Борис Над

Митови о Хипербореји

  Митови о Хипербореји, земљи праотаца на далеком Северу, земљи која почива „изнад северног ветра“, веома су дубоко уткани у митологије и колективно несвесно скоро свих индоевропских народа (и, наравно, не само њих). Сама по себи, ова чињеница има огроман значај. Али важније од чињенице њихове распрострањености јесте питање шта они уопште значе. Ако хиперборејски митови заиста имају тако важну улогу у несвесном индоевропских народа, они је имају захваљујући свом сопственом значењу, својим унутрашњим садржајима. Јер, мит за нас није „лажна прича“, празноверица ни неспоразум. Мит је безвремена стварност, која се, можда, „није одиграла никад и нигде“, али која се непрекидно понавља у историји и, штавише, стварност која је одређује и дефинише.

   Значења мита су многобројна, и могуће их је тумачити у најразличитијим кључевима.Подразумева се, такође, да они имају и свој дословни, „натуралистички“ смисао: свакиистински мит није искљичиво фантазија, уобразиља, оно што је у њему садржано одговаранеким конкретним условима, у времену и простору, на Земљи. Другим речима, мит се нијеморао догодити на начин на који је описан, никадa се заправо на тај начин није ни догодио,али се могао догодити, и догађао се, у одређеној мери. „Истинито је само оно што се ниједогодило никад и нигде“ (Новалис).

   Хиперборејски митови нису само непосредне и јасне евокације Земље бесмртности надалеком северу континента. Када се, у руској бајци на пример, помињу трoјица браће, одкојих трећи и најмлађи беше Иван, који је живео у некој далекој земљи у којој је владаластална тама, све док Иван није убио џиновску змију и ослободио Сунце... – то је, за нас,очигледна и јасна евокација арктичке ноћи, дакле Севера, Хипербореје. Иван ту понављаaрхетипски подухват Индре који је убио змаја Вритру, како би повратио Сунце и ослободионебеске воде. Митови о Хипербореји имају и ту предност што, слично митовима о Атлантиди,представљају сећање на реалну земљу (премда се њихова значења тиме не исцрпљују), али су,за разлику од атлантидских митова, релативно уско локализовани, у околополарне области:само овде могуће је трагати за њиховим материјалним траговима и потврдама.

   Али, независно од њихове дословне истинитости, реч је превасходно о архетиповимаСевера, који поседују своју сопствену снагу и образују скоро сасвим самосталну реалност.Независно од конкретних историјских услова, они се повлаче и изнова оживаљавају, увек сновом и раније неслућеном снагом. Њихову нарочиту привлачност, у свим епохама, нијепотребно посебно доказивати. Они с лакоћом налазе своје изразе: у митовима и народнимпредањима, у бајкама и причама, у песмама, па чак и фолклору. Предалеко би нас одвело дасамо покушамо да побројимо њихове разноврсне изразе и облике, у многим и разнороднимтрадицијама. Они су такође и тема уметничких дела али, од пре неког времена, и научнихстудија, које им, на различите начине, обезбеђују макар привид научне аргументације.(Каткад, додуше, имамо утисак да њихов циљ уопште и није постављање неке нове хипотезе,теорије или научне истине: оне су понекад напросто саме себи циљ.)

Иза орлова, чувара злата

   Најстарији нама познат помен хиперборејског мита је онај који налазимо уХеродотовој Историји. Херодот нам преноси чудну повест о Аристеју с Проконеса који је,идући трагом Аполона, доспео до Иседоније. Аристеј је у Метапонту био штован у виду култајер је, како се веровало, седам година провео с Аполоном, у земљи Хиперборејаца. Ево тогбаснословног описа, којег Херодот дугује Аристеју, песнику данас изгубљених Аримаспијскихпесама, а који и данас привлачи коментаторе и тумаче: „иза Иседоњана станују Аримаспи,људи с једним оком (...) иза њих су орлови, чувари злата, а још даље од ових, све доморске обале, станују Хиперборејци”. (Управо овде, према Плутарху, снива Кронос, богЗлатног доба.)

   Аристејев опис садржи јасно сећање на Златно доба, на првобитност, на „прву инајбољу од свих земаља“, на Хипербореју. Херодотова етимологија, међутим, кад је у питањуиме „Аримаспи”, очигледно је погрешна: она представља типичан пример грчког превођења итумачења имена по звучности. Aли, „светлост староиранске лексике омогућава нам спознајуисправног тумачења имена `Аримаспи`; „Aryannaaspa“ = „Арији који воле коње” (ДрагошКалајић: Увод у арктичку теорију Локаманја Махарај Тилака).

   Аристеј је ишао трагом Аполона чиме је заслужио деификацију, култно поштовање. ЗаАполона се веровало да сваке године одлази у Хиперореју, на кочијама које вуку лабудови.Он више није хтео да се врати назад и Грци су могли да га у своју земљу домаме јединопесмом. Према Диодору Сицилијском у Хипербореји се налази и Аполонов храм, храм посвећенбогу Сунца. Другим речима, култ Аполона потиче из Хипербореје одакле су га у Грчку донелидревни Ахајци.

   Из своје отаџбине на крајњем северу, Хиперборејци су сваке године слали заветнедарове, од народа до народа, увијене у пшеничну сламу, од крајњег Севера евроазијскогконтинента све до острва Дел на југу. Заветни дарови, увијени у пшеничну сламу – то језнак вечности вредности, традиције која се преноси, од народа до народа, и од покољења допокољења. У знак сећања на смрт хиперборејских девојака које су те дарове први пут донелена Дел, бележи Херодот, постоји обичај да „делске девојке и младићи секу своју косу; уочисвадбе одсеку девојке себи један прамен косе, обавију га око вретена и стављају на гроб...а сви момци са Дела омотавају прамен косе око једне зелене гранчице и стављају га нагроб”.

„Ultimа Thule a sole nomen habens“

   Познохеленска и позноримска варијација хиперборејског мита је мит о Ultima Thule.То је земља вечне светлости на крајњем Северу, Ultima Thule a sole nomen habens. ИзвесниПитеас, негде у другој половини IV века старе ере, предузео је путовање бродом из роднеМасалије (данашњег Марсеја) на крајњи север Европе. Последњој земљи до које је допловиодао је име Ultimа Thule (Последња Тула). Остаће забележено и да је Констанцио Хлорпредузео поход на британска острва како би контемплирао „најсветију земљу, најближунебу“.

   Али се топоним Тула јавља и у многим традицијама претколумбовске Америке:

средиште империје Толтека звало се Тула (Туљан). За Тулу, земљу вечног сунца на северу,„код великих вода“, знају и митологије племена Науа и Астека. Индијанци из племена Квике(Централна Америка), према легенди, предузели су пут ка Тули али су је нашли под ледом и утами, без Сунца. 1925. године, Индијанци племена Цуна покушали су да оружјем успоставенезависну републику Тула.  

   Тула је топоним изузетно раширен у Евроазији, од Русије, (стари град Тула и језероТулос у Карелији), Украјине ( Туљчин), до Француске (Тулон и Тулуз). Значење речи,међутим, сачувано је у руском и српском, где реч утулити има значење пригушивања,скривања, а тулити значи јадиковку, жалопојку. Исто као што значење речи Бореј, северниветар, има аналогију у санскритском bhurati, бора код Руса (урагански ветар) и нашем (истароруском) бура. Али име самог Аполона, према руском истраживачу Валерију Демину, којисе позива на Чертакова, има корен у речи опалити, која, и у руском и у српском, имаистоветно значење.

Кочије које вуку лабудови

   Значење мита којег износи Херодот је очигледно: Хипербореја је севернапраотаџбина, прапостојбина многих народа, међу њима и Грка. У питању је древна меморија,сећање транспоновано у простор, а не пуки географски опис. Порекло Аполоновог култа јеСевер. У студији Шакасте гривне и културни идентитет Индоевропљана, Живојин Андрејићуказује на један изузетан налаз с нашег тла, такозвану „дупљајску статуету“:

   „Врло значајна је појава птицоликог идола на колицима која вуку барске птице изДупљаје код Вршца. Ова представа се несумњиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону,који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области, (...)да би затим следећих шест месеци боравио у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питањупретеча Аполона Беленуса, који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца (...).“

   Порекло Аплоновог култа, дакле, не треба тражити у центрима у зони микенскекултуре, на Средоземљу уопште, већ једино на Северу. То је јасно значење обичаја делскихдевојака и младића да секу себи косу и полажу је на гробове, као и предања о даровима којесваке године Хиперборејци шаљу са крајњег Севера, кроз руке различитих народа, све до југаЕвропе. У питању је завет верности хиперборејској традицији.

   Валериј Демин цитира Паусанију, античког писца из II века, који у делу ОписХеладе (Х. V, 8) наводи да се први свештеник–пророк Аполоновог храма у Делфима звао Олен,Олењ, тј. Јелен: Јелен је недвосмислено северни, дакле хиперборејски, симбол Сунца.

   Римски аутор Плиније Старији у Природној историји (Historia Naturalis IV.26) пишео Хиперборејцима као о сасвим реалном становништву арктичког круга које је са Хеладом увези преко хиперборејског Аполоновог култа.

Аполонов храм у Лапландији

   Руски археолози открили су археолошки локалитет из палеолита Березовска стајанкана обали реке Печоре чија се старост процењује на 40.000 – 20.000 година. Њихово откриће

значајно мења наше представе о насељивости северног круга у тако давним епохама. 1922.године Александар Барченко и Александар Кондјајин организовали су археолошку експедицијуна полуострву Кола у руској Лапландији, где се, на обалама Сејдског језера, налази древносветлиште народа Саами. Име полуострва има јасну соларну симболику: то је земља Сунца,сунчевог кола. На самом полуострву постоји мноштво топонима с типично индоевропскимкоренима инд, ганг и рам. Постоји на пример шест река с основом „инд“ (Индога, Индоманка,Индега, Индигирка и две реке са именом Индига, постоји Рамово језеро, итд.).

   „Резултати ове експедиције су“, налазимо у књизи Драгољуба Антића Континуитетвинчанске цивилизације (од могућих хиперборејских корена до данас) (Београд, 2004),„заједно са подацима који инспирисали истраживање, нестали у архивама КГБ-а, а самиистраживачи су изгубили животе у чисткама наредних година ... “

   Исти аутор обавештава нас о експедицијама Хипербореја 97 и Хипербореја 98, које јеорганизовао Валериј Демин, такође упућеним на полуострво Кола, у руску Лапландију. На томполуострву налазе се лавиринти од облутака, пречника око 5 метара, камене пирамиде и једанпетрограф димензија од око сто метара, где је на стени усечена крстолика људска контура.Постоје, међутим, и сасвим особена светилишта од наслаганог камења, на чијем врху сеналазе јеленски рогови – сејди. Некад су се налазила свуда, данас већином на забаченимместима, у планинама.

   Најинтересантније од свега је налаз експедиције Хипербореја 97, у Ловозерскојтундри, у средишњем делу полуострва. Локалитет се налази на око 500 метара изнад нивоаСејдског језера. Рушевине мегалитског комплекса које се састоје од џиновских степеника,насипа и зидова Демин је назвао „руинама Хипербореје“, и довео их у везу са записомДиодора Сицилијског о Аполоновом храму у Хипербореји.

   Било како било, из дана у дан се потврђује да далеки Север уопште, чак ни у такодавним епохама, није био пуста земља. За њега су очигледно везана многа бурна збивањапротоисторије, о којима, засада, знамо веомо мало. Нема сумње да ће нова археолошкаистраживања умногоме, ако не и у потпуности, изменити представе које данас имамо о њему.

Јелен, мамут и говече

   Наш научник Милутин Миланковић аутор је најцеловитијег и досад непревазиђеногматематичког модела смене ледених доба и климатских промена на Земљи. У његовој књизиКалендар земљине прошлости (Београд–Земун, 1926) можемо прочитати следеће:

   „За време оне хиљаде година коју полови година 9.500 пре Христа уздигао је се надСеверном Европом један благ талас топлоте. За време те милиаде била су лета и унајсевернијим деловима Европе необично топла, па су тада могле онде да успевају биљке којесада више не могу.“

   До сличних закључака, премда сасвим другим путевима, анализирајући традицијестепских народа Евроазије, дошао је и руски научник Лав Николајевич Гумиљев. Тако он, уделу Етносфера – историја човечанства и историја природе (Москва, 1993) закључује да је,

негде крајем последњег леденог доба (20.000–12.000 година пре Христа), у области северногСибира постојала веома бујна степа, а не данашња хладна тајга. Та је климатска особеностбила условљена постојањем стабилног антициклона који је, опет, имао за последицу веомамалу количину падавина. Довољне количине воде обезбеђивали су околни ледници који су сетопили, стварајући бројне реке и језера, препуна рибе и птица. Степама су пасла стадаговеда, јелена, мамута и газела. То је амбијент у коме се стварала раса Индоевропљана,гајећи култ Сунца, чији је симбол јелен, северни јелен, а отуда и велики значај говечета,које код свих Индоевропљана симболизује благостање.

   Са завршетком леденог доба, у северни Сибир, у северну Русију и Скандинавијупродиру циклони који доносе хладноћу и влагу. Клима се драстично мења, плодне степе сепретварају у хладне тајге, одасвуд надире лед и снег; животиње, огромна стада из степа аза њима и масе ловаца, крећу на југ. Није ли то иста она глацијација коју памтистароиранска Авеста? Тако долази до велике анабазе Индоевропљана. Додуше, Гумиљев нигде нетврди да су становници те прастаре степе били једино и искључиво Индоевропљани; њиховусудбину су могли делити и преци многих других раса и етноса које данас знамо. Али ипак,сећање на то најживље је сачувано управо у традицији индоевропских народа. А то чини ипредмет обимне и генијалне студије Bal Gangadhar Tilaka, под насловом Арктичка прадомовинаВеда.

   Треба рећи да је Тилак у свом делу пружио најпотпунију и најсмелију формулацијухиперборејске теорије. Он јој је обезбедио и изузетну научну аргументацију, која досад нина који начин није побијена – време засада ради једино у њену корист, потврђујући у битномњегове закључке и интуиције. У чињеници да је скоро сви аутори који се баве прапостојбиноми пореклом Индоевропљана уредно и коректно наводе – макар и у фуснотама – али непобијајући је нити је потврђујући, треба видети искључиво знак признања Тилаковом генију.

   Тилакова Арктичка прадомовина Веда објављена је на самом почетку ХХ века, 1903.године. Значај његове теорије отада не јењава него расте, и за протеклих стотину годинаона је без сумње извршила веома снажан утицај и инспирисала многе да пођу трагомистраживања Арктика и прастарог наслеђа Индоевропљана.

„Најдревнија сведочанства које је оставила наша раса“

   Задржаћемо се, у најкраћим могућим цртама, на Тилаковом делу. Задржаћемо се нањеговим закључцима и исходима, заобилазећи, овом приликом, иначе веома утемељену, сложенуи чврсту аргументацију.

   Његова разматрања заснивају се на оном што он назива „најдревнијим сведочанствимакоје је оставила наша раса“ – на анализи најдревнијих текстова Индоевропљана: Веда, светекњиге хиндуизма и Авесте, свете књиге Персијанаца, односно њеног првог и најстаријегпоглавља Вендидад, употпуњујући своју егзегезу поглављима која се односе на астрономију,метеорологију, геологију, биологију, археологију, палеонтологију, компаративнумитологију...

   Резултат је значајно померање дотад сасвим произвољно процењене старости Веда, ито за неколико миленијума уназад. Тилак нас тако враћа много хиљада година у прошлост, у

таму праисторије, у којој назиремо контуре велике аријске културе која је, несумњиво,цветала у циркумполарним областима. Треба нагласити да се Тилак, тумачећи натуралистичкеаспекте ведског предања често не задржава само на њима већ да осветљава и основне,најбитније садржаје индоевропске традиције, као што су апсолутни дуализам светлости итаме, лета и зиме, дугог дана и дуге ноћи.

   „Докази које смо прикупили у претходним поглављима почивају на наводима из прверуке из Веда и Авесте, који без могућности заблуде доказују да су песници Риг-Веде(најстарије од четири Веде – прим. Б. Н.) познавали климатске услове који се дају запазитисамо у арктичким областима ... Дуг дан и дуга ноћ од по шест месеци, дуга обрћућа инепрекидна зора током више дана, година са мање од дванаест сунчаних месеци, све су топознавали и описали ведски барди не помоћу алегорија и метафора, него непосреднималузијама које су дуго остајале неразумљиве или рђаво тумачене (...)“

   Прапостојбина Аријеваца, закључује Тилак, могла се налазити само на крајњемСеверу: „непрекидна зора од тридесет дана могућа је само на неколико степени јужно одСеверног Пола. Али ако се географска ширина може одредити са великом тачношћу, географскадужина, напротив, остаје у потпуној неодређености“. Ипак: „(...) није невероватно да сеисконско станиште налази на северу Сибира, пре него на северу Скандинавије или Русије.“

   Аријевски празавичај уништен је снегом и ледом – глацијацијом о којој постојинедвосмислено, јасно и непосредно сведочанство у Вендидад – и то у време од пре осам ивише хиљада година пре Христа; а то је уједно почетак постгласијалне ере и сеобе Арија, тењиховог расејања по евроазијском континенту.

` „Прво од места и сјајних земаља које створих ја, Ахура Мазда, беше Airyana Vaejo(Аријски рај) коју облива добра река Daitya.

   „Angra Mainyu, пун смрти, узврати стварајући ову пошаст, речну змију и зиму, којестворише Daevasi.

   „Ту има десет зимских и два летња месеца, а ти месеци су хладни за воду, хладниза земљу, хладни за растиње. Ту је средиште зиме, ту дно зиме, ту срце зиме, ту најгора одпошасти“ (Вендидад; Фаргард I).

   У Фаргард II налазимо почетак повести о расејању Арија, кад Ахура Мазда упозораваЈиму да ће се „на тварни свет обрушити злосрећне зиме које ће изазвати падање снега угустим слојевима, дебљине једне аредви, на највише планине“.

Звездане мапе „Атлантиђана“

   Тилак није једини који је ишао трагом хиперборејског мита. Његова открића, унаучном домену, су најспектакуларнија и, можемо рећи, најпотпунија, најцеловитија. Другиаутори, пре и после њега, доспели су до сличних или чак истих закључака, следећи другепутеве и сасвим различите оптике и методе спознаје.

   На првом месту, треба споменути француског астронома, иначе астронома последњегфранцуског краља: Jean Sylvain Baillya (1736-1793 – година када је Баји гиљотиниран).Слично Тилаку, кога су на истраживања подстакли подаци о положају сазвежђа које је могао

наћи у древној ведској литератури – Бајиеву радозналост подстакле су древне астрономскемапе које су му доносили мисионари и путници из Индије. Оне су, према Бајиу, могле настатисамо прецизним опажањима из области које се налазе између 50-ог и 60-ог степена севернеширине. Претпоставио је да су у питању опсервације „неког непознатог народа“ – Баји ихназива Атлантиђанима – који је мигрирао од крајњег севера ка југу. Аутор је нашао и бројнепотврде за своје претпоставке, истражујући многе и разноврсне митологије. Наводимо његовглавни закључак: „када уједнимо те традиције, често мутне и конфузне, опажамо сазапањеношћу да све оне теже истом циљу, који њихова исходишта поставља на Север“.

   Баји је тај „непознати народ“ назвао „Атлантиђанима“: ми ћемо их поистоветити саХиперборејцима, будући да је њихова постојбина смештена „између 50-ог и 60-ог степенасеверне ширине“, дакле у околополарне области које нас управо, на овом месту, највише иинтересују (митска Атлантида о којој извештава Платон налазила се негде у северозападномАтлантику). Она је, за ауторе попут Рене Генона, у тесној вези са Хиперборејом али ипаккао другостепени центар поларне традиције те их је погрешно, па чак и опасно,поистовећивати.

Људи-Богови и људи-животиње

   Други аутори, другим путевима, долазили су до готово идентичних закључака. Ми ћемо,за потребе овог огледа, међу многим другим, поменути фризијског научника Хермана Вирта, окоме нас, у свом делу Хиперборејска теорија (Москва, 1992), извештава Рус АлександарДугин, задржавајући се на крају на концепцијама тзв. аутора традиционалиста, као што суРене Генон и Јулијус Евола. Дугин, у својој књизи, говори не о научним открићима,теоријама, хипотезама или „погледу на свет“, већ управо о „васиони Хермана Вирта“.

   Непознат нам је пут којим је Херман Вирт дошао до својих сазнања. Савршено јејасно да до таквих сазнања није могао доћи путевима које је следила ортодоксна наука оногдоба.

   Али, као што ћемо увидети, то питање има само секундарни значај. Битније одпитања метода јесте питање шта је Херман Вирт видео и закључио, шта је истински резултатњегових радова. Чињеница да су они, понегде, описани као фантастични, ни најмање неумањује њихов значај – Вирт ионако говори о стварима које етаблирана наука заобилази илипрећуткује. Али нас овде, у првом реду, интересује истинитост, не толико конкретнихисторијских чињеница, колико истинитост мита.

   Најзначајније његово дело носи наслов Порекло човечанства. У њему, и у многимдругим својим књигама, Вирт развија сопствене концепције, чије је полазиште Арктогеја,Северна Земља; Хипербореја, као исходиште човечанства али, изнад свега, једне људске расеи једне традиције која се од почетка појављује у свом довршеном – боље би било рећисавршеном, органском – облику. Током наредних времена, у постарктичкој ери, она ће постатипредмет искривљавања и изопачавања али, такође, и тајанствених поновних јављања, у мањеили више чистом и изворном виду. Она ипак, упркос свему, остаје главни предмет, најважнијатема духовне историје човечанства.

   Њен главни носилац, а тиме и главни субјект историје, јесте арктички човек, човекПола, представик арктичке расе, заправо представник расе Људи-богова: истинских СиноваБожијих у Васиони. Њему стога савршено одговара екстремна арктичка природа, поларно

окружење, са скоро апсолутним дуализмом светлости и таме, живота и смрти, топлоте ихладноће (таме, смрти и хладноће, који наступају током арктичке зиме).

   Закономерно и природно, будући да је и сам Бог двојствен, арктичкипрото-континент има своју потпуну супротност и противтежу, прото-континент Југа, Гондвану.То је земља ноћи, тропи и екватор, (а не Јужни Пол), настањена, не Људима-боговима, каошто је то случај у Арктогеји, него Људима-животињама. Југ је демонски антипод Арктика.Некад, у терцијару, две расе живеле су у потпуности одвојено и без међусобног мешања.(Веде памте и изричу апсолутну забрану њиховог мешања.) Негде почетком квартара, сглацијацијом Арктогеје, кад северна земља замрзава, при чему известан број представниканордијске расе ипак остаје да живи међу леденим бреговима, почиње пут северног човека каЈугу, а тиме и до супротстављања, сукоба, бескомпромисне борбе, али најзад и до мешања двељудске расе. Тако почиње и период постепене деградације нордијске традиције. И не само штодолази до замрзавања Арктогеје, већ се и сама Гондвана распада на неколико континената, апрвобитна опозиција Север–Југ бива замењена новом, опозицијом Исток–Запад. „Атлантида сетада налази у Северном Атлантику и додирује остатке Арктогеје. Источни континент јепрото-Евроазија.“

   Вирт потом следи сложене путеве миграција нордијске расе које постепено мењајуизглед и расни састав становништва Гондване. Атлантски циклус, грубо узев, одговара касномпалеолиту, и то његовом магдаленском периоду, 22-10 хиљада година пре Христа.

Из археолошког „ниоткуда“

   Кромањонски човек се појављује из археолошког „ниоткуда“. Његова појава јенеобјашњива са становишта еволуционог концепта. Он није чисти северни тип, који се, у свомчистом виду, у историји јавља тек касније, у мезолиту и неолиту, премда је његовооткривање (oткривање северног типа човека) веома отежано услед особеног начина сахрањивања– спаљивањем, а не покапањем у земљу – које за собом не оставља антрополошке трагове.

   Орињачки тип представља мешовиту подврсту нордијског расног типа и полуживотињаГондване али он не настаје никаквом еволуцијом већ мешањем кромањонца, са својим савршенимособинама, с неандерталским типом човека. Неандерталац је потомак пра-расе Гондване (расељуди-мајмуна, полуживотиња Гондване). Први талас миграција нордијског типа, „Људи-богова“,у ствари су Атлантиђани, пристигли из северног Атлантика и са западног Арктика. Ониостављају за собом мегалитске споменике, а такође и „северноафричке, арапске, асирске,јужноиндијске и океанске Атланте (Амореји, Маври, океански Маори...)“, и то у изузетносложеним схемама и линијама сеоба, укрштања и миграција.

   Други талас миграција северног типа – то су људи Туата де Данан, пристигли наИсланд и у Ирску са севера – означава заправо истинске прото-Индоевропљане, Аријце који,слично кромањонцу али ипак позније, у касном неолиту, мигрирају ка југоистоку, преко

Кавказа, ка Индији и Ирану. Овде стварају или жаришта чисто аријских цивилизација (Иран,Индија) или касте духовних учитеља (Јапан).

   Херман Вирт у својим радовима реконструише како основне токове миграција и мешањараса – у основи његових концепција је апсолутни дуализам, двојност два супротстављенаосновна принципа, чије су последице и саме људске расе – тако и њихове духовне садржаје.Амбиција Хермана Вирта је да осветли, разоткрије токове истинске историје човечанства.Његово полазиште у томе је хиперборејски мит. Вирт га развија на неслућен и, неретко,грандиозан начин, допуњавајући тако недостајућа поглавља историје човечанства

Традиција која постоји одувек

   Француски мислилац и метафизичар, „традиционалиста“ или „перенијалиста“, РенеГенон извршио је ограничен али ипак веома снажан, концентрисан утицај на интелектуалнекругове свог па и нашег времена, и то пре свега својом концепцијом „ПримордијалнеТрадиције“: Традиције која постоји одувек, која је надвремена и надљудског, божанскогпорекла, али се током историје помрачује и губи, повлачећи се постепено у областскривених, тајних знања, све до потпуног заборава у „мрачном“, последњем добу, којеиндијска традиција зове kali yuga, а европске традиције „гвозденим добом“ или, ухришћанству, „последњим временом“. Генонова област, према томе, није ни наука ниспекулативна мисао, него езотерија. Он сам је одбијао да обавести читаоце о изворимасвојих сазнања наглашавајући да овде није реч о знањима која се могу стећи путем књига, убиблиотекама.

   Генонову идеју „Примордијалне Традиције“ изнећемо само у општим цртама, оноликократко колико је то могуће, не задржавајући се на споредним „детаљима“. ПрвобитнаТрадиција постоји одувек. Генон на многим местима сугерише њено поларно, хиперборејско,дакле, индоевропско порекло. У својој пуноћи међутим она постоји само у првом, „Златномдобу“ човечанства (које одговара хиперборејском циклусу), да би затим, током свакогнаредног периода, била подвргавана регресивним процесима. Митови и легенде разноврснихнарода, религије и метафизичке доктрине, традиционални симболи и ритуали нису ништа другодо парчићи тог Знања, прилагођени новим условима или преведени на популарни језик.

   Атлантски циклус људске историје је потоњи у односу на Хипербореју: на једномместу Генон изричито упозорава на опасност поистовећивања Атлантиде и Хипербореје. Прва јеЗапад, друга Север. Обе су разорене катаклизмама што је у основи последица самог смераисторије и времена, који имају регресиван, деградирајући ток. Тај силазни, регресивни токмогуће је само успорити, али не и променити, све до почетка новог циклуса човечанства.

   Што се тиче имена Тула, које се среће у различитим областима, од Русије доЦентралне Америке, оно, према Генону, означава некадашња „седишта спиритуалне власти“:„мора се мислити да је свака од тих области, у мање или више удаљеним епохама, биласедиште спиритуалне власти као еманација оне примордијалне (дословно поларне) Туле... Реч„Тула“ у санскриту значи вага и посебно означава зодијачки знак тог имена; али, покинеској традицији, звездана Вага првобитно је била сазвежђе Великог Медведа. То опажањеје од највећег значаја јер симболизам који се везује за Великог Медведа је природно и нанајужи начин везан за симболизам Северног пола.“

   И такође: „(...) треба разликовати атлантидску од хиперборејске Туле (...) овапотоња, у ствари, представља главно и врховно средиште (...) Сва остала света острва, којасу свуда означена именима идентичног значења, била су само њене слике(...)“ (Рене Генон:Краљ света).

   Близак Генону је још један традиционалиста, Италијан Јулијус Евола, премда бибило погрешно сматрати га за Геноновог ученика или следбеника. Евола се без сумњеинспирисао и Геноновим радовима али њих двојицу, поред многобројних сличности, деле изначајне разлике. Евола је своје погледе најцеловитије изнео у књизи Побуна противмодерног света.

   Еволин светоназор заиста одликује готово манихејски поредак дуализама: на једнојстрани је модерни свет, на другој, свет традиције вредности, који има исходиште у поларнимобластима, на Северном Полу, у Хипербореји. То је истинско Златно доба, ако не човечанстваа онда барем индоевропске расе. Празавичај Индоевропљана смештен је на Полу, уциркумполарним областима. Са катаклизмом која захваћа Хипербореју, почиње дуги маршИндоевропљана, кроз времена и просторе, од крајњег севера планете ка југу, одпрвобитности, путевима изопачења и декаденције, преко атлантског циклуса, од праисториједо антике, од средњевековља све до нашег, „модерног доба“, које је посвемашња супротностТрадицији. Почиње и деградација самог човека, од бога или човекобога ка оном чисто људскоми, још ниже, ка анималном и демонском, све до мрачног амбиса „модерног доба“.

   У најдубљој основи, то је борба два космичка принципа: на једној страни јеживотворна хијерархија Поретка, Реда, коју равноправно подржавају и бране и људи и богови,на другој силе хаоса и ентропије; то је и борба за освећење, сакрализацију Простора (путемритуала), против сила Времена, које га уништавају и прождиру. Треба рећи и да су многиЕволини увиди и „смеле интуиције“ накнадно потврђени учењем Жоржа Димезила, попут учења отроделној идеологији Индоевропљана.

Светлост са Севера

   Видели смо да су митови о Хипербореји све сем мртва прошлост. Они нису производуобразиље појединих класичних писаца а још мање мртва празноверица једног давног доба. ОтоМук, поклоник једног другог мита, оног атлантидског, у књизи Све о Атлантиди (Alles uberAtlantis), покушава да хиперборејски мит објасни путем извесних природних феномена, самихпо себи фасцинантних, који покрећу фантазију и буде извесне садржаје у посматрачу. Али, икад би то била сва истина о Хипербореји, такво природно окружење морало би, с временом,привући или створити известан тип људи и онда, опет, природно довести и до стварањаодговарајуће расе и етноса, културе или цивилизације ...

   Митови о Хипербореји и данас покрећу бројне истраживаче и мислиоце. Север,поларне области, које су некад привлачиле поларне путнике, данас привлаче археологе иистраживаче прошлости. То нису стерилна истраживања: архетипови Севера и данас суделотворни и живи, и они подстичу оне који их следе на истинске духовне пустоловине иоткрића. Веома полако, неупоредиво теже него друге области и земље, Север открива своједубоко запретене тајне. Оне, сем тога, спадају у много дубљу прошлост него неке друге.

Неке индиције то пoтврђују: испитивања угљеником 14 показала су да су „мегалитскиспоменици Европе и металургија Балкана старији од претпостављених медитеранскихпрототипова. И не само металургија већ и атрактивне мале скулптуре Балкана су за миленијстарије од претпостављених егејских прототипова“ (Colin Renfrew: Carbon 14 and theprehistory of Europe, San Francisco, 1972). Није ли то путоказ за будуће истраживаче –путоказ усмерен ка Северу а не, као досад, ка југу континента?

   Некад, у ХIХ веку, археологија се руководила принципом Ex Oriente Lux (Са Истокасветлост). Потом је овај принцип био замењен новим: да се културе неолита шире одсеверозапада ка југоистоку, од Западне Европе и Северне Африке, преко јужне Арабије, доИндије и Океаније... Али је данас скоро општеприхваћена претпоставка да је колевканајстаријег човечанства Африка, дакле, Југ.

   Нема сумње да је, током аријских миграција, затечено негроидно и монголоидностановништво старије, а да су Аријци дошљаци, странци на евроазијском континенту. Данас,захваљујући прегаоцима и јунацима Севера, Пола, морамо да размишљамо о новој претпоставци,која свим наведеним даје сасвим ново и другачије место и значење. Ако је исходиштечовечанства, или барем једног његовог дела – индоевропске расе – Север, савршено је могућеда су се њихове миграције током неолита и после њега одвијале путем и северозапада исевероистока, укрштајући се на Балкану и на Блиском Истоку, и стварајући тако жариштацивилизација које су, међутим, потоње у односу на културе севера Европе и Евроазије.

   Пре или касније, овакве претпоставке мораће бити доказане или оповргнуте новим.Истраживања Севера су тек на свом почетку. Митови о Хипербореји представљаће при том, немасумње, веома моћан подстицај. Ништа слично се, уосталом, не везује за неку другу областили континент, изузев прастарог предања о Атлантима на Западу. Порекло и традицијаИндоевропљана, (или можда чак читавог човечанства), њихова прапостојбина, кретања имиграције народа и раса, током оног што називамо „праисторијом“, древне религије... – свесе то, као што смо видели, налази у тесној вези са хиперборејским митовима.

Идеја Центра

   У свом последњем и највишем значењу хиперборејски мит репрезентује идеју Центра.Тај центар има најпре метафизичко значење: реч је о Центру како интелигибилног тако исензибилног света. Потом, он је и просторно и временско средиште, симболисано „првом инајбољом од свих земаља“, Хиперборејом, у чијем се средишту налази митска планина Меру,која, опет, поседује своје сопствено средиште, а то је њен врх. У временском смислу, то јепрво и „Златно доба“, идеално сам Почетак, јер реинтеграција, метафизичко остварење, којеи није ништа друго до „освајање Центра“, подразумева кретање насупрот струји времена иисторије, који имају ерозиван ток.

   Тај центар је нематеријалан, метагеографски, надисторијски и надтемпоралан. Он ине постоји у појавном, па према томе и не може ни бити уништен. То је центар који самчовек треба да освоји али је тај центар скривен, тако да је доступан само изузетним. Затосе, логично, симболизује и самим Северним Полом: премда је он сам, као „мирно место“,непокретан, он чини да се све око њега окреће. Положај човека у центру је „деловањене-деловањем“. Та непокретност одређује саму реалност и њене покрете: у том смислу, он је„снажнији од саме стварности“. Онај ко поседује центар поседује и остатак кружнице.

   Отуда, у појавном свету, освајање Пола у физичком смислу потенцијално имавредност метафизичког чина. На санскриту, реч „uttara“ истовремено означава „север“ и„узвишену област“. Запућеност ка Хипербореји, идеалној отаџбини, постепено мења и самогјунака романа Код Хиперборејаца Милоша Црљанског. У свету који је екс-центричан, он јетај који поседује сопствени центар – безвремен, невидљив, и нематеријалан: „Сви смо ми саполарним пределима, са поларним Сунцем у вези... Ти ледени крајеви су циљ свих народа, асвако ко је завирио у то царство леда, постао је друкчији. Мене та заједница мртвихистраживача, у поларним крајевима, највише и занима. Зашто су ишли тамо? Зашто су сепроменили?“

   Према Хипербореји први се запутио (или се у њу вратио) сам бог Аполон: следио гаје Аристеј, песник данас изгубљених Аримаспијских песама. Јунак Црњанског, као и многиполарни истраживачи, понавља његов чин. То исто чине и сви они који се данас запућују каХипербореји.

Белешка о писцу

   Борис Над (Винковци, Славонија, 1966). Студирао у Загребу и Београду, дипломирао наБеоградском универзитету. Од 1994. године објављује есеје и чланке у домаћој периодици(Правда, Економика, Јавност, Држава, Погледи). Прозу, поезију и есеје објављивао уКњижевној речи, Збиљи, Свескама, Савременику, Књижевним новинама, Српском листу, ЕВРОПИнација, УНУС МУНДУСУ, Трагу, Зениту, Летопису Матице српске и Политици.Био је члан редакције Књижевне речи и редакције Зенита. Часопис УНУС МУНДУС (бр. 23-25,Ниш, Нишки културни центар, април 2007) штампао је тематски блок састављен од текстоваaутора под насловом Нова Итака (Крај ноћи).До сада је објавио следећа дела:

Време империја (Београд, „Ривел Ко", 2002), избор (гео)политичких огледа;Гозба победника (Београд, „Жагор”, 2005), кратки роман с епско-фантастичним сижеом;Нова Итака, (Ниш, УНУС МУНДУС – Нишки културни центар, 2007), избор есеја, песама, прича икратких проза;Идеја центра 1 (Откривање Хипербореје), (Ниш, УНУС МУНДУС, бр. 29 – Нишки културни центар,2008);Неми богови, (Београд, „Жагор”, 2008.), кратке прозе;Идеја центра 2 (Између Раја и Пакла), (Ниш, УНУС МУНДУС, бр. 31 – Нишки културни центар,2008).