom strasti i emocija. Razlika leži u idejnom jezgru njihovih doktrina, koje senalaze na suprotnim polovima ideološke skale. Vilson je bio gotovo fanatični liberalkoji je karijeru (i zdravlje) žrtvovao zarad ostvarenja ideala liberalnoginternacionalizma. Tramp je „tvrdi” konzervativac u krstaškom pohodu protivliberalnih vrednosti. Stoga „teorijsku” pozadinu trampizma treba a priori tražiti usuprotnom „debaterskom” taboru – među realistima. Doktrina America Firstnedvosmisleno ukazuje da je Trampu, baš kao i klasičnim realistima Aronu iMorgentauu nacionalni interes na prvom mestu. To je očigledno kada se u obziruzme Trampov izolacionistički odnos prema međunarodnim organizacijama poputUjedinjenih nacija i NATO‐a ili multilateralnim sporazumima poputSevernoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA), Transpacifičkogsporazuma o slobodnoj trgovini (TPP) ili Pariskog sporazuma o klimi, za kojeamerički predsednik smatra da su ništa drugo do teret koji skupo košta Ameriku azauzvrat joj donosi malo (ili ništa).41

40 Kao primer unutrašnjeg političkog okršaja koji protiv Trampove administracije vode demokratskii jedan deo republikanskih kongresmena, može se navesti afera oko navodnog pritiska koji jeamerički predsednik vršio na direktora FBI‐ja Džejmsa Komija (James Comey), kako bi ga privoleoda odustane od istrage o bivšem savetniku za nacionalnu bezbednost Majklu Flinu (Michael Flynn).Tramp je ušao i u žestok obračun sa pravosuđem koje je dva puta stopiralo primenu njegovogukaza o zabrani ulaska u SAD državljana šest muslimanskih država (zbog sumnje da bi moglipočiniti teroristički akt), pre nego što je Vrhovni sud odobrio delimičnu primenu (DraganŠtavljanin, „Dešavanja oko Trampa poprimila dimenzije Votergejta”, Radio slobodna Evropa, 17.maj 2017, www.slobodnaevropa.org/a/tramp‐komi‐flin/28493482.html, 05/09/2017; „Trampovapobeda: zabrana putovanja u četvrtak delimično stupa na snagu”, Blic, 27. jun 2017,www.blic.rs/vesti/svet/trampova‐pobeda‐zabrana‐putovanja‐u‐cetvrtak‐delimicno‐stupa‐na‐snagu/0r5ezbl, 05/09/2017).

41 Odmah po ulasku u Ovalni kabinet Tramp je potpisao ukaz o povlačenju SAD iz TPP‐a, a nekolikomeseci kasnije usledilo je povlačenje iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Tramp jesmatrao da ovi sporazumi skupo koštaju SAD, usporavaju ekonomski rast i razvoj, na čemu„kapitališu” američki rivali. Tramp se zalaže za revidiranje NAFTA‐e, mada pretnja američkog

Trampov realistički pristup izolacionizmu evidentan je i kada je u pitanju njegovotklon od prakse liberalnog intervencionizma. Verujući da SAD treba da se okreneunutrašnjim problemima, Tramp smatra da ona trenutno nema nikakvo pravo dadrugima drži „pridike” u vezi sa poštovanjem ljudskih prava ili demokratičnostinjihovih režima. Izuzetak od ovog stava su pitanja terorizma i sprečavanja nuklearneproliferacije, u vezi sa čime je Tramp zauzeo poziciju spremnosti za beskompromisnorazračunavanje upotrebom svih raspoloživih sredstava.42 Stoga, prema njegovommišljenju, intervencionizam treba ograničiti na borbu protiv terorizma iuspostavljanje regionalne stabilnosti, a ne radikalne promene režima, što se poklapasa već pominjanim realističkim shvatanjem nacionalnog interesa i suvereniteta.43

Ne treba smetnuti s uma da populistički diskurs Donalda Trampa koji propagiraizolacionizam kao rešenje migrantskog pitanja, u velikoj meri počiva na tzv.proizvodnji drugosti. U pitanju je jedno od ključnih teorijskih uporištakonstruktivizma, baš kao što je slučaj i sa konceptom sekuritizacije kojim se američkipredsednik takođe koristi u nastojanju da reši ovaj „problem”. Trampovaantimigrantska politika je na prvom mestu izraz realističkog poimanja nacionalnebezbednosti jer „za konzervativce i tradicionaliste, useljavanje, dvojna državljanstva,izbjeglice i druge osobe kojima se ne može jednoznačno utvrditi pripadnostpredstavljaju problem jer potencijalno destabiliziraju poredak”.44 Međutim,mehanizmi koje Tramp koristi dolaze iz konstruktivističke „kuhinje”. Prihvatajućikonstruktivističku ideju da se kohezija jedne zajednice (u ovom slučaju američkenacije) može postići njenim antagoniziranjem sa Drugim, u odnosu na kogazajednica potvrđuje svoju posebnost i jedinstvo, Tramp je sekuritizovao migrantskopitanje ne praveći suštinsku razliku između migranata iz Meksika i onih koji dolazeiz ratom pogođenih područja Bliskog istoka. U kojoj meri njegov diskurs pretendujeda predstavi migrante kao bezbednosnu pretnju i da time istovremeno, na sebisvojstven (ksenofobični) način, probudi svest Amerikanaca o sopstvenoj izuzetnosti,najbolje pokazuje sledeća izjava:

Kada Meksiko šalje svoje ljude, oni ne šalju svoje najbolje. Oni ne šalju vas. Onine šalju vas! Oni šalju ljude koji imaju puno problema i oni donose te probleme

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 277

napuštanja i ovog sporazuma i dalje lebdi u vazduhu. Američki predsednik sa skepsom posmatrai NATO i UN, smatrajući da SAD u njih ulaže nesrazmerno više novca nego njeni partneri.

42 U trenutku pisanja ovog rada Trampova administracija se suočava sa ozbiljnim izazovima upravona ovom polju i traži adekvatan odgovor na nuklearne provokacije severnokorejskog autokratskogrežima.

43 Ibid.44 Dejan Jović, „Liberalizam u međunarodnim odnosima: teorija i praksa”, u Dejan Jović (ur.),

Liberalne teorije međunarodnih odnosa, op. cit., str. 23.

278 AJZENHAMER

nama. Oni donose drogu. Oni donose kriminal. Oni su silovatelji. A neki su,pretpostavljam, i dobri ljudi.45

U tom kontekstu, čak i ako nije svestan toga, Tramp je dosledan praktičarmračne techne proizvodnje i manipulacije drugosti na koju je svojevremenoupozoravao i Iver Nojman (Iver B. Neumman). Nojman ukazuje na opasnosti kojesa sobom nosi pretvaranje proizvodnje drugog u tehniku ostvarivanja jedinstvazajednice, ističući kako su integracija i isključivanje dve strane iste medalje. Ponjegovom mišljenju „ako se stalna proizvodnja drugog predlaže kao cena zaostvarivanje integracije, čini se da je ta cena isuviše visoka”.46 Kako stvari trenutnostoje, čini se da je „Anti‐Vilson” zarad ostvarivanja svog političkog nauma spremanda plati znatno višu cenu od one na koju upozorava ovaj norveški politikolog.

Kome pripada zlatno runo?

Na početku rada izneli smo mišljenje prema kojem smo tzv. Velikim debatamauskratili de lega lata status u nauci o međunarodnim odnosima. Time naravnonismo tvrdili da se ove teorijske rasprave nisu dogodile, već smo pod upitnik stavilinjihove brojne, rado navođene, ali nikada uverljivo potvrđene karakteristike,umanjujući tako njihovu navodnu saznajnu grandioznost i uticaj na potonji razvojdiscipline. Ipak, uvažavajući „intersubjektivnu” potrebu istraživača međunarodnihodnosa da izgrade sopstveni mythos koji će, u nedostatku činjenica, popuniti rupeu istorijatu discipline i uneti makar privid reda u postojeći teorijski haos. Velikedebate čine srž ove mitologije i stoga se oko njih u međunarodnim odnosima i daljevode rasprave i lome koplja. Opšta saglasnost oko pomenutih pitanja (odhronologije, preko aktera, pa sve do ishoda) čini se daljom nego ikada, te smo stogau radu ponudili alternativni put za pronalaženje odgovora na pitanje koja jeparadigma danas najuticajnija na ovom polju društvene nauke. Kako nedostatakkonsenzusa i aktuelni teorijski egalite pluralizam onemogućavaju takvu procenuunutar discipline, mi smo odgovor potražili u praxis‐u međunarodnih odnosa.Vodeći se idejom o zapadnom preimućstvu u ovoj naučnoj disciplini, u radu smoanalizirali savremene političke principe spoljne politike SAD, počevši sa Vilsonovom

45 „Donald Trump announces a presidential bid”, Washington Post, on line edition, 6. June 2016,www.washingtonpost.com/news/post‐politics/wp/2015/06/16/full‐text‐donald‐trump‐announces‐a‐presidential‐bid/?utm_term=.85fbb471895d,

46 Iver Nojman, Upotrebe Drugog: „Istok“ u formiranju evropskog identiteta“, Službeni glasnik,Beogradski centar za bezbednosnu politiku, 2011, str. 56.

spoljnopolitičkom doktrinom i uticajem vilsonijanizma na međunarodno ponašanjepotonjih američkih administracija, da bi smo rad završili „stavljanjem pod lupu”spoljnopolitičkih principa koje zagovara Donald Tramp. Sada kada smo to učinili,preostaje nam samo da sumiramo zaključke.

Iz svega prethodno rečenog jasno je da je vilsonijanizam kao snažna doktrinarnarefleksija liberalnih uverenja predsednika Vilsona tokom 20. veka bila jedna odnosećih (ali ne uvek i vodećih) paradigmi koje su oblikovale američku spoljnupolitiku. Vrednosti Vilsonovog liberalnog internacionalizma, poput npr. zagovaranjaslobodnog tržišta ili ostvarivanja američke izuzetnosti putem međunarodnihangažmana u cilju promocije demokratije i ljudskih prava (bilo putemmeđunarodnih institucija, bilo putem humanitarnog intervencionizma), tokomproteklih stotinak godina bili vrednosna konstanta američke spoljnopolitičke praksekoju su čak i republikanske administracije inkorporirale u svoje krajnje realističke,ponekada i vrlo „jastrebovske” politike. U tom pogledu, razdoblje od ulaska SAD uPrvi svetski rat pa sve do kraja Obaminog drugog predsedničkom mandata bilo jevek vilsonijanizma u kome se liberalizam nametao kao paradigma koja je najvišeuticala na američki spoljnopolitički praxis.

Sada je situacija znatno drugačija. Nedavni dolazak konzervativnog, ali pre svegaantiliberalnog Trampa na čelo najmoćnije svetske države već je doneo radikalnizaokret u spoljnoj politici SAD. Tramp je već uspeo da poništi neke od skorijih liberalnihpostignuća koje je ostvarila Obamina administracija. Sabotirao je rad TPP‐a, potpisavšidekret o američkom napuštanju ovog sporazuma, povukao je SAD iz Pariskogklimatskog sporazuma, ponovo je antagonizirao američke odnose sa Iranom iKubom, u čije je poboljšanje prethodna administracija uložila mnogo truda.Međutim, obračun sa liberalnim tekovinama ne ograničava se samo naponištavanje rezultata neposrednog prethodnika. Tramp izolacionističkomspoljnom politikom udara u samo „jezgro” vilsonijanskih principa. Skepticizamprema međunarodnim institucijama, odustajanje od uloge „svetskog policajca” inemešanje u unutrašnje poslove drugih država (bez obzira na njihovenedemokratske manire vladanja i kršenje ljudskih prava) čine od trampizma ništadrugo do negaciju vilsonijanizma. Kao takva, Trampova spoljna politika je podsnažnim uticajem konzervativnih i realističkih ideja. U tom kontekstu Tramp je „Anti‐Vilson” čija politika predstavlja povratak osnovnim „idealima” klasičnog realizma– težnji za uvećanjem moći i zaštiti suvreniteta. Ipak, kada je u pitanju potonje,njegov antimigrantski rat jasno reflektuje uticaj konstruktivističkog učenja o značajuproizvodnje i sekuritizacije drugosti za jačanje nacionalnog sopstva. Bilo da podižezidove na granici sa Meksikom, bilo da dekretima uvodi restrikcije na ulazak u SADgrađana pojedinih muslimanskih država, Tramp ostaje majstor mračne techneproizvodnje drugosti.

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 279

Naposletku, koji je zaključak? Da li je Tramp kao „Anti‐Vilson” našeg doba dokazkako su liberalne ideje pretrpele poraz u sferi praxis‐a međunarodne politike?Ukoliko u obzir uzmemo pomenute aktuelne trendove koji determinišu tokoveameričke spoljne politike, čini se da je tako. No, da bi se dobio opštiji odgovor naovo pitanje potrebno je izvršiti identičnu analizu spoljnopolitčkih praxis‐a državana Starom kontinentu. Bez analize stanja spoljne politike Evropske unije i zasebnihpolitika njenih članica ne može se steći prava slika o uticaju teorija međunarodnihodnosa na svetsku političku praksu. Do tada, ne preostaje nam ništa drugo do daupremo prstom u pravcu realizma i konstruktivizma i konstatujemo kako ova dva(esencijalno suprotstavljena) teorijska pristupa, čine savršeno kompatibilanduumvirat koji je poslužio kao osnova političke platforme trenutno najpoznatijegsvetskog antiliberala. Upravo zahvaljujući ovoj „zapaljivoj mešavini” Donald Tramppostao je predsednik SAD i kreator spoljne politike najmoćnije države u svetu.

Na početku rada uporedili smo mit o Velikim debatama sa mitom oArgonautima. Na samom završetku preostaje nam još da zaključimo kako je „zlatnoruno” teorijskog prestiža ukradeno iz vilsonijanske Kolhide i stavljeno pod okriljerealista i konstruktivista. Ipak, sa svim kontroverzama koje prate politiku DonaldaTrampa, teško je zamisliti da će tamo ostati narednih sto godina.

Bibliografija

Bull, Hedley, “International Theory: The Case for a Classical Approach”, World Po ‐li tics, Vol. 18, No. 3, pp. 361–377.

Buzan, Barry and Acharya, Amitav, “Why is there no non‐Western InternationalRelations theory?”, in: Barry Buzan and Amitav Acharya (eds), Non‐WesternInternational Relations theory, Routledge, London and New York, 2010.

de Carvalho, Benjamin, Leira, Halvard, Hobson, John M., “The Big Bangs of IR: TheMyths That Your Teachers Still Tell You about 1648 and 1919”, Millennium:Journal of International Studies, Vol. 39, No. 3, 2012, pp. 735–758.

Griffiths, Martin, Roach, Steven C., Scott, Solomon M., Fifty key thinkers inInternational Relations, Routledge, New York & London, 2009.

Hoffmann, Stanley, “An American Social Science: International Relations”, Daedalus,Vol. 106, No. 3, 1977, pp. 41–60.

Jackson, Robert and Sorensen, Georg, Introduction to International Relations:Theories and Approaches, Oxford University Press, Oxford, 2013.

280 AJZENHAMER

Jović, Dejan, „Liberalizam u međunarodnim odnosima: teorija i praksa”, u: DejanJović (ur.), Liberalne teorije međunarodnih odnosa, Fakultet političkih znanostiSveučilišta u Zagrebu, Zagreb, 2014, str. 15–56.

Kardum, Livia, „Woodrow Wilson i ideja liberalizma”, u Dejan Jović (ur.), Liberalneteorije međunarodnih odnosa, Fakultet političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu,Zagreb, 2014, str. 112–141.

Keohane, Robert O., “International Institutions: Two Approaches”, InternationalStudies Quarterly, Vol. 32, No. 4, 1988, pp. 379–396.

Lake, David A., Hierarchy in International Relations, Cornell University Press, Itacaand London, 2011.

Lake, David, “Theory is dead, long live theory: The end of Great Debates and therise of eclecticism in International Relations”, European Journal of InternationalRelations, Vol. 19, Issue 3, 2013, pp. 567–587.

Maravčik, Džošua, Imperativ američkog vođstva, BMG, Beograd, 2004.Mils, Rajt, Sociološka imaginacija, Savremena škola, Beograd, 1964.Nojman, Iver, Upotrebe Drugog: „Istok” u formiranju evropskog identiteta, Službeni

glasnik i Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Beograd, 2011.Post–cold War Policy – Isolating and punishing “rogue” states, Enciycopedia of New

American Nation, www.americanforeignrelations.com/O‐W/Post‐cold‐War‐Policy‐Isolating‐and‐punishing‐rogue‐states.html#ixzz4bhVK0IRu, 02/09/2017.

“President Woodrow Wilsonʼs Fourteen Points”, The Avalon Project, Documents inLaw, History and Diplomacy, www.avalon.law.yale.edu/20th_century/wilson14.asp, 01/09/2017.

“Read Donald Trumpʼs ̒ America Firstʼ Foreign Policy Speech”, Time, online edition,27 April 2016, www.time.com/4309786/read‐donald‐trumps‐america‐first‐foreign‐policy‐speech/, 04/09/2017.

Simić, Dragan R., „Još jedanput o ʼčetiri velike debateʼ (Crtice iz istorije nauke omeđunarodnim odnosima)”, Politička revija, god. 18, br. 4, 2008, str. 1465–1484.

Walt, Stephen M., “Obama was not a realist president”, Foreing Policy, onlineedition, 7 June 2016, http://foreignpolicy.com/2016/04/07/obama‐was‐not‐a‐realist‐president‐jeffrey‐goldberg‐atlantic‐obama‐doctrine/, 01/09/2017.

Walt, Stephen M., “Is IR still ʻan American social scienceʼ”, Foreing Policy, onlineedition, 6 June 2011, www.foreignpolicy.com/2011/06/06/is‐ir‐still‐an‐american‐social‐science/, 01/09/2017.

Wittkopf, Eugene R., Kegley, Charles W, Jr, Scoot, James M, American Foreign Policy:Pattern and Process, Wadsworth/Thomson Learning, Belmont, 2003.

MP 2‐3, 2017 (str. 262–282) 281

282 AJZENHAMER

Vladimir AJZENHAMER

BATTLEFIELD PRAXIS: THE ALLIANCE OF REALISM AND CONSTRUCTIVISM AND THE “FALL” OF LIBERAL INTERNATIONALISM

Abstract: The Great Debates are an important stage in the development ofInternational Relations (IR) as a science. However, the „exactness” of its chronologyand content, as well as the precise determination of the actors and results, isquestionable on several grounds. Therefore, relying on this, often contradictory,interpretations of the outcome of the Great Debates, little can be said about thecurrent state of the mentioned theoretical dialogue. Today, IR scholars mostly discussabandoning the idea of macro theory and the pluralistic silence in which medium‐scaletheories resonate in peace. However, this "diagnosis" still does not give us an answerto the question of who really won the fight of so‐called big theories, or whichtheoretical paradigm today has the greatest influence within the disciplinary field?Applying the idea of reflexivity between the theory of international relations and thepractice of foreign policy, the author of this paper rejects the restrictions of the mythosof the discipline (at the center of which is the myth of the Great Debates) and turns tothe analysis of international political praxis as an instrument for the identification ofthe mentioned theoretical impact. At the center of the analysis are the foreign policyprinciples of the United States, which the author reviews in a hundred‐year timeinterval, in particular emphasizing the doctrine of Wilsonianism and the principles offoreign policy advocated by the current US President Donald Tramp. FacingWilsonianism and Trampism (determining, in turn, the latter as a realistic‐constructivistAnti‐Wilsonian coalition), the author offers his view of the current state of paradigmatic„clashes” in the theory and practice of international relations.Key words: International Relations, Great Debates, Realism, Liberalism, LiberalInternationalism, Constructivism, Woodrow Wilson, Wilsonianism, Donald Tramp,Trampism.