Branislav Nušić

Tako je moralo biti Drama u tri čina Predgovor Tako je moralo biti napisao sam za konkurs koji je 1889 godine raspisalo Narodno pozorište u Beogradu. Objavljeni rezultat konkursa glasio je ovako: „Za nagradu koju je Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu raspisala 9 marta prošle godine konkurisalo je trinaest dela. Po pregledu tih dela Uprava je našla da ni jedno ne može biti nagrañeno. Ostalih dvanaest nemaju tražene književne vrednosti, a drama „Tako je moralo biti", iako u tom pogledu zaslužuje nagradu, nije nagrañena jedino zato što ne daje jednu celu večernju pretstavu od dva i po do tri sahata, kao što je u stečaju naročito uslovljeno. Nu i za lirsku dramu „Ljiljan i Omorika" i komedija „Običan čovek" Uprava je našla da zbog relativno dobre obrade mogu biti pretstavljene, pa je zato i odlučila da ponudi piscima ovih dela, kao i piscu drame „Tako je moralo biti", da im se ta dela pretstavljaju pod običnim uslovima za originale. Kao što se kasnije utvrdilo, sva ova tri komada napisao je Branislav ð. Nušić". Komad je pretstavljen prvi put 18 oktobra 1900 godine na beogradskoj pozornici, sa Nigrinovom i Gavrilovićem. Karakteristično je, meñutim, za rešenje konkursa da je komad, kad je prikazivan, ispunjavao celo veče. „Tako je moralo biti" prevedeno je na nemački ištampano u Lajpcigu kao zasebna knjiga 1904 godine, a pre toga još, 1902, prevedeno je i štampano u Pragu, opet kao knjiga, na češki jezik. Kod nas je prvi put objavljeno u „Delu" 1902 godine i iste godine otštampano u zasebnu knjigu. Delo koje danas predajem čitaocima unekoliko se razlikuje od ranijih izdanja, kao i od rukopisa po kome je ovaj komad prikazivan. Preradi je glavni cilj bio da se komad koji je ranije imao četiri čina svede na tri. Pregledajući ga za štampu, našao sam da se sve ono što je rečeno u četiri može reći i u tri čina, što znači da je jedan komad suvišan. To je glavna izmena koju je prerada donela, ali postoji još jedna. Delo je pisano pre trideset godina, u doba kada je gospodarila, i mladim piscima služila za ugled, zastarela dramska tehnika. Komad je počivao na monolozima i, kad pisac što nije umeo drugače da objasni, izveo bi na scenu jedno od svojih lica i kroz njegov bi monolog to kazivao. U ovoj preradi sam izbegao te monologe, što je opet izazvalo potrebu jednoga novoga lica, koje u ranijem delu nije postojalo. Inače, delo u osnovi nije menjano, pa je sačuvan i stari tekst, gde prerada nije nalagala da se i on unekoliko izmeni, ili gde težnja da pojedini odnosi i pojave budu jače naglašeni, a ličnosti izrazitije obeležene, nije zahtevala da se pojedine scene razrade. Nušić L I C A: Jakov Nedeljković, viši činovnik u penziji Marija, njegova žena Jela, njihova kćer

Stanka, njihova kćer ðorñe ðorñević, činovnik, Jelenin muž Obrad ðorñević, učitelj u penziji, ðorñev stric Janković, trgovac Milan, njegov sin, Stankin zaručnik Ljubomir Nestorović Sofija, služavka kod ðorña Momak iz radnje Dogaña se u jednoj otmenoj činovničkoj kući U Beogradu. PRVI ČIN Ukusno nameštena soba. 1 ðORðE i SOFIJA ðORðE (izlazi iz jednih vrata u dubini, ostavljajući ih za sobom otvorena, te se kroz njih vidi raskošno postavljen sto. Odlazi drugim vratima. koja su takoñe u dubini, a koja vode u hodnik) Sofija! SOFIJA (dolazeći kroz ta vrata) Molim! ðORðE: Pregledao sam, sve je u redu. Samo, šta je sa tim buketom? SOFIJA: Donet je. ðORðE: Je li lep? SOFIJA: Divan je. Sam ñurñevak, a gospoña tako voli to cveće. ðORðE: Nismo još zbrinuli sve, Sofija. Valja nabaviti... da, čekajte... (Vadi iz džepa beležnicu, ispisuje nešto, cepa list i daje joj) Otidite do braće Petrovića i uzmite dve boce šampanjca. Vino imamo, uzmite samo šampanj. SOFIJA: Gospoña tako voli ušećereno voće. ðORðE: Imate pravo; dajte mi da dopunim. Nego čujte, Sofija; kako bi bilo da uzmete četiri boce šampanjca? (Dopisuje i to, pa joj daje ceduljicu.) SOFIJA: Četiri? ðORðE: Za svaki slučaj. Na ručku su stari gospodin a gospoña, gospoñina sestra, njen verenik, i mi, to je šestoro. SOFIJA: Pa ipak... ðORðE: Stari gospodin ne smatra da je počašćen ako ne puca šampanj. Njegovo zadovoljstvo nije u tome da ga pije, već da mu pucaju boce. Moramo mu, dakle, spremiti što više metaka. SOFIJA: Tako se radujem gospoñinom iznenañenju. ðORðE: Samo!... (Stavlja prst na usta) Pazite, ne smemo se odati ranije. Gospoña mora zateći sve spremno i tada će tek biti pravo iznenañenje. SOFIJA: Razume se! (Poñe) ðORðE: Pre no što odete po šampanj, donesite buket. SOFIJA: Molim! ðORðE: Metnite ga u onu belu vazu i stavite na sto, tamo gde će gospoña sedeti. SOFIJA: Da, razumem! (Ode.)

II ðORðE i JELA ðORðE (pali cigaretu i sedi zabrinuto) JELA (posle izvesne pauze, dolazi iz svoje sobe u ukusnoj jutarnjoj haljini) ðORðE (poñe joj hitno u susret) Dobar dan, Jelo, dobar dan i srećan ti dan! (Hteo bi da se poljubi sa njom, no ona mu, bez ushićenja, pruža samo ruku.) JELA: Hvala! Ja sam mislila ti si zaboravio. ðORðE: Zar ja? Zar tvoj dan? Mislim na nj već mesec dana, već dva meseca. JELA: Zar? ðORðE: O, uverićeš se! III SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA (unosi buket beloga ñurñevka pa, kad spazi gospoñu, zastane na vratima pretstravljeno kao da je u kakvom prestupu uhvaćena) Oh! JELA: No? Šta je? Verovatno, nije trebalo da vidim? ðORðE: Razume se da nisi trebala videti. (Sofiji) Sada već, kada ste bili tako neoprezni, nosite, nosite tamo. SOFIJA (odnosi buket u sobu za ručavanje) ðORðE (Jeli) To je samo jedna od pažnji, a ima ih puno, puno... sve što ti voliš, sve što je tebi drago! Već tri dana brinemo ja i Sofija. JELA: Pa to je čitava zavera. ðORðE: Da, zavera, kojom smo hteli da te iznenadimo. JELA (odlazi ravnodušno ogledalu i doteruje frizuru) Vidim te poslednja dva-tri dana turobna i neraspoložena, pa sam mislila i nije ti do toga. Odista, šta ti je te si od nekoliko dana tako neraspoložen? ðORðE: Oh, ništa! JELA: Pa ipak... ti ne jedeš i rñavo spavaš? ðORðE: Obične, male brige. JELA: Valjda ne brige o mome roñenom danu? ðORðE: To su bile samo prijatne brige, koje su me osvežavale. JELA: Szmo neka nije zbog mene, ne želim zbog mene da imaš teških briga... (Pogleda u sobu za ručavanje na kojoj su vrata ostala otvorena.) Gle, pa čak i sto spremljen, i to sve, sve do najmanje sitnice. (Otišla je na vrata i broji servise) Jedan, dva, tri, četiri, pet, šest. Što znači to, postavljeno za šest? ðORðE: Znači da ćemo imati goste na ručku. JELA: Goste? Koje goste? ðORðE: Samo one koji su tebi mili i dragi. Tvoj otac i majka, Stanka i njen zaručnik. JELA: E, to je već pravo iznenañenje! I kako da ja to ne primetim, sve te pripreme? ðORðE: Ja ništa drugo nisam ni želeo do to da te prijatno iznenadim, te da te uverim kako sam uvek samo na tebe mislio. JELA (ipak ravnodušno) Uspeo si, potpuno si uspeo. ðORðE: Pa ipak ne potpuno, očekivao sam nagradu... JELA: Nagradu? ðORðE: Bar jedan osmeh tvoj, kad si mi poljubac malopre uskratila.

JELA: Oh, detinjarije!... Koliko je to već časova? Blizu je podne, je l'? Pa to bi mogao već doći ko, a ja još nisam ni obučena. (Na vratima sobe za ručavanje.) Sofija! Sofija! SOFIJA (pojavljuje se na tim vratima) Molim! JELA: Doñite da mi pomognete. (Odlazi u svoju sobu, Sofija za njom.) IV ðORðE, NEDELJKOVIĆ ðORðE (smrači mu se lice sa njene ravnodušnosti, pali opet cigaretu i puši je hodajući) NEDELJKOVIĆ (stariji gospodin, čist, izbrijan; čini utisak otmenog, ali lakomislenog vivera. On nosi veliku lepu kutiju bonbona i pri dolasku ostaje na vratima) Jesam li ja polaženik? ðORðE (idući mu ususret) Odista, vi ste prvi. NEDELJKOVIĆ (ulazi) I to valja znati da sam pobegao od kuće. Hteli su da svi zajedno doñemo, ali ko će žene sačekati! NJihovo spremanje je beskonačno, a ja nestrpljiv, pa sam prosto pobegao. A gde je Jela? ðORðE: Sad će, sprema se! Što ste ne oprostite toga tereta? (Hoće da mu uzme kutiju.) NEDELJKOVIĆ (ne da) Ne! Hoću u ruke da joj predam. Nije bogzna šta, ali nisam već znao šta ću. Molim te, ja smislim da joj kupim jedan vrlo lep broš od slonove kosti, a tek njena majka: „Oh! vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!" Ja smislim zatim da joj kupim plišanu šatulu za rukavice, a tek Stanka: „Oh! Vrlo dobro, to ću joj kupiti ja!" I onda, razume se, pošto sam se iscrpao u idejama, ja prestanem dalje smišljati i odem pa joj kupim bonbone. Eto ti! ðORðE: O, pa to ćete je vi pretovariti darovima! NEDELJKOVIĆ: Ali čuješ, mogu ti reći da je tvoja žena odista srećna! ðORðE: To mi laska! NEDELJKOVIĆ: No ne milim ja da si ti taj koji si je usrećio, već... Dakle, u četiri oka govoreći, juče su mi bili nešto vrlo mršavi džepovi. Sasvim pojmljivo, poslednja nedelja u mesecu. Imao sam jedva oko pedeset dinara, a svi u kući smišljaju darove, računajući, razume se, na moj džep. ðORðE: To je neprijatno! NEDELJKOVIĆ: Razume se da je neprijatno! A znaš li kako sam isplivao? Otišao sam kod „Engleske kraljice". Već dvadeset dana nisam metnuo paru na zeleni sto, a juče, rekoh, igraću na sreću Jelinu. ðORðE: I razume se, kao obično, izgubili ste? NEDELJKOVIĆ: Ne, naprotiv, dobio sam. Igrao sam na damu i ostao sam pri njoj uporan. Prvi put u životu dobio sam i to ozbiljno dobio. Bilo je dovoljno za darove i ostalo mi je još toliko da mogu pristojno provesti poslednju nedelju u mesecu. ðORðE: To je doista lepo. NEDELJKOVIĆ: I broš od slonove nosti, i plišanu šatulu, i ove bonbone, sve je to platila dama herc. A zbilja... šta si ti uzeo ženi? Tvoj dar je, izvesno, bogatiji? ðORðE (zbunjeno) Ja... ovaj... NEDELJKOVIĆ (iznenañeno) Kako? ðORðE: Kad bih znao da bi i mene sreća poslužila kod „Engleske kraljice"... NEDELJKOVIĆ: A ti si trebao na drugi način da se postaraš. To znači da nisi uopšte ništa ni spremao za današnji dan? ðORðE: Naprotiv, sve je spremno.

NEDELJKOVIĆ: Ti znaš da ja ne umem držati zdravicu bez šampanjca. ðORðE: Biće ga. NEDELJKOVIĆ: Pa onda... zdravica se mora završiti izvesnim efektom. Ne mislim na bengalsku vatru, ali muzika, naprimer, i to ovde, pod prozorom. Prozor otvoren, niko se i ne nada. Narediti, razume se, muzikantima da ranije ne štimuju instrumente, nego kad ja završim zdravicu i viknem: živela! to neka bude znak. Zar to ne bi bilo iznenañenje? ðORðE: Nije dockan, to mogu još uvek učiniti. NEDELJKOVIĆ: Ali sve ne isključuje dar. Zamisli kako bi to izgledalo, svi joj donosimo, a ti...? Ja mislim da bi to Jelu čak i uvredilo. Uostalom, još ima vremena. ðORðE (razmišljajući) Mislio sam i na to, ali... NJoj se dopada jedna grivna. Videli smo je u jednom izlogu i pitao sam za cenu. NEDELJKOVIĆ: Koliko? ðORðE: Dve i po hiljade dinara. NEDELJKOVIĆ: Ako joj se dopada, to nije tako velika suma. ðORðE: Da, ali... NEDELJKOVIĆ: Imaš toliko veliko primanje kod mene da se na račun toga možeš zadužiti. ðORðE: Primanje? NEDELJKOVIĆ: Pa da... miraz. ðORðE: Na to ne računam više. NEDELJKOVIĆ: Utoliko bolje! Uostalom, možeš valjda dobiti toliku sumu gdegod na zajam? ðORðE: Teško! NEDELJKOVIĆ: Ako obećaš malo veću kamatu. ðORðE: Ne bi li to bilo lakomisleno? NEDELJKOVIĆ: Lakomisleno? Bože moj, lakomisleno! I lakomislenost je koji put vrlina. Za koliko opštih tekovina ima da se blagodari lakomislenosti. Upamti: lakomisleni grade sreću, a mudri je razgrañuju. Ako veruješ da je ženina naklonost sreća, onda znaj da se ta sreća stiče lakomislenošću. ðORðE: Tako je... odista je tako! A ja osećam potrebu da gradim sebi sreću. NEDELJKOVIĆ: No, pa onda šta razmišljaš? Idi, a ja ću reći Jeli da su te hitno odazvali u kancelariju i da ćeš se za koji čas vratiti. ðORðE (nevoljno) Najzad, poslušaću vas! NEDELJKOVIĆ (ispraćajući ga) Ne zaboravi i na muziku. Bila bi cela svetkovina bez efekta. ðORðE (odlazi) V NEDELJKOVIð i SOFIJA NEDELJKOVIĆ (držeći još uvek kutiju, seda) SOFIJA (izlazi iz sobe Jeline) Dobar dan, želim! NEDELJKOVIĆ: Dobar dan, Sofija! Gospoña je gotova? SOFIJA: Ovaj čas. NEDELJKOVIĆ: Danas dobro izgledate, Sofija! SOFIJA: O, i vi, gospodine! NEDELJKOVIĆ: Da, to mi svi kažu, radi utehe.

SOFIJA: Ah, ne! NEDELJKOVIĆ: E, pa hajd', kad tako dobro izgledam, nasmešite se malo na mene, Sofija! SOFIJA: Kako da se nasmešim? NEDELJKOVIĆ: No, pa onako kao što je red da se nasmeši devojka na gospodina koji dobro izgleda. To znate vi već kako, očima se nasmejete. VI JELA, NEDELJKOVIĆ JELA (u toaleti, hitno prilazi ruci očevoj) Tatice, to ste vi? SOFIJA (odlazi) NEDELJKOVIĆ (ustaje) Da, prvi ja! (LJubi je) Prva čestitka, prvi dar! (Daje joj) JELA: Hvala! (Primajući dar ljubi mu ruku) A majka i Stanka? NEDELJKOVIĆ: Doći će, razume se da će doći, verovatno malo docnije. A znaš ko će još doći? JELA: Znam, Stankin zaručnik. NEDELJKOVIĆ: Oh, to se razume već, ali će doći i njegov otac, stari prijatelj, gazda Janković. JELA: Na ručak? NEDELJKOVIĆ: Ne, doći će samo da ti čestita. JELA: Otkud to? NEDELJKOVIĆ: Sasvim slučajno. Prolazim ja maločas kraj njegove radnje sa ovom kutijom bonbona i, razume se, morao sam pasti u obi. „Dobar dan, prijatelju", povika mi on iz dućana, „šta je to, kakav je to teret?" Ja mu rekoh da je tvoj roñendan i on me zamoli da ti i od njegove strane čestitam, ali se malo zatim doseti pa dodade: „Nemojte, doći ću ja lično; evo sad ću ja za koji čas, i onako bih imao malo da razgovaram sa vama i sa prijom!" JELA: O čemu bi da razgovara, i što sa mnom? VII SOFIJA, JANKOVIĆ, PREðAŠNJI SOFIJA (prijavljujući) Gospodin Janković. NEDELJKOVIĆ: Eto ga, kažem ja! Neka uñe. JELA: Neka uñe! SOFIJA (na vratima) Izvolite! (Uklanja se.) JELA (izlazi ususret, pružajući mu ruku) Tako ste me prijatno iznenadili, prijatelju! JANKOVIĆ: Otkako smo se sprijateljili, nisam bio u vas, a danas već, rekoh, kada vam je roñendan da iskoristim... Čestitam vam! JELA: Hvala, prijatelju, izvol'te, sedite! JANKOVIĆ (sedajući) Nemojte mi zameriti, ali posao i briga; svaki dan nosi svoju brigu. Uostalom, moj sin me zamenjuje, on vam izvesno često dolazi! NEDELJKOVIĆ: Naravno! JELA: Odjutros nam još nije dolazio. JANKOVIĆ: Doći će već, ne brinite! O, on je toliko revnooan u tom pogledu da se ja već moram i požaliti na njega. NEDELJKOVIĆ: E?

JANKOVIĆ: Pa da, zaboga, otkako se verio nizašta više nije. Nije mu pamet više kod posla i jednako bi hteo da se izvuče iz dućana. NEDELJKOVIĆ: Šta ćete, to je tako! JANKOVIĆ: I pravo da vam kažem, zbog toga bih već voleo da se stvar svrši što pre. JELA: Zašto ne, što pre to bolje! JANKOVIĆ: Razume se, što pre to bolje. Bojim se da se ne ljutite, prijice, al' evo, ovo je baš zgodna prilika da progovorimo o tome. JELA: A zašto bih se ljutila? JANKOVIĆ: Pa, danas je vaš dan, ne bi trebalo o drugim stvarima da... JELA: Ali, zaboga, tiče se sreće moje sestre; zar može biti milijega razgovora za mene? JANKOVIĆ: Pravo kažete, pravo kažete, prijice. Ja se, znate, u svakom poslu držim one stare reči: što možeš da svršiš večeras ne ostavljaj za jesenas. Eto, naprimer, našto toliko otezati sa venčanjem? Već mesec dana kako su se deca verila, a mi još nismo ni progovorili o tome. NEDELJKOVIĆ: Mi to, prijatelju, ostavljamo vama; kako god je vama po volji, mi nećemo biti protivni. JANKOVIĆ: Po meni, ja bih požurio. JELA: Zašto ne, prijatelju, i ja mislim da ne treba otezati. JANKOVIĆ: Razume se! Otezanje kod tih stvari nije uvek probitačno. Eto, ako vi ne bi imali ništa protiv, ja bih prsten održao sad, već u subotu, i tada što pre svadbu. JELA: Danas je četvrtak. Da nije prerano? Ne znam da l' će se u kući moći sve spremiti do subote, ali, najzad, pomoći ćemo svi. NEDELJKOVIĆ: Nezgodno je malo i stoga što je kraj meseca. Vi znate već da za činovnike i penzionere to nisu najzgodniji momenti, ali, naposletku, kada će hoće, sve se može. Nećemo zbog malih smetnja da pravimo pitanje. JANKOVIĆ: Hvala vam, i vama, prijatelju! Nisam se ni nadao da ću naići na toliku gotovost. Hvala vam! SOFIJA (donosi na služavniku liker i prinosi Jankoviću) JANKOVIĆ: Oh, da! (Uzima čašu) Danas ću učiniti taj izuzetak. U vaše zdravlje, prijice! (Srkne) SOFIJA (služi Nedeljkovića) JANKOVIĆ (koji je opazio da Jela daje neke znake Sofiji) Samo ne i kafu. JELA: Ali... JANKOVIĆ: Ne, nikako! Blagodarim! Ja samo ujutru, pre no što odem u radnju, ispijem jednu, ali do podne nikako više. Dozvolite mi da ne kvarim svoje navike. JELA: Pa lepo, neka bude! (Daje znak Sofiji, te se ova udalji.) JANKOVIĆ: Vi mi nećete zameriti da do kraja iskoristim ovu priliku. Jer, kad smo već u razgovoru o tome, i kad smo se već tako lako sporazumeli, zašto ne bi i sve ostalo uredili? JELA: Mislite dan venčanja? JANKOVIĆ: Da... i dan venčanja, svakojako i dan venčanja. Ali za mene su važne i druge pojedinosti. Vi mi nećete, prijice, zameriti, ali mi, trgovci, razume se, drukče losmatramo stvari. Navikli smo da kod svakog posla predviñamo i moguću štetu a ne samo dobit, pa tu naviku, vidite, primenjujem i tamo gde joj možda i nema mesta. JELA: Ja vas ipak ne razumem, prijatelju. JANKOVIĆ: Pa... mislio sam, ako nemate ništa protiv, da progovorimo reč dve i o

mirazu. NEDELJKOVIĆ: O mirazu? A šta bi imali tu da se sporazumevamo? Ja sam vam još o veridbi kazao sumu, dvadeset hiljada dinara, vi ste pristali i time je svršena ta stvar. JANKOVIĆ: Da, imate pravo, imate potpuno pravo. To se može smatrati kao svršena stvar, i ja o sumi ne mislim ni reči da progovorim. Što je jedanput ugovoreno to ostaje! Je li tako prijatelju? NEDELJKOVIĆ: Razume se! JANKOVIĆ: O tome nećemo ni razgovarati. Ali, vidite, miraz je gdekad razlog sa kojega se porañaju nesporazumi, često beskrajni, koji mute i sreću u braku i prijateljske odnose. Zar ne? A sve to, ako se može, treba izbeći; treba unapred ukloniti i najmanju mogućnost koja bi mogla dati povoda... NEDELJKOVIĆ: Da, da, da... JELA: Razume se! JANKOVIĆ: Stoga sam ja, vidite, mišljenja da bi najprobitačnije bilo da mi se miraz preda sad, u subotu, o prstenu. Time bi bilo otklonjeno sve; to bi, dozvolite da se trgovački izrazim, značilo: čisti računi, duga ljubav. To bi, vidite, otklonilo svaki povod za nesporazum, jer, dozvolite, ako bi ga i bilo, zar nije bolje da se pojavi ranije, dok je ovadba još daleko, no docnije, pred svadbom ili o samoj svadbi? NEDELJKOVIĆ: Nesporazum? O, prijatelju! JELA: Ne daj, bože! JANKOVIĆ: Ta, razume se, do toga izmeñu nas ne može doći, ali, rekoh vam malopre, zašto ne bi kao u trgovini, predvideli i mogućnu štetu, a ne samo dobit; zašto ne bi predvideli svaku mogućnost, pa bila ona i neprijatna donekle? Zar ne? NEDELJKOVIĆ: Pa ipak, prijatelju, meni izgleda, vi se pribojavate da ja nisam spremio obećani novac? JANKOVIĆ (ne baš vrlo ubeñeno) Bože sačuvaj! NEDELJKOVIĆ: Tako izgleda. Ali vam mogu izjaviti da mi je novac spreman i da sam gotov položiti ga o prstenu. JANKOVIĆ (neverice) Sad, u subotu? NEDELJKOVIĆ: Da, sad u subotu. JANKOVIĆ: Tako! E, to mi je milo, to mi je vrlo milo. Sad već možemo reći da smo se potpuno sporazumeli i složili. JELA: A kad je tu postignut sporazum, i u svemu će ostalom. O, prijatelju, mi ćemo sve učiniti za našu Stanku i za njenu sreću. JANKOVIĆ: Ona to i zaslužuje. JELA: No, kako će se iznenaditi mladenci kad čuju da je već u subotu prsten; a kako tek majka koja će sad imati pune ruke posla. A ne rekosmo višta o svadbi? JANKOVIĆ: I u tom pogledu probitačnije je da se držimo onoga; što pre to bolje. Ipak, ostavljam vama da izaberete dan. Ako bi mene pitali, možda bi zgodno bilo oko sedmog ili osmog aprila. JELA: Ili možda prve nedelje po ðurñevdanu? JANKOVIĆ: Slažem se, potpuno se slažem. NEDELJKOVIĆ: Mene svadba manje brine no prsten, ali ne zbog miraza, kao što bi vi, prijatelju, mogli pomisliti, već stoga što prsten mislimo naročito svečano da izvedemo. Činili smo čak i izvesne prepravke u kući samo zbog toga dana. Istina, sve je ostalo spremno, ali ipak, znate, one poslednje sitnice, koje oduzimaju najviše vremena, a svega

je tri dana. JELA: Svi ćemo potrčati, svi ćemo se založiti i podeliti poslove. Stići će se, samo kad se hoće. JANKOVIĆ: Tako je, prijice. Zato sam ja i voleo da razgovaram u vašem prisustvu, jer znam da ste odlučni i znam da vašu reč cene i prijatelj i stara prija. (Ustajući) E, ja vas ne smem duže zadržavati. JELA: Ali sedite, zaboga! JANKOVIĆ: Napustio sam posao, samo da vam čestitam, prijice. Zbogom, pozdravite gospodina ðorña! (Nedeljkoviću) Vi ostajete, prijatelju? NEDELJKOVIĆ: Da, ja sam danas ovde celog dana gost. JANKOVIĆ: Želim vam prijatnu zabavu! Zbogom! JELA i NEDELJKOVIĆ: Zbogom, prijatelju! (Jela ga prati do vrata.) JANKOVIĆ (još jednom na vratima) Dakle, ostaje sve tako kako smo se sporazumeli? NEDELJKOVIĆ: Sve do poslednje tačke! VIII JELA, NEDELJKOVIĆ NEDELJKOVIĆ (pošto se vratila Jela) Jesi li ga razumela? JELA: Šta bih ga imala razumeti? NEDELJKOVIĆ: Došao da čestita. Hm! Došao da čestita! Napustio posao samo radi toga da bi tebi čestitao, a ustvari napustio manji trgovački posao da bi svršio veći. Zar ti ne vidiš da taj čovek brak smatra kao i svaki drugi trgovački posao? Čudim se samo da mi nije tražio i garantno pismo, bojeći se da do nedelje ne promenim odluku. JELA: Pa nemojte mu zameriti, trgovac je! NEDELJKOVIĆ: Ta ne zameram mu, nego... Znam ja šta je to; znam ja otkuda je ta tolika opreznost. JELA: Mislite, valjda... NEDELJKOVIĆ: Ne mislim, nego znam. Ogovaraju, cela me čaršija ogovara i puni mu uši da sam ja nepouzdan, da sam samo obećao miraz, a da ga ne mogu dati. JELA: Šta ima čaršija da brine vašu brigu, i šta ona ima protiv vas? NEDELJKOVIĆ: Dužan sam čaršiji nekoliko hiljada dinara, a ona to smatra za strašan greh. Eto ti. A nije ni to samo, nego i onaj tvoj prostak. JELA: Koji? NEDELJKOVIĆ: Pa tvoj muž. On me, možda, najviše i ogovara. Žali se gde god stigne da mu nisam dao miraz. Pa nisam, dabome, kad je on izjavio: „Što se tiče miraza, to je vaša stvar. Ja uzimam Jelu iz ljubavi!" E, pa kad je moja stvar, a on neka čeka pa kad budem mogao. Druga je stvar ovo za Stanku. Udaje se za trgovca, a kod trgovca to drukče ide. Sin se zaljubi i ne govori ni reči o mirazu, ali otac se ne zaljubi i jesi li ga čula malopre: Mi trgovci smo navikli da predviñamo i štetu, a ne samo dobit molim miraz da mi se položi u subotu! JELA: Učinićemo kako on želi, ne bi se smeli osramotiti. NEDELJKOVIĆ: Razume se da ćemo učiniti. Ja znam da sa spremom ne možemo stići do subote, ali da je kazao i sutra uveče, pristao bih, čim sam osetio šta je po sredi. IX MARIJA, STANKA, PREðAŠNJI

MARIJA, STANKA (ulazeći, u jedan glas) A, a, srećan dan, srećan dan! STANKA: Najpre te ja moram poljubiti. (Ljubi je.) MARIJA (ljubi je takoñe) Čedo moje! Želim ti mnogo, mnogo sreće! STANKA: Ovo je moj mali dar. (Daje joj šatulu i ljubi se ponovo s njom.) MARIJA: A ovo moj! (Isto kao pre.) JELA (ljubi joj ruku) NEDELJKOVIĆ: Molim, ti darovi idu s napomenom da je i jedan i drugi moja ideja. MARIJA: Eh, da, mislila sam ja i sama. NEDELJKOVIĆ: Možda si mislila broš uopšte, ali ne od slonove kosti. Slonova kost, to je moja ideja. JELA: Oh, zašto sve to; ta nisam više dete. NEDELJKOVIĆ: Da šta si? MARIJA: Nama si uvek dete. STANKA: I još jedan dar. (Daje joj jedan cvet.) Iz moje saksije prvi cvet. JELA: A zar nije bolje da si taj prvi cvet dala tvome zaručniku? STANKA: O, imam ja još jedan za njega. JELA: Ali sedite. Bože moj, zbunila sam se pa vas i ne nudim. Sofija, hodite, prihvatite. (Pomaže majci i Stanki, koje skidaju šešire.) SOFIJA (pošto i sama pomogne, odnosi) JELA: Zamislite, ja nisam ništa ni znala za današnji ručak. ðorñe je naročito hteo da me iznenadi. STANKA: Zar nisi znala ni da smo pozvani? JELA: Ne. MARIJA: To je dobro, to je lepo od tvojeg muža. NEDELJKOVIĆ: Pa da, zašto ne bi on bio jedanput u životu duhovit? MARIJA: A ko je sve pozvan? JELA: Samo vi, najuža porodica. STANKA: I Milan? JELA: No pa da, zar nije i on najuži član porodice? NEDELJKOVIĆ: Nego kada je reč o najužoj porodici, znate li vi da je malopre bio ovde stari prijatelj, Milanov otac? STANKA: Da čestita? MARIJA: Otkud to? NEDELJKOVIĆ: Da, čestitao je, ali smo vodili i druge razgovore i pregovore. MARIJA: Kakve pregovore? JELA: Iznenadiće vas. Prijatelj zahteva da prsten bude sad u subotu. NEDELJKOVIĆ: I ja sam pristao. MARIJA: Zaboga, Jakove, kako si na to mogao pristati? To je nemoguće! Nemoguće, razumeš li! STANKA: Nije mi ni haljina gotova. MARIJA: Danas je četvrtak, je li... petak... subota. Nemoguće. Kako si samo mogao pristati pre no što nas zapitaš? NEDELJKOVIĆ: Objasni mi ti, Jelo, zašto sam pristao. Eto, Jela će vam kazati. JELA: Nemojte se ljutiti, majčice, ali vas uveravam da bi i vi pristali da ste bili ovde. MARIJA: Ali kako bih mogla pristati? Eto, tek će sutra biti gotov tapet u velikoj sobi, pa onda Stankina haljina, pa hiljadu drugih stvari koje treba pripremiti. Ne, ne, što ne može

biti, ne može. JELA: Sve, sve je to manje od velikog razloga koji je oca opredelio da pristane. NEDELJKOVIĆ: Najzad, evo u čemu je stvar... JELA: Znate šta, oče, to ne mora Stanka čuti. Idite s majkom u moju sobu i objasnite joj. Ja sam uverena, kada joj sve kažete, da će se izmiriti sa vašom odlukom. NEDELJKOVIĆ: Dabome. To si se dobro setila, ne mora Stanka čuti sve naše brige. 'Ajdmo mi, Marija, ovamo! (Odlazi.) MARIJA (odlazeći za njim) Ne znam u čemu je stvar, ali što je nemoguće, nemoguće je. (Ode.) X JELA, STANKA JELA: A mi? Hodi ovamo, razgovaraćemo o tvojoj sreći. Znam da ti je to najmiliji razgovor. (Grli Stanku i dovodi je do otomana, gde obe sedaju.) STANKA: O mojoj sreći? O njoj se nema šta mnogo govoriti. Ja sam srećna i, eto, to je sve. JELA: Odista, tome dodati što bilo bi suvišno. Zar ima što lepše no biti žena onoga koga svom svojom dušom volimo? STANKA: I koji nas voli. JELA: Taj sam uslov izostavila, on se sam sobom razume. Tebe, dušo, mora svako voleti. STANKA: Ah, Jelo, a kakve sam teške časove preživela onda kad se zamalo nije pokvarilo. JELA: Da, da, i to zbog miraza. Odista bi bila sramota da se za ljubav tričavih nekoliko hiljada dinara stvar pokvarila. STANKA: A njegov je otac tako bio zapeo, kao da je baš hteo da ne uspe. JELA: I kako je naš siromah otac dobar. Pristao je na sve, iako nije mogao, samo da ne omete tvoju sreću. Još kad bi znala koliku je žrtvu otac podneo! STANKA: Znam, uzajmio je! JELA: I uzajmio i založio sve što je mogao, i sve, sve učinio, samo da zadovolji tvoga svekra. NJega mislim, jer Milan valjda tu nema svojih zahteva? STANKA: Milan? O, on je tako daleko od toga, on i ne misli na to. Ja sam u njegovu ljubav tako uverena... tako uverena da... ja ne znam šta bih radila da se proševina slučajno pokvarila. Boga mi, iskreno ti kao sestri kažem: čini mi se, bez njega ne bih mogla živeti. JELA (uzdahne i zagrli je) Baš si dete! Sve, sve se preživljuje. Čovek je jači od sviju bolova! Zar si zaboravila moju sudbinu? I ja sam volela, i mene je prosio onaj koga sam volela i koji me je voleo, pa, znaš već, rasturilo se, pokvarilo se... bilo!... STANKA: Da. Ja sam te tako žalila, iako nisam onda još shvatila takve bolove. Da nije ðorñe tako dobar, da te ne voli toliko i ti njega, ti bi možda još i danas podnosila te bolove? JELA: Oh, dete moje, ljubav koja prvo osvoji devojačko srce ostaje uvek najslañi san, koji čak i duboku starost gdekad uznemiruje. Sve drugo što doñe zatim izgleda nekako izveštačeno, nešto što liči na obmanu: usiljavanje koje nas čini pred samim sobom neiskrenima... STANKA (iznenañeno) Jelo... pa to što govoriš... da li te ja razumem? JELA (ljubi je) Nemoj me ni razumeti... ja sam koješta govorila, sasvim koješta. Tebi je bog dodelio sreću, pa budi srećna, budi bezbrižna. Hajdemo ovamo u sobu, da

rasporedimo gde će ko sesti. Razume se, ti ćeš do Milana! (Ustaje i povede Stanku u sobu gde je postavljen sto.) XI NEDELJKOVIĆ, PREðAŠNJI NEDELJKOVIĆ (pojavi se na vratima sa cvikerom na nosu, pisaljkom i parčetom hartije u ruii) Deco, doñite da nam pomognete. Beležimo ja i mama šta sve treba nabaviti za prsten, pa ne možemo se sami svega setiti. JELA: Razume se da ćemo vam pomoći. Idi, Stanka, sad ću, samo da naredim Sofiji sve što treba. Sofija, Sofija! STANKA (ocu) Evo mene! (Odlazi s ocem u sobu) XII JELA, SOFIJA JELA: Sofija! SOFIJA: Izvinite, čula sam vas, ali jedan gospodin... JELA: Koga traži? SOFIJA: Traži našeg gospodina, veli: on ga je zvao. JELA: On ga zvao?.. Pa lepo, neña uñe... gospodin tek što nije došao. SOFIJA (povlači se) XIII JELA, NESTOROVIĆ JELA (kad spazi na vratima Nestorovića, nemilo se iznenadi i trgne) Ah! NESTOROVIĆ: Izvinite, gospoño!... JELA: Vi? NESTOROVIĆ: Nisam želeo da vam učinim tu neprijatnost... JELA (usiljeno) Oh, ne!... NESTOROVIĆ: Ako vas uznemiravam?... JELA (zbunjeno) Zašto? Ne!... samo me iznenañuje. NESTOROVIĆ: Došao sam po pozivu vašeg goopodina supruga. Sinoć me je dva puta tražio pa, kako me nije našao, ostavio mi je kartu, moleći me da se danas pošto poto nañemo. JELA: Moj muž mi nije ništa o tome govorio. NESTOROVIĆ: Utoliko pre vas je morao iznenaditi moj dolazak, moja pojava u vašoj kući... ja priznajem i sam nezgodu ovoga susreta. JELA: Ne uviñam je. Imate posla sa mojim mužem i... što bi me to iznenañivalo? Izvol'te. (Nudi ga da sedne i ona seda.) NESTOROVIĆ: Pa ipak, susret ovaj... JELA: Ne vidim da je to što neobično. NESTOROVIĆ: Već pet je godina, a mi se nasmo sreli. Sad prvi put. JELA: Svakako je išao svojim putem, a putevi nam se nisu ukrštali. (Ustaje i odlazi prozoru.) NESTOROVIĆ: Da, svakog je sudbina vodila svojim putem. JELA (gorko) Sudbina? (Trgne se) Uostalom da! (Vraćajući se sa prozora) Danas je tako prijatan dan.

NESTOROVIĆ: Da... prijatan. Ah, mogao sam još i zaboraviti, iako mi je nekada današnji dan bio tako drag. Danas je vaš roñendan, zar ne? Ako mi dozvolite da vam podnesem svoje čestitke. (Ustaje i prilazi joj) JELA (osećajući se u vrlo nezgodnom položaju, okreće mu leña i traži predmet koim bi se zabavila) Čudo mi je da ðorña nema još? NESTOROVIĆ: Meni nije neugodno da ga sačekam, bojim se samo... (Seda i razgleda album. Posle poduže pauze) Zbilja, gospoño, kada se već dala ovako dobra prilika, kakvu sam ja već godinama želeo, zašto mi ne biste dopustili da vam se opravdam? JELA: Da se opravdate? Šta bi imali vi preda mnom da se pravdate? NESTOROVIĆ: Nekada smo bili tako bliski jedno drugom... JELA (htela je da preseče taj nemili razgovor) Ah, molim vas... NESTOROVIĆ: Da, bili smo tako bliski, pa ipak nam se staze razmimoiñoše. Ja sam pošao svojim putem, sa uverenjem da sam njime morao poći, a vi svojim sa uverenjem da sam svemu ja kriv. JELA: To su stare priče, koje nemaju toliko vrednosti da bi ih trebalo još kojiput čitati. Ja sam već odavna sklopila tu knjigu. NESTOROVIĆ: Stare priče imaju tu dobru stranu što se na kraju njihovom, na poslednjoj strani, sve objasni, sve što bi čitaocu moglo ostalo nejasno. Dopustite mi, dakle, da prevrnem samo jedan, samo onaj poslednji list. JELA (odbijajući) Ja vas molim, gospodine... NESTOROVIĆ: Vi se sećate, gospoño, onih toplih osećaja koji su nam nekada bili zajednički. JELA (uzbuñeno i nervozno) Ja vam nisam dopustila, gsspodine... NESTOROVIĆ: Niste, ali nemojte mi ni braniti. Saslušajte pa me osudite, jer dosad ste me osuñivali nesaslušana. Kad sam jednom, tada još, pokušao da vam se pismeno opravdam, vi ste mi pismo neotvoreno vratili, i ja sam i dalje u vašim očima ostao grešnik bez svoje krivice. JELA (jetko) Bez krivice? NESTOROVIĆ: Jedina moja krivica je što sam vas voleo, a tu krivicu ja i danas gako rado nosim na duši, ali ne i njene posledice. JELA (jetko) Hm! (Okreće glavu da ga ne sluša.) NESTOROVIĆ: Ili zar nisam vam tada dao dovoljno dokaza te moje ljubavi? JELA: Da... rečima. NESTOROVIĆ: Zar rečima samo? Ta ja sam vas i zaprosio! JELA (ne može da se obuzda) Zaprosio? Da, da, zaprosio, ali i ucenio. Vi koji ste stavili kao prvi uslov proševine pitanje novca; vi, koji ste, novca radi, tu proševinu i napustili, vi imate hrabrosti, računajući valjda na vreme koje je otada proteklo, da se pozivate na taj dogañaj kao ka dokaz ljubavi. Ali... oh, bože... koliko sam se zaboravila! Ja neću da govorim o tome, ja ne mogu dopustiti da se taj razgovor nastavi. NESTOROVIĆ: Sad ga već moram nastaviti; ja moram da ispravim tu tešku zabludu, koja me tako dugo u vašim očima tereti. Vi znate, gospoño, da sam ja imućan, da sam naslednik jedne bogate tekovine, pa zar možete verovati da su nekoliko hiljada dinara mogli biti razlog da pregorim one osećaje prema vama, kojih se ni do danas još nisam oslobodio? Zar vi odista verujete to? JELA: Ja neću da vas slušam! NESTOROVIĆ: Pa ipak vas molim, saslušajte me! Neka vam ne bude teško čuti istinu

koju treba da čujete. Ja ovom ispovešću ne mislim optuživati oca vašega, ja znam čak koliko on vas voli, koliko je topla njegova roditeljska ljubav prema vama, ali, oprostite ovoj otvorenosti, ali i vi sami morate priznati da on spada u onaj red ljudi koji imaju dobro srce, puno ljubavi i prema svome i prema tuñinu, no ljudi koji ne umeju uvek da vode računa o prilikama u životu; ljudi koji veruju da je život samo jedna prijatna šetnja po utapkanim parkovskim stazama, i ljudi koji nevolje lako prebroñavaju samo zato što misle da im je sve dozvoljeno. JELA (uvreñeno) Ali, gospodine!... NESTOROVIĆ: Ja sam svestan, gospoño, svoje grubosti u ovome trenutku; ona je čak jedan od najvećih razloga koji me je uzdržavao da ne potražim bar posredne puteve da se pred vama opravdam. Ja sam svestan čak i bola koji vam svojim rečima mogu naneti, ali ja moram najzad preći preko tih obzira, ako želim da se odbranim od vašeg nepravednog mišljenja o meni. JELA: Ali sve to nije potrebno, gospodine, sve je izlišno, sve bez cilja, bez razloga, bez... za mene je to sasvim svejedno hoćete li se vi opravdati ili ne. NESTOROVIĆ: Ali ne i za mene, gospoño. Za mene je to opravdanje jedna neophodna potreba, jedan dug savesti, ili bolje, dug časti svojoj. Ponavljam, gospoño, da krivica nije na meni, ponavljam da mi je nemilo kćeri oca optuživati, ali... JELA: Otac? NESTOROVIĆ: On je jedini kriv. U ljubavi mojoj prema vama on nije gledao budućnost svoga deteta, već vrlo zgodnu priliku da jednog mladog, neiskusnog i bogatog naslednika iskoristi. Ja sam vašem ocu činio, činio sve što sam mogao činiti, sve što sam iz obzira prema zama trebao i mogao učiniti. Ja sam čak pristao, kad je već o mirazu reč, da mi taj miraz samo na papiru da; ja sam, više nego to, pristao čak i miraza da se odrečem. Sve, sve, razumete, sve sam pristao, na sve žrtve sam bio gotov, ali sam se najzad morao ustaviti pred njegovom navikom da moju imovinu smatra kao svoje nasledstvo i da zavlači ruku u moj džep kad god to za potrebno nañe. Kada sam pokušao braniti se od te njegove navike, on je to uzeo za uvredu, i jednog dana dobio sam pismo kojim mi otkazuje proševinu i moli me da prekinem svako opštenje sa njegovom kućom. (Pauza) Vama je, verovatno, sve to drukče pretstavio, ali tad krivica bi mogla biti samo na vama što ste tako lako pristali da promenite mišljenje o čoveku koji to nije zaslužio od vas. JELA (posle izvesne borbe) Ne znam, ne znam ništa, nisam slušala, nisam ništa čula! NESTOROVIĆ: Pa ipak, čuli ste toliko koliko je potrebno da znate istinu. JELA: Kad bih primila sve to za istinu? NESTOROVIĆ (odlučno) Ja stojim pred ženom kojoj ne smem neistinu govoriti, kojoj nisam nikad neistinu govorio. JELA (kolebajući se) Ja ne znam kako bih u tom slučaju oca opravdala? NESTOROVIĆ: Ali bar mene opravdajte. JELA: Našto vam? NESTOROVIĆ: To bi mi opravdanje bila jedina naknada za izgubljenu sreću. JELA: Ili za ravnodušnost kojom ste taj gubitak preboleli? NESTOROVIĆ: Moj mir vi nazivate ravnodušnošću, previñajući da je mir gdekad najjači izraz bola. Jer šta ste vi očekivali od mene? Ja sam vrlo običan čovek; ja ne umem biti junak ni romana ni drame; ja sam običan grañanin od krvi i mesa; grañanin kvalifikovan poreskom knjižicom i vojničkom bukvicom. Vi niste valjda očekivali da odem u goru i predam se usamljeničkom životu, da se zakaluñerim ili da izvršim samoubistvo? Dirnulo

me je, zabolelo me je kad vas je drugi zaprosio i učinio sam ono što je kadar učiniti jedan običan grañanin, žalio sam, žalio sam iskreno i sebe i vas. JELA (teško uzbuñena, pokušava da savlada uzbuñenje) NESTOROVIĆ (uzimajući, posle duže pauze, šešir i štap) Ja ne želim prisustvom da vam i dalje dosañujem. Meni je dovoljno utehe što sam uspeo da vas, posle toliko vremena, vidim i što ću otsada u vašim očima biti valjda manje kriv. Je l'te? JELA: Našto vam to? NESTOROVIĆ: O, gospo, stalo mi je neobično do toga; stalo mi je, jer se ni do danas još nisam oslobodio onih osećaja koji su me jednom za vas vezivali i... JELA: Gospodine! NESTOROVIĆ:...i verujem da i u vama živi taj osećaj. JELA (pribravši se) Osećaj dužnosti, gospodine. Vi zaboravljate da govorite sa ženom udatom, kad je potrebno da vas opomenem na to. NESTOROVIĆ: Ne zaboravljam, gospoño, ali znam da je vaš brak bio samo izraz prkosa prema meni, a ne i ljubavi prema čoveku kome ste pružili ruku, ali srce ne. JELA: Gospodine, vi nemate prava da odreñujete odnose moje prema mužu mom. Ja sam vam isuviše dozvolila, a vi ste se isuviše koristili. Ja vam ne dozvoljavam više ni jednu reč o tom, ja... NESTOROVIĆ: Dozvolite mi bar da se oprostim! (Prilazi joj pružajući ruku, no ona se okreće ne dajući mu svoju) Ni to? Žalim što vas nisam bar toliko odobrovoljio. Zbogom, gospoño! (Polazeći na vratima još jednom zastane, pogleda za sobom. Odlazi.) XIV JELA, STANKA JELA (diže glavu i pogleda na vrata kroz koja je on izišao. Savlada je zatim duboki bol, te zajeca i zarije glavu u ruke) STANKA (posle izvesne pauze javlja se na vratima) Jelo, mi te čekamo. (Primeti da ona grca i pritrči joj) Jelo, Jelo, zaboga, šta je tebi? JELA (udaljuje je rukom) STANKA: Ali šta je tebi? Ti plačeš? JELA (uzdržava se) Ne, ne, ostavi me! STANKA: Boli te što ili...? JELA (seda na divan) Molim te, ostavi me, ostavi me samu. STANKA: Ali, zaboga.. ja ću da zovem majku. JELA: Ostavi me, ostavi me... teško mi je, setila sam se nečega... suze će mi olakšati. Sad ću ja tamo, doći ću. STANKA: Majka se čudi... JELA: Idi, idi k njima da im ne bi palo u oči. Sad ću ja, čim me proñe. Ne želim da mi otac i majka primete suze u očima. Idi, molim te, sad ću ja. STANKA (polazeći) Ali... doñi, jer se oni već čude što te nema. (Ode) XV JELA, ðORðE JELA (po odlasku Stankinom ustaje, briše suze i pokušava da se pribere) ðORðE: Ti si tu? Jesu li gosti već došli? JELA: Da, došli su!

ðORðE: Tamo su! (Hoće da poñe.) JELA: Čekaj! Imala bih sa tobom da progovorim reč dve. ðORðE (vraća se) Sa mnom? JELA: Da. Maločas tražio te je gospodin Nestorović. ðORðE: Tako? Što me nije pričekao, što ga nisi zadržala? JELA: Ti znaš vrlo dobro da je meni neprijatan susret sa tim gospodinom, kao što ja znam da bi i tebi takav susret moj bio neprijatan: i tada odista je vrlo čudno da si mu sastanak zakazao ovde u kući, a još čudniji je posao koji bi ti mogao sa njim imati. ðORðE (zbunjeno) To je.. da, to je više... JELA: On nije tvoj drug u službi; nije ni tvoj prijatelj, ni ti njegov i... šta bi to bilo što bi vas moglo vezivati? ðORðE: Ta, reći ću ti već... stvar je sasvim druge prirode... reći ću ti već u svoje vreme. JELA: Ne, to ćeš mi ti reći sad. Ti tvoji čudni odnosi, pa onda tvoje neraspoloženje i zabrinutost poslednjih dana, tvoje nespavanje... sve to ima nešto da znači, sve je to nešto neobično, sve je to... Ja hoću da mi objasniš. ðORðE (braneći se) To tako tebi samo izgleda! JELA: Ne, ne, ðorñe, ja jasno osećam da tu ima nečega i ja zahtevam, odlučno zahtevam, da mi kažeš istinu... ja hoću da je znam. ðORðE: Nemoj zahtevati! JELA: Dakle, ima nečega; ti priznaješ da ima nečega? ðORðE: Ta... da... ali.. hteo bih te poštedeti! JELA: Poštedeti me? ðORðE: Da, danas bar, danas je tvoj dan. Ostavm nam to zadovoljstvo da ga provedemo. Sutra već... JELA: Ako ću sutra saznati, zašto ne bih danas! Sad već, kad znam da nad tobom, ili nad nama, lebdi možda briga od koje bi mene trebalo poštedeti, sad već ne mogu čekati sutrašnji dan. Govori dakle! ðORðE: Ne, Jelo! JELA: Reci, šta je? ðORðE (natežući) Nevolja je golema... nije moja krivica... ili možda... ja ne znam... JELA (nestrpljivo) Ali reci već jednom, zaboga? ðORðE (posle izvesnog kolebanja, jedna se odvaži) Ja imam u kasi deficit. JELA: Deficit? (Posrne i osloni se na sto.) ðORðE: Da, nedostaje mi državnog novca dvadeset hiljada dinara. JELA: Dvadeset hiljada?! ðORðE: Da! JELA (težak kao ropac uzdah otme joj se iz grudi . Gleda ga dugo u oči) Pa? ðORðE: Sutra do podne moram kasu popuniti, inače... JELA: (prestravljeno) Inače? ðORðE: Zatvoriće me, uhapsiti me kao poslednjeg nevaljalca ili... učiniću ono što je najkraće. JELA (cikne) ðorñe! ðORðE: Eto... sad znaš sve! JELA (očajno kršeći prste) Nesrećniče... Nesrećniče!... ðORðE: Ti dobro znaš, Jelo, da ja taj novac nisam na sebe utrošio, nisam ga rasuo, pa... ipak, priznajem da sam kriv!

JEJ1A: Pa dobro, jesi li što smislio; imaš li načina da se pomogneš? Jesi li činio što? ðORðE: Pokušao sam, činio sam sve, al'... suma je velika, ko će mi je dati? Kad bi bar bilo vremena, ali do sutra ujutru... nemoguće je do sutra ujutru naći toliku sumu. JELA: A ako ne nañeš? ðORðE: Rekoh ti, sutra će me uhapsiti. JELA (zajeca) O, bože, bože moj, kakva nesreća! Da te uhapse... moje ime, ime oca mog... naša kuća! Pa onda Stanka, Stanka sirota! Otac bi Milanov, izvesno, tim povodom raskinuo veridbu. Pa druge, sve druge, nedogledane, užasne posledice, koje ja ne bih mogla, ne bih smela da preživim! (Pribere se) Slušaj, ðorñe, neću te ni o čemu pitati, nije vreme tom, već te molim, pognimo se, učinimo sve, sve što možemo. Ja ću dati sve svoje nakite, sve... ðORðE: Šta je to? JELA: Pa ipak... ili možda ti si što smislio? ðORðE: Šta bih mogao smisliti? JELA: Ti imaš jednog strica, kad bi se njemu obratio? ðORðE: To je siromah čovek, učitelj, bivši učitelj, ima veliku porodicu i jedva sastavlja kraj s krajem, i kad bi mogao kakvu manju sumicu odvojiti... JELA: Pa ipak, sa više strana ponešto... ðORðE: Da, kad bi imalo vremena. Rekoh ti, sutra se mora položiti... JELA: Pa ipak... razmišljao si valjda... moralo ti je ma šta pasti na pamet? ðORðE: Ta... mislio sam... JELA: Reci, govori! ðORðE (posle izvesnog ustezanja) Kad bih se iskreno ispovedio ocu tvom? JELA: Ocu? Šta nam on može pomoći? On je jedva skupio sumu za Stankin miraz. ðORðE: A ta je suma upravo dovoljna. JELA (trgne se uplašeno) Ta suma!!... ðORðE: Kad bi je otac dao samo sutra da popunim kasu, samo da otklonim hapšenje te da dobijemo bar nedelju dana ili, recimo, deset dana vremena, da priberemo zatim sa svih strana, da pokušamo na sve načine... Nešto od strica, nešto od prodaje tvojih nakita, nešto od... Pribrali bi za deset dana tu sumu i vratili bi mu... JELA: Pre pola časa to bi bilo moguće, ali sad više ne. Maločas bio je otac Milanov ovde i zakazan je prsten sad u subotu. On zahteva da mu se o prstenu miraz položi i mi smo na to pristali. ðORðE: Pa ipak... do subote. JELA: Šta je to dva i tri dana? Ne, ne na to nemoj računati, na to nemoj ni misliti; ja nemam prava sreću moje sestre na kocku stavljati. ðORðE: Tada, ja ne znam... Ostaje mi još jedino pokušaj kod Nestorovića. JELA (neprijatno iznenañena) Nestorovića? ðORðE: Da, on ima para... mogao bi... on jedini bi mogao. JELA: I... zato je dolazio.. zato si ga tražio? ðORðE: Pa... zato! JELA: Ne, od njega nikada... čak i po cenu moje nesreće! Ja te molim, ðorñe, nemoj se tom čoveku obraćati, nemoj mu se približavati! Molim te, nemoj njegovo prijateljstvo tražiti, i to još na obavezi da ga zasnuješ. ðORðE: To je još jedino što mogu pokušati. JELA: Ne, to samo ne! Činićemo sve, sve, razumeš li, sve, samo da to izbegnemo.

Moraćemo izbeći, čuj me dobro, moramo izbeći... (Duža pauza. Pogruženo jedno i drugo podalo se teretu briga.) XVI MILAN, PREðAŠNJI MILAN (dolazi sa buketom cveća) Dobar dan! (Prilazi Jeli, podnosi joj buket i ljubi joj ruku) Moja najsrdačnija čestitanja! JELA (pribirajući se) O, zete, vi...? MILAN: Ja nisam, je l'te, došao suviše rano? (Rukuje se s ðorñem.) JELA (već pribrana) Ne bi vam se moglo zameriti i kad bi nešto ranije došli. Ali čekajte, bar da iskoristite to što ste ranije došli. (Na levim vratima) Stanka, Stanka! Imamo goste. XVII STANKA, NEDELJKOVIĆ, MARIJA, PREðAŠNJI STANKA (istrči prva) Goste! (Spazi Milana) Ah? MILAN: Zar vas to iznenañuje? (Rukuje se s njom, a ocu i majci ljubi ruku.) MARIJA: Ta kako iznenañuje kad je već bila nervozna što vas nema! STANKA (spazi buket u Jelinim rukama) A, kako lep buket! MILAN: I za vas sam doneo jedan cvet, samo jedan cvet. (Daje joj) NEDELJKOVIĆ: (ðorñu poverljivo) Šta si učinio? ðORðE (mrzovoljno) Uzeo sam, ne brinite, uzeo sam. NEDELJKOVIĆ: E, pa, kad smo već svi ovako na okupu, mogli bi biti posluženi jednim likerom. Sofija! Ili možda ko želi čašu piva? (ðorñu) Ima i piva, je li? XVIII SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA (dolazi) Molim! JELA: Donesite, Sofija... NEDELJKOVIĆ (Jeli) Dopusti danas da ja izdajem naredbe. Sofija, hodite bliže meni... još bliže. Tako... dakle, donećete nam likera i piva. SOFIJA (poverljivo Nedeljkoviću) Muzika je došla. NEDELJKOVIĆ (poverljivo) Gde je? SOFIJA (poverljivo) Tu pod prozorom! NEDELJKOVIĆ (poverljivo) Vrlo dobro, vrlo dobro! (Glasno) Dakle, donećete nam likera i piva. Hajde brže, Sofija! SOFIJA (odlazi) NEDELJKOVIĆ (odlazi prozoru i naginje se napolje da vidi muziku) XIX MOMAK, PREðAŠNJI STANKA (Jeli) Jelo, bi li ti umela da mi kažeš šta znači ovaj cvet u govoru cveća? JELA: Znači: ljubav. Šta bi drugo moglo značiti? MILAN: I vernost, i vernost! MOMAK (donosi jedan paket) Iz radnje Stojanovića i Nikića za gospoñu Jelu ðorñević. NEDELJKOVIĆ: A, neko iznenañenje. To je od ðorña! MOMAK (pošto je Jeli predao paket, odlazi)

SVI: A!! JELA (ostavlja zatvoren paket na sto) NEDELJKOVIĆ: Da se otvori, da se otvori, da vidimo čime je muž obrzdovao ženu. MARIJA: Razume se, da se otvori. STANKA (pritrči da otvori. Jeli) Dopuštaš li? (Otvori paket i pokazuje grivnu.) SVI (opšte ushićenje) NEDELJKOVIĆ (Jeli, koja ostaje ravnodušna) Jesi li čula, mora se priznati da ti se muž pokazao. (ðorñu) Zete, mora ti se priznati da si pravi muž! MARIJA: Osobito lepo! STANKA: E, zete, odista imate ukusa. Je li Jelo? JELA (jedva pogleda, bez radosti) Da, lepo je! XX SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA (donosi na služavniku liker i pivo) NEDELJKOVIĆ (uzeo čašu likera i prišao prozoru) E, kćeri, dabogda dočekala sto godina kraj tvoga ðorña. Živela! (Daje napolje znak maramom. Orkestar zasvira, opšte iznenañenje) SVI: Živela! (Kucaju se i ispijaju.) JELA (pošto se kucala sa svima, htela ne htela, prilazi ðorñu koji bezizrazno drži čašu u ruci ne prinoseći je usnama. Ona pruža svoju da se kucnu i u tom im se sretnu pogledi. NJu ophrva težina trenutka, klone joj ruka i čašica se prosipa. Oni se nemo i bezizrazno gledaju.) zavesa DRUGI ČIN Ista soba. I ðORðE, SOFIJA ðORðE (za stolom, puši nervozno i ispisuje na hartiji cifre koje nervozno briše, menja, dopunjuje) SOFIJA (dolazi) Gospodine! ðORðE (udubljen u račune, ne čuje je) SOFIJA: Gospodine! ðORðE (trgne se) Šta je? SOFIJA: Vaš stric... ðORðE: A, došao je? Gde je? Neka uñe! SOFIJA (odlazi) II ðORðE, OBRAD

ðORðE (ustaje, skuplja hartijice koje je ispisipao i trpa ih u džep) OBRAD (čovek šesetih godina, ozbiljan i razborit. On je prostije, ali uljudno obučen) Dobar dan! ðORðE (ide mu ususret) Dobar dan, striče! Oprosti, zvao sam te... OBRAD: Zar nisi mogao doći k meni? ðORðE: Mogao sam, ali... u tvojoj kući deca, žena... nezgodno bi mi bilo za razgovor. Rekoh, nećeš mi zameriti. Stvar je, meñutim, vrlo ozbiljna, hteo bih od tebe saveta. OBRAD: Od mene saveta?... Ti si dosada uvek moje savete izbegavao... ðORðE: Sedi, molim te, striče, sedi. Moraću da budem opširniji da ti objasnim celu stvar. OBRAD (sedajući) Šta je, dakle, govori? ðORðE: Desila mi se velika nesreća. OBRAD: Žena? ðORðE: Ne, ne, sasvim druga stvar. Ja ne znam kako da ti rečem, a da izbegnem tvoje prekore, jer... najzad, kriv sam. Ne vredi se braniti, jer sam kriv; priznajem to, al' sad nije glavno jesam li kriv ili ne, već treba naći izlaza, meni treba pomoći. OBRAD: Kakve pomoći? ðORðE: Ja stojim pred opasnošću da budem do podne uhapšen. OBRAD (trgne se) Šta si uradio? ðORðE (ćuti skrušen) OBRAD (ustaje) Govori, šta si uradio? ðORðE: Proneverio sam državni novac. OBRAD: Ih, doboga! Zar to, zar to, nesrećniče? ðORðE: U kasi, kojom rukujem, nedostaje mi dvadeset hiljada dinara. OBRAD: I zašto, zašto to učini? ðORðE: Ne znam... ne umem da ti kažem. Nisam ih prokockao, nisam ih rasuo, nisam... ne znam! OBRAD: Ali znam ja i znao sam već ranije da će tako biti. Znao sam, jer drugače se nije moglo svršiti, drugače nije moglo. ðORBE: Priznajem da sam kriv. OBRAD: Sad, pred apsanskim vratima, a onda... se izbegavao moje savete, onda kad sam hteo mesto oca da ti ih dam. ðORðE: To što je bilo, bilo je, ali šta da činim sad? OBRAD: To što je bilo, bilo je, eto to je sva filozofija koju ste umeli pocrpeti vi, sa vaših škola. I ja sam učio nešto škola, i ja sam čitao nešto knjiga, ali ne zato da se udaljim od života, već zato baš da budem bliže, da ga vidim, da ga razumem... I mi, vidiš, koji nepomućeno vodimo život, koji trezveno gledamo u život, postupamo kao grañevinari: kad prsne svod, kad se pokrhaju rogljevi, ne kažemo: šta je bilo, bilo je, no šta ćemo sad, već velimo: stani da vidimo šta je bilo, i zašto je bilo; tako ne činiš zalud podmećeš nov direk, pokleknuće opet ako ne ukloniš ono zbog čega je prvi put poklecnuo. ðORðE: Ali... OBRAD: Tako je, tako! I čuj me bar sad, kada me nisi hteo čuti tada kada sam u očevo ime hteo da ti govorim. "Kriv sam", veliš, al' ti to kazuješ samo zato jer drugu reč ne umeš reći sad; kazuješ je samo, a nisi ni svestan u čemu je tvoja krivica. Ti misliš kriv si zato što si se mašio novca koji nije tvoj; ti misliš kriv si zato što si trošio novac koji ti je država poverila. A vidiš, tu nije tvoja krivica... ti si morao tuñ novac trošiti, morao si,

razumeš li, jer nisi mogao drukčije. ðORðE: Slušaj, striče! OBRAD: A hoćeš li da znaš i zašto si morao? BORðE: Znam, zaboga. OBRAD: Ne, ne znaš, jer nemaš ni snage ni moći da saznaš, jer nemaš hrabrosti suštoj istini u oči da pogledaš. A ako hoćeš da joj pogledaš, ne gledaj ono što je sad pred tobom, već se osvrni za sobom, pogledaj tamo gde je koren zlu, gde se ono začelo! (Prošeta uzbuñeno, pa opet zastane pred njim) Svršio si škole, je l', postigao si cilj, jer si diplomu stekao, al' ta diploma nije ti služila kao oruñe kojim ćeš kroz život krčiti sebi put, već kao cena da se možeš bolje prodati. ðORðE (hteo bi da ga prekine) Čuj, striče! OBRAD (ne dozvoljavajući da ga prekine) Jeste, jeste! Svi vi, vi koji ničete iz sirotinjskih udžerica, nalazite da vam diploma nije dovoljna, da vam škola nije dovoljna i tražite druge puteve i druge oslonce za napredak. Još dok po prčvarnicama jedete slojanjena jela, vaš je san brak iz ugledne porodice. To je vaš san, to ideal, to cilj života. A tim uglednim porodicama su upravo dobro došli takvi zetovi. U njih ima uvek devojaka koje treba poštopoto udati; devojaka koje su već od sedamnaeste godine u prometu i koje se do dvadeset godine izlažu kao stara para. Za pet godina, one prožive jedan dug život, pun bura, dogañaja, sukoba i svega što troši svežinu mladosti. One za to vreme lete iz ruke u ruku, pišu čitavu arhivu ljubavnih pisama, prolivaju čitave potoke očajnih suza i postaju stalne dekoracije svih zabava, svih šetališta, svih manifestacija, te postaju svakodnevne, obične, a ponekad i suvišne. Dotle već pristižu nove i mlañe, a one se, kao iznošena haljina, kao izlizana para, povlače iz saobraćaja, i postaju teret i briga svojih roditelja. Oni koji su za njima uzdisali, i za kojima su one uzdisale, oni koji su im pisali i kojima su ne pisale, oni koji su im zakazivali sastanke i kojima su one zakazivale sastanke, smatraju sve to kao prijatnu prošlost i okreću se novima, koje pristižu. A tada, dolazite vi, vi koji ste nikli iz udžerica, da bi se jednoga dana mogli stideti svojih oceva, koji su poslednji zalogaj odvajali da vas školuju; vi, kojima za život nije dovoljna školska diploma, dolazite vi i uzimate devojke iz uglednih kuća, uzimate te, od prometa izgužvane banknote, i dobijate kao miraz obećanja i devojačku prošlost. Eto, to su vaši brakovi? ðORðE: Ali šta hoćeš ti, striče, s tim; našto sve to što kazuješ? OBRAD: Kazujem ti tvoju krivicu. Ti je nevidiš, znam da je ne vidiš. A krivica leži u braku tom. Vi brakom ulazite u život na koji niste svikli; vas uvode u društvo gde vas gledaju preko ramena. Vaše vas žene, te devojke iz uglednih kuća, samo trpe, a njihovoj ste oklolini nesnosni. Ili ti misliš da je u očima tvoje žene i njene okoline tvoja diploma bila kadra učiniti da ti oproste što si sin jednoga bednog opštinskog grobara: ili ti misliš da ti takav položaj u braku obezbeñuje još i ljubav ženinu? O, ne, nikada. I vi znate, vi osećate da ste bez ljubavi i tražite čim ćete je zadovoljiti. I tad, ugañate ženi, ugañate joj na sve načine, zadovoljavate i njene nesmišljene prohteve, misleći to je put kojim ćete je zadobiti. A vaša bedna plata nedovoljna je da vam kupi naklonost vaših žena, i tada padate u dugove, a kad zagrcnete pod dugovima, tad... mašate se tuñeg novca. Eto ti! Je l' tako, reci, je l' tako? ðORðE: Pa neka je i tako, al'... šta sad, šta sad? OBRAD: Šta sad? (Pauza) Sreća obično zavodi čoveka, a nesreća ga ponekad vraća na pravi put. Ne možeš je izbeći ... idi, idi tamo!

ðORðE (prestravljeno) Kuda? OBRAD: U 'apsu... na robiju. ðORðE (poražen) Striče! OBRAD: Otuda tek vratićeš se u život. Nećeš moći dobiti državnu službu i to će te izlečiti sujete da tečeš karijeru; žena i njena porodica prezreće te i izlečiti sujete braka iz ugledne porodice, i tada ćeš početi nov život, mučićeš se, ali će ti svaki zalogaj hleba biti sladak i svaka noć mirno prespavanz. ðORðE: A žig sramote koji ću poneti na čelu? OBRAD: Manja je sramota otkajati greh no grehom umrljan lagati i sebe i one oko sebe i prljavo čelo uznositi. ðORðE: Striče, šta govoriš ti? Zar bi ti to dopustio, zar mi ti odista ne misliš pomoći? Striče, zaboga! OBRAD: Da sam mogao, ja bih ti od prve rekao: evo ti novca i otkupljuj se od sramote; ali ne od ove samo, već i od svih daljih sramota koje te očekuju u životu Da sam mogao... ðORðE: Hvala ti! (Zarije glavu u ruke i bono uzdahne.) OBRAD: Ja ti ne trebam više? ðORðE: Hvala ti. OBRAD: Zbogom... (Odlazi do vrata, pa se vraća) Šta misliš, dakle, činiti? ðORðE: Ne znam! OBRAD (potresen) U mene ima četiri i po hiljade dinara na knjižici. Odvajao sam paru po paru, za decu... ako ti to može pomoći? ðORðE (skoči i steže mu ruku) Hvala, striče, al' to je premalo. OBRAD: Za mene to je sve, jer to je dečji novac, od njih otkidam nudeći ti ih... Da imam više vremena, da imam bar dvadeset i četiri sata na raspoloženju, potrčao bih, potražio bih, ovako... ðORðE: Hvala još jednom, striče, ponudio si sve što si mogao, hvala ti! OBRAD: Čuo si šta sam ti rekao; znaš šta ti mogu učiniti, pa sad... eto ti, čini kako znaš. (Hoće opet da poñe, pa se vrati) Ja ću biti kod kuće... Tamo ću biti ako me zatrebaš. ðORðE: Hvala, striče! OBRAD: Biću kod kuće... Pa — budi hrabar, nevolja slabe obara!... Zbogom! (Ode) III ðORðE, JELA ðORðE (ostaje sedeći zabrinut) JELA (dolazi) To je tvoj stric bio? ðORðE: Da! JELA: Pa? ðORðE: Mogu dobiti četiri do pet hiljada. JELA: A Zdravković? ðORðE: Novac mu je založen; mogao bi mi dati nešto, al' tek kroz četiri ili pet dana. JELA: Niotkud pomoći, niotkud, a evo, već je poslednji čas. ðORðE (ščepa šešir i hoće da poñe) JELA: Kuda? ðORðE: Ne znam... idem u hapsu, to je jedini način rešenja. JELA: Čekaj, stani! Čekaj, molim te; preklinjem te! Zar nema drugog načina? ðORðE: Ima ih samo dva.

JELA: Govori! ðORðE: Rekao sam ti ih. Jedan je: kad bi nam tvoj otac dao Stankin miraz. JELA: ðorñe, zar ti još misliš na to? Rekoh ti, ja neću svojom nesrećom tuñu sreću da uništim. Rekoh ti, sutra je prsten, a o prstenu se mora novac položiti. ðORðE: Moglo bi se naći načina da se prsten za nedelju dana odloži, a kroz nedelju dana... eto, stric mi nudi četiri i po hiljade, pa tvoj nakit koji bi se mogao unovčiti, pa Zdravković. A stric mi je i druga obećanja naglasio, veli, kad bi samo imao dva dana vremena... kad bi se samo prsten odgodio. JELA: Ne, ne, na to ne smemo ni misliti; s tim ni trenutak nemoj računati ti reče, imaš dva načina; koji je drugi? ðORðE: Nestorović! JELA: Opet on? ðORðE: Nalazim da su tvoji razlozi, sa kojih se tako jogunasto opireš, nedovoljni, bar u ovom trenutku. Šta tebi smeta da tog čoveka mrziš i onda kad on učini meni uslugu? JELA: Smeta mi to što predosećam da bi on čak i bio voljan učiniti ti uslugu samo zato da bi mi skrhao ponos. ðORðE: Pa zar je za tebe, ovoga časa, ponos, tvoj lični ponos, jači od nevolje koje nas očekuje? Ili zar misliš da ćeš sačuvati ponos i onda kada se za mnom tamnička vrata zatvore? (Seda, vadi beležnicu i piše) Zbog takvih tvojih razloga izgubio sam čitav dan... (Zvoni) JELA (sruši se u fotelju) Dakle, ipak?... ðORðE: Da, jer se više ne sme čekati. IV SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA: Zapovedajte? ðORðE (gleda u sat) Idite odmah sa ovim pisamcetom, ali odmah, odmah. Gundulićeva ulica broj 76, gospodin LJubomir Nestorović. Upamtite! SOFIJA: Molim! (Odlazi) V ðORðE, JELA ðORðE (pravdajući se) Jedini koji može dati bez ustezanja, samo ako bude hteo. JELA (ćuti duboko zamišljena) ðORðE: Zar ne? Zar nije to ipak najbolje što se u ovom trenutku može učiniti? JELA: Ne, nije! Ali... ni sama ne znam šta bi drugo... Vidiš li, vidiš li, ðorñe, gde nas vodi tvoja pogreška? ðORðE (trgne se) Moja pogreška? Ti je zoveš mojom pogreškom? JELA: Ja ne znam kako bih je drukče nazvala? ðORðE: Reći ću ti ja. Kad si je nazvala pogreškom, mojom pogreškom, tad da razgovaramo o njoj. (Pauza) Hvala ti što me u prvim časovima, kad sam ti nesreću saopštio, nisi ni pitala o uzrocima njenim, nisi me ni osuñivala, već ti je prva misao bila da mi pomogneš. Možda je i bolje što o toj pogrešci nismo razgovarali ranije, tada ti je ne bih umeo dovoljno ni objasniti, dotle nisam dovoljno mislio o njoj. (Pauza) Da, to je moja pogreška i ja trpeljivo primam prekore koje mi kazuju tvoji pogledi i koje sam sebi upućujem, al'... svaka pogreška ističe iz izvesnih uzroka, a ti uzroci, vidiš, nisu u meni i

to me miri sa savešću. Nisu u meni, jer ja nisam vaspitan da kradem, nisam možda ni stoga što nikzd nisam imao potrebe. Siromah ñak a skroman činovnik, ja nisam nikada imao šire prohteve, moje potrebe nisu nikada prellašile moje mogućnosti. Otkad su, dakle, nastale te šire potrebe, koje su me nagnale da se tuñega novca mašim? (Pauza) Tvoji roditelji nisu ti obezbedili miraz, ali su ti obezbedili vaspitanje kome je brak robija a dužnost nasilje. Tvoji zahtevi nisu uvek bile samo potrebe, tvoje želje nisu uvek bile u skladu sa mogućnostima, tvoja... JELA: ðorñe! Zar je sad na meni greh? ðORðE: To nije tvoj greh, to je greh onih koji su te za život spremili. JELA: Ti nemaš prava da mi činiš prekore. Jesi li koji put rekao: stani! Jesi li mi rekao: dovde su naše mogućnosti! Po čemu znaš ti da ja tada ne bih drugače činila? ðORðE: Ne, jer si tako vaspitana, takvim životom žive ti otac i majka i danas još. JELA: Ali, ðorñe, nevolja vaspitava čoveka, a ti mi je nisi nikad predočio. Naprotiv, ti si mi činio više no što sam ja zahtevala; ti si mi ugañao više no što bih ja zamišljala; ti si se starao da zadovoljiš moju želju pre no što je ja i poželim. Ti me nisi zaustavljao na putu tom, već, naprotiv, išao si dalje nego ja. ðORðE: To je sušta istina, jer... jer, vidiš, to je bio jedini način, jedini put kojim bih mogao doći do tvoje naklonosti. Ti nisi pošla za mene što me voliš; ti to uostalom nisi krila ni od mene, a još manje od drugih. Trebalo ti je udati se iz ovih ili onih razloga, a meni je godilo uzeti ženu iz tako ugledne porodice, i eto, to nas je uputilo jedno drugo. Pa ipak, ja sam ušao u brak sa željom da u njemu sreću zasnujem; ti si u njemu tražila načina da se vratiš životu i društvu koje mladu ženu više ceni no staru devojku. I tada je nastao brak, koji je za tebe značio život, a za mene borbu. Da, ja sam se borio da stečem makar jedan delić tvoje naklonosti i da suzbijem one podrugljive osmehe na usnama tvoje okoline u kojoj sam se morao kretati, a za koju ja nikad nisam prestajao biti uljez i prostak. I čime sam mogao postići to? Moje zdravlje, moja snaga, moja sprema, moja činovnička revnost i savesnost nisu za vas bile nikakve vrline. Novac u vašim očima uznosi čoveka; ja sam morao imati novca ako sam hteo pred vama da se uznesem. Jer, kad rasipnik, čiji ugled na novcu počiva, baci ženi pred noge zlato, perlu i dragi kamen, sve što se može kupiti, ta žrtva ga u njenim očima uznosi; kad siromah prostre pred njene noge čast, jedino blago koje se ne kupuje, ona gazi po njoj nemarno, kao po staroj, izlicamoj prostirci. (Pauza) A ja, niko i ništa, neznan imenom, bedan poreklom, sin čuvara opštinskoga groblja, sve što sam izneo iz bede, iz udžerice u kojoj sam se rodio, iz vaspitanja koje mi je sirotinja pružila, to je osećanje časti. I, eto, to, to sam ja tebi žrtvovao! Žrtvovao sam ti, jer mi je trebalo u tvojim očima uzneti, trebalo mi je sreće, sreće mi je trebalo... Žedan sam bio sreće! JELA: Al' sreća se ne gradi na zločinu, ðorñe! A ti si, umačući ruke u tuñu imovinu, hteo da prljavom rukom sagradiš sebi sreću; prljao si čelo sramom onda kada si želeo uzneti se; rušio si temelje kućne da bi pod njenim krovom stekao sebi mir i zadovoljstvo. I za sve to sad uoči časa kada treba da se za tobom tamnička vrata zatvore, ti bi hteo da je neko drugi kriv. ðORðE: Ne vezujem ja nikoga za svoj greh, poneću ga sam. Hteo bih samo da te lišim prava da mi činiš prekore. Nisam ih od tebe zaslužio, jer ako sam grešio, tebe radi sam grešio. Moj greh je služba tebi; moj greh je robovanje za delić sreće koju si ti držala, sebično držala ne pružajući mi ga. Videla si ti, ne može biti da nisi videla, moje čelo izbrazdano umorom, od napora koje sam činio ne bih li stekao ma jedan osmeh sreće;

videla si moje oči usahle od čežnje za tom srećom; videla si moje usne isušene od žeñi za tom srećom. U starih Jevreja ljudi su služili i robovali u oca da bi stekli kćer; eto tako sam robovao ja u tebe, evo već punih pet godina; robovao sam da bih stekao tebe. I šta, šta sam mogao u toj službi da ti dam? Odanost moju? O, imala si je i previše. Vernost moju? Ti si na nju tako malo polagala. Ostalo mi je još poslednje što sam ti mogao ponuditi, to je moja čast. I... eto, ja sam ti je bacio pred noge. Gazi je, slobodno gazi je, ali bar... ne prekoravaj i... žali me! JELA: Što mi bar dosad nisi tako govorio! Možda bi bolje bilo da si mi tako ranije govorio. ðORðE: Jer sam te hteo štedeti, nisam nikad hteo dozvoliti da tvoje čelo brige osenče; nisam hteo da bolom, koji je meni život svakodnevno zadavao, izbrišem osmeh sa tvojih usana. JELA: I sve si to zbog mene samo patio? ðORðE: O, kamo sreće da sam kadar još patiti, žrtava podneti... veruj, ne bih žalio. Veruj mi, ja te molim, Jelo, da mi veruješ, da mi ni sama tamnica, koja me očekuje, ne bi bila teška, kad bih znao da bi je ti shvatila kao jednu od žrtava koju zbog tebe rado podnosim; kad bih znao, ako jednoga dana budem opet sagledao božji zrak, da ću sresti osmeh tvoj, a ne prezrenje... JELA (veličinom svoga bola ðorñe je osavaja i, posle gornjih reči, ona savladana nekim nejasnim osećajima udari u težak plač) ðORðE (ne mogući da razume ovaj plač, posmatra je dugo, zatim joj prilazi nežno) Ti plačeš, Jelo? JELA: Ostavi me, ostavi me mojim suzama. ðORðE: Al' zašto? JELA: Ne znam, ne umem da ti kažem. ðORðE: Bojim se da te nisam uvredio? JELA: Ne, ne... ja ne znam... ne znam šta se to u meni desilo, šta se to u meni dešava... I bol i radost i tuga i sreća i uniženje i ponos... sve, sve to u isti mah. Nešto veliko se kida u meni, nešto... O, bože moj! ðORðE: Oprosti! JELA: Zar ja? Zar ja? Ne znam... ti ne znaš koliko si ovoga časa u mojim očima porastao... Javljaš mi se kao neko nepoznat, neko koga nisam nikada srela, nikad videla, nikad znala, a sad ga u času upoznala O, bože, da li nevolja odista čoveka iskrenije, istinitije prikazuje no sreća; zar ti je nevolja odista mogla dati toliko snage da pobediš u meni sve što nas je odvajalo...? ðORðE (ushićeno) Jelo? JELA: Da, ja sam kriva, ja! I znaš li u čemu je moja krivica? ðORðE (hoće da kaže) JELA: Dozvoli mi da sama sebe optužim: nisam te poznavala; nisam se čak ni trudnla poznati te, jer da sam to... ja bih te volela. ðORðE (potreseno, ushićen, ščepa je za ruku i privlači sebi) Jelo, voliš li me bar sad? JELA: Da... da... da, poznala sam te! ðORðE: Jelo! (Strastan zagrljaj i poljubac, pri kome oboje grcaju u suzama.) JELA: Pa zar sad, kad sam te poznala, da te izgubim? Ne, ne boriću se kao lavica, borićemo se zajedno... reci, govori šta da činimo?

VI SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA (dolazi spolja) Pismo sam predala. ðORðE: U ruke? SOFIJA: Ne, gospodin nije bio kod kuće. ðORðE (Jeli) To opet ne znači ništa, to je gubljenje vremena. Jelo, sad, je li, ne postoji ništa više čega bi se smeli bojati, što bi nas moglo prečiti? Naoružani smo hrabrošću i ja i ti. Odobravaš li da poñem sam naći ga? JELA: Idi, idi sad i... slušaj... primi i najteže uslove... i najteže uslove, Idi, požuri! ðORðE: Doviñenja! (Ode žurno) VII JELA, SOFIJA JELA: Oh, kako me strašno boli glava, umorna sam! (Seda klonulo na kanabe.) SOFIJA: Da donesem možda malo kolonjske vode? JELA: Ne, ukvasite mi malo ovu maramicu, godiće mi vlaga... (Daje joj.) SOFIJA (poñe napolje, pa zatim na vratima) Gospoño... Gospodin Nestorović. JELA (trgne se i ustaje) Ne... recite nisam kod kuće... ali... da ipak... pustite ga, neka uñe. SOFIJA (povlači se, propušta Nestorovića.) VIII JELA, NESTOROVIĆ NESTOROVIĆ: Dobar dan želim! JELA: Ovaj čas je moj muž otišao k vama, morali ste se mimoići. NESTOROVIĆ: Verovatno! Zatekao sam na svome stolu jedno pisamce... JELA: Da, moj muž vas je ponovo uznemirio. NESTOROVIĆ: Nimalo neprijatno uznemirenje. JELA: Čini vam se, jer vam nije poznato čega radi vas je zvao. NESTOROVIĆ: Ma zašto. Poziv koji me dovodi k vama uvek mi je drag JELA: Stvar je vrlo ozbiljna. Mom mužu je potrebna vaša usluga. NESTOROVIĆ: Gotov sam na svaku uslugu koja bi mi dozvolila da vam se približim. Vi znate koliko mi je nekada bila draga i koliko mi je danas još draža vaša blizina. JELA (uznemireno) Ja vas lepo molim, gospodine, okanite se takvih izjava. Ako ih budete nastavili, učinićete na mene neprijatan utisak, utisak koji izvesno ne bi želeli NESTOROVIĆ: Neprijatan utisak? JELA: Da, utisak čoveka koji hoće da se koristi mojom nevoljom. NESTOROVIĆ: Vašom nevoljom? Gospoño, vi ne smete imati nevolja. Ako do mene stoji, vi ne smete biti u nevolji. JELA: Ne ja, ali moj muž je u nevolji, a nevolja moga mužz i moja je. On je hteo... Mi smo hteli da vas zamolimo... mi smo u novčanoj nevolji. NESTOROVIĆ: Suma je izvesno mala? JELA: Naprotiv, velika... vrlo velika: dvadeset hiljada dinara. NESTOROVIĆ: Dvadeset hiljada dinara? JELA: Uviñam... i sama da je suma vrlo velika. Iako vi novac imate... ipak... tolika suma. NESTOROVIĆ: Gospoño, iako novaca imam, ne pozajmljujem ga. To nije moj posao. Ali, ako želite vi, vi gospoño, da vama, kao znak prijateljstva, tu sumu pozajmim, ja sam

u svako doba gotov to učiniti. Kroz pola sata možete novac imati. JELA (ozarena i ushićena) Kroz pola sata... ah? (Trgne se) Ali ne meni, ne kao znak prijateljstva! Pozajmite mužu mom, njemu pozajmite NESTOROVIĆ: Hoćete da budem prost zajmodavac! Zašto mi tako ružnu ulogu namećete? I kad bih je hteo primiti, tolika se suma ne daje činovniku sa trista dinara plate. Vi to znate, gospoño, i sami, ne može biti da ne znate, ali vam godi da me vidite u ružnoj ulozi zajmodavca, kako bi me što dublje mogli mrzeti JELA (ćuti oborene glavae) NESTOROVIĆ: Gospoño, ja slutim da je tu neka velika nevolja, al' nisam nizak da se njome koristim. Gotov sam pomoći, al' hoću da ta pomoć ima izgled prijateljske usluge. JELA: Pomozite, dakle, mužu mom. NESTOROVIĆ: NJemu? Mi nismo nikakvi prijatelji, ne znam šta bi me obvezivalo na toliko prijateljstvo prema njemu? JELA: Isto što i prema meni. NESTOROVIĆ: O, o prijateljstvu prema vama ne želim da govorim sad. Ako bih ga pominjao, ako bih vam govorio o njegovoj prošlosti, izgledalo bi kao da to činim radi ucene. JELA (posle izvesnog razmišljanja) Pa lepo... kad drukče ne biva, primam zajam, ali kao zajam, razumete li, kao zajam. NESTOROVIĆ: Ne, već samo kao prijateljsku uslugu. I ako sam vam kad god učinio kakvu nepravdu, vi ćete mi time bar dati prilike da je iskupim. (Prilazi joj, ljubi joj ruku) Hvala vam! JELA (Povlači ruku koju je on bio zadržao.) NESTOROVIĆ: Isto onako topla ruka kao nekada! Kažu, čovek umirući, u poslednjem trenutku, sagleda svu prošlost svoju Evo gde se isto ponavlja i u trenutku kada se čovek vraća u život. Sagledao sam na jedan mah sve... sve... sve one drage uspomene i prvu ispovest i zakletvu i prvi poljubac (uzbuñeno) ... onaj prvi poljubac koji nam je duše spojio. I otada, Jelo... JELA (srdito) Ja vam ne dozvoljavam da me zovete tim imenom NESTOROVIĆ (nastavlja) I otada, Jelo, naše su duše spojene. Ni mržnja kojom si pokušala da se naoružaš; ni vreme, koje ublažuje čak i bolove srca, nije bilo kadro ublažiti osećaj koji je čekao samo, prigušeno očekivao svoj čas... možda ovaj čas... JELA (kršeći prste) Dakle ipak... dakle ipak... Ah, znala sam ja to! NESTOROVIĆ: Znala, to? JELA: Da, znala sam da ćete za uslugu tražiti skupu naknadu. (Odlučno) Čujte me, gospodine, vi stojite pred ženom vezanom u braku dužnošću i ljubavlju. NESTOROVIĆ: Da li i ljubavlju? JELA: Da, gospodine, i o toj ljubavi niste pozvani vi da donosite presudu. NESTOROVIĆ: Ali sam pozvan da svojoj ljubavi ištem odziva. JELA: Recite trgovački: da za zajam naplatim kamatu. NESTOROVIĆ: Jelo! Zašto još uvek tako osorno! Ili je to možda poslednji pokušaj da se odbraniš od onoga što je jače od tebe. Ti me voliš, ja znam da me voliš. JELA: Ja vas mrzim. NESTOROVIĆ: Baš u toj mržnji je ljubav tvoja, Jelo. JELA: Ne, ne... neka svemu bude kraj. Hvala vam na prijateljstvu, kojega sam se s razlogom toliko bojala. Vaš mi novac ne treba, razumete li; ne treba mi, neću ga!

NESTOROVIĆ: Gospoño! JELA: Molim vas, idite... bojim se vaše blizine. Ja sam je izbegavala, izbegavala sam je očajno... al' eto, nisam mogla!... Idite, molim vas! Ja vas molim, ja vas preklinjem, ako ste častan čovek, idite, bežite... Ne treba mi vaše prijateljstvo, ne želim ga, neću ga! NESTOROVIĆ: Gospoño, ja sam častan čovek i o tome ću vas uveriti. Ići ću! Ali vi ste u nevolji, slutim, u velikoj nevolji, ja ne bih želeo... dopuštate li mi bar da vam novac pošaljem? JELA: Ne, ne, ne! Nikako ne, ni po koju ceku ne, jer on donosi sramotu. Idite! NESTOROVIĆ: Dopustite bar!... (Hoće da joj poljubi ruku.) JELA (trgne ruku) Ne! NESTOROVIĆ: Dozvolite bar da vam izjavim, da vam u svako doba stojim na raspoloženju, kad god vam moje usluge i prijateljstvo budu zatrebali. (Poñe, pa kod vrata zastane i dugo je posmatra.) JELA (ne okreće glavu, već mu rukom maše da ide) NESTOROVIĆ (otuda sa vrata) Što se boriš s onim što je jače od tebe? JELA (kao gore) NESTOROVIĆ (pošto je još stojao i gledao je, ode) IX JELA, SOFIJA JELA (dugo ostaje pod teškim i bonim utiskom, zatim diže glavu, okreće se i, kad vidi da je otišao, ona odahne. Zvoni) SOFIJA (dolazi) Gospoña želi? JELA: Ništa, ništa mi nije potrebno, biću u svojoj sobi. (Ode) X SOFIJA, NEDELJKOVIĆ NEDELJKOVIĆ (posle kraće pauze dolazi raspoložen, noseći jedan paket zapečaćen pečatom) Dobar dan, Sofija! SOFIJA: Dobar dan želim! NEDELJKOVIĆ: Gospoña? SOFIJA: Ovde je! NEDELJKOVIĆ: Šta mislite, Sofija, šta pretstavlja ovaj paket? SOFIJA: Ja ne znam, goopodine! NEDELJKOVIĆ: To je najlepši siže za jedan roman. Jeste li čitali kojiput kakav roman? SOFIJA: Jesam! NEDELJKOVIĆ: Eh, vrlo dobro! Dakle, u ovome paketu ima dvadeset hiljada dinara. Taj novac nije ni moj ni vaš, je l' te? Lepo. Ja i vi smo, recimo, dvoje mladih koji se vole. No, no, no, recimo, recimo samo. Prema tome, postoje dvoje mladih koji se vole i jedan paket tuñeg novca i, eto, to je prva glava romana. To dvoje mladih koji se vole, ne mogu tu ljubav svoju da ostvare, smetaju im i obziri i moral i zakon i sve uopšte što je kadro da se ispreči ispred jedne idealne ljubavi. I jednoga dana, ova paket tuñega novca kaže njima, recimo nama: „Bog vas je stvorio jedno za drugo, volite se, a da bi se mogli voleti, uzmite mene i idite u Ameriku!" I eto, to je druga glava romana. Treća glava, to je putovanje. Pučina, zvezdana noć, bura, mi sedimo na palubi zagrljeni i povraćamo. Četvrta glava: medeni mesec. Peta gladrugim rečima: američki medeni mesec Peta glava:

novca sve više nestaje. Šesta glava: vi, pošto prebrojite ostatak novca i uverite se da nema više od dve stotine dinara, dolazite do zaključka da sam ja matori magarac. Sedma glava: vi odbegavate sa calkelnerom hotela u kome smo otseli. Osma glava: ja guram kolica za nasip neke nove železnice. Eto, eto, molim vas, zar to nije čitav roman sa početkom i krajem? Uostalom, ja ga nisam izmislio, ja sam tako nešto morao negde čitati pa mi valjda ostalo u pameti. SOFIJA (slatko se smeje) Vi ste danas neobično raspoloženi, gospodine. NEDELJKOVIĆ: Jesam, to imate pravo. Kad god sam tako u blizini veće sume novca, ja osećam neko naročito rasloloženje i sve mi je lepše no što je. Eto, danas ste mi vi mnogo lepši nego juče. Dakle, šta je sa gospoñom? SOFIJA: Odmah ću je izvestiti. (Poñe pa na vratima sretne Jelu) Ah, evo gospoñe! (Sofija se povlači) XI JELA, NEDELJKOVIĆ JELA: Čula sam vas, oče! NEDELJKOVIĆ: Da, morala si me čuti, jer danas vrlo glasno govorim, vrlo glasno. Pogañaj, ovde su svih dvadeset hiljada. JELA (rasejano) Dvadeset hiljada? NEDELJKOVIĆ: No, voleo bih sad da me vidi g. Janković. Doñe mi čisto volja da ovako, s paketom pod pazuhom, proñem kraj njegovos dućana JELA: Sutra mu morate predati? NEDELJKOVIĆ: Pa znaš već, razume se, sutra! JELA: A zar se, oče, prsten ne bi mogao odložiti? NEDELJKOVIć: Odložiti? JELA: Da, samo za nedelju dana. NEDELJKOVIĆ: Šta je tebi, dete? Kao da se ne sećaš jučerašnjega razgovora i još, čini mi se, ti si baš pristajala uz Jankovića i navaljivala da bude kako on hoće. JELA: Da, znam, sve znam, pa ipak se prsten mora odložiti. NEDELJKOVIĆ: Mora? Zašto? JELA: Ja ne znam kako da vam kažem; reći ću vam, dajte mi samo pristanak da ćete prsten odložiti. NEDELJKOVIĆ: Opet... govori, zaboga, jasiije! JELA: Reći ću vam, da, moram vam reći. Oče, preklinjem vas, ne unesrećujte svoju kćer; nañite ma kakav razlog, ma kakav, napišite sad odmah jedno pismo, recite da je nemoguće, ne možemo sa spremom stići... nemoguće je, tako recite, kroz nedelju dana tek... NEDELJKOVIĆ: Ja te sve manje razumem. Zašto sve to, zašto, zašto? JELA: Jer prsten sutra neće biti, ne može biti, ne sme biti NEDELJKOVIĆ: Jelo! JELA: Jer danas po podne, kroz jedan sat možda, ðorñe će biti uhapšen i to bi jedino samoubistvom mogao izbeći. NEDELJKOVIĆ (poražen) ðorñe, tvoj muž ðorñe? JELA: I da bih ga spasla te bede, da bi se spasli svi, prsten mora biti odgoñen. NEDELJKOVIĆ: Govori šta je, šta je učinio? JELA: U državnoj kasi, kojom rukuje, nedostaje mu dvadeset hiljada dinara. Danas po

podne mora da popuni to, inače... NEDELJKOVIĆ (klone poražen u fotelju) Deficit od dvadeset hiljada dinara! (Skoči) Pa neka ga uhapse, neka se ubije! JELA: Oče! NEDELJKOVIĆ: Neka se ubije! JELA: Oče, nemojte tako! Zar zaboravljate da je njegova nesreća i moja? NEDELJKOVIĆ: Ne, na tebe neće pasti sram; tebe će naprotiv sažaljevati. JELA: A zar sram koji pada na muža mog nije i moj sram? NEDELJKOVIĆ: Ne! JELA: I neće li se, možda, taj sram čak i vas dotaći? NEDELJKOVIĆ: Mene? Zašto mene? Odreći ću ga se, opraću ruke i reći mu: „Ko bi to rekao, ko bi to rekao; omatrao sam ga za poštena čoveka, al', eto, prevario sam se!" JELA: I mislite da to neće imati uticaja kod oca Milanovog koji stvari drukče posmatra no vi i ja i... mislite, neće se naći kogod ko će reći da ta suma, koju ste spremili za miraz Stankin, u paru odgovara sumi koja ðorñu nedostaje u državnoj kasi... NEDELJKOVIĆ: Ne, to ne sme niko reći. Svako zna, zna ceo svet, sa koliko sam muke i sa koliko napora ja pribrao ovu sumu. JELA: A ta je suma upravo dovoljna da njome otklonim sram sa svih nas. NEDELJKOVIĆ (grčevito stegne paket uza se i izmakne čak na drugi kraj sobe) Ova suma, šta... šta kažeš... na ovu sumu računaš ti?! JELA: Da, oče, i zato vas molim da prsten odložite za nedelju dana, a dotle ćemo ðorñe i ja sa svih strana pribaviti toliku sumu. Verujte, pribraćemo, imamo već i izvesnih obećanja i izvesnih nada. NEDELJKOVIĆ: Jesi li ti, Jelo... ama, nisam te valjda dobro razumeo; govoriš, je li, o ovoj sumi, o mirazu Stankinom? JELA: Da, oče! NEDELJKOVIĆ: Dete, što ti je! Kako možeš tako što izustiti; kako možeš tako što i pomisliti? Ti se šališ, je li; ti me kušaš samo? JELA: Ne šalim se, oče, ne kušam vas, ja vas preklinjem: dajte nam taj novac, spasite nas! NEDELJKOVIĆ: Zar novac koji sam jedva pribrao da obezbedim sreću detinju? Zar novac koji sam stvorio zalažući sve što sam mogao, potlisujući najteže uslove, zadužujući i poslednju vlas u kosi; zar taj novac? JELA: Oče, zar vi odista nemate srca? NEDELJKOVIĆ: A zar ti smatraš da bih onda imao srca kada bih uništio sreću Stankinu zato da spasem njega... njega? JELA: I mene, oče, i mene! Odvajali ste me, odvajali uvek, uaek me tuñili od njega, te branili mi da ga poznam. Ova nevolja, ova nesreća, dala mi je prvi put prilike da se sa njim oči u oči pogledam, i ja sam u njegovome pogledu srela ono što nisam slutila, pročitala sam ono što ste mi vi uvek sprečavali da saznam. NEDELJKOVIĆ: I oprostila si mu krivicu? JELA: Da, jer videla sam da mu je sva krivica ljubav prema meni. NEDELJKOVIĆ: Oho! JELA: I to ljubav koja zaslužuje da joj se ljubavlju odgovori! Jest, oče! Čujte me: danas, pred tamničkim vratima, mi smo se ponovo venčali. NEDELJKOVIĆ: Ma čime te je to omañijao?

JELA: Tim, oče, što pet punih godina podnosi potcenjivanje koje mu nanosim ja i cela moja porodica; pet godina podnosi žrtve koje premašuju njegove mogućnosti, svestan da ga one vode u tamnicu; pet godina služi on mojim kapricima i vašim savetima, i sve to zato da mi pred tamničkim vratima može reći: „O, tamnica bi za mene mogla biti sreća, sići ću u nju veselo, ako znam da sam stekao tvoju ljubav". Pa šta bi vi hteli još! Ili bi možda hteli sad, kada sam ja iz nevolje ove sprela sebi sreću, da mi tu sreću uništite? Ne, vi nećete to, oče, poznajem ja dobro vaše roditeljsko srce. NEDELJKOVIĆ (ipak potresen) Da, dete moje, al' ja imam svega jedno srce i svega jednu sumu novaca. Srce vam dajem, secite ga, delite ga, al' novac... od ove iste sume zavisi sreća i tvoja i Stankina, a suma se ta ne da deliti. Išteš je celu ti, rad' sreće tvoje; cela, neokrnjena, obezbeñuje sreću Stankinu. 'Ajd' reci, reci sama... JELA: Ne tražim je ja da svoju sreću zasnujem na sreći Stankinoj. Odložiti Stankin prsten za nedelju dana, to ne znači njenu nesreću, odložiti moju molbu samo za jedan sat znači moju nesreću. NEDELJKOVIĆ: Zašto me stavljaš na muke, zašto me raspinješ? Ovo je Stankin novac, nije moj. Otkud smem ja njenim novcem raspolagati? JELA: To je moj novac pre no Stankin i pre no tvoj. Moj novac, oče, jer brak si moj zasnovao na obećanju novca tog; jer pet punih godina ti guraš ðorña u ponor, podržavajući ga obećanjima novca tog. I ovoga trenutka, kad nada mnom lebdi nesreća, ti od mene taj novac otkidaš, ti mene i moju sreću pljačkaš da bi tom pljačkom moju sestru usrećio. Daj mi novac moj, vrati mi sreću koju si mi oduzeo. NEDELJKOVIĆ (duboko potresen i iznenañen oštrinom ovih reči, pada klonulo u fotelju, zaplače se gorko i pokriva maramom oči) JELA (posle izvesne pauze, ražalošćena bolom koji je roditelju zadala, prilazi i miluje ga) Oprosti, oče! Ja nikad s tobom nisam ovim jezikom govorila! NEDELJKOVIĆ (bolno) Nisi, nisi odista! JELA: Ne bih ni sada... oprosti! NEDELJKOVIĆ (pribira se, ustaje) Pa dobro, Jelo, kako bi vi to vratili? Suma je velika, teško je sabrati je. JELA: Naći ćemo, o, naći ćemo. Dajte nam samo jednu nedelju, i manje možda. Učinićemo sve, sve, oče! Ja ne dam da Stanka zbog mene bude nesrećna. Veruj mi, oče, i pomozi! Tako ti roditeljske ljubavi, pomozi! NEDELJKOVIĆ ( razmišlja, bori se dugo i najzad odlučuje) Na! (Da joj) JELA: Oh, bože! (Obesi se ocu oko vrata, ljubi ga i ljubi mu ruku.) NEDELJKOVIĆ (klonuo, duboko zamišljen, najzad diže glavu) I šta sad? JELA: Odmah ćemo napisati pismo g. Jankoviću. Evo ja ću mu napisati. (Seda, umače pero i razmišlja) Pojmiće valjda da je nemoguće za dvadeset i četiri sata spremiti sve što treba... ne može stići ni Stankina haljina. Činili smo sve što smo mogli, ali je nemoguće... (Pošto joj izgleda da je smislila, piše.) NEDELJKOVIĆ (duboko zabrinut i poražen, prilazi otvorenom prozoru i naslanja glavu na prozor.) JELA (završila je pismo) Evo! Da li da pošaljem po Sofiji? NEDELJKOVIĆ (uzima pismo) Odneću sam. JELA: Ja sam od vaše strane pisala NEDELJKOVIĆ (polazeći) Jelo... pa... ovaj... ti znaš dobro... JELA (ispraćajući ga) Ne brinite, budite bezbrižni! Sve ćemo, sve učiniti!

NEDELJKOVIĆ (ode slomljen) XII JELA, SOFIJA JELA (vraćajući se, zvoni) Sofija! Sofija! SOFIJA: Molim! JELA (uzbuñeno) Idite odmah i nañite... ne znam ni sama gde bih ga mogla tražiti? Dosad bi se mogao vratiti, a eto, nema ga. Iziñite, Sofija, na ulicu... tu pred vrata, vidite ide li... ? SOFIJA: Gospodin? JELA: Recite mu neka požuri. SOFIJA: Dozvolite mi da najpre zatvorim prozor, sunce je već uprlo. (Zatvara i trgne se) Evo gospodina! JELA (uzbuñeno) Idite mu ususret, recite mu neka požuri. SOFIJA (odlazi) XIII JELA, ðORðE ðORðE (dolazi, slomljen, rezigniran) Nisam uspeo... odbio me je! JELA: Još bolje, hvala mu! ðorñe, mi smo ipak spaseni! ðORðE (ostane kao prikovan na vratima i gleda neverice) JELA (dočepa paket s novcem sa stola) Evo... punih dvadeset hiljada... nosi, nosi što pre... ðORðE (poleti ushićen) Jelo?! JELA (tura mu paket) Nosi... idi, idi što pre. Nije dockan, još nije, ali je već poslednji trenutak... Idi! ðORðE (još uvek poražen) Otkuda... kako? JELA: Stankin miraz... Otela sam ga, razumeš li, otela sam ga iz ruku očevih.. prsten će biti odgoñen za čitavu nedelju, dotle imamo vremena, Idi, idi... ne pitaj dalje. Kazaću ti sve. ðORðE: Jelo, kako da ti blagodarim... kako da... JELA: Posle, posle... idi sad, idi i... vrati mi se slobodan! (Čisto ga odgura te on ode. Ona ushićena žuri prozoru, koji je ostao otvoren, gleda za njim i maše mu veselo rukom.) XIV STANKA, MARIJA, JELA STANKA (utrči napred pre majke i grli Jelu) Dobar dan, Jelkice, gledaj, gledaj, gledaj! (Ona nosi puno raznih paketića) MARIJA (ušla je za njom, takoñe opterećena paketićima) JELA (ide joj odma ususret i ljubi ruku) Oh, pa i vi, majka, toliki teret? MARIJA: A tek smo počeli! STANKA: Imamo da kupimo još devet stotina devedeset i devet sitnica. Gle, koliko je dugačak spisak! (Pokazuje jedin list duguljaste hartije.) Ali, Jelo, ti mi danas izgledaš nešto bleda! MARIJA: To sam baš i ja htela reći. JELA: Odista?... Možda... možda od umora, nisam dobro spavala. (Prelazeći nemarno

preko toga razgovora) A vi žurite, neobično žurite sa tim nabavkama? MARIJA (seda umorno u fotelju) Ta kako ne bi, zaboga, kad sve do sutra treba nabaviti. STANKA: I krojačica se buni, veli: moraće raditi celu noć. JELA: Pa da, nezgodno je... suviše brzo. Ja sam baš razmišljala o tome, nemoguće je do sutra sve posvršavati. Kad bi se moglo bar za nedelju dana odložiti, bilo bi tako dobro. Je l' te da bi bilo dobro? STANKA: Ne, nikako ne! Sutra, bolje sutra Ti znaš, Jelo, kako sam srećna što do sutra nije tako daleko. MARIJA: Da, za tebe, a ja bih bome volela da je dalje... Ja ne znam da l' ćemo stići sve da svršimo. STANKA: Stići ćemo! JELA (milujući je) Ti misliš, mala. Srećni uvek previñaju nemogućnosti. A ja se, vidiš, potpuno slažem sa majkom i, boga mi, čisto mi doñe da savetujem oca da stvar odložimo za nedelju dana. STANKA (iznenañeno) Ali, Jelo, šta je tebi? Otkud sad najedanput tako misliš, kad si baš ti... JELA: Da, u prvi mah mislila sam i sama, ali docnije, kad sam razmislila... razgovarala sam i s ocem, pa i on... MARIJA: Je l' i on tako misli? STANKA: Ti si već s ocem razgovarala? Ti si već učinila korake u tom smislu? Ti si već...? (Zaplače gorko) Bože moj, bože moj, svi ste protiv mene, svi, svi... JELA (miluje je) No, no, ludice moja, budi mirna, budi mirna, nije to tako strašna stvar nedelju dana pre ili posle. STANKA: O, to mnogo znači, vrlo mnogo! JELA: Ali, ne boj se... sreća ti neće izmaći... ne damo mi da ti sreća izmakne... STANKA: Ja se bojim, bojim se oca Milanovog. Sve mi se čini da on u svemu traži povoda da stvar pokvari. Bojim ga se. JELA: Budi mirna. Nećemo dati mi tome starome gospodinu tako lako povoda To može biti samo prijateljski razgovor. STANKA: Al' ja te molim, Jelo, nemoj da daješ ni povoda takvom razgovoru; nemoj da budeš ti uzrok mojoj nesreći. JELA: Tvojoj? O, nikada! (Bolno) Radije ću svoju sreću srušiti da na njoj tvoju nazidam mo što ću dozvoliti da moja nevolja pretrpa tvoju sreću! Ne, ne, radije neka sam ja sama nesrećna. STANKA (iznenañeno) Ti? Zašto bi ti imala biti nesrećna, i zašto bi moja sreća nosila tvoju nesreću? JELA (trgne se) Ta ne... tako samo kažem... ne znam ni sam zašto sam tako rekla... možda samo da te umirim. Idi, idite, majko, svršavajte poslove. MARIJA (ustaje) Ta da, zaboga, gubimo samo vreme u praznim razgovorima. STANKA: A mi svratili, mislili da i ti poñeš s nama? JELA: Ne, ne mogu; moram biti kod kuće. Idite sami, a ja ću već doći po podne k vama. (LJubi majci ruku) STANKA (ljubeći se s Jelom) Biće sutra, je li? Ti si se samo šalila oa mnom? Htela si samo da me malo prepaneš. Priznaj, je li? JELA (ispraćajući ih) Da, da, ja sam se samo šalila. Htela sam samo da te kušam... Šalila sam se!

MARIJA i STANKA (odu) XV JELA, NEDELJKOVIĆ JELA (pošto odu, sedne u fotelju i padne u duboko razmišljanje, zatim se diže i odlazi prozoru, nasloni se i rasejano gleda van) NEDELJKOVIĆ (ulazi zadihan, uzbuñen) Jelo, slušaj, daj mi moj novac natrag! JELA: Oče! NEDELJKOVIĆ: Daj mi novac natrag! JELA: Ali, oče! NEDELJKOVIĆ: Nikakve molbe, nikakve suze, daj mi moj novac natrag! JELA: Ali, oče, ja ga nemam više. ðorñe ga je već odneo! NEDELJKOVIĆ: Neću da čujem, hoću moj novac natrag, razumeš li, hoću moj novac natrag, donesi ga, stvori ga... JELA: To je nemoguće!? NEDELJKOVIĆ (uzbudi se neobično) A moguće je bilo opljačkati me, je li? Vi ste me opljačkali, razbojnički ste me opljačkali. Ovo je razbojnička pećina gde toplim rečima, osmesima, suzama, nežnom detinjom ljubavlju, uvuku čoveka da ga opljačkaju zvaću u pomoć; u pomoć, ljudi! JELA: Oče, zaboga! NEDELJKOVIĆ: Novac mi daj ili... razumeš li, nećeš me više suzama obrlatiti; hoću novac moj! (Ščepa je za grudi) Hoću moj novac koji si mi otela... Novac, čuješ li, more, novac moj! (Spopadne ga teško gušenje; Jela vrisne i odvodi ga do fotelje, spušta ga, raskopčava mu okovratnik i zvoni) JELA: Sofija! Sofija! XVI SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA: Molim! JELA: Brzo čašu vode! SOFIJA (odlazi) JELA (klekne kraj oca, brizne u težak plač i jedžanje i naslanja mu glavu na koleno) SOFIJA (donosi vodu) JELA (nudi mu, no on otklanja rukom) Al' srknite, malo samo, samo srknite... NEDELJKOVIĆ (uzima i pije) JELA (prihvati čašu, daje je Sofiji i daje ovoj znak da se udalji) SOFIJA (ode) XVII JELA, NEDELJKOVIĆ JELA (ustaje, miluje oca i ljubi ga) NEDELJKOVIĆ (pošto se pribrao malo i povratio, ostaje u fotelji i vadi iz džepa jedno pismo te joj ga daje) Na, čitaj! JELA (uzima pismo i čita ga u sebi) NEDELJKOVIĆ: Čitaj glasno! JELA (čita) „Poštovani gospodine, pismo koje sam od vas dobio nije me iznenadilo; ja

sam ga očekivao" NEDELJKOVIĆ: Čuješ li? JELA: „Ono me samo ubeñuje da sam pravilno postupao kad sam postavio usled da mi se o prstenu novac položi. Drugače da sam činio, ja bih svome sinu namenio sudbinu vašega starijega zeta, te dozvolio da ga obećanjima zadovoljite". NEDELJKOVIĆ: Čuješ li? JELA (čita dalje) „Prsten će ili biti sutra, kao što je utvrñeno, ili ga uopšte neće biti, u kome ćemo slučaju mi ipak ostati dobri poznanici i prijatelji. Meni bi, radi rasporeda mojih poslova i moga vremena, potrebno bilo za jedan sat da znam odgovor, pa bih vas lepo molio". (Prekida čitanje ispuštajući ruku sa pismom.) NEDELJKOVIĆ (diže se polako i klonulo iz fotelje govoreći umorno i rezignirano) Eto, čuješ li? JELA (uzbuñena, očajna krši prste) Oh, bože, bože moj! NEDELJKOVIĆ: Eto šta si učinila. Opljačkala si sestrin novac, sreću si joj razorila. JELA (očajno) Oče!... NEDELJKOVIĆ (uzbuñuje se ponova) Pa hajde sad poñi sa mnom, poñi da svojom rukom zločin dovršiš; hajde poñi da sama kažeš sestri i majci šta si učinila. Ja nemam snage da im kažem. JELA (grca u suzama) Oče, zaboga, ne optužujte me zločinom! NEDELJKOVIĆ: Optužujem te, optužujem! Zar ne vidiš kakvu si nesreću počinila, zar ne osećaš da je tvoj postupak ravan zločinu, zar ne shvataš? JELA (trgne se na jedan mah. Odlučno) Čekajte... stanite... ne optužujte... (Pauza) Idite javite g. Jankoviću da će prsten sutra biti, sutra kao što je zakazano. Recite mu to i recite da će se o prstenu novac položiti, da će... NEDELJKOVIĆ (ozaren) Sutra? Je l' ti to... ovaj... Jelo? JELA: Sutra, da. NEDELJKOVIĆ: A novac? JELA: Imamo ga, našli smo. Nismo bili pristali zbog teških uslova. NEDELJKOVIĆ: O, teški uslovi! Teža bi bila nesreća! JELA: Recite i Stanki, oveselite je, jer ona je otišla odavde smućena. Recite joj biće prsten, oveselite je, jer ne moramo svi biti nesrećni! NEDELJKOVIĆ: Pa ipak... da se ne varaš, Jelo? JELA: Ne, oče, ne varam se. Evo me kroz jedan sat, najdalje kroz dva i novac ću vam doneti. NEDELJKOVIĆ (poljubi je u čelo) Hvala ti, kćeri, idem, idem da javim pa.. gledaj što pre! (Ode) XVIII JELA, SOFIJA JELA (pošto ga je ispratila) Sofija! Sofija! SOFIJA (dolazi) Molim! JELA: Moj šešir i suncobran. SOFIJA (dodaje joj) JELA (nameštajući šešir) Sofija, ona kuća, broj, ulica? SOFIJA: Koja? JELA: Gde ste kartu jutros nosili?

SOFIJA: Gundulićeva ulica, broj 67. Gospodin LJubomir Nestorović. JELA: Da, dobro! Ako vas gospodin što zapita, recite otišla sam s majkom. (Odlazi naglo) SOFIJA (prati je do vrata) zavesa TREĆI ČIN Ista soba. I NEDELJKOVIĆ, SOFIJA SOFIJA (izlazi iz sobe Jeline noseći na služavniku čašu u kojoj je bila limunada) NEDELJKOVIĆ (dolazi) Dobar dan, Sofija! SOFIJA: Dobar dan, gospodine! NEDELJKOVIĆ: Kako je gospoña? SOFIJA: Neprestano glavobolja. Molila je da je niko ne uznemirava, ali vi... (Hoće da poñe u sobu) NEDELJKOVIĆ: Ne, neću ni ja da je uznemiravam. Svratio sam samo da pitam kako je, jer sinoć je tako rñavo izgledala. Za sve vreme veselja nije ni reči progovorila SOFIJA: A bilo je vrlo veselo? NEDELJKOVIĆ: O, možete misliti. Muzika, uzeo sam i muziku. Prvo sam kolo ja vodio. Pa onda zdravica. Trebali ste me čuti kada sam držao pozdravni govor mladencima. Koliko poleta, koliko žara... mladićskog žara. Da ste me videli i čuli, vi bi, Sofija, stekli sasvim drugo mišljenje o meni. (Hoće da je pomiluje.) SOFIJA: A zar se vi ne plašite tih uzbuñenja? NEDELJKOVIĆ: A što bih se plašio? SOFIJA: Pa juče, ovde, mzd vas je uzbuñenje savladalo, kad ste onako klonuli, ja sam se, bome, bila ozbiljno preplašila za vas. NEDELJKOVIĆ: Da... ali to zavisi od uzbuñenja. Neprijatna uzbuñenja, razume se, ali prijatna uzbuñenja podmlañuju čoveka. SOFIJA (stalno se smeje) Da, da, da! II ðORðE, PREðAŠNJI ðORðE (dolazi spolja, Sofiji) Kako je? SOFIJA: Onako isto. NEDELJKOVIĆ: I ja baš svratio da pitam A kako je provela noć? ðORðE: Ni oka nije sklopila. NEDELJKOVIĆ: O, siroto dete! Zar nisi lekara zvao? ðORðE: Ne dopušta mi, ne pristaje. Pa ipak otišao sam lekaru i objasnio mu bolest. Prepisao mi je neki lek. (Pokazuje recept koji je još pri dolasku držao u ruci) Preñite, Sofija, preko u apoteku.

SOFIJA (uzima recept i odlazi) III ðORðE, NEDELJKOVIĆ NEDELJKOVIĆ: Ja neću da je uznemiravam. ðORðE: Hvala vam, ona je to molila; želi tišinu i mir. Čak i ja ne ulazim u sobu. NEDELJKOVIĆ: Tišina i mir je za glavobolju najbolji lek... Da nije bilo Jeline glavobolje, sinoć bi mnogo lepše proveli. ðORðE (ne slušajući ga) Da! NEDELJKOVIĆ: Jesi li primetio, molim te, kako je stari Janković zinuo od čuda kad sam mu novac predao? Samo što nije rekao: No, tom se, prijatelju, od vas nisam nadao! Jesi li primetio? ðORðE? Da, primetio sam! NEDELJKOVIĆ: I onda, molim te, pozvao me u drugu sobu da preda mnom prebroji novac. Zamisli samo, u takvim prilikama brojati novac; jesi li to koji put čuo? To je tako neotmeno, tako... kako da kažem... ðORðE (sleže ramenima) Šta ćete... NEDELJKOVIĆ: A jesi li video priznanicu koju mi je na primljenu sumu dao? (Vadi iz unutrašnjeg džepa list hartije i razvija) Slušaj, molim te; izgleda kao da nam se nisu deca verila, već da smo obavili kakav trgovački posao. (Čita) „Na... hiljada... koju sam sumu"... dakle, čuj ovu poslednju rečenicu ,,koju sam sumu u ispravnoj valuti, a prema utvrñenom sporazumu, u svemu n tačno primio i prebrojao... " i tako dalje. Zar ti to ne liči na kakav berzanski zaključak? Potpuno zaključak za robu koja ima u tom i tom roku ispravno da mu se isporuči. Zar ne? ðORðE: Da, Da! NEDELJKOVIĆ: Ovo ću uramiti! (Savija i stavlja u džep) Jeli Jela okusila što od juče? ðORðE: Ne! NEDELJKOVIĆ: O, brate, brine me ta njena glavobolja. Nikad ranije ona nije tako patila. Ja ću možda docnije svratiti da je obiñem. ðORðE: Izvol'te! NEDELJKOVIĆ: Doviñenja! (Ode) IV ðORðE, zatim SOFIJA ðORðE (odlazi na prstima do Jelinih vrata, otvara ih malo te osluškuje) SOFIJA (donosi kutiju sa praškom) Izvolite, gospodine! ðORðE: Dajte mi kašiku i čašu vode. SOFIJA: Sve je spremno već na stolici, kraj gospoñine postelje. ðORðE: Dobro! (Ulazi u Jelinu sobu noseći lek) V SOFIJA, OBRAD OBRAD: Dobar dan! SOFIJA: Dobar dan! OBRAD: Gospodin nije kod kuće? SOFIJA: Jeste, sad će on, ušao je samo da gospoñi da lek.

OBRAD (sedajući) A gospoña je bolesna? SOFIJA: Da, od juče ima strašnu glavobolju. VI ðORðE, PREðAŠNJI ðORðE (dolazeći iz Jeline sobe) Ti, striče? OBRAD: Da, svratio. Kako ti je žena? ðORðE: Spava, nisam je hteo buditi. Sofija, nemojte je ni vi uznemiravati, slavanje je ipak najbolji lek. SOFIJA (Ode.) VII OBRAD, ðORBE OBRAD (pošto su ostali sami) Ti si se spasao? ðORðE: Da! OBRAD: Kako? ðORðE: Spasla me je žena. OBRAD: Ona? Kako te je ona mogla pomoći? ðORðE: Onako kako samo najbolji prijatelj može pomoći. Otela je od svoga oca novac koji je spremio za miraz mlañoj ćeri, a koji je sinoć, o prstenu, morao biti položen. Otela je, svesna da time ruši sreću svoje sestre i radost svoje porodice OBRAD (seda) A obavilo se sinoć prstenovanje? ðORðE: Obavilo se, a i to je moguće bilo samo zato što je ona učinila jedan nečuven napor, kad je spasla mene da spase i sreću sestrinu. Od toga se i pobolela, od tih silnih uzbuñenja, nemira i bura koje se puna dva dana vitlaju nad našim glavama. OBRAD: Gde je po drugi put našla novac? ðORðE: Na zajam? Od jednog... prijatelja njihove kuće. OBRAD: Na zajam? Toliku sumu? Pod kakvim uslovima? ðORðE: Ja ne znam još tačno. Nisam je bolesnu hteo tim pitanjima uznemiravati. Tek rekla mi je da je pod vrlo teškim uslovima i preklinjala me je da tu sumu što pre vratim. OBRAD (razmišlja) Ti moraš za sve to biti blagodaran ženi? ðORðE: Još kako! OBRAD: Jer ona je toliko učinila za tebe. ðORðE: Kao što bi malo koja žena učinila. OBRAD: A ne pomišljaš da je to samo sebičnost. ðORðE: Striče! OBRAD: Mislim, ne pomišljaš li da je ona time sebe spasavala, a ne tebe? ðORðE: Kako sebe? OBRAD: Svoj ugled i ugled porodice, i... ðORðE: O, kako si u surovosti nepravedan, striče. Kad bi ti znao koliko mi je ova nevolja sreće donela! OBRAD: Sreće? ðORðE: Da, čudno je to, pa ipak... možda kao more što treba da se burom zaniha pa da iz utrobe biser iznese ili, možda... ja ne znam, ali znam da ovaj oluj, koji se bio zavitlao i pretio da mi život večitom nevoljom zatrpa, znam da me je on vratio životu. Jer, odista, u prvom času, kad sam Jeli saopštio nedaću, u njoj se javila žena; ona nije pitala... zašto, ni

kako ,ona se kao davljenik hvatala za svaki predmet, za svaku slamku; tražila je samo da me spase. OBRAD: Da... ðORðE: Zatim je, posle prvoga straha, htela da sazna i uzrok nesreći i taj je razgovor počela prebacivanjem, sručujući svu krivicu na mene. U meni si tada, mada sam bio pretrpan bolom i brigom, prvi put probudio ponos čoveka koji je sve podnosio, svačem popuštao, svemu podlegao, sve primao... OBRAD (ustaje i spušta mu ruku na rame) I...? ðORðE: Odbio sam muški sva prebacivanja; rekao sam... rekao sam sve ono, striče, što si ti meni govorio, rekao sam otvoreno; rekao sam reč koju sam davno trebao reći i... (Pauza) Ta i takva reč, koja je trebala da poveća provalu izmeñu nas, njoj je naprotiv skinula koprenu s očiju, ona je pogledala istini u oči; ona je mene poznala. Ja sam joj u tom času izgledao snažan, dostojan i ona me je zavolela. Ona me je u tom času poznala i ja nju. Veruj, striče, ona me je zavolela i sve što je radila zatim, radila je da spase ljubav svoju, radila je da spase mene, jer me je volela. O, striče, preda mnom je sad tek život, život nov, život koji nisam poznavao... OBRAD: Čekaj! Ja nisam došao da ti taj život ometem. Naprotiv, ja mu se radujem i ako mogu, pomoći ću, a neću odmoći. Srdit sam bio na tebe dok si slep kroz život hodio, al' kad si progledao dobro, bolje za tebe. Budan i trezven čovek, koga ne vode već koji sam ide, kadar J'e velike terete nositi. Takvom čoveku rado će svako pružiti ruku. ðORðE: Hvala ti, striče! OBRAD: Ja, znam, prekjuče, kad sam ti onako grubo govorio, nije ti bilo pravo. Kad čovek govori istinu, veli se da je bez srca. A nije tako. Ti ne znaš da sam od onoga časa, kada smo prekjuče razgovarali, ja sav posao napustio i trčao na sve strane, i obišao sve prijatelje. I najzad, našao sam; izradio sam zajam iz našega učiteljskog fonda. Istina, ti si svršio stvar, al' veliš pod preteškim uslovima. Uslovi ovog zajma su vrlo povoljni pa bi se mogao iskoristiti da se otkupiš i... eto, da pokažeš ženi da si i ti kadar naći. Nije uvek dobro biti isuviše obavezan ženi. ðORðE (radosno uzbuñen) O, striče, kako da ti blagodarim na toj brizi! Kako bi sirotu Jelu to obradovalo! Veruj, ja mislim da je ona stoga najviše bolesna. Ta vest bi je okrepila kao najbolji lek. Dozvoli, striče... (Požuri u sobu Jelinu, al se ubrzo vrati otud) Spava, neću da je budim, svu noć nije spavala. OBRAD: Još bolje. Dok ona spava, 'ajde poñi sa mnom do jednoga moga prijatelja iz uprave fonda, da stvar utvrdimo. Ja sam razgovarao, ali nisam ništa zaključio dok s tobom ne progovorim. 'Ajde poñi, pa kad se vratiš, a ti obraduj ženu. ðORðE: Da, da, poñimo. Još kako će je to obradovati; ja mislim toga časa će ozdraviti. Sofija, Sofija! VIII SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA: Molim! ðORðE: Ako bi se gospoña probudila, recite joj, sad ću se ja brzo vratiti i doneću joj puno, puno prijatnih vesti. Tako joj recite. Hajdemo, striče! IX JELA, SOFIJA

SOFIJA (pošto isprati, naviri u sobu Jelinu) Gle, vi ste budni, gospoño? JELA (u lakoj, jutarnjoj haljini, bleda i upalih očiju, umorna pogleda i nemarne frizure) Nisam ni spavala. Sklopila sam oči da me ne bi ko uznemiravao. Jesmo li već jednom sami? (Seda na kanabe) SOFIJA: Ovaj čas je gospodin otišao sa gospodinom stricem. Rekao je brzo će se vratiti i doneće gospoñi puno, puno prijatnih novosti. JELA (nemarno maše rukom odbijajući) O! SOFIJA: Gospoñu je prošla malo glava? JELA: Da, nešto malo... X MILAN, STANKA, PREðAŠNJI MILAN i STANKA (ulaze pod ruku, vsseli, nasmejani. Stanka ima na glavi prolećni, slamni šešir i u ruci veliki buket, a on u rupi od kaputa veliki cvet) Dobar dan, dobar dan, Jelo! JELA: Dobar dan, deco! STANKA: Vidiš, prvu. posetu tebi. Jedva su nas pustili da idemo sami i to samo do tebe i do tetka Ane. Ona je stara i bolesna, nije mogla sinoć doći, pa su nas pustili da odemo i da joj poljubimo ruku. MILAN: A mi, da bi što duže bili zajedno, nismo k vama došli pravim putem, no smo obišli pet najdužih ulica. STANKA: Eto ti, pa što si to kazao? Zar se nismo dogovorili da nam to bude tajna koju ćemo tek posle svadbe kazati? MILAN: Ta neće nas Jela odati. JELA (bono) Ne, neću, deco! Ma kakvu tajnu meni da kažete, znajte da ste je u grob položili. STANKA: Ali ti mi, Jelo, i danas tako rñavo izgledaš; upravo danas gore no juče MILAN: Pravo da vam kažem, ja se čak i srdim na vas; niste sinoć ni sa kim ni reči progovorili; niste se ni nasmejali, ni zaradovali našoj sreći. STANKA: Da, to su svi primetili. Majka je čak vrlo zabrinuta zbog toga. JELA: Ima odista nekoliko noći kako od glavobolje ne mogu oka da sklopim, pa me to zamorilo. STANKA: Znam, verujem ti. Kad si ti prekjuče govorila da se prsten odloži, i mene je tako najedanput glava zabolela. Sećaš se da sam i plakala. MILAN: A kako je tek meni bilo kad sam o tome čuo? JELA: Sve je to bilo i prošlo, deco; glavno je da se dobro svršilo. Treba da zaboravite sve te male neprijatnosti! STANKA (Milanu) Hoćeš mi dopustiti da jedan cvet iz tvoga buketa dam Jeli? MILAN: Buket je tvoj. STANKA (birajući cvet) Al' ti si mi ga dao. JELA (uzdahne duboko) Ne, dušo, ne treba meni cvet, ne treba mi! STANKA: Gle, ovaj jorgovan, koji ti tako voliš i koji tako lepo pristaje tvojoj kosi. (Vadi iz kite i daje joj) JELA (primajući cvet) Daj mi, odista volim taj cvet. Ali samo ću ga pomirisati, pa nek je opet tvoj. Kod mene bi vrlo brzo svenuo. (Vraća joj) STANKA: Hoću da ti zakitim kosu. (Stavlja joj u kosu) Tako! Kako ti lepo stoji! Još kzd

bi bila vesela, kad bi se nasmejala! Ja tako volim kad si ti vesela.. MILAN: Morate nam, Jelo, obećati da ćete se raspoložiti čim vas proñe glavobolja. JELA: Obećavam vam. MILAN: E, vrlo dobro, pa ćemo u nedelju doći k vamz, svi, svi, da provedemo jedno celo popodne. (Stanki) Je li? STANKA (Jeli) Hoćeš li? JELA: Do nedelje je dugo. MILAN: Tim bolje, ostavljamo vam više vremena da se odmorite, jer ta besanica dolazi najčešće od umora. JELA: Da, da! MILAN: A sad, mi bi vas mogli već ostaviti na miru. Naše ćeretanje samo vas još više umara. JELA; O, ne, ja volim da slušam ćeretanje srećnih! MILAN: Pa ipak! (Stanki) Moramo i tetki, razume se ne najkraćim putem. STANKA: Proći ćemo tri najduže ulice. MILAN: Četiri. STANKA (Jeli) Pozdraviću tetku sa tvoje strane, je li? JELA: Da, mol im te, pozdravi je, mnogo je pozdravi. MILAN (ljubeći ruku Jeli) Zbogom, draga Jelo, i želim da vas što skorije, što skorije vidim vedru i veselu. STANKA: Zbogom, Jelkice! JELA (uzbuñeno) Čekajte!... Odista, sinoć o prstenu ni reči nisam progovorila, pa sam propustila da vam i svoje želje iskažem. (Poljubi Milana u čelo, a Stanku zagrli čvrsto i ljubi dugo, dugo.) Budite srećni! Neka vas nikakva i ničija nesreća ne omete. Ako pokuša tuga kakva da vam osenči čelo, rasterajte je; vašu sreću ne sme tuga da posukne. Zaboravite one koji sami hoće da se predaju zaboravu; volite se, deco, i budite srećni... (Grca i ljubi ih) Budite srećni! STANKA (unezvereno) Jelo? JELA: Idite, idite sad! Idite što pre! MILAN i STANKA (odlaze snebivajući se i osvrćući se da vide Jelu) XI JELA, NESTOROVIĆ JELA (Zaplače gorko, zatim se pribra. Vadi cvet iz kose, ljubi ga i baca, zatim se nasloni na divan i duboko zamisli. Najzad se na nešto odluči. Odlazi žurno u svoju sobu, a malo zatim vraća se noseći revolver koji stavlja na sto. Odlazi prozoru, pogleda čežnjivim pogledom još jednom, poslednji put, sunce, pa spusti zavese. Odlazi zadnjim vratima da i njih zaključa pa, izvirivši napolje, spazi Nestorovića, cikne i, ostaviv vrata otvorena, dojuri do divana, gde pada pokriv oči rukama) NESTOROVIĆ (na vratima) Jelice, ti si se prestravila? JELA (naglo skoči, cepti od uzbuñenja) Šta ćete vi ovde? Šta hoćete? NESTOROVIĆ: Ja? JELA: Ili d... dobro ste došli, trebali ste doći, jer potrebno je bilo upravo sad da se pogledamo u oči; potrebno je bilo upravo sad da vam kažem koliko vas mrzim. NESTOROVIĆ: Mene, gospoño?

JELA: Vas, da, vas! Gadni ste mi, odvratni; vi nečasni čoveče, kojega sam nekada toliko volela, i koji je uspeo te osećaje u jednom trenutku nepromišljenoga zanosa u meni da vaskrsne, ne zato da ga uteše, već zato da mene svuče sa visine žene koja duguje svome mužu odanost, i više nego to, koja mu duguje ljubav. NESTOROVIĆ (uvreñeno) Gospoño, biće da je preoštra reč koju mi upućujete. Prekorite me čime hoćete, samo me ne zovite nečasnim. Možda je bilo pogreške sa moje, kao i sa vaše strame, al' smatrajte to trenutkom u kojem smo se zaboravili, ili... JELA: To je bio trenutak moje nevolje koji me je doveo k vama, a vi ste se njime tako ružno, tako nisko koristili. NESTOROVIĆ: Ni to ne možete tvrditi, gospoño. Nevolja vaša samo nas je zbližila; ona je dala prilike, a prilike su probudile silom ugušivane osećaje. NJih nije bilo moguće ugušiti, oni su pritajeni očekivali svoj čas... JELA: Čas ucene. NESTOROVIĆ: Ja odbijam, gospoño, da je to bila ucena, a ako je vi ipak taivom smatrate, ja sam gotov da stvar popravim... JELA: Da popravite? Čime? Čime se, recite mi, čime se pere žig; čime se savest uspavljuje? Ako je da se popravi, ja ću stvar popraviti; vaša mi pomoć ne treba. Jedino što mi je trebalo, i to u ovom času trebalo, to je da vam kažem kako vas bezgranično mrzim. Da, to mi je trebalo i to sam vam kazala. Mrzim vas, jer ste u mojim očima nečasni,.. NESTOROVIĆ: Vi se ipak zaboravljate... JELA: Zaboravljam? Zaboravljam zar sad, kada se u meni probudio osećaj dužnosti i osećaj časti, a ne rekoste mi da sam se zaboravila onda kada sam preko časti svoje lakomisleno prljavim stopama gazila? NESTOROVIĆ: Na, ali vi zaboravljate, gospoño, da su i mnome u tom času ovladali osećaji srca, utoliko slobodniji što nisu bili ni u kakvoj opreci sa dužnošću JELA: Ni u kakvoj opreci sa dužnošću?... Zar nije dužnost biti častan? Zar nije dužnost ne rušiti tuñ dom, ili zar nema u vas osećaja hrišćanske dužnosti da slabu ženu zadržite nad ponorom u koji će se survati? NESTOROVIĆ: Ne zahtevajte, gospoño, od običnog grañanina vrline koje pripadaju kalendarskim svecima. Bili ste slabi, pa zašto ne dopuštate da sam mogao biti slab i ja? JELA: To je slabost kojoj je ime niskost i nevaljalstvo. NESTOROVIĆ (buneći se) Ne... JELA: Gospodine, mi .smo naš razgovor završili, NESTOROVIĆ: Završili? JELA: Zauvek završili. NESTOROVIĆ: Da li je to odista vaša poslednja reč? JELA: O, odista poslednja, uverićete se da je poslednja. NESTOROVIĆ: Lepo, goopoño, ja se uklanjam, ali bar čujte i vi moju poslednju reč: ja vas volim, ja vas odista volim i sad, u ovom času, više no ikada. Zbogom, gospoño! (Odlazi) XII SOFIJA, JELA JELA (ne diže glavu, niti ga otpozdravlja.) SOFIJA (dolazi) Vama opet nije dobro, gospoño. Zar nije bolje bilo da ste ostali u

postelji? JELA: Ne, dobro mi je, lakše mi je! SOFIJA: Gospodin će se tome tako radovati. A, evo ga, baš dolazi! JELA: Dolazi? Videli ste ga? SOFIJA: Da! JELA (razmisli za trenutak) Tim bolje... sačekaću ga. Sofija, dignite zavesu sa prozora. SOFIJA: Vi ste ih spustili? JELA: Da, smetala mi je svetlost maločas. (Dok Sofija diže zavese, ona odnosi revolver u svoju sobu i vraća se) SOFIJA (čim izvrši, udalji se) XIII ðORðE, JELA ðORðE: Jelo, Jelo... ti si ustala? Hvala bogu na svima milostima koje na mene izliva. Nosim ti, Jelo, puno lepih novosti. Kada ti ih saopštim, znam da ćeš se obradovati. JELA: Misliš? ðORðE: Zamisli, u mogućnosti sam da Nestorovića isplatim od danas pa za tri dana. JELA: Učini to, preklinjem te! ðORðE: Stric mi je našao zajam, vrlo povoljan zajam. JELA: I uzećeš ga i isplatiti Nestorovića? ðORðE: Da! JELA: Na to mi daješ reč? ðORðE: Ta da. I tada kad to još svršim, skinućemo sa duša naših i poslednju brigu, razgonićemo i poslednji oblačak, te će nas sunce punom svetlošću ogrejati. I tada je li, Jelo, nastaće novi život... život kojeg sam ja tako željan i žedan; život u kome ćeš me srećnim učiniti? JELA: Srećnim učiniti? Ah, ðorñe, nemoj se varati; ja nisam više kadra da te srećnim učinim. ðORðE: Ti, uvek, uvek! Nesreća nas je zbližila, nesreća nas je združila, a u nesreći ljubav zasnovana jaka je kao čelik kovan u plamenu. Kao što grmljavina i oluja poprete životima, ali kad minu, svane čist, vedar i umiven dan, tako, vidiš, meni izgleda kao da mi je novo sunce gramulo. Svetlije no što sam ga ma kad poznavao; toplije no što sam ja, naviknut na večiti mraz života, verovao Pod svetlošću toga sunca ja sam čitava otkrića učinio; strica, koga nisam više brojao u rodbinu, našao sam prijatelja u njemu; ženu, koju je za mene vezivala samo ona tanka veza kojom crkva vezuje, našao sam, i našao sam prijatelja u njoj i otkrio u njoj jednu lepu, plemenitu dušu, dušu koja je kadra imati ljubavi... JELA (uzbuñena, dva-triput je pokušala da mu prekine reč, najzad uspeva) Prestani molim te, prestani samoga sebe obmanjivati. To bi bio lep san, ta samoobmana kojom se zanosiš, da java nije drugača... ðORðE (gledajući je ispitujućim pogledom i prestravljen) Drugača? JELA: Da, ðorñe. Taj oluj, koji nas je minuo, srušio je onu zgradu koju smo u jednom času hteli zajedno da sagradimo i pod njenim krovom da nov život začnemo; srušio je i razvale su se na mene sručile. Ja sam pod njima podlegla, jer zgrešila sam, zgrešila sam grehom koji mi ne smeš oprostiti. ðORðE (hvata je grčevito za ruku) Ti?!

JELA: Da spasem najpre tvoju čast, a zatim sreću sestrinu, ja sam se survala. Ja nemam reči kojom bih se opravdala, ja imam samo reč kojom bih se optužila i evo, ja činim to! ðorñe! Za napor koji sam primila na sebe nisam imala snage i posrnula sam, jer da nisam, ti bi se ubio, ili bi bio uhapšen, ili bi moja sestra bila nesrećna, ili sve troje ujedno. Ja ne znam već, ja ne znam ni šta je bilo, ni šta je moglo biti, ja samo jedno znam: bilo je ono što je najgore. Mi smo novac dobili po najskuplji interes, interes je moja čast! ðORðE (koji je sve to slušao vrlo uzbuñeno, kod poslednjih reči podiže pesnice i zaleti se na nju) Nesrećnice! (Uzdrži se, no ostane tako sa uzdignutim pesnicama nad njom.) JELA: O, zar da me udariš! To je malo, to je vrlo malo. Ja sam ti više zgrešila i stala sam pre tvoj sud da me drugačom, da me težom kaznom kazniš. Ja je očekujem, ja te molim za nju!... (Pauza) Ispovediću ti jasno šta sam učinila, reći ću ti sve šta sam prema tebi zgrešila ne bi li ta ispovest izazvala u tebi srdžbu, al' srdžbu silniju gorču, strašniju no što su te zamahnute pesnice... ðORðE (opušta ruke i obara klonulo glavu) JELA (pošto se pribrala od uzbuñenja, mirno) Ti imaš pravo, ðorñe, nad vidiš da me u braku nije ništa drugo vezalo do ona nepouzdana veza koju mi je crkva nametnula. Ja te nisam volela, i, više možda, nisam te ni trpela. Ta pojava nije čudnovata u brakovima slučajnim, a naš brak je bio samo slučaj. Ja sam volela drugoga koji me nije uzeo i pribegla sam braku s tobom iz prkosa i osvete prema onome. To je moj prvi greh prema tebi. Znala sam da si ti sve i sva činio da stečeš moju naklonost, gledala sam te kako si posrtao pod težinom brige te; svesna sam bila da žrtve koje činiš premašuju tvoje mogućnosti, pa ipak te na tom putu nisam ustavljala i to je moj drugi greh prema tebi. Pao si i pružila sam ti ruku, ali ne da tebe iznesem; u tome času ja sam bila još uvek ravnodušna prema tvojoj sudbini, već pružila sam ti ruku da ne bi svojim padom i mene srušio. Spasla sam sebe u tome času i to je bio moj treći greh prema tebi. (Pauza) I... da sam na ovim gresima stala, ja ne bih u ovom času obarala pogled pred tobom, ali... znaš, znaš kako je bilo. Nesreća je letela za nesrećom; svaki trenutak koji je prošao bio je prošlost uzalud potrošena; svaki trenutak koji je nastupao nosio je novu nevolju. Tvoja čast, sreća sestrina, ugled naš, moj ponos i, najzad, sraman slom cele porodice, I iza toga celoga spleta udara, sukoba, i iz toga spleta nedaća, uznosiš se ujedanput ti pred mojim očima, ti, u kome sam navikla gledati čoveka bez volje i bez ponosa; uzdižeš se mužastven i hrabar i ponosan pred tamničkim vratima i izrastaš u mojoj zenici i razvejavaš koprenu ispred mojih očiju i prolamaš led koji mi se na duši nahvatao, i ja u tom času sagledam u tebi muža kome ljubav dugujem. ðORðE (teško izdahne) JELA: I... otad udare sudbine primam srčanije, snažnije; ja se sa tvojim bolom udružujem. Ja prisvajam tvoju sudbinu i primam neravnu borbu sa nedaćom. ðORðE (koji se dotle uzdržavao, teško zajeca pokrivajući lice rukama) Jelo! JELA: Al' moj poslednji greh prema tebi teži je od mere kojom ga ljudski zakoni odmeravaju. Ne samo što sam zgrešila, već sam to učinila u trenutku kada sam te zavolela. Tu leži težina greha mog! ðORðE: I... nijedne reči nemaš zar kojom bi svoj zločin pravdala? JELA: Pravdala?... Hoćeš li da se pravdam slabošću žene koju je iskoristio zavodnik ili trenutkom zanosa probuñenih snova mladosti, ili, možda, da sam morala žrtvovati svoju da bih otkupila tvoju čast? ðORðE: Ženinom čašću ne otkupljuje se čast muževljeva. Čast je starija od svih obzira,

beščašće teže od svih nevolja. JELA: Taj prekor osećam i ja, jer da ga ne osećam, ne bih sad kao krivac pred tobom stajala; ne bih sama sebe optuživala. Ja čekam tvoju presudu! Jednoga trenutka bila sam je sama sebi izrekla, htela sam izvršiti samoubistvo, ali ga nisam izvršila, jer sam pojmila da bi samoubistvo bilo samo izbegavanje suda na koji muž ima prava... Ja čekam tvoju presudu, jer, upamti, pod ovim žigom neću živeti. Iz tvoje ruke smrt nek bude naš prvi ljubavnički zagrljaj. Ja te molim, ja te preklinjem, ðorñe! (Pada na kolena) Ubij me, bez milosti ubij me! ðORðE (pod utiskom teškoga bola i gneva; posle izvesne borbe i razmišljanja umiri se) Jelo... tvoj postupak je gnusan i nizak, ali ja nemam prava da budem tvoj sudija. I ja sam, Jelo, učinio jedan greh i ja sam preda te stao da sam sebe otpužim, pa ti mi nisi sudila no praštala i pomagala razarajući sreću sestrinu. Tvoj postupak je takav da ti ne mogu suditi, nemam prava, obezoružan sam. (Uzima je za ruku i diže je.) Ustani! JELA: Ne možeš mi suditi? ðORðE: Ne! JELA: Ni praštati? ðORðE: Ni praštati! JELA: Ne možeš mi ni suditi ni praštati? Pa zar na tome da ostane? Zar je to gnev muža prevarena? ðORðE: Ne, imaš pravo, na tome ne može ostati. (Zvoni) JELA (prestravljena) Šta ćeš? ðORðE (i sam duboko poražen odlukom koju je doneo, oborio glavu) XIV SOFIJA, PREðAŠNJI SOFIJA (dolazi) ðORðE: Idite, Sofija, i zovnite mi oca i majku gospoñinu; zamolite ih da odmah doñu. SOFIJA (Odlazi) XV JELA, ðORðE JELA (pošto je Sofija otišla) Šta će ti roditelji? Hoćeš li, možda, da me pred njima optužiš, je li? Zar nemaš snage sam da izrečeš presudu? (Pauza) Slušaj, ðorñe, ja primam smrt, ali ne primam sramotu. ðORðE: Ne mislim te optuživati, al' mi ne možemo pod istim krovom živeti. JELA: Hoćeš da me izložiš poruzi, poruzi roditelja, poruzi sveta? Oh, kako je bedan tvoj gnev! Drukčije sam ga ja zamišljala. Očekivala sam od tebe ili velikodušni oproštaj ili smrt! O, kako si slab ti! Oh, bože kako je sve to bedno, bedio, bedno! (Gorko zajeca i pošto kroz suze da oduške bolu, pribira se i umiruje se odlukom koju je u tom času donela.) Pa neka bude! Odoh da se obučem kako me roditelji ne bi dugo čekali... Zbogom! (Ode u levu sobu, pošto se na vratima još jednom osvrne i pogleda ga.) ðORðE (zajeca i sam i, savladan bolom, pada u fotelju zarivajući glavu u ruke. Pauza. Iz leve se sobe čuje pucanj revolvera. On skoči prestravljen) Jelo! Jelo! (Odjuri naglo u onu sobu i posle izvesne pauze vraća se vodeći nju... NJoj glava pala na njegovo rame; jutarnja joj haljina raskopčana na grudima, a sveža krv obojila joj košulju koja se pod razdrljenim haljinama vidi. On je dovodi do otomana i tu je lagano spušta, a sam kraj nje

klekne.) Jelo... šta učini? JELA (otvara polako klonule oči) Ti me žališ?... Hvala ti! ðORðE: Zašto?... Zašto?... JELA (hvata ga grčevito za ruku) Jer... volim te! ðORðE: Jelo! JELA: Oprosti! ðORðE: Praštam ti. Jelo... vrati se... što me ostavljaš...? (Plače i ljubi joj ruku, kosu, rame.) JELA (pribira poslednju snagu) Tako je... moralo... biti! (Cikne i klone; grči se i bori; pada joj glava u njegovo naručje i na njegovim grudima umire.) Zavesa