VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA LESKOVAC

OSNOVNE STRUKOVNE STUDIJE

SEMINARSKI RAD

Predmet: FINANSIJSKI MENADŽMENT

TEMA: ULOGA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Mentor: Student:

Prof. dr Tihomir Tasić Branislav Stojanović

Broj indeksa: 12512

Smer: Finansije i bankarstvo

Leskovac, 2015.

Sadržaj

Uvod ...................................................................................................................................3

Uloga finansijskog menadžmenta .......................................................................................4

1. Pojam i predmet finansijskog menadžmenta ......................................................4

2. Glavne aktivnosti finansijskog menadžera .........................................................6

3. Maksimizacija profita nasuprot stvaranju vrednosti i agencijska teorija -

problem principala i zastupnika ..............................................................................6

4. Spoljno okruženje ...............................................................................................8

5. Funkcije finansijskog menadžmenta .................................................................10

5.1. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima ......................................10

5.2. Upravljanje zalihama .........................................................................10

5.3. Upravljanje novcem ...........................................................................11

5.4. Finansijsko prognoziranje i programiranje ........................................11

5.5. Finansijsko planiranje ........................................................................12

5.6. Finansijska kontrola: Evidencije i informacije ..................................13

Zaključak ...........................................................................................................................14

Literatura ...........................................................................................................................15

2

Uvod

Razvoj finansija uveliko je učvrstio ulogu finansijskog menadžmenta. Finansije se

menjaju iz opisnog proučavanja, u ono koje sadrži strogu analizu i normativnu teoriju; iz

područja koje se uglvanom bavilo“namicanjem“ sredstava“, u ono koje uključuje

menadžment imovine, namenu kapitala i procenu preduzeća na celokupnom tržištu; te iz

područja koje je naglašavalo spoljašnju analizu preduzeća u ono koje naglašava

donošenje odluka u preduzeću.

Upravljanje preduzećem obuhvata upravljanje svim vitalnim procesima i funkcijama u

preduzeću, koje se sprovode u cilj dobijanja optimalnih rezultata poslovanja. To je

aktivno delovanje na sistem, sa ciljem da se prevede u novo, bolje stanje, u efikasnije

buduće poslovanje.

Noviji pristupi upravljanja preduzećem govore o strateškom upravljanju (strategic

management) pod kojim se podrazumeva kontinualan proces stalnog prilagođavanja

preduzeća promenljivoj okolini, u kome okolina vrši uticaj na samo preduzeće, a samo

preduzeće, takođe vrši uticaj na okolinu u kojoj egzistira. Strateško upravljanje obuhvata

utvrđivanje i definisanje ciljeva i strategije preduzeća, zatim proces realizacije definisane

strategije i kontrolu realizacije.

3

Uloga finansijskog menadžmenta

1. Pojam i predmet finansijskog menadžmenta

Finansijski menadžment se može posmatrati:1

kao naučna disciplina – proučava upravljanje finansijama u preduzeću, tesno je

povezan sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama

tokom prošlog veka, naročito 20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih

društava i ekspanzijom finansijskih tržišta, pojavio veliki broj naučnih radova iz

ove oblasti.

kao funkcija preduzeća – obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose na

sticanje, finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak

obezbeđenje stalnih izvora finansiranja.

Upravljanje finansijama se vrši preko upravljanja novčanim tokovima; finansijskom

delatnošću se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl;

finansijski menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju, kontrolu i sl.2

Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta, zato što su finansije

tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima itd. Greške u

finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima. S

druge strane, često se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.

1 Kulić, M., Finansijski menadžment, Megatrend, Beograd, 2004, str. 16.

2 Ibid.

4

U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadžment tek dobija

pravi značaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno postao značajna naučna

disciplina i praktična delatnost.3

Prema tradicionalnom pristupu, predmet interesovanja finansijskog menadžmenta bili su

problemi finansiranja, tj. pribavljanja kapitala iz različitih izvora, odnosno problemi

(pravnih i finansijskih) odnosa preduzeća sa finansijskim institucijama koje mu

obezbeđuju kapital, kao i finansijski instrumenti kojima se kapital pribavlja. Finansijska

funkcija je samo sprovodila odluke, koje su donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno

obuhvatan.

Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških promena, veliki

uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće

organizacije. Zato je porasla i odgovornost menadžera: prema akcionarima i kreditorima

(ulozi), zaposlenima (plate), državi (porezi), dobavljačima (naplata). Menadžeri su

zainteresovani za uspeh preduzeća jer im to obezbeđuje veće plate, a i zato što su često

akcionari. Nastala je potreba za korišćenjem naučnih metoda u donošenju finansijskih

odluka i razvijen je savremeni pristup finansijskom menadžmentu.

Za razliku od tradicionalnog pristupa, savremeni pristup pored pribavljanja kapitala

razmatra i njegovu upotrebu: finansijski menadžment treba da obezbedi odgovore na tri

važna pitanja:4

Koju vrstu sredstava preduzeće treba da pribavi?

Koliki ukupan obim sredstava preduzeće treba da ima?

Kako potrebna sredstva treba da budu finansirana?

3 Ibid.4 Ibid.

5

2. Glavne aktivnosti finansijskog menadžera

Posao finansijskog menadžera predstavlja niz aktivnosti koje se mogu svesti na tri

oblasti:5

Finansijsko poslovanje – u ovoj oblasti dominiraju znanje i veštine sprovođenja

finansijske analize, analize troškova i aktivnosti upravljanja gotovinom.

Investiranje- podrazumeva umeće u investicionom istraživanju, poslovanju sa

hartijama od vrednosti, odnosima sa finansijskim institucijama poput banaka,

osiguravajućih institucija itd.

Finansijske usluge - uključuju finansijsko planiranje, obezbeđenje sredstava za

nesmetano poslovanje, organizovanje procesa rada, blagovremenu naplatu

potraživanja, investiranje, finanijski konsalting, informisanje, upravljanje i

kontrolu poslovanja.

3. Maksimizacija profita nasuprot stvaranju vrednosti i agencijska

teorija - problem principala i zastupnika

Već smo rekli da tržišna cena akcije preduzeća predstavlja barometar uspešnosti

poslovanja, jer je glavna ideja u tome da se uspeh poslovnih odluka oslikava preko

efekta koji te odluke imaju na tržište, zapravo preko tržišne cene akcije. Upravo iz ovog

razloga, menadžment je pod stalnim nadzorom akcionara i ukoliko su oni nezadovoljni

njegovim poslovanjem oni mogu prodati svoje akcije i uložiti ih u drugu kompaniju, a

ukoliko isto to učini veći broj akcionara, to će automatski rezultirati smanjenjenjem

tržišne cene akcija datog preduzeća.

5 Ibid, str. 25.

6

Bitno je imati na umu da je kod korporacijskog oblika preduzeća poslovanje odvojeno od

Vlasnika – akcionara. Vlasništvo nad preduzećem i upravljanje preduzećem postaju

razdvojene kategorije. Stvara se takozvano javno preduzeće. Upravo sa razdvajanjem

vlasništva od kontrole nad preduzećem dolazi do pojave mogućnosti sukoba interesa

između onih koji upravljaju preduzećem – menadžera i vlasnika akcionara. Ugovori o

vlasničkom ulaganju poput običnih akcija predstavljaju pravo na udeo u profitu i imovini

preduzeća. Ovi ugovori su predmet posebnog tipa moralnog hazarda koji se zove problem

principala i zastupnika. Ciljevi menadžmenta se mogu razlikovati od ciljeva akcionara.

Sa obzirom da akcionari nikada ne mogu imati stopostotni uvid i kontrolu nad

poslovanjem menadžmenta, nastaje problem asimetričnosti informacija. Upravo iz ovog

razloga menadžment može najbolje delovati u svom sopstvenom interesu umesto u

interesuakcionara.6 Vlasnici akcionari su pretežno zainteresovani za povećanje vrednosti

akcija preduzeća što se danas imenuje kao pritisak akcionara. Akcionarski problem tj

razdvajanje vlasništva i kontrole nad preduzećem uključuje moralni hazard gde se

menadžeri(zastupnici) u upravljanju preduzećem mogu ponašati u skladu sa svojim

interesom a ne interesom većine akcionara(principala), budući da su manje motivisani za

maksimiziranje profita od akcionara. Pored nedovoljne motivacije ovaj tip moralnog

hazarda može biti uvećan i nepoštenjem menadžera koji će trošiti pare na luksuzno

opremanje kancelarije ili kupovinu automobila. Pored težnje za ličnom koristi, menadžeri

mogu takođe da teže korporativnim strategijama poput preuzimanja drugih preduzeća, jer

ovakve operacije jačaju njihovu ličnu reputaciju i moć, ali mogu da ne utiču na povećanje

profitabilnosti kompanije.7

Problem principala i zastupnika ne bi postojao kada bi vlasnici preduzeća imali potpune

informacije o tome na šta su sve menadžeri spremni, jer bi jedino tako mogli da spreče

nepotrebne troškove i prevare. Ovaj problem nastaje samo zato što menadžeri raspolažu

sa više informacija od akcionara, odnosno zato što postoje asimetrične informacije. Ovaj

problem takođe ne postoji ukoliko vlasništvo i upravljanje nisu razdvojeni.8 Jedan od

načina da akcionari smanje asimetričnost informacija između njih i menadžera je da 6 Ibid, str. 28.7 Ibid, str. 28.8 Ibid, str. 28.

7

pribegnu specifičnoj vrsti proizvodnje informacija u nadgledanju aktivnosti preduzeća

kao recimo čestoj reviziji i proveravanju rada uprave. Problem je što proces nadziranja

može biti skup u terminima vremena i novca a što se reflektuje u onome što finansijski

stručnjaci zovu skupa verifikacija stanja. Skupa verifikacija stanja povećava troškove i

čini ugovor o vlasničkom udelu manje poželjnim, što delimično objašnjava zašto glavnica

nije najbitniji element finansijske strukture. ( drugim rečima osnovna imovina preduzeća,

tj akcionarski kapital). Isto tako i problem slepog putnika može da smanji proizvodnju

potrebnih informacija. Ako znate da drugi akcionari plaćaju za proizvodnju specifičnih

informacija nadzora, možda ćete poželeti da se prošvercujete i ne platite. Ako to možete

učiniti vi, onda isto tako to mogu učiniti i drugi akcionari vašeg preduzeća. Tako

odjednom niko ne bi hteo da plati za nadgledanje preduzeća. Ukoliko predpostavimo da

menadžeri ipak rade u najboljem interesu za preduzeće oni se još uvek susreću sa

suprotnostima koje proizilaze iz potrebe za zadovoljenjem zahteva akcionara i

obezbeđenja stabilnog i uspešnog poslovanja preduzeća. Menadžeri pokušavaju da

zadovolje zahteve akcionara ali i da preduprede prevelike rizike u poslovanju, recimo

tako što će doneti odluku o investiranju u siguran projekat koji ne donosi preveliku,

većpristojnu ali sigurnu dobit. Sa obzirom da finansijski menadžer odgovara za rezultate

investiranja, iz tog razloga je i oprezan po pitanju donošenja riskantnijih odluka, koje ne

samo što mogu da ugroze njegovu karijeru i reputaciju, već što je bitnije mogu da

negativno utiču na budućnost korporacije.9

4. Spoljno okruženje

Strategija finansijskog menadžmenta se odražava kroz način na koji preduzeće koristi

svoje resurse i sposobnosti u poslovnom okruženjuda bi ostvarilo svoje ciljeve. Jedan od

najbitnijih strateških ciljeva preduzeća je ostvarivanje što veće dobiti. Ukoliko preduzeće

ispuni cilj maksimiziranja vrednosti kapitala akcionara – ostvari što veću dobit, koristi će

imati različite interesne grupe: Akcionari, menadžeri, zaposleni, dobavljači, kupci,

država.10

9 Ibid, str. 28.

10 Ristić, Ž., Globalni finansijski menadžment, Etno Stil, Beograd, 2010, str. 60.

8

Najvažniji segmenti spoljnog okruženja za preduzeće su poslovno, finansijsko i poresko

okruženje, koje svako preduzeće mora dobro da poznaje i razume ukoliko želi da uspešno

posluje. Glavni zadatak preduzeća je da ostvari što veću dodatnu vrednost za sve svoje

stejkholdere, dakle sve one interne i eksterne učesnike koji su na bilo koji način povezani

ili zainteresovani za rad preduzeća.11 Tako danas svako moderno preduzeće mora da

uvažava i razvija potencijale svojih zaposlenih, da izvršava svoje obaveze prema

dobavljačima, da stalno izalazi u susret zahtevima i potrebama kupaca, i da respektuje

vrednost okruženja i društva. Menadžment mora da pokaže adekvatnu osetljivost na

potrebe i prohteve svoga okruženja u cilju međusobnog usklađivanja interesa različitih

interesnih grupa.12

Najvažniji faktori su oni koji su sastavnideo privredno finansijskog sistema i oni koji čine

tržišne uslove privređivanja. Stabilnost i razvoj finansijske politike preduzeća je u

direktnoj zavisnosti od stabilnosti mera finansijsko privrednog sistema ( kreditno

bankarski instrumenti, devizni i poreski propisi i drugi sistemski zakoni...) Praksa je

pokazala da se česte i veće promene mera privrednog i finansijskog sistema, posebno

kreditno bankarskih instrumenata, deviznih i poreskih zakona, negativno odražavaju na

stabilnost finansijske politike preduzeća. Tržišni uslovi privređivanja su važan spoljni

faktor finansijske politike preduzeća, jer spadaju u grupu relativno ograničavajućih

faktora ponašanja preduzeća u svojim poslovnim aktivnostima(tržište dobavljača, kupaca,

novčano tržište i tržište kapitala, devizno tržište, strane investicije i zajmovi..).13

11 Ibid, str. 61.12 Ibid, str. 61.13 Ibid, str. 61.

9

5. Funkcije finansijskog menadžmenta

5.1. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima

Osnovna sredstva su sredstva koja se postepeno troše i duže se koriste u poslovanju:

zemljište, građevinski objekti, dugor. potraživanja...

Obrtna sredstva se stalno troše u procesu proizvodnje ili su nabavljena radi prodaje. Ova

sredstva se često pretvaraju izjednog oblika u drugi (novčani/naturalni) i obrću se u

kraćim rokovima. To su: svi oblici novca, kratkoročne hartije od vrednosti, kratkoročna

potraživanja (čiji je rok dospeća do godinu dana), sva imovina koja se u toku godine

preobrne u novac, sve zalihe.

Upravljanje obrtnim sredstvima pretpostavlja da se sa što manjim ulaganjima u ukupna

obrtna sredstva ostvari što veći obim poslovanja. Time se maksimizira rentabilnost i

održava odgovarajući nivo solventnosti.14

5.2. Upravljanje zalihama

Zalihe obuhvataju veliki deo ukupnih poslovnih sredstava, pa zahtevaju velika novčna

ulaganja. Zato je važno održavati optimalan nivo zaliha – onaj nivo koji stvara najniže

ukupne troškove u vezi zaliha.

Troškovi upravljanja zalihama su:15

Troškovi pribavljanja zaliha – nastaju prilikom zamene utrošenih zaliha sirovina i

materijala za potrebe proizvodnje, kao i prilikom zamene zaliha gotovih

proizvoda za potrebe prodaje. To su troškovi: ispostavljanja porudžbine, prijema,

istovara, kontrole i smeštaja zaliha...

14 Ibid, str. 64.15 Ibid, str. 68.

10

Troškovi držanja zaliha – nastaju zbog postojanja i držanja zaliha u preduzeću. To

su troškovi uskladištenja, vezivanja kapitala, porez na imovinu i sl.

Troškovi nedostatka zaliha – nastaju kad se pojavi nedostatak zaliha sirovina i

materijala neophodnih za potrebe proizvodnje, kao i nedostatak zaliha gotovih

proizvoda neophodnih da se zadovolje porudžbine kupaca. U ove troškove

spadaju: propušteni prihodi od prodaje, gubici zbog neizvršenja planova

proizvodnje, gubitak reputacije kod kupaca i td.

5.3. Upravljanje novcem

Upravljanje novcem podrazumeva stalno balansiranje između solventnosti i rentabilnosti,

što se ostvaruje uspostavljanjem optimalnog salda gotovine.16 Svaki periodični deficit

gotovine (smanjenje solventnosti,povećanje rentabilnosti) mora imati izvore pokrića, dok

svaki suficit (smanjenje rentabilnosti jer ne ostvaruje prinos,povećanje solventnosti) treba

da ima mogućnost za rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.

Pri određivanju minimalno potrebnog slada gotovine potrebno je posmatrati troškove koji

nastaju u vezi sa gotovinom (troškovi držanja, nedostatka i transakcija gotovine).

5.4. Finansijsko prognoziranje i programiranje

Finansijsko prognoziranje je ispitivanje mogućeg stanja, mogućih načina da se dostigne

to stanje finansija u budućnoti, i procena verovatnoća njihovog ostvarenja.17

Usmereno je na to da se odrede: mogući obim finansijskih resursa u periodu za koji se

vrši prognoziranje, izvori finansiranja, i načini njihovog korišćenja.

U finansijskom prognoziranju može da se primeni metod postavljanja prognostičkog

scenarija – utvrđuje se logični redosled događaja, sa ciljem da se pokaže kako može

16 Ibid, str. 72.17 Ibid, str. 75.

11

korak po korak da se razvija buduće stanje preduzeća, polazeći od postojeće situacije.

Važno je da se odrede faktori koji omogućavaju dostizanje postavljenih ciljeva, kao i da

se odrede vremenske koordinate.

Osnovni ciljevi finansijskog programiranja su: preciziranje načina postizanja ciljeva;

preciziranje izvora, tokova i rokova pristizanja finansijskih resursa; preciziranje potrošnje

resursa; povećanje efikasnosti potrošnje resursa i obezbeđenje kontrole izvršavanja

programa.18

5.5. Finansijsko planiranje

Finansijsko planiranje je iskazivanje raznih planova – nabavke, proizvodnje, prodaje – u

finansijskim pokazateljima. Planiranje finansijskih sredstava se sintetizuje u finansijskom

planu.19

U finansijskim planovima se cilj finansijske politike – finansijska snaga – u vrednosnom

izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih planova se vidi: šta se namerava učiniti,

kako, ko će cilj ostvariti, kada i gde.

U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela finansijskih resursa,

obavezna plaćanja, rokovi realizacije finansijskih mera. U vezi s tim, finansijsko

planiranje se može podeliti u dve etape:20

Planiranje finansijskih izvora i tokova, i

Sopstveno finansijsko planiranje.

5.6. Finansijska kontrola: Evidencije i informacije18 Ibid, str. 75.19 Ibid, str. 79.20 Ibid, str. 79.

12

Finansijska kontrola je skup mera i aktivnosti za proveru finansijske delatnosti preduzeća,

uz primenu specijalnih formi i metoda. Finansijska kontrola potvrđuje da finansijska

politika, marketing i menadžment postižu postavljene ciljeve, ili otkriva finansijske

probleme (nesklad...).21

Kontrola može da bude interna i eksterna. Eksternu kontrolu vrše razni inspekcijski i

drugi državni organi, banke itd. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne

službe.

Namenu i sadržaj finansijske kontrole određuje finansijska funkcija preduzeća.

Finansijska kontrola proverava praktično sve operacije koje se vrše uz korišćenje novca:

poštovanje zakona u vezi korišćenja finansijskih sredstava, finansijsko stanje, ispravnost

plaćanja poreza, i sl. Informacije koje omogućavaju upravljanje finansijama nalaze se u

knjigovodstvenim i drugim evidencijama. Posebno su značajne evidencije o: stanju

deviznih računa, stanju hartija od vrednosti i polisa osiguranja, odobrenim a

neiskorišćenim kreditima, dugovanjima i potraživanjima prema poveriocima i dužnicima,

itd.

Finansijskim informisanjem treba obuhvatiti sve informacije koje su korisne za

finansijsko odlučivanje. Posebno su značajne informacije o: potrebama i izvorima

finansijskih sredstava, prilivu i odlivu novčanih sredstava, novčanim tokovima,

finansijskim plasmanima i sl. 22

Zaključak

21 Ibid, str. 89.22 Ibid, str. 89.

13

Razvoj finansija je učvrstio ulogu finansijskog menadžmenta. Finansije se menjaju od

opisnog proučavanja u strogu analizu i normativnu teoriju, iz područja namicanja

sredstava u područje koje uključuje menadžment imovine, namenu kapitala i procenu

preduzeća na celokupnom tržištu, iz spoljne analize preduzeća u području koje naglašava

donošenje odluke o preduzeću.

Finansijska politika ima za cilj finansijsku snagu, a ona se ogleda u načelima. Načela

finansijske politike su međusobno povezana, a zadatak finansijske politike je njihovo

optimalno izjednačavanje.

Mogu se definisati kao zahtevi kojih se menadžment mora pridržavati da bi održao status

na tržištu, odnosno ako hoće da ojača finansijsku snagu preduzeća. Rezultati će biti lošiji

u odnosu na planirani ako se menadžment ne bude pridržavao ovih principa (načela).

Literatura

14

Janičić, D., Nikolić, R., Ekonomika preduzeća, Kum, Beograd, 1999.

Kulić, M., Finansijski menadžment, Megatrend, Beograd, 2004.

Paunović, B., Ekonomika preduzeća, Ekonomski fakultet, Beograd, 2009.

Ristić, Ž., Globalni finansijski menadžment, Etno Stil, Beograd, 2010.

Stojanović, I., Ekonomija, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, 2003.

15