Broj 9

O „OTVARANJU POGLAVLJA“

U vezi sa samoproklamovanim uspehom oko „otvaranja poglavlja“ za pristupanje

EU stav Crvene inicijative je jasan: nema govora o tome da proces pristupanja EU

ovime postaje nepovratan. Bez referenduma je sve to samo još jedna

manipulacija vladajućih struktura i njima podobnih medija.

Što se tiče Srbije, ali i svih ostalih zemalja Jugoslavije, kao i svih ostalih zemalja

uopšte, jeste da sve progresivne snage treba da se bore protiv imperijalističke

superstrukture zvane Evropska unija, koja je jedan od glavnih političkih aktera

neravnopravnosti i osiromašenja svih zemalja koje se nalaze van metropole

sistema, ali i dobrog dela stanovništva zemalja koje se smatraju bogatim.

Crvena inicijativa je protiv politike ucena i pritisaka koju EU demonstrira ne samo

na ovim prostorima, već i u Siriji, Libiji, Iraku, Ukrajini i protiv novog hladnog rata

čiji značajan deo predstavlja EU.Ukoliko ova i buduće marionetske vlade budu

nastavile ovako i poput Crne Gore u slučaju NATO bez provere narodnog stava

uđu u ovu organizaciju, mi ćemo svakako nastaviti svoju borbu za pravedniji i

ravnopravniji svet, dok EU sa svojim političkim i ekonomskim interesima

ostvarenju ideala pravde često stoji na putu. Zbog toga mi kažemo: dole tvrđava

Evropa! Živela slobodna, otvorena Evropa, bez bodljikavih žica, bez ucena i bez

eksploatacije. Dole evropski poredak, živela zajednica naroda sveta!

Prethodno otvaranje poglavlja za evropske integracije: Knez Pavle Karađorđević u Berlinu

Novi Zakon o rudarstvu i geološkim istraživanjima –

uobičajeni cinizam vladajuće klase

Vlada Srbije nastavlja sa donošenjem

antiradničkih i kapitalističkih zakona

bez većeg protivljenja javnosti. Tako

je ovih dana donesen i novi Zakon o

rudarstvu i geološkim istraživanjima.

Ovim zakonom se po rečima

vladajuće klase daje vetar u leđa

investitorima, dakle kapitalistima u

mogućnosti brže i efikasnije

eksploatacije prirodnih resursa i

radničke klase. Ovim zakonom se u

članu 4 omogućava drastično manja

nadoknada za ekspropriaciju zemljišta

za iskopavanje mineralnih sirovina. Iz

člana 9, koji se odnosi na saglasnost

za istraživanje i eksploataciju, opštine

su izbrisane. Smanjen je obim

potrebne dokumentacije za dobijanje

dozvole - Zavod za zaštitu životne

sredine i Zavod za zaštitu spomenika

kulture investitorima izdaju samo akt

o uslovima za izradu projekta.

Investitoru nije potreban dokaz da je

vlasnik ili korisnik zemljišta.

Odredbama članova 21. do 53.

opštinama je oduzeto pravo da daju

odobrenja iz oblasti geoloških

istraživanja. U odredbama članova od

65. do 118. opštine su brisane u vezi s

davanjem saglasnosti iz oblasti

rudarstva. A ono što je najdrastičnije

od svega u spornom zakonu je što u

njemu postoji član koji govori o

kažnjavanju rudara koji štrajkuju u

jamskim prostorijama i to zatvorom.

Ukoliko rudari odluče da po silasku u

jamu otpočnu štrajk, pri povratku na

svetlost dana čeka ih zatvor, u

trajanju od jedne do pet godina. To

piše u članu 177 Zakona o rudarstvu.

Vladajuća klasa koja i donosi ovaj

zakon ne vidi u tome ništa sporno i

čak tvrdi da je to način na koji ona

samo brine o zdravlju rudara. Iz

ovoga se jasno može naslutiti na koji

način kapitalizam brine o radniku za

koga smatra da je najzdravije da ne

štrajkuje već da ćuti i trpi ili da odleži

u zatvoru pet godina, koji je inače

poznat kao ustanova za očuvanje

zdravlja radnika. A gde to treba da

štrajkuju rudari? Besmisleno je

argumentovati nešto što je samo po

sebi argument – štrajk u rudnicima

pretpostavlja štrajk u jamama, gde

rudari svoj rad i obavljaju. Sve drugo

je besmisleno i upereno jedino ka

praktičnom ukidanju prava na štrajk.

Ipak u javnosti se zakon koji jasno

sužava prava rudara bezočno

predstavlja kao zakon za brigu o

zdravlju rudara.

Ovaj član zakona nije nov. Tačnije,

prepisan je iz zakona iz 2011. godine.

Iako su tada glasali za, sada u

Demokratskoj stranci traže da se taj

član briše i to ne zato što su izričito

protiv toga već što se to po njima

trebalo obuhvatiti jednim opštim

Zakonom o štrajku. Već nekoliko

godina u poceduri je predlog novog

zakona o štrajku, kojim se, ukoliko

bude usvojen u obliku u kojem je

predložen, štrajk u Srbiji faktički

onemogućava. Tačnije, taj predlog

predviđa mogućnost organizovanja

štrajka isključivo na način i pod

uslovima koji ga čine „nevidljivim“ za

poslodavca.

Ovim zakonom se rudarima ukida

pravo na štrajk na njihovom radnom

mestu. Sutra će ovakvi zakoni biti

doneseni za neku drugu, prekosutra

za neku treću oblast i tako redom dok

na kraju svima zakonom ne bude

zabranjen štrajk na radnom mestu.

Zato radnička klasa mora ustati protiv

ovog antiradničkog zakona koja će još

koliko sutra stići i na njihovu adresu.

JAGODINSKA RADNIČKA PUSTOŠ

Radnička klasa u Srbiji (i ne samo u Srbiji; moglo bi se govoriti o čitavom Balkanu) suočava se sa sve oštrijim uslovima rada na koja je različitim represivnim merama počev od zakona i ucena do sveopšteg medijsko-političkog terora primoravana da pristane. Gotovo na ivici bezizlaza, moglo bi se govoriti o preživljavanju od danas do sutra, sa radnim danom i od po 10 i više sati, bez slobodnog dana u nedelji, o poslovima za 15.000 dinara mesečno i manje, o kolonama ljudi bez posla koji se dovijaju da na sve moguće načine nekako nešto zarade, i tako dalje. Kao kruna svemu ovome su poslodavacima je omogućeno da iskoriste jedinstvenu priliku da u skladu sa celokupnim razvojem sveopšteg tržišta i njegovog neizbežno šareno upakovanog marketinga sve podrede profitu i nastave sa eksploatacijom svih onih koji rade. Sami radnici smatraju da su usled velike potražnje na tržištu rada su lako zamenjivi, nalazeći se, sa druge strane, u podmukloj zamci u kojoj su prinuđeni da sami odbace uslove rada koji im se nameću. Iako nedovoljno organizovani da naprave veći potres, ako bi tako nešto uopšte moglo da se očekuje, radnici italijanske fabrike za proizvodnju automobilskih cerada

„Konfecioni Andrea“ u Jagodini organizovli su jednočasovni štrajk upozorenja, zbog, kako su sami naveli, nepoštovanja radničkih i sindikalnih prava. Posle uvođenja desetočasovnog radnog vremena radnici su izašli sa zahtevima da se povećaju plate, topli obrok i regres, da se prekine sa kaznama i represivnim merama i da se formira Odbor za bezbednost i zdravlje na radu. Sindikat „Nezavisnost“ koji je organizovao štrajk ukazivao je na bahat odnos prema zaposlenima, na problem što se radnicima daju norme koje se menjaju i u toku radnog vremena, a zbog neispunjene norme dobijaju se „službene beleške“ posle kojih sledi otkaz. Plate zaposlenih u ovom preduzeću iznose oko 200 evra, a topli obrok je 600 dinara mesečno. Na sve to dolaze nerealne norme, greške na radu koje koštaju od 5 do 30 odsto od plate, pretnje otkazima i česte povrede. Mitovi koji na kraju svega ostaju da postoje nastavljaju da se mantraju o tome kako fabrika radi po „evropskim“ standardima, kako su njene norme ostvarive, kako je plata čak za 20% veća od minimalne plate u Srbiji i kako se dobija „svakog“ 20. u mesecu. Bahatost poslodavaca ide do te mere da radnici treba da su srećni što uopšte imaju redovnu koliku-toliku platu. Ne treba zaboraviti da je

država obezbedila subvencije od 9.000 evra po radniku što je oko 5 miliona evra, dok je grad Jagodina besplatno dao zemljište sa kompletnom infrastrukturom koje je, kako to obično biva, sudeći po prethodnim slučajevima, u nekoj meri oslobođeno plaćanja poreza, ako ne i u potpunosti. Dakle, ne radi se o nekom tipičnom i specifičnom slučaju jer ovakve fabrike postoje po svim gradovima širom Srbije koji su prošli faze tranzicije i privaitzacija. Država se kao glavni akter uvek drži po strani, pa tako i sada, jer fabrika „Konfecioni Andrea” nije prekršila nijedan ugovor s gradom ili Republikom Srbijom i stoga ona ne može pomoći radnicima. Tako radnici ostaju prepušteni sami sebi i svojoj borbi za preživljavanje uz pretnje da ako rukovodstvo italijanske kompanije za proizvodnju automobilskih cerada ne povuče upozorenja pred otkaz i nastavi da vrši pritisak na radnike, da će pozvati na solidarnost sve u Srbiji, organizovati masovni protest ispred fabrike i pozvati sve proizvođače automobila da bojkotuju njihove proizvode.

Treba istaći da, nakon što je nizom neuspešnih privatizacija uništen najveći pomoravski industrijski gigant Fabrika kablova “Moše Pijade” koja je u periodu nekadašnje Jugoslavije po obimu proizvodnje bila 5. u svetu i 2. u Evropi brojeći više od 10.000

zaposlenih, sa prodajom robe u vrednosti od 300 miliona evra, pri čemu je 70% proizvodnje izvoženo, takođe uništena i jagodinska Pivara koja je još uvek u nikad završenom procesu restrukturiranja, da su mnogi radnici ostali bez posla i da je nasilno otvoren put novim tzv. investitorima koji će u dosluhu sa vlastima nastaviti dalje da otimaju sve što mogu. Cifre kojima će se lokalna i državna vlast reklamirati otvarajući famozne nove fabrike koje jedva da broje od 300 do 500 zaposlenih smešne su u odnosu na statistiku iskorišćenih kapaciteta Svetozareva iz perioda socijalizma. Trenutni neoliberalni ekonomski model koji se svakodnevno nameće kao jedini je sve više eksploatatorski, u smislu da je sve teže uopšte naći posao, a nezamislivo je da se pristojno živi od rada. Ilustrativno, samo na primeru Jagodine ukoliko bismo hteli da uspostavimo ravnotežu, bilo bi potrebno otvoriti 50 novih fabrika kao što je fabrika za proizvodnju automobilskih cerada “Konfecioni Andrea”, fabrika za proizvodnju traka najnovije tehnologije u industrijskom pakovanju italijanske kompanije "Vibak" i njima slične. U prilog tome, trenutna dešavanja u kompaniji “Vibak”, kako svedoče radnici ove firme, tiču se najavljivanja kolektvinog godišnjeg odmora od 3 meseca nakon što je nekolicina radnika bila ugrožena od posledica trovanja usled

neadekvatnih uslova rada. Dovoljno je samo da se prisetimo predstavnika vlasti kako se na svečanim otvaranjima slikaju nasmejani razbacujući se nekim ogromnim brojevima što inače svakodnevno rade. i tako dalje, sve u duhu reklama, bilborda i ostalih medijskih farsi iza kojih se kriju goli interesi.

Upravo ovi, i nebrojeni mnogi, drugi, slični primeri, koji su svuda, dodatno osvetljavaju dubinu problema u kom su radnici nemilosrdno prisiljeni da sruše svoje dostojanstvo zarad opstanka i povinuju se interesima krupnog kapitala, koji preko vladajuće političke elite, kroz institucije “evropskog tipa”, diktira sprovodođenje različitih represivnih mera na svim nivoima društva. Ostaju nam zakoni, restrukturiranja, privatizacije, korupcija i sve ostalo u skladu sa EU i MMF-om obavezno zavijeno u sferu iznova reklamiranih reformi,

gromoglasnih najavi, sve većeg siromaštva, i čekanja. U međuvremenu, uglavnom mladi ljudi u sve većem broju odlaze iz zemlje bežeći od tog vakuma. Nezaposlenost i nadolazeća otpuštanja prikrivaju se novim izveštajima, procentima, grafikonima dok nezadovoljstvo kao da ne raste proporcijalno sa vremenom koje prolazi u čekanju da se napokon nešto desi. Možda najgore od svega je što nove generacije upadaju u model koji se lako navikava na to isto čekanje, a vreme koje nam predstoji zahteva odlučniji, solidarniji i organizovaniji otpor. Situacija će biti sve kritičnija ukoliko sami ne uviđamo neophodnost za udruživanjem svih snaga na borbenim političkim pozicijama protiv sistema koji uz obaveznu sve pretvara u pustoš.

BITI RADNIK

Šta podrazumeva reč „radnik“? Radnici

su bili i ostali oni koji ne opstaju ni od

čega drugog do svoje radom zarađene

plate i od kojih se traži da stegnu kaiš,

još samo malo, dok ne počne da nam

bude bolje.

A biće nam bolje kad Srbija bude

očišćena od razmaženosti socijalističkog

sistema, tako kažu ideolozi vladajuće

klase.

Zato reč „radnik“ danas asocira na

bezizlaznost, na prepuštenost milosti i

nemilosti političarima i poslodavcima, to

je reč iz Jugoslavije u kojoj se titula

radnika nosila sa ponosom i gde su

radnici zarađivali daleko više od svojih

direktora što je tada važilo za

normalnost.

Radnik više nije ni ponos društva ni stub

ekonomskog prosperiteta. Njegove ruke

koje stvaraju su potrošan materijal.

Boljitak društva i ekonomije ovise o

stranim investitorima i koferima punim

para koje će oni doneti u Srbiju privučeni

povoljnim uslovima poslovanja, a ti

uslovi su – jeftini radnici, poklonjeno

zemljište, državne subvencije i poreske

olakšice ako ne i potpuna oslobođenost

od plaćanja poreza.

Ovako profitabilnu poslovnu klimu

stvorile su vlade Srbije privatizacijom,

restrukturiranjima, Zakonom o radu,

Zakonom o štrajku, gušenjem i

potkupljivanjem sindikata, sve uz

blagoslove MMF-a.

Ekonomski model kome Srbija teži daje

radniku pravni status potrošne robe. On

se ima smatrati srećnim ako bude uspeo

da nađe posao. Dvaput srećnim

smatraće se onaj ko redovno bude

primao platu. Triput srećnim smatraće

se onaj kome bude ponuđen ugovor na

neodređeno vreme.

Na Kragujevac se treba osvrnuti kao na

industrijski grad. I u njemu takođe

mnogi rade u prodavnicama, buticima,

taksi službama, na građevini... Opšti

položaj takvih radnika se ne menja, radi

se kad treba i koliko treba, kome se ne

sviđa nek ide kući jer lako će mu se naći

zamena. Plate primljene na takvim

poslovima kao da nisu zarađene već su

dar sa neba jer ti poslovi imaju osećaj

privremenosti, dok se ne nađe nešto

bolje, koje se nikad ne nađe. Ugovori ne

postoje, prava ne postoje, socijalni

programi su naučna fantastika, nema

napredovanja u karijeri; postoji samo

očajna i sanovita svakodnevnica.

U firmama koje ozbiljnije posluju

najbitnije je dobiti ugovor na

neodređeno vreme, takozvano „za

stalno“. To podiže kreditnu sposobnost

klijenta u očima bankara, vezuje radnika

za poslodavca, povlači za sobom isplatu

otpremnine u slučaju otkaza i koliko

toliko daje garanciju od olakog dobijanja

otkaza. Sa druge strane stoje ugovori na

određeno vreme, potpisani na mesec

dana, dva ili tri, sa obaveznom

klauzulom: zapošljen zbog uvećanog

obima posla. Ugovor na određeno

vreme se nekad tretirao kao probni rad

pre dobijanja stalnog zaposlenja. Danas

u mnogim firmama ovaj „probni rad“

traje beskonačno. Mnoge firme svoje

nestručne radnike tretiraju kao

sezonske, zapošljavajući ih i otpuštajući

ih prema obimu posla, što ih drži u

stalnom osećaju straha i neizvesnosti i

nemogućnosti napredovanja.

„Fijat Srbija“ je za današnje standarde

ogromno preduzeće, ali njihov odnos

prema radu i radnicima ne razlikuje se

od tipičnih domaćih derikoža. Na

početku njihovog rada doneta je odluka

da samo određeni broj radnika dobije

stalan ugovor o radu, a svi koji se

zaposle nakon popunjavanja te kvote

dobijali bi ugovore na određeno vreme

koji bi bili stalno produžavani, takozvani

„ugovorci“. Jedini način da „ugovorac“

bude primljen „za stalno“ jeste da neko

od radnika sa stalnim ugovorom da ili

dobije otkaz a da se ovaj na predlog

šefova ubaci na njegovo mesto.

„Fijat Srbija“ je jedna od mnogih

kompanija koje otvoreno krše i varaju

zakon Republike Srbije, uz blagoslov

njene Vlade koja je ovakvom poslovanju

dala odrešene ruke. Zakon kaže da je

obaveza svakog poslodavca da radniku

koji je kontinuirano zapošljen duže od

jedne godine bez prekida dužeg od

mesec dana mora da ponudi stalan

ugovor o radu, tj na neodređeno vreme.

Da bi prevarili ovaj zakon mnoge

kragujevačke firme otpuštaju svoje

radnike nakon jedne godine rada na

tačno mesec dana, nakon čega ih vraćaju

na posao i nude novi ugovor na

određeno vreme. „Fijat Srbija“ postupa

isto ali na malo drugačiji način,

posredstvom firme zvane „Adecco“.

„Adecco“ je firma koja posluje u mnogim

zemljama širom sveta vršeći ulogu

posrednika. U Srbiji, oni imaju dve filijale

preko kojih zapošljavaju radnike. Kada

radnik navrši godinu dana kontinuiranog

rada, umesto da bude otpušten ili

primljen za stalno on biva prebačen iz

jedne filijale u drugu, čime je zakon

prevaren a radnik uskraćen za stalan

radni odnos. Nakon još jedne godine

radnik biva vraćen u prvu filijalu. Svoje

poslovne „usluge“ „Adecco“ naplaćuje

od radnika čije ugovore vodi, skidajući

od svakog od njih po nekoliko hiljada

dinara mesečno za svoje usluge, što na

nivou „Fijat Srbije“ čini veliku sumu

novca. „Ugovorci“ ne mogu da se žale

rukovodiocima „Fijata“ za svoje stanje

jer sudbina je htela da budu zapošljeni

nakon što je popunjena kvota stalno

zapošljenih radnika. „Adecco“ naravno

samo prati politiku firme koju zastupa.

Novi Zakon o radu predviđa fleksibilnost

u zapošljavanjima i otpuštanjima, po

kojoj ideji bi ugovori o radu bili sve

beznačajniji. Stoga treba očekivati da

pojave kao što je „Adecco“ postanu deo

opšteg funkcionisanja sistema. Svi će

radnici biti privremeni radnici.

Privremeni radnik se tretira kao

osuđenik. Svi znaju da se neće zadržati

na poslu, samo je pitanje dokle će ostati.

Otpuštanje privremeno zapošljenih

radnika je tako uobičajena pojava da

službenici kragujevačke Nacionalne

službe za (ne)zapošljavanje ne

postavljaju nikakva pitanja onima koji se

vraćaju na evidenciju. Bitno je da je bivši

Biro za zapošljavanje, ili Biro za

nezaposlene promenio svoje politički

nekorektno ime.

„Stefano obuća“ je firma u Kragujevcu sa

domaćim kapitalom koja je uspela da

izbaci iz posla većinu kragujevačkih

obućara i zapošljava veliki broj

neprijavljenih radnika i radnica nedaleko

od centra grada dok kao dodatnu radnu

snagu koristi veliki broj žena koje za njih

rade po svojim domovima i ispunjavaju

određene norme za dogovorene zarade.

Nikad Inspekcija rada nije pokucala na

vrata „Stefano obuće“ niti istražila

njihovo iskorišćenje kućnog rada, kao

što znaju da zatvaraju gradske kafiće i

klubove zbog neprijavljenih konobara.

Država, u ovim teškim vremenima, ne

staje na put onima koji čine tako mnogo

za oporavak zemlje.

Sve ove činjenice doprinele su stvaranju

sveopšte atmosfere očaja. Svima je

potreban posao, bilo kakav posao, i za

njega su spremni da mole i šefove i bližu

i dalju rodbinu. Ko ima posao očajno se

trudi da ga nekako sačuva ili pak osigura,

što je često uzaludno jer takve odluke

dolaze s vrha bez ikakvog obzira prema

trudu ili radnom učinku. Bolji položaj i

veći izbor imaju kvalifikovani radnici, ali

to je više prikaz razjedinjenosti i

partikularnih interesa nego

perspektivnosti radničkog života, što je

eho neoliberalne individualističke

mantre: da onaj ko je sposoban

napreduje, a ko nije neka propadne.

Radnička prava su kapitalistički plaćenici

predstavili kao ostatak socijalizma koji

sprečava da se preduzetništvo razmahne

u punoj meri. Čak i sami radnici usled

svog lošeg položaja, neznanja, straha i

manjka svesti tako shvataju stvari. Tako

je pravo na bolovanje postalo borba za

slobodne dane, gde radnici uzimaju

bolovanja ili daju krv da bi obezbedili par

dana i spremili drva za zimu ili radi

drugih obaveza, u borbi protiv

menadžera koji rade za to da suzbiju

takve prakse, uglavnom pretnjama i

prisilom. Takođe, ovde je reč o firmama

koje imaju menadžere i koncept

bolovanja nasuprot onima kod kojih ne

postoji ništa slično slobodnom danu ili

državnom prazniku.

Neki, čak, tvrde da radnička klasa više ne

postoji. Svakako, položaj proleterijata je

znatno izmenjen u odnosu na situaciju

koja je vladala u ranijim stadijumima

kapitalističkog razvoja. Ali radnici u

Srbiji, ako ne i čitavoj istočnoj Evropi

vođeni su pričama o prosperitetu koji će

doći kad sve bude privatno i uređeno od

strane krupnog kapitala. Do tada, radnici

sebe ne shvataju kao radnike već kao

ljude koji će se i sami obogatiti ili

preseliti na Novi Zeland, ili će neka nova

revolucija da počisti lopove s vlasti i

čudesno stvoriti funkcionalno društvo.

Novim generacijama radnika nestalnost

je jedina normalnost. Može se sa

velikom sigurnošću reći da oni toga nisu

ni najmanje svesni, niti misle da postoje

alternative. Savremeni neoliberalni

ekonomisti stalno uzdižu nastupanje

novih radnih odnosa. Fleksibilnost je

oličenje savremenog rada, sposobnost

da se posao neprestano nalazi i gubi i da

se karijere stalno menjaju a radnici

prekvalifikuju. Ove velike vrline

adaptivnosti su zapravo poniženje

radnih ljudi i cinično proslavljanje

darvinizma. Opstaće samo najsposobniji,

u svetu bogatih i ostalih.

Radnici su delimično krivi što su pristali

da budu prodani i kupljeni jeftino.

Radnicima se nekad govorilo da treba da

uvedu svoju, proletersku diktaturu. Sada

je zrelo doba da se ta ideja ponovo javi.

Klasna svest je neophodna za nju. Na

nama, kao i svima koji pokušavaju da

vode klasnu politiku da klasnu svest

vratimo radnicima.

PROTEST VOJVOĐANSKIH POLJOPRIVREDNIKA

Najavljena izmena Zakona o

poljoprivrednom zemljištu izazvao je

bunt dela zemljoradnika, prvenstveno

iz Vojvodine. Svoje neslaganje sa

zakonom koji će biti usvojen, poput

svih drugih zakona koji favorizuju

krupni kapital, korišćenjem stranačke

glasačke mašinerije u Skupštini, bez

obaziranja na argumente.

Poljoprivrednici, poučeni

dosadašnjim iskustvom, pokušavaju

da demonstriraju na svojim

traktorima u Beogradu, međutim,

policija ne dozvoljava da oni

traktorima stignu do Beograda.

Zahtevi poljoprivrednika predali su u

Skupštinu poslanici Lige

socijaldemokrata Vojvodine, koji su

iskoristili svoj uticaj da naprave

kompromis koji se sastojao u tome da

nekoliko poljoprivrednika uđe u

Beograd. Iako je ovaj politikantski

pokušaj LSV doveo do predavanja

zahteva, sami poljoprivrednici su

ocenili da je to pokušaj LSV da

kapitalizuje protest, pa su ovu

podršku odbacili smatrajući je

politikantskom. Lideri LSV su izjavili

da su oni hteli da protest uvedu u

institucije sistema - istog onog

sistema koji i narušava prava

poljoprivrednih proizvođača i koji

hoće da se zakon izmeni.

Zemljoradnici na traktorima su

nastavili da dežuraju na putu, izvan

pažnje velikih medija i političke elite.

Crvena inicijativa podržava

poljoprivrednike u njihovim

zahtevima. Iskustvo nas je naučilo da

zakoni koji se donose u interesu

korporacija imaju teške posledice za

obi čne ljude koji žive od svog rada.

LOKALNI SUBNOR U SLUŽBI NACIONALISTIČKE POLITIKE

U prethodnom broju glasila Cik zore,

objavljeno je saopštenje u kome Crvena

inicijativa izražava protest protiv

zvaničnog odavanja počasti saradnicima

okupatora koji su stradali u toku i

neposredno nakon operacija za

oslobađanje grada u oktobru mesecu

1944. godine. Pošto nam se proces

revizije istorije dešava i neprestano

produbljuje od raspada Jugoslavije, nije

čudo što tom temom nastavljamo da se

bavimo i u ovom broju. Uostalom,

odbrana revolucionarnih ideja i svetlih

tradicija borbe radničke klase i širokih

narodnih masa jeste jedna od važnih

tačaka u našoem programskom

opredeljenju.

U Kragujevcu, nekada poznatom

revolucionarnom centru, mestu iz koga

su se širile napredne humanističke ideje,

krajem dvadesetog veka došlo je do

reakcionarnog, kontrarevolucionarnmog

preokreta kojom prilikom su u političku

orbitu lansirane neke od najopskurnijih

grupa i ličnosti novije političke istorije

kao što su Tomislav Nikolić koji je ovde

osnovao SRS sa Šešeljem; u isto vreme

grad je važio za SPO-ovsko uporište.

Antikomunizam je postao vladajuća

ideologija. Istovremeno, grad je

munjevito krenuo ka dnu, kao i čitava

zemlja. Ka mestu na kome je i sada.

Takozvane „demokratske“ lokalne vlasti,

tačnije bivši SPO i njegovi derivati

potpomognuti Demokratskom strankom

su od prvog dana svojih nadležnosti

pokazivali želju da podignu spomenik

kod „Kapislane“, mestu koje je u

antikomunističkoj propagandi označeno

kao mesto partizanskog terora.

Pročetnička štampa, predvođena

lokalnim „Pogledima“ godinama je

objavljivala različita svedočenja,

pretpostavke, ono što bi oni voleli da

nazovu naučnim istraživanjima koja nisu

uspela da rasvetle eventualnu misteriju

„Kapislane“, ali su uspela da posle duže

od decenijske primene gebelsovskih

metoda, nametnu svoju tezu o

„crvenom teroru“, manje u samom

narodu, a više u buržoaskim političkim i

akademskim krugovima. Spomenik su

uspeli da podignu i od tada, na tom

mestu, svake godine uoči 21. oktobra

polažu se venci i odaje počast.

Ove godine bilo je pet venaca na tom

spomeniku; položili su ih predstavnici

Gradskih odbora SNS, SPO, nekog od

ravnogorskih pokreta, predstavnici

Skupštine grada i, na naše neprijatno

iznenađenje – lokalni ogranak SUBNOR!

Predstavnici nacionalističkih stranaka su,

na svojim vencima ispisali svoje

uobičajene antikomunističke gluposti, a

SUBNOR je napisao: svim nevinim

žrtvama.

Šta ovo znači? Da li su partizani za

sobom ostavljali nevine žrtve u oktobru

1944. godine u Kragujevcu? Ili je samo

deo njih bio nevin? Voleli bismo da

jednog dana dobijemo odgovor na ovu

nedoumicu koja nam nameće još veća i

značajnija pitanja, među kojima je na

prvom mestu: ko danas čini SUBNOR u

Kragujevcu, kao i kako je dotle došao. Na

čelu lokalnog odbora SUBNOR je ozvesni

Miloševićev oficir koji nije bio ni rođen u

vreme NOB. Kako je on došao na to

mesto? Voleli bismo jednog dana da

dođemo do tog odgovora. SUBNOR je,

za one koji ne znaju, udruženje, Savez

boraca Narodnooslobodilačkog rata. Ne

bi bilo dobro, naravno, da se udruženje,

odnosno Savez, ugasi zbog bioloških

zakona i faktora starenja i umiranja

njegovih originalnih članova, ali je još

gore da reakcionarni i mračni ljudi poput

pomenutog Miloševićevog pukovnika

dođu u poziciju dsa kompromituju jednu

tako časnu organizaciju što je SUBNOR

do raspada zemlje bio.

Zašto dotičnog uzurpatora nazivamo

mračnim i reakcionarnim? Zato što ovo

nije njegov prvi gaf. Kada je vlast

Veroljuba Stevanovića izašla u javnost sa

idejom o podzemnoj garaži u centru

grada, koja bi podrazumevala izmeštanje

(ili uništenje?) spomen-fontane palim

borcima, pomenuti je pristao na tu ideju,

jer je bilo potrebno da se on, kao

predstavnik udruženja koje je podiglo

spomen-fontanu složi sa tim. On se

složio, tvrdeći da to nije kosturnica, nego

običan spomenik koji se može postaviti

bilo gde. Srećom, oglasili su se svedoci

koji su ga demantovali. Ipak, zbog

nedostatka novca, do tog vandalskog

čina za sada nije došlo, što, naravno, ne

znači da neće jednog dana. Jer sada

saglasnoti postoje i ako vlasti dođu do

sredstava, potpisi su tu. Sve ovo je

logična posledice prvenstveno zbog

odricanja od ideološke suštine

Narodnooslobodilačke borbe, koja je,

pored oslobođenja od nacističke

okupacije i antinacionalističke,

antireakcionarne politike u sebi imala i

snažnu revolucionarnu, klasnu

dimenziju. Ova, antinacionalistička i

revolucionarna politika je u samom

SUBNOR-u poražena, a na njeno mesto

instaliran je nekakav magloviti

patriotizam, i to onaj koji nije

jugoslovenskog karaktera. SUBNOR je

tako vremenom postao jedna od

organizacija pod kontrolom sistema, čije

članstvo nije jasno definisano, u čijim

redovima pravi partizani sada

predstavljaju manjinu i čije rukovodstvo

ne preza od oportunističkih i

merkantilnih poteza.

Postoji i primer pravog nemara koje ovo

uzurpatorsko rukovodstvo pokazuje

prema drugim spomenicima u njegovoj

nadležnosti, kao što je spomenik u

Bresničkom dolu. Na žalost, danas mali

broj Kragujevčana zna da u naselju

Bresnica postoji spomenik na kome piše:

„Na ovom mestu su 1941-1942. godine

ljotićevci po nalogu nacističkog

okupatora streljali 30 vernih sinova i

kćeri naših naroda i članova KPJ i ostalih

rodoljuba koji su odazivajući se pozivu

KPJ pošli u borbu za slobodu i

nezavisnost svoje domovine; Na

njihovom primeru učiće buduća

pokoljenja kako se bori i umire za

domovinu; Večna slava palim borcima,

7. juli 1951, Gradski odbor Saveza

boraca NOR“

Kada je delegacije CIK posetila taj

spomenik, on je bio u jadnom stanju,

potpuno prekriven crnim lišajem, natpis

je bilo nemoguće pročitati. Odlučili smo

da taj spomenik od belog mermera

očistimo običnim četkama za ribanje i

vodom da ne oštetimo ništa. Kada smo

došli da to i učinimo, po okončanju

oktobarskih svečanosti, ispred

spomenika je bilo položeno desetak

buketa već osušenog cveća. Među njima

nije bilo nijednog venca sa bilo kakvim

natpisom, naprotiv, obični, skromni

buketi, sa drškama cvetova uvijenim u

papir iz svezaka ili obične plastične kese.

SUBNOROVOG venca nigde. Možda za

njih ovo nisu bile NEVINE žrtve. Ko zna,

možda za ovo rukovodstvo SUBNOR

borba protiv naci-fašizma znači krivicu?

Voleli bismo da dobijemo odgovor na

neka od ovih pitanja.

U svakom slučaju, mi smo spomenik

očistili. Prvi vrhu se ubrzo ukazala u

kamen urezana zvezda petokraka.

NE DOPUŠTAMO KUKASTE KRSTOVE U KRAGUJEVCU

Iako ispisivanje grafita odavno ne

spada u ozbiljne političke akcije, mi

smo kao lokalna grupa bili prosto

prinuđeni da se pozabavimo nekim

škrabotinama i da ih tretiramo

primereno. Naime, povremeno

(istina, nešto ređe od većine drugih

gradova) se pojavljuju nacistički

simboli na zidovima Kragujevca. Tako

su u Kragujevcu osvanula dva grafita

koja su sadržala svastiku (kukasti

krst), SS runu i znak naci-terorističke

organizacije osnovane u Engleskoj C-

18.

Ova dva grafita, u blizini stare

upravne zgrade „Zastave“ i Tehničke

škole za mašinstvo i saobraćaj

(popularni „VIŠ“), prepravljena su,

jednostavnom intervencijom u

antinacističke grafite prostim

precrtavanjem. Pored precrtanih

simbola stavljena je skraćenica

„SF/SN“, smrt fašizmu – sloboda

narodu. Koliko je u našoj moći mi

nećemo dozvoliti da nacistički simboli

ruže uspomenu na sve žrtve

nacističke okupacije u Kragujevcu.

Svesni smo i toga da mnogi

potcenjuju postojanje ovakvih grafita

i propagande, ali bismo voleli da

podsetimo da se članstvo „Obraza“,

„Zavetnika“, kao i onih sa

šifrom/dijagnozom „1389“ (mada se

tu spisak ne završava, dovršite ga

sami – Dveri, Treća Srbija itd itd),

uglavnom regrutovalo od onih koji su

počeli sa kukastim krstovima, a ne

obratno. Dakle, idemo po redu.Pre i

iznad svega – SMRT FAŠIZMU!

NEDIĆI U GIMNAZIJI

Godine 2011, nekoliko

medijskih kuća koje važe za „ozbiljne“

poput lista „Politika“, nedeljnika

„Vreme“ i b92, objavili su informaciju

da se u holu Prve kragujevačke

gimnazije, između ostalih portreta

znamenitih učenika te škole nalazi i

fotografija Milana Nedića. Na ove

tekstove niko iz školske uprave

nikada nije odgovorio. Podseti’emo

da je Milan Nedić već bio predsednik

okupacione vlade kada su učenici

petog razreda ove škole izvedeni na

streljanje.

Sa novim, trećim po redu,

sudskim pokušajem da se rehabilituje

ovaj nacistički sluga, ponovo se

njegovo ugojeno lice skoro

svakodnevno može videti u javnim

glasilima. Međutim, u ovom trenutku

tog istog lica nema u Prvoj

kragujevačkoj gimnaziji. Na tom

mestu nalazi se jedno drugo ugojeno

lice, takođe u generalskoj uniformi,

takođe sa prezimenom Nedić, ali nije

Milan, već Milutin.

Danas je malo poznato da je

postojao još jedan general sa istim

prezimenom i sličnom fizionomijom.

Taj, čiji se lik sada može videti u

hodniku gimnazije jeste brat Milana

Nedića, sličnog lika, sličnog stasa,

istog vojnog čina, čini se da ih je lako

pomešati. Pa, da li su mediji pogrešili

što su pisali o slici? Šta se, uopšte,

događa sa svim ovim?

Malo smo se raspitivali i došli

smo do sledećih saznanja: portet u

holu škole jeste bio portret Milana

Nedića. Prošle godine, nepoznati

pravedni počinilac iz generacije koja

je obeležavala 30 godina mature je

skinuo sliku, te je tako ona nestala iz

hola. Na njeno mesto ponovo

postavljaju Milanovu sliku, ali ubrzo i

ona nestaje. Tako se, iz trećeg

pokušaja, na mestu svog zločinačkog

brata obreo Milutin.

Za upravu škole sada postoji

samo jedan mali problem: po svim

dostupnim podacima, Milutin je išao

u beogradsku, a ne kragujevačku

gimnaziju. Međutim, izgleda da je

nekome iz uprave ili fotografu koji je

osmislio tu izložbu previše stalo da

tamo bude bar jedan debeli Nedić,

tako da sitnice ovog tipa nisu

predstavljale smetnju.

Što se nas tiče, dobro je i ovako

– najbolje od svega je da su pojedinci

sa još uvek postojećom istorijskom

svešću učinili šta je trebalo – bacili

smeće u kantu.

SOLIDARNOST SA BORBOM KURDSKOG NARODA

Na inicijativu Marksističko-

lenjinističko komunističke partije

Turske i Severnog Kurdistana (MLKP),

pokrenuta je balkanska kampanja

solidarnosti sa borbom kurdskog

naroda uz podršku stvaranju novih

društvenih odnosa u Rožavi, kao i

obnovi Kobanea. Balkanska kampanja

je deo šire kampanje koja se sprovodi

u čitavoj Evropi.

Poziv je upućen antikapitalističkim,

antimperijalističkim i antifašističkim

organizacijama, a Crvena inicijativa se

odazvala ovom pozivu i na ulicama

Beograda, Kragujevca i Novog Sada

našle su se poruke podrške borcima u

Rožavi, protiv Islamske države,

patrijarhata i fundamentalizma.

SOLIDARNOST JE NAŠA SNAGA! DOLE ISLAMSKA DRŽAVA, FUNDAMENTALIZAM I PATRIJARHAT! BIJI KURDISTAN!

TURSKI TEROR NAD KURDIMA

Devedesetih, Turska vojska je

spaljivala kurdska sela. Danas spaljuju

kurdske gradove.

Tri naselja u kurdskom gradu Silvan u

provinciji Dijarbakir – Tekel, Konak i

Meskit – su stavljeni pod vojnu

kontrolu a zatim napadnuti počev od

trećeg Novembra. Telefonske žice,

voda i struja su isečeni.

Ova naselja su stavljena pod opsadu i

okružena oklopljenim policijskim

vozilima, a zatim bombardovana

tenkovima i artiljerijom koja je gađala

sa okolnih brda. Mnoge kuće su

pogođene mecima i bombama; neke

od njih su izgorele, kako javlja Russia

Today.

Predstavnici vlasti Dijarbakira tvrde

da je cilj vojne operacije „uklanjanje

barikada“ koje je postavila kurdska

omladina, ali svedočenja iz samog

grada pokazuju da je cilj operacije

etničko čišćenje.

Zvaničnik Dijarbakira je rekao

Novinskoj agenciji Firat da su naselja

odsečena od ostatka sveta i da

nikakva humanitarna pomoć ne može

stići do njih.

Tri članova parlamenta iz pro-kurdske

političke partije HDP žive u ovim

naseljima. Oni javljaju da ima mnogo

ranjenih, i da turski zvaničnici ne

dozvoljavaju da ranjenici budu

prebačeni u bolnice.

Kamioni sa hranom koji su poslati u

naselja pod opsadom čekaju na

odobrenje od strane policije. Šef

policije je rekao da nema ovlašćenja

za to već da se treba obratiti

Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Ministarstvo je odgovorilo da je u

toku vojna operacija i da vojni štab

odlučuje o tome. Odgovor od vojske

nije stigao i kamioni su ostavljeni da

čekaju.

Jedinica policije za specijalne

operacije javila je putem razglasa sa

džamija i sa oklopljenih vozila

stanovnicima grada da se „evakuišu iz

naselja ili će otvoriti vatru na njih“.

Ukoliko bi Kurdi napustili domove,

pucali bi na njih. Ukoliko bi ostali u

njima bili bi bombardovani.

Engin Geziki, 24 godine, otac troje

dece, ubijen je ispred svoje kuće, kao

i četiri njegova rođaka koji su pokušali

da mu pritrče u pomoć.

Silvan nije jedina meta Turske vojske

nakon izbora od sedmog Juna kada je

pro-kurdska partija ostvarila zapažen

rezultat. Mnogi gradovi koji su

uporišta kurdskog nacionalnog

pokreta – kao što su Dijarbakir, Kizra,

Sirnak i Hakari – bili su napadnuti.

Abdulah Zejdan, zvaničnik iz grada

Hakarija izjavio je: „Ovo mora da je ta

„nova Turska“ koju su nam obećali.

Sada gone i ranjavaju čak i članove

parlamenta. Ne znam odakle im

ovolika moć. Pre izbora, AKP su

obećavali stabilnost i mir. Ovo je taj

mir.“

Novine Ozgur Gundem su pisale o

slučaju da je policija pucala na kafić u

naselju Feridun; tri čoveka je teško

ranjeno, jedan je umro na putu do

bolnice, Abdulah Gunej od 7 godina je

ranjen mecima, a Ibrahim Jazkent od

12 je ranjen granatom.

Zijad Pir, zvaničnik HDP-a, izjavio je

kako mu je osoba iz Ministarstva

unutrašnjih poslova rekla da će

„izbrisati ova tri naselja Silvana sa

mape. Timovi za specijalne operacije

otvoriće vatru na sve što vide.“

Takođe je dodao da razgovori sa

vlastima nisu doneli rezultata,

upravnici provincije su rekli da su

„dobili naređenja od viših autoriteta.“

Pro-vladini mediji su slavno izvestili o

napadima – novine Haberturk su

radosno objavile: „Velika operacija u

sadejstvu s tenkovima započeta je u

Silvanu.“

Izveštava se da je iz Silvana, grada od

86 600 stanovnika za sada pobeglo 20

000. Nakon Silvana, nova meta vlade

biće kurdski grad Nusajubin u kome

se na izborima prvog Novembra

glasalo 89.4% za pro-kurdsku partiju

HDP.

Novinska agencija Dikle izveštava o

slučajevima napada. Sulejman

Aletkin, 65, ranjen na putu do kuće

svog sina. Fajsal Cakar i njegov sin

Kano ranjeni su granatom koju je

ispalila policija. Sirin Bilgin je upucana

s leđa na balkonu svoje kuće.

Abdulkadir Jilmaz, 65, umro od

srčanog udara usled blokade puteva

ka bolnici. Halime Guner, 35, upucana

u stopalo ispred svoje kuće. Fatma

Kulat, 42, teško ranjena dok je bila u

svojoj kuhinji.

Većina stanovnika ovih gradova su se

opirali decenijskim pokušajima

asimilacije od strane Turske države.

Oni i dalje govore kurdskim jezikom, i

još uvek zahtevaju svoja nacionalna

prava i nezavisnost. To su dovoljni

razlozi za Tursku državu da

stanovnike ovih gradova posmatra

kao neprijatelje koje treba uništiti.

Turska država nikada nije tretirala ne-

Tursku ili ne-Islamsku grupu moralno

ili pravedno. Ubistvo i uništavanje su

vekovima duge tradicije Turske vlasti.

Danas, gušenje manjina u Turskoj se

nastavlja bez usporavanja. Pre sto

godina, Turski režim je ubijao

Jermene, Anatolske Grke i Asirce dok

je svet ćutao. Sada je red na Kurde.

Svet i dalje ćuti.

(preuzeto sa

www.gatestoneinstitute.org)

CRNA GORA U NATO PAKTU

Početkom decembra 2015. godine

ministri inostranih poslova zemalja

NATO pakta uputili su poziv Crnoj

Gori da otpočne sa pristupnim

pregovorima u ovaj vojni pakt. Zbog

toga što je ova tema kontroverzna u

Crnoj Gori i da se nezanemarljiv broj

njenih stanovnika protivi ulasku u ovu

organizaciju ovo pitanje neće biti

postavljeno na referendumu, nego će

činovnici režima biti u prilici da

donesu odluku ovakvog značaja bez

narodnog izjašnjavanja. Tako režim

Mila Đukanovića I NATO doživljavaju

“demokratski svet”.

O Milu Đukanoviću konvertitu, koji je

u prvom delu svoje političke karijere

bio Miloševićev podrepaš i saveznik, a

kada je Miloševićeva pozicija oslabila,

postao je njegov protivnik, ne treba

trošiti mnogo reči, uostalom, nije on

tema teksta. Međutim, ne sme se

zaboraviti pljačka narodne imovine,

kriminal i šverc koji je stvorio

vladajuću finansijsku elitu u Crnoj

Gori, kao ni njegov izrazito

ratnohuškački položaj u prvoj polovini

devedesetih. Zašto o ovome

govorimo? Zato što je jedan od

osnovnih argumenata pristupanja

Crne Gore NATO paktu upravo trajno

rešavanje onoga što oni nazivaju

velikosrpskom destabilizacijom I

mešanjem u unutrašnje stvari ove

države. Ironije sudbine je u tome što

Crnu Goru od ove destabilizacije štiti

upravo onaj koji je ovu politiku

najefikasnije I najgorljivije sprovodio

– Milo Đukanović. Sa druge strane,

čak ni od zagovornika NATO

udruživanjima ne bi bilo realno

očekivati da iskreno kažu zašto

pristupaju ovom savezu, a još manje

da iskreno priznaju šta taj savez jeste.

Što se nas tiče, NATO je militaristička,

glavna udarna snaga i pesnica

imperijalizma, na čijim rukama se

nalazi krv miliona nevinih života samo

u poslednje dve decenije –

Avganistan, Irak, Libija, Sirija, Balkan,

Somalija i tako dalje. Povrh toga,

NATO je, kao američko-britanski

instrument za sprovođenje

imperijalističkih politika i namera

trenutno angažovan u podizanju

tenzija i nizu provokacija koje čitav

svet dovode na ivicu globalnog i

veoma opasnog rata. Mi smo

principijelno protiv ove zlikovačke

organizacije koja teroriše čitav svet, a

ne (samo) zbog bombardovanja i

uloge iz perioda raspada Jugoslavije.

Mi smo protiv NATO bili pre 1999.

godine I bićemo protiv njega uvek,

kao i protiv bilo čijeg ulaska u ovu

ratnu mašineriju.

Ne smemo zaboraviti da se

povremeno i u Srbiji dobro plaćeni

lobisti oglašavaju zagovarajući

“realni” pristup i ubeđujući nas u

potrebu pristupanja ovom paktu. Mi

smatramo da radničke klase svih

zemalja treba da ustanu i traže

raspuštanje ovog preskupog

zločinačkog aparata. Smatramo da bi

jedino prihvatljivo bilo raspisivanje

referenduma u Crnoj Gori na kome bi

se stanovnici izjasnili o ovom potezu

koji ima, za njih, strateški i

dalekosežni značaj. Za NATO je Crna

Gora samo jedna zastava vise na

samitima, još jedna zemlja bez

realnog političkog uticaja koja će biti

pominjana kada treba u interesu

američkog imperijalizma uvesti

sankcije nekome, Rusiji na primer, I to

je sve. Govoriti o učešću vojske Crne

Gore, kao ni vojski drugih

istočnoevropskih zemalja je

deplasirano. Američkoj vojsci njihovo

oružje nije potrebno, ionako ih sami

gazde ograničavaju u pogledu

brojnosti i naoružanja.

Rečju – mi smo izričito ne samo

protiv crnogorskog (i bilo čijeg)

pristupanja NATO savezu, već iznad

svega protiv tog saveza i njegove

zločinačke, reakcionarne uloge koju

ima od svog nastanka. Što se Crne

Gore tiče, jedino korumpiranom,

diktatorskom i kriminalnom režimu

odgovara pristupanje. Do sada je

vladajuća klika Mila Đukanovića bila

neprijatelj naroda Crne Gore i

Balkana, a ulaskom u NATO postaje

neprijatelj radničke klase svih naroda

sveta.

PINKO TOMAŽIČ

"Ako su nam uzeli slobodu,

ne moraju nam i pesme uzeti,

što više nas zatirali budu,

više mi moramo pevati".

Rođen je 20. marta 1915. godine u

Trstu. Pohađao je slovenačku

osnovnu i italijansku srednju

trgovačku školu u Trstu. Studirao je

na ekonomsko-trgovinskom odeljenju

Tršćanskog univerziteta (1934–1935. i

1938–1940) i na Ekonomsko-

komercijalnoj visokoj školi u Zagrebu

(1935—1936).

Godine 1931, postao je član

komunističke omladine, a zatim član

Komunističke partije Italije. Tokom

1932. godine, bio je dva puta hapšen i

nakon toga stavljen pod strog

policijski nadzor.

U septembru 1935. godine emigrirao

je u Jugoslaviju gde je delovao u

akademskom društvu „Triglav“ u

Zagrebu i društvu slovenačkih

emigranata iz Italije „Nanos“ u

Mariboru. Jugoslovenska policija

proterala ga je januara 1936. iz

Jugoslavije, a tršćanska policija ga je

po dolasku u Trst po treći put

uhapsila.

Po povratku iz vojske 1938. godine,

postao je član vođstva KP Italije za

Julijsku krajinu, te je radio na

organizaciji partije na toj teritoriji, na

ponovnom izdavanju ilegalnog lista

„Rad“ i okupljanju slovenačke

omladine u jedinstveni antifašistički

front.

Dana 2. juna 1940. godine, policija ga

je uhapsila zajedno sa još 300

slovenačkih antifašista. Fašistički

specijalni sud ga je, 14. decembra,

osudio na smrt. Narednog dana,

Tomažič je bio streljan zajedno sa

četiri suoptuženika u Opčinama kod

Trsta.

Ukazom Prezidijuma Narodne

skupštine Federativne Narodne

Republike Jugoslavije, 15. decembra

1949. godine, proglašen je za

narodnog heroja.

Danas se hor slovenačke zajednice u

Trstu zove po njegovom imenu

“Tržaški partizanski pevski zbor Pinko

Tomazič”.

RADNIČKA KLASA NA ULICI GLASA

Pred samo zaključenje ovog broja, predsednik Vlade je posle sastanka Glavnog

odbora svoje partije obavestio javnost da će biti vanrednik parlamentarnih izbora

u Srbiji. Podsetićemo da je samo 12 dana pre te objave posle sastanka sa svojim

koalicionim partnerom objavio kako on lično nije za te izbore, a isto je rekao i

potpredsednik Vlade Ivica Dačić.

Dakle, u uslovima pljačke naroda koju oni zovu štednjom država će se razbacivati

novcem za novu predstavu cirkusa zvanog „izbori“. Razume se da je čitav spektar

sistemskih, buržoaskih političkih partija uzbuđen zbog novih izbora, ali obični ljudi,

oni kojima su smanjene plate, koje strane i domaće gazde pritiskaju, oni u ovoj

situaciji nemaju za koga da glasaju, jer sve postojeće stranke vode politiku za

račun bogataša, vlasnika kapitala i sistema koji ih štiti. Već više od decenije veći

deo Srbije ne glasa, jer nema za koga da glasa – ili ne izlazi na izbore ili poništava

listiće.

Kao što je Lenjin rekao: „Parlamentarni oblik borbe treba praktikovati kada

proletarijat ima poverenja u taj oblik borbe“. Ovde toga nema, prema tome nema

razloga da revolucionarne snage uzimaju učešće u ovom cirkusu.

Uz to, očigledno je, između ostalog i iz ovog primera, da Vlada Srbije i onaj ko je,

naizgled, sastavlja i njome rukovodi, zapravo ne upravlja zemljom. Oni koji

upravljaju ovom vladom, njenim predsednikom i politikom – ne izlaze na izbore.

Na ovim izborima se samo delimično bira neko ko će tu njihovu politiku

sprovoditi. Pitanje na koje svi znamo odgovor je: „U čemu je razlika između osobe

A i osobe B koja će sprovoditi program „reformi“, „štednji“, te evropskih

integracija?“

Pošto bitne razlike nema, mi ćemo se držati iste parole koju smo izbacili pre

prošlih izbora: „Radnička klasa na ulici glasa“.

www.crvena.org