Cetvrti Krstaski Rat

Branislav Smuk êtvrti krsta{ki rat

UVOD

Najveći i najmasovniji organizovani vojni pohodi u srednjem veku bili su krstaški

ratovi. Oni predstavljaju događaje koji su ostavili dalekosežne posledice, kako za zemlje

Bliskog istoka tako i za samu Evropu. Cilj pokretanja prvih krstaških ratova je bila borba

protiv nevernika, muslimana koji su pretili hrišćanskoj Evropi sa dve strane. Uskoro se

pojam nevernika, protiv kojih se vodila borba, proširio i krstaški ratovi su počeli da se

vode protiv drugih naroda koji su živeli na rubovima zapadnog hrišćanskog sveta.

Posle Velikog raskola istočne i zapadne crkve, rimske pape su htele da steknu

primat nad pravoslavnom crkvom i za taj cilj su koristile sveti rat, rat koji se vodio

prvenstveno duhovnim interesima. Oslobođenje hristovog groba i svetih mesta je

zainteresovalo veliki broj Evropljana, koji su u rat išli vođeni svojim ciljevima.

Iskrivljenje prvobitne ideje krstaškog rata se najviše pokazalo baš u Četvrtom krstaškom

pohodu. Pitanje uzroka njegovog pokretanja, posle splasnjavanja prvobitnog verskog

zanosa, i pitanje njegovog preusmeravanja su i danas aktuelna. Četvrti krstaški rat je

Vizantiji, jedinoj naslednici antičke civilizacije, zadao udarac od koga se nije oporavila

do svog konačnog pada. Takođe je uticao na promenu političke karte jugoistočne Evrope

i Male Azije za narednih pola veka pa i duže. On predstavlja i vrhunac degradacije ideja

viteštva i časti, kojima su vođeni srednjovekovni riteri u prvim krstaškim pohodima.

Za proučavanje istorije Četvrtog krstaškog rata najvažniji izvori prve ruke su:

“Istorija” Nikite Honijata, starofrancuska hronika Žofroa Vilarduena, hronika Roberta

Klarija i pisma pape Inoćentija III1.

Nikita Honijat (Nicetas Choniates) je jedan od najboljih vizantijskih istoričara.

Rođen je sredinom XII veka u gradu Hone u Frigiji, stekao je svestrano obrazovanje u

Carigradu i to mu je kasnije omogućilo blistavu karijeru u državnoj službi. Kao činovnik

je počeo da radi za vreme Manojla I Komnina i u državnoj službi je ostao do 1204.

godine, kada ga je smenio Aleksije V Murzufl. U toku svoje karijere bio je upravnik teme

Filopolj, a na kraju je postao veliki logotet. Aktivno je učestvovao u pregovorima svoje

1 O ostalim izvorima za istoriju IV krsta{kog rata, pogledati: P. Skok, Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 8

1


vlade sa Fridrihom Barbarosom. Krstaško osvajanje Carigrada je Nikitu, zajedno sa

porodicom, zateklo u gradu. Preživeli su pet dana neizvesnosti i strave tokom latinske

pohare prestonice. Na kraju su ipak uspeli da pobegnu iz grada i Nikita je sa porodicom

otišao u Nikeju, gde se pridružio caru Teodoru Laskarisu. Car mu je dodelio visok

položaj na nikejskom dvoru, gde je Nikita umro negde između 1210. i 1220. godine.

Honijatova “Istorija” (Historia) je podeljena u dvadeset i jednu knjigu i obuhvata

period od smrti Aleksija i do 1206. godine. Autor ju je napisao u Nikeji posle pada

Konstantinopolja. Slikovito i živo opisivanje događaja ga stavlja u red najbrilijantnijih

vizantijskih pisaca srednjeg veka. Delo obiluje podacima, na samo bitnim za istoriju

Vizantije već i za istoriju okolnih naroda. Nikita je većinom pouzdan i odlikuje se

objektivnošću. Za proučavanje istorije Četvrtog krstaškog rata je bitan jer sa gorčinom

opisuje razaranje Carigrada, kome je i sam prisustvovao. Svojoj istoriji je dodao i mali

spis o carigradskim statuama razrušenim prilikom latinskog osvajanja. Delo Nikite

Honijata je dostupno preko prevoda na savremeni engleski jezik2.

Žofroa Vilarduen (Geoffroy de Villehardouin, lat. Gaufridus) je pisac

starofrancuske hronike: “La Conquête de Constantinople”. Rodio se oko 1154. godine u

Šampanji, bio je feudalac visokog reda i od 1185. godine je zauzimao položaj maršala

Šampanje. Žofroa je postao krstaš u isto vreme kada i njegov gospodar grof Tibo, vođa

Četvrtog krstaškog pohoda. Pošto je imao visok čin u feudalnoj hijerarhiji bili su mu

poveravani diplomatski zadaci. Pratio je vođe krstaša na celom Četvrtom krstaškom

pohodu i može se reći da je učestvovao u njegovom rukovodstvu. Posle osvajanja

Carigrada ostao je u službi latinskog cara. Žofroa se uopšte nije istakao kao vojnik, ali su

do izražaja došle njegove diplomatske sposobnosti. 1207. godine je dobio feud u

Mesinopolju na Egejskom moru i tamo je umro verovatno posle 1212. godine.

Vilarduen je svoju hroniku napisao oko 1208. godine, a sačuvana je u devet

rukopisa iz XII i XIII veka. On se sa pravom svrstava u klasične pisce istorije. Pisao je o

pohodu u kome je sam učestvovao i to njegovom delu daje značajnu dokumentarnu

snagu. Vilarduen nam prikazuje pohod iz ugla njegovog vođstva, čije postupke pokušava 2 Dana C. Munro, Translations and Reprints from the Original Sources of European History, Series 1, Vol 3:1, Philadelphia 1912, 15-16http://www.fordham.edu/halsall/source/choniates1.html

2

http://www.fordham.edu/halsall/source/choniates1.html


da opravda i pokušava da objasni razloge skretanja Četvrtog krstaškog rata. Mnogi

istoričari zbog toga sa sumnjom prihvataju Vilarduenovo delo. Takođe on oštro kritikuje

vođstvo pohoda, pokušavajući da zaštiti sebe i svoje sunarodnike. Vilarduen tačno sledi

hronologiju događaja i sve o čemu priča je sam video, ništa ne priča po čuvenju. Stil mu

je običnog govora, a rečenice su mu kratke i sažete. Delo Žofroa Vilarduena nam je

dostupno u celosti u prevodu E. Farala na savremeni francuski jezik3, takođe je dostupan

prevod na savremeni engleski jezik4.

Robert od Klarija (Robert de Clari lat. Robertus) je autor hronike koja nosi isti

naziv kao i Vilarduenova hronika. Rodio se oko 1170. godine u Pikardiji. Bio je

siromašan vitez, vazal Petra Amijenskog. Postao je krstaš vodeći se za primerom svoga

gospodara. On nije zauzimao visok položaj u komandi pohoda, kao Vilarduen, već je bio

običan vojnik. Iz Carigrada odlazi već 1205. godine i od tada živi u jednom samostanu u

rodnoj Pikardiji, gde je i napisao svoje delo. Robertova hronika opisuje događaje, dalje

od Vilarduenove, do 1216. godine i pretpostavlja se da je posle te godine umro.

Robert nam u svojoj hronici opisuje krstaški rat onako kako ga je videla masa

običnih vojnika. On nema uvid u visoku politiku krstaša i nema kritičnosti kao Vilarduen.

Posle 1205. godine događaje nam opisuje po čuvenju, a za period pre toga ima dosta

krivih sećanja. Hronologija mu je često nepovezana i netačna. Robertova hronika nema

memoarski karakter kao Vilarduenova, od koga se takođe stilski razlikuje i u svom

prikazivanju ima liričnosti i dramatičnosti. Hronika Roberta od Klarija je sačuvana samo

u jednom rukopisu sa kraja XIII ili sa početka XIV veka. Dostupna nam je u celosti u

prevodu A. Pauphileta na savremeni francuski jezik5, takođe i u prevodu na savremeni

engleski jezik6.

3 Villehardouin, La Conquête de Constantinople, éditée et traduite par Edmond Faral, Les classiques de l’historie de France au moyen age, tome II (1203-1207), Paris 1939.4 Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908. http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html5 Robert de Clari, La Conquête de Constantinople, édition établie et annotée par Albert Pauphilet texts nouveaux commentés par Edmond Pognon, Historiens et chroniqueurs du moyen age: Robert de Clari, Villehardouin, Joinville, Froissart, Commynes, Paris 1952, 13-926 Robert of Clari, Account of the Fourth Crusade, ed. Edward N. Stone, Three Old French Chronicles of the Crusades, Seattle 1939.http://www.deremilitari.org/RESOURCES/SOURCES/clari.htm

3


Za proučavanje istorije Četvrtog krstaškog rata bitna nam je i prepiska pape

Inoćentija III, sastavljena posle 1209. godine i objavljena u Migne, Patrologia Latina7.

Ovo izdanje sadrži i pisma Enrika Dandola i Henrija Flandrijskog papi Inoćentiju.

Istraživanja istorije krstaških ratova su počela u Francuskoj u XVII veku. Opati iz

reda benediktinaca su počeli veliki posao sakupljanja i prevođenja literature o ovoj temi.

Pre istraživanja benediktinaca Žak Bongars je 1611. godine izdao prvu kolekciju tekstova

o latinskom Orijentu8. Dž. F. Bertero je krajem XVIII veka planirao da objavi originalne

tekstove vezane za temu latinskog istoka ali ga je Francuska revolucija sprečila u tome.

Naučna istraživanja vezana za problematiku krstaških ratova su počela u XIX veku.

Posao koji su započeli benediktinci je završila Francuska akademija za arheologiju i

filologiju, i objavila je Zbornik istoričara krstaških ratova9 u šesnaeast tomova sa

kolekcijom ovih radova. Posle restauracije 1815. godine istraživanja na ovu temu su

ponovo zainteresovala naučnike, pojavljuju se radovi J. F. Mišoa10, F. Vilkena11 i Č.

Milsa12. Između 1839. i 1842. godine kralj francuske Luj Filip je u Versajskom muzeju

osnovao novu postavku posvećenu krstašima u kojoj su bili izloženi oklopi učesnika u

svetim ratovima. Temelji modernog naučnog istraživanja su položeni u drugoj polovini

XIX veka. Najveće zasluge za proučavanje krstaških pohoda u XIX veku ima grof Rijan

koji je 1875. godine u Parizu osnovao Društvo latinskog istoka, koje je izdalo dvotomnu

knjigu Arhive latinskog istoka13. Od 1893. godine Društvo latinskog istoka počinje da

izdaje Latinsko istorijski časopis14 u kome objavljuje studije, mape, hronike i pisma u

vezi sa krstašima i njihovim državama. Treba pomenuti i naučnike koji su svojim radom

doprineli osvetljavanju teme krstaških ratova krajem XIX i početkom XX veka, to su:

7 Gesta Innocentii Tertii, Migne, Patrologia Latina, Paris 1855, Sv. CCXIV-CCXVII8 Ed. Jacques Bongars, Gesta Dei per Frances, Hanover 1611.9 Recueil des Historiens des Croisades, XVI, Paris 1841-1906.10 J. F. Michaud, Histoire des Croisades, III, Paris 1812-1817.11 F. Wilken, Geschichte. der Kreuzzüge, Leipzig, VII, 1807-1832.12 C. Mills, History of the Crusades, II, London 1820.13 Count P. Riant, Archives de l’Orient Latin, II, Paris 1881.14 Revue de l’Orient Latin, Paris 1893-1913.

4


Reriht15, Hagenmajer16, Stivenson17, Uspenski18. Takođe su u svim evropskim zemljama,

tokom XIX veka, objavljivane nacionalne kolekcije dokumenata koje su omogućile lakši

dolazak do izvora za istoriju krstaških ratova: “Monumenta Germaniae Historica”,

“Société de l'histoire de France”, “Rerum Britannicarum Medii aevi Scriptores”, “Fontes

rerum austriacarum”…

Posle završetka Prvog svetskog rata usledio je period zatišja i konsolidacije u

istraživanju krstaških ratova. Nakon tog perioda pojavljuju se značajna dela velikih

autora od kojih možemo da istaknemo Ernesta Barkera19, zatim još uvek nezamenljiva

dela za istoriju krstaških ratova Džona LaMontea20 i Dane Munro21. U tom periodu

objavljena su klasična dela o istoriji krstaša od Karla Erdmana22 i Rene Grusea23.

Sredinom XX veka zainteresovanost za istoriju krstaških ratova ponovo počinje da raste,

pohode iz XII veka u svom delu proučava engleski istoričar Smejl24. Tada se pojavljuje i

najcelovitije delo na engleskom jeziku od Stivena Ransimana u tri toma25, i istorija

krstaških ratova u šest tomova napisana od strane američkog tima naučnika predvođenih

Kenetom Setonom26. Ovaj autor ima još jedno sjajno delo u kome istražuje doprinos papa

krstaškom pokretu27. Na ruskom jeziku imamo istoriju krstaša od Zaborova28, sa

prevodom izvora i dokumenata na savremeni ruski jezik. Treba pomenuti standardan

bibliografski rad nemačkog autora Mejera iz 1965. godine o krstašima29, koji uključuje

15 R. Röhricht, Regesta regni hierosolymitani, 1097-1291, Innsbruck 1893. R. Röhricht, Studien zur Gesch. des fünften Kreuzzüges, Innsbruck 1891.16 H. Hagenmeyer, Geschichte des ersten Kreuzzüges, Innsbruck 1901.H. Hagenmeyer, Chronologie de la première croisade, Paris 1902.17 W. B. Stevenson, The Crusades in the East, Cambridge 1907.18 Ф.И. Успенский, История крестовых походов, Спб, 1900-1902.19 E. Barker, The Crusades, London 1923.20 J. L. LaMonte, Feudal Monarchy in the Latin Kingdom of Jerusalem, 1100 to 1291, Cambridge 1935.21 D. C. Munro, The Kingdom of Crusaders, New York 1935.22 C. Erdmann, Die Enstehung des Kreuzzügsgedanken, Stuttgart 1935.23 R. Grousset, Historie des Croisades et du royaume franc de Jerusalem, III, Paris 1934-1936.24 R. C. Smail, Crusading Warfare, 1097-1193, Cambridge 1956.25 S. Runciman, A History of the Crusades, III, Cambridge 1955.26 K. H. Setton, A History of the Crusades, VI, London 1969.27 K. H. Setton, The Papacy and the Levant, 1204-1571, IV, Philadelphia 1976-1984.28 М. А. Заборов, История крестовых походов в документах и материалах, Мoсква 1975.29 H. E. Meyer, Bibliographie zur Geschichte der Kreuzzüge, Stuttgart 1965.

5

http://www.amazon.com/exec/obidos/search-handle-url/002-6640577-6618420?_encoding=UTF8&search-type=ss&index=books&field-author=W.%20B.%20Stevenson


izvore, sekundarne studije i članke iz časopisa, Mejer je iste godine objavio i istoriju

krstaša30. Takođe se pojavljuje slična ali nešto kraća studija na engleskom jeziku31.

Od novijih dela o krstaškim ratovima treba istaći radove Džonatana Rajli-Smita32,

takođe i odličan zbornik koji se bavi intelektualnom i kulturnom istorijom krstaških

država33. Novije izdanje o krstašima nam je priredio i nemački naučnik Migler34.

Koristan izbor izvora u prevodu na savremeni engleski jezik možemo naći u delu

Džejmsa Brundaža35. Delo italijanskog istoričara Frančeska Gabrielija36, originalno

napisano na italijanskom jeziku i objavljeno 1957. godine, nam pruža uvid u arapske

izvore o krstaškim ratovima. Izbor izvora prevedenih na savremeni francuski jezik

možemo naći u delu Režine Perno37.

Probleme Četvrtog krstaškog analizirali su sledeći istoričari: Klimke38, Godfri39,

Keler40. Takođe u novijim delima taj problem proučavaju: Barlet41, Angold42 i Barlet43.

SVETI RAT

30 H. E. Meyer, Geschichte der Kreuzzüge, Stuttgart 1965.31 A. S. Atiya, The Crusade: Historiography and Bibliography, Oxford 1962.32 L. Riley-Smith, J. Riley-Smith, Crusades: Idea and Reality 1095-1274, IV, London 1981.J. Riley-Smith, The Crusades: A Short History, London 1987.J. Riley-Smith, The First Crusade and the Idea of Crusading, Philadelphia 1991.33 V. P. Goss, C. V. Bornstein, The Meeting of Two Worlds: Cultural Exchange Between East and West During the Period of the Crusades, Michigan 1986.34 P. Milger, Die Kreuzzüge, München 1988.35 J. A. Brundage, The Crusades: A Documentary Survey, Milwaukee 1962.36 F. Gabrieli, Arab Historians of the Crusades, Berkeley 1984.37 Régine Pernoud, Les Croisades, Paris 1960.38 C. Klimke, Die Quellen zur Geschichte des vierten Kreuzzuges, Breslau 1875.39 J. Godfrey, 1204: The Unholy Crusade, Oxford 1908.40 D. E. Queller, The Latin Conquest of Constantinople, New York 1971.D. E. Queller, The Fourth Crusade: The Conquest of Constantinople, Pensilvania 1977.41 W.B. Bartlett, An Ungodly War: The Sack of Constantinople and the Fourth Crusade, Stroud 2000.42 M. Angold, The Fourth Crusade: Event and Context, New York 2003.43 J. Phillips, The Fourth Crusade and the Sack of Constantinople, London 2005.

6

http://fr.wikipedia.org/wiki/1960

http://www.worldcatlibraries.org/search?q=au%3AChristine+Verza%CC%81r+Bornstein&qt=hot_author

http://www.worldcatlibraries.org/search?q=au%3AVladimir+P+Goss&qt=hot_author


Krstaškim ratovima nazivamo kulminacioni čin sukoba između hrišćanskih država

zapada i islamskih zemalja na istoku u periodu od 1095. do 1291. godine. Njihov

prvenstveni cilj je preuzimanje kontrole nad Svetim gradom Jerusalimom i ostalim

svetim mestima vezanim za život Isusa Hrista. Ali iza ovoga se krije mnogo

komplikovaniji i veći broj uzroka i ciljeva, zbog kojih su ovi ratovi bili pokretani.

Strah od ekspanzije Turaka na istoku i u Španiji je prvi od bitnih uzroka zbog kojih

su pokrenuti krstaški ratovi44. Zapad, osiromašen ratovima i čarkama između feudalaca,

je imao prilike da čuje od mnogih putnika sa Orijenta slatkorečive, ali nesigurne priče o

neverovatnom sjaju i bogatsvu istočnog sveta. Ti putnici su bili hodočasnici ili “Palmeri”,

njihova popularnost je u to doba bila velika. Gde god da je postojalo svetilište, grob,

relikvije svetaca, tu su se mogli okupiti hodočasnici. Svi ti hodočasnici su želeli da

pronađu put za iskupljenje svojih greha i da zadobiju božiju milost pomoću svojih

putovanja. U jedanaestom veku postojala su tri mesta koja su bila cilj najuglednijih

hodočašća: hodočašće na grob svetog Petra u Rim, hodočašće na grob svetog Jakova u

Komposteli, na severu Španije, i ono najcenjenije i najopasnije, hodočašće na Sveti grob

u Jerusalim45. Hodočasnici su se kretali starim trgovačkim putevima, koji su povezivali

zapad sa istokom, i može se reći da su oni prokrčili put za buduće pohode krstaša.

Vladavina egipatskih Fatimida u Palestini je bila blaga, a hrišćanske sekte su uživale

široku slobodu veroispovesti. Hrišćanski hodočasnici su imali slobodan pristup u

Jerusalim. Ali Turci Seldžuci su Fatimidima 1070. godine oduzeli Siriju i Palestinu sa

Jerusalimom, i krenuli su u ekspanziju prema severu, prema Vizantijskom carstvu. Stizale

su vesti o progonu hrišćana i njihovom ugnjetavanju, hodočašće na Hristov grob je

postalo opasan i neizvestan podvig.

Drugi neposredni uzrok pokretanja krstaškog rata krajem jedanaestog veka je

slabost Vizantije. Sredinom jedanaestog veka Vizantijsko carstvo je bilo u veoma teškom

stanju. Unutrašnje borbe, zatim veliki raskol sa zapadnom crkvom 1054. godine i

buntovne jeresi su slabili carevinu. 1071. godine Turci su razbili vizantijsku vojsku kod

44 V. Djurant, Doba vere, vol. I, Beograd 1998, 69545 @. Dibi, Vreme katedrala, Beograd 1989, 77

7


Mancikreta i zavladali su velikim delom Male Azije. Seldžuci su 1085. godine osvojili

Edesu, Antiohiju, pa čak i Nikeju. Te iste 1071. godine sa Zapada su je udarili Normani,

Robert Gviskard je osvojio Bari, čijim padom se završava vizantijska vladavina u južnoj

Italiji. Treća opasnost po Vizantiju je dolazila sa severa, to su bili Pečenezi, koji su došli

do zidina Konstantinopolja 1091. godine46. Car Aleksije I Komnin je došao na vlast 1081.

godine i uopšte nije bio u zavidnom položaju. Pošto nije imao sredstava da opremi

redovnu armiju, bio je primoran da traži pomoć plaćenika. Poslao je svoje izaslanike papi

Urbanu II, koji ih je primio u martu 1095. godine na saboru u Pjaćenci. Oni su molili

latinsku Evropu za pomoć u borbi protiv Turaka. Aleksijev vapaj za pomoć je došao baš

u pravom momentu i papa je imao nameru to da iskoristi za ispunjenje svojih ciljeva.

Treći neposredni uzrok je težnja italijanskih gradova – Pize, Đenove i Venecije, da

prošire svoju trgovačku moć. Italijanski trgovci su igrali veliku ulogu u krstaškim

ratovima. Normani su zauzeli Siciliju od Turaka 1091. godine, a muslimani su bili

suzbijeni u Španiji, zapadni Mediteran je bio slobodan za hrišćansku trgovinu. Đenova,

Piza i naročito Venecija su imale nameru da okončaju muslimansku prevlast na istočnom

mediteranu i da smanje uticaj Vizantije kao njihovog konkurenta u tom području.

Konačna odluka za početak krstaških ratova je došla iz samog Rima. Papa Grgur

VII (papa od 1073-1085. godine) je vodio je žestoku borbu sa Carem Henrihom IV oko

primata duhovne i svetovne vlasti. Papa je osudio svaki sukob među hrišćanima i hteo je

da smiri nemačkog kralja i buntovne feudalce. Crkva je ograničavala vođenje rata između

velikaša i gledala je da usmeri tu razarajuću energiju na drugu stranu47. Papstvo je

stvorilo ideju svetog rata, rata protiv nevernika. Jedino takvu vrstu rata je crkva

dozvoljavala. Grgur VII je pokrenuo krstaški pohod protiv nevernika u Španiji48.

Osvajanjem Toleda, 1085. godine, rekonkvista je u Španiji bila u punom zamahu.

Vitezovi iz Šampanje i Burgundije su se kretali na hodoćašće u Kompostelu sa novim

zadatkom, da napadnu nevernike. Ofanzive u Španiji i Portugaliji su bile manje

46 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 33947 K. Bruk, Krsta{ki pohodi, Vizantija i [panija, Krsta{i, Gradac 154/155, â~ak 2005, 2748 A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O. L. Vajn{tajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd 1950, 194

8


spektakularne od ofanziva krstaša na istoku. Ali u očima pape, osvajanje muslimanske

Španije je bilo sveti rat i njime su se sticale oproštajnice grehova koje je papa obećavao

za učestvovanje u krstaškim pohodima. Tada hodoćašća u Santjago De Kompostelu, a

pogotovo hodočašća u Jerusalim, dobijaju vid organizovanih vojnih pohoda na islamske

zemlje. Grgura VII je borba sa Henrihom IV onemogućila da u potpunosti izvede svoj

plan.

Papa Urban II je nastavio ideje Grgura VII od kako je došao na stolicu 1088.

godine. Nastavio je plan svoga prethodnika da se reši buntovnih kneževa i barona tako

što bi ih uputio u sveti rat, rat protiv nevernika u službi božijoj49. Zajednički cilj bi okupio

sve evropske hrišćane na istu stranu i smanjio bi njihove beskonačne borbe. Njegov plan

za akciju je bio još ambiciozniji. Hrišćani bi trebali da oslobode Svetu Zemlju od

nevernika, i tako bi papa uspostavio kontrolu Rima nad istočnom crkvom, čiji su odnosi

bili u lošem stanju pogotovo posle 1054. godine. Osvojenom zemljom bi mogli da

raspolažu mladi plemićki sinovi koji su, zbog prava primogeniture, bili lišeni zemlje i

postajali su pustolovi i maltene razbojnici50. Crkva bi tu odigrala ulogu ujedinitelja

hrišćanskog sveta a kao rezultat će svi priznati njeno prvenstvo nad svetovnom vlasti.

Slabost Vizantije papa bi iskoristio na pravi način, a Vizantija bi kao zaslugu za zaštitu

priznala nadmoć Rimske stolice. Dolazak izaslanika Aleksija I Komnina 1095. godine,

koji su molili za pomoć, je stigao kao poručen.

Izaslanici pape Urbana II su 1095. godine počeli da putuju po severnoj Italiji i

južnoj Francuskoj i da propagiraju sveti rat protiv nevernika. Papa je pozivao na veliki

sabor u Klermontu, u severnoj Francuskoj, koji je počeo 18. novembra 1095. godine51.

Odaziv na sabor je bio i više nego velik. Urban II je održao vatreni govor, u kome je

raspirivao mržnju prema muslimanima. Obećavao je: “S radošću pođite na ovo putovanje

radi oprosta vaših grehova, i budite sigurni u nagradu neuništive slave u Carstvu

nebeskom”. Njegov poziv na rat je uspeo da izazove oduševljenje i veoma veliki odaziv

dobrovoljaca. Svi koji su prihvatili sveti rat su morali da nose crveni krst na gornjem delu

49 E. Peroa, R. Duse, Istorija Francuske, Vol. I, Beograd 1961, 14150 A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O. L. Vajn{tajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd 1950, 19451 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 106

9


odeće, kao javno priznanje svoga zaveta. Od tada se nazivaju: “oni koji su prihvatili

krst”.

Ali naravno da nisu svi iz verskog zanosa krenuli u sveti rat. U krstaškim ratovima

su učestvovale najrazličitije društvene klase, pa su i uzroci njihovog polaska bili različiti.

Na prvom mestu su feudalci koji su igrali glavnu ulogu u tom pokretu. Oni su gledali da

se dokopaju zemlje i kmetova. Broj sitnih ritera bez zemlje je rastao zbog nasleđa zemlje

na principu primogeniture52. Pohod na istok je bio idealna prilika da se dokopaju zemlje

ili da se obogate pljačkom bogatih istočnih kneževina. Takođe je onima koji uzmu krst

bilo obećano oslobađanje dugova, a imanje i porodica bi bili pod zaštitom crkve za vreme

njihovog boravka u ratu.

Za krupne feudalce (kraljeve, vojvode i grofove) sveti rat je obećavao proširenje

njihovih poseda. Nijedan kralj se nije priključio Prvom krstaškom ratu, oni su se

pridružili tek u kasnijim pohodima.

Seljaštvo je bežalo od ugnjetavanja feudalaca, računajući da će u novoj zemlji naći

slobodu. Kmetovi i vazali su za vreme trajanja rata bili oslobođeni lojalnosti gospodaru.

Seljaci su na pokret bili primorani zbog gladi i epidemija koje su bile česta pojava u

Zapadnoj Evropi jedanaestog veka53.

Urban II je uspeo u svojoj zamisli, cela Evropa je bila jedinstvena. On je sada

teoretski bio prihvaćeni gospodar evropskih kraljeva. Ceo hrišćanski svet je bio uzbuđen

zbog ideje o svetom ratu kao nikada do tada.

Sledeće 1096. godine je počeo Prvi krstaški rat. Vojske krstaša su krenule na jug

prema Konstantinopolju. Najpre je stihijski u rat krenula sirotinja predvođena Petrom

Amijenskim “Pustinjakom”. Oni su prvi stigli u Konstantinopolj i nisu hteli da sačekaju

glavnicu hrišćanske vojske. Aleksije I ih je prebacio u Malu Aziju gde su ih Turci satrli.

Preživeli, među kojima je bio i Petar, su se vratili da sačekaju armije krstaša. Većina vođa

koji su se odazvali u Prvom krstaškom ratu su bili Francuzi, mada je bilo i Nemaca i

Normana. Najznačajniji su: Gotfrid Bujonski, Grof Rajmond Tuluski i Boemund

52 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11053 A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O. L. Vajn{tajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd 1950, 195

10


Tarentski, sin Roberta Gviskarda. U proleće 1097. godine oni su stigli u Konstantinopolj.

Car Aleksije I ih je brže bolje prebacio preko Bosfora, pošto je ova ogromna armija za

sobom ostavljala nered i pustošenje54. Krstaši su u Maloj Aziji bili stalno napadani od

strane Turskih odreda. Balduin, brat Gotfrida Bujonskog, je osvojio jermenski grad

Edesu, i tamo je osnovao Edesku grofoviju. Zatim je godinu dana prošlo na opsadu grada

Antiohije. Kada je osvojena, tamo je osnovana Kneževina Antiohija kojoj je na čelu

stajao Boemund Tarentski. U proleće 1099. krstaška vojska je stigla do Jerusalima i

osvojila ga. Osvajanje Antiohije i Jerusalima je bilo praćeno strašnim pokoljem

muslimanskog stanovnišva, koje muslimani neće nikada zaboraviti. Uz pomoć Mlečana,

Đenovljanja i Pizanaca osvojeno je nekoliko lučnih gradova tako da su krstaši zavladali

celom istočnom obalom Sredozemnog mora. Na istoku je kao posledica Prvog krstaškog

rata nastalo nekoliko krstaških država: Jerusalimska Kraljevina, koja je obuhvatala

Palestinu i južni deo Sirije, grofovija Tripoli, kneževina Antiohija i grofovija Edesa. One

su nominalno zavisile od Jerusalimske kraljevine, ali su u stvari bile potpuno samostalne.

Krstaške države su bile veoma slabe i razjedinjene, što je dovelo do toga da su jedna po

jedna počele da padaju muslimanima u ruke. Edesu, koja je bila jedna od najvažnijih

krstaških kneževina na istoku i koja je štitila njihove posede sa severa, je 1144. godine

osvojio mosulski emir.

Odgovor na gubitak Edese je bio Drugi krstaški rat koji je počeo 1146. godine.

Vođe ovog pohoda su bile dve krunisane glave: francuski kralj Luj VII i nemački car

Konrad III. Rezultati ove ekspedicije su bili prilično žalosni. Krstaši su pokušali da

zauzmu Damask, ali bez uspeha55. Baroni Jerusalimske kraljevine im uopšte nisu

pomagali, jer su navikli da žive u miru sa Damaskom. Krstaši su jedino uspeli da izazovu

gnev Vizantije zbog pljačkanja i maltretiranja. Konrad III je izgubilo veći deo svoje

vojske i vratio se brodovima u Evropu 1148. godine, iste godine kada je propala opsada

Damaska. Luj VII je ostao još godinu dana u Palestini i išao je na hodočašća, obilazeći

svetilišta. Evropa je bila zgranuta propašću Drugog krstaškog rata.

54 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 10855 A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O. L. Vajn{tajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd 1950, 203

11


Na istoku je u drugoj polovini dvanaestog veka došlo do velikih promena. Stvorena

je ujedinjena država pod vođstvom Saladina, koja je obuhvatala Egipat, deo Sirije i deo

Mesopotamije. Krstaši više nisu imali posla sa razjedinjem snagama pojedinih emira, već

sa velikom i snažnom državom. Saladin je 1187. godine porazio krstaše kod

Tiberijadskog jezera i za nekoliko nedelja je uspeo da osvoji Akru, Jafu, Bejrut, Askalon

i Jerusalim, glavno uporište krstaša. Jerusalim je naravno predstavljao sveto mesto i

sledbenicima Muhameda koji se nisu mogli pomiriti da on ostane u rukama hrišćana.

Gubitak Jerusalima je bio podsticaj za Treći krstaški rat. Treći krstaški rat je trajao

od 1189. do 1192. godine. U njemu su učestvovala tri vladara: nemački car Fridrih I

Barbarosa, francuski kralj Filip II Avgust i engleski kralj Ričard Lavlje Srce. Ni Treći

krstaški rat nije doneo velike rezultate. Krstaši su pored Saladina morali da se bore i sa

Vizantijom. 1189. godine je Barbarosa stigao na Balkan preko Ugarske. On je pokušavao

da se sporazume sa vizantijskim carem Isakom II, i da obezbedi prelazak svoje vojske

preko vizantijske teritorije. Barbarosa je vodio pregovore sa Srbima i Bugarima koji su

bili neprijatelji Vizantije. Oni su Fridrihu ponudili vazalnu zakletvu i savez u borbi protiv

Carstva. Sa druge strane, vizantijska vlada je sklopila sporazum sa Saladinom i obavezala

se da neće propustiti nemačku vojsku kroz svoju zemlju. Fridrih je rešio da Vizantiju

primora na saradnju silom, osvojio je gradove koji su joj pripadali: Plovdiv i Jedrene.

Isak II nije mogao da se suprotstavi moćnijoj nemačkoj armiji i kada je Fridrih krenuo sa

vojskom na Carigrad vizantijski car je ipak popustio. Isak se obavezao 1190. godine da će

Nemcima ustupiti brodove za prebacivanje trupa u Malu Aziju i da će snabdevati

nemačku vojsku namirnicama. Pohod Fridriha Barbarose se završio nesretnim slučajem,

kada je prelazio jednu reku u Maloj Aziji 1190. godine, on se utopio tako da se nemačka

vojska ubrzo vratila kućama56. Ričard i Filip II su uspeli da osvoje grad Akru koji je

postao prestonica Jerusalimske kraljevine. Odmah posle zauzeća Akre 1191. godine Filip

II se vratio u Francusku57. Ričard Lavlje Srce je ostao jedini vođa Trećeg krstaškog

pohoda. Kada je Ričard čuo da su Filip II i njegov brat Jovan Bez Zemlje izvršili napad

na njegove posede u Normandiji rešio je da pregovora sa Saladinom i 1192. godine je

56 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 38257 E. Peroa, R. Duse, Istorija Francuske, Vol. I, Beograd 1961, 158

12


sklopljeno primirje na pet godina. Ovim mirom je formirana krstaška država sa veoma

malom teritorijom, koja se prostirala duž obale između Jafe i Tira. Centar ove države je

bio grad Akr, a pored njega obuhvatala je i gradove: Tir, Haifu, Cezareju, Arsuf, Jafu na

obali, i u unutrašnjosti još Lidu i Ramlu. Vladar Jerusalimske kraljevine je bio Henri od

Šampanje i mogao je da nosi titulu kralja, ali je bio pod protektoratom Saladina. Ričard je

obećao da neće napadati Jerusalim i za uzvrat je dobio privilegiju da hodočasnici mogu

da posećuju sveta mesta u njemu. U životu su ostale još dve krstaške države: Antiohija i

Tripoli. Mirom između Saladina i Ričarda su faktički priznata osvajanja krstaša na istoku.

U oktobru 1192. godine Ričard se ukrcao na brod i krenuo je nazad u Evropu, kako bi se

suprotstavio savezu svoga brata i Filipa II. Šest meseci posle toga umro je i veliki

vojskovođa Saladin. Time je nastalo mirno stanje na istoku, i kraljevi krstaških država su

gledali da žive u miru sa muslimanima.

POKRETANJE NOVOG KRSTAŠKOG RATA

Želja zapadnih hrišćana za osvajanjem Jerusalima nije bila izgubljena. Ali je već

bilo sasvim izvesno da je to gotovo nedostižan poduhvat. Posle tri krstaška rata i velikih

žrtava Jerusalim je i dalje bio u rukama nevernika. Većina političara toga doba je mislila

da je ključ neuspeha u tome što se Vizantija suprotstavlja Evropljanima. Oni su osuđivali

vizantijske careve da rade u savezu sa muslimanima i da na sve načine doprinose

neuspehu hrišćanskih kneževina na Istoku. Sa druge strane su Vizantijci nosili veoma

loše uspomene na prošle krstaške pohode, a pogotovo na pohod Fridriha Barbarose.

Sukobi za vreme krstaških ratova između Latina i Romeja su još više produbili jaz koji je

vladao između Zapada i Istoka, pogotovo posle rascepa crkvi 1054. godine58.

1185. godine na vizantijski presto dolazi dinastija Anđela. Isak II Anđeo je bio

sposoban vladar, ali ni njegova umešnost nije mogla da spasi Vizantiju od unutrašnjih i

spoljašnjih opasnosti koje su joj pretile. U ovom periodu dolazi do izražaja

korumpiranost vizantijskog državnog sistema koji se lagano ali sigurno kvario još od XI

veka. Pojavljuju se zloupotrebe u centralnoj i provincijskoj upravi, prodaju se položaji, a

58 R. Radi}, Strah u poznoj Vizantiji: 1180-1453, Vol. I, Beograd 2000, 25

13


podmićivanje je postojalo na svakom koraku. Stanovništvo je propadalo zbog

prekomernih nameta dok je velika količina novca trošena na izdržavanje dvora i

podmićivanje stranih vladara. Separatističke težnje u provincijama su uzimale sve većeg

maha, a centrifugalne sile59 su dovele Carstvo blizu definitivnog raspada. Oblasni

gospodari su težili da se ekonomski i politički osamostale jer su celokupni prihodi carstva

išli u Konstantinopolj. O provincijama carstva niko nije vodio računa a one su najviše

stradale od najezdi neprijatelja. Brojni carevi su i pre dolaska dinastije Anđela pokušavali

da srede stanje u zemlji. Donosili su razne zakonske i administrativne mere kako bi

ograničili moć lokalnih gospodara, ali bez uspeha.

Teškom ekonomskom stanju u zemlji su doprinele spoljne opasnosti koje su vrebale

Vizantiju. Normani su bili stalna pretnja sa Sredozemlja, još od osvajanja Roberta

Gviskarda normanski gusari su pljačkali vizantijske provincije. Viljem II normanski kralj

Obeju Sicilija je 1185. godine zauzeo Solun uz strašno pustošenje. Isakov vojskovođa

Aleksije Vrana je uspeo da pobedi Normane, u dve bitke kod Minopolja i kod Dimitrice,

te iste godine. Oni su morali da napuste Solun, a kasnije Drač i Krf, i tek posle ovoga su

Normani za neko vreme prestali da budu pretnja za Vizantijsko sredozemlje60.

Druga opasnost je pretila od Ugarskog kralja Bele III koji je krenuo u osvajanja

vizantijskih teritorija na Balkanu. Isak II Anđeo je uspeo da sklopi mir sa Belom i oženio

se njegovom ćerkom Margaritom. Ali Ugari nisu bili jedina opasnost za vizantijski

Balkan. 1185. godine je izbio ustanak u Bugarskoj pod vođstvom Petra i Asena, ovaj

ustanak će dovesti do potpunog odvajanja bugarskih teritorija od Vizantije. Isak II je

svojim pohodima pokušavao da smiri pobunjene Bugare, ali su se oni žestoko branili

potpomognuti odredima Kumana. Kada je izbio ustanak u Maloj Aziji protiv vizantijske

vlasti 1187. godine, Isak II je bio prinuđen da sklopi mir sa Bugarima. Sklapanje mira sa

Bugarskom je značilo i priznanje Drugog bugarskog carstva. Srpski župan Stefan

Nemanja je iskoristio rat Bugarske i Vizantije da proširi svoje teritorije na račun

Vizantije. Isak II je uspeo da ga pobedi u bici na Moravi 1190. godine i Nemanja je

morao da vrati osvojene teritorije. Nemanjin sin Stefan je tada bio oženjen carevom

59 Vi{e o centrifugalnim i centripetalnim silama u istoriji Vizantije, pogledati: F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 325-33860 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 377

14


rođakom Evdokijom i dobio je titulu sevastokratora61. Usprkos ovim pobedama doba

vizantijske prevlasti na Balkanu je bilo završeno. Isak II se spremao na novi pohod u

Bugarsku 1195. godine, ali je u Vizantiji došlo do prevrata koji će imati velike posledice

za nju. Isaka je zbacio sa prestola njegov stariji brat Aleksije i nemilosrdno je dao da ga

oslepe, zajedno sa slepim Isakom zatvorio je i njegovog sina carevića Aleksija. Aleksije

III Anđeo je bio mnogo manje sposoban vladar od Isaka i carstvo je ovim prevratom

izgubilo poslednju snagu za otpor. Promena na vizantijskom prestolu je dovela do veoma

teške spoljopolitičke situacije. Bugari i Srbi su se sve više okretali od oslabljene Vizantije

prema Zapadu i tražili su od rimske crkve pomoć u svojoj borbi za samostalnost. Novi car

Aleksije III nije uspevao da učini ništa.

Jedan od bitnih razloga neuspeha Vizantije na Balkanu je to što je ona bila stalno

izložena pritiscima sa Zapada. Posle smrti Fridriha I Barbarose u Trećem krstaškom ratu

1190. godine, vladar nemačke je postao Henrih VI, njegov sin. On je istovremeno bio car,

nemački kralj i kralj Obeju Sicilija, pošto ga je otac oženio sa Konstancom naslednicom

kraljevine Obe Sicilije (južna Italija i Sicilija). Od tada su Hoenštaufovci preuzeli vlast

nad ovom kraljevinom od Normana koji su bili saveznici Pape. Henrih je kao naslednik

normanskog kralja Viljema II istakao jake pretenzije na oblasti od Drača do Soluna čime

je Vizantija opet bila u opasnosti62. Pošto je znao da će uskoro da istekne primirje između

muslimana i krstaša na Istoku, a takođe i da će mu trebati naklonost pape da kruniše

svoga sina Fridriha za kralja Sicilije, Henrih VI se ponudio da vodi sledeći krstaški rat.

Time bi izmirio odnose Hoenštaufovaca sa papama, učvrstio bi svoju vladavinu nad Obe

Sicilije i povećao bi ugled Nemačke u Evropi. Henrih VI je 1195. godine prihvatio krst i

počeo je da se priprema za pohod. Prva ideja novog krstaškog pohoda je osvajanje

Jerusalima, isto ono što je i njegov otac pokušao u Trećem krstaškom ratu. Papa Selestin

III je pozvao nemački kler da propagiraju novi krstaški pohod. Henrih VI je vodio

pregovore sa vizantijskim carem Isakom II Anđelom o tome kako bi Vizantija trebala da

pomaže krstašima u njihovoj borbi a ne da radi protiv njih. Promena na vizantijskom

61 Lj. Maksimovi}, Srbija i posledice IV krsta{kog rata, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 6362 A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O. L. Vajn{tajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd 1950, 218

15


prestolu 1195. godine, kada je Isaka zbacio njegov brat Aleksije, je zakomplikovala dalji

tok pregovora. Henrih je vršio pritisak na Aleksija III Anđela i oženio je svoga brata

Filipa Švapskog sa Irenom ćerkom oslepljenog cara Isaka63. Sada je Henrih VI branio

prava svrgnutog Isaka i postao je pretedent na presto Vizantije. U Nemačkoj su počele

pripreme za pohod. Raspisan je porez za troškove krstaškog rata i Henrih je pokušavao na

sve načine da primora Vizantiju da i ona plaća takozvani “nemački porez”64. Vizantijska

vlada je bila prestrašena i Aleksije III je pristao na plaćanje “nemačkog poreza” kako bi

pokušao da udovolji zapadnom caru. Ali preopterećena zemlja nije mogla da sakupi

ugovorenu sumu, vizantijska vlada je čak rešila da pokupi nakit sa carskih grobova kako

bi sakupila traženi novac65. Papi nije odgovarala nemačka težnja za svetskom

vladavinom, uništenje Vizantije bi rimsku crkvu dovelo u podređen položaj prema

nemačkom caru. Takođe je uplašeni Aleksije III Anđeo započeo pregovore sa Rimom o

crkvenoj uniji. Papa je zbog ovoga ubedio Henriha da cilj pohoda treba ipak da bude

Sveta zemlja i tako je bila otklonjena opasnost po Vizantiju. Dogovoren je i datum

polaska krstaša, to je bio mart 1196. godine. Krstaši su trebali da se skupe u Mesini i

odatle da krenu prema Palestini. Jedan deo krstaša je stigao u Akru ali ih je tamo zadesila

vest o smrti cara Henriha VI, koji je umro septembra 1197. godine u Mesini posle kraće

groznice. Nemački krstaši su uspeli da osvoje Bejrut ali su u leto 1198. godine počeli da

se vraćaju u domovinu kako bi zaštitili svoje interese u građanskom ratu, čiji je povod

bila borba za nasledstvo Henriha koji je iza sebe ostavio samo maloletnog sina Fridriha.

Borba se vodila između dve stranke: pristalica carske kuće Hoenštaufovaca ili Gibelina i

Gvelfa ili Velfa, vojvoda Bavarske koji su bili opozicija carske vlasti i pretedenti na

presto. Henrihovom smrću pretnja Vizantiji sa Zapada nije prestala, napad je bio samo

odgođen ali na kratko.

Posle smrti Henriha VI nemačka imperija se raspala zbog unutrašnjih borbi i

prevlast nemačkog cara u Evropi je zamenila prevlast velikog pape Inoćentija III. On se

popeo na papsku stolicu u januaru 1198. godine i bio je spreman da povede crkvu u novu

slavu, samim tim je u prvi plan izbila ideja novog krstaškog pohoda66. Kada je bio izabran 63 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11264 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 11965 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 38666 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 154

16


za papu Inoćentije je imao 37 godina. Bio je odlično obrazovan i naglo se počeo mešati u

evropsku politiku. Smatrao je sebe naslednikom ideja Grgura VII i u tom duhu je

izražavao učenje da je papska vlast najviša na svetu. Kao naslednik apostola Petra papa

stoji iznad svih vladara koji su njemu samo vazali i koje bi papa mogao da smeni ako ne

budu izvršavali njegova naređenja67. Poredio je duhovnu i svetovnu vlast sa suncem i

mesecom. Kao što mesec prima svoj sjaj od sunca tako i car dobija vlast od pape. Vršio je

ulogu arbitra u većini sukoba između evropskih vladara. Gledao je da slomi moć

nemačkih careva koji su pružali veliki otpor nastojanju pape da kontroliše svetovnu vlast.

Mešao se i u borbu između engleskih i francuskih kraljeva, vešto je manipulisao

ustankom engleskih barona protiv Jovana Bez Zemlje kako bi ga naterao da mu položi

vazalnu zavisnost. Vazalnu zavisnost od pape Inoćentija III su priznali aragonski,

portugalski, bugarski, švedski, danski, poljski i jermenski vladari što svedoči o njegovoj

moći. Papa Inoćentije III je radio na reorganizaciji katoličke crkve obraćajući pažnju na

papske finansije i sudstvo. U njegovo vreme je počela prodaja indulgencija koje su

predstavljale papska pisma kojima se opraštaju gresi. Formiraju se prosjački redovi:

Franjevci i Dominikanci. Njegove aktivnosti su vezane za pokretanje rata protiv Albižana

u južnoj Francuskoj, protiv “pagana” i Mavara u Španiji. U njegovo doba je katolička

crkva doživela vrhunac svoje moći i rimska kurija se strahovito obogatila. Skoro da nije

bilo države u Evropi koja papi nije slala novčane prihode.

Od prvih dana stupanja na presto, Inoćentije je odlučio da zadatak vraćanja Svete

zemlje preuzme na sebe. Smatrao je da pohod treba da se usmeri na Egipat a ne u

Palestinu, jer je Egipat bio glavni izvor ekonomskog i ljudskog potencijala Islama za

borbu protiv hrišćana. On je povratio originalnu koncepciju Urbana II o ideji krstaških

ratova i o ulozi papstva u njima. Inoćentije je pratio tradicionalnu liniju propagande

krtstaša, sažaljevajući se nad sudbinom osvojenog Jerusalima. Pozivao je sve hrišćane da

uzmu oproštaj za svoje grehe tako što bi krenuli u sveti rat. Ne obazirući se na monarhe i

vladare, Inoćentije je poslao svoj poziv svim gradovima, vojvodama i baronima koji su

bili pod uticajem Rima da podignu svoje trupe u onom broju koliko imaju sredstava.

Zatim da svoju vojsku pošalju preko mora o svom trošku. U avgustu 1198. godine je

poslao svoje sveštenike u zapadne provincije da propagiraju ideju novog krstaškog rata68.

67 @. Dibi, Vreme katedrala, Beograd 1989, 16968 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 154

17


Dva papska legata su trebala da odu u Palestinu i da tamo deluju kao papini izaslanici

kako bi pripremili put dolazećim vitezovima. Papin poziv je sadržao uobičajene ponude:

oproštaj greha za krstaše, zaštitu njihovih poseda od strane crkve i oproštaj dugova

učesnicima pohoda za vreme njihovog odsustva.

Pisao je francuskom kralju Filipu II Avgustu i engleskom kralju Ričardu Lavljem

Srcu, koji su učestvovali u prošlom krstaškom ratu. Rat između njih dvojice je bio u

punom jeku. Upozoravao ih je da će baciti interdikt na njihove zemlje ukoliko ne

obustave svoja neprijateljstva na pet godina, jer njihov rat onemogućava regrutovanje

trupa za krstaški pohod69. Papa je pisao i vizantijskom Caru Aleksiju III Anđelu,

prekorevajući ga da nije učinio ništa kako bi pomogao Jerusalimskom Kraljevstvu i

podsetio ga je na primat papstva.

U međuvremenu su dva kardinala, koja su trebala da odu u Palestinu, dobila novi

zadatak kod kuće. Kardinal Solfredo je otišao u Veneciju, Pizu i Đenovu da ispita

mogućnosti njihove eventualne pomoći, a kardinal Petar iz Kapue je otišao u Francusku

da tamo propagira sveti rat. Petar iz Kapue je stigao u Francusku krajem 1198. godine i

sastao se sa francuskim klerom u Dižonu, gde je predstavio papinu bulu. Tamo je Petar iz

Kapue zatekao Filipa II Avgusta u borbi sa koalicijom francuskih vojvoda koji su prešli

na stranu Ričarda, među njima su bili Balduin grof Flandrije i Gana, Luj od Bloa i

grofovi Tuluza i Bulonje70. Oni su saslušali predlog pape o primirju. Dve do tri nedelje

kasnije kardinal Petar se susreo sa Ričardom Lavljim Srcem u Normandiji. Ričard je

rekao da on samo hoće da povrati one oblasti koje je Filip od njega prisvojio i optuživao

je papu zato što nije zaštitio njegove zemlje dok je bio u krstaškom ratu. Ipak su Ričard i

Filip u januaru 1199. godine potpisali primirje na 5 godina. Ali krajem marta je Ričard

umro a Filip je obnovio neprijateljstva sa Jovanom Bez Zemlje novim kraljem

Engleske71. Papa je predvideo da mart 1199. godine bude rok za okupljanje trupa koje bi

učestvovale u novom krstaškom pohodu. Odaziv na papin poziv je bio i više nego mali,

razlog malog interesovanja za novi krstaški rat je što su Francuska i Engleska bile zauzete

međusobnim ratovanjem a u Nemačkoj je besnela borba za nasledstvo. Ipak Inoćentije

nije odustajao od svoje zamisli, pisao je sveštenstvu zapadne Evrope da podrži njegove

69 E. Peroa, R. Duse, Istorija Francuske, Vol. I, Beograd 1961, 15970 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 15571 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 109

18


napore. Takođe je slao pisma patrijarhu u Jerusalim i kneževima na Istoku da obustave

svoje svađe i da počnu da se pripremaju za novi rat protiv nevernika.

Krajem 1199. godine Inoćentije se odlučio za jedan odvažan potez. Naredio je da se

za troškove budućeg rata sakuplja porez kojim bi se taj pohod izdržavao. Desetina

celokupnih prihoda Rimskog prestola bi bila namenjena krstaškom pohodu. Takođe bi za

taj cilj trebalo da se izdvoji četrdesetina svih prihoda rimokatoličke crkve a porez bi

plaćali i viteški redovi72. Skupljanje ovog poreza nije bilo mnogo popularno i sveštenstvo

je pružalo pasivan otpor. Godinu dana posle naredbe, papa je morao da prekori francusko

sveštenstvo zbog nepoštovanja prikupljanja poreza. Papa je probao preko svojih glasnika

da nametne sakupljanje poreza Filipu Avgustu i Jovanu Bez Zemlje. Novac bi vladari

sakupljali sami od svojih vazala i on bi bio namenjen takođe za potrebe novog krstaškog

pohoda. Filip i Jovan su naravno imali preče stvari na koje bi trošili prikupljeni novac. Ne

može se tačno saznati koliko para je bilo prikupljeno ovim porezom i koliko je novca

otišlo u Rim. Sakupljanje ovog poreza nije dalo očekivane rezultate, a verovatno njime

nije bilo sakupljeno mnogo novaca.

Ali energični papa nije odustajao od svoje zamisli. Jedna od mera kojom je

Inoćentije hteo da poveća odaziv dobrovoljaca za krstaški pohod je angažovanje

sveštenika Fulka od Nevila, u novembru 1198. godine. On je trebao da regrutuje buduće

krstaše umesto Petra iz Kapue. Fulk je imao ranija iskustva kao propovednik, on je dve

godine pre papinog poziva putovao i propovedao velikim masama ljudi u okolini Pariza73.

Fulk od Nevila se u potpunosti predao propovedanju novog krstaškog pohoda sve do

svoje smrti, koja ga je zadesila u maju 1202. godine. U tome je imao dosta uspeha i

probudio je entuzijazam za novi pohod među običnim ljudima.

Francuski plemići su bili najviše zainteresovani za sudbinu hrišćana u Palestini i

ideja novog krstaškog rata je tu naišla na svoje prve pristalice. Krajem novembra 1199.

godine na viteškom turniru u Šampanji, u zamku grofa Tiboa, se okupila prva grupa

plemića koji će činiti jezgro budućih ekspedicionih snaga74. Na tom turniru su grof Tibo

od Šampanje i grof Luj od Bloa uzeli krst a njihov primer su pratili mnogi učesnici 72 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 15573 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 10974 Vi{e o problemima hronologije êtvrtog krsta{kog rata, videti: E. John, A Note on the Preliminaries of the Fourth Crusade, Byzantion XXVIII, Bruxelles 1958, 95-103

19


turnira. Žofroa Vilarduen počinje svoje delo sa opisom ovog događaja i on je po svemu

sudeći bio tamo prisutan. Vilarduen nam kazuje kako je uzimanje krsta od strane

lokalnih plemića bila spontana reakcija na uzbuđenje koje je raslo povodom novog

krstaškog pohoda. Vilarduen ne pominje da je Fulk od Nevila bio na tom viteškom

turniru, koji se dešavao u Ekru, mada su kasniji istoričari popularizovali legendu da je

Fulk tada bio u zamku grofa Tiboa. Fulk od Nevila je svojim delovanjem, verovatno

posredno, uticao na plemiće da uzmu krst. Interesantno je pomenuti da ni jedan hroničar,

savremenik Vilarduena, ne pominje događaje na turniru u Šampanji75.

Grof Tibo od Šampanje i Luj od Bloa su bili rođaci kraljevskog doma Francuske i

kao takvi su svojim prihvatanjem učešća u budućem pohodu osigurali njegov dalji uspeh.

Uskoro su im se pridružili i njihovi vazali i podvazali. Ovo je inspirisalo susedne

gospodare i plemiće, koji su sa njima bili rodbinski povezani, na istu akciju. Balduin grof

Flandrije i Gana je zajedno sa svojim bratom Anrijem 23. februara 1200. godine prihvatio

učešće u bućem pohodu76. To su uskoro uradili i mnogi visoki francuski baroni. Tako je

do leta 1200. godine formirana prilično brojna armija krstaša. Ova sila koja je podignuta

u Francuskoj, za vreme prve faze regrutovanja krstaša, je činila jezgro armije koja je

učestvovala u Četvrtom krstaškom pohodu.

Vođe ove armije su pripadale najuglednijim feudalnim porodicama Francuske.

Vođa pohoda Grof Tibo i Luj od Bloa su bili potomci dve najznačajnije francuske

porodice. Porodice Bloa i Šampanje su bile međusobno rodbinski povezane. Tibo i Luj

su, preko svoje babe po majci Eleonore Akvitanske77, bili u porodičnoj vezi sa

francuskim kraljem Filipom II Avgustom i sa engleskim kraljem Ričardom. Za grofa

Tiboa i Luja od Bloa je učestvovanje u krstaškim ratovima bila tradicija78. Njihov predak

Stiven od Bloa je učestvovao u Prvom krstaškom ratu, a Tiboov stariji brat Anri je bio

vladar Jerusalimske kraljevine do svoje smrti 1197. godine. Grof Balduin Flandrijski je

bio oženjen Marijom, sestrom grofa Tiboa. Verovatno je rodbinska povezanost među

75 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 15876 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 15677 Eleonora Akvitanska je bila prvo udata za francuskog kralja Luja VII oca Filipa II, a zatim za engleskog kralja Henrija II koji je bio otac Ri~arda Lavljeg Srca.78 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 309

20


njima uticala da zajedno prihvate učestvovanje u krstaškom pohodu. U vreme pohoda su

sva trojica vođa su imali manje od trideset godina starosti.

Žofroa Vilarduen nam daje listu od nekih devedeset francuskih plemića i barona

koji su prihvatili učešće u budućem krstaškom ratu, među njima su značajna imena

francuske istorije kao što je Simon od Monforta, koji je kasnije učestvovao u

Albižanskom krstaškom pohodu. Ali Vilarduen nam sam kaže kako nije naveo sve

plemiće koji su prihvatili krst. Najinteresantija i najznačajnija osoba od svih učesnika

ovog pohoda je sam istoričar, maršal Šampanje Žofroa Vilarduen. U vreme pohoda on je

bio već stariji čovek i zauzimao je visok položaj na dvoru Šampanje. Njegov prvi

odgovoran zadatak je bio da pregovara sa Venecijom kao predstavnik grofa Tiboa.

Žofroa će odigrati bitnu ulogu u kasnijem toku ekspedicije a takođe i u uspostavljanju

Latinske imperije na Istoku.

Sakupljena krstaška vojska je po sastavu i organizaciji bila tipično feudalna.

Divizije, ako ih tako možemo nazvati, su bile sastavljene po regionalnom principu.

Svakom od tih divizija je komandovao gospodar teritorije sa koje je divizija dolazila.

Komandanti divizija su bili grofovi Šampanje, Bloa i Flandrije. Divizija je bila podeljena

na manje družine koje su vodili vazali grofova a družine su bile sastavljene od vitezova i

pešaka koji su se borili pod zastavom svoga grofa. Ovakva teritorijalna povezanost je

feudalnu vojsku činila kompaktnom celinom. Čin uzimanja krsta, kojim su se prihvatale

prava i obaveze odlaska u krstaški rat, je teoretski bio dobrovoljni akt pojedinca, u praksi

je odnos sizerena i vazala igrao odlučujuću ulogu a takođe je bio i najbitniji u lancu

komandovanja vojskom krstaša. Do kraja 1200. godine sakupilo se oko osam do deset

hiljada krstaša. Kod Roberta de Klarija nailazimo na opis družine u kojoj je on služio,

njegov gospodar Petar Amijenski je predvodio deset vitezova i šezdeset pešaka. Ova

armija, sakupljena u prvoj fazi regrutovanja u Francuskoj, se verovatno sastojala od

stotinu plemića koji su predvodili svoje družine. Družine su bile veličine od osamdeset do

stotinu ljudi79. Armija se sastojala od tri glavne kategorije srednjovekovnih ratnika

Evrope: vitezova (oklopnih konjanika), njihovih paževa na konjima (koji su bili lako

79 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 160

21


oklopljeni) i pešaka. Njihova standardna proporcija u sklopu armije je bila 1 naprema 2

naprema 4.

Prvi sastanak vođa pohoda je trebao da bude u Soasonu ali je odgođen da bi se

omogućilo dodatno vreme za stupanje novih krstaša u armiju. Na drugom sastanku u

Kompijeniju trojica grofova: Tibo, Luj i Balduin su se dogovorili da imenuju po dvojicu

vazala koji bi u njihovo ime vodili pregovore za prevoz krstaša preko mora. Morski put je

u potpunosti zamenio dug i komplikovan put kopnom kojim su išli prvi krstaši. Vođe su

poslale svoje opunomoćene, među kojima je bio maršal Vilarduen, da traže prevoz od

italijanskih trgovačkih gradova i već krajem 1200. godine šestorica glasnika su krenuli za

Italiju80.

Italijanski pomorski gradovi su razvili unosan posao tako što su prevozili putnike,

hodočasnike pa i krstaše preko Mediterana. Veliki trgovački tovari su kretali bar jednom

godišnje iz Pize, Đenove i Venecije, hodočasnici su tražili mesto u brodovima tih

konvoja da ih prevezu do Svete zemlje. Krstaši su obično putovali u grupama i

iznajmljivali su brodove iz ovih luka81. U ovom slučaju su šestorica francuskih glasnika

tražili od Venecije da opremi flotu koja bi bila dovoljno velika da preveze čitavu krstašku

armiju. Venecija je to shvatila toliko ozbiljno da je ovaj slučaj smatrala državnim

pitanjem i odlučila je da prevoz krstaša spoji sa svojim interesima.

Krajem XII veka Venecija je bila najveća trgovačka, pomorska i kolonijalna sila na

Mediteranu. Imala je velike pretenzije da proširi svoju premoć u istočni deo Mediterana,

što je zahtevalo vođenje oprezne i agresivne diplomatije kao i održavanje reputacije

najsnažnije pomorske sile. Odavno je Venecija stekla vredne privilegije i povlastice u

lukama krstaških država kao što su Tir i Akra, zauzvrat su Mlečani pomorski pomagali

Jerusalimsko kraljevstvo čime su se praktično mešali u poslove krstaša na istoku. Ovim je

Venecija produbila dugogodišnji rivalitet sa Đenovom i Pizom, a takođe je bila na lošem

glasu među krstašima jer se više brinula o svom profitu od trgovine nego o uspesima

krstaških pohoda. Italijanski trgovački gradovi su razvili trgovinu i sa Egiptom preko 80 Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908, Ch III http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html81 @. Dibi, Vreme katedrala, Beograd 1989, 210

22


luke u Aleksandriji. Sa tačke gledišta pape i krstaša ovo je bila otvorena trgovina sa

neprijateljem, pošto je u toku bila priprema za pohod na Egipat. Tako da nije ni čudo što

je papa osudio ovu vrstu trgovine i što je napadao italijanske gradove za krijumčarenje i

saradnju sa neprijateljem. Venecija je trgovala i sa vizantijskim gradovima i time se

počela mešati i u politiku Vizantije82. Uživala je posebne privilegije koje je dobila 1082.

godine za vreme Cara Aleksija I, kada mu je pomagala u borbi protiv Roberta Gviskarda.

Jovan II Komnin je pokušao da opozove te privilegije ali je Venecija reagovala tako što

je započela vojne operacije protiv Carstva 1126. godine, time je uspela da prisili Jovana

da joj obnovi povlastice. Usprkos stalnom obnavljanju trgovačkih povlastica, odnosi

Mletaka i Grka su se konstantno kvarili i zaoštravali. Stanovništvo Konstantinopolja je

bilo frustrirano zbog datih privilegija jer su one latinskim trgovcima dopuštale da

naseljavaju čitave kvartove prestonice. Loši odnosi Latina i Romeja su eskalirali 1171.

godine kada je Manojlo I Komnin naredio masovno hapšenje Latina u Konstantinopolju i

konfiskovanje njihove imovine. Još dramatičniji događaj se desio 1182. godine kada je

progon Latina bio propraćen njihovim masakrom. Mnogi su tada bili pobijeni, mnogi su

prodati u roblje, a bile su oskrnavljene i latinske crkve u prestonici Carstva. Jedan od

preživelih ovoga pogroma bio je budući venecijanski dužd Enriko Dandolo, koji je tom

prilikom najverovatnije bio oslepljen83. Mada su Isak II i Aleksije III opet obnovili date

privilegije Veneciji, ovi događaji su veoma zaoštrili loše odnose između hrišćanskog

zapada i istoka. Uz sve ovo treba napomenuti da je Vizantija u doba Aleksija III Anđela

dugovala Veneciji veliku sumu novca i da je Aleksije svim snagama pokušavao da

oporezuje mletačke brodove što je bilo u suprotnosti sa ranije datim privilegijama.

Mletačka republika je morala stalno da bude na oprezu kako bi sačuvala svoje privilegije

i pri svakoj promeni vlasti Venecija je strepila da ne izgubi svoj dominantan položaj u

Carstvu. Vizantija je takođe dodeljivala značajne povlastice i Mletačkim konkurentima:

Đenovi i Pizi kako bi stvorila protivtežu mletačkoj prevlasti. Za veneciju je jedino

sigurno rešenje ove situacije bilo rušenje Vizantijskog carstva.

82 R. Radi}, Strah u poznoj Vizantiji: 1180-1453, Vol. I, Beograd 2000, 2983 P. [erovi}, Osam stole}a od pada Carigrada u ruke latinskih krsta{a, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 140

23


U februaru 1201. godine šestorica izaslanika francuskih grofova su stigli u

Veneciju84. Mletački dužd je tada bio veliki Enriko Dandolo koji je doživotno bio izabran

na to mesto još 1192. godine. U to vreme on je imao je 85 godina, a na kraju Četvrtog

krstaškog rata imao je 95 godina85. Ovaj vremešni starac je bio gotovo potpuno slep ali

nesalomivog duha. On se isticao svojom diplomatskom spretnošću i trezvenošću, što ga

je činilo velikim političarem svoga doba. Od vremena kada su stigli glasnici krstaša u

Veneciju dužd Enriko Dandolo počinje da vodi jednu od glavnih uloga u Četvrtom

krstaškom ratu. Bio je potpuno ravnodušan prema ideji krstaškog rata kao takvog, njegov

jedini cilj je bio da okrene zapadne snage protiv Vizantije i tako osigura prevlast svoje

Republike na Istoku.

Glasnici francuskih krstaša su predstavili duždu i Tajnom savetu Venecije svoje

zahteve. Oni su tražili brodove koji bi prevezli krstašku vojsku preko mora do Egipta.

Mlečani su hteli dobro da razmotre ovaj predlog i na odgovor se čekalo nedelju dana.

Venecija ne samo da je pristala na usluge transporta već je ponudila da se sama priključi

ovom krstaškom pohodu kao jednak partner sa ostalim krstašima. Obavezala se da će

obezbediti dovoljno veliki transport za prevoz 4.500 vitezova, 9.000 štitonoša i 20.000

pešaka, zajedno sa opremom i zalihama, i sve to u roku od godinu dana86. Zauzvrat je

tražila sumu od ukupno 85.000 maraka u srebru, to jest dve marke po putniku i četiri

marke za prevoz konja. Ukupna suma bi bila podeljena na tri rate, s tim što bi rok za

isplatu bio jun 1202. godine. Glasnici francuskih grofova su procenili ukupan broj krstaša

koje bi trebalo prevesti preko mora. Oni su preterali u proceni broja ljudi jer su računali

da će biti još pristupanja u armiju krstaša do samog polaska i ova greška u proceni će biti

jedan od uzroka neslaganja koje su mučile buduću ekspediciju. Polazak krstaša iz

Venecije je bio zakazan za 29. jun 1202. godine. Obaveza Mlečana je bila da obezbede

50 galija sa punom opremom i u slučaju da datum polaska bude izmenjen, pod uslovom

da u vreme pohoda mogu koristiti te brodove za bilo koje sopstvene potrebe ili osvajanja.

Glasnici su prihvatili duždov predlog i ugovor je iznet narodu Venecije u svečanom

ceremonijalu ispred crkve Svetog Marka. Šestorica glasnika su klekli ispred 10.000

građana Venecije i dali su obećanje tako što su glasno viknuli: “obećavamo”87. Nakon 84 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11385 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 16286 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11387 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 163

24


ovoga ugovor je potpisan od strane glasnika koji su predstavljali vođe krstaškog pohoda i

sa druge strane od dužda Enrika Dandola i Velikog veća Venecije. Pregovarači su se

tajno dogovorili da će cilj pohoda biti Egipat baš kao što je predložio papa Inoćentije III,

jer bi udarac na žitnicu Turskog carstva najviše pogodio Seldžuke. U javnosti je izneseno

da je cilj pohoda Palestina. Vođe pohoda su ovo učinile da bi sakrili svoju nameru od

neprijatelja, a takođe i da bi sprečili eventualno nezadovoljstvo među krstašima koji su

očekivali da će se boriti za oslobođenje Svetog groba.

Ugovor je bio prosleđen papi da ga potvrdi. Pohod je bio iniciran od strane Venecije

i francuskih grofova ali je sama ideja potekla od pape, čiji blagoslov bi osigurao

ujedinjenje krstaških snaga. U maju 1201. godine je ugovor stigao u Rim i papa ga je

odmah prihvatio. Inoćentije III je odmah počeo da piše sveštenstvu u Englesku dajući im

dalje instrukcije za propagiranje pohoda. Govorio je da svi oni koji prihvate krst treba da

budu spremni za put preko mora do sledećeg leta88. Isto to je pisao i sveštenstvu u

Francuskoj i Nemačkoj, tako da je Inoćentije u potpunosti odobravao planiranu

ekspediciju.

Glasnici su iz Venecije krenuli u aprilu 1201. godine a kući su stigli negde u maju

iste godine. U isto vreme kada su oni stigli u Francusku umro je grof Tibo od Šampanje,

vođa pohoda i čovek koji je prvi uzeo krst u svom dvorcu89. Ostali krstaši su odmah rešili

da sazovu sabor u Soasonu na kom bi trebalo da izaberu novog vođu. U junu 1201.

godine u Soasonu su se okupili grofovi Šampanje, Bloa i Flandrije zajedno sa

nekolicinom visokih barona. Tamo je Žofroa Vilarduen za novog vođu pohoda predložio

“vrlo vrednog i poštovanog čoveka” markiza Bonifacija Monferatskog. Nakon duže

diskusije plemići i baroni su se složili u vezi izbora Bonifacija, i poslali su glasnike da ga

pozovu da dođe u Francusku i da prihvati komandu nad krstašima.

Porodica Monferat iz severne Italije je bila u vazalnom odnosu prema nemačkom

caru i imala je dugu tradiciju borbe u krstaškim ratovima. Bonifacijev otac Viljem stariji

se borio u Drugom krstaškom ratu i bio je zarobljen u bici kod Hatina 1187. godine.

Stariji brat Bonifacija Viljem Longsvord je bio oženjen Sibilom ćerkom jerusalimskog

88 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 16489 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 309

25


kralja Amarlika90. Drugi Bonifacijev brat Renije je 1180. godine bio oženjen Marijom,

ćerkom vizantijskog cara Manojla Komnina i od njega je dobio titulu cezara. Renijea je

posle toga 1183. godine otrovao Andronik Komnin. Treći Bonifacijev brat Konrad je

1185. godine bio oženjen Teodorom sestrom cara Isaka II Anđela, a zatim Izabelom koja

je bila princeza jerusalimskog kraljevstva. Konrad je tako nosio titulu kralja Jerusalima

od 1190. godine do svoje smrti 1192. godine. Intimna povezanost porodice Monferat sa

istočnim kneževinama je bila osnov zainteresovanosti Bonifacija za učestvovanje u

pohodu ali nije bila jedini razlog zbog kojeg je on izabran za vođu pohoda.

Po svemu sudeći se Vilarduen već ranije konsultovao sa Bonifacijem oko

preuzimanja vođstva nad krstašima. Znamo da su četvorica od šest glasnika krstaša,

nakon odlaska iz Venecije otišli u Đenovu. Vlasti Đenove su bile tesno povezane sa

porodicom iz severnoitalijanske pokrajine Monferat i moguće je da su Đenovljani

informisali glasnike o zainteresovanosti Bonifacija za pohod. Najverovatniji razlog zbog

koga se Bonifacije zanimao za pohod je to što je on bio zainteresovan za oblasti Soluna.

Manojlo Komnin je Solun podario Renieru bratu Bonifacija, kada ga je imenovao za

cezara. Posle toga je Aleksije I Komnin oduzeo Solun, koji je bio veoma značajan grad u

vizantijskom Carstvu i na Balkanu, porodici Monferat i dao ga je izvesnom Nićiforu

Malisenusu. Posle zauzimanja Konstantinopolja od strane krstaša, Bonifacija je zanimalo

samo to da dobije Solun i ni jednu drugu teritoriju. Na kraju mu je to i pošlo za rukom,

Bonifacije Monferatski će postati prvi latinski kralj Soluna. Možemo da pretpostavimo da

je jedini motiv za dobijanje komande nad krstašima, Bonifaciju bilo to da se dokopa

vizantijske teritorije za koju je smatrao da je posed njegove porodice i da pripada

njemu91.

Bonifacije je uoči puta imao oko pedeset godina i nikada nije bio na prekomorskim

putovanjima, niti je učestvovao u borbama sa nevernicima. Vojnog iskustva je imao samo

u ratovima Henriha VI kao njegov vazal. Bio je očaran idejom viteštva i obožavao je

trubadure koje je pomagao na svom dvoru u severnoitalijanskoj pokrajini Monferat.

Bonifacije je došao u Soason i prihvatio je komandu nad krstaškom vojskom.

Vilarduen nam kaže da je on tamo prihvatio krst u velikoj ceremoniji92, ali “Geste” 90 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11191 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 16692 Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908, Ch XII

26


Inoćentija III nam govore da je on krst prihvatio već u Italiji. Iz Soasona je on 14.

septembra 1201. godine otišao u Sito, gde su cistersiti slavili godišnjicu svetog krsta.

Tamo je bio Fulk od Nevila kao papin izaslanik, držao je propovedi i pozivao je na

uzimanje svetog krsta i pristupanje novom krstaškom pohodu. Pod utiskom tih propovedi

mnogi vitezovi iz Burgundije su tada uzeli krst. Čim su se krstaši složili da Bonifacije

bude vođa pohoda nekoliko, do tada ravnodušnih prema pohodu, nemačkih duhovnih i

svetovnih kneževa su započeli pripreme za novi krstaški rat. Markiz Bonifacije je zatim

otputovao na dvor svoga sizerena kralja nemačke Filipa Švapskog Hoenštaufovca i tu je

proveo jesen i deo zime 1201. godine93.

Filip Švapski je nasledio tradicionalno neprijateljstvo prema Vizantiji od svojih

prethodnika. Politika vladarske porodice Hoenštaufovaca koju su vodili Konrad III,

Fridrih I i brat Filipa Švapskog Henrih VI, mora se posmatrati sa dve strane. Kao

naslednici Normanskog kraljevstva u južnoj Italiji i Siciliji, Hoenštaufovci su bili

suparnici Vizantije, koja je južnu Italiju smatrala za svoju teritoriju94. Sa druge strane,

Hoenštaufovci su bili u stalnoj borbi sa papstvom oko primata svetovne i duhovne vlasti.

Papa je vešto koristio ove sukobe, mireći se čas sa jednim a čas sa drugim Carem ne

dajući im tako mogućnost međusobnog dogovora. Odnosi između Istočnog i Zapadnog

Carstva su se poboljšali 1197. godine kada je umro Henrih VI i kada je propala njegova

ideja o pohodu na Vizantiju. Carevi iz porodice Komnina su počeli bliže da se povezuju

sa Hoenštaufovcima u nadi da će tako izbeći opasnost koja im je pretila od pape i od

Nemačke sa Zapada. Nemački Carevi su hteli savez sa Vizantijom kojim bi napravili

protivtežu u borbi sa papstvom, u tom savezu su videli način da se učvrste u skoro

dobijenom kraljevstvu Obe Sicilije. Brat Henriha VI Filip Švapski je tako bio oženjen za

Irenu ćerku Cara Isaka II Anđela, koja je bila udovica sicilijanskog princa Rožera.

Kandidatura Filipa Švapskog za carski presto je obećavala da će oba Carstva

posredstvom pomenutog braka naći zajednički jezik i sagledati međusobne interese.

Međutim promena na vizantijskom prestolu 1195. godine je pokvarila ove odnose. Filip

Švapski nije mogao ostati ravnodušan prema Aleksiju III koji je kao uzurpator prestola

ukaljao čast Irene ćerke Isaka II, a sada supruge nemačkog kralja. Bonifacije je bio u

http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html93 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11294 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 311

27


veoma bliskim odnosima sa Filipom Švapskim i kada je on preuzeo komandu nad

krstašima pojavio se odjednom jedan novi interes u samom vođstvu ovog pohoda.

Bonifacije se početkom 1202. godine iz Nemačke vratio u Italiju da izvrši poslednje

pripreme za odlazak u rat95. Znamo da je on tada posetio papu u Rimu i na taj način je

verovatno posredovao između Inoćentija III i Filipa Švapskog, koga je papa još ranije

izopštio iz crkve. Od tada rukovodstvo nad pohodom prelazi iz ruku energičnog pape i

situaciju u potpunosti počinju da kontrolišu Bonifacije Monferatski i mletački dužd

Enriko Dandolo.

SAKUPLJANJE VOJSKE

Dolazak krstaša u Veneciju je bio predviđen za april 1202. godine a vreme polaska

na pohod je ugovoreno za kraj juna iste godine96. Međutim prve grupe krstaša su

napustile svoje domove u Francuskoj tek u aprilu i maju a neki su stizali u Veneciju tek

tokom jula i avgusta 1202. godine. Bonifacije je sa vitezovima iz Lombardije došao u

Veneciju tek sredinom avgusta 1202. godine, kada je stigao i mali kontigent krstaša iz

Nemačke. Neke vođe iz Burgundije i Provanse su odlučili da idu preko Sredozemnog

mora svojim prevozom i da krenu iz Marseja, a neki iz luka u južnoj Italiji97. U Veneciju

je stigla samo trećina od očekivanih 35.000 krstaša što je izazvalo bojazan kod vođa

pohoda. Oni su računali da će naplaćivanjem putarine od dolazećih krstaša smanjiti veliki

dug Veneciji, a pošto se pojavilo samo nekih 10 – 12.000 ljudi, vođe nisu mogle da

izmire svoje obaveze prema Republici. Posle oporezivanja pojedinačnih vojnika,

Bonifacije i grofovi su založili zlato i srebro iz svojih blagajni kako bi dodali novac

ukupnoj sumi za isplatu. Na kraju su videli da i dalje duguju Mlecima negde oko 34.000

maraka u srebru.

U Veneciji su u međuvremenu iskrsle teškoće oko smeštaja krstaša. Vlada Venecije

je odrede krstaša prebacila na ostrvo Lido kako bi izbegla nerede u gradu. Ostrvo Lido se

nalazilo na oko pola sata plovidbe od Venecije i bilo je idealno za smeštaj vojnog logora,

izuzev što su se namirnice morale dopremati brodovima. Vlada Venecije je uzela na sebe

95 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 16696 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11497 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 113

28


obavezu snabdevanja i u početku ju je savesno obavljala, međutim uskoro se u logoru

osetila oskudica u najneophodnijim stvarima98. Približavao se i rok za isplatu preostale

sume novaca Republici i kada je Venecija zatražila ugovorenu isplatu rate ispostavilo se

da krstaši nisu u stanju da realizuju traženu sumu. Ostali su dužni onih 34.000 maraka u

srebru. Venecija je tada obustavila dopremanje namirnica na Lido i odbila je da dostavi

lađe za prevoz u Egipat. U logoru krstaša je nastupila glad, pojavile su se zarazne bolesti

a mnogi su pokušavali da pobegnu sa ostrva ili su se odali pljački i otimačini. Dužd se

nije obazirao na molbe krstaških starešina i pretio je da će ceo logor da pobije glađu ako

mu se ne isplati ugovorena suma99. Ekspediciji je pretilo da propadne i pre nego što je

počela. Najveći uzrok finansijske nedaće u koju su upali krstaši je pogrešna procena o

veličini armije koja je trebala da stigne U Veneciju, i za koju je bio potreban transport100.

Čak i u slučaju da su stigli svi krstaši koji su trebali, ne bi se sakupilo ni pola od

procenjenih 35.000 ljudi.

U ovom odlučnom času nastupio je dužd Dandolo sa jednom ponudom koja bi bila

izlaz iz ovog ćorsokaka. Dužd je dobro razmislio o interesima Republike, interesima

Bonifacija i nemačkog kralja, i pronašao je rešenje. U avgustu 1202. godine Dandolo je

pred Savet Desetorice izneo predlog da se krstaši mogu odužiti Veneciji u naturi. On je

predložio da krstaška vojska pomogne Veneciji u zauzimanju Zadra koji se odmetnuo od

njene vlasti. Zadar je bio dobro utvrđeni grad i veoma važna strateška tačka za onog ko je

hteo da ima prevlast na Jadranskom moru. Dužd je bio svestan toga, kao što je bio i

svestan da Venecija nije u stanju da sama osvoji ovaj utvrđeni grad. Mađarski vladari su

kontrolisali hrvatske zemlje u unutrašnjosti i ohrabrivali su gradove na dalmatinskoj obali

da se pobune protiv vlasti Venecije, koja je ceo vek dominirala nad ovim područjem. Na

ovaj način je Zadar prešao u ruke mađarskog kralja Bele III 1186. godine. Usprkos svim

naporima Venecije da povrati ovaj veoma važan grad on je ostao pod vlašću Mađarske.

Dužd je shvatio da je došlo vreme da sprovede svoj dobro osmišljen plan. On je 25.

avgusta 1202. godine u crkvi Svetog Marka, venecijanskom Senatu i Velikom savetu

izneo plan pohoda na Zadar uz pomoć krstaških snaga. Posle toga je ova ponuda bila

98 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 11499 P. [erovi}, Osam stole}a od pada Carigrada u ruke latinskih krsta{a, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 143100 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 167

29


predstavljena krstašima. Zauzvrat bi Venecija dozvolila krstašima da odgode isplatu duga

sve dok se ne podeli plen od ekspedicije na Egipat. Krstaši su prihvatili ovaj plan jer je

alternativa njemu bila napuštanje ideje o krstaškom pohodu. Neki od krstaških vođa su

odbili da dižu oružje protiv hrišćana i već tada dolazi do razilaženja u taboru krstaša.

Enriko Dandolo je sam prihvatio krst u septembru 1202. godine u crkvi Svetog Marka na

najsvečaniji način101, dajući primer ostalima, proglasio je sebe za vođu Mlečana u toku

pohoda i Venecija je tako prvi put učestvovala direktno u krstaškom ratu. Krstaški odredi

su postali najamnici u rukama Venecije. Napad na Zadar je bio rukovođen isključivo

interesima Venecije a inicijativa u vođstvu Četvrtog krstaškog pohoda je sada u

potpunosti prešla u ruke mletačkog dužda Enrika Dandola.

Prema Vilarduenu se u ovom momentu dešava jedan veoma bitan događaj za dalji

tok ekspedicije. To je pojavljivanje vizantijskog princa mladog Aleksija među krstašima.

On je zatražio od krstaša da mu pomognu da povrati carsku krunu koju su on i njegov

otac Isak II Anđeo izgubili u prevratu 1195. godine. Mladi Aleksije je uspeo da pobegne

iz ropstva i krenuo je na Zapad da traži pomoć od svoga zeta Filipa Švapskog iskrcao se u

Ankoni i krenuo je prema severu Italije102. Vilarduen nam govori da je mladi carević kod

Verone susreo neke krstaše koji su kasnili na zborno mesto u Veneciji. Od njih je čuo za

okupljanje armije, koja se sprema za put preko mora. Rešio je da pošalje glasnika u logor

krstaša i da ih zamoli za pomoć. Krstaški grofovi na čelu sa Bonifacijem Monferatskim

su bili veoma zainteresovani za ovu akciju, pa su čak poslali pratnju mladom Aleksiju do

dvora Filipa Švapskog. Krstaške vođe su pristale da mu pomognu pod uslovom da im

Aleksije kada dođe na tron da podršku u trupama pri osvajanju zemalja na istoku103.

Vilarduen nam kaže da je odgovor na molbu mladog Aleksija stigao pre odlaska krstaške

flote iz Venecije u oktobru 1202. godine.

Molba mladog Aleksija je svakako bila povod za promenu plana puta krstaša ali kao

objektivnu istinu ne možemo prihvatiti to da je ona bila uzrok “skretanja” krstaškog

pohoda. Promena toka pohoda, od originalne ideje za pohod na Palestinu preko inicijative

101 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 168102 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 112103 Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908, Ch XVIII http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html

30


za napad na Egipat do konačnog plana napada na Konstantinopolj, ipak nije mogla da se

dogovori i pripremi tako brzo kao što nam to kaže Vilarduen. Postavlja se pitanje da li je

Vilarduenova istorija Četvrtog krstaškog pohoda u potpunosti verodostojna. Moguće je

da ona iza svoje naracije sakriva jednu tajnu i vešto isplaniranu akciju između sledećih

interesnih grupa. Osnivanje Latinske imperije na tlu Vizantije se poklapa sa interesima

Venecije, Bonifacija i Filipa Švapskog, a takođe se slaže sa interesima pape Inoćentija

III, pošto će Katolička crkva postaviti rimsku dinastiju na crkveni tron Konstantinopolja.

Dužd Dandolo je baš u momentu cenjkanja sa krstašima oko prevoza trupa, u maju 1202.

godine, primio glasnike egipatskog sultana al-Adila u Veneciji. Dandolo je hteo da sklopi

trgovački ugovor sa Egiptom i uveravao je glasnike sultana da napad krstaša neće biti

upućen na Egipat, tako da je on već ranije znao za promenu cilja napada. Jedan tako

složen i bitan plan, kao što je preusmeravanje krstaškog pohoda, morao bi da bude

unapred i pažljivo osmišljen što iziskuje mnogo više napora i vremena104. Tako da

moramo da uzmemo sa sumnjom tvrdnju Vilarduena da se mladi Aleksije iskrcao u Italiji

u avgustu 1202. godine. Prihvaćen datum za polazak krstaške armade iz Venecije je po

Vilarduenu 1. oktobar 1202. godine, a vreme od avgusta do oktobra je prilično kratko da

bi se skovao plan kojim bi se zadovoljili interesi svih učesnika pohoda i kojim bi bio

promenjen sam cilj krstaškog pohoda.

Iz dela Vilarduenovih savremenika možemo da zaključimo da je mladi Aleksije

stigao na Zapad još 1201. godine, mnogo ranije nego što to tvrdi Vilarduen. Nikita

Honijat predstavlja pouzdaniji izvor od Vilarduena ali je njegova hronologija često teška

za odgonetnuti. On kaže da je Aleksije III Anđeo oslobodio svog nećaka mladog Aleksija

iz zatočeništva i poveo ga sa sobom u borbu protiv jednog buntovnog činovnika Manojla.

U toku te kampanje, koja je trajala tokom 1201. godine, Aleksije je uspeo da pobegne iz

carskog logora tako što se obukao i ošišao kao Latin, i ukrcao se u jednu pizansku galiju.

Otplovio je na zapad i otišao je kod svoje sestre Irene i njenog muža Filipa Švapskog u

Nemačku da ih moli za pomoć. “Geste” pape Inoćentija III nam govore da je Bonifacije

Monferatski posetio papu u Rimu i da je posle toga otišao na dvor Filipa Švapskog kako

bi raspravili plan o vraćanju mladog Aleksija na vizantijski presto. Datum ove posete je,

po Inoćentiju, mart 1202. godine105. Po ovome sudeći, razgovor između Bonifacija, Filipa

104 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 112105 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 171

31


Švapskog i mladog Aleksija se dogodio ranije, negde u 1201. godini a sigurno pre leta

1202. godine, kao što to tvrdi Vilarduen kada govori o dolasku mladog Aleksija na

Zapad. Imamo sačuvanu i prepisku Aleksija III Anđela sa Inoćentijem III. Aleksije III je

postao svestan opasnosti koja mu je pretila kada je pobegao njegov nećak. Pisao je papi i

molio ga je da ne podrži Filipa Švapskog i mladog Aleksija u eventualnoj borbi protiv

njega. Aleksije III je ponudio Inoćentiju III pregovore o uniji Grčke i Latinske crkve, kao

što su to obično radili vizantijski carevi kada dođe do opasnosti. Papa mu je odgovorio u

novembru 1202. godine, prilično ohrabrujućim tonom, da on podržava Otona IV koji je

bio rival Filipa Švapskog u borbi za nemački tron. Inoćentije III ovde govori da ga je

mladi Aleksije već bio posetio u Rimu, a to je bilo dosta vremena pre avgusta 1202.

godine, negde u 1201. godini. Robert de Klari nam navodi da Bonifacije koji je održao

govor krstašima u decembru 1202. godine, kaže da se susreo sa mladim Aleksijem za

božić na dvoru Filipa Švapskog.

Kada uzmemo sve ovo u obzir, slobodno možemo da predpostavimo da je

Vilarduen naveo pogrešan datum dolaska mladog Aleksija na Zapad. Dolazak je bio

dosta ranije nego što to on kaže, negde u 1201. godini106. Tako da su Bonifacije

Monferatski, Filip Švapski, a verovatno i Venecija i papa, imali dosta vremena da

naprave plan o “skretanju” krstaškog pohoda koji u ovom slučaju slobodno možemo

nazvati zaverom. Mada ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je takva zavera i

postojala.

Pre nego što je flota isplovila iz Venecije 1. oktobra 1202. godine, Inoćentije je

saznao za plan o napadu na Zadar. Poslao je svog izaslanika Petra iz Kapue da prati

krstaše na pohodu. Dužd se uplašio da će se papski izaslanik mešati u isplanirani napad

na Zadar i otvoreno je izjavio da Mlečani neće prihvatiti Petra kao legata pape, ali da

može da pođe sa njima u ulozi propovednika i da u suprotnom može da se vrati nazad u

Rim. Petar se uvređen vratio u Rim i potvrdio je papi da krstaši hoće da napadnu

hrišćanski grad. Inoćentije je odmah poslao pismo vođama pohoda u kome je izričito

zabranio krstaškoj vojsci da napada bilo koji hrišćanski grad, a pogotovo ne Zadar.

Naglasio je da je Zadar u rukama mađarskog kralja koji je takođe prihvatio krst.

106 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 112

32


Zadar, prestonica Dalmacije, je bio je bio u sukobu sa Venecijom, a pored toga i u

sukobu sa papom Inoćentijem III. U Zadru u crkvi Svetog Stošije se upotrebljavao Grčki

jezik i postojala je opasnost da Zadrani uvedu slovenski, a ne latinski obred107. Papa je na

ovo gledao kao na vrstu šizme i smatrao je da u gradu ima jeretika. Zbog ovoga je

Inoćentije reagovao veoma oštro i sukobio se sa zadarskim nadbiskupom Nikolom.

Inoćentije je tražio od ugarskog kralja Emerika da anatemiše Nikolu. Iako ovo nije

uticalo na odluku dužda Dandola, koji je bio verski indiferentan i koji je odavno napravio

plan o napadu na buntovni Zadar, možda je to bilo razlog zbog koga papa nije oštrije

reagovao na odluku krstaša da napadnu jedan grad koji je bio iste hrišćanske vere kao i

oni.

NAPAD NA ZADAR

Dana 1. oktobra 1202. godine krstaški baroni i vitezovi su se ukrcali na lađe108.

Dužd Dandolo je ostavio u Veneciji jednog od svojih sinova Reniera Dandola da vlada

Republikom dok je on na putu. Velika flota od oko 200 do 230 brodova, uključujući 60

galija i transportne brodove za konje, je isplovila na otvoreno more. Krstaši su stavili

svoje štitove oko paluba i zastave na krme brodova što je izgledalo veoma veličanstveno.

Pored ljudi, oružja i namirnica na lađama su bili brojni katapulti, kamenobacači i druge

mašine za opsadu109. Krstaši su na putu prema Zadru primorali niz italijanskih i

dalmatinskih gradova da se obavežu na plaćanje danka Veneciji. Oni su iskoristili

zastrašujući izgled armade tako da su Trst, Milje, Pula i čitava Istra morali da izjave

vernost mletačkom duždu. Moramo napomenuti da je za vreme plovidbe prema Zadru

masa krstaša i običnog naroda i dalje mislila da ova flota ide u pravcu Egipta, a stvarni

plan pohoda su znale samo njegove vođe. Čitavih mesec dana su oni krstarili Jadranom

da bi krajem oktobra dužd objavio kako je veoma opasno da se krajem godine otisnu na

107 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 63108 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 60109 P. Skok, Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 19

33


daleko prekomorsko putovanje. Zbog toga se flota okrenula prema Zadru do čijih obala je

došla 10. novembra 1202. godine110.

Ugledavši moćne zidine grada krstaši su posumnjali da će uspeti da ga zauzmu. Već

sutradan, kada su stigle i zaostale lađe, počelo je nadiranje prema Zadru. Napadači su

uspeli da prekinu lanac koji je branio ulaz u luku i zauzeli su je na prepad. Kada su

pristali iskrcali su se sa brodova i podigli su logor negde između luke i grada. Građani

Zadra su na vreme zatvorili gradska vrata i naoružali su se za odbranu. Sam vođa pohoda,

Bonifacije Monferatski nije uopšte učestvovao u ovim akcijama zbog bojazni da će ga

papa, koji je zabranio ovaj napad, ekskomunicirati iz crkve111. On je došao u Zadar tek

negde u decembru kada je grad već bio osvojen. Ova pretnja ekskomunikacijom nije

smetala Mletačkom duždu u nameri da osvoji Zadar koji se odmetnuo od njegove vlasti.

Zadrani su se preplašili velike i moćne krstaške armade i 12. novembra su poslali

predstavnike grada u duždev šator na pregovore. Oni su izjavili da će predati grad i svoja

imanja ali da “sami sebe ne predaju”112. Dandolo je lukavo odgovorio da sam ne može

ništa da odluči dok se ne konsultuje sa krstaškim grofovima i baronima. U međuvremenu

su Zadrani došli do papinog pisma kojim on zabranjuje ratovanje protiv ovog grada i

dostavili su ga duždu i krstašima. Pregovarači su to pismo pročitali pred Dandolom i

Francima, ali je dužd izjavio da ne odustaje od svoje namere i da se ne plaši papine

pretnje ekskomunikacijom iz crkve. Zbog svega ovoga se stvorila opozicija u krstaškim

redovima koja je bila pre za to da se vrate kućama nego da napadnu Zadar. Pregovarači iz

grada su stupili u kontakt sa njima. Dok je dužd bio na krstaškom veću opozicionari su

obećali poslanicima iz Zadra da ih neće napasti i da za njih preti opasnost samo od

Mlečana. Opozicija među krstaškom vojskom je uveravala Zadrane da se nemaju čega

bojati ako mogu sami da se odbrane od napada Mlečana. Jedan od francuskih krstaša,

Robert od Bovesa se popeo na zidine grada i sve je ovo ponovio građanima Zadra.

Opozicija je imala podršku Simona Monforta, visokog plemića koji je kasnije učestvovao

u Albižanskom krstaškom pohodu. On je takođe uveravao izaslanike iz grada da se

nemaju čega plašiti i da Francuzi neće učestvovati u napadu na grad. Sva ova uveravanja

110 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 313111 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 173112 P. Skok, Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 20

34


su probudila samosvest Zadrana koji su rešili da poslušaju opozicionare. Poslanici su se

vratili u grad i pregovori sa duždom su bili prekinuti.

U međuvremenu je dužd bio na krstaškom veću koje je sazvano da vođstvo pohoda

raspravilo uslove o predaji grada. Dandolo je dobio odobrenje da u ime krstaša utanači

uslove predaje. Ali kada se vratio u svoj šator, gde je ostavio pregovarače iz Zadra, video

su da njih više nema. Zbog svega toga je u prvi plan izbio sukob u vođstvu pohoda. Na

čelu opozicije je bio opat Guido iz reda cistersita. On je u ime pape uporno izjavljivao da

krstaši ne smeju da napadnu na Zadar koji je hrišćanski grad, počeo da pridobija dosta

krstaša na svoju stranu i došao je u sukob sa Dandolom. Dužd je sada upotrebio svu svoju

umešnost govora i ubeđivanja kako bi ubedio grofove i barone da mu pomognu da osvoji

grad. U tome je na kraju uspeo i opozicija među krstašima je ostala u manjini. Simon

Monfort, koji je podržavao opata Guida, se sa svojim vojnicima povukao od zidina grada

jer nije hteo da učestvuje u ovoj grešnoj akciji113.

Krstaši su zajedno sa Mlečanima već 13. novembra krenuli u akciju. Francuzi su

postavili opsadne sprave za napad a ispred vrata Zadra su namestili kamenobacače i

katapulte. U isto vreme su Mlečani napali stranu grada koja gleda na more, na lađe su

postavili merdevine i zajedničkim snagama su počeli da ruše gradske bedeme i kule.

Navala na zidove je trajala čitavih pet dana, sve do 18. novembra. U gradu je vladao užas,

tela mrtvih su ležala po ulicama u kućama i crkvama, jer branioci nisu imali vremena da

ih pokopaju. Zadrani su se očajnički branili tako što su sa bedema bacali koplja, kamenje

i sve drugo što bi pomoglo ali energična odbrana nije pomogla114. Opkoljeni sa svih

strana branioci su se rešili na potez očajnika. Na gradske bedeme su istakli krstove koji su

napadačima trebali da kažu kako su branioci iste vere kao i oni115. Ni ovaj religiozni čin

nije probudio samilost kod napadača koji su produžili borbu sa istom žestinom. Kada su

Zadrani videli da je svaki otpor uzaludan zatražili su nagodbu pod istim uslovima koje su

ranije nudili. Ali za to je sada bilo kasno. Sa morske strane grada Mleci su uspeli da se

popnu na bedeme i da provale u grad. Osvajači su grad predali na milost i nemilost

Enriku Dandolu116. Stanovništvo Zadra je uglavnom uspelo da pobegne iz grada u

unutrašnjost hrvatske zemlje. 113 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 174114 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 68115 P. Skok, Tri starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 22

35


Nakon što su osvojili Zadar, dužd je izjavio krstašima da bez njihove pomoći i bez

pomoći božje to ne bi uspeo. Takođe je upozorio osvajače da je već došla zima i da pre

uskrsa ne bi trebali da krenu preko mora117. Dužd je predložio da preko zime ostanu u

Zadru i da među sobom podele grad na dva dela. Osvajači su ušli u Zadar 24. novembra

1202. godine. Mlečani su prisvojili deo grada prema moru a Francuzi su dobili preostali

deo prema kopnu. Pobednici su se svetili rušeći i pljačkajući sve pred sobom. Prema

preostalim žiteljima su se ponašali kao prema nevernicima, prodavali su ih u roblje ili su

ih ubijali. Rušili su velike gradske zidine, palili su crkve unutar grada a sve riznice su

opljačkali. Međutim među osvajačima uopšte nije vladala sloga, 27. novembra treći dan

po ulasku u Zadar, došlo je do otvorenog sukoba između Mlečana i Francuza. Povod za

ovaj sukob je verovatno bila razmirica oko podele plena koji su vođe uglavnom zadržali

za sebe. Ulice Zadra su odzvanjale od vike i zveketa oružja do kasno u noć. Pločnici ulica

su bili prekriveni mrtvima i ranjenima. Za vreme ovog sukoba život je izgubilo oko

stotinu ljudi a deblji kraj su izvukli Mlečani118. Krstaški baroni i dužd su smirivali

situaciju čitavih nedelju dana a zatim je došlo do mira među zaraćenim stranama.

Zaslugom svojih nezasitih barona i plemića, siromašni krstaši i obični vojnici su bili

u oskudici najosnovnijih namirnica. Baroni su manipulisali zalihama armije i krstaši su se

na to žalili. Mnogi su rešili da napuste ovaj krstaški pohod zbog napada na hrišćanski

grad i njegovog rušenja. Dosta krstaša je trgovačkim brodovima otišlo u Ankonu ali je

uskoro zatim izdata naredba da niko ne sme da napušta armiju svojom voljom. Usprkos

toj naredbi mnogo njih je uspelo da pobegne, neki na brodovima a neki su krenuli

kopnom preko hrvatske zemlje. Tamo su ih učestalo napadali Hrvati potpomognuti

žiteljima srušenog Zadra, pa su neki od begunaca bili primorani da se vrate u grad. U

toku zime se broj krstaša znatno smanjio zbog ovih dezertiranja. Pored običnih vojnika

pohod su napuštali i neki visoki plemići. Jedan od njih je bio i Simon Monfort koji je

napustio pohod zajedno sa velikim brojem svojih vitezova. On je prvo sklopio dogovor sa

mađarskim kraljem Emerikom da prođe kroz njegovu teritoriju. Pošto ga je Emerik

116 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 70117 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 115118 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 73

36


primio sa počastima, Simon je preko Hrvatske otišao na Zapad. Iz Zadra je armiju

napustilo i dosta flamanskih vitezova koji su brodovima otišli u Marsej.

Vođa Četvrtog krstaškog pohoda, Bonifacije Monferatski je stigao u Zadar tek u

decembru 1202. godine. Odmah za njim, 1. januara 1203. godine, su došli u Zadar

izaslanici nemačkog kralja Filipa Švapskog i izaslanici vizantijskog carevića Aleksija.

Glasnici su nosili pismo u kome Filip moli markiza od Monferata i krstaše da pomognu

njegovom zetu Aleksiju da se dokopa krune. Zauzvrat će mladi Aleksije Grčko carstvo

potčiniti Rimokatoličkoj crkvi, takođe će platiti krstašima i Veneciji 200.000 maraka u

srebru i snosiće troškove ove ekspedicije sledećih godinu dana. Aleksije je još obećao da

će se lično priključiti krstašima u napadu na saracene sa svojih 10.000 ljudi i obavezao se

da će tokom svog života izdržavati odred od 500 vitezova u krstaškim državama na

istoku119.

Sledećeg dana, 2. januara 1203. godine, vođe krstaša su se sastale u privremenoj

duždovoj palati. Mnogi od njih su tada prvi put čuli za ovu ponudu koja je bila veoma

primamljiva. Ali opet je došlo do nesuglasica, većina krstaša se opet suprotstavila daljem

ratu protiv hrišćana a njih su podržavali brojni sveštenici koji su učestvovali u pohodu.

Svi oni su tražili da se konačno krene ka Palestini, što je zvanično i bilo cilj rata 120. Ali

druga strana je imala svoje razloge zbog kojih je bila spremna da prihvati ovu ponudu.

Rukovodstvo pohoda i sveštenstvo je opet bilo podeljenog mišljenja. Usprkos svemu

tome Bonifacije Monferatski, Balduin Flandrijski, Luj od Bloa i ostale vođe su prihvatili

ovu ponudu. Sklopili su ugovor u vidu povelje koji su potpisali svi komandujući pohoda i

glasnici Filipa Švapskog i mladog Aleksija. Tada su formalno sklopljena dva ugovora:

prvi o savezu nemačkog kralja i mladog carevića Aleksija, i drugi ugovor između

Venecije i krstaša o osvajanju Konstantinopolja121. Dolazak mladog Aleksija u Zadar je

dogovoren za dve nedelje posle uskrsa. Ovim ugovorom u Zadru je bila zapečaćena

sudbina Vizantijskog carstva.

Osvajanje Zadra je veoma kompromitovalo krstaški pohod jer su krstaši izvršili

nasilje nad jednim hrišćanskim gradom koji je bio potčinjen mađarskom kralju. On je

119 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 116120 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 116121 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2003, 14

37


takođe prihvatio krst i prema tome njegove teritorije su bile pod zaštitom pape. Sada je

trebalo da se reši ono najteže, a to je kako da se krstaši izmire sa papom koji je zabranio

ovo osvajanje. Inoćentije III nije opominjao krstaše zbog demonstracije sile nad istarskim

gradovima ali je prokleo sve one koji su učestvovali u osvajanju Zadra122. Zato su se

grofovi i baroni dogovorili da pošalju izaslanike kod pape u Rim sa molbom da povuče

svoju ekskomunikaciju. Molili su papu da se sažali nad njima zbog toga što su bili

prisiljeni od strane dužda da učestvuju u osvajanju Zadra. Dva viteza i dva sveštenika su

kao izaslanici Francuza bili primljeni kod pape. Po nalogu svojih pretpostavljenih su

zamolili papu da naknadno odobri osvajanje Zadra jer bi krstaške vođe jedino tako uspele

da održe na okupu krstašku vojsku. Inoćentije je rešio da oprosti krstašima ali samo pod

uslovom da vrate sve što su oteli iz osvojenog grada i da ne čine više takve ispade. Papa

je baronima poslao naredbu da drže na okupu krstašku armiju. Ali Inoćentije nije hteo da

oprosti Mlečanima tako lako. Oni su izvređali njegovog poslanika Petra iz Kapue u

Veneciji, otvoreno su ignorisali naređenje pape da ne osvajaju Zadar i nisu pokazivali

nikakve znake pokajanja. Glasnici krstaša su pokušali da ubede papu da skine

ekskomunikaciju i sa Mlečana, ali uzalud. Inoćentije nije hteo za to ni da čuje. U Zadar

su stigla dva papina pisma. U prvom je oprošteno krstašima a drugo je objavilo

ekskomunikaciju dužda i Venecije iz crkve123. Bonifacije je rešio da se posluži

lukavstvom i nije objavio ova dva pisma u javnosti, jer je znao da bi Mlečani napustili

pohod kada bi saznali da su isključeni iz crkve. Time bi krstaši izgubili mornaricu za

dalje putovanje. Bonifacije je pisao papi molbe da povuče izopštenje Venecije jer će se

krstaška vojska raspasti. Inoćentije je odgovorio da krstaši mogu slobodno da koriste

mletačke brodove ali da moraju prekinuti odnose sa njima kada stignu u Palestinu, jer su

im već isplatili dugovanu sumu124.

Prepiska između pape i krstaša se bavila samo pitanjem napada na Zadar, mada je

papa u to vreme već bio svestan da postoji plan napada na Konstantinopolj. O tome ga je

obavestio car Aleksije III još u novembru 1202. godine125. U junu 1203. godine je

Bonifacije poslao pismo Inoćentiju u kome objašnjava zbog čega nije obznanio ono

pismo o ekskomunikaciji Mlečana. Papa je odgovorio da Bonifacije mora da isporuči to 122 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 115123 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 116124 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 175125 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 175

38


pismo i tek tada prvi put zabranjuje napad na Konstantinopolj. Flota je napustila Zadar

pre nego što je ovo pismo stiglo, zabrana za napad na Konstantinopolj je stigla kasno. Iz

svega ovoga možemo da posumnjamo da je papa bio umešan u dogovore o “skretanju”

krstaškog pohoda. Neki istoričari veruju da je papin protest samo zvaničan akt a da je on

u stvari tajno podržavao napad na Konstantinopolj. Do današnjeg dana Grci smatraju

Inoćentija za glavnog krivca ove zavere. On je sigurno osetio da ovo ne može da spreči a

najverovatnije je dopustio da se napad odigra. Veoma je jasno da papa nije smeo javno da

objavi da ovim krstaškim ratom on može da postigne dva cilja. Jedan od glavnih ciljeva

njegove politike je ujedinjenje dve crkve pod protektoratom Rima, a drugi je sprovođenje

ideje o krstaškom ratu, koji je tada već bio pokrenut ali je bio u dubokoj krizi. Postoje i

kontradiktornosti u pogledu papinog držanja prema postavljanju mladog Aleksija na

carigradski presto. Jedno papino pismo kazuje da se on nije protivio povratku carevića na

vlast u Konstantinopolju ali je bio protiv toga da krstaši okupiraju vizantijsko carstvo126.

OPSADA I PAD KONSTANTINOPOLJA

Većina krstaške armije je isplovila iz Zadra 20. aprila 1203 godine. Dužd Dandolo i

Bonifacije Monferatski su sačekali dolazak mladog Aleksija a zatim su zajedno isplovili

iz grada 25. aprila127. Pre nego što su napustili grad Mlečani su porušili njegove moćne

zidine. Većina krstaša je i dalje mislila da ih dalji put vodi u Aleksandriju. Flota je prvo

posetila neka mesta na hrvatskoj obali a zatim je doplovila do Drača, čije je stanovništvo

prihvatilo mladog Aleksija za cara. Putovanje od Zadra do sledećeg odredišta Krfa je

trajalo oko mesec dana. Ovo proputovanje vodama Jadrana je opet koristilo Veneciji više

nego krstašima i mladom Aleksiju. Venecija je opet demonstrirala svoju moć primorskim

gradovima ali ovaj put od Dubrovnika do Krfa. Vesti o ovoj velikoj armadi su stigle do

Aleksija III Anđela i to najverovatnije sa Drača.

Prethodnica krstaša je stigla na Krf u maju 1203. godine. Stanovništvo ovog ostrva

ih je u početku ljubazno primilo. Ali je dolazak mladog Aleksija izazvao bes ostrvljana,

koji su zbog toga napali krstaške brodove u pristaništu. Za odmazdu je vojska krstaša

126 S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV kriàrskom ratu, Radovi, Razdio dru{tvenih znanosti (5) 1973/74. god. 12, Zadar 1974, 80127 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 116

39


počela da pustoši po ostrvu. Postalo je očigledno da pojava pretendenta na vizantijski

presto, koga podražavaju Latini, izaziva nezadovoljstvo Grčkog stanovništva. Na Krfu je

svim vođama pohoda formalno bio predstavljen grčki carević Aleksije. On je uveravao

vođe da neće naići na otpor u Konstantinopolju i da će ga tamo dočekati kao oslobodioca.

Pričao je o nekoj floti od 600 brodova koja ga čeka u prestolnici Vizantije. Da bi

podmitio vođe krstaša Aleksije im je obećavao bogate poklone, a pošto nije imao novaca

davao im je potvrde i potpisivao je novčane obveznice. Nakon toga mladi Aleksije je bio

dužan Veneciji i Krstašima oko 450.000 maraka u srebru128. Takođe je Aleksije potvrdio

svoja obećanja data u Zadru a verovatno je tada obećao da će Krit dodeliti Bonifaciju.

Na Krfu opet dolazi do neslaganja u vođstvu krstaškog pohoda. Gotovo polovina

barona i plemića je bila protiv pohoda na Konstantinopolj i oni su se odvojili od ostalih

krstaša u poseban logor. Nameravali su da sebi obezbede brodove za pohod na Siriju.

Bonifacije je zajedno sa mnogim baronima, sveštenicima i mladim Aleksijem došao u

njihov logor i molio ih je da ne napuštaju većinu vojske na ovaj način. Opozicija je na

kraju opet popustila, rešili su da ostanu u ekspediciji na Konstantinopolj ali su svečano

obećali da će posle 29. septembra napustiti pohod i krenuti za Palestinu129. Tako su rešene

sve nesuglasice u pogledu osvajanja Konstantinopolja.

Krstaška armada je napustila Krf negde oko 25. maja 1203. godine i zaplovila je ka

prestolnici Vizantije130. Flota je oplovila Moreju i ušla je u Egejsko more. Zatim je

pristala na ostrvu Eubeji, dok je jedan deo brodova obilazio okolna ostrva sa ciljem da

primoraju tamošnje stanovništvo da priznaju mladog Aleksija za cara i da mu plate

danak. Većina brodova je nastavila put sa Eubeje ka Abidosu na azijskoj obali i došli su

do Dardanela koje su zauzeli bez otpora. One druge galije koje su obilazile okolna ostrva

su im se pridružile kod Dardanela posle nedelju dana. Kada se flota opet okupila prošla je

Dardanele i ušla je u Mramorno more131. Usidrila se u luci svetog Stefana, nedaleko od

Konstantinopolja čije zidine su mogli odatle da vide. Neki brodovi, koji su pljačkali

okolna ostrva u Mramornom moru, su se toliko približili gradu da je na njih otvarana

128 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 316129 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 177130 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 117131 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 177

40


vatra sa zidina. 24. juna flota se pomerila i ukotvila se kod Halkedona, blizu azijske

strane i tu su se iskrcali ljudi i konji sa brodova132.

Car Aleksije III Anđeo se oslanjao na čvrstinu gradskih zidova i na nepristupačnost

prestonice sa mora. Sa morske strane grad je bio okružen zalivom zvanim Zlatni rog. Car

nije preduzeo nikakve druge odbrambene mere jer nije ni pomišljao da bi šačica Latina,

kojih je bilo nešto više od 30.000 ljudi, mogla da ugrozi tada najbolje utvrđeni grad.

Najslabija tačka odbrane Konstantinopolja je bila mornarica. Od kada je Vizantija

sklopila savez sa Venecijom 1187. godine, obaveza pomorske službe je bila prebačena na

Mlečane, a svoju flotu Carstvo je svelo na minimum. Novac za opremanje flote je ipak

bio sakupljan ali je on završavao u džepovima vizantijskih admirala. Vrhovni zapovednik

flote admiral Strifna je prodavao građu za brodove kako bi napunio svoju kasu a Caru je

podnosio lažne izveštaje. U vizantijskim pristaništima se nalazilo svega dvadesetak

brodova u prilično lošem stanju133. Sa druge strane ni garnizon u Konstantinopolju nije

imao dovoljan broj vojnika da odbrani sve gradske tvrđave. Pored svega toga Car

Aleksije III je prilično oklevao po pitanju podizanja drugih odbrambenih mera134.

Pošto su se iskrcali na Halkedonu krstaši su krenuli prema zapadu kopnenim putem,

išli su prema Skutariju. Armija se kretala kopnom a brodovi su ih pratili ploveći duž

obale. U Skutariju su krstaši podigli logor iz kog su družine vitezova napadale okolna

naselja radi otimačine i nabavke namirnica. U jednom pljačkaškom pohodu se grupa od

oko osamdeset vitezova prvi put sukobila sa snagama Alexija III Anđela. Odmah posle

toga je u krstaški kamp došao glasnik iz grada i u ime cara je zahtevao da zna šta krstaši

traže na vizantijskoj teritoriji i zašto se nisu uputili prema Svetoj zemlji, gde bi trebali da

idu. Car je poručio da će im rado pomoći u misiji da oslobode Sveti grob tako što će ih

snabdeti namirnicama za dalji put. Aleksije III im je i zapretio da će ih uništiti do

poslednjeg čoveka ako pokažu bilo kakve neprijateljske namere. Krstaši su odgovorili da

132 P. [erovi}, Osam stole}a od pada Carigrada u ruke latinskih krsta{a, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 145133 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 176134 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 118

41


je Aleksije III izdajica i uzurpator prestola, takođe su tražili da preda krunu svom rođaku

mladom Aleksiju.

Nakon ovakvog grubog odgorora, krstaške vođe su rešile da prikažu svoga štićenika

stanovništvu Konstantinopolja i da u isto vreme probaju da utiču na građane da ih podrže

u svojoj nameri. Iz luke u Skutariju je isplovilo nekoliko galija prema zidinama grada, na

jednoj od njih su bili mladi Aleksije, dužd Dandolo i Bonifacije Monferatski. Toliko su se

približili zidinama da je okupljen narod na njima mogao da čuje glasnike sa brodova.

Glasnici su vikali stanovništvu Konstantinopolja da treba da pomognu krstašima u nameri

da postave na presto njihovog pravog gospodara i da zbace tirana Alesija III. Jedini

odgovor koji su krstaši dobili je bila kiša projektila sa zidova grada. Krstaške vođe su

sada mogle da se uvere da povratak mladog Aleksija neće biti nimalo lak zadatak.

Carević je preuveličao blagonaklonost Grka prema njemu a isto tako je slagao u

spremnost armije i mornarice Konstantinopolja da stanu na njegovu stranu135. Naprotiv

svemu tome, pokazalo se da su Grci neprijateljski raspoloženi prema mladom Aleksiju.

Krstaši su odlučili da silom primoraju Vizantijce da prihvate novog cara i počeli su da se

pripremaju za napad. Na polju pored Skutarija su sazvali smotru vojske, koja je bila

podeljena po principu feudalnih regiona. Bilo je ukupno sedam ovakvih jedinica koje su

predvodili njihovi grofovi ili visoki baroni. Glavi plan krstaša je bio da zauzmu Galatsku

tvrđavu i da brodovima uđu u Zlatni rog. Taj čuveni zaliv je delio grad na dva dela a

pošto je vizantijska flota bila u očajnom stanju on je predstavljao najslabiju tačku

odbrane.

Osvajačka armada je prešla Bosfor 5. juna 1203. godine i napustila je azijsku obalu.

Mlečani i Francuzi su se dogovorili da usklade svoje napade, jedni sa mora a drugi sa

kopna. Francuzi su sa kopna probili odbranu i omogućili su da brodovlje pristane u Galati

tačno preko puta grada, i sledećeg dana su osvojili veliku kulu koja je bila osnov odbrane

Galate. U isto vreme su mletački brodovi uspeli da prekinu veliki lanac koji je zatvarao

ulaz u Zlatni rog, zatim su brodovima ušli u zaliv i potopili su i zarobili sve vizantijske

brodove136. Zauzećem Galate i provalom u Zlatni rog napadači su u suštini obezbedili

kontrolu nad gradom. Sada su nesmetano mogli da organizuju opsadu Konstantinopolja

sa koje god strane su hteli. Francuzi su nastavili da se kreću kopnom duž obale Zlatnog

135 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 118136 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 390

42


roga sve dok nisu stigli do njegovog kraja i zidina grada. Podigli su logor u blizini

Valhernskog dvorca na uglu zidina grada gde se završava Zlatni rog. Flota Venecije se

ukotvila na samom severu Zlatnog roga tako da su dve vojske uspostavile kontakt.

Ubrzo su napadači počeli pripreme za opsadu grada, spremali su velike merdevine i

na platformama brodova su gradili visoke kule. Pripreme su trajale čitavih deset dana.

Opsada Konstantinopolja je počela 17. jula137, Francuzi su napadali deo zida oko

Valhernskog dvorca a Mlečani su udarili na deo zidina prema Zlatnom rogu. Brodove

Venecije je predvodio sam dužd, energično je vikao i ohrabrivao svoje borce stojeći na

čeonoj galiji koja je nosila zastavu svetog Marka. Sa vrha brodova su spuštali velike

merdevine na odbrambene zidove i zauzimali su kulu po kulu. Mlečani su u toku dana

uspeli da zauzmu veliki deo zida, da bi odbili od sebe nadmoćnije branioce podmetnuli su

u tom delu grada požar koji je napravio mnogo štete. Ovo je bio prvi od tri požara u

Konstantinopolju za vreme opsade. Ovaj prvi je uništio kvart Fanarion i okolne kuće,

proširio se do samog Valhernskog dvorca na severozapadu grada138. Stanovništvo je bilo

veoma nezadovoljno nedlučnom reakcijom cara koji nije činio ništa da se suprotstavi

napadima. Na račun vlade su počele da stižu optužbe za izdaju pod uticajem opšteg

nezadovoljstva Aleksije je rešio da pokuša proboj opsade. Vizantijska armija je često

izlazila van zidina grada kako bi napadala osvajače, zbog toga su Francuzi bili primorani

da ograde i utvrde svoj logor. Istog dana kada je počela opsada, Aleksije III je sa velikom

vojskom izašao van grada i napao je Francuze. Odbijeni od zidina pored Valhernskog

dvorca, oni su se mudro povukli u svoj logor gde su čekali napad vizantijskih trupa139. Ali

Grci nisu iskoristili ovu pobedu i nisu udarili na logor krstaša. Vojska se vratila nazad u

grad po naređenju cara. Kada je Dandolo saznao za ovaj napad, povukao je svoje vojnike

sa osvojenog dela zidina i pridružio se Francuzima u logoru. Tako je propao prvi udar na

Konstantinopolj, usprkos uspehu Mlečana da zauzmu deo odbrambenog zida sa morske

strane.

U toku noći između 17. i 18. jula Aleksije III Anđeo je pobegao iz grada i pokupio

je veliki deo novca iz državne blagajne. Aleksije je pobegao u grad Mizonopolis, u

Trakiji. Begstvo je bilo toliko sramno da je u Konstantinopolju ostavio ženu sa decom. 137 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 118138 Vi{e o {teti koju je napravio prvi poàr, pogledati: F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 345139 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 179

43


Sutradan su u prestonici počeli nemiri, na ulicama se skupila gomila sveta koja je tražila

da se slepi Isak vrati na presto. Gradski činovnici su oslobodili Isaka iz tamnice i doveli

su ga na dvor140. Ovakav razvoj događaja je umnogome zakomplikovao zadatak krstaša

jer je do tada izgledalo da se oni bore samo zato da bi doveli mladog Aleksija na vlast.

Dalja opsada grada je postala nepotrebna pošto se na presto vratio Isak II. Grci su odmah

obavestili Latine o svemu što se dogodilo unutar prestonice i ponudili su careviću

Aleksiju da podeli vlast sa svojim ocem. Prema svemu ovome su Latini bili veoma

nepoverljivi i odlučili su da pošalju svoje predstavnike, dva Francuza i dva Mlečana u

grad. Jedan od predstavnika Francuza je bio maršal Vilarduen. Njih četvorica su došli u

Valhernski dvorac gde su se sastali sa slepim Isakom, zahtevali su da potvrdi sporazum

između krstaša i mladog Aleksija i tražili su da ih on nagradi za uslugu koju su učinili

njegovom sinu. Kada je Isak saznao koju sumu novaca je Aleksije obećao krstašima

odgovorio je da ne zna odakle bi ih isplatio. Tokom jula i avgusta su vođeni pregovori o

pitanju isplate novčanih obaveza. U međuvremenu su krstaši bili primorani da dozvole

mladom Aleksiju da uđe u Konstantinopolj jer su se nadali da će uspeti da nagovori cara

da ratifikuje ugovor. Vizantijci su otvorili kapije grada i carević Aleksije je ušao u pratnji

krstaša. Isak se dugo kolebao ali je na kraju ipak odlučio da potpiše ugovor sa Latinima,

zatim je 1. avgusta 1203. godine mladi Aleksije krunisan za savladara i od tada počinju

velike muke za njega i njegovog oca zbog obaveze duga prema krstašima141.

Da ne bi izazivala nerede po gradu Vojska krstaša je bila raspoređena u jevrejskom

naselju Estanor u blizini Pere, preko puta Zlatnog roga. Vođe pohoda su u avgustu pisale

papi i vladarima Zapada objašnjavajući im razloge zbog kojih su napali Konstantinopolj.

Takođe su pozivali stanovništvo Evrope da im se priključi u daljem pohodu na nevernike.

To je bilo prvo pismo poslato papi posle odlaska iz Zadra u aprilu 1203. godine. Papi je

pisao i car Aleksije IV izražavajući njegovu prisnu odanost i obećavajući da će Grčku

crkvu vratiti pod okrilje Rima142. Papa je na ova pisma odgovorio tek u februaru 1204.

godine. Prekorio je vođe ekspedicije za neposlušnost i naredio im je da nastave da

napreduju prema Svetoj zemlji. Takođe je upozorio Aleksija IV da ispuni dato obećanje o

jedinstvu dve crkve, opominjujući ga da njegova vlast umnogome zavisi od toga. Papa je

140 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 118141 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 180142 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 119

44


poručio sveštenicima, koji su bili među krstašima, da je neophodno da im se vođe pohoda

ispovede i da tako okaju svoje grehe.

Posle avgusta 1203. godine odnosi između krstaša i dvojice savladara su počeli da

se pogoršavaju. Vizantijska vlada je bila u velikoj neprilici jer nije znala kako da isplati

veliki dug a zbog samovolje i drskosti krstaških ratnika pogoršavali su se odnosi između

Grka i Latina u gradu. Isak i Aleksije su počeli da sakupljaju novac za isplatu duga koji je

iznosio 200.000 maraka u srebru. Smišljali su razne načine: konfiskovali su crkvenu

imovinu, pretapali su umetnička dela i dragocenosti, čak su prisvajali i privatnu

imovinu143. Do septembra su uspeli da sakupe samo 100.000 maraka koje su dali

krstašima, koji su tu sumu podelili među sobom. Najveći deo novaca su dobili Mlečani za

isplatu duga a Francuzima je ostala samo neznatna suma. Ova uplata nije zadovoljila

nezasite krstaše koji su insistirali na preostalom iznosu. Primorali su Isaka da potpiše

ugovor kojim dozvoljava da boravak u Konstantinopolju produže do marta 1204. godine.

Ovim je opet bio odložen put za Palestinu pa je došlo do novih sukoba u krstaškom

taboru. Ista ona opozicija sa Krfa je zahtevala da se odmah krene dalje na Istok, kao i

prošli put posle mnogo ubeđivanja rešili su da ostanu u Konstantinopolju. Zvanično je cilj

ostanka bilo učvršćivanje Isaka na prestolu a zapravo je to namera da krstaši iznude celu

sumu na koju se carević obavezao.

Situacija u gradu se pogoršavala iz dana u dan, između Grka i Latina je često

dolazilo do sukoba, a kvart gde su bili smešteni krstaši je postao opasno mesto za

Vizantijce144. Sam Aleksije IV je postao predmet mržnje Grka koji su ga prezirali jer je

došao na vlast uz pomoć Latina, pojavljivao se u odeven u latinsku odeću i okružen

strancima145. Mrzelo ga je i sveštenstvo zbog obećanja o uniji sa Rimskom crkvom datog

papi, i zbog topljenja crkvenih blaga. U međuvremenu je Aleksije IV dao obećanje

Veneciji da će da izdržava njenu flotu narednih godinu dana, zbog bojazni da Mlečani ne

prekinu ugovor sa krstašima. Kada je Aleksije IV napustio prestonicu sa delom latinskih

vojnika, da bi zarobio odbeglog ujaka Aleksija i iznudio zakletvu nelojalnih teritorija,

situacija u gradu se naglo pogoršala. Grci su počeli da pljačkaju stare latinske kvartove, a

svi stranci su postali osumnjičeni za izdaju. Na to su Latini odgovorili spaljivanjem jedne

143 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 119144 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 119145 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 390

45


džamije u muslimanskom kvartu i izazvali su novi požar u gradu. Ovaj požar je trajao

čitava tri dana, od 22. do 24. avgusta i učinio je mnogo više štete nego prethodni. Vetar je

širio vatru sa konstantinovog foruma prema Mramornom moru i tada su stradali najlepši

centralni kvartovi grada146. Brodovi u lukama su bili takođe zahvaćeni vatrom, a umalo je

stradala i crkva Svete Sofije kojoj su nagoreli zidovi. Latinske porodice su počele da

napuštaju Konstantinopolj i da odlaze u logor krstaša u Peri, uspeli su da ponesu samo

svoju pokretnu imovinu. Kada se Aleksije IV vratio u Konstantinopolj promenio je svoj

stav prema Latinima, prestao je da posećuje njihov logor i odnosi među njima su

zahladneli. Vizantijska vlada je tada prestala da dostavlja hranu krstašima. Postalo je

jasno da Isak i Aleksije ne mogu da ispune svoja obećanja i da će krstaši morati opet da

se late oružja. Dužd Dandolo je rešio da pošalje carevima šestočlanu delegaciju u

novembru 1203. godine. Krstaši su poručili da će svoja prava da ostvare onako kako to

oni misle da treba i time su postavili jasan ultimatum Isaku i Aleksiju. Odnosi između

dve zavađene strane su sada bili zategnuti do ivice rata.

Ubrzo posle ultimatuma krstaša u gradu je počela da se kuje zavera protiv Isaka i

Aleksija, koji su više cenili naklonost Latina nego popularnost u narodu. Vođa zavere je

bio Aleksije Duka poznat kao Murzufl, zbog svojih gustih obrva147. On je bio rođak

odbeglog Aleksija III i pripadnik stranke političara koji su želeli raskid svih veza sa

Latinima. Krajem januara 1204. godine nezadovoljno stanovništvo se počelo okupljati na

trgovima, oni su zahtevali od činovnika i sveštenstva da zbace dinastiju Anđela sa

prestola. U tim neredima svetina je provalila u crkvu Svete Sofije i za cara je izabrala

jednog mladića Nikolu Kanabusa148. Aleksije i Isak su shvatili da je situacija ozbiljna i

poslali su molbu krstašima da dođu u grad kako bi zaveli red. Isak je učinio veliku grešku

jer je kao glasnika Latinima poslao Aleksija Duku Murzufla. Murzufl je shvatio da je

došlo vreme za akciju, među narodom je objavio vest da car pregovara sa neprijateljima i

započela je otvorena borba u gradu. Početkom februara je Murzufl ubio mladog

Kanabusa, zatim je zarobio i udavio Aleksija IV, a verovatno je ubio i slepog Isaka koji je

u svakom slučaju nešto kasnije umro. Potom se proglasio za cara.

146 Vi{e o {teti koju je napravio drugi poàr, pogledati: F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 345-349147 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 181148 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 120

46


Aleksije V Duka Murzufl je bio potomak velikog Aleksija I Komnina, takođe je bio

zet Aleksija III Anđela, oženjen njegovom ćerkom Evdokijom bivšom ženom Stefana

Prvovenčanog. Bio je žustar predvodnik anti-latinske partije u Konstantinopolju, sa

njegovim dolaskom na vlast sukob između Grka i Latina je došao u kulminacioni čin149.

Novi car se aktivno bavio popravkom srušenih delova zidina prema Zlatnom rogu i

obnavljanjem oštećenih kvartova grada. Grci su u par navrata pokušali da zapale

mletačke lađe tako što su među njih poslali zapaljene brodove, ali u tome nisu uspeli.

Došlo je i do otvorenih borbi sa krstašima, u jednom takvom sukobu Murzufl je lično

predvodio svoju vojsku na grupu vitezova kojima je komandovao Henri, brat Balduina

Flandrijskog. Aleksije Duka je negativno odgovorio na predlog krstaša da ratifikuje

sporazum na koji su se obavezali bivši carevi i Latinima je postalo jasno da neće isplatiti

dugovanu sumu. Vođe krstaša su rešile da napadnu grad po drugi put.

U martu 1204. godine su dužd Dandolo, Bonifacije, Balduin, Luj od Bloa i ostale

vođe sklopili novi ugovor. Njime su regulisali podelu carstva i Konstantinopolja kada ga

osvoje. Svi postupci učesnika Četvrtog krstaškog pohoda su do sada imali neko

opravdanje, ali od marta 1204. godine svaki vid “legalnosti” je bio napušten. Zaključeni

akt je predstavljao dobro osmišljen plan od koga krstaši nisu ni malo odstupali.

Ugovorom iz Marta 1204. je odlučeno sledeće150:

1) Konstantinopolj će krstaši zauzeti oružjem i u njemu će se uspostaviti nova

vlada sastavljena od Latina.

2) Grad će biti prepušten pljački, sav plen će se sakupiti na jedno mesto i biće

prijateljski podeljen. Tri četrvrtine plena će otići na isplatu duga Veneciji i

na ispunjenje obaveza carevića Aleksija, a jednu četvrtinu će dobiti

Bonifacije i francuski kneževi.

3) Nakon osvajanja grada dvanaestorica birača, od kojih šestorica

Venecijanaca i šestorica Francuza, će izabrati novog latinskog cara.

149 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 120150 F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 319

47


4) Onoj strani od koje bude izabran car pripašće jedna četvrtina carstva,

uključujući dve carske palate: Valhernsku i Bukelon, dok će preostale tri

četvrtine carstva podeliti na jednake delove Venecija i francuski krstaši.

5) Zemlja koja ne bude dala cara dobiće vlast nad crkvom Svete Sofije i pravo

da među sveštenstvom svoje zemlje izabere novog patrijarha. Svaka od

strana osvajača će moći da postavlja sveštenstvo u crkvama koje im

pripadnu.

6) Potpisnici ugovora su se obavezali da će provesti godinu dana u

Konstantinopolju kako bi pomogli novom latinskom caru i da utvde novi

poredak. Posle toga će svi oni koji budu hteli da ostanu morati dati zakletvu

novom caru.

7) Među Mlečanima i Francuzima će biti izabrana komisija od dvanaest

članova koja će imati obavezu da svim učesnicima pohoda podeli feude i

počasne dužnosti. Podeljene titule bi bile nasledne i mogle bi se prenositi i

po ženskoj liniji.

8) Sve vođe koje dobiju feude moraju da polože vazalnu zakletvu pred carem,

a zakletve će biti oslobođen samo mletački dužd.

9) Car mora da ostane dosledan svim tačkama ovog ugovora i takođe mora da,

pored feudalne vojske svojih vazala, obezbedi ostalu vojsku koja je

potrebna.

10) Venecija će zadržati sve povlastice i privilegije koje je ranije dobila od

Vizantije. Građani onih zemalja koje su u sukobu sa Venecijom nemaju

pravo na dobijanje bilo kakvog poseda od teritorije Vizantijskog carstva.

11) Obe ugovorne strane će se obavezati na vernost papi koji će svako

narušavanje ugovora kazniti ekskomunikacijom.

Nakon potpisivanja ugovora sledio je iscrpan plan o podeli Carstva. Venecija i

krstaši su se dogovorili da će stvoriti novu latinsku državu na teritoriji stare Vizantije.

Mlečani bi dobili najbolji deo Carstva, to jest primorske oblasti koje su veoma bitne u

trgovačkom, industrijskom i vojnom pogledu. Tako je neposredno bila predodređena

sudbina Vizantijskog carstva. Odredbe martovskog ugovora su nagovestile buduće

48


probleme Latina u Konstantinopolju. Pred budućim latinskim carem se nalazilo mnoštvo

obaveza koje su mu nametnuli njegovi saborci, on imao više moći nego ostali baroni i

nije imao dovoljno prihoda da tu moć poveća. Trebao je da poseduje samo četvrtinu

Carstva a mletački dužd, koji neće biti ni vazalno zavistan od cara, čak tri osmine151.

Dužd koji nije imao svoga sizerena je sa druge strane mogao imati svoje vazale pod

vojnom službom. Budući car čak nije trebao biti uključen u raspodelu feuda niti u dodelu

feudalnih obaveza a bio je obavezan da sam finansira opremu i trupe, osim onih koje mu

feudalci stavljaju na raspolaganje. Sve ovo je ograničavalo moć budućeg latinskog cara

nad svojim podanicima a Mlecima je davalo odrešene ruke152. Venecijanska ustanova,

koja će nastati na teritoriji bivše Vizantije, je ovim ugovorom postala veoma moćna. Ona

više nije zavisila od privilegija vizantijskih careva čime je isključila sve svoje neprijatelje

i konkurenciju na tom području. Enriko Dandolo nije bio zainteresovan za titulu cara koju

je bio spreman da zameni za trgovačku premoć i pravo da postavlja carigradskog

patrijarha. Tako je došao u priliku da uređuje duhovnu upravu u novom Carstvu i da

koristi i konfiskuje crkvenu imovinu.

Kada je ugovor bio sklopljen osvajači su počeli da se pripremaju za konačan

rasplet. Latini su ovoga puta rešili da napadnu zajedničkim snagama iz pravca Zlatnog

roga na zid u blizini Valhernskog dvorca, to je bio onaj deo zida koji su Mlečani oštetili u

prvom napadu. U svitanje 6. aprila 1204. godine flota je isplovila i poređala se u liniji

naspram zidina Konstantinopolja153. Velike fregate su bile isturene napred a između njih

su plovile galije i teretni brodovi koji su nosili konjanike. Prednost branilaca su bili

visoki zidovi sa kojih su gađali brodove mnoštvom strela i kamenim projektilima. Flota

se približila zidovima i sa brodova su osvajači spuštali merdevine i pokretne mostove na

vrhove odbrambenih tornjeva. U isto vreme se deo trupa iskrcao pokušavajući kopnom da

dopre do samih zidina. Napad je trajao do večeri i krstaši su odustali od dalje opsade,

ukrcali su se na brodove i otplovili su nazad u svoj logor preko puta Zlatnog roga154.

151 P. [erovi}, Osam stole}a od pada Carigrada u ruke latinskih krsta{a, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 146152 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 183153 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 122154 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 184

49


Drugi juriš na grad je organizovan 12. aprila, napadnut je isti deo zida kao i prošli

put. Krstaši su uspeli da zakače velike merdevine sa fregata na vrhove odbrambenih kula,

zatim su se pešaci i vitezovi popeli na zidine i savladali su njihove branitelje, spustili su

se u grad i otvorili su kapije iznutra. Kada su to videli, vitezovi su odmah uzjahali konje

iskrcane na obali i pojurili su u unutar zidova grada. Ovaj datum se smatra za dan pada

Konstantinopolja. Grci su se u panici povukli u unutrašnjost grada kako bi postavili

prepreke i organizovali odbranu u tesnim ulicama. U međuvremenu su napadači utvrdili

osvojen deo grada pored zidina. Jedan deo Nemaca iz redova markiza Bonifacija je

nastavio napredovanje u unutrašnjost, oni su podmetnuli požar u zgradama ispred sebe.

Novi požar je besneo ulicama uništavajući sve pred sobom. Krstaši su te noći spavali sa

oružjem u rukama čekajući jutro da obnove borbe.

Međutim Aleksije Murzufl je iste noći napustio Konstantinopolj i pobegao je u

Trakiju. Preostali vizantijski plemići su se skupili kod crkve Svete Sofije da krunišu

Teodora Laskarisa za Cara. Teodor Laskaris je bio jedan od vođa odbrane grada, on je

odbio da prihvati napušten tron ali je pozivao konstantinopoljski garnizon da se bori i

dalje protiv osvajača. Pokušavao je da nagovori vojnike da se ne predaju ali njihov moral

je bio slomljen i nisu hteli više da se bore. Posle ovoga je Teodor sa svojom porodicom

napustio grad i pobegao je u Aziju. Uplašen narod se ujutru razbežao po okolnim ulicama

a Latini su nastavili napredovanje bez daljeg otpora. Bonifacije je ušao u grad 13. aprila,

Grci su ga preklinjali da ih poštedi ali je markiz obećao svojoj vojsci trodnevnu pljačku i

nije nameravao da pogazi datu reč.

SVETA PLJAČKA

Latinima se u gradu suprotstavio mali broj loše naoružanih Grka, bez plana i

nesistematično. Bez borbe su zauzeti velelepni dvorci: Valherna, donji i gornji Veliki

dvorac, u koji se smestio dužd, i primorski Bukelon. Neki stanovnici su se zaključali u

svoje domove i pokušali su da zaštite svoju imovimu, dok su mnogi u gomilama napuštali

grad. Krstaške starešine su smatrale da bi bilo najbolje da dozvole onima koji žele da

napuste grad. Kada su u zakrčenim ulicama žene, deca i prost narod ugledali vitezove,

prstima su pravili znak krsta kako bi ih napadači poštedeli. Iako bi se od razjarenih

50


vitezova moglo očekivati da učine veliko krvoproliće, oni su prilikom upada u grad ubili

oko 2.000 Grka. Njih su uglavnom ubijali latinski trgovci koje su Grci isterali iz domova

za vreme opsade. Dosta stanovnika je uspelo da napusti Konstantinopolj i da pobegne na

azijsku stranu Carstva. Među građanima koji su u neredu bežali zakrčenim ulicama bio je

velikodostojnik i istoričar Nikita Honijat, koji je kasnije napisao iscrpan opis razaranja

grada. On je proveo pet mračnih dana u prestonici sve dok nije uspeo da je napusti sa

porodicom155. Honijat nam u svom delu ogorčeno priča o nečuvenom razaranju i

bahaćenju krstaša u gradu156. Odredi vitezova su išli na sve strane kako bi se dokopali

plena. Upadali su u dućane, privatne kuće, carske palate i crkve koje su brižljivo

pretresali, dok su prema nenaoružanom stanovništvu postupali surovo. U ovoj pometnji

su se smatrali sretnicima oni koji su uspeli da se probiju do zidina i napuste grad. Još

mnogo vekova nakon ovoga Grci su se sa gorčinom sećali stravičnih prizora.

Pljačkanje i razaranje kakvo nije viđeno ni pre ni posle toga je trajalo od 14. do 16.

aprila 1204. godine. Prestonička blaga i svetinje, koje su brižljivo sakupljane još od IV i

V veka, su bile nedirnute. Kada su Turci osvojili Carigrad 1453. godine zatekli su mnogo

manje dragocenosti nego krstaši, može se reći da su Turci više ubijali stanovništva od

Latina, dok su se ovi više bavili pljačkom vekovima neosvojenog i nedirnutog grada.

Konstantinopolj se nikada nije oporavio od latinskog razaranja jer osiromašeno Carstvo

nije bilo u stanju da obnovi hiljadugodišnje dragocenosti. Osvajači su se posebno

varvarski odnosili prema umetničkim spomenicima, bibliotekama i vizantijskim

svetinjama. Provaljujući u hramove, krstaši su se bacali na crkvene predmete i ukrase,

obijali su kovčežiće sa svetiteljskim moštima, otvarali su carske grobove i sarkofage,

lupali su dragocene spomenike i spaljivali su rukopise, sve u cilju da sa njih skinu zlato,

srebro i ostale dragocenosti. Ono što nisu mogli da ponesu su uništavali157. Spomenici

klasične umetnosti i svetinje iz apostolskih vremena su uništeni ili su razneseni po svim

krajevima Evrope. Pustošenje grada je bilo sistematsko i sve do 1209. godine su Latini

otpremali svetinje i dragocenosti u Evropu. Za njih je ova “Sveta pljačka” predstavljala

veliki uspeh i trijumf koji je bog poslao svojim vernicima. Za zapadnjake

155 Vi{e o svedo~enju Nikite Honijata i o razaranju Konstantinopolja, pogledati: F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 342-344156 R. Radi}, Strah u poznoj Vizantiji: 1180-1453, Vol. I, Beograd 2000, 30-32157 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 123

51


Konstantinopolj je bio grad čuda o kome su vekovima slušali razne legende i jedva su

dočekali da ga poharaju.

Za popis raznesenih vrednosti i blaga bi se mogla napisati posebna studija, a

velikom broju pokradenih predmeta se nikada nije ušlo u trag, niti se saznalo u kom su

delu Evrope završili. U mom radu ću se osvrnuti samo na one koje ja smatram za

najbitnije i najupečatljivije158.

Za vreme pljačke Latini nisu štedeli ništa, pa ni crkve, ni grobnice i kripte159.

Otvorili su carske grobnice u kripti hrama učenika hristovih, skidali su zlatne ukrase i

drago kamenje sa sarkofaga. Osvajači su bili posebno zadivljeni kada su ugledali

očuvano telo Justinijana, koje je ostalo celo posle mnogo vekova. Ovi carski sarkofazi su

bili razneti po mnogim riznicama manastira u zapadnoj Evropi. Ukradeno je mnogo

antičkih statua, a mnogo ih je bilo bespovratno uništeno. Venecijanci su odneli četiri

bronzana konja koja je izradio antički umetnik Lizip. Konji su se nalazili na

carigradskom hipodromu a danas još uvek ukrašavaju fasadu crkve Svetog Marka u

Veneciji. Mnogo vrednih spomenika klasične umetnosti je bilo razbijeno ili je pretopljeno

u monetu. To se dogodilo sa kolosalnom statuom Here sa foruma i sa Parisovom statuom

koje su pretopljene, razbili su kolosalnu statuu Herakla koja je takođe bila delo Lizipa.

Franci se uopšte nisu trudili da shvate lepotu i značaj antičkih statua. Ista sudbina je

zadesila bronzanu vučicu, starinsku narodnu svetinju, i još veliki broj statua koje su

krasile carigradski hipodrom. U Konstantinopolju su se nalazile svetinje i mošti donesene

sa čitavog Istoka, iz Palestine, Sirije i Aleksandrije. Najznačajnije su čuvane u crkvi

Svete Sofije i u Velikom dvorcu. Zapadnjaci su od svih svetinja najviše cenili mošti

svetitelja, jer su one manastiru ili crkvi u kojima su čuvane donosile veliki prihod od

poklonika koji su dolazili da im se poklone, ili su od moštiju očekivali isceljenje. Mošti

su čuvane u umetnički izrađenim kovčežićima koje su krstaši uglavnom razbijali da bi iz

njih izvadili ostatke svetaca ili da bi uzeli zlato, srebro i drago kamenje koje ih je

ukrašavalo.

Najveći deo crkvene umetnosti Vizantije se danas čuva u Veneciji. Mlečani su

postali gospodari Latinske patrijaršije i bili su u najboljoj prilici da odpreme mnoštvo

158 Vi{e o pokradenim vrednostima iz Konstantinopolja, pogledati: F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 351-360159 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 123

52


crkvenih dragocenosti. Moramo napomenuti da je veoma bila zastupljena i trgovina sa

pokradenim crkvenim predmetima, u tolikoj meri da je Lateranski sabor 1215. godine bio

primoran da zabrani otvorenu trgovinu svetinjama. Crkvene vrednosti su najviše

otkupljivali francuski kraljevi, tako da je veliki broj svetinja stradao u Francuskoj u toku

revolucije 1792. godine. Pored riznice crkve Svetog Marka u Veneciji, i raznih riznica po

Parizu, veliki deo vizantijskih crkvenih dragocenosti je završio u Vatikanu, Đenovi,

Lionu i po celoj zapadnoj Evropi. Mnogim crkvenim vrednostima se izgubio svaki trag ili

su bile uništene i bespovratno izgubljene. Spisak svetih predmeta koji su bili opljačkani i

razneseni je nesaglediv: Isusov trnov venac iz palate Bukelon, rimski skiptar i komad

kamena sa groba gospodnjeg, koplje kojim je proboden Isus, delići drveta sa časnog

krsta, mošti Jovana Zlatoustog, lobanje svetaca Simeona i Klimenta, Konstantinov krst iz

Mihajlove crkve i krst carice Jelene, samo su delić u nepreglednom moru pokradenih

predmeta160.

Takođe je velik i spisak zločina počinjenih u svetom Konstantinopolju. Latini su

spalili i pretvorili u konjušnjicu veliki broj crkava, uveli su mazge u oltar crkve Svete

Sofije da na njih natovare pokradeno blago, oskrnavili su to sveto mesto i dopustili su da

na patrijarhov tron sedne jedna bestidna žena161. Vođe su na konjima ulazile u hramove,

spaljivali su i gazili ikone, a u samim svetilištima su čak ubili mnogo Grka. Ova zverska

skrnavljena su se pročula po celom pravoslavnom svetu i urezala su se u pamćenje

grčkog naroda.

Prilikom ulaska krstaša u Konstantinopolj, Valhernsku carsku palatu i dvorac

Bukelon su zauzeli Balduin i Bonifacije. Pred riznicama ovih dvorova su odmah postavili

naoružane straže ali za ostale dvorove i crkve nisu bile preduzete mere zaštite, osim za

crkvu Svete Sofije. Svi ostali krstaši su se razmileli po gradu i prisvojili su bogat plen,

količina otetog zlata, srebra i dragog kamenja se ne može odrediti ni približno162. Latini

su uzimali i razna krzna, svilene tkanine, slonovaču i ostale vrednosti. Tri puna dana su

oni pljačkali i orgijali po Konstantinopolju a onda je došlo do pomračenja meseca što je

uznemirilo krstaške vođe. Uplašeni predvodnici pljačke su ovo protumačili kao božiji

znak da je bilo dosta razaranja i naredili su da se pljačka prekine. Markiz Bonifacije,

160 @. Dibi, Vreme katedrala, Beograd 1989, 196161 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 123162 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 124

53


dužd Dandolo i ostali baroni su se složili da plen sakupe u tri crkve koje su bile pod

oružanom stražom, sastavljenom od desetorice Francuza i desetorice Mlečana. Mnogi

vitezovi su sakrivali ukradeno i time su mnogo rizikovali, jedan vitez je zbog utaje plena

čak bio obešen163. Kada je došlo do podele plena nije se poštovao prethodni dogovor.

Veneciji je pripalo tri osmine kao i 50.000 maraka u srebru za prevoz krstaša. Dve

osmine je dobio car, a preostale tri osmine su podeljene između svih ostalih osvajača.

Konjanici su dobili dvostruko više od pešaka, a vitezovi dvostruko više od konjanika koji

nisu bili plemićkog porekla. Sveštenici nisu prihvatili predlog da oni dobiju samo mošti

svetitelja, tražili su ravnomerno učestvovanje u podeli pozivajući se na svoje podvige

prilikom zauzimanja grada. Sveštenstvo je bilo izjednačeno sa dobitkom konjanika bez

titule, a to je iznosilo negde oko 10 maraka u srebru. U podeli novaca je učestvovalo oko

15.000 ljudi a iznos podeljenog blaga se ne može tačno proceniti. U raspodelu nije ulazilo

manje od 300.000 maraka u srebru164, tom sumom nisu bile obuhvaćene druge

dragocenosti kao što su odeće i tkanine. Kao što smo ranije rekli Latini su mnoge

predmete pretopili u zlatne poluge ili su ih porazbijali dok su mermer, drvo i kost smatrali

za bezvredne. Ni činjenica da je među krstašima bilo mnogo sveštenika i episkopa nije

sprečila osvajače da učine ovakvo sistematsko svetogrđe i varvarsko uništenje svetih

spomenika.

Prema ugovoru od 31. marta 1204. godine sledeći zadatak osvajača je bio da

izaberu novog latinskog cara, u tom cilju se sastao savet od šestorice Francuza i šestorice

Mlečana. Kandidati su bili trojica vođa pohoda: dužd Dandolo, markiz Bonifacije

Monferatski i Balduin grof Flandrije i Gana, rođak francuskog kralja. Najviše prava na

titulu cara je imao Bonifacije pošto je bio glavnokomandujući pohoda. On se oženio

Isakovom udovicom caricom Margaritom i tako je hteo da utiče na birače, ali ni to mu

nije pomoglo165. Dandolo se svim snagama trudio da na carigradski presto dovede manje

markantnu ličnost od Bonifacija, jer nije imao interesa da osnaži severnoitalijanskog

markiza koji bi kao sused Venecije mogao da je ugrozi u budućnosti. Pošto je Venecija

163 Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908, Ch LXVI http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html164 K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969, 185165 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 124

54


bila dobro osigurana drugim stavkama ugovora Dandolo nije želeo za sebe carsku titulu i

zbog toga je podržao kandidaturu Balduina Flandrijskog, koji se Veneciji činio manje

opasan od Bonifacija jer je vladao u udaljenoj kneževini. Mlečani su u izboru za cara

nastupili složno dok su se kod krstaša javila različita strujanja, tako da je Dandolo uspeo

da sprovede izbor Balduina. Za njega su glasala sva šestorica Venecijanaca i tri francuska

birača. Balduin je krunisan za Latinskog cara u crkvi Svete Sofije 16. maja166. Gospodar

crkve Svete Sofije i prvi latinski patrijarh u Carigradu je postao Mlečanin Toma

Morozini, jer je martovskim ugovorom bilo predviđeno da u slučaju da car bude izabran

iz redova krstaša za patrijarha mora biti postavljen Mlečanin. Bonifacije je bio razočaran

ali je položio vazalnu zakletvu novom caru.

Nova latinska vlada je sada morala da ostvari treću stavku ugovora koja se odnosila

na dodelu feuda i raspodelu Carstva. U septembru 1204. godine su počeli da rešavaju to

pitanje ali se pokazalo da će ostvarenje ovog dela plana biti izuzetno teško.

Vojska krstaša je raspolagala sa svega 15.000 ratnika a trebala je da se suoči sa

ostalim delovima Carstva čiji je osvojen samo centar, periferni delovi su ostali

nepokoreni i provincije nisu priznavale novu vlast u Konstantinopolju. Dvojica bivših

careva Aleksije III i Aleksije IV su pobegli za vreme opsade, a uoči ulaska krstaša u

prestonicu bio je izabran i novi vođa vizantinske odbrane Teodor Laskaris, koji je takođe

pobegao iz grada. Krstašima je predstojalo da se suoče sa trojicom bivših careva koji su

se nalazili u provincijama Carstva.

RASPARČAVANJE CARSTVA

Osvajači su Vizantijsko carstvo podelili, prema ugovoru iz marta, na sledeći način:

latinski car Balduin je dobio jednu četvrtinu teritorije, a ostale tri četvrtine su kao carsko

leno podelili Mlečani i francuski krstaši167. Balduinu je pripala Trakija i severozapadni

deo Male Azije, takođe je njegova teritorija zahvatala obe strane Bosfora i Helesponta, a

dobio je i neka ostrva u Egejskom moru. Bonifacije Monferatski je dobio veći deo Male

Azije ali on nije bio zadovoljan dobijenim posedom. Bonifacije je bio dalekovidiji od

ostalih barona i tražio je za sebe evropsku teritoriju koja bi bila u dodiru sa nekom

166 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 125167 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 397

55


rimokatoličkom zemljom. Takva je bila Makedonija sa Solunom na koju je on polagao

porodična prava, jer je njegov brat Renije od Monferata dobio Solun od cara Manojla I

Komnina i bio je oženjen carevom ćerkom. Da bi dobio podršku starosedelaca i da bi

obezbedio veze sa susednom Ugarskom, Bonifacije se oženio Margaritom ugarskom,

udovicom bivšeg cara Isaka Anđela. Balduin nije hteo tako lako da se složi sa

prepuštanjem Soluna, krajem 1204. godine latinski car je krenuo zajedno sa bratom

Henrijem u Trakiju. Na tom putu je Balduin zarobio Aleksija Murzufla, koga je u

međuvremenu bivši car Aleksije III izdajnički oslepeo. Henrih je uspeo da zauzme

Jedrene i tu se Balduin sastao sa bugarskim vladarem Kalojanom koji je imao nameru da

sklopi ugovor o prijateljstvu sa Latinima. Nadmeni Franci su odbili ovu ponudu,

bezobrazno govoreći da Kalojan može da bude samo vazal njihovog cara a ne njegov

saveznik. Ovako loš odnos Balduina i Francuza sa starosedeocima će imati dalekosežne

posledice po dalju sudbinu Latinskog carstva. Posle toga je Balduin došao do Soluna i

potvrdio je njegovu nezavisnost. Ovaj pohod na Trakiju je izazvao bes kod Bonifacija

koji je u Konstantinopolju, dok je car bio odsutan, potpisao ugovor sa Venecijom po

kome se odriče svih dobijenih teritorija pa i Krita koji mu je još ranije dao carević

Aleksije, u korist Mlečana168. U zamenu je od dužda dobio Solun i teritorije od Marice do

Vardara. Balduin nije imao dovoljno vojske da se suprotstavi markizu tako da je bio

primoran da prizna Bonifacijevo pravo na Solun. Ovime je carski autoritet bio ozbiljno

narušen i došlo je do raskida veza između krstaških vođa. Vojska krstaša je sada bila

prepolovljena na dva dela i vojna moć Latina je bila veoma smanjena. Bonifacije

Monferatski je na dobijenim teritorijama osnovao Solunsku kraljevinu.

Mletačka Republika je izvukla najveću korist iz deobe carstva, zaposela je

najvažnije luke i ostrva na putu od Venecije do Carigrada. Dužd je odustao od okupacije

kopnenih teritorija u Epiru, Etoliji i na Peloponezu, a zauzeo je bitne trgovačke i strateške

centre Vizantije. Venecija je dobila Koronu i Modonu na Peloponezu, Jonska ostrva i

Krit, koji je obezbedila ugovorom sa Bonifacijem, a 1205. godine je zauzela Drač i

Dubrovnik. Takođe je zauzela najvažnije luke na Helespontu i u Mramornom moru:

Galipolje, Radosto, Herakleju, kasnije i Jedrene u Trakiji. Ovako su Mlečani bili potpuni

168 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 125

56


gospodari Jadranskog i Egejskog mora a držali su i sve prilaze Konstantinopolju, postali

su najveća kolonijalna sila na Istoku169.

Sam Carigrad je bio podeljen kao i cela vizantijska teritorija: Mlečani su dobili tri

osmine grada dok je car zadržao pet osmina. Ostali baroni i plemići su zavladali

pojedinim delovima raskomadanog Carstva, oni su smatrani za vazale latinskog cara i

morali su da mu polože zakletvu. Jedino je mletački dužd bio oslobođen od davanja

zakletve novom caru.

Na ruševinama Vizantije je nastalo niz nezavisnih i polunezavisnih državica među

kojima je vladao komplikovan sistem vazalne hijerarhije, tako da je nova vlast Latina

bila rasparčana. Pored Balduinovog Latinskog carstva i Solunske kraljevine Bonifacija,

stvorene su još dve nezavisne kneževine: Atinsko vojvodstvo pod vlasću burgundskog

viteza Otona De La Roša i francuska kneževina Ahaja ili Moreja pod Viljemom

Šamplitom i Gotfridom Vilarduenom, koji je bio sinovac Žofroa Vilarduena. Vladari ove

dve kneževine su bili vazali Bonifacija Monferatskog a ne vazali cara Balduina.

Novoizabrani car nije imao dovoljno moći i autoriteta da potčini sve svoje bivše saborce i

da cantralizuje vlast u Latinskom carstvu. Pred njim je takođe bio težak zadatak da osvoji

periferne provincije koje su krstaši izdelili među sobom, ali je u njima još vladao jak

grčki elemenat. Balduinu je pri ovome veoma smetala činjenica da se on prema

starosedeocima ponašao oholo i sa nepoštovanjem što je, zajedno sa verskim razlikama,

za Grke predstavljalo nepremostiv jaz. Latinska dominacija nad osvojenim teritorijama je

još više produbila suprotnosti između Zapada i Istoka. Jedino je Bonifacije Monferatski

shvatio da je ključ za stabilnu vladavinu upravo dobar odnos sa Grčkim stanovništvom.

Vizantijski velikaši su pobegli iz okupiranih teritorija u slobodne pokrajine gde su

uz pomoć lokalnog stanovništva uspeli da osnuju tri nove i nezavisne države u kojima se

nastavila stara tradicija Vizantije. Zet Aleksija III Teodor Laskaris je u Maloj Aziji

stvorio Nikejsko carstvo, a Mihajlo Anđeo, brat od strica Isaka II, je osnovao Epirsku

despotovinu na Balkanu. Na jugoistočnoj obali Crnog mora je nastalo Trapezuntsko

carstvo koje su osnovali unuci Andronika I Komnina170. Aleksije i David su sebe nazivali

veliki Komnini i njihova država je nastala nezavisno od pada Carigrada.

169 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 125170 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 126

57


Latini su zanemarili značaj Male Azije, a razlog za to je jednim delom bilo to što je

Bonifacije otišao u Solun i što je napustio svoje maloazijske teritorije. Ovo je omogućilo

Teodoru Laskarisu da okupi stvaralačke snage srušene Vizantije, što se na kraju osvetilo

Latinima. Ipak krajem 1204. godine, posle pohoda na Trakiju, Luj od Bloa i Balduinov

brat Henri su krenuli u osvajanje maloazijskih teritorija171. Oni su uspeli da pobede

vojsku Teodora Laskarisa kod Pojmanenona zbog čega je doveden u pitanje opstanak

Nikejskog carstva. Spas je došao u poslednji momenat sa sasvim druge strane, sa

Balkana.

Nezadovoljno Grčko plemstvo se diglo na ustanak u Trakiji. Oni su imali veliku

vojnu pomoć od bugarskog vladara Kalojana čije su savezništvo nadmeni krstaši odbili.

Bugarska je iskoristila propast Vizantije na najbolji mogući način. Kalojan se okrenuo

papi kako bi ostvario svoje težnje da Bugarska postane carstvo. Pregovori sa papom su

počeli par godina pre pada Konstantinopolja i tek sa ovim događajem su snovi Kalojana

počeli da se ostvaruju. Papski legat je u Trnovo doneo Inoćentijevu povelju i u novembru

1204. godine je Kalojan krunisan za cara, a trnovski arhiepiskop je proglašen za

patrijarha. Kalojan je bio besan na Latine zato što su odbili njegovu ponudu o savezništvu

i predlog Grčke aristokratije mu je stigao kao poručen da im se osveti. Prihvatio je poziv

Grka iz Trakije i stao je na čelo pokreta uperenog protiv Franaka i Venecije. Kalojan je

bio obavešten o slabosti podeljenih krstaških država i nije se zaustavio na dobijanju

carskog zvanja od pape. Rešio je da krene u dalja osvajanja na jug.

Ustanak u Trakiji je izbio u februaru 1205. godine, Grci su počeli da ubijaju

latinske feudalce. Car Balduin je krenuo sa vojskom u Trakiju, uspeo je da sakupi nešto

više od 300 vitezova, a sa njim su pošli maršal Vilarduen, grof od Bloa i dužd Dandolo.

Grci su ubrzo osvojili Jedrene i na zidovima grada su istakli bugarske zastave. Careva

vojska je bila mala i slaba da zauzme ovaj utvrđeni grad, ali su ipak rešili da počnu

pripreme za opsadu. Kada je Kalojan čuo za ovo odmah je krenuo u deblokadu opsade sa

mnogo brojnijom vojskom. Do bitke kod Jedrena je došlo 14. aprila 1205. godine, tamo

je izginulo mnogo krstaša, a među njima i Luj od Bloa. Car Balduin je bio zarobljen i

umro je u zatočeništvu u Bugarskoj172. Dandolo i Vilarduen su se povukli nazad u

Carigrad. Carev brat Henri je u to vreme bio u Maloj Aziji, čuo je za ovaj katastrofalan

171 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 400172 S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955, 127

58


poraz, odmah je prekinuo svoj pohod i uputio se ka prestonici. Tamo je on proglašen za

naslednika Latinskog carstva. Henri je krunisan tek u avgustu 1206. godine kada je stigla

vest da je Balduin umro u zatočeništvu. Latinsko carstvo je posle ovog poraza bilo

uzdrmano do temelja, teritorije Romeje su svedene samo na oblasti oko Konstantinopolja.

Teodor Laskaris je sada bio oslobođen pritiska Latina i mogao je na miru da učvrsti svoju

vlast u Maloj Aziji173. Za prestonicu novog carstva je izabrao Nikeju i u proleće 1208.

godine je svečano krunisan za cara, izabran je i novi grčki patrijarh Mihajlo Autorijan.

Todor Laskaris je sada i formalno preuzeo nasleđe vizantijskih careva čiji je bio jedini i

zakoniti naslednik.

Mlada Nikejska carevina je morala da vodi borbe sa Turcima Seldžucima a u isto

vreme i sa energičnim latinskim carem Henrijem. Na dvoru Seldžuka je bio bivši car

Aleksije III i imao je pretenzije da povrati izgubljeni presto, sasvim je logično što su

Latini sklopili sporazum sa Turcima 1209. godine kako bi lakše savladali Nikeju. Do

odlučujuće bitke je došlo 1211. godine kada je Laskaris potukao vojsku seldžučkog

sultana koji je pao na bojištu, a uspeo je i da zarobi Aleksija III. Posle ovoga je potpisano

primirje između Latinskog i Nikejskog carstva 1214. godine, utvrđene su granice i oba

carstva su ovime priznala jedno drugom pravo na opstanak. Posle smrti cara Henrija

1216. godine za Latinsko carstvo je nastala epoha opadanja, dok je Nikejsko carstvo išlo

putem daljeg uspona. Teodor Laskaris se oženio latinskom princezom Marijom, ćerkom

Balduinove i Henrijeve sestre Jolande. Sa Mlecima je 1219. godine sklopio trgovački

ugovor po kome je Venecija dobila iste privilegije koje je uživala u Vizantijskom carstvu.

Mlada Bugarska država nije bila jedina koja je u propasti Vizantijskog carstva

videla svoju šansu za postizanje samostalnosti. Srpski Veliki Župani se nisu razlikovali

od ostalih pograničnih funkcionera u okviru Carstva i gledali su da iskoriste svaku slabost

173 [. Dil, Istorija Vizantijskog carstva, Gl. VIIhttp://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%98%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3_%D1%86%D0%B0%D1%80%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%B0_%28%D0%A8._%D0%94%D0%B8%D0%BB%29_7#.D0.9B.D0.B0.D1.82.D0.B8.D0.BD.D1.81.D0.BA.D0.BE_.D1.86.D0.B0.D1.80.D0.B8.D0.B3.D1.80.D0.B0.D0.B4.D1.81.D0.BA.D0.BE_.D1.86.D0.B0.D1.80.D1.81.D1.82.D0.B2.D0.BE

59


Vizantije kako bi se oslobodili njenog patronata174. Veliki Župan Nemanja je svog

srednjeg sina Stefana oženio carevom sinovicom Evdokijom i time je potvrdio svoju

pokornost Vizantiji. Ali neočekivanom promenom na vizantijskom prestolu 1195. godine

došlo je do ubrzavanja procesa drobljenja Carstva po rubovima. U udaljenim

provincijama je stanje bilo slično anarhiji i time se otvorila šansa za nezavisniji položaj

Srbije u odnosu prema Carigradu. Nemanja je abdicirao 1196. godine u korist svog sina

Stefana, koji je iskoristio splet okolnosti i zatražio je od pape Inoćentija kraljevsku krunu.

Papa je zbog priprema za krstaški pohod stalno odlagao slanje kraljevskih insignija

srpskom vladaru. Stefan Nemanjić je nastavio svoju borbu u tom pravcu i posle završetka

četvrtog krstaškog pohoda, u tom cilju se oženio unukom velikog dužda Enrika Dandola.

Ovaj brak je svakako bio posledica novog prisustva na istočnoj obali Jadrana, koje je

Venecija izdejstvovala sa propašću Vizantije. Stefan je kao i pre 1204. godine kraljevsku

krunu tražio od pape, jer je u tadašnjem međunarodnom političkom poretku jedino Rim

bio ovlašćen da dodeli kraljevska znamenja. Sa druge strane autokefalnost srpske crkve je

tražio u Carigradu, odnosno tokom XIII veka u novoj pravoslavnoj prestonici Nikeji.

Stefan je bio uplašen pretnjom Latina i Bugara, i požurio je da statusu srpskih vladara

obezbedi nezavisnu ulogu. Posle mnogo molbi papa Honorije III je 1217. godine poslao

kraljevske insignije i one su Srbiji donele neosporni državni suverenitet u

srednjovekovnom svetu, ovime je bio završen proces započet još pre Četvrtog krstaškog

rata. Papa je bio zainteresovan za ovo jer je želeo da proširi svoj uticaj kako bi imao veću

kontrolu nad baronima Latinskog carstva, i da bi imao premoć nad pravoslavnom grčkom

crkvom. Propast Vizantije je na osoben način doprinela razvitku političke samostalnosti

Srbije175. Samostalna vrhovna vlast je kao svoj pandan trebala da ima samostalnu crkvu.

Pošto su Srbi smatrali Nikejsko carstvo za legitimnog naslednika stare Vizantije i za

središte pravoslavlja, Sava se 1219. godine obratio Nikeji. Sava je to uradio mimo znanja

Ohridske arhiepiskopije kojoj je do tada bila potčinjena srpska crkva. Dve godine posle

krunisanja Stefana nikejski patrijarh je rukopoložio Savu za autokefalnog arhiepiskopa

174 Lj. Maksimovi}, Srbija i posledice IV krsta{kog rata, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 61175 Lj. Maksimovi}, Srbija i posledice IV krsta{kog rata, Me|unarodni nau~ni simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krsta{a (1204), Beograd 2005, 72

60


Srbije. Ovo je podiglo ugled mladog Nikejskog carstva i znatno je proširilo njegov

uticaj176.

Sve veći značaj na Balkanu počela je da ima Epirska despotovina, naročito posle

stupanja na vlast Teodora polubrata Mihajla Anđela. Kao što je Nikejsko carstvo bilo u

Maloj Aziji, tako je Epirska despotovina postala centar okupljanja Vizantijaca na

Balkanu. Oba ova carstva su imala isti krajnji cilj a to je povratak u Konstantinopolj i

uspostavljanje starog Vizantijskog carstva. Epirski despot Teodor Anđeo je uspeo 1219.

godine da zarobi latinskog cara Petra Kapuena i da potčini Solunsku kraljevinu 1224.

godine, koja je znatno oslabila posle smrti njenog osnivača Bonifacija Monferatskog.

Bonifacije je poginuo u borbi sa Bugarima 1207. godine177. Posle ovih uspeha Teodor

Anđeo se proglasio za cara i time je došao u sukob sa nikejskim carem. Teodorevo

krunisanje je izvršio ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan.

Tako su na zemljištu stare Vizantije ostala još tri carstva: jedno Latinsko i dva

Grčka. Latinsko carstvo je bilo ograničeno na oblasti oko Carigrada i okruženo je sa dve

strane, sa jedne je bilo Nikejsko carstvo a sa druge Epirska despotovina. Borba za

restauraciju Vizantije se završila 1261. godine kada je nikejski car Mihajlo VIII Paleolog

ušao u Carigrad čime je Latinsko carstvo prestalo da postoji.

POSLEDICE ÊTVRTOG KRSTA[KOG RATA

1. ru{enje Vizantije kao naslednice Rimskog carstva

- kako to da je {e~ica Latina uspela da osvoji veliko Carstvo, {ta

je to oslabilo Vizantiju

- da li to moèmo nazvati nastavkom propasti antike pod

naletom varvara

- uspenski videti: razlozi ru{enja carstva

176 G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996, 404177 Vilarduenova hronika se ovde zavr{ava: Geoffrey de Villehardouin: Memoirs or Chronicle of The Fourth Crusade and The Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908, Ch CXXXIII http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html

61


2. Nastanak novih latinskih dràva na teritoriji Vizantije

- problem njihove kratkotrajnosti

- da li je to po~etak kolonijalizma ili po~etak brbe jevreja za

svoju zemlju

3. Epilog velikog raskola, koliko je papa profitirao\

- {irenje zapadnog hri{}anstva

- premo} pape nad svetovnim vladarima, pobeda nad

Hoen{taufovcima

- Ino}entije III je dokazao da moè da upravlja hri{}anskim

svetom

- skretanje krsta{kog pohoda, koliki je uticaj pape na to

- papa je osnaìo i posle je organizovao albiànski pohod, ja~ao

je redove u svetoj zemlji, planirao je oslobo|enje Jerusalima

Mo} i presti` Rimske crkve bili su veoma poja~ani Prvim krsta{kim

ratom, a prili~no o{te}eni ostalim. Poloàj papstva je u po~etku

uzdigao prizor ujedinjenja svih slojeva dru{tva Evrope u ideji za

borbu protiv nevernika. Papski legati su ulazili u svaku zemlju i

provinciju kako bi regrutovali nove ratnike za pohode, tako|e su

oni prikupljali novac za izdraàvanje ratova raznim porezima.

Zahvaljuju}i tome vernici su u poreskom smislu bili potpuno

pot~injeni Rimu. Papa je ~ak stekao i privilegiju da oporezuje

62


podanike kraljeva, {to su oni nevoljno prihvatili178. Posle skretanja

êtvrtog krsta{kog pohoda papin autoritet je umnogome bio

o{te}en, vernici su se ~udili {to je opro{tajnica grehova bila

obe}avana za prolivanje krvi hri{}ana isto kao i za prolivanje krvi

nevernika.

4. definitivno je produbljen vekovni jaz istoka i zapada, koji traje i

danas

[erovi}: 800 god pada CRGDA 151

5. Pro{irenje obima trgovine i boga}enje Ital. pomorskih republika

- po~eci geografskih otkri}a

- po~eci kolonijalnih osvajanja

Italijanska trgova~ka flota je preuzela kontrolu nad Mediteranom

od Vizantije i od islama, Venecija i \enova su i ranije trgovale sa

islamski Istokom preko Bosfora i Crnog mora, ali taj trgova~ki

promet je posle krsta{kih ratova bio uve}an. Prevoz hodo~asnika

i obezbe|ivanje namirnica za krsta{e je bilo samo po~etak u

razvoju trgovine. Vrhunac je svakako bilo osvajanje Vizantije i

njeno potiskivanje kao konkurencije u zapadnom delu Mediterana,

bez obzira {to su krsta{i bili potisnuti iz Sirije i Palestine

italijanske trgova~ke republike su ostale gospodari tog dela

Mediterana. Na vizantijskim teritorijama \enova i Venecija su

podigle niz trgovackih faktorija i u~vrstile su svoj poloàj. Uvoz

orijentalnih proizvoda u Evropu je bio najve}i do sada. U velikom

broju su dono{ene svila, {e}er, za~ini, retka luksuzna roba.

178 djurant 725

63


Biljke, ratarske kulture i drve}e koje su Evropi bile poznate

jo{ preko muslimanske [panije su sada uvoène u jo{ ve}im

merama sa Orijenta preko vizantijske teritorije i oboga}uje se

poljoprivredna kultura zapadne Evrope. Posle plja~ke Carigrada

uvoèni su dragulji, tepisi, tapiserije, sateni, boje i mirisi da ukrase

zapadno evropske domove i dvorove. Isto~na tehnika je izvr{ila

prili~an uticaj na tekstilnu proizvodnju i na obradu metala u

Evropi. Ogledala od stakla, obloèna tankim premazom metala, su

sada bila zamenjena ogledalima od uga~ane bronze ili ~elika.

Evropa je nau~ila od Istoka kako da pravi poznato venecijansko

staklo.

Italijanski trgovci su se veoma obogatili zahvaljuju}i krsta{kim

ratovima, nau~ili su da prave dobre mape Mediterana. Mnogi

kalu|eri letopisci koji su pratili vitezove na svojim putovanjima su

stekli i prenosili sliku ogromnog prostranstva i raznolikosti Azije.

Bila je podstaknuta èlja za istraìvanjem i putovanjem.

6. Pribliàvanje kultura istoka i zapada

- dono{enje anti~kih vrednosti u Evropu, prva renesansa

krsta{i str. 222 a posebno 228

Vizantijska civilizacija je u odnosu na zapadne hri{}ane bila

nadmo}na po kulturi, konforu i obrazovanju. Krsta{ki ratovi su

upoznali zapadnu Evropu sa tehnikom i kulturom Istoka. Vizantija

je bila posrednik ne samo u trgovini ve} i u preno{enju kulturnih i

tehni~kih dostignu}a.

Gr~ke kulturne uticaje su zapadnjaci osetili posle zauze}a

Carigrada, tako je Gijom de Murbeke, flamanski nadbiskup preveo

Aristotela direktno sa originala, {to }e kasnije Tomi Akvinskom

64


omogu}iti da izu~ava tog velikog gr~kog filozofa179. Krsta{i su

otkrili da Vizantijci kao i muslimani mogu biti civilizovani, humani i

dostojni poverenja kao i oni sami. Sve to je moralo da podstakne

neke zapadne umove na razmi{ljanje i da doprinese slabljenju

ortodoksnog verovanja u XII i XIV veku. Hiljade gr~kih re~i je

do{lo u evropske jezike. Hri{}anski lekari su nau~ili od jevrejskih

i gr~kih, lekara koji su bili u dodiru sa muslimanima, tajne

hirurgije koja je tada po~ela da se razvija u zapadnoj Evropi.

Pretpostavlja se da su iz Sirije bile preuzete vetrenja~e.180

7. Uticaj ratova na razvoj feudalizma i na njegovo ukidanje

- ja~anje centralne vlasti u odnosu na feudalce Evrope

- uticaj na poloà kmetova

- feudalci koji ostaju bez zamlje zbog prodaje imovine, tako|e

gubitak naslednika u ratovima ....

- boga}enje nekih vladara i barona, pogotovo francuskog kralja

Feudalizmu je bio zadat udarac posle krsta{kih ratova od koga se

nije oporavio. Zapadna Evropa je iscrpla svoju vojnu snagu, a duh

svetog rata je otupeo osvajaju}i ne muslimanski Jerusalim ve}

hri{}ansku Vizantiju. Da bi finansirali, kako ovaj tako i prethodne

krsta{ke pohode, mnogi vitezovi su prodali ili dali pod hipoteku

svoje posede gospodaru, nekom lihvaru, Crkvi ili kralju. Mnogi

manastiri su na taj na~in stekli ogromne posede, {to je izazvalo

zavist kraljeva i nezadovoljstvo u narodu. Da bi do{li do novaca

odustajali su od prava na mnoge gradove u svojim posedima,

mnogim seljacima su prodali osloba|anje od budu}ih feudalnih

dugova. Na hiljade kmetova je koristilo privilegiju krsta{a da

179 djurant 724180 vajnstajn 208

65


napusti zemlju, a hiljade se nikada nisu vratile na svoja imanja.

Jedna od bitnih posledica êtvrtog krsta{kog rata je uzdizanje

mo}i francuske monarhije. Posle zavr{etka isto~na i zapadna

carevina su bile oslabljene, zapadni carevi su izgubili ugled zbog

neuspeha u svetoj zemlji i zbog sukoba sa papama, a Isto~no

carstvo, mada je bilo ponovo ro|eno 1261. godine, nikada nije

postiglo raniju mo} i ugled. Me|utim, iako su sru{ili Vizantijsko

carstvo, krsta{ki ratovi su oslabili Turke koji bi verovatno zauzeli

Vizantiju mnogo pre 1453. godine181. Islam je bio oslabljen

krsta{kim ratovima i zbog toga je lak{e pao pred najezdom

Mongola.

Razvijanje novih trì{ta na Istoku su razvila su italijansku i

flamansku industriju i unapredila su razvoj gradova i srednje

klase182. Iz Vizantije su uvedene bolje metode bankarstva, pojavile

su se nove forme kreditiranja i vi{e novca je bilo u opticaju.

Krsta{ki ratovi su uop{te gledano doveli do porasta industrije i

{irenja trgovine sa Zapadom.

8. li~ni i intimni ìvot krsta{a

- koji nije ostao isti, definitivno su pukli posle rata

181 djurant 722182 djurant 726

66


IZVORI :

1. Geoffroy de Villehardouin, La conquête de Constantinople

Geoffroy od Villehardouina, Osvojenje Carigrada, preveo P. Skok, Tri

starofrancuske hronike o Zadru u godini 1202, Zagreb 1951, 47-127

67


Žofroa Vilarduen, Opis Carigrada, 1203. godine, uredio R. Popović, Izvori za

crkvenu istoriju, Beograd 2006, 222-223

Žofroa Vilarduen, Dogovor sa Venecijom, preveo P. V. Šerović, Osam stoleća od

pada Carigrada u ruke latinskih krstaša, Međunarodni naučni simposion 950 godina

od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša (1204),

Beograd 2005, 142

Žofroa Vilarduen, Predlog kralja Filipa Švapskog krstašima u Zadru, preveo P. V.

Šerović, Osam stoleća od pada Carigrada u ruke latinskih krstaša, Međunarodni

naučni simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada

Carigrada u ruke krstaša (1204), Beograd 2005, 144-145

Geoffrey de Villehardouin, Memoirs of Chronicle of The Fourth Crusade and

Conquest of Constantinople, trans. Frank T. Marzials, London 1908.

http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html

Villehardouin, La Conquête de Constantinople, éditée et traduite par Edmond Faral,

Les classiques de l'histoire de France au moyen age, tome II (1203-1207), Paris 1939.

Villehardouin, La Conquête de Constantinople, édition établie et annotée par Albert

Pauphilet textes nouveaux commentés par Edmond Pognon, Historiens et

chroniqueurs du moyen age: Robert de Clari, Villehardouin, Joinville, Froissart,

Commynes, Paris 1952, 93-202

2. Robert de Clari, La conquête de Constantinople

Robert od Klarija, Osvojenje Carigrada, preveo P. Skok, Tri starofrancuske hronike o

Zadru u godini 1202., Zagreb 1951, 129-165

68

http://www.fordham.edu/halsall/basis/villehardouin.html


Robert de Klari, Propovedi pred poslednji napad krstaša na Carigrad, uredio R.

Popović, Izvori za crkvenu istoriju, Beograd 2006, 226

Robert de Klari, Propovedi pred poslednji napad krstaša na Carigrad, preveo P. V.



Carigrada u ruke krstaša (1204), Beograd 2005, 147

Robert de Klari, Krstaši duguju novac Veneciji, preveo P. V. Šerović, Osam stoleća

od pada Carigrada u ruke latinskih krstaša, Međunarodni naučni simposion 950

godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša

(1204), Beograd 2005, 143

Robert de Clari, La Conquête de Constantinople, édition établie et annotée par Albert

Pauphilet textes nouveaux commentés par Edmond Pognon, Historiens et

chroniqueurs du moyen age: Robert de Clari, Villehardouin, Joinville, Froissart,

Commynes, Paris 1952, 13-92

Robert of Clari, Account of the Fourth Crusade, ed. Edward N. Stone, Three Old

French Chronicles of the Crusades, Seattle 1939.

http://www.deremilitari.org/RESOURCES/SOURCES/clari.htm

Robert de Clari, The Capture of Constantinople, trans. by Dana C. Munro, "The

Fourth Crusade", Translations and Reprints from the Original Sources of European

History, Vol 3:1, Philadelphia 189?, 1-18

http://www.fordham.edu/halsall/source/clari1.html

Robert of Clari, The Sack of Constantinople by the Crusaders, trans. by Dana C.

Munro, "The Fourth Crusade", Translations and Reprints from the Original Sources

in European History, Vol 3:1, Philadelphia 1907, 13-14

69

http://www.fordham.edu/halsall/source/clari1.html

http://www.deremilitari.org/RESOURCES/SOURCES/clari.htm


Original found in Robert de Clari, ch. lxxiilxxiii, in Hopf: Chroniques, pp. 5758. Old

French.

http://www.shsu.edu/čhis_ncp/1204.html

Robert of Clari, Latin Clergy Urge Conquest of Constantinople, translated by Ε. Η.

McNeal, The Conquest of Constantinople, New York 1936, 94

http://www.myriobiblos.gr/afieromata/1204/clari1_en.html

3. Nicetas Choniates, Historia

Nikita Honijat, Dva pada Carigrada, preveo i uredio M. Šunjić, Hrestomatija izvora

za opštu istoriju srednjeg vijeka, Sarajevo 1980, 107

Nikita Honijat, Opis pljačke i nasilja nakon pada Konstantinopolja, uredio R.

Popović, Izvori za crkvenu istoriju, Beograd 2006, 227-229

Nikita Honijat, Opis pljačke i nasilja nakon pada Konstantinopolja, preveo P. V.




Nikita Honijat, Citati i prevedeni delovi, uredio F. Uspenski, Istorija Vizantijskog

carstva, Vol. II, Beograd 2000, 341-360

Nikita Honijat, Istorijski spisi, prevela N. Radošević-Maksimović, Vizantijski izvori

za istoriju naroda Jugoslavije, Vol. IV, Beograd 1971, 107-172

Nicetas Choniates, The Sack of Constantinople, trans. by D. C. Munro, Translations

and Reprints from the Original Sources of European History, Series 1, Vol 3:1,

Philadelphia 1912, 15-16

70

http://www.myriobiblos.gr/afieromata/1204/clari1_en.html

http://www.shsu.edu/~his_ncp/1204.html



Nicetas Choniates, Concerning the Statues of Constantinople destroyed by the

Crusaders,

ed. J. F. Michaud, The History of the Crusades, Vol. 3, New York 1881, 435-441

http://www.crusades-encyclopedia.com/psnicetaschoniatesstatues.html

4. Gesta Innocentii Tertii

Pismo pape Inoćentija krstaškim vođama, 1203. godina, uredio R. Popović, Izvori za

crkvenu istoriju, Beograd 2006, 225-226

Pismo pape Inoćentija krstaškim vođama, 1203. godina, preveo P. V. Šerović, Osam

stoleća od pada Carigrada u ruke latinskih krstaša, Međunarodni naučni simposion

950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša

(1204), Beograd 2005, 145

Prve reakcije pape Inoćentija Trećeg na krstaško osvajanje Carigrada, uredio R.

Popović, Izvori za crkvenu istoriju, Beograd 2006, 227

Prve reakcije pape Inoćentija Trećeg na krstaško osvajanje Carigrada, preveo P. V.




Pismo Inoćentija Trećeg rimokatoličkim prelatima Francuske pisano maja 1205,

uredio R. Popović, Izvori za crkvenu istoriju, Beograd 2006, 229-230

Pismo Inoćentija Trećeg rimokatoličkim prelatima Francuske pisano maja 1205,

preveo P. V. Šerović, Osam stoleća od pada Carigrada u ruke latinskih krstaša,

71

http://www.crusades-encyclopedia.com/psnicetaschoniatesstatues.html



Međunarodni naučni simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina

od pada Carigrada u ruke krstaša (1204), Beograd 2005, 152-153

(a) Innocent III to the Illustrious Emperor of Constantinople (Lateran Palace, 16th

November 1202), Translated from Die Register Innocenz’ III. 5 Pontifikatsjahr

1202/3, ed. O. Hageneder et alii, Vienna 1993, 239-243 no. 121

(b) Innocent III to the Marquis of Montferrat and the Counts of Flanders, Blois and

St. Pol. (Ferentino, summer 1203, c. 20th June?), Die Register Innocenz’ III. 6

Pontifikatsjahr 1203/4, ed. O. Hageneder, J.C. Moore & A. Sommerlechner, Vienna

1995, pp. 163-165 no. 101

(c) Innocent III to the Archbishops and other Prelates in France (Rome, 26th May

1205), Innocent’s Register, Book VIII, ep. 70, Patrologia Latina 215, cols. 636-637

(d) Innocent III to the (Latin) Patriarch of Constantinople (Tommasso Morosini)

(Lateran Palace, 7th December 1210), Innocent’s Register, Book XIII, ep. 184,

Patrologia Latina 216, cols. 353-354

http://www.leeds.ac.uk/history/weblearning/MedievalHistoryTextCentre/Lettes of

Innocent.doc

Pope Innocent III, Reprimand of Papal Legate, Ep 136, Patrologia Latina 215, 669-

702, translated by James Brundage, The Crusades: A Documentary History,

Milwaukee 1962, 208-209

http://www.fordham.edu/halsall/source/1204innocent.html

http://www.crusades-encyclopedia.com/psinnocentiii1204.html

5. Gunther of Pairis, Historia Constantinopolitana

Ginter od Perisa, Opis raspoloženja pljačkaša Carigrada, uredio F. Uspenski, Istorija

Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000, 341-342

72

http://www.crusades-encyclopedia.com/psinnocentiii1204.html

http://www.fordham.edu/halsall/source/1204innocent.html

http://www.leeds.ac.uk/history/weblearning/MedievalHistoryTextCentre/Lettes%20of%20Innocent.doc

http://www.leeds.ac.uk/history/weblearning/MedievalHistoryTextCentre/Lettes%20of%20Innocent.doc


Selection from Gunther von Pairis' Historia Constantinopolitana listing the relics

stolen by Abbot Martin during the Sack of Constantinople in 1204, Dana C. Munro,

"The Fourth Crusade", Translations and Reprints from the Original Sources of

European History, Vol 3:1, Philadelphia 1901, 18-19

http://www.crusades-encyclopedia.com/psguntherrelicsstolen.html

6. Maistre Martin de Canal, La Cronique des Veneciens

Magister Martin od Canala, Mletačka hronika, preveo P. Skok, Tri starofrancuske

hronike o Zadru u godini 1202., Zagreb 1951, 167-178

7. The Fourth Crusade 1204, Collected Sources

Collected Sources, Complete texts and noted from Dana C. Munro, "The Fourth

Crusade", Translations and Reprints from the Original Sources of European History,

Vol 3:1, Philadelphia 189?, 1-18

http://www.fordham.edu/halsall/source/4cde.html

LITERATURA :

S. Antoljak, Pad i razaranje Zadra u IV križarskom ratu, Radovi, Razdio društvenih

znanosti (5) 1973/74. god.12, Zadar 1974, 57-87

K. Bek, Istorija Venecije, Beograd 1998.

C. M. Brand, A Byzantine Plan for the Fourth Crusade, Speculum, Vol. 43, No. 3, New

York 1968, 462-475

Ž. Dibi, Vreme katedrala, Beograd 1989.

73

http://www.fordham.edu/halsall/source/4cde.html

http://www.crusades-encyclopedia.com/psguntherrelicsstolen.html


V. Djurant, Doba vere, Vol. I, Beograd 1998.

B. Ferjančić, Srbija i Vizantijski svet u prvoj polovini XIII veka (1204-1261), Zbornik

radova Vizantološkog instituta XXVII-XXVIII, Beograd 1989, 103-145

J. Ferluga, Vizantijsko plemstvo i krstaši početkom XIII veka, Zbornik radova

Vizantološkog instituta XVIII, Beograd 1978, 111-127

K. Frischler, Sijaj in sence križarskih vojn, Ljubljana 1976.

R. Gruse, Krstaška epopeja, Novi Sad 2004.

W. C. Hazlitt, History of the Venetian Republic, Vol. II, London 1860.

Dž. Holms, Oksfordska istorija srednjovekovne Evrope, Beograd 1998.

J. M. Hussey, The Cambridge Medieval History, Vol. IV, Cambridge 1978.

F. Jadran, Krstaški pohodi, Beograd 1966.

E. John, A note on the Preliminares of the Fourth Crusade, Byzantion XXVIII, Bruxelles

1958, 95-103

N. Klajić, I. Petricioli, Prošlost Zadra, Vol. II, Zadar u srednjem vijeku do 1409, Zadar

1976.

Krstaši, Gradac 154/155, Čačak 2005.

Ž. Le Gof, Srednjovekovna civilizacija Zapadne Evrope, Beograd 1974.

74


P. Lemerl, Istorija Vizantije, Beograd 1997.

Dž. Linč, Istorija srednjovekovne crkve, Beograd 1999.

P. Magdalino, Srednjovekovni Carigrad, Beograd 2001.

Lj. Maksimović, Srbija i posledice IV krstaškog rata, Međunarodni naučni simposion 950

godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša (1204),

Beograd 2005, 61-73

A. Maluf, Krstaški ratovi u očima Arapa, Beograd 2006.

S. Mango, Oksfordska istorija Vizantije, Beograd 2004.

H. E. Mayer, The Crusades, Oxford 1996.

Dž. Mekmaners, Oksfordska istorija hrišćanstva, Vol. II, Beograd 2004.

D. Nicolle, The Crusades – Essential Histories, London 2001.

G. Novak, Presjek kroz povijest grada Zadra, Zadar 1965.

M. J. O’Neal, J. S. Jones, The Crusades – Reference Library, Detroit 2005.

D. Obolenski, Vizantijski komonvelt, Beograd 1996.

Z. Oldenbourg, The Crusades, New York 1966.

G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd 1996.

75


G. Ostrogorski, Uspon roda Anđela, Iz vizantijske istorije, istoriografije i

prosoprografije, Sabrana dela G. O., Beograd 1970, 325-341

S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd 1997.

E. Peroa, R. Duse, Istorija Francuske, Vol. I, Beograd 1961.

J. Popović, Opća crkvena istorija, Vol. II, Novi Sad 1992.

D. E. Queller, The Fourth Crusade: The Neglected Majority, Speculum, Vol. 49, No. 3,

New York 1974, 441-465

D. E. Queller, Some Arguments in Defense of the Venetians on the Fourth Crusade, The

American Historical Review, Vol. 81, No. 4, Indiana 1976, 717-737

R. Radić, Strah u poznoj Vizantiji: 1180 -1453, Vol. I, Beograd 2000.

R. Radić, Rascepkano carstvo (Vizantija uoči 1204. godine), Međunarodni naučni

simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke

krstaša (1204), Beograd 2005, 77-89

S. Ransiman, Vizantijska civilizacija, Subotica 1964.

J. Riley-Smith, The Oxford History of the Crusades, New York 1999.

S. Runciman, A History of the Crusades, Vol. III, Cambridge 1955.

K. H. Setton, A History of the Crusades, Vol. II, London 1969.

F. R. Swietek, Gunther of Pairis and the Historia Constantinopolitana, Speculum, Vol.

53, No. 1, New York 1978, 49-79

76


D. Šarl, Istorija Vizantijskog carstva, Beograd 1995.

P. V. Šerović, Osam stoleća od pada Carigrada u ruke latinskih krstaša, Međunarodni

naučni simposion 950 godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada

u ruke krstaša (1204), Beograd 2005, 133-153

A. D. Udaljcov, J. A. Kosminski, O.L. Vajnštajn, Istorija srednjeg veka, Vol. I, Beograd

1950.

F. Uspenski, Istorija Vizantijskog carstva, Vol. II, Beograd 2000.

M. Živojinović, Sveta Gora oko 1204. godine, Međunarodni naučni simposion 950

godina od Velikog raskola (1054) i 800 godina od pada Carigrada u ruke krstaša (1204),

Beograd 2005, 91-99

M. Živojinović, Sveta Gora u doba Latinskog carstva, Zbornik radova Vizantološkog

instituta XVII, Beograd 1976, 77-91

77

Documents

Cetvrti Krstaski Rat