Čarobnjak iz Oza

8/9/2019 arobnjak iz Oza

1/74

L. Frenk Baum

arobnjak iz Oza

Predgovor

Narodno stvaralatvo, legende, mitovi i bajke oduvek su bili sastavni deo detinjstva, jer svakodete poseduje zdravu, uroenu ljubav prema fantastinim, udesnim i oigledno, nestvarnim

priama. Grimove i Andersenove krilate vile unele su vie radosti u deja srca nego sve drugeljudske tvorevine.

Ipak, starinska bajka, koja se generacijama itala, moe sada da se oznai kao "istorijska" udejoj biblioteci, jer je dolo vreme za savremenije "udesne prie" iz kojih su uobiajeni div,

patuljak i vila iskljueni, zajedno sa svim onim stranim dogaajima, od kojih se ledi krv uilama, smiljenim da svakoj prii daju zastraujue naravounije. Danas se pouke o dobru izlu primaju u koli, te stoga suvremeno dete trai samo zabavu i rado zaobilazi neprijatne

dogaaje.

Imajui ovo na umu, priu o "arobnjaku iz Oza" napisao sam iskljuivo zato da se dopadnedananjem detetu. Ona tei tome da bude osavremenjena bajka koja zadrava udesno izabavno, a iskljuuje tuno i zastraujue.

L. Frenk Baumikago, aprila 1900. godine

arobnjak iz Oza

URAGAN

Doroti je ivela usred velike prerije u Kanzasu sa ika Henrijem, farmerom i njegovomenom, tetka Emom. Njihova kua je bila mala zato to je drvenu grau trebalo donositikolima izdaleka. etiri zida, pod i krov sainjavali su jednu jedinu prostoriju. U njoj su senalazili zarali tednjak, ormar za sudove, sto, tri etiri stolice i kreveti. ika Henri i tetkaEma su spavali u velikom krevetu u uglu, a Doroti u krevecu na drugom kraju sobe. Tavana i

podruma nije bilo. Postojala je samo jedna mala rupa, zvana "uraganski podrum", u koju seporodica sklanjala kada bi se digao jedan od onih velikih vihora, dovoljno snanih da srue

svaku kuu na svom putu. U tu mranu jamu se silazilo niz merdevine, kroz kapak na sredinipoda.

Kada bi stala na trem i posmatrala okolinu, Doroti nije videla nita osim nepregledne siveprerije. Dokle je oko dopiralo, nijedno drvo, nijedna kua nisu naruavali iroku ravnicu.Sunce je sprilo uzorana polja i pretvorilo ih u sivu masu du koje su se protezale uske

pukotine. ak ni trava nije bila zelena: sunce je palilo vrhove dugakih vlati sve dok ne bipostali sivi kao i itava okolina. Kua je svojevremeno bila obojena, ali boju je sunce peklo akie spirale sve dok nije postala sumorna i siva kao i sve ostalo u kraju.

Kada je dola tu da ivi, tetka Ema je bila mlada, lepa ena. Sunce i vetar su i nju izmenili.

Oduzeli su joj sjaj iz oiju koje su posivele, kao i rumenilo sa obraza i usana, pa su i onipostali sivi. Bila je to mrava, koata ena koja se nikada nije smejala. Kada je Doroti, poto


2/74

je ostala siroe, dola kod nje, tetka Ema je toliko bila iznenaena njenim smehom da jevriskala i hvatala se za srce kad god bi joj do uiju dopreo Dorotin veseo glas. Ona se i kasnijeudila tome da devojica nalazi povoda da se smeje. Ni ika Henri se nikada nije smejao.Radio je naporno od jutra do mraka i nije znao ni za kakvu radost, i on je, od svoje duge bradedo grubih izama, bio siv. Izgledao je strogo i ozbiljno i retko je govorio.

Doroti je Toto zasmejavao i spaavao od sivila. On nije bio siv. Bio je to mali, crni pas sadugom, svilenkastom dlakom i crnim oicama koje su veselo mirkale sa obe strane njegovemale, smene njuke. Toto se po ceo dan igrao sa Doroti i ona ga je mnogo volela.

Danas se, meutim, nisu igrali. ika Henri je sedeo na stepenicama i brino posmatrao nebokoje je bilo jo sumornije nego obino, i Doroti je, sa Totom u rukama, stajala na vratima i

posmatrala nebo. Tetka Ema je prala sudove.

Iz daljine, sa severa, zaue potmulo huanje vetra. ika Henri i Doroti su mogli da vide kakose visoka trava povija pred nepogodom koja je nailazila. Zatim se zau otro zvidanje sa

juga, kada se okretae u tom pravcu, ugledae kako se i tamo trava talasa.

ika Henri naglo ustade.

Dolazi uragan, Ema - viknu eni. - Idem da se pobrinem za stoku. - Zatim otra premastajama za konje i krave.

Tetka Ema prekide posao i doe do vrata. Jedan pogled joj je bio dovoljan da shvati kako sepribliava opasnost.

- Brzo, Doroti - vrisnu ona - bei u podrum!

Toto iskoi iz Dorotinih ruku i sakri se pod krevet, a devojica poe da ga trai.

Preplaena tetka Ema otvori kapak u podu i sie niz preage u malu, mranu rupu. Dorotinajzad uhvati Totoa i htede da poe za tetkom. Kada je bila na pola puta, zau prodoran urlikvetra, i kua se zatrese tako jako da ona izgubi ravnoteu i iznenada se nae na podu.

Tada se dogodi neto udno.

Kua se dva-tri puta okrete, a zatim lagano podie u vazduh. Doroti se inilo da leti u balonu.

Severni i juni vetrovi susreli su se na mestu gde se nalazila kuica. Tu, u sreditu uragana,vazduh je bio uglavnom miran, ali veliki pritisak vetra sa svih strana podizao je kuu sve viei vie, dok nije stigla na sam vrh uragana koji je, kao da je perce, ponese nekud daleko.

I ako je bilo veoma mrano, i vetar gromoglasno huao, Doroti je lagodno "putovala". Posleprvih nekoliko kovitlaca i jo jednog naleta posle koga se kua opasno nakrivila, njoj se iniloda se blago ljuljuka kao beba u kolevci.

Totou se vonja nije dopala. Glasno lajui, trao je tamo-amo po sobi. Doroti je mirno sedelana podu i ekala da vidi ta e se desiti. Jednom se Toto pribliio otvorenom kapku i propao

kroz njega. U prvom trenutku devojica pomisli da ga je izgubila, ali odmah zatim primetikako jedno uvce strci kroz otvor - snaan pritisak vazduha drao je psetance da ne propadne.


3/74

Ona dopuza do otvora, uhvati Totoa za uvo, uvue ga ponovo u sobu i, za svaki sluaj, dobrozatvori kapak.

Sati su prolazili i Doroti se polako oslobaala straha. Oseala se veoma usamljenom. Vetar jeoko nje huao tako jako da je skoro ogluvela. U poetku se pitala da li e se i ona raspasti u

paramparad kad kua padne, ali kako su sati prolazili, a nita se strano nije dogaalo,prestala je da se brine i odluila da mirno eka i vidi ta e se dalje desiti. Najzad, preko podakoji se ljuljao, ona dopuza do svog kreveta i lee u njega. Toto doe i lee pored nje.

Uprkos ljuljanju kuice i zavijanju vetra, Doroti ubrzo zatvori oi i vrsto zaspa.

SAVETOVANJE SA VAKAIMA

Doroti probudi udarac tako iznenadan i snaan od koga bi se, da nije leala u mekanomkrevetu, sigurno povredila. Ona duboko udahnu vazduh i poe da razmilja ta se dogodilo, a

Toto, prijjubivi svoju malu, hladnu njuku uz njeno lice, tuno zacvile. Doroti sede i primetida kua vie ne leti i da vie nije mranosvetli sunevi zraci ulazili su kroz prozor i obasjavalisobu. Ona skoi iz kreveta i, sa Totom za petama, otra i otvori vrata.

Pogledavi oko sebe uzviknu od iznenaenja.

Oi joj se rairie pred divnim prizorom.

S obzirom na to kakav je inae, uragan je veoma meko spustio kuicu usred neke udesnolepe zemlje. Svuda unaokolo prostirale su se zelene poljane sa divnim drveem povijenim od

bogatog roda zrelog voa. Na sve strane videle su se leje divnog cvea, a ptice sa perjem ivihboja pevale su i leprale po drveu i bunju. Malo dalje, izmeu zelenih obala, tekao jesvetlucav potoi. Njegov ubor je bio veoma prijatan devojici koja je tako dugo ivela usivoj, sumornoj preriji.

Dok je stajala i pomno posmatrala udnovat, divan prizor, ona primeti kako joj u susret idegrupica najudnijih ljudi koje je ikada videla. Oni nisu bili visoki kao odrasli koje je

poznavala, ali nisu bili ba ni mali. Iako su izgledali mnogo stariji od nje, bili su visokiotprilike kao Doroti, a ona je bila veoma visoka za svoj uzrast.

Grupicu su sainjavala tri oveka i jedna ena. Bili su udno odeveni. Zvonii po obodima

njihovih visokih, iljatih eira ljupko su im zvonili pri hodu. eiri mukaraca bili su plavi, aenin je bio beo. Ona je bila odevena u belu, nabranu haljinu, posutu svetlucavim zvezdicamakoje su se na suncu presijavale kao dragulji. Mukarci su bili obueni u plava odela i nosili sudobro uglaane plave izme sa posuvraenim sarama. Bili su, kako se Doroti uinilo, ikaHenrijevih godina, poto su dvojica imali brade. Majuna ena bila je, meutim, nesumnjivomnogo starija. Lice joj je bilo prekriveno borama, kosa skoro bela, a kretala se prilino teko.

Kada se pribliie kuici na ijim je vratima stajala Doroti, lagano zastadoe i poee da sedoaptavaju kao da su se plaili da priu blie. Mala starica ipak prie Doroti, duboko se

pokloni i ljubazno ree:

- Dobro nam dola, plemenita arobnice! Zemlja vakaa ti je duboko zahvalna to si ubilaZlu Veticu Istoka i oslobodila na narod.


4/74

Doroti zaueno saslua njen govor. Zato je ova mala starica naziva arobnicom? Zato kaeda je ona ubila Zlu Veticu Istoka? Zar ona nije samo mala, bespomona devojica koju jeuragan odneo daleko od kue? Ona nikoga u svom ivotu nije ubila!

Poto je mala starica oigledno od nje oekivala odgovor, Doroti oprezno ree:

- Veoma ste ljubazni, ali mora da je posredi neka greka. Ja nikoga nisam ubila.

- To je uinila tvoja kuica, - odgovori mala starica osmehujui se - a to je isto. Pogledaj! -nastavi ona pokazujui rukom na ugao kue. Eno, tamo joj vire noge!

Doroti pogleda i vrisnu od straha. Na uglu velike grede na kojoj je kua leala, zaista sutrcale dve noge obuvene u srebrne cipelice sa iljatim vrhovima.

- O, boe! Teko meni! - uzviknu Doroti uasnuto steui ruke. - kuica je sigurno pala na

nju. ta da radimo?

- Nita - ree mirno mala starica.

- Ali, ko je ona? - upita Doroti.

- To je, kao to sam rekla, Zla Vetica Istoka. - Ona je godinama drala vakae u ropstvuterala ih da danonono rade za nju. Poto su sada slobodni, zahvalni su ti to si im uinilauslugu.

- Ko su vakai? - upita Doroti.

- To je narod koji ivi na istoku nae zemlje gde je vladala Zla Vetica.

- Da li ste i vi vakaica? - upita Doroti

- Ne, ja sam njihova prijateljica, a ivim na severu. Kada su videli da je Zla Vetica Istokamrtva, vakai su brzo poslali glasnika po mene i ja sam odmah dola. Ja sam Vetica Severa.

- Zbilja! - uzviknu Doroti. - Zar ste vi prava vetica?

- Naravno, - odgovori mala ena - ali, ja sam dobra vetica pa me ljudi vole. Nisam takomona kao to je bila Zla Vetica koja je ovde vladala, jer bih tada sama oslobodila ovajnarod.

- Ja sam mislila da su sve vetice zle - ree devojica malo uplaena to je srela pravupravcatu veticu.

- Nisu, to je velika greka. U zemlji Oz su do sada ivele samo etiri vetice, od kojih su dvedobre, one na Severu i Jugu. Znam ta govorim jer sam ja jedna od njih, pa zabune ne moe

biti. Vetice Istoka i Zapada su zaista zle, ali sada, poto si ubila jednu od njih, ostala je josamo jedna zla vetica u zemlji Oz - ona to ivi na Zapadu.


5/74

- Ali - ree Doroti posle kraeg razmiljanja - tetka Ema mi je kazala da su sve vetice davnonestale.

- Ko je tetka Ema? - upita starica.

- To je moja tetka koja ivi u Kanzasu, odakle i ja dolazim.

Vetica Severa je jedno vreme razmiljala pognute glave i oborenih oiju. Onda podiepogled i ree:

- Ja ne znam gde se nalazi Kanzas i nikad nisam ula da neko pominje tu zemlju. Jel' tocivilizovana zemlja?

- Kako da nije! - odgovori Doroti.

- Onda je to zbog toga. Mislim da u civilizovanim zemljama vie nema vetica, kao ni

arobnjaka, vraara ni maioniara. Ali, vidi, poto je Oz odseen od ostalog sveta, mi jouvek nismo civilizovani. Zato kod nas postoje vetice i arobnjaci.

- Ko su arobnjaci? - upita Doroti.

- Postoji samo jedan - Veliki arobnjak Oz, - odgovori Vetica apatom. - Moniji je od svihnas zajedno. On ivi u Smaragdnom Gradu.

Doroti upravo htede da postavi jo jedno pitanje, kad vakai koji su mirno stajali po strani,glasno uzviknue i pokazae na ugao kuice gde je leala Zla Vetica.

- ta se deava? - upita mala starica, a zatim pogleda i poe da se smeje. Noge mrtve veticesu bile sasvim iezle. Ostale su samo srebrne cipelice.

- Bila je toliko stara - objasni Vetica Severa - da se brzo osuila na suncu. S njom je svreno.Srebrne cipelice su sada tvoje i ti treba da ih nosi. - Ona se sae, podie cipelice i, potootrese prainu sa njih, dade ih Doroti. - Vetica Istoka je bila ponosna na te cipelice -ree

jedan vaka. - Postoji i neka arolija u vezi s njima, ali nismo nikada saznali ta je u pitanju.

Doroti unese cipelice u kuicu i stavi ih na sto. Zatim se vrati vakaima i ree:

- Sada bi trebalo da se vratim svojoj tetki i tei. Moete li mi pomoi da naem put? vakai iVetica se prvo meusobno pogledae, a onda i Doroti, i odmahnue glavama.

- Na istoku, nedaleko odavde, - ree jedan - nalazi se velika pustinja koju niko ne moe iv dapree.

- Isto je i na jugu - ree drugi. - Bio sam tamo. Na jugu se nalazi Zemlja Trbonja.

- uo sam - ree trei oveuljak - da je isto i na zapadu. A tamo, u Zemlji mirkavaca, vladaZla Vetica Zapada koja e te, ako joj se samo priblii, pretvoriti u svoju robinju.

- Ja ivim na severu, - ree starica - na ivici te velike pustinje koja okruuje zemlju Oz.Plaim se, duo, da e morati da ivi sa nama.


6/74

Doroti na ovo poe da jeca. Oseti se usamljenom meu ovim udnim ljudima. Izgleda da sunjene suze raalostile dobrodune Zvakae, jer oni odmah izvadie maramice i poee da

plau. to se tie male starice ona skide svoj eir, pritisnu njegovim vrhom svoj nos i poe -sveanim glasom da odbrojava: - Jedan, dva, tri! - Istog trenutka kapa se pretvori u ploicu, na

kojoj je pisalo velikim belim slovima:

DOROTI TREBA DA IDE U SMARAGDNI GRAD

Mala starica skide ploicu sa nosa, i proitavi poruku upita:

- Da li se ti, duo, zove Doroti?

- Da - ree devojica briui suze.

- Onda mora da ide u Smaragdni Grad. Moda e ti Oz pomoi.

- Gde se nalazi taj grad? - upita Doroti.

- Tano u sreditu nae zemlje. Njime vlada Oz, veliki arobnjak o kome sam ti govorila.

- Da li je on dobar ovek? - upita zabrinuto devojica.

- On je dobar arobnjak. Da li je ovek ne mogu ti rei, jer ga nikada nisam videla.

- Kako mogu da stignem tamo? - upita devojica.

Mora da ide peke. To je dug put kroz predele koji su ponekad prijatni, a ponekad mrani iopasni. Ja u, sa svoje strane, upotrebiti sve meni poznate arolije da te sauvam od zla.

- Zar nee da poe sa mnom? - usrdno upita devojica gledajui u maloj starici svog jedinogprijatelja.

- Ne ne mogu - odgovori ona. - Dau ti poljubac i niko se nee usuditi da uini neto naaoosobi koju je poljubila vetica Severa. Ona prie Doroti i neno je poljubi u elo. Devojicaubrzo otkri da je dodir stariinih usana ostavio okrugli, svetlucavi trag.

- Put za Smaragdni Grad je poploan utim opekama - ree arobnica - tako da e ga sigurnoprimetiti. Kada stigne Ozu nemoj da se uplai, ve mu ispriaj ta ti se dogodilo izamoli gaza pomo. Zbogom, duo!

Tri Zvakaa se duboko poklonie, zaelee joj srean put i izgubie se meu drveem. Veticaprijateljski klimnu glavom Doroti, okrete se na levoj potpetici tri puta i, na veliko iznenaenjemalog Totoa nestade za tren oka. Psetance iz sveg glasa zalaja za iezlom veticom poto seu njenom prisustvu nije usuivalo ni da zarei. Doroti se uopte nije iznenadila jer je ioekivala da se vetica izgubi na takav nain.

KAKO JE DOROTI SPASILA STRAILO


7/74

Kada je ostala sama, Doroti poe da osea glad. Zato ode do ormara, odsee sebi pare hleba inamaza ga maslacem. Dade malo i Totou i ode do potoia da napuni kanticu bistrom,svetlucavom vodom. Toto otra do drvea i poe da laje na ptice koje su sedele u kronjama.Doroti ode k njemu i vide kako zrelo voe visi sa grana. Ona nabra malo jer je upravo toelela za doruak.

Poto se ona i Toto napie hladne, bistre vode, Doroti se vrati u kuu i poe da sprema za putu Smaragdni Grad.

Devojica je imala samo jo jednu haljinu koja je, ista, visila na klinu pored njenog kreveta.Bila je to pamuna haljinica sa plavim i belim kockama i premda je plava boja malo izbledelaod estog pranja, haljina je jo uvek lepo izgledala. Doroti se pa!jivo umi, obue istuhaljinicu i stavi ruiasti eiri na glavu. Zatim uze kotaricu, napuni je hlebom iz ormara i

pokri belom maramom. Pogledavi u svoje noge, Doroti vide da su joj cipele stare i iznoene.

- Sigurno nee izdrati tako dug put, Toto - ree. - Toto je pogleda u lice svojim malim, crnim

oima i mahnu repom da pokae kako razume ta mu se kae.

U tom trenutku Doroti primeti da na stolu lee srebrne cipelice koje su pripadale VeticiIstoka.

Zanima me da li mi odgovaraju - ree ona Totou. - Ba bi bile dobre za dugo hodanje jer se nemogu pohabati.

Ona izu svoje stare kone cipele i isproba srebrne, koje su joj pristajale tako dobro kao da subile pravljene po njenoj meri.

Na kraju, Doroti uze kotaricu.

- Hajdemo, Toto - ree. - Idemo u Smaragdni Grad da nam Veliki Oz kae kako da se vratimou Kanzas.

Ona zatvori vrata, zakljua ih i pa!jivo stavi klju u dep svoje haljinice. I tako, sa Totoomkoji je skakutao iza nje, ona krete na put.

U blizini je bilo nekoliko puteva, ali njoj nije trebalo mnogo vremena da pronae onajpoploan utim opekama. Ubrzo je hitrim koracima ila prema Smaragdnom Gradu, a njene

srebrne cipelice su veselo odzvanjale po tvrdom, utom tlu. Sunce je jarko sijalo, ptice suumilno pevale i Doroti se uopte nije oseala tako loe, kako biste pomisIili da se oseadevojica koju su iznenada odvojili od rodnog kraja i spustili usred neke udnovate zemlje.

Bila je iznenaena lepotom predela kroz koji je ila. Pored druma su se protezali lepi plotoviobojeni nenoplavom bojom, a iza njih su se nalazila bogata polja posejana itom i povrem.Bilo je oigledno da su vakai dobri domaini, sposobni da gaje velike koliine ita. Svremena na vreme bi prola pored neke kue, i poto su svi znali da je ona unitila ZluVeticu i oslobodila ih ropstva, itelji su izlazili da je vide i da joj se duboko poklone. Kuevakaa bile su udne graevine - okrugle, sa velikom kupolom umesto krova. Sve su bileobojene u plavo, jer je u ovoj zemlji na istoku plava bila omiljena boja.


8/74

Predvee, kada se ve umorila od dugog hodanja i poela da razmilja gde da provede no,Doroti stie do jedne kue, mnogo vee od ostalih. Na zelenom travnjaku ispred nje igralo jemnogo mukaraca i ena. Pet majunih violinista sviralo je iz sve snage, a ljudi su se veselili i

pevali. Veliki sto u blizini bio je prepun ukusnog voa, oraha, pita, kolaa i mnogih drugihakonija.

Ljudi srdano pozdravie Doroti i pozvae je da kod njih veera i provede no. To je bila kuajednog od najbogatijih vakaa u zemlji, kod koga su se skupili komije da proslaveosloboenje od Zle Vetice.

Doroti pojede obilnu veeru koju je sluio lino bogati vaka po imenu Gricko. Posleveere, ona sede na jednu klupicu da posmatra kako ljudi igraju.

Kada je primetio njene srebrne cipelice, Gricko ree:

- Ti si sigurno mona arobnica?

- Zato? - upita devojica.

- Zato to nosi srebrne cipelice i zato to si ubila ZIu Veticu. Osim toga, obuena si u belo, asamo vetice i arobnice nose tu boju.

- Moja haljina je na bele i plave kocke - ree Doroti popravljajui nabore na njoj.

- Veoma je ljubazno od tebe to to nosi - ree Gricko. Plavo je boja vakaa, a belo bojaarobnica; tako znamo da si dobra arobnica.

Doroti nije znala ta na ovo da odgovori, jer su izgleda svi mislili da je arobnica, a ona jevrlo dobro znala da je samo obina mala devojica koju je uragan sluajno spustio u ovuudnovatu zemlju.

Kada se umorila od posmatranja igre, Gricko je uvede u kuu i dade joj sobu sa lepimkrevetom. Posteljina je bila plave boje, i Doroti je vrsto spavala u njoj sve do jutra. Toto je

proveo no sklupan na tamnoplavom ilimu.

Doroti pojede dobar doruak posmatrajui bebu vakaa kako se igra sa Totoom i vue ga zarep, puzi i smeje se. Toto je za Zvakae bio pravo udo poto nikada ranije nisu videli psa.

- Koliko jo ima da se ide do Smaragdnog Grada? - upita devojica.

- Ne znam - odgovori Gricko zamiljeno, jer nikada nisam bio tamo. Bolje je da se ovek dripodalje od Oza, osim ako sa njim nema nekog posla. Ali, put do Smaragdnog Grada je dug,morae da ide danima. Ovo je lep i bogat kraj, ali proi e i kroz divlje i opasne predele prenego to stigne na kraj svog puta.

Doroti se malo zabrinu, ali poto je znala da samo Veliki Oz moe da joj pomogne da se vratiu Kanzas, hrabro odlui da ide do kraja.

Ona se pozdravi sa prijateljima i poe ponovo putem od utih opeka. Poto je prela neko!ikomilja, Doroti pomisli da bi trebalo da se odmori, pa se pope na vrh ograde pored puta i sede.


9/74

Iza ograde se prualo veliko polje kukuruza. Ona primeti u blizini jedno strailo podignuto namotku kako bi teralo ptice od zrelog kukuruza.

Doroti se podboi i zamiljeno pogleda u strailo. Njegova glava je u stvari bila mala, slamomispunjena vrea sa nacrtanim oima, nosem i ustima. Stari, iljati plavi eir koji je nekada

pripadao nekom vakau bio mu je nataknut na glavu, a ostali deo tela je bilo iznoeno,izbledelo plavo odelo napunjeno slamom. Na nogama je imao stare izme sa sarama plaveboje. Leima je bio nataknut na motku i tako izdignut iznad stabljika kukuruza.

Dok je Doroti radoznalo gledala u udno, nacrtano lice straila, ona iznenadena opazi kako jojjedno njegovo oko stidljivo namiguje. Devojica prvo pomisli da se sigurno vara, jer uKanzasu nijedno strailo nikada nije namigivalo, ali udno stvorenje joj istog asa prijateljskiklimnu glavom. Ona se spusti niz ogradu i prie mu, a Toto dotra do motke i zalaja.

- Dobar dan - ree Strailo malo promuklim glasom.

- Jesi li to ti neto rekao? - upita zaueno devojica.

- Naravno - odgovori Strailo. - Kako si?

- Hvala na pitanju, prilino dobro - utivo odgovori Doroti. - Kako si ti?

- Ne ba najbolje - ree Strailo osmehujui se. - Veoma je neprijatno provoditi dane i noi uovakvom poloaju i plaiti ptice.

- Zar ne moe da sie? - upita Doroti.

- Ne, jer mi je ova motka probodena kroz lea. Bio bih ti duboko zahvalan ako bi me sa njeskinula. Doroti podie ruke i bez po muke skide Strailo sa motke; poto je bio napunjenslamom, bio je lak kao perce.

- Veliko ti hvala - ree Strailo naavi se na zemlji. - Oseam se kao drugi ovek.

Doroti je bila iznenaena jer joj je bilo udno to uje da ovek od slame govori i to vidikako joj se klanja i hoda pored nje.

- Ko si ti? - upita Strailo poto se protegnuo i zevnuo. - Kuda ide?

- Ja se zovem Doroti - ree devojica - i idem u Smaragdni Grad da zamolim Velikog Oza dame vrati u Kanzas.

- Gde se nalazi Smaragdni Grad i ko je Oz?

- Zar ne zna? - upita devojica iznenaeno.

- Zaista ne znam. Ja nita ne znam. Vidi, ja sam ispunjen slamom i uopte nemam mozga -odgovori on tuno. - Oh - ree Doroti - ba mi je ao.

- ta misli - upita on - da li bi mi veliki Oz dao malo mozga ako bih sa tobom otiao uSmaragdni Grad.


10/74

- Ne znam - odgovori Doroti - ali moe poi sa mnom ako eli. Ako ti Oz i ne da mozak,nee se oseati gore nego sada.

- U pravu si - ree Strailo. - Vidi - nastavi poverljivo - ne smeta mi to to su mi ruke, noge i

telo ispunjeni slamom jer ne mogu da se povredim. Ako me neko nagazi ili zabode iglu umene, to nita ne mari, zato to ne mogu da osetim bol. Ali, ne elim da me svet smatrabudalom, a ako mi glava ostane ispunjena slamom umesto, kao tvoja, mozgom, kako u ikadaita znati?

- Jasno mi je kako se osea - ree devojica kojoj je iskreno bilo ao Straila. - Ako poe samnom, zamoliu Oza da za tebe uini sve to moe.

- Veliko ti hvala - zahvalno ree Strailo.

Poto Doroti pomoe Strailu da se prebaci preko ograde, oni kretoe putem poploanim

utim opekama prema Smaragdnom Gradu.

Totou se pridolica u poetku nije dopala. Njukao je Strailo kao da sumnja da se u slaminalazi gnezdo pacova i svaki as je neprijateljski reao.

- Ne obraaj panju na Totoa - ree Doroti svom novom prijatelju. - On nikada ne ujeda.

- Oh, ne bojim se - odgovori Strailo - on ne moe da ugrize slamu. Dozvoli mi da ponesemtvoju kotaricu. Nee mi biti teko jer ja ne mogu da se umorim. Odau ti svoju tajnu - nastavion u hodu. - Postoji samo jedna stvar na svetu koje se plaim.

- A ta je to? - upita Doroti. - vaka koji te je napravio?

- Ne - odgovori Strailo - ve upaljena ibica.

PUT KROZ UMU

Posle nekoliko asova put postade dombast a hodanje toliko naporno da je Strailo estoposrtalo preko utih opeka koje su sada bile neravne. Poneke opeke bile su polomljene ili suak nedostajale, i umesto njih su bile rupe koje je Toto preskakao, a Doroti zaobilazila. to se

tie Straila, poto nije imao mozga, iao je pravo napred tako da je upadao u rupe i pruao sekoliko je dug preko tvrdih opeka. Ipak se nijednom nije povredio. Doroti bi ga podigla iponovo postevila na noge, a on bi joj se pridruio smejui se veselo sopstvenoj nezgodi.

Farme vie nisu bile ni priblino ureene kao one prethodne. Videli su manje kua i manjevoki nego ranije, i to su dalje ili, predeo je postajao sve vie pust i sumoran.

U podne sedoe pokraj puta, blizu jednog potoia, i Doroti izvadi iz kotarice malo hleba.Ponudi jednim paretom Strailo, ali on odbi.

- Ja, sreom, nikada nisam gladan - ree on. Moja usta su samo nacrtana, a ako bih na njima

prorezao otvor da jedem, slama kojom sam ispunjen bi ispala, i to bi pokvarilo oblik mojeglave.


11/74

Doroti odmah shvati da je to tano, tako da samo klimnu glavom i nastavi da jede pare hleba.

- Reci mi neto o sebi i o zemlji iz koje dolazi -ree Strailo poto Doroti zavri veeru. Onamu tada ispria sve o Kanzasu - kako je tamo sve sivo i kako je uragan doneo u ovu udnu

zemlju Oz. Poto je paljivo sasluao Strailo ree:

- Ne razumem zato eli da ode iz ove divne zemlje i vrati se u to sivo, sumorno mestozvano Kanzas.

- To je zato to nema mozga - odgovori devojica. - Bez obzira koliko nam je kod kuesumorno i sivo, mi ljudi od krvi i mesa radije ivimo tamo nego u nekoj drugoj zemlji, makarona bila daleko lepa. Nigde nije kao kod kue.

Strailo uzdahnu.

- Naravno, ja to ne mogu da razumem - ree. -Da su vae glave ispunjene slamom kao moja,vi biste verovatno iveli u lepim krajevima, a u Kanzasu uopte ne bi bilo ljudi. Srea zaKanzas to imate mozga!

- Hoe li da mi ispria neku priu dok se odmaramo? - upita devojica. Strailo je prekornopogleda i odgovori:

- Moj ivot je tako kratak da zaista nita ne znam. Napravljen sam tek prekjue. Nije mipoznato ta se pre toga deavalo u svetu. Sreom, kada mi je farmer napravio glavu, jedna odprvih stvari koju je uradio bila je da mi nacrta ui, tako da sam uo ta se oko mene govori. Sanjim je bio jo jedan vaka, i prvo to sam uo bio je farmerov glas:

- Kako ti se dopadaju ove ui?

- Malo su se nakrivile - odgovori drugi.

- Nita ne mari - ree farmer. On zatim nacrta moje desno oko i im ga zavri, ja radoznalopogledah u njega i sve oko sebe, jer, bio je to moj prvi pogled u svet.

- Oko je prilino lepo - primeti vaka posmatrajui farmera. - Plava boja je prava boja zaoi.

- Mislim da u drugo oko nacrtati malo vee - ree farmer. Vid mi se naglo izotrio im je idrugo oko bilo gotovo. Zatim mi nacrta nos i usta, ali ja sam utao jer jo nisam znao emuona slue. Zabavljao sam se posmatrajui ih kako mi prave telo, noge i ruke. Bio sam veoma

ponosan jer sam mislio da sam postao ovek kao i svaki drugi.

- Ovaj momak e dobro da plai ptice - ree farmer. - Izgleda kao pravi ovek.

- Pa, on i jeste ovek - ree drugi, i ja se potpuno sloih sa njim. Farmer me ponese podmikom do kukuruznog polja i natae me na onu visoku motku na kojoj si me nala. On injegov prijatelj odoe i ostavie me samog.


12/74

- Nije mi se dopalo to sam naputen, pa zato pokuah da poem za njima, ali, poto mi nogenisu dodirivale zemlju, bejah prinuen da ostanem na motki. Poto sam tek bio napravljen,nisam imao na ta da misIim, pa sam se dosaivao. Mnotvo vrana i drugih ptica doletee u

polje, ali, im me ugledae pomislie da sam vaka i odleprae dalje.

Ja se obradovah - ve sam pomislio da sam neko i neto. Onda jedna stara vrana prolete poredmene i, poto me paljivo osmotri, slete mi na rame i ree:

"Misli li onaj farmer da e meni ovako lako da podvali? Ba me zanima! Svaka pametnavrana moe da vidi da si ti samo napunjen slamom". Ona zatim skoi na moje noge i do milevolje se najede kukuruza. I ostale ptice, videvi da sam bezopasan, doletee da jedu kukuruz,tako da je za kratko vreme oko mene bilo itavo jato.

Rastuio sam se kad sam shvatio da nisam dobro strailo, ali me stara vrana utei ovimreima:

- Izgleda kao i ostali ljudi, samo ti nedostaje mozak. A to je jedina stvar na ovom svetu kojuvredi imati bez obzira da li si ovek ili vrana.

- Poto su vrane odletele, ja poeh da razmiljam i odluih da, kako znam i umem, pokuamda dobijem malo mozga. Sreom, ti si prola ovuda i skinula me sa motke, a posle onoga tosi rekla, siguran sam da e mi Veliki Oz dati mozak im budemo stigli u Smaragdni Grad.

- Nadam se - ree Doroti ozbiljno - jer izgleda da ti je veoma stalo da ga dobije.

- Oh, da, stalo mi je -odgovori Strailo. - Ne prijatno je kad ovek zna da je budala.

- Hajdemo dalje - ree devojica i prui kotari cu Strailu.

Pored puta vie nije bilo plotova, a zemlja je bila neravna i neobraena. Pred vee stigoe ujednu veliku umu u kojoj je raslo drvee tako visoko, gusto da su se grane spajale nad putemod utih opeka. Pod drveem je bilo skoro sasvim mrano jer su grane zaklanjale dnevnusvetlost, ali putnici se ne zaustavie i nastavie dalje.

- Ako ovaj put ulazi u umu, on mora iz nje i da izae - ree Strailo. - A poto je SmaragdniGrad na drugom kraju puta, moramo da ga sledimo ma kuda on vodio.

- To je bar jasno - ree Doroti.- Naravno, kako bih to inae znao - odgovori Strailo. - Da je za to potreban mozak, ja tonikada ne bih rekao.

Posle jednog asa pade mrak i oni poee da se sapliu u pomrini. Doroti nije mogla nita davidi, ali Toto jeste, jer neki psi vide dobro i u mraku, a Strailo je izjavio da moe da vidi istotako dobro kao po danu. Zato ga devojica uze pod ruku i nastavi prilino lako da hoda.

- Ako vidi bilo kakvu kuu ili mesto gde moemo da provedemo no - ree ona - kai mi, jerje veoma neprijatno ii po mraku.

Strailo ubrzo zastade.


13/74

- Sa desne strane vidim kolibicu sagraenu od drveta. Hoemo li da odemo tamo? - upita on.

Naravno - odgovori devojica. - Ja sam sasvim iscrpljena.

Strailo je povede meu drveem do kolibe i Doroti ue unutra. Tamo, u jednom uglu,pronae postelju od osuenog lia. Ona odmah lee i sa Totom pored sebe, ubrzo utonu udubok san. Poto nikada nije oseao umor, Strailo stade u drugi ugao da strpljivo saeka

jutro.

SPAAVANJE LIMENOG DRVOSEE

Kada se Doroti probudila, sunce je sijalo kroz drvee, a Toto je ve bio napolju i jurio ptice iveverice. Ona se uspravi u krevetu i pogleda oko sebe. Strailo je strpljivo ekao u svom uglu.

- Moramo da potraimo vodu - ree mu ona.

- ta e ti voda? - upita on.

- Da se umijem i da pijem kako mi suv hleb ne bi zastao u grlu.

- Mora da je nezgodno biti nainjen od krvi i mesa - zamiljeno ree Strailo. - Vi morate daspavate, jedete i pijete. Ipak, vi imate mozak i moete da misIite kako treba, a za to bi vredelo

pomuiti se.

Oni izaoe iz kolibice. Ili su kroz umu sve dok nisu stigli do jednog izvora bistre vode gdese Doroti napila, okupala i pojela doruak. Tada primeti da u kotarici nije ostalo mnogo hlebai obradova se to Strailo ne mora nita da jede, jer bi inae jedva ostalo dovoljno hrane za tajdan za nju i Totoa.

Ba kada je zavrila sa dorukom i htela da se vrati na put poploan utim opekama, Doroti setre uvi tuno stenjanje u blizini.

- ta je to? - upita ona uplaeno.

- Ne znam - odgovori Strailo - ali moemo da odemo i pogledamo.

U tom trenutku dopre im do uiju jo jedan jecaj koji kao da je dolazio odnekud iza njih. imse okretoe i zakoraie u umu, Doroti vide kako se neto presijava obasuto zracima suncakoji su prodirali izmeu drvea. Ona potra u tom pravcu, a zatim zastade i uzviknu odiznenaenja.

Jedno veliko drvo bilo je napola poseeno, a pored njega, sa podignutom sekirom u rukama,stajao je ovek sav nainjen od lima. Iako su mu glava, noge i ruke bili zglobovima

privreni za telo, on je stajao potpuno nepokretno, kao da uopte ne moe da se pomeri.

Doroti i Strailo su ga zaprepaeno gledati a Toto ljutito lajao, a kada je pokuao da ga

ugrize za limene noge, povredio je zube


14/74

- Jesi li to ti stenjao? - upita Doroti.

- Da - odgovori limeni ovek - Stenjem vie od godinu dana, ali me do sada niko nije uo idoao da mi pomogne.

- Kako da ti pomognem? - upita ona ljubazno jer je bila dirnuta tunim glasom kojim je ovekgovorio.

- Donesi kanticu sa uljem i podmai mi zglobove - odgovori on. - Toliko su zarali da uoptene mogu da ih pokrenem. Ako me dobro podmae, odmah u se oporaviti. Kanticu sa uljeme nai na jednoj polici u mojoj kolibi.

Doroti odmah otra nazad u kolibu, pronae kanticu sa uljem, vrati se i brino upita:

- Gde su ti zglobovi?

- Podmai mi prvo vrat ree Limeni Drvosea i ona ga podmaza. Poto je limena glava bilamnogo zarala, Strailo je uhvati i poe paljivo da je okree sa jedne na drugu stranu, svedok ovek nije bio u stanju da je sam pomera.

- Sada mi podmai zglobove na rukama - ree. Doroti ih je podmazivala, a Strailo paljivosavijao dok se nisu sasvim oslobodili re i zasijali kao novi.

Limeni Drvosea odahnu, spusti sekiru i prisloni je uz drvo.

- Ovo je veliko olakanje - ree. - Drim tu sekiru u vazduhu otkad sam zarao, i drago mi jeto sam najzad u stanju da je spustim. A sada, ako mi podmae zglobove na nogama, biuopet u redu . Oni mu podmazae noge tako da je na kraju mogao slobodno da ih pokree.Limenko im se nekoliko puta zahvali to su ga oslobodili.

- Mogao sam zauvek da ostanem u onom poloaju da vi niste proli ovuda - ree on. - Vi stemi spasli ivot! Kako to da ste se ovde nali?

- Mi idemo u Smaragdni Grad da vidimo Velikog Oza - odgovori Doroti - i zastali smo da utvojoj kolibi provedemo no.

- Zato hoete da vidite Oza? - upita on.

- elim da me vrati kui, u Kanzas, a Strailo eli da mu arobnjak stavi malo mozga u glavu- odgovori ona.

Limeni Drvosea kao da se za trenutak duboko zamisli, a onda ree:

- Mislite li da bi Oz mogao da mi da srce?

- Pa, pretpostavIjam da bi mogao - odgovori Doroti. - To bi trebalo da bude isto tako lako kaoda Strailu da mozak . - Tano - odgovori Limeni Drvosea. - Dakle, ako mi dozvolite da vamse pridruim, i ja u da poem u Smaragdni Grad i zamolim Oza da mi pomogne.


15/74

- Hajdemo - srdano ree Strailo, a Doroti dodade da se raduje njegovom drutvu. Na toLimeni Drvosea prebaci sekiru preko ramena i oni se uputie kroz umu, sve dok ne dooedo puta poploanog utim opekama.

Limeni Drvosea zamoli Doroti da stavi kanticu sa uljem u svoju kotaricu. - Jer - ree, ako

sluajno pokisnem i ponovo zaram, ulje e mi biti neophodno.

Imali su sree da dobiju novog saputnika, jer ubrzo poto su nastavili put dooe do mesta gdeje drvee i bunje bilo toliko gusto da kroz njega putnici nisu mogli da prou. Meutim,Limeni Drvosea se dade na posao i poe za sve njih da raiava put sekirom. Doroti se uz

put toliko zamislila da nije ni primetila kada se Strailo sapleo o jednu rupu i otkotrljao ujarak. Morao je da je pozove da mu ponovo pomogne.

- Zato nisi obiao rupu. - upita Limeni Drvosea.

- Zato to nemam pameti - veselo odgovori Strailo. - Zna, moja glava je napunjena slamom,

pa zato i idem Ozu da ga zamolim za malo mozga.

- A, tako - ree Limeni Drvosea. - Pa ipak, mozak nije najvanija stvar na svetu.

- Ima li ga ti? - upita Strailo.

- Ne, moja glava je potpuno prazna - odgovori Limeni Drvosea - ali ja sam nekada imao imozak i srce, i poto sam oba isprobao, vie bih voleo da imam srce.

- A zato? - upita Strailo.

- Ispriau ti svoj ivot i onda e shvatiti. I tako, dok su iIi kroz umu, Limeni Drvosea jepriao sledeu priu:

- Roen sam kao sin drvosee koji je sekao drva u umi i tako se prehranjivao. Kad samporastao, postao sam i sam drvosea i poto mi je otac umro, brinuo sam se o majci sve dok jebila iva. Zatim sam doneo odluku da vie ne ivim sam nego da se oenim.

Sreo sam jednu vakaicu koja je bila tako lepa da sam se ubrzo zaljubio u nju i zavoleo jesvim svojim srcem. Ona je sa svoje strane obeala da e se udati za mene im zaradimdovoljno novca da sazidam za nju lepu kuu. Ja se stoga dadoh na posao vrednije nego ikada.

Moja devojka je ivela sa jednom staricom koja nije elela da se ova uopte uda,.jer je samabila toliko lenja da je htela da devojka ostane sa njom i obavlja joj sve domae poslove. Zatoje ta starica otila Zloj Vetici Istoka i obeala joj dve ovce i jednu kravu ako sprei naevenanje. Posle toga Zla Vetica je zaarala moju sekiru, i kada sam jednog dana cepao drvavrednije nego ikada, zato to sam goreo od nestrpljenja da to je mogue pre doem do novekue i ene, sekira iznenada skliznu i odsee mi levu nogu.

Prvo sam bio oajan, jer sam znao da ovek sa jednom nogom ne moe da radi kao drvosea.Stoga sam otiao jednom limaru i on mi je napravio novu nogu od lima. Kada sam se navikaona nju, noga je veoma dobro radila. Meutim, ovaj moj potez je razljutio Zlu Veticu Istoka,zato to je starici dala svoju re da se neu oeniti lepom vakaicom. Kada sam ponovo

poeo da obaram drvee, moja sekira skliznu i odsee mi desnu nogu. Opet sam otiao kodlimara i ovaj mi je napravio i drugu nogu od lima. Posle ovoga, zaarana sekira mi je, jednu


16/74

po jednu, odsekla ruke, ali ni najmanje obeshrabren, ja ih zamenih limenima. Zla Vetica tadaopet zaara sekiru, te mi ova odsee glavu. U prvom trenutku pomislih da mi je doao kraj.Meutim, limar se sluajno naao u blizini i napravio mi novu glavu od lima.

Mislei da sam nadmudrio Zlu Veticu, radio sam napornije nego ikada. Ali, nisam znao

koliko je svirep moj neprijatelj. Vetica je pronala siguran nain da u meni ubije ljubavprema lepoj vakaici. Ponovo je zaarala sekiru tako da mi je iskliznula iz ruku i preseklatelo napola. Jo jednom mi je limar pritekao u pomo i napravio novo telo od lima, za koje je

pomou spona privrstio moje limene ruke, noge i glavu, tako da sam mogao da ih pokreemisto onako dobro kao i ranije. Ali, avaj, vie nisam imao srce i nije mi bilo stalo da li u seoeniti svojom devojkom ili ne. Pretpostavljam da devojka jo uvek ivi sa staricom i eka dadoem po nju.

Moje telo se tako jarko sijalo na suncu da sam bio ponosan na sebe. Vie nisam morao dapazim da mi sekira ne isklizne iz ruku poto me nije mogla posei. Za mene je postojala samojedna opasnost - da mi zglobovi zaraju. Zato sam u kolibi uvek imao spremnu kanticu sa

uljem i stalno ih podmazivao. Meutim, jednoga dana sam zaboravio to da uradim i, poto meje uhvatila nepogoda, pre nego to sam i pomislio na opasnost, zglobovi mi zarae na kii i jaostadoh da stojim u umi sve dok vi niste naili i pomogli mi. Bilo je to strano iskuenje.Tokom te godine, dok sam nepomino stajao, imao sam vremena da shvatim kako je najveigubitak koji sam doiveo gubitak srca. Dok sam bio zaljubljen, bio sam najsreniji ovek nasvetu, ali ko nema srce ne moe da voli, pa sam zato odluio da zamolim Oza da mi ga da.Ako mi to uini, vratiu se svojoj devojci i oeniu se njom.

I Doroti i Strailo su zainteresovano sasluali priu Limenog Drvosee. Sada im je bilo jasnozato je toliko eleo da dobije novo srce . - Bez obzira na sve - ree Strailo - ja u ipak traitimozak, a ne srce, jer glupan, i kad bi imao srce, ne bi znao ta s njim da radi.

- Ja elim srce - odgovori Limeni Drvosea - jer mozak nikoga ne ini srenim, a srea jenajlepa stvar na svetu.

Doroti ne ree nita zato to nije znala koji je od njenih prijatelja u pravu. Ona zakljui da,ako se samo vrati svojima u Kanzas, nee mnogo mariti za to to Drvosea nema mozak aStrailo srce, niti da li su obojica dobili ono to ele.

Najvie je brinulo to to je ostalo jo sasvim malo hleba i to e, kad ona i Toto jo jednomuinaju, kotarica biti prazna. Drvosea i Strailo nisu nita jeli, ali ona nije bila nainjena ni

od lima ni od slame i nije mogla da preivi ako ne jede.

PLALJIVI LAV

Doroti i njeni saputnici su i dalje ili kroz gustu umu. Put je jo uvek bio poploan utimopekama, ali je bio toliko prekriven suvim granicama i liem da su koraali s tek ommukom.

U ovom delu ume je bilo malo ptica, jer ptice vole da ive tamo gde ima mnogo sunca.Odjednom, do njih dopre prodorno reanje neke divlje ivotinje sakrivene meu drveem. Od

ovog zvuka srce devojice bre zakuca. Nije shvatila ta se to uje, ali Toto izgleda jeste, jerse priljubio uz Doroti i nije ak ni zalajao.


17/74

- Koliko nam jo treba - zapita devojica Limenog Drvoseu - da izaemo iz ume?

- Ne znam - glasio je odgovor - nikada nisam bio u Smaragdnom Gradu. Moj otac je jednomiao tamo dok sam jo bio deak i rekao mi je da je to dug put kroz opasne krajeve, iako je

predeo divan u blizini grada u kome ivi Oz. Ipak, sve dok uz sebe imam kanticu sa uljem, jase ne bojim. Strailo ionako ne moe da se povredi, a ti nosi na elu trag poljupca DobreVetice koji te titi od svakog zla.

- Toto?- upita devojica brino - ta e njega da zatiti?

- Ako bude u opasnosti, mi emo morati da ga titimo - odgovori Limeni Drvosea.

U tom trenutku iz ume se zau straan urlik i odmah zatim, ogroman lav iskoi na put.Jednim udarcem ape on obori Strailo u jarak, a zatim svojim otrim kandama napadeUmenog Drvoseu. Na njegovo iznenaenje, lim je ostao neoteen iako je Drvosea pao

nasred puta i ostao da lei.

Kada se suoio sa neprijateljem mali Toto potra lajui ka lavu. Velika zver otvori eljust daproguta psetance, kada Doroti, bojei se da Toto ne nastrada, zaboravi na opasnost, pritra,udari lava po njuci to je jae mogla i viknu:

- Samo pokuaj da pojede Totoa! Sram te bilo, tako velika ivotinja a napada sirotu malukucu!

- Nisam mu nita uradio - ree lav trljajui apom mesto na njuci gde ga je Doroti udarila.

- Nisi, ali si pokuao - odgovori ona. - Ti si najobinija kukavica!

- Znam - ree Lav i posramljeno spusti glavu. -Oduvek sam to znao. Ali, ta da radim?

- To ja ne znam. Kada samo pomisIim kako si udario sirotog oveka od slame!

- Zar je on napunjen slamom? - upita Lav izne-naeno posmatrajui kako devojica podieStrailo, postavlja ga na noge i popravlja mu oblik.

- Naravno da jeste - odgovori Doroti, jo uvek ljuta.

- Zato je on tako lako pao - primeti Lav. - Izenadio sam se kad sam video kako se kotrlja. Je lii onaj drugi napunjen slamom?

- Nije - odgovori Doroti. - On je nainjen od lima. - Onda pomoe Drvosei da ustane.

- Zato mi je skoro polomio kande - ree Lav. - Kada sam njima zagrebao lim, sav sam senajeio. Kakva je to mala ivotinja do koje ti je toliko stalo?

- To je moj pas Toto - odgovori Doroti.

- Je li on napravIjen od lima ili je napunjen slamom? - upita Lav.


18/74

- Ni jedno ni drugo. On je ... on je pas od krvi i mesa - odgovori devojica.

- Kakva udna ivotinja! Sada, kada sam ga bolje pogledao, vidim koliko je mali. Nikome,osim kukavici kao to sam ja, ne bi palo na pamet da pojede tolicko stvorenje - tuno nastaviLav.

- Zato si ti kukavica? - upita Doroti zaueno gledajui zver koja je bila velika kao omanjikonj.

- Ko to zna! - odgovori Lav. - Mislim da sam tako roen. Sve ostale umske ivotinje,prirodno, oekuju od mene da budem hrabar, jer se za lava oduvek mislilo da je umski car.Primetio sam da se, kad glasno riknem, sve ivo uplai i ukloni sa mog puta. Kad god sretnemnekog oveka, ja se strano uplaim, ali ipak riknem na njega i on pobegne to bre moe.Poto sam kukavica, strano se plaim slonova, tigrova i medveda. Sreom, i oni bee kaduju moju riku, a ja ih, naravno, putam.

- Ali, to nije u redu. Car ivotinja ne bi smeo da bude plaljiv - ree Strailo.

- Znam - odgovori Lav i obrisa krajikom repa suzu iz oka. - Zbog toga sam nesrean i ivotmi je tuan. Ali, kad god se pojavi opasnost, moje srce zalupa bre.

- Da nema sranu manu? - upita Limeni Drvosea.

- Moda - ree Lav.

- Ako je to u pitanju - nastavi Limeni Drvosea - treba da bude srean, jer to znai da imasrce. to se mene tie, ja ga nemam i zato ne mogu da budem srani bolesnik.

- Da nemam srce - ree Lav zamiIjeno - moda ne bih bio plaIjiv.

- A ima li mozak? - upita Strailo.

- Pretpostavljam da ga imam. Nisam proveravao - odgovori Lav.

- Ja sam krenuo Velikom Ozu da ga zamoIim da mi da malo mozga, - ree Strailo - jer mi jeglava za sada ispunjena samo slamom.

- A ja idem da ga zamolim da mi da srce - ree Drvosea.- A ja da ga molim da Totoa i mene vrati u Kanzas - dodade Doroti.

- Mislite li da mi Oz moe dati hrabrost? - upita Plaljivi Lav.

- Isto tako lako kao to meni moe dati mozak - ree Strailo.

- Ili meni srce - ree Limeni Drvosea.

- Ili da mene vrati u Kanzas - ree Doroti.


19/74

- U tom sluaju, ako nemate nita protiv, ja u poi sa vama - ree Lav. - ivot bez trunkehrabrosti je naprosto nepodnoljiv.

- Ba dobro, - odgovori Doroti - poto e terati divlje ivotinje od nas. Izgleda mi da su onejo plaljivije od tebe kad doputaju da ih tako lako uplai.

- I jesu, - ree Lav - ali to mene ne ini nimalo hrabrijim; biu nesrean dok god budemsvestan da sam kukavica.

I tako, jo jednom, malo drutvo krenu na put. Lav je iao krupnim koracima pored Doroti. Upoetku, Totou se nije dopadao novi saputnik, zato to nikako nije mogao da zaboravi kako jebio skoro smrvljen u ogromnim lavljim eljustima, ali posle izvesnog vremena seodobrovoljio, te konano Toto i Plaljivi Lav postadoe dobri prijatelji.

Do kraja dana nikakav novi doivljaj nije poremetio put. Jedino je Limeni Drvosea stao naneku bubu koja je puzila po putu i zgnjeio siroto stvorenjce. On se zbog toga mnogo rastuio

jer je uvek pazio da nikog ivog ne povredi, pa je pustio nekoliko pokajnikih suza. Ove suzemu se polako skotrljae niz lice tako da zavrtnji njegove vilice zarae. Kada ga Doroti netoupita, Limeni Drvosea ne mogade da otvori usta jer su mu vilice bile stisnute od re. On sestrano uplai i znacima objasni Doroti da mu pomogne. No ona nije razumela. Ni Lav nijeshvatio ta se deava, ali Strailo zgrabi kanticu sa uljem iz Dorotine kotarice i podmazaDrvoseine vilice, tako da je ovaj posle nekoliko trenutaka ponovo mogao da govori.

- Ovo e mi biti pouka - ree on - da gledam kuda idem. Sigurno u ponovo zaplakati akoopet zgazim neku bubu, a od plakanja mi zaraju vilice i ne mogu da govorim.

Posle toga je, oiju prikovanih za tle, hodao veoma paIjivo. Kada bi ugledao nekog siunogmrava kako mili, on bi ga preskoio da ga ne povredi. Limeni Drvosea je vrlo dobro znao danema srce i zato je stalno pazio da ne bude svirep ili neljubazan ni prema kome.

- Vi ljudi sa srcem - ree - imate neto to vas vodi i ne moete da pogreite, ali ja nemamsrce i zato moram da budem veoma paljiv. Kada mi Oz bude dao srce, naravno, vie neumorati toliko da se trudim.

VELIKOM OZU U POHODE

Te veeri su bili prinueni da prenoe ispod jednog velikog drveta u umi jer u blizini nijebilo kua. Stablo ih je kao dobar pokriva titilo od rose, a Limeni Drvosea je svojomsekirom nacepao gomilu drva, te je Doroti zaloila veliku vatru koja je ugrejala i pomogla jojda se osea manje usamljenom. Ona i Toto pojedoe ostatke hleba, pa sada nije znala ta e daradi za doruak.

- Ako eli - ree Lav - otii u u umu i uloviti jelena za doruak. Moe ga ispei na vatri,jer vi ljudi imate udan ukus i vie volite peeno meso.

- Nemoj to da radi, molim te - zamoli ga Limeni Drvosea. - Ako ubije sirotog jelena, ja use rasplakati i vilice e mi ponovo zarati.

Lav ipak ode u umu na veeru i posle nikome ne ree ta je pojeo.


20/74

Strailo je pronaao orah i napunio plodovima Dorotinu kotaricu, tako da devojica duevreme ne bude gladna. Ona zakljui da je to veoma paljivo sa njegove strane. Veselo sesmejala neobinom nainu na koji je ovek od slame brao orahe. Njegove ruke napunjeneslamom bile su tako nespretne, a orasi tako sitni, da je ispustio skoro isto onoliko koliko je

stavio u kotaricu. Strailu je, meutim, bilo svejedno koliko e vremena utroiti na branjeoraha jer je ionako beao od vatre u strahu da mu neka varnica ne uleti u slamu i zapali je.Stoga se drao podalje od plamena i pribliio se samo da Doroti, kada je legla da spava,

pokrije suvim liem. Ispod njega joj je bilo ugodno i toplo, pa je vrsto spavala sve do jutra.

Kada je svanulo, devojica se umi u jednom potoiu i ubrzo zatim celo drutvo krenu premaSmaragdnom Gradu.

Za nae putnike ovaj dan je bio pun dogaaja. Hodali su jedva jedan sat, kada pred sobomugledae veliki jarak koji je presecao put i umu i pruao se sa obe strane dokle im je pogleddopirao. Bio je vrlo irok, a kada su doli do ivice i pogledali dole, videli su i da je veoma

dubok. Dno mu je bilo prekriveno ogromnim iljatim kamenjem, a strane veoma strme. Zatrenutak im se uinilo da je njihovom putovanju doao kraj.

- ta da radimo? - upita Doroti oajno.

- Nemam pojma - odgovori Limeni Drvosea.

Lav zabrinuto zatrese svojom upavom grivom.

Meutim, Strailo ree:

- Da letimo ne moemo, to je sigurno, a ne moemo ni da se spustimo u ovaj ogroman jarak.Zato, ako ne moemo ni da ga preskoimo, moramo ostati tu gde smo.

- Mislim da bih ja mogao da ga preskoim -ree Plaljivi Lav poto je paljivo odmeriorastojanje.

- Onda smo na konju - odgovori Strailo - jer nas jednog po jednog moe preneti na leima.

- Pa, mogu da pokuam - ree Lav. - Ko hoe da poe prvi?

- Ja - izjavi Strailo - jer ako ne uspe da preskoi jarak, Doroti moe da pogine, a LimeniDrvosea da se ulubi. Ali, ako sam ja na tvojim leima, nema opasnosti, jer se pri padu uopteneu povrediti.

- Strano se bojim da ne upadnem u jarak ree Plaljivi Lav - ali misIim da nema druge negoda pokuam. Uzjai me, pa da probamo.

Strailo uzjaha Lava i ogromna zver prie ivici jarka i uuri se.

- Zato se prvo ne zaleti? - upita Strailo.


21/74

- Mi make tako ne skaemo - odgovori on, a zatim velikim skokom prolete kroz vazduh inae se na drugoj strani. Svi su bili zadovoljni kada su videli sa kakvom lakoom to radi.Kada je Strailo siao sa njega, Lav ponovo preskoi jarak.

Doroti odlui da bude sledea, pa uze Totoa u naruje i uzjaha Lava drei se vrsto jednom

rukom za njegovu grivu. U sledeem trenutku joj se uini da leti kroz vazduh, a zatim se, prenego to je stigla o tome da razmisti, nae na drugoj strani.

Lav se vrati nazad po trei put i prenese Limenog Drvoseu. Posle toga svi posedae nazemlju kako bi Lav mogao da predahne, jer su ga silni skokovi zamorili. Dahtao je kaoogroman pas posle dugog tranja.

Suma je na ovoj strani bila veoma gusta. Delovala je mrano i sumorno. Poto se Lavodmorio, oni nastavie da hodaju putem od utih opeka, pitajui se u sebi da li e ikada stiido kraja ume i ponovo izai na jarku sunevu svetlost. Uza sve to, ubrzo zaue neobineglasove iz dubine ume i Lav im apnu da u ovom delu zemlje ive Gorogani.

- ta su to Gorogani? - upita devojica.

To su grozne ivotinje sa telom kao u medveda, a glavom kao u tigra - odgovori Lav. Kandesu im toliko dugake i otre da me mogu rastrgnuti isto tako lako kao to bih ja mogao Totoa.Ja ih se strano plaim.

- Nikakvo udo - odgovori Doroti. - Sigurno su to uasne zveri.

Lav upravo htede da odgovori, kada naioe na jo jednu jarugu koja je bila tako iroka iduboka da on odmah uvide da je ne moe preskoiti.

Posedae da se posavetuju ta da rade i posle ozbiljnog razmiljanja Strailo ree:

- Eno jednog velikog drveta u blizini jaruge. Kad bi Limeni Drvosea uspeo da ga obori takoda padne na drugu stranu, mogli bismo lako da preemo preko njega.

- Odlina ideja! - ree Lav. - Ponekad mi se uini da u glavi ipak ima mozak umesto slame.

- Drvosea se odmah dade na posao. Poto mu je sekira bila otra, on brzo posee drvo. Tadase Lav osloni svojim jakim prednjim apama na stablo i gurnu ga iz sve snage. Veliko drvo se

polako savi i pade sa treskom preko jarka. Gornje grane se naoe na drugoj strani.Upravo su poeli da prelaze preko ovog neobinog mosta, kada ih jako reanje natera da

podignu pogled i na svoj uas, primetie da im u susret tre dve ogromne ivotinje sa telimakao u medveda i glavama kao u tigra.

- To su Gorogani - ree Plaljivi Lav i poe da drhti.

- Brzo! - uzviknu Strailo. - Hajdemo na drugu stranu!

Doroti poe prva drei Totoa u naruju, a za njom Limeni Drvosea i Strailo. Iako uplaen,

Lav se okrete ka Goroganima i riknu tako silno da Doroti vrisnu a Strailo pade na lea. ak igrozne ivotinje zastadoe i iznenaeno ga pogledae.


22/74

Ali, videvi da su vei od Lava i setivi se da su njih dvojica a on sam, Gorogani pojurie unapad. Lav pree preko stabla i okrete se da vidi ta e da urade. Ne zastajui ni tren, grozneivotinje kretoe preko drveta.

- Izgubljeni smo! Sigurno e nas rastrgnuti svojim otrim kandama. Stani odmah iza mene, aja u se boriti sa njima dogod u meni ima ivota -ree Lav Doroti.

- ekaj malo! - uzviknu Strailo. - Razmiljao je ta bi bilo najbolje da se uini i najzad reeDrvosei da presee kraj drveta koji je leao na njihovoj strani jarka. Umeni Drvosea seodmah baci na posao, i kada su Gorogani skoro stigli na drugu stranu, drvo sa treskom padena dno i povue sa sobom nakazne zveri koje otro stenje raznee u paramparad.

- Izgleda - ree Plaljivi Lav sa uzdahom olakanja - da nam je sueno da jo malo poivimo.

Milo mi je to mora da je mnogo nezgodno ne biti iv. Ove nakaze su me toliko preplaile da

mi srce jo uvek lupa.

- Ah! - ree tuno Limeni Drvosea. - Kako bih eleo da i meni lupa srce!

Posle ovog doivljaja, nai putnici postadoe jo nestrpljiviji da to pre izau iz ume. Hodalisu vrlo brzo i Doroti se toliko umorila da je morala da uzjae Lava. Na njihovu veliku radost,drvee poe da se proreuje to su vie odmicali. PosIe podne, pred sobom iznenada ugledae

brzu, iroku reku. Na drugoj obali se videlo da put od utih opeka vijuga kroz divne zelenelivade proarane cveem jarkih boja. Du puta je raslo drvee sa kojeg je visilo zrelo voe.Bili su veoma sreni kada su videli tako lep predeo.

- Kako emo prei reku? - upita Doroti.

- To je bar lako - odgovori Strailo. - Limeni drvosea e napraviti splav kojim emo prei nadrugu stranu.

Drvosea uze sekiru i poe da obara drvee. Dok je on radio, Strailo otkri na obali drvoprepuno zrelog voa. Doroti se obradova jer celog dana nije jela nita osim oraha, pa se dobronajede voa. Ali, splav se ne moe brzo napraviti ak i kada je neko vredan i neumoran kaoLimeni Drvosea. Kada se spustila no, posao jo nije bio zavren. Zato naoe zgodno mestoispod drvea gde su lepo spavali sve do jutra. Doroti je sanjala Smaragdni Grad i dobrog

arobnjaka Oza koji e je uskoro vratiti kui.

SMRTONOSNO MAKOVO POLJE

Nai putnici se sledeeg jutra probudie osveeni i puni nade. Doroti je kraljevskidorukovala breskve i ljive koje su rasle na drveu pokraj reke.

Za njima je ostala mrana uma koju su posle brojnih opasnosti sreno proli. Ispred njih sepruao divan, suncem obasjan predeo koji kao da ih je pozivao u Smaragdni Grad.

iroka reka ih je jo uvek razdvajala od te divne zemlje, ali splav je bio zavren im jeLimeni Drvosea posekao jo nekoliko stabala i privrstio ih jedno za drugo drvenim


23/74

klinovima. Sa Totoom u naruju, Doroti sede na sredinu splava. Plaljivi Lav je bio veliki iteak, pa se splav nagnuo im je stao na njega. Strailo i Limeni Drvosea su stajali nadrugom kraju i odravali ravnoteu. Njih dvojica su motkama gurali splav kroz vodu.

U poetku je sve bilo dobro, ali kada stigoe nasred reke, struja ponese splav nizvodno, sve

dalje i dalje od puta poploanog utim opekama, a voda postade tako duboka da dugakemotke vie nisu dopirale do dna.

- Teko nama! - ree Limeni Drvosea. Ako ne uspemo da se domognemo obale, struja e nasodneti u zemlju Zle Vetice Zapada koja e nas zaarati i uiniti svojim robovima.

- I ja tada neu dobiti mozak! - ree Strailo.

- A ja neu stei hrabrost! - ree Plaljivi Lav.

- A ja neu dobiti srce! - ree Limeni Drvosea.

- A ja se nikada neu vratiti u Kanzas! - ree Doroti.

- Moramo po svaku cenu stii u Smaragdni Grad - nastavi Strailo i zaroni svoju motku tolikoduboko da se ona vrsto zari u mulj na dnu reke. Pre nego to je mogao da je izvue ili ispusti,splav odmae i jadni Strailo ostade da visi na njoj nasred reke.

- Zbogom! - uzviknu on za njima, a oni se rastuie zbog rastanka. Limeni Drvosea poe daplae, ali se sreom priseti da moe da zara, pa zato obrisa suze o Dorotinu keceljicu.

Strailo je zaista bio u nevoIji.

- Sada mi je gore nego onda kada me je Doroti nala - ree u sebi. - Tada sam visio usredkukuruznog polja gde sam bar mogao da plaim vrane. emu moe da slui Strailo na motkiusred reke. to je najstranije, nikada neu stei mozak!

Splav je nastavio da plovi nizvodno, a jadni Strailo je ostao daleko za njima. - Neto moramopreduzeti da se spasemo. Ako se budete vrsto drali za kraj mog repa, mislim da u plivajuimoi da odvuem splav do obale - ree Plaljivi Lav.

On skoi u vodu, a Limeni Drvosea ga vrsto uhvati za rep. Plaljivi Lav iz sve snage zaplivaka obali. lako je bio snaan, nije mu bilo lako. Ipak, ubrzo su se izvukli iz struje. Doroti uzedugaku motku od Limenog Drvosee i pomoe da se splav izgura na obalu.

Kada su najzad stigli do obale i zakoraili na divnu zelenu travu, bili su iscrpljeni. Mislili suda ih je struja odnela daleko od puta koji je vodio ka Smaragdnom Gradu.

- ta da radimo? - upita Limeni Drvosea, dok je Plaljivi Lav leao na travi i suio se nasuncu.

- Moramo se nekako vratiti na put - ree Doroti.

- Ako idemo obalom, ponovo emo naii na njega - primeti Plaljivi Lav.


24/74

I tako, poto su se odmorili, Doroti uze svoju kotaricu i oni pooe du obale obrasle travomka putu od koga ih je struja udaljila. Bio je to divan, suncem obasjan predeo, prepun cvea ivoki. Ipak, zbog onoga to se desilo jadnom Strailu, nisu bili sreni.

Ili su to su bre mogli, a Doroti zastade samo jednom da ubere divan cvet. Posle izvesnogvremena, Limeni Drvosea uzviknu:

- Pogledajte!

Oni pogledae u pravcu reke i primetie Straila kako stoji nataknut na motki na sredini reke.Izgledao je veoma usamljeno i tuno.

- Kako da mu pomognemo? - upita Doroti.

Plaljivi Lav i Limeni Drvosea zatresoe glavama jer nisu znali. Sedeli su na obali i

zamiIjeno gledali u Strailo. Tada dolete jedna roda i, videvi ih, zastade da se odmori narenoj obali.

- Ko ste vi i kuda idete? - upita.

- Ja sam Doroti - odgovori devojica - a ovo su moji prijatelji, Limeni Drvosea i PlaljiviLav. Idemo u Smaragdni Grad.

- Ovo nije dobar put - ree roda isteui dugi vrat i dobro zagledajui neobino drutvo.

- Znam - ree Doroti - ali mi smo izgubili Straila i sada razmiIjamo kako da ga izbavimo.

-Gde je? - upita roda.

- Tamo na reci - odvrati devojica.

- Ako nije mnogo veliki i teak, mogu ga doneti - ree roda.

- On uopte nije teak - ree spremno Doroti - jer je napunjen slamom. Ako nam ga donese,biemo ti zauvek zahvalni.

- Pa, pokuau - ree roda - ali ako vidim da je suvie teak za noenje, morau ponovo da gavratim na reku.

Velika ptica zatim polete prema reci, ka mestu gde je Strailo stajao nataknut na motku. Onaga svojim velikim kandama uhvati za ruku i prenese na obalu gde su sedeli Doroti, PlaljiviLav, Limeni Drvosea i Toto.

im se ponovo naao meu prijateljima, Strailo ih od sree sve izgrli. Bio je toliko veseo daje, kada su krenuli dalje, uzput pevao bez prestanka.

- Plaio sam se da u zauvek ostati u reci - ree - ali me je dobra roda spasla. Ako ikada

budem dobio mozak, pronai u rodu da joj se oduim.


25/74

- Nije to nita - ree roda koje je letela iznad njih. - Ja volim da pomognem onima koji su unevolji. Sada moram da pourim jer me deica ekaju u gnezdu. elim vam da pronaeteSmaragdni Grad i da vam Oz pomogne.

- Hvala ti - ree Doroti, a ljubazna roda polete uvis i izgubi se iz vida.

Sluajui pesmu ptica, ili su dalje preko prelepog cvea koje je na tom mestu bilo totikogusto da je zemlja izgledala kao ilimom prekrivena. Veliki uti, beli, plavi i ljubiasti cvetovirasli su pored bokora makova ija je jarko crvena boja skoro zaslepila Doroti.

- Zar nije divno? - upita devojica udiui opojan miris cvea.

- Pretpostavljam - odgovori Strailo. - Moda e mi se vie dopadati kada budem imao mozak.

- Da imam srce, ja bih ga voleo - dodade Limeni Drvosea.

- Oduvek sam voleo cvee - ree Plaljivi Lav. - Ono mi izgleda tako bespomono i neno. Uumi ga skoro nije ni bilo.

Velikih crvenih makova je bilo sve vie, a ostalog cvea sve manje. Ubrzo se naoe usredvelikog makovog polja. Poznato je da je miris ovog cvea tako jak da, ako ga ima mnogo na

jednom mestu, onaj ko ga udie zaspi i, ako ga neko na vreme ne udalji od tog mirisa vie senikada ne probudi. Ali, Doroti to nije znala, niti je mogla da se udalji od jarko crvenih cvetovakoji su rasli unedogled. Kapci joj oteae i ona oseti potrebu da sedne kako bi se odmorila imalo odspavala.

Limeni Drvosea se usprotivi.

- Moramo da pourimo i vratimo se na put od utih opeka pre mraka - ree on, a Strailo sesloi sa njim. I tako nastavie, sve dok je Doroti mogla da izdri. Oi joj se i protiv njenevolje zatvorie, ona zaboravi gde se nalazi, pade meu makove i vrsto zaspa.

- ta da radimo? - upita Limeni Drvosea.

- Umree ako je ostavimo ovde - ree Lav. -Miris cvea nas moe ubiti. I sam jedva drim oiotvorene, a pas ve spava.

To je bila istina. Toto se skljokao na zemlju pored svoje male gospodarice. Miris cvea nijemogao da nakodi jedino Strailu i Limenom Drvosei zato to nisu bili napravljeni od krvi imesa.

- Tri brzo - ree Strailo Lavu - i spasavaj se smrtonosnog makovog polja to pre moe. Miemo poneti devojicu. Ako bi se tebi desilo da zaspi, ne bismo mogli ni da te pomerimo.

I Lav ustade i potra to je bre mogao. Za tren oka nestade sa vidika.

- Hajde da rukama napravimo sedite i tako ponesemo devojicu - ree Strailo. Oni podigoeTotoa i stavie ga u Dorotino krilo, a zatim od ukrtenih ruku nainie sedite i ponesoe

zaspalu devojicu preko cvea.


26/74

Dugo su hodali. Crveni ilim od smrtonosnog cvea koji ih je okruvao izgledao je beskrajnoveliki. Sledili su luk koji je pravila reka i na kraju naili na svog prijatelja Plaljivog Lava,koji je vrsto spavao meu makovima. Cvee je imalo tako jak miris da je ogromna ivotinjana kraju posustala i utonula u san na samoj ivici makovog polja, u blizini livada obraslihlepom, zelenom travom.

- Ne moemo mu pomoi - tuno ree Limeni Drvosea - zato to je suvie teak da bismo gamogli poneti. Moramo ga ostaviti ovde da spava zauvek. Moda e usniti kako je najzadstekao hrabrost.

- ao mi je - ree Strailo. - S obzirom kolika je kukavica, Lav je bio dobar drug. Ali,hajdemo dalje.

Oni odnesoe usnulu devojicu daleko od makovog polja da vie ne udie otrovno cvee,neno je spustie na meku travu pored reke i saekae da je probudi sve povetarac.

KRALJICA POLJSKIH MIEVA

- Mora da smo blizu puta poploanog utim opekama, - primeti Strailo stojei pokrajdevojice - jer smo skoro stigli do mesta s kog nas je struja odvukla.

Limeni Drvosea ne stie da odgovori jer zau neko reanje i, okrenuvi glavu (ije su arkeodlino radile), vide da im se pribliava neobina ivotinja. Bila je to velika, uta divljamaka. Limeni Drvosea zakljui da ona sigurno goni nekoga poto su joj ui bile priljubljeneuz glavu, a irom otvorene eljusti otkrivale dva reda runih zuba, dok su joj crvene oi sijalekao plamene kugle. im se priblii, Limeni drvosea opazi da ispred nje bei poljski mii i

premda nije imao srce, shvatio je da nije lepo to divlja maka hoe da ubije tako ljupko,bespomono stvorenje.

Kada se divlja maka pribliila, Drvosea zamahnu sekirom i jednim hitrim udarcem jojodrubi glavu, koja se dokotrlja do njegovih nogu.

Poto se spasao od neprljatelja, poljski mi prestade da bei, polako prie Drvosei i reepiskavim glasiem:

- Oh, hvala vam! Veliko Vam hvala to ste mi spasli ivot.

- Molim, nema na emu - odgovori Drvosea. - Znate, ja nemam srce i zato gledam dapomognem svakom kome je potreban prljatelj, pa ak i kada je u pitanju obian mi.

- Obian mi! - uvreeno uzviknu ivotinjica. -Ja sam kraljica - kraljica poljskih mieva.

- Zbilja? - uzviknu Drvosea poklonivi se.

- Vi ste, time to ste mi spasli ivot, uinili veliko delo - dodade Kraljica.

U tom trenutku se pojavi nekoliko mieva koji su trali to su bre mogli svojim noicama.

Kada ugledae svoju kraljicu, povikae:


27/74

- Vae velianstvo, mislili smo da e vas pojesti! Kako ste uspeli da pobegnete od oneogromne divlje make? - Oni se maloj kraljici poklonie tako duboko da je izgledalo kao dadube na glavicama.

- Ovaj smeni limeni ovek - odgovori ona - ubio je divlju maku i tako mi spasao ivot.

Stoga mu se morate pokoravati i ispunjavati sve elje.

- Hoemo! - zapiskae mievi uglas i odmah se razbeae na sve strane, jer se Toto probudioiz sna i, videvi toliko mieva oko sebe, zalajao od oduevIjenja i skoio pravo meu njih.Toto je, jo u Kanzasu, voleo da juri mieve i nije u tome video nita loe.

Meutim, Limeni Drvosea ga zgrabi. Drei ga vrsto u rukama, on pozva mieve:

- Vratite se! Toto vam nee uiniti nita naao. Na ove rei kraljica mieva promoli glavicu izjednog busena trave i upita plaljivim glasom:

- Jeste li sigurni da nas nee pojesti?

- Neu mu to dopustiti - ree Drvosea. Nemojte da se plaite.

Jedan po jedan, mievi se vratie. Toto nije ponovo zalajao, ali je pokuavao da se oslobodiDrvoseinih ruku. Nije ga ujeo samo zato to je dobro znao da je ovaj napravljen od lima. Nakraju, jedan od najkrupnijih mieva progovori: - Postoji li ita to moemo da uinimo za vaskako bismo vam se oduili to ste spasli ivot nae kraljice?

- Ne mogu niega da se setim - odgovori Drvosea, ali Strailo, koji je pokuavao da misli,mada mu to, poto mu je glava bila napunjena slamom, nije polazilo za rukom, brzo ree:

- Moete da spasete naeg prijatelja, Plaljivog Lava, koji je zaspao u makovom polju.

- Lava! - uzviknu mala kraljica. - Ta on e nas sve pojesti.

- Taman posla! - izjavi Strailo. - On nikada ne bi uinio nita naao naim prijateljima. Akonam pomognete da ga spasemo, obeavam vam da e biti dobar prema vama.

- Dobro - ree kraljica - verujem vam. ta treba da radimo?

- Ima li mnogo mieva koji vas smatraju svojom kraljicom i sluaju vae zapovesti?- O, da! Ima ih na hiljade - odgovori ona.

- Onda ih sve pozovite da dou ovamo to pre mogu i neka svaki donese to dui kanap.

Kraljica se okrete mievima iz svoje pratnje i naredi im da smesta odu i dovedu sve njenepodanike. im su uIi njenu zapovest, oni se, to su bre mogli, rastrae na sve strane.

- Ti sada otidi - ree Strailo Limenom Drvosei - do onog drvea pored reke i napravi kolicakojima e preneti Lava.


28/74

Drvosea odmah ode do drvea i dade se na posao. Za kratko vreme napravi kolica od debelihgrana sa kojih je prethodno posekao sve lie i granice, a onda ih sastavi drvenim klinovima.etiri toka je napravio tako to je jedan veliki panj isekao na koturove. Svoj posao je obaviotako brzo i veto da kolica behu ve gotova kada mievi poee da pristiu.

Mievi su dolazili sa svih strana. Bilo ih je na hiljade: velikih, malih i mieva srednje veliine.Svaki od njih je u ustima nosio komad kanapa.

U meuvremenu, Doroti se probudila iz svog dugog sna i otvorila oi. Bila je veomaiznenaena kada je videla da lei u travi, a hiljade mieva stoje oko nje i paljivo je

posmatraju. Strailo joj ispria ta se dogodilo i okrenuvi se maloj, dostojanstvenoj miici,ree:

- Dozvoli mi da te upoznam sa Njenim velianstvom, kraljicom poljskih mieva.

Doroti ozbiljno klimnu glavom, a kraljica joj se pokloni.

Strailo i Limeni Drvosea poee zatim da upreu mieve u kolica pomou kanapa koje suovi doneli. Jedan kraj kanapa bio je vezan oko vrata svakog mia, a drugi za kolica. Naravno,kolica su bila hiljadu puta vea od svakog pojedinog mia koji je trebalo da ih vue, ali kadasu svi bili upregnuti, mogli su bez muke da ih povuku. ak su i Strailo i Limeni Drvoseaseli na njih, a njihovi neobini konjii ih odvukoe do mesta gde je spavao Plaljivi Lav.

Poto je Lav bio teak, oni ga s mnogo truda podigoe na kolica. Tada kraljica naredi svojimpodanicima da odmah krenu zato to se plaila da bi se mievi mogli uspavati ako ostanusuvie dugo meu makovima. Iako ih je bilo mnogo, siuna stvorenja su u prvom trenutku

jedva uspevala da pokrenu teko natovarena kolica, ali kada ih Limeni Drvosea i Strailopogurae, mievi poee bre da se kreu. Zaas su preneli Plaljivog Lava izvan makova nazelenu poljanu gde je mogao ponovo da udie prijatan, sve vazduh umesto otrovnog mirisacvea.

Doroti ih doeka i toplo zahvali miiima to su njenog druga otrgli od smrti. Bila je srenato je spasen jer ga je mnogo zavolela.

im su bili ispregnuti iz kola, mievi se rastrae kroz travu ka svojim kuicama. Kraljicamieva je ostala poslednja.

- Ako vam ikada budemo potrebni - ree - doite u polje i pozovite nas. Mi emo vas uti idoi da vam pomognemo. Zbogom!

- Zbogom! - pozdravie je oni i kraljica poe za svojim podanicima, dok je Doroti vrstodrala Totoa da ne potri za njom i ne uplai je.

Posle ovoga posedae oko Plaljivog Lava da priekaju da se probudi, a Strailo doneseDoroti malo voa sa oblinjeg drveta koje ona pojede za veeru.

UVAR KAPIJE


29/74

Plaljivom Lavu je trebalo dosta vremena da se probudi poto je dugo leao meu makovima iudisao njihov otrovan miris. Kada je otvorio oi i siao sa kolica, bio je sav srean to vidi da

je jo uvek iv.

- Trao sam to sam bre mogao - ree on zevajui - ali cvee je suvie jako mirisalo. Kako

ste me izbavili?

Oni mu ispriae kako su ga poljski mievi velikoduno spasli smrti. Plaljivi Lav se nasmejai ree:

- Ja sam uvek sebe smatrao ogromnim i stranim, pa ipak, ono siuno cvee samo to me nijeubilo, a tako male ivotinjice kao mievi spasle su mi ivot. Kako je sve to udno? Je I' te,drugovi, ta emo sada da radimo?

- Moramo da hodamo dalje dok ponovo ne naemo put od utih opeka - ree Doroti. - Tadaemo ga se drati sve do Smaragdnog Grada.

Poto se lav sasvom oporavio i potpuno doao sebi, oni kretoe na put, sreni to hodaju krozmeku, sonu travu. Nije prolo mnogo vremena, kad naioe na put od utih opeka i uputiese prema Smaragdnom Gradu u kome je iveo Veliki Oz.

Put je bio ravan i dobro poploan, a predeo kroz koji je prolazio divan. Nai putnici su bilisreni to je uma, sa svim opasnostima koje su vrebale iz njenih tamnih senki, ostala dalekoza njima. Opet ugledae plotove pored puta, sada obojene u zeleno, a kada naioe na jednukuicu, u kojoj je oigledno iveo neki farmer, i ona je bila zelena. Tokom poslepodneva

prooe pored nekoliko ovakvih kua. Ponekad bi se itelji pojavljivali na vratima iposmatrali ih kao da ele neto da upitaju, ali niko im se ne priblii niti im se obrati zbogogromnog Lava koji im je uterivao strah u kosti.

Svi su bili odeveni u odela divne smaragdnozelene boje i imali iljate kape na glavama kao uvakaa.

- Ovo mora da je Oz - ree Doroti. - Sigurno se pribliavamo Smaragdnom Gradu.

- Da, - odgovori Strailo - ovde je sve zeleno, dok je u zemlji vakaa sve u plavom. Ali,izgleda da nam Ozovci nisu naklonjeni kao vakai, pa se bojim da neemo nai prenoite.

- Ja bih volela da jedem jo neto a ne samo voe - ree devojica. - Sigurna sam da Totoumire od gladi. Hajde da stanemo pred sledeom kuom i razgovaramo sa ukuanima.

I tako, kada dodoe do jedne povee farmerske kue, Doroti hrabro prie vratima i zakuca.Jedna ena ih otvori tek toliko koliko da promoli glavu i upita:

- ta eli, dete, i ta taj ogromni lav trai u tvom drutvu?

- eleli bismo da prenoimo kod vas, ako nam dozvolite - odgovori Doroti. - Lav je moj drugi prijatelj koji vam nizato na svetu ne bi uinio nita naao.

- Da li je pitom? - upita ena, odkrinuvi vrata malo vie.


30/74

- Kako da nije - ree devojica. - Osim toga, on je i veoma plaljiv, tako da se, u stvari, on vasboji vie nego vi njega.

Poto je malo razmiljala i bacila jo jedan pogled na Lava, ena ree:

- Ako je tako, moete da uete. Dobiete veeru i prenoite.

I tako uoe u kuu u kojoj su se, osim te ene, nalazili jo jedan ovek i dvoje dece. ovekuje bila povreena noga i leao je na divanu u uglu. Bili su veoma iznenaeni kada su ugledalijedno tako neobino drutvo. Dok je ena postavIjala sto, ovek upita:

- Kuda ste se uputili?

- Idemo u Smaragdni Grad, - ree Doroti - da vidimo Velikog Oza.

- Nije valjda! - uzviknu ovek. - Jeste li sigurni da e Oz hteti da vas primi?

- Zato da ne? - odgovori ona.

- Pa, pria se da on nikome ne dozvoljava da mu se priblii. Ja sam mnogo puta bio uSmaragdnom Gradu, tom divnom i udesnom mestu, ali mi nikada nije bilo doputeno davidim Velikog Oza, niti mi je poznato da ga je ikada iko video.

- Zar on nikada ne izlazi? - upita Strailo.

- Nikada. On sve vreme provodi u prestonoj dvorani svoje palate i ak ni njegove slugenemaju priliku da ga vide.

- Kako izgleda? - upita devojica.

- To je teko rei - odgovori ovek zamiIjeno. - Znate, Oz je veliki arobnjak i moe da uzmeoblik koji hoe. Tako, neki kau da izgleda kao ptica. Neki tvrde da izgleda kao slon, a nekikau da je kao maka. Drugima se pokazuje kao divna vila, ili kao patuljak, ili kako mu ve

padne na pamet. Ali, ko je pravi Oz i kako zaista izgleda, niko ivi ne zna.

- To je ba udno - ree Doroti. - Mi ipak moramo pokuati da ga nekako vidimo, jer bi nam uprotivnom ceo put bio uzaludan.

- Zato elite da vidite Stranog Oza? - upita ovek.

- Ja elim da mi da malo mozga - ree spremno Strailo.

- Oh, Oz to moe lako da uradi - izjavi ovek. - On ima vie mozga nego to mu je potrebno.

- A ja elim da mi da srce - ree Limeni Drvosea.

To mu nee biti teko, - nastavi ovek - jer Oz ima veliku zbirku srca svih veliina i oblika.

- A ja elim da mi da hrabrost - ree PlaIjivi Lav.


31/74

- Oz u svojoj prestonoj dvorani dri jedan veliki lonac pun hrabrosti, - ree ovek - pokrivenzlatnim poklopcem kako ne bi prekipeo. Rado e ti dati malo.

- A ja elim da me vrati u Kanzas - ree Doroti.

- Gde je Kanzas? - upita ovek iznenaeno.

- Ne znam, - odgovori tuno Doroti - ali tamo je moj dom, i sigurna sam da negde postoji.

- Vrlo verovatno. Pa, Oz moe sve, i ja pretpostavljam da e pronai Kanzas. Ali, prvo morateda doete do njega, a to e biti teko zato to Veliki arobnjak ne eli nikoga da vidi.

ta ti eli? - nastavi on obrativi se Totou. Toto samo mahnu repom jer, zaudo, nije mogaoda govori. ena ih u tom trenutku pozva na veeru, te oni posedae oko stola. Doroti sauivanjem pojede ukusnu ovsenu kau, kajganu i sve beli hleb. Lav pojede malo kae, ali muse nije dopala jer je bila od ovsenih pahuljica, a ovas je, kako ree, hrana za konje a ne za

lavove. Strailo i Limeni Drvosea nisu nita jeli. Toto je probao malo od svega, srean to seponovo doepao dobre veere.

ena zatim pokaza Doroti krevet u kome e da spava, i Toto lee pored nje. Lav je uvaostrau na vratima njene sobe kako je niko ne bi uznemiravao. Strailo i Limeni Drvosea sucele noi stajali u jednom uglu i utali, iako, naravno, nisu spavali.

Sledeeg jutra, odmah po izlasku sunca, oni kretoe ponovo na put i ubrzo primetieprekrasnu zelenu svetlost na nebu.

- To mora da je Smaragdni Grad - ree Doroti.

to su se vie pribliavali, zelena svetlost je postajala sve izrazitija, te im se uini da je krajnjihovog lutanja blizu. Isto poslepodne stigoe do velikog zida kojim je grad bio opasan.Visok, vrst zid bio je obojen svetlozelenom bojom.

Ispred njih, na zavretku puta od utih opeka, uzdizala se velika kapija, sva ukraenasmaragdima koji su se toliko presijavali na suncu da su ak i Strailove nacrtane oi bilezaslepljene njihovim sjajem.

Na kapiji se nalazilo zvono. Doroti pritisnu dugme i zau srebrni zvuk. Velika kapija se zatim

polako otvori. Oni uoe unutra i naoe se u visokoj zasvoenoj prostoriji po ijim zidovimasu se presijavali bezbrojni smaragdi.

Ispred njih je stajao jedan oveuljak, skoro iste visine kao vakai, koji ne samo to je odglave do pete bio obuen u zeleno, nego mu je ak i koa bila zelenkaste boje. Pored njega senalazila jedna velika zelena kupija.

- Zato ste doli u Smaragdni Grad? - upita.

- Doli smo da vidimo Velikog Oza - ree Doroti.

oveuljak se toliko zaprepasti na taj odgovor da sede i zamisli se.


32/74

- Ve mnogo godina niko nije traio da vidi Oza - ree on zbunjeno odmahujui glavom. - Onje moan i straan, i ako ste doli da iz radoznalosti ili gluposti ometate Velikog arobnjaka unjegovim mudrim razmiljanjima, on moe da se naljuti i sve vas odmah uniti.

- Mi nismo doli iz radoznalosti niti iz gluposti, -odgovori Strailo, - to je vano. Osim toga,

nama je reeno da je Oz dobar arobnjak.

- To je tano - odgovori zeleni oveuIjak. On mudro i dobro vlada Smaragdnim Gradom.Ali, prema nepotenima ili onima koji dou k njemu iz radoznalosti, on je nemilosrdan. Retkoko se ikada usudio da zatrai da mu vidi lice. Ja sam uvar Kapije, i poto zahtevate da viditeVelikog Oza, odveu vas u njegov dvorac. Ali, prvo morate da stavite naoare.

- Zato? - upita Doroti.

- Zato to bi vas inae sjaj i slava Smaragdnog Grada zaslepili. ak i oni koji ive u gradumoraju danonono da nose naoare. Drim ih zakljuane, kako je Oz naredio jo kada je grad

bio sazidan, samo ja imam klju od njih.

On otvori veliku kutiju i Doroti primeti da je puna naoara svih veliina i oblika. Na svima suse nalazila zelena stakla. uvar Kapije pronae jedan par koji je odgovarao Doroti i stavi jojga na oi. Privrivale su se dvema zlatnim trakama, a one su se na temenu zakljuavale.Kljui je visio na kraju lanca obeenog oko vrata uvara Kapije. Doroti vie nije moglasama da ih skine i da je htela. Ali, naravno, ona nije elela da oslepi od bljeska SmaragdnogGrada, pa se nije usprotivila.

Zeleni oveuljak zatim dade naoare Strailu, Limenom Drvosei, Plaljivom Lavu, pa ak imalom Totou, i sve iz zakljua svojim kljuiem.

Onda uvar Kapije natae svoje naoare i ree im da je spreman da ih vodi u dvorac.Skinuvi jedan veliki zlatan klju sa klina na zidu on otvori drugu kapiju, i oni pooe za njimkroz ulice Smaragdnog Grada.

UDESNI GRAD

Iako su im oi bile zatiene zelenim naoarima, Doroti i njeni prljatelji su u prvom trenutkubili zaslepljeni sjajem udesnog grada. Ulice su bile pune velelepnih zgrada, sagraenih od

zelenog mermera i ukraenih svetlucavim smaragdima. Ili su po ploniku od istog zelenogmermera, a na spojevima ploa nalazili su se gusto poreani smaragdi koji su se presijavali nasuncu. ak su i nebo iznad grada i sunevi zraci bili zelene boje.

Na ulicama je bilo mnogo sveta - ljudi, ena i dece. Svi su nosili zelena odela i imalizelenkastu kou. Sa udenjem su posmatrali Doroti i njeno neobino drutvo, a deca su bealai krila se iza svojih majki kad bi ugledala Lava. Niko im se nije obraao. U ulici je bilo mnogoradnji i Doroti zapazi da je sva roba u njima zelena. U prodaji su bile zelene bombone i zelenekokice, zelene cipele, zeleni eiri i zelene haljine svih vrsta. Na jednom mestu je neki ovek

prodavao zelenu limunadu, a deca su je plaala zelenim noviima. Nisu primetili ni konjeniti bilo kakve druge ivotinje. Stanovnici su prenosili stvari u malim zelenim kolicima koja

su gurali ispred sebe. Svi su izgledali sreno i zadovoljno.


33/74

uvar Kapije ih je vodio sve dok nisu stigli do jedne velike zgrade u sreditu grada. Bio je todvorac Velikog arobnjaka Oza. Ispred kapije je stajao jedan vojnik sa dugom zelenom

bradom, odeven u zelenu uniformu.

- Stranci ele da vide Velikog Oza - ree mu uvar Kapije.

- Uite! - odgovori vojnik. - Preneu mu vau elju.

Oni prooe kroz kapiju i naoe se u jednoj prostoriji zastrtoj zelenim ilimom i nametenojdivnim zelenim nametajem, ukraenim smaragdima. Pre nego to su zakoraili u ovu odaju,vojnik ih zamoli da obriu noge o zeleni otira. Kada posedae, on utivo ree:

- Oseajte se kao kod svoje kue. Ja idem u prestonu dvoranu da obavestim Oza da ste stigli.

Dugo su ekali da se vojnik vrati. Kada se konano pojavi, Doroti ga upita:

- Jeste li videli Oza?

- O, ne - odgovori vojnik. - Nikada ga u ivotu nisam video. Sedeo je iza zaklona dok smorazgovarali. Preneo sam mu vau poruku i on je rekao da e vas, ako elite, primiti, i tosvakog posebno i ne vie od jednog dnevno. Poto e va boravak u dvorcu potrajati nekolikodana, ja u vam pokazati sobe u kojima ete se lepo odmoriti od puta.

- Hvala - odgovori devojica. - Oz je veoma ljubazan.

Vojnik tada zviznu u zelenu zvidaljku i istog trenutka u sobu ue mlada devojka, obuena udivnu haljinu od zelene svile. Imala je prelepu zelenu kosu i zelene oi. Poklonivi se duboko

pred Doroti, ona ree: - Poi sa mnom. Ja u te odvesti u tvoju sobu.

Doroti se pozdravi sa svojim prijateljima i uzevi psetance u naruje, poe za zelenomdevojkom kroz sedam hodnika i preko tri sprata sve dok nisu dole do jedne sobe u prednjemdelu dvorca. Bila je to najlepa sobica na svetu, sa mekanim, udobnim krevetom, posteljinomod zelene svile i pokrivaem od zelene kadife. Na sredini sobe nalazio se mali vodoskok izkoga je prskao mlaz zelenog parfema i padao u divno isklesan bazen od zelenog mermera. U

prozorima se nalazilo udesno zeleno cvee, a na polici je stajao red zelenih knjiica. Kada jeDoroti nala vremena da ih prelista, videla je u njima mnogo neobinih zelenih sliica, koje su

bile toliko smene da su je naterale na smeh.

U garderobi se nalazilo mnotvo zelenih haljinica napravljenih od svile, satena i kadife, i svesu bile njene veliine.

- Oseaj se kao kod roene kue, - ree devojka - a ako ti bilo ta bude potrebno, samozazvoni. Oz e te primiti sutra ujutru.

Ona ostavi Doroti samu i vrati se ostalim putnicima. Devojka i njih odvede u sobe, pa se svismestie u lepim delovima dvorca. Ovakvo gostoprimstvo je, to se Straila tie, svakako biloizlino. Kada je ostao sam u sobi, on glupavo stade na prag i ne pomeri se sve do jutra.Leanje ga ne bi odmorilo, a oi nije ni mogao da zatvori. Iako je to bila jedna od najlepih

soba na svetu, celu no je proveo piljei u malog pauka koji je u jednom uglu preo svojumreu. Limeni Drvosea je legao u krevet iz navike koja mu je ostala iz vremena kada je bio


34/74

ovek od krvi i mesa, ali nije mogao da zaspi. No je proveo pokreui zglobove gore-dolekako bi proverio da li su u dobrom stanju. Plaljivi Lav, koji nije voleo zatvoren prostor ikome bi krevet od suvog lia u umi vie prijao, bio je suvie pametan da bi se zbog ovogasekirao. Skoio je na krevet, sklupao se kao maka i odmah zahrkao.

Sledeeg jutra, zelena devojka doe k Doroti i obue je u predivnu haljinicu od zelene kadife.Doroti stavi i keceljicu od zelene svile, zatim priveza Totou zelenu traku oko vrata i onda seuputi Velikom Ozu u prestonoj dvorani.

Prvo dooe u jednu veliku prostoriju u kojoj su se nalazili dvorani i dvorske dame obueni ugizdava odela. Iako nisu imali ta drugo da rade osim da meusobno askaju, ipak su dolazilisvakog jutra i ekali ispred prestone dvorane, mada im nikada nije bilo doputeno da videOza. Kada je Doroti ula, oni je radoznalo pogledae i jedan od njih proaputa:

- Da li stvarno ide da pogleda Stranog Oza u lice?

- Naravno, - odgovori devojica - ako pristane da me primi.

- Primie te, - ree vojnik koji je preneo njenu poruku arobnjaku - iako ne voli kad neko traida ga vidi. U stvari, u prvom trenutku se naljutio i kazao da se vratite odakle ste doii. Zatimme je upitao kako izgledate. Zainteresovao se kada sam mu pomenuo tvoje srebrne cipelice.

Na kraju sam mu rekao da ima znak na elu i on je odluio da vas sve primi.

U tom trenutku jedno zvono zazvoni i zelena devojka ree Doroti:

- Ovo je znak. U prestonu dvoranu mora da ue sama.

Ona otvori jedna vratanca kroz koja Doroti hrabro proe i nae se u velelepnoj dvorani. Bilaje to velika, kruna prostorija sa visokom, zasvoenom tavanicom. Zidovi, tavanica i pod bilisu prekriveni krupnim smaragdima. Sa tavanice je kao sunce sijala velika svetiljka pod kojomsu smaragdi velianstveno blistali. Ali, ono to je najvie zaprepastilo Doroti, bio je veliki

presto od zelenog mermera koji se nalazio u sredini prostorije. Bila je to stolica koja se, kao isve ostalo u dvorani, svetlucala od dragog kamenja. Nasred stolice nalazila se jedna ogromnaglava, bez tela na koje bi se oslanjala, bez ruku i nogu. Glava je bila vea od glave najveegdiva. Bila je potpuno elava i imala je oi, nos i usta.

Dok je Doroti sa udenjem i strahom gledala u glavu, oi zakolutae i poee netremice da je

posmatraju. Zatim se i usne pokrenue, i Doroti zau glas koji ree:- Ja sam Oz, Veliki i Strani. Ko si ti i zato si htela da me vidi? I Glas nije bio tako straankao to bi se od ovako ogromne glave oekivalo. Stoga se ona ohrabri i odgovori:

- Ja sam Doroti, mala i bespomona. Dola sam da od vas zatraim pomo.

Oi su je zamiljeno posmatrale itav minut, a zatim se zau glas:

- Odakle ti srebrne cipelice?

- Uzela sam ih od Zle Vetice Istoka kada je moja kuica pala na nju i ubila je - odgovori ona.


35/74

- Odakle ti taj znak na elu? - nastavi glas.

- To je mesto gde me je poljubila Dobra Vetica Severa kada se pozdravila sa mnom i uputilame vama - odgovori devojica.

Oi je ponovo otro pogledae i shvatie da govori istinu. Tada Oz upita:

- ta eli od mene?

- Vratite me u Kanzas, mojoj tetki Emi i ika Henriju - odgovori ona spremno. - Ne svia mise vaa zemlja iako je prelepa. Sigurna sam da e tetka Ema brinuti to me tako dugo nema.

Oi namignue tri puta, zatim pogledae u tavanicu, a onda u pod. Kolutale su tako neobinoda je izgledalo kao da vide svaki kut prostorije. Na kraju, pogledae ponovo u Doroti.

- Zato bih to uinio? - upita Oz.

- Zato to ste vi moni, a ja slaba. Zato to ste veliki arobnjak, a ja sam samo bespomonadevojica - odgovori ona.

- Ipak si bila dovoljno jaka da ubije Zlu Veticu Istoka - ree Oz.

- To se sluajno dogodilo - odgovori jednostavno Doroti. - Ja nisam nita uradila.

- Pa, - ree glava - dau ti svoj odgovor. Nema prava da trai od mene da te vratim u Kanzasako i ti meni ne uini neto zauzvrat. U ovoj zemlji se usluge naplauju. Ako eli daupotrebim svoju arobnu mo i vratim te ponovo kui, mora prvo za mene neto da uradi.Pomozi mi i ja u pomoi tebi.

- ta treba da uradim? - upita devojica.

- Uniti Zlu Veticu Zapada - odgovori Oz.

- Molim!? - uzviknu Doroti zaprepaeno. - Ti si ubila Zlu Veticu Istoka i nosi srebrnecipelice koje imaju arobnu mo. U celoj ovoj zemlji postoji samo jo jedna zla vetica.Vratiu te u Kanzas im me bude izvestila da je mrtva - pre toga ne.

Devojica se rasplaka od razoarenja. Oi ponovo namignue i pogledae je zabrinuto. VelikiOz kao da je oseao da mu ona moe pomoi ako eli.

- Ja nikada nikoga nisam namerno ubila, jecala je ona. - Pa ak i da hou, kako da ubijem ZluVeticu?

Ako je vi koji ste veliki i strani ne moete ubiti, kako moete da oekujete to od mene?

- Ne znam, - odgovori glava - ali to je moja odluka. Sve dok Zla Vetica ne umre, neeponovo videti tetku i iku. Zapamti da je ta vetica zla, strano zla, i da je treba ubiti. Sada idii ne trai da me ponovo vidi sve dok ne izvri svoj zadatak


36/74

Doroti tuno napusti prestonu dvoranu i vrati se tamo gde su Lav, Strailo i Limeni Drvoseaekali da uju ta joj je Oz rekao.

- Za mene nema nade - ree ona tuno. - Oz nee da me poalje kui sve dok ne budem ubilaZlu Veticu Zapada, a ja to nikada neu moi da uradim.

N

Documents

Čarobnjak iz Oza