Nalov originala

Charles Alexander Eastman(Ohiyesa)THE SOUL OF THE INDIAN1911

Prevod s engleskog

Nikola RadosavljeviCopyright 2006 za Srbiju i Cmu GoruUtopija - BeogradSva prava zadrana

ARLS ALEKSANDER ISTMAN(OHIJESA)

DUH INDIJANACA

OVU KNJIGU POSVEUJEM SVOJOJ ENI ELEJN GUDEJL ISTMAN, BESKRAJNO ZALJUBUEN U SVE NJENE INDIJANSKE VRLINE I VENO ZAHVALAN NA NJENOM DRUTVU KOJE ME UVEK INSPIRIE U RAZMILJANJU I RADU

Govorim u ime svog drvea bez jezika iva Koje iz leta u leto sve velelepnije biva Dok nemo i kao da sniva Pobono iri ruke poput kipa Iz kojih blagoslov na zemlju sipa.SIDNI LENIJER

Ali, postoji jo vii i plemenitiji svod,Veni hram svemu,Tvoja vera, za licemere neunitiv plod Nebesa su u njemu!Njegov krov je zvezdama oslikana tavanica Prirode Po kojoj uznesene due u zanosu brode Da se sa bojim otkrovenjem srode Dok harmonine sfere stvaraju muziku,istu, zvonku i bistru poput vode Al nedostupnu obinom smrtniku!TOMAS KEMBEL

Boe, radosnim i vedrim glasom opevaj reke u dolini tvojoj! Tvoje ume borova oslikaj zvucima mekim kao dua!Tvoje orlove, drugove planinskih oluja!Tvoje munje, strane strele oblaka!Tvoja znamenja i uda elemenataObznani, Boe, i ispuni planine slavom svojom...Hiljadama glasova svojih, zemlja slavi BOGA!KOLRIDPREDGOVOR,,I mi imamo religiju koja je data naim praocima da bi bila prenoena sa kolena na koleno sve do nas, njihovih potomaka. Ona nas ui da budemo zahvalni, da budemo jedinstveni i da volimo jedni druge. Nikada se ne svaamo oko religije.Tako je uzvratio veliki govornik Crveni Kaput kada su ga pre vie od jednog veka misionari pozvali da zajedno sa saplemenicima pree u hrianstvo. I sam sam esto bio u prilici da sluam svoje sunarodnike koji su na ovaj ili onaj nain izraavali istu misao.Pokuao sam da prikaem verski ivot tipinog amerikog Indijanca - i to onakvim kakav je on bio pre nego to je beli ovek doao na ovaj kontinent. Odavno sam eleo da to uradim jer sam otkrio da niko do sada nije ozbiljno, primereno i ispravno pisao o tome. Naime, religija starosedelaca Amerike je poslednja stvar koju e pripadnik neke druge rase moi da razume o njima.Prvo, Indijanac ne govori o tim vanim stvarima sve dok veruje u njih, a kada prestane da veruje o njima govori netano i povrno.Drugo, ak i da nekome poe za rukom da ga navede da govori o tome, rasne i verske predrasude njegovih slualaca onemoguc'ice pravilno razumevanje sutine.Tree, praktino sve postojee studije koje se bave ovom temom nastale su u periodu tranzicije kada su prvobitna verovanja i filozofija starosedelaca Amerike ve uveliko bili izloeni rastakanju.Tu i tamo radoznali italac moe da pronae povrne prie o neobinim obiajima i ceremonijama, iji su simbolizam i dublji smisao u velikoj meri bili nepoznati autoru, a ima i dosta materijala sakupljenog u skorije vreme koji je praktino bez vrednosti jer je nov i hibridan - neraskidivo povezan sa biblijskim legendama i filozofijom belog oveka. Osim toga, izvesni deo ovog materijala izmiljen je u komercijalne svrhe. Dajte Indijancu iz rezervata poklon i on e vas gotovo sasvim sigurno zatrpati duhovnim pesmama, mitologijom i folklorom kakve god poelite!Ne tvrdim da je moja kratka knjiga nauna rasprava. Znaajna je zbog toga to u njoj piem o idealima predaka i onome to sam nauio u detinjstvu -ali sa stanovita oveka a ne etnologa. Nije mi bila namera da na gomilu nabacam jo vie ogoljenih kostiju, ve da od njih napravim kostur koji u obloiti ilama i mesom. Veliki deo onoga to su stranci napisali o naoj drevnoj veri i obredima, obrauje te stvari prvenstveno kao kuriozitete; zbog toga bih eleo da istaknem njihovu univerzalnu privlanost i njihov univerzalni znaaj.Prvi misionari - dobri ljudi, duboko proeti uskogrudou svojstvenom za njihovo doba - oznaili su nas kao pagane koji slave avola i zbog toga zatraili da se odreknemo lanih bogova pre nego to povijemo kolena pred njihovim svetim oltarom. ak su nam govorili da je veni ivot za nas izgubljen ukoliko ne prihvatimo simbol koji su nam ponudili i sasvim odreen oblik njihove vere - vere koja je kao nekakva hidra imala vie glava.Meutim, nas koji ivimo u dvadesetom veku nemogue je zavarati! Znamo da sve verske tenje i sve iskrene molitve imaju samo jedan izvor i samo jedan cilj. Znamo da su bogovi naroda koji imaju pismo i bogovi naroda koji nemaju pismo - bogovi Grka i bogovi varvara - na kraju krajeva isti. Poput svetog Petra tvrdimo da Bog ne pravi razlike meu ljudima ve da prihvata sve pobone koji postupaju ispravno bez obzira iz kog naroda potiu.

ARLS ALEKSANDERISTMAN (OHIJESA)

I VELIKA TAJNAMolitva u samoi. Necivilizovani filozof. Dualistiko bie. Darovi duha prema plodovima materijalnog napretka. Paradoks hrianske civilizacije.

Prvobitni odnos amerikog Indijanca prema venosti - Velikoj tajni (Veliki duh, Vakan Tanka) koja nas okruuje i obuhvata - bio je koliko jednostavan toliko i uzvien. Za njega je venost bila najuzvienija ideja - ideja koja je sa sobom donosila najpotpuniju sreu i zadovoljstvo ili onu meru sree i zadovoljstva koja je u ovom ivotu jedino mogua.Molitva Velikoj tajni bila je nema, usamljenika i liena egoizma. Bila je nema jer je govor nedovoljan i nesavren; zbog toga su due mojih predaka mogle da uzlete do Boga iskljuivo u iskazivanju potovanja koje nije znalo za rei. Bila je usamljenika jer su verovali da nam je on blii u samoi; samim tim, nisu postojali svetenici koji su imali ovlaenje da stanu izmeu oveka i njegovog tvorca. Niko nije mogao da savetuje ili ispoveda; u stvari, niko nije mogao da se mea u religiozno iskustvo drugog oveka. Prema dubokom uverenju Indijanaca svi ljudi bili su boja deca i stajali su dostojanstveno i uspravno, svesni svog boanskog porekla. Naa vera nije mogla da bude formulisana u obliku creda niti je mogla da bude nametnuta nekome ko nije bio voljan da je prihvati. Samim tim, nije bilo propovedi, preobracanja i progona, kao to nije bilo ni ljudi koji su se rugali veri ili ateista.Indijanac nije imao hramove ili svetilita osim onih koje je podigla sama priroda. Bio je ovek prirode a samim tim i izrazito poetian. Po njegovom miljenju bilo je pravo bogohuljenje da se kua gradi za onog sa kojim ovek moe da se suoi licem u lice u tajanstvenim senovitim prolazima kroz drevne ume, na osunanim grudima devianskih prerija, na vrhovima usamljenih ogoljenih planina i visoko iznad njih - na draguljima posutom svodu nonog neba! Za onog koji se ogre pauinastim velovima oblaka na samoj ivici vidljivog sveta na kojoj na praotac Sunce pali svoje veernje logorske vatre, za onog koji jae otre vetrove severa i uliva svoj duh u mirisne lahore juga, za onog iji je ratniki kanu porinut u velianstvene reke i beskrajna jezera. Njemu nije potrebna nikakva beznaajna katedrala!Usamljeniko optenje sa Nevidljivim, koje je bilo najvii izraz naeg verskog ivota, delimino je opisano reju bambeday, koja doslovno znai tajanstveno osecanje. Ova re prevoena je razliito - kao post i kao ,,san - mada bi moda bilo najbolje da se protumai kao svest o boanskom.Prvi bambeday - ili versko povlaenje u osamu -oznaavao je doba u ivotu mlade osobe koje bi moglo da se uporedi sa korizmom kod hriama. Poto bi se prvo pripremio tako to bi se proistio u parnom kupatilu i odbacio sve ovozemaljske elje i telesne potrebe, mladi ovek je odlazio u potragu za najplemenitijim visinama - traio je najistaknutiji planinski vrh u okolini. Poto je znao da Bog ne pridaje nikakav znaaj materijalnim stvarima, sa sobom nije nosio nita to bi mu prineo na rtvu; nosio je samo simboline ponude, boje i duvan. A poto je eleo da se pred njim pojavi kao smeran i ponizan vernik, na sebi nije imao nita osim mokasina i poveza oko bedara. U sveani as izlaska ili zalaska sunca, dostojanstveno bi se uspravio na mestu sa koga je mogao da vidi velianstvenu lepotu zemlje i suoio se sa Velikom tajnom. U tom poloaju je ostajao nag, uspravan, nepokretan i nem, izloen elementima i silama koje predstavljaju oruje Nevidljivog - ostajao je jedan dan i jednu noc ili dva dana i dve noi, ali retko kada due. Ponekad bi pevao obrednu pesmu bez rei ili nudio ceremonijalnu napunjenu lulu. U ovom svetom transu ili ekstazi, indijanski mistik je nalazio najviu sreu i moan motiv za postojanje na ovom svetu.Po povratku u logor morao je da se dri dalje od svojih saplemenika sve dok ne bi ponovo uao u parno kupatilo u kome se ovog puta pripremao za optenje sa blinjima. O viziji koju je imao ili poruci koju je primio nije govorio nikome, osim ukoliko znak sa neba nije sadravao neku zapovest ije je izvrenje moralo da bude javno. Ponekad je moglo da se dogodi da neki starac, svestan da se ve nalazi na samom pragu venosti, otkrije nekolicini odabranih proroanstvo iz svoje davno minule mladosti.Uopleno posmatrano, beli osvajai su prezirali starosedeoce Amerike zbog njihove prostodunosti i siromatva; verovatno su zaboravljali da i njihova religija zabranjuje gomilanje bogatstava i uivanje u luksuzu. Poput ostalih asnih ljudi iz svih epoha i svih rasa - poevi od Diogena pa do lanova bratstva svetog Franje i od montanista do ejkera[endnoteRef:1] - starosedeoci Amerike su smatrali da je ljubav prema sticanju poseda obina klopka i da je breme koje sloeno drutvo nuno nosi sa sobom u stvari izvor nepotrebnih opasnosti i iskuenja. tavie, verovali su da je osnovno pravilo ivota da plodove svoga umea nesebino dele sa svojom manje uspenom braom. Tako svoj duh nisu opterecivali bremenom ponosa, pohlepe i zavisti, a pored toga su bili uvereni da sprovode boju volju, to je za njih bilo od veoma velikog znaaja. [1: Montanizam - jeretiko hriansko uenje. poznato i kao fri-gijska jeres, nastalo u drugom veku nove ere a gotovo sasvim nestalo krajem etvrtog veka; ejkeri - verska selita nastala u drugoj polovini osamnaestog veka u Engleskoj. (prim. prev)]

Dakle, potpuno je pogrena tvrdnja da su neznanje i siromatvo osnovni razlozi zbog kojih starosedeoci Amerike nisu uspeli da osnuju stalne gradove i razviju materijalnu civilizaciju. Prema miljenju neukih indijanskih mudraca, koncentracija stanovnitva je plodna majka svih zala - kako onih moralnih tako i isto fizikih. Smatrali su da je hrana dobra ali da prejedanje ubija, kao to su bili uvereni da je ljubav konstruktivna a da pouda razara. Epidemija, koje su nuna posledica ivota u prenaseljenim i nehigijenskim gradovima, uasavali su se isto koliko i gubitka duhovne snage neodvojivog od bliskog kontakta sa sunarodnicima. Ljudi koji su najvei deo ivota provodili na otvorenom znaju da se u samoi akumulira duhovna snaga i da ivot u gomili brzo postaje raskalaan. ak su i neprijatelji Indijanaca priznavali injenicu da su po unutranjoj snazi i uravnoteenosti starosedeoci Amerike nenadmani - po tome su bili iznad ostalih rasa.Crveni ovek je delio svoje bie na dva dela - na duhovno i fiziko. Prvo od njih bilo je isti duh koji se bavio iskljuivo sutinom stvari. Ovo bie Indijanac je teio da ojaa u duhovnim molitvama tokom kojih je telo obuzdavao postom i fizikim neudobnostima. U ovakvim molitvama nije traio usluge ili pomo. Sve line stvari, kao to sn uspeh u lovu i ratu, ozdravljenje ili poteda ivota voljene osobe, bile su potisnute na nivo nieg ili materijalnog bia, a sve ceremonije, amajlije i vradbine ija je uloga bila da donesu korist ili odvrate opasnost, smatrane su za neto to proistie iz potreba fizikog dela ovekove linosti.Meutim, i rituali ovakvih fizikih molitvi bili su u potpunosti simbolini. Indijanac je potovao Sunce u istoj meri u kojoj je hrianin potovao krst. Prema njegovom miljenju Sunce i Zemlja bili su roditelji celog organskog ivota; ovakvo miljenje zasnivalo se na sasvim oiglednom poreenju u kome je poetske metafore bilo samo neto vie od naune istine. Od Sunca kao univerzalnog oca potie ivotni princip prirode, a u marljivoj i plodnoj materici nae majke Zemlje skriveni su embrioni biljaka i oveka. Zbog svega ovoga Ijubav koju su Indijanci oseali prema Suncu i Zemlji bila je zamiljeni produetak ljubavi koju su oseali prema svojim neposrednim roditeljima. Sa oseanjem sinovljevskog potovanja bila je povezana i spremnost da se Suncu i Zemlji obrate kao ocu i majci i zamole ih za sve ono to im je potrebno. Takva je bila materijalna ili fizika molitva.Elemente i velianstvene sile prirode - Munju, Vetar, Vodu, Vatru i Mraz - Indijanci su posmatrali sa strahopotovanjem. Meutim, smatrali su da su ove pojave sekundarne i posredne poto su bili duboko uvereni da pomou njih duh pokazuje svoju mo. Takoe su verovali da duh postoji u svemu to je stvoreno i da svako stvorenje ima duu - iako ta dua nije morala nuno da bude svesna sebe. Drvo, vodopad, grizli - sve je bilo otelotvorenje neke sile i kao takvo predmet potovanja.Indijanac je eleo da razume svoju brau iz ivotinjskog sveta i stupi u duhovnu vezu sa njima. Smatrao je da njihove nerazvijene due imaju bezgrenu istotu slinu onoj koju pripisujemo nevinom detetu.Verovao je u njihove instinkte koji su za njega bili olienje tajanstvene mudrosti poslate sa samog neba. Iako je smerno prihvatao navodno neizbeno rtvovanje njihovih tela da bi ostao u ivotu, odavao je potu njihovim duama kojima je upuivao propisane molitve ili prinosio ponude.U svim religijama postoji elemenat natprirodnog iji znaaj varira zavisno od uticaja koji ist razum vri na vernike. Indijanac je razmiljao logino i jasno o stvarima koje je mogao da razume. Meutim, on nije ispitao nepreglednu oblast prirode, niti je svoja interesovanja za nju postavio na naune osnove. Njegovo poznavanje uzroka i posledica bilo je ogranieno tako da je uda viao na svakom koraku - kako kod ivota koji nie iz semena ili jajeta tako i u smrti koja nastupa u trenutku, u blesku munje ili nabujalim vodama. Meutim, nijedno udo nije moglo da ga zapanji - bilo da ivotinja progovori ili se Sunce zaustavi. Nevino zaee ne bi smatrao nita veim udom od roenja bilo kog deteta koje na svet dolazi kao sva ostala deca dok bi udo koje je Isus izveo sa hlebom i ribom za njega bilo gotovo isto to i bogata etva prikupljena sa polja na kome je posejano samo nekoliko zrna ita.Ko je mogao da osudi njegovo sujeverje? Svakako ne poboni katoliki ili ak protestantski misionari koji su prie iz Biblije tumaili doslovno! ovek koji razmilja na logian nain mora da porekne sva uda ili nijedno od njih, a prie o junacima i mitovi amerikih Indijanaca nisu nita manje verodostojni od istih takvih pria i mitova starih Jevreja. Meutim, bez obzira to poput veine naih savremenika smatramo da su prirodni zakoni velianstveni i uzvieni i daleko impresivniji od bilo kog usamljenog primera krenja nekog od njih, ne smemo da zaboravimo da nauka jo uvek nije objasnila sve. Jo uvek nam nije polo za rukom da odgonetnemo najvee udo - poreklo i princip ivota! To je najznaajnija tajna koja je ujedno i sama sutina molitve - bez nje religija ne bi mogla da postoji. Pri suoavanju sa ovom tajnom naa reakcija mora da bude slina reakciji necivilizovanog filozofa - filozofa prirode - koji je sa strahopotovanjem posmatrao svet oko sebe. Naime, sam in stvaranja za njega je bio toliko svet da je u svemu to je stvoreno video samog Boga.Jednostavna je istina da Indijanac nije zavideo belom oveku na njegovim velianstvenim dostignuima i da nije udeo da ga imitira u tome - za ovakva dostignua nije pokazivao nikakvo interesovanje sve dok je filozofija njegovih predaka vladala njegovim umom. U stvari, smatrao je da je znatno iznad belih ljudi! Prezirao ih je na nain slian nainu na koji uzviena dua zaokupljena svojim vanim zadatkom odbacuje udobne krevete i obilnu hranu. Ljubav koju je njegov bogati sused pokazivao prema uivanjima bila mu je sasvim jasna, kao i injenica da vrlina i srea nemaju nikakve veze sa njima - ukoliko ak nisu i njihova negacija.Nema sumnje da je u izvornom hrianstvu postojalo mnogo toga to je crvenom oveku moglo da bude vie nego privlano. Prekorne Isusove rei upuene bogatima, kao i ono to je govorio o zgrtaima blaga, Indijanac bi razumeo sasvim jasno. Meutim, vera koju su svetenici propovedali u crkvama, odnosno vera koje su se pridravali vernici - obeleena izraenim velianjem i uzdizanjem same sebe, aktivnim sticanjem novih pristalica uz pomo preobraanja i otvorenim preziranjem svih ostalih religija - bila mu je veoma dugo krajnje odbojna. Prema njegovom miljenju profesionalizam za propovedaonicom, plaeni svetenici i novcem optereena crkva, bili su neduhovni i nesposobni da moralno uzdignu oveka. Tek kada je njegov duh slomljen, a njegov moralni i fiziki sklop podriven trgovinom, osvajanjima i alkoholnim piima, hrianski misionari uspeli su da ovladaju crvenim ovekom. Iako se to moe uiniti udnim, prava je istina da je ponositi paganin duboko u dui prezirao dobre ljude koji su doli da ga preobrate u hrianstvo i prosvetle.Meutim, samovelianje i farisejstvo nisu bili jedini elementi strane religije koji su vreali crvenog oveka. inilo mu se zapanjujuim i gotovo neverovatnim da meu ljudima koji su tvrdili da su iznad svih ostalih postoji tako mnogo nereligioznih! Ovi bezbonici se ak nisu ni trudili da bar prividno ispovedaju veru svojih sunarodnika. I ne samo to je nisu ispoveali ve su pali tako nisko da su profanim i svetogrdnim govorima vreali samog Boga! Meu Indijancima njegovo ime se ne izgovara glasno - ak ni sa krajnjim potovanjem; jo manje se ono pominje olako ili bez potovanja.Jo vanije bilo je to to su ak i meu belcima koji su sebe smatrali vernicima, Indijanci sasvim jasno mogli da uoe nedoslednost u ponaanju. Ovakvi vernici su bez prestanka govorili o duhovnim stvarima a pri tome su teili iskljuivo onim materijalnim. Kupovali su i prodavali sve - rad, linu slobodu, nezavisnost, ljubav ena, ak i mesto sluitelja na svetim misama! Zudnja za novcem, moi i osvajanjima, vie nego svojstvena anglosaksonskoj rasi, nije mogla da promakne crvenom oveku koji ju je, iako po merilima belaca neobrazovan, odmah osudio. Takoe nije propustio da ovu oiglednu osobinu pripadnika dominantne rase uporedi fca duhovnou blagog i privlanog Isusa.Vremenom je shvatio da hric'anska religija u stvari osuuje bele pijanice i razvratnike sa kojima su Indijanci previe esto dolazili u dodir. Takoe je shvatio da ovakvi ljudi ni na koji nain ne mogu da diskredituju religiju svojih sunarodnika. Meutim, nije mu bilo ni najmanje jednostavno da shvati ili opravda krivokletstvo pripadnika bele rase. Kada su istaknuti izaslanici Oca iz Vaingtona, od kojih su neki bili svetenici ili ak biskupi, dolazili meu Indijance da sa njima sklope neki sporazum, zaklinjali su se nacionalnom au i u svojim molitvama pominjali i za svedoka pozivali samog Boga. Meutim, ovakvi sporazumi su krajnje besramno kreni veoma brzo poto bi bili postignuti. Da li je onda udno to takvi postupci nisu izazivali samo mrnju ve i prezir Indijanaca? Uostalom, ak i istoriari bele rase priznaju da zadatu re Indijanac nikada nije pogazio prvi.Poto sam trideset pet godina bio u dodiru sa takozvanom hrianskom civilizacijom' duboko sam uveren da ne postoji nita to bi moglo da se nazove tim imenom. Verujem da su hrianstvo i savremena civilizacija protivreni i nepomirljivi, kao to verujem da su duh hrianstva i duh drevne religije Indijanaca u sutini isti.II PORODINI OLTARPrenatalni uticaj. Versko obrazovanje u najranijem detinjstvu. Uloga starih. ena, brak i porodica. Lojalnost, gostoljubivost i prijateljstvo.

Starosedelac Amerike je bio individualista - kako u ratu tako i u veri. On nije imao ni narodnu armiju ni organizovanu crkvu. Svetenici koji bi preuzeli odgovornost za due drugih ljudi nisu postojali. Meutim, Indijanci su verovali da roditelji, bar delimino, mogu da preuzmu tu odgovornost. Naime, njima je bilo dozvoljeno da u izvesnoj meri polau pravo na sveteniko zvanje i funkciju poto je samo njihova kreativna i zatitnika mo mogla da se uporedi sa uzvienom ulogom Boga.Indijanac je postajao religiozan jo u majinoj utrobi. Od trenutka kada bi shvatrla da je zaela, pa do kraja druge godine detetovog ivota - to se poklapalo sa uobiajenim periodom dojenja - majin duhovni uticaj bio je najvaniji, bar su starosedeoci Amerike verovali u to. Njeno dranje i meditacije u samoi morali su da budu takvi da u prijemivoj dui ner.oenog deteta razviju ljubav prema Velikoj tajni ali i osecanje bratstva sa svim to je Bog stvorio. utnja i samoa bile su osnovna obeleja ivota svake majke koja je oekivala dete. Utonula u molitve, lutala je po gustim drevnim umama ili po beskrajnim prerijama na koje ljudska noga nikada nije kroila. Za njen poetini duh, predstojee roenje deteta znailo je dolazak na svet velikog oveka - junaka ili budue majke junaka - to je bila pomisao zaeta na devianskim grudima iskonske prirode i razvijena u tiini koju su prekidali samo uzdasi nekog bora ili treperava muzika udaljenog vodopada.A kada bi svanuo najvaniji dan u njenom ivotu - dan u kome e se roditi novi ivot ije je udesno stvaranje povereno upravo njoj - nije traila pomo drugih ljudi. Od kada je znala za sebe, hjeno telo i njen duh obuavani su i pripremani za ovu najsvetiju dunost. Prema njenom dubokom uverenju, bilo je najbolje da se sa iskuenjem i mukama suoi u samoi - na mestu na kome se nee oseati neprijatno zbog ljubopitljivih ili saoseajnih oiju svojih saplemenika, mestu na kome e sama priroda govoriti njenom duhu: ,,To je ljubav! To je ljubav! Smisao ivota! Kada bi kroz tiinu do nje dopro blagosloveni glas i kada bi je u toj divljini pogledao par bistrih oiju, znala je da je dobro odigrala svoju ulogu u velikoj predstavi stvaranja i bila srena i zadovoljna zbog toga!Ubrzo bi se vratila u logor nosei sa sobom tajanstveni, sveti i najdrai zaveljaj! Oseala je njegovu prijatnu toplinu i sluala njegovo tiho disanje. Dete je jo uvek bilo deo njenog tela poto su se oboje hranili istim zalogajima. I nijedan pogled njenog izabranika nije mogao da bude prijatniji od nemog zurenja ispunjenog najiskrenijim poverenjem.Duhovnu obuku svoga deteta nastavljala je i posle toga, ali u poetku bez rei - samo mu je kaiprstom pokazivaia ivu i neivu prirodu. Kasnije mu je, poput neke ptice, ujutru i uvee tiho pevuila pesme. Za nju i dete ptice su bile stvarni ljudi koji su iveli veoma blizu Velike tajne. um drvea odisao je njegovim prisustvom dok su mu vode koje su se obruavale sa visina pevale hvalospeve.Ako bi se dete zbog neega uznemirilo, majka bi podigla ruku. uti. uti, upozorila bi ga blago. Plaem bi mogao da uznemiri duhove. Pomagala mu je da se smiri i pone da oslukuje zvonki glas jasike i zveketava cimbala breza. Nou bi prstom pokazivala nadzemaljske treperave iskre u velianstvenoj galaksiji prirode, iskre koje je tamo postavio sam Bog. Tiina, ljubav i potovanje - bilo je to trojstvo o kome je dete slualo u prvim poukama. Ovom trojstvu majka je kasnije dodavala velikodunost, hrabrost i estitost.U stara vremena nae majke bile su u potpunosti usredsreene na dunost koju im je poverio sam Bog. Jedan istaknuti poglavica moga naroda imao je obiaj da kae: Mukarci moda mogu da ubijaju jedni druge, ali im je zato nemogue da savladaju enu jer u njenoj utrobi nastaju deca. oveka moete da unitite - jednog, drugog i treeg. Ali on ponovo nastaje u utrobi ene i izlazi iz nje. Raanje je najvanija stvar koju je veliki Bog podario naoj rasi, a u nastanku novog ivota mukarac je samo sauesnik.Kao osnovne smernice ova majka iz divljine imala je samo iskustvo svoje majke i babe ali i pravila svoga naroda. Meutim, i pored toga je nastojala da naui sve to je bilo mogue nauiti od mrava, pela, pauka, dabrova i jazavaca. Prouavala je porodini ivot ptica koji je bio jedinstven po jaini oseanja, strpljenju i odanosti. Zivot ivotinja je prouavala sve dok joj se ne bi uinilo da u njenim grudima kuca srce univerzalne majke. Dete je vremenom prihvatalo molitve kao neto sasvim prirodno i poinjalo da pominje nevidljive sile sa potovanjem. Zahvaljujui onome emu ga je uila majka, verovalo je da je u srodstvu sa svim ivim biima i da je olujni vetar glasnik Velike tajne.Kada bi dete imalo priblino osam godina, majka bi ga - ukoliko je u pitanju bio deak - prepustila njegovom ocu koji je bio zaduen za spartansko vaspitanje svojih sinova. Ako je u pitanju bila devojica, o njoj bi se od tada najvie starala njena baba poto su Indijanci smatrali da su babe najprimereniji i najdostojanstveniji zatitnici mladih devojaka. I zaista, babe i dede su imale veoma znaajnu ulogu u vaspitanju - dete su upoznavali sa tradicijom i verom njegovog naroda. Njihov zadatak je bio da detetu priaju prie koje su vremenom postale prave svetinje. To su radili dostojanstveno i autoritativno i dete je na taj nain postajalo svesno svoga nasledstva - akumulirane mudrosti i iskustva svoje rase. Stari su bili posveeni mladima koje su sluili kao uitelji i savetnici, dok su mladi sa svoje strane postupali prema starima sa ljubavlju i potovanjem.U izvesnom smislu starost je Indijancima bila najsreniji period ivota. Poodmakle godine donosile su sa sobom prilino veliku slobodu - stare ljude nisu oslobaale samo tereta napornih i opasnih dunosti, ve i ogranienja nametnutih etikecijom i obiajima kojih su ostali morali da se pridravaju. Nijedan ovek koji je Indijanca upoznao u njegovom domu ne moe da porekne da su starosedeoci Amerike bili ljubazni ljudi. Po pravilu, ratnik koji je izazivao najvei uas u srcima svojih neprijatelja, bio je ovek primerene obzirnosti i gotovo enske uglaenosti kada se nalazio meu prijateljima ili lanovima svoje porodice. Prijatan i tihi glas smatran je izvanrednom osobinom mukaraca ali i ena. I zaista, intimnost koju je nametao ivot u atoru veoma brzo bi postala nepodnoljiva da nije bilo gotovo instinktivne rezervisanosti, uzdranosti i obzirnosti - nepogreivog uvaavanja mesta, poloaja i poseda ostalih lanova porodinog kruga i uobiajenog i gotovo poslovinog mira, reda i etikecije.Iako su bili sposobni za jaka i trajna oseanja, Indijanci nisu otvoreno pokazivali svoju ljubav - bar je nisu pokazivali u svakom trenutku, a naroito ne pred gostima ili strancima. Samo je starima koji su ve preli daleki put i zbog toga bili osloboeni potovanja uobiajenih pravila, bilo dozvoljeno da pokazuju izvesnu prisnost u ophoenju sa decom i unucima tako da su govorili otvoreno ak i kada je to znailo da e prema nekom biti grubi ili previe strogi. Svi ostali morali su da se uzdravaju od toga. Ukratko, starci i starice bili su privilegovani jer su mogli da kau ta god poele i kako god poele a da im se niko ne suprotstavi. Na taj nain nemo i bolesti koje su gotovo po pravilu bile njihova sudbina, ublaavane su onoliko koliko su mogli da ih ublae uvaavanje i panja ostalih saplemenika.Indijanci nisu imali verske ceremonije kojima su obeleavali sklapanje braka. Meutim, smatrali su da je veza mukarca i ene sama po sebi tajanstvena i sveta. Sa druge strane, ini se da je u civilizacijama u kojima se brak sveano sklapa u crkvama i uz blagoslov svetenika praen frivolnim, povrnim i ak razbludnim predstavama. Indijanci su verovali da dve osobe koje se iskreno vole treba da budu sjedinjene tajno i da tek posle toga njihovi saplemenici mogu da saznaju za to; takoe su verovali da takav par treba da oseti vezu sa prirodom. O veridbi su mogli da razgovaraju sa svojim roditeljima ili ne - oni su mogli da je odobre ili ne - ali je i u jednom i u drugom sluaju bio obiaj da mladi par'nestane u divljini i da tamo provede nekoliko dana ili nedelja u potpunoj izolaciji i zajednikoj samoci. Posle toga u selo su se vraali kao mu i ena. Zatim bi usledila razmena poklona izmeu njihovih porodica i pripremanje gozbe, ali je brani blagoslov davao veliki svetenik samog Boga - potovana i uzviena Priroda.Porodica nije bila samo osnovna jedinica drutva ve i osnovna jedinica klana. U stvari, klan nije bio nita vie nego proirena porodica sa patrijarhalnim poglavicom na elu. Savez nekoliko klanova, stvoren branim vezama i nekim drugim oblicima dobrovoljnog povezivanja, predstavljao je pleme. Samo ime naeg plemena - Dakote - znai povezani ljudi. Dalji stepeni srodstva bili su u potpunosti priznati i to ne samo kao pitanje forme. Najblii roaci su sebe nazivali braom i sestrama. Sam termin roak podrazumevao je i izvesna ogranienja. Naime, na kruti moral zabranjivao je brak izmeu roaka u bilo kom stepenu ili drugim reima, unutar jednog klana.Karakteristino domainstvo sainjavali su mu, ena - ili ene ukoliko je on imao vie njih - i njihova deca. Svi oni iveli su slono pod istim krovom, mada su neki istaknuti ratnici ili mukarci koji su zauzimali visoke poloaje u indijanskom drutvu ponekad mogli da obezbede posebna boravita za svaku od ena. U stvari, sluajevi mnogoenstva nisu bili tako uobiajeni osim meu starcima i voama, a ene udate za istog oveka najee su, mada ne i obavezno, bile sestre. Brak je mogao da bude asno poniten iz odreenih razloga, ali se to nije dogaalo esto poto su sluajevi otvorenog ili tajnog neverstva i nemoralnosti bili prava retkost meu starosedeocima Amerike.Smatra se da nivo civilizovanosti nekog drutva moe da bude odreen na osnovu poloaja koji ene imaju u njemu. Takoe se smatra da je poloaj ena u drutvu koje su izgradili Indijanci bio izuzetno dobar.Za Indijance je ena bila olienje svih standarda morala i istote indijanske rase. Ona nije uzimala ime svoga mua, niti je ulazila u njegov klan, a deca su pripadala klanu majke. Porodino imanje bilo je njeno vlasnitvo, deca su poreklo pratila po njenoj liniji, ast kue bila je u njenim rukama. Skromnost je bila njena najvanija osobina - zbog toga su mlae ene obino bile utljive i povuene. Meutim, ena koja bi zala u zrele godine i stekla mudrost ili pokazala izuzetnu hrabrost u nekoj velikoj opasnosti, ponekad je pozivana na zasedanje plemenskog vea.Na taj nain ena je bila neosporni gospodar svoga domainstva. Bila je i stub morala i olienje duhovne snage, to je ostala sve do dolaska onih belih ljudi koji se obino okupljaju oko granica - vojnika i trgovaca. Svojim alkoholnim piima oni su razorili ast indijanskog mukarca, a zahvaljujui moi koju se stekli nad tim bezvrednim muem, kupovali su vrlinu njegove ene i njegove erke. Kada su one pale, pala je i cela rasa.Pre nego to se ova velika nesrea sruila na nas, nigde na svetu nije postojao sreniji dom od onog koji je stvorila Indijanka, otvorena i iskrena ena u kojoj nije bilo nieg izvetaenog. Nain na koji je dosledno vaspitavana od najranijeg detinjstva, jasno definisana uloga koja joj je bila namenjena i iznad svega njena iskrena pobonost, davali su joj snagu i postojanost koje nije mogla da nadvlada nijedna uobiajena nesrea.Indijanska imena bila su karakteristini nadimci davani u dobroj nameri, imena koje je ovek sticao na osnovu svojih podviga, imena koja su deca dobijala odmah po roenju i, konano, imena koja su imala versko ili simbolino znaenje. Govori se da su neki sluajan dogaaj ili neuobiajena pojava odreivali ime koje je dete dobijalo po dolasku na svet - meutim, to nije bilo pravilo. ovek jakog karaktera koji se istakao u ratu obino je nosio ime bika, medveda, munje ili neke druge zastraujue prirodne sile. ovek miroljubive prirode mogao je da bude nazvan Brzom Pticom ili Plavim Nebom. enska imena najee su ukazivala na neto vezano za dom, obino uz pridev lepo ili dobro. Ljudima koji su zauzimali neki istaknuti poloaj ili zbog neega bili znaajni, imena su po pravilu davali starci jer su ona najee imala i sasvim jasno duhovno znaenje. U takva imena spadala su Sveti Oblak, Tajanstvena No, Duhovna ena i slina. Ovakva imena ponekad su nosili i potomci iz naredne dve generacije, ali su prvo morali da dokau da su ih dostojni.U ivotu Indijanca postojala je samo jedna neizbena dunost - dunost da se svakog dana pomoli i izrazi svoje potovanje Nevidljivom i Venom. Ove svakodnevne molitve bile su mu neophodne - potrebnije ak i od hrane. Budio se pred svitanje, obuvao mokasine i odlazio do najblie reke ili jezera, a zatim obema rukama zahvatao vodu i zapljuskivao lice ili celim telom uranjao u nju. Posle ovakvog umivanja, stao bi sasvim uspravan i doekao svitanje okrenut Suncu koje je treperilo na horizontu. Na taj nain molio se bez rei. Njegova ena mogla je da ide ispred ili iza njega i tako ga prati u ovim molitvama, ali nikada nije koraala pored njega. Svaka dua morala je da doeka jutarnje Sunce, obnovljenu Zemlju i Veliku liinu sasvim sama!I uvek kada bi tokom uobiajenog dnevnog lova crveni lovac naiao na neki izuzetno lep i uzvien prizor - crni olujni oblak praen blistavim lukom duge iznad visoke planine, svetlucavi vodopad u srcu zelenog klanca, beskrajnu preriju proaranu kao krv crvenim mrljama zalazeeg sunca - zastao bi na trenutak da se pomoli. Nije video nikakvu potrebu da jedan od sedam dana u nedelji proglasi svetim poto su za njega svi dani bili posveeni Bogu.I zaista, sve to je radio tokom svog ivota predstavljalo je verski in. Smatrao je da sva stvorenja imaju duu i da on iz nje crpi duhovnu snagu. Uvaavao je besmrtno bie svoga brata iz ivotinjskog sveta i zbog toga esto odlazio toliko daleko da je telo ulovljene ivotinje postavljao u svean i dostojanstven poloaj i ukraavao ga simbolinim bojama i perjem. Stao bi ispred njega da se pomoli i ponudi napunjenu lulu, to je bio znak da je asno oslobodio duu svoga brata ije je telo bio primoran da uzme da bi se odrao u ivotu.U vreme obroka ena bi promrmljala molitvu dok bi sputala kotli - to bi uradila tako tiho i neprimetno da stranac koji nije znao za ovaj obiaj najee ne bi ni uo njen apat: Pridrui nam se, o Due! Kada bi njen mu prihvatio posudu sa hranom, poput nje bi promrmljao zahvalnost duhu. A kada bi ostario, obino se trudio da svoju zahvalnost pokae na jo primereniji nain; odsekao bi najbolji komad mesa i bacio ga u vatru koju su Indijanci smatrali najistijim i najeterinijim elementom.Gostoljubivost vigvama bila je ograniena samo ratom. Pa ipak, ako bi nekom od mojih sunarodnika neprijatelj ukazao ast svojom posetom, njegovo poverenje ne bi bilo zloupotrebljeno i on bi otiao uveren da ga je domain primio kraljevski! Indijanska ast bila je garancija njegove bezbednosti - sve dok je bio u logoru znao je da mu se nee dogoditi nita loe.Prijateljstvo je smatrano za najstrou proveru neijeg karaktera. Naime, Indijanci su verovali da je odanost lanovima porodice i klana jednostavno posledica krvnih veza koje su oveka povezivale sa njima. Takoe su verovali a je ljubav mukarca i ene zasnovana na seksualnom instinktu i da nije liena poude i sebiluka. Meutim, ovek koji je imao prijatelja i bio mu odan uprkos svim iskuenjima, smatran je je za pravog mukarca!Najuzvienije prijateljstvo nazivano je bratskim prijateljstvom ili prijateljstvom u ivotu i smrti. Bila je to veza dva mukarca obino formirana u ranoj mladosti i koju je mogla da prekine samo smrt. Ovakva veza smatrana je olienjem same sutine drugarstva i bratske ljubavi jer nije bila optereena nikakvom pomilju na'dobitak ili zadovoljstvo; u stvari, zasnivala se na moralnoj podrci i meusobnom ulivanju snage i nadahnua. Prijatelji povezani bratskim prijateljstvom zaklinjali su se da e umreti jedan za drugog - naravno ako to bude potrebno. Isto tako, jedan drugom nita nisu odbijali, ali nisu ni traili ono to ne bi bilo u skladu sa najuzvienijim predstavama indijanskog duha.

III CEREMONIJALNA I SIMBOLINA MOLITVAIzvitoperenje drevnih verskih rituala u novije vreme. Ples Suncu. Velika organizacija vraeva. Totemi i amajlije. Parno kupatilo i ceremonija lule.

Indijanci iz ravnica imali su veoma malo javnih verskih rituala, koji su najveim delom i nastali u novije vreme - uglavnom u periodu koji je nazvan tranzicionim. Smatra se da je ovaj period zapoeo prvim neprimetnim uticajima koje je kontakt sa dominantnom belom rasom izvrio na navike i obiaje Indijanaca poto su mnoga indijanska plemena osetila posledice takvih uticaja mnogo pre nego to su prestala da vode nomadski ivot.Trgovci krznima, svetenici u crnim mantijama, vojnici i na kraju protestantski misionari, zapoeli su razaranje indijanskog naroda i unitavanje njihove religije i to sedamdeset pet do sto godina pre nego to su ih primorali da prihvate ivot u rezervatima. Prve autentine studije ivota Indijanaca nastale su u periodu kada su oni ve uveliko bili u tranziciji, odnosno u vreme kada su viski i trgovina ve poeli da kvare njihove drevne obiaje.Tokom ere obnoye starosedeoci Amerike su neprestano menjali obiaje i verovanja i tako stvorili jedinstvenu meavinu hrianstva i paganskog sujeverja. Pored toga, starom folkloru su dodali izmenjene biblijske prie, ispriane sa stanovita Indijanaca. ak je i njihova muzika pretrpela promene pod uticajem katolikih psalama. Samim tim bilo je neizbeno da najvei deo materijala koji su sakupili savremeni istraivai oslika ovu meavinu.Veoma je vano primetiti da je uveanje okrutnosti i varvarizma bilo prva posledica kontakta sa belcima - drugim reima, pojaane su tamne senke na slici! U skladu sa tim, najznaajnija javna ceremonija Indijanaca iz ravnica, poznata kao Ples Suncu, zloupotrebljavana je i menjana sve dok nije pretvorena u najobinije ispoljavanje zastraujueg varvarizma koje je vlada na kraju zabranila.U stara vremena ratnik Sijua koji bi se naao u eljustima smrti, mogao je da se pomoli svom ocu Suncu i zamoli ga da mu produi ivot. Ako bi bio spasen, morao je da se zahvali za boansku uslugu a to je radio tako to je izvodio Ples Suncu - u skladu sa zakletvom koja je bila sastavni deo njegove molitve. Osim zakletve molitva je obuhvatala i njegovu sveanu izjavu da se ne plai muka i smrti, ve da za ivot moli samo zbog onih koji ga vole. Na taj nain, fiziko iskuenje predstavljalo je ispunjenje zakletve, ali i pobijanje onoga to bi u suprotnom moglo da se nazove nedostojnom slabou pri suoenju sa smru. U sutini, ovakvo iskuenje je bilo isto to i ispovest ili izraavanje zahvalnosti Velikoj tajni, ali na posredan nain - obraanjem fizikom ocu Suncu. Takoe treba pomenuti i injenicu da iskuenje nikada nije obuhvatalo molitve kojima bi bila traena jo neka usluga.Ovakve ceremonije obino su organizovane est meseci do godinu dana posle davanja sveane zakletve da bi pripreme mogle da budu izvrene na odgovarajui nain; uvek su odravane sredinom leta i pred neki veliki i znaajan skup, a obuhvatale su i prireivanje gozbi i poklanjanje velikog dela imovine iako te dve stvari nisu bili sastavni delovi samog verskog rituala.Na dan koji je bio odreen za podizanje stuba, grupa ratnika predvoena nekim istaknutim ovekom odlazila je u umu da ga donese. Izabrano drvo moralo je da ima prenik od petnaest do dvadeset centimetara u osnovi i visinu od est do osam metara, a birano je i seeno uz potovanje svih ceremonija ukljuujui i ceremoniju napunjene lule. Pri povratku u selo, ratnici su drvo nosili kao neku nosiljku poto je ono simbolizovalo telo oveka koji se zavetovao da e izvesti Ples Suncu. Zatim je usamljeni ator razapinjan na izvesnom rastojanju od sela, obino na nekoj zaravnjenoj istini, a stub je podizan u isto vreme pored njega, uvek u sreditu krune ograde podignute od tek iseenih grana.U meuvremenu, neki od najistaknutijih staraca u selu izraivao je dve figure koje su u poetku bile od netavljene koe a kasnije od drveta. Jedna od njih predstavljala je oveka a druga najee bizona. Ponekad je umesto bizona starac izraivao figuru ptice koja je simbolizovala grom. Prema drevnom obiaju figuru oveka je bojio u crveno a ivotinje u crno. Figure su zatim kaene na suprotne krajeve poprenog tapa koji je privrivan priblino ezdeset centimetara ispod vrha stuba. Nisam uspeo da saznam da li je ovako nastali krst imao neko simbolino znaenje, ali sam gotovo sasvim siguran da je njegova slinost sa simbolom hrianstva potpuno sluajna.Crvena boja je ukazivala na to da je ovek koji se spremao da javno izrazi zahvalnost bio potencijalno mrtav i da je iv samo zbog toga to se Davalac ivota umeao u poslednjem trenutku i omoguio mu da pobegne smrti. Bizon je visio suprotno od simbolinog prikaza ovekovog tela na smrti jer je opstanak Indijanaca najveim delom zavisio od mesa te ivotinje. Pored toga, bizon je bio i najvanija pojava u legendama koje su prenoene sa kolena na koleno. U skladu sa ovakvim nainom razmiljanja, ovek koji je izlazio iz usamljenog atora i prilazio stubu da igra - rasputene kose premazane glinom i gotovo nag, ne raunajui povez oko bedera i mokasine - morao je da vue za sobom lobanju bizona poto je ona predstavljala grob iz koga je pobegao.Igra je imao posekotinu na grudima koja je bila dovoljno duboka da izazove bol i da iz nje tee krv; posekotina je bila sastavni deo rituala jer su Indijanci verovali da su krv i bol prirodni pratioci simboline smrti. Poto bi izaao iz atora, igra bi stao naspram pevaa, ali tako da bude okrenut stubu; za njim se vukla lobanja privrena konim trakama koje su bile vezane oko njegovih ramena. Vremenom je ritual menjan tako da su u nekom kasnijem periodu grudi ili lea igraa - a ponekad i grudi i lea - probadani kratkim i zaotrenim drvenim tapiima koji su konopcima privrivani za stub i lobanju. Igrao je bez prestanka dan i no a esti i due. Tokom dana neprestano je zurio u Sunce i povremeno duvao u svetu zvidaljku napravljenu od kosti iz guijeg krila.Nije prolo mnogo vremena od kada je ovaj ritual postao poznat po preterivanjima. Izvitoperen je i pretvoren u sablasno prikazivanje fizike snage i izdrljivosti na mukama tako da se gotovo izjednaio sa borbama sa bikovima i besmislenim tuama u ringu kod belaca. tavie, umesto poniznog izraavanja zahvalnosti, ritual je postao deo molitve za uspeh u ratu ili krai konja neprijatelja. Broj igraa je povean a njihove muke umnoene time to su sa.stuba visili okaeni o sopstveno meso koje su morali da otkinu da bi se oslobodili. Dobro pamtim da su u mojoj kui svi alili zbog kvarenja ove jednostavne ali impresivne ceremonije. Izopaena preterivanja koja su bila samo neka od posledica prvih kontakata sa belim ovekom, oduzela su joj dostojanstvo i svaki smisao.Od svih organizacija koje su postojale meu amerikim Indijancima, moda je najznaajnija bila Velika organizacija vraeva, nastala kao posredna posledica rada prvih jezuitskih misionara. Ova organizacija zasnivala se na idejama meu kojima su sasvim jasno bile uoljive ideje belog oveka tako da se ini razumnom pretpostavka da su njeni osnivai eleli da utemelje red koji bi se uspeno suprotstavio prodoru crnih mantija. Meutim, bez obzira da li je ovakva pretpostavka tana ili nije, nesumnjiva je injenica da su meu starosedeocima Amerike postojala samo dva verska lidera koja su imala neki znaaj i da su se obojica pojavila posle dolaska belaca - jedan 1762. a drugi 1890. godine. Prvi je bio poznat kao Prorok iz ovnija dok se drugi prouo kao tvorac Plesa aveti. Zajedniko im je bilo to to su svoja proroanstva zasnivali na priama iz jevanelja. Samim tim, procvat indijanskog verskog ivota, nazivan i verskim ludilom, nastao je pod uticajem belih osvajaa koje je, u stvari, u manjoj ili veoj meri ugroavao.Svoju organizaciju prvo su formirali vraevi iz plemena Algonkin. Ovakav oblik povezivanja postepeno je postao popularan meu vraevima iz ostalih srodnih plemena tako da se na kraju proirio meu svim Sijuima iz doline Misisipija. Tako je nastao neprobojni bedem koji je Indijance titio od rada prvih misionara. I stvarno, sve do pobune 1862. godine misionari nisu imali mnogo uspeha u irenju svoje vere meu starosedeocima Amerike. Meutim, posle ove pobune porobljavanje, glad i zatoenitvo u rezervatima naterali su oajne ljude da prihvate hrianstvo jer im se inilo da samo ono moe da im prui utehu i izvesan traak nade.Organizacija koju su formirali vraevi bila je tajna i prilino slina masonskoj. Predstavljala je savez ili udruenje izvesnog broja loa od kojih je svaka imala svoje pesme i naine leenja. Upravljanje organizacijom bilo je hijerarhijsko i zasnovano na razliitim stepenima stareinstva do koga je moglo da se doe samo linim zaslugama. Zenama je bilo dozvoljeno da postanu punopravni lanovi organizacije, to znai da su primane pod istim uslovima kao mukarci. Samim tim imale su mogunost da se uzdignu do najviih poloaja. Niko nije mogao da postane lan organizacije ukoliko njegov ugled i moralnost nisu bili savreni; kandidati su iskuavani godinu ili dve dana, a ubice i preljubnici iskljuivani su iz lanstva. Pravila ove organizacije bila su u sutini isto to i deset Mojsijevih zapovesti tako da je ona imala veoma snaan moralni uticaj. Meutim, daleko je vaniji bio njen osnovni zadatak - stvorena je sa ciljem da stariji i iskusniji lanovi obuavaju poetnike i uvode ih u tajne leenja.U ovom udruenju uglavnom su stariji lanovi leili saplemenike i uili svoje mlae kolege kako da koriste lekovita sredstva i biljke poznate starosedeocima Amerike. Mlai lanovi su marljivo usvajali znanja i spremali se da zauzmu mesto onih uitelja koji bi otili sa ovog sveta. Moja baba je bila veoma poznat i uspean lekar dok su moja majka i otac pripadali lanstvu Velike organizacije vraeva, ali nisu leili saplemenike.Svetkovina vraeva ili tajanstvena svetkovina nije bila praznik celog plemena. U stvari, bila je lo lajna ceremonija u kojoj su uestvovali samo lanovi organizacije. U takvim prilikama pevane su pesme karakteristine za pojedine loe i izlagane njihove magijske vreice i totemi. Pripremljenom hranom sluili su se samo pozvani gosti dok su se domaini, lanovi loe koja je organizovala svetkovinu, uzdravali od jela. Veliki ples vraeva organizovan je prilikom inicijacije kandidata koji su uspeno proli kroz period iskuenja. Odreen broj ovih kandidata bio je predodreen da zauzme mesto onih vraeva koji su umrli od prethodnog susreta. Pozivnice su slane u vidu malih zaveljaja duvana a dva veoma velika atora razapinjana su na rastojanju od tridesetak metara. atori su bili delimino otvoreni i povezani prolazom bez krova ili kolonadom napravljenom od svee poseenih grana. Jedan od atora bio je rezervisan za iskuenike i lanove loe koja je organizovala ples, a drugi za vojnike ija je dunost bila da nude osveenje i odravaju red meu posmatraima. Ovakvi vojnici birani su meu najistaknutijim i najhrabrijim ratnicima plemena.Kada bi pripreme bile okonane a lanovi svih loa odeveni i ukraeni bojama u skladu sa svojim pravilima i ritualima, ulazili su jedan za drugim u prolaz, u koloni koju je predvodio najstariji meu njima, ovek nazivan Velikim voom. Veliki voa je odlazio do atora vojnika, pred kojim se zaustavljao i okretao prema mestu na kome zalazi Sunce a zatim izgovarao nekoliko rei kojima se obraao samoj Velikoj tajni. Posle toga, svi vraevi su podizali desnu ruku i drei je ispruenu fiirektno iz ramena slono pevali kratku molitvu zahvalnicu koju su zavravali dubokim: ,,E-ho-ho-ho! Ovu ceremoniju - koja je bila stvarno impresivna - ponavljali su ispred atora loe, ali ovog puta okrenuti mestu na kome Sunce izlazi. Odmah zatim, lanovi loa zauzimali su dodeljena mesta a pesme i ples koji su izvoeni po tano utvrenom redosledu, mogli su da otponu.Zavrna ceremonija bila je izuzetno dramatina i predstavljala je inicijaciju iskuenika koji su primili poslednje pouke samo no ranije. Iskuenici su izvoeni iz atora loe da bi kleknuli na tepih od raskonih odora i krzna - mukarci sa desne a ene sa leve strane. Mukarci su bili nagi i obojeni u crno sa crvenom takom odmah iznad srca a ene su na sebi imale svoje najbolje haljine. Zajedniko im je bilo to to su im kose bile rasputene, kao da su u alosti ili kao da oekuju smrt. Podjednak broj vraeva, njihovih zatitnika i uitelja, od kojih je svaki bio dodeljen jednom od iskuenika, stajao je na rastojanju od polovine duine prolaza ili priblino petnaestak metara, okrenut ljudima koji su kleali.Posle neme molitve vraevi su se jedan za drugim obraali svojim tienicima i opominjali ih da se pridravaju svih pravila reda poto ih budno oko Tajanstvenog neprestano posmatra; takoe su ih podseali na dunosti i obaveze koje su imali prema svojim blinjima i Gospodaru ivota. Kada bi ovaj deo ceremonije bio okonan, vraevi bi se dostojanstveno uspravili i na taj nain pokazali svoju mo. Posle toga svi bi povili kolena kao da se spremaju za start u nekoj trci i vrsto stegnuli svoje lekarske vreice. Rukama bi zamahnuli u istom trenutku i jednoglasno izustili grleno ,,Jo-ho-ho-ho! tako da bi se posmatrai trgnuli od ovog iznenadnog i gromoglasnog uzvika. U savrenoj tiini vraevi bi zatim krenuli napred - korak po korak pribliavali bi se rtvama koje su kleale i zastajali kada bi se nali na priblino pet metara od njih. Onda bi snano zamahnuli svojim svetim vreicama tako da se inilo da svu svoju tajanstvenu mo ulivaju u tela iskuenika, koji bi se istog trenutka sruili na krzna i odore - prividno mrtvi.Posle ovog uzbudljivog vrhunca odjeknuo bi zvuk mnotva bubnjeva, a igrai bi nastavili svoj ples koji su sada izvodili svom estinom. Kada bi otplesali nekoliko krugova oko iskuenika, prekrili bi njihova ispruena tela raskonim odorama i ostalim odevnim predmetima koji su kasnije bili deljeni kao pokloni. Iskuenicima je tada dozvoljavano da se vrate u ivot i pridrue igraima u zavrnom plesu. Sasvim je jasno da je ova ceremonija bila simbolina i da je predstavljala smrt i uskrsnue.Iako ne mogu ni da pretpostavim da li je ovaj sloeni ritual - obeleen javnim savetovanjem i opominjanjem iskuenika, javnim i glasno izgovaranim molitvama i ostalim elementima karakteristinim za bogosluenje u hrianskim crkvama - postojao i pre dolaska belog oveka, nema sumnje da su uesnici dosledno verovali u njega i da su ga, bar izvesno vreme, njihovi saplemenici prihvatali sa potovanjem. Meutim, kasnije je i on izvitoperen i na kraju proglaen za vetiarenje.Takoe nema sumnje da su Indijanci bili uvereni da je medicina blisko povezana sa natprirodnim silama. Meutim, beli ovek je i ovo protumaio na pogrean nain. U stvari, sve to su Indijanci smatrali svetim, belci su nazivali medicinom u smislu vradbine ili magije. Kao lekar, Indijanac je u poetku bio veoma vet i esto izuzetno uspean. Koristio je samo lekovitu koru, korenje i lie sa ijim je svojstvima bio upoznat. Ove prirodne lekove nikada nije meao a pacijentu ih je davao u obliku aja ili destilata. Ispiranje stomaka ili proiavanje organizma predstavljalo je njegovo znaajno otkrie a i parenje je bilo u najiroj upotrebi. Slomljenu kost mogao je da namesti prilino uspeno, ali se hirurgijom nije bavio ni u kakvom obliku. Kao dodatak svemu ovome, vra je imao veoma veliki autoritet koji je koristio u leenju pacijenata. Naime, esto je pokuavao da ponovo uspostavi njihovu unutranju ravnoteu pomou mentalnog i duhovnog uticaja to je bila neka vrsta primitivne psihoterapije.Na jeziku Sijua re za isceljenje je ,,vah-pi-jah to doslovno znai ponovo urediti ili stvoriti iznova. ,,Pej-ji-hu-tah - ili doslovno koren - oznaava lek a vakan znai duh ili tajna. Na taj nain, ova tri pojma bila su paljivo razdvojena iako su veoma esto povezivana.Veoma je vano imati na umu da u stara vreme: na vra nije dobijao nikakvu naknadu za svoje usluge i da je njegovo zvanje smatrano uzvienim i asnim. Meutim, kada su se plaanje i razmena ukorenili i meu Indijancima, vraevi su poeli da trae vredne poklone i novac za leenje bolesnika. Pohlepa i suparnitvo koji su nastali kao prirodna posledica toga vremenom su doveli do pojave maga, koji je uopteno posmatrano bio prevarant najgore vrste. Na svu sreu, njegovo vreme je gotovo sasvim prolo.Poto je oduvek teio da uspostavi duhovnu vezu i prijateljstvo sa ivotinjskim svetom, Indijanac je usvajao ovu ili onu ivotinju za svoj totem, simbolino obeleje svoga drutva, porodice ili klana. Vrlo je verovatno da je odabrana ivotinja predstavljala tradicionalnog pretka jer bi tako neto bilo u skladu sa drevnim predanjem po kome je Prvi ovek imao mnogo ena meu ivotinjskim narodima. Svetoj ivotinji - ptici ili gmizavcu - prepariranoj ili predstavljenoj stilizovanim crteom ukazivano je veliko potovanje. Ratnici su je nosili u bitke da bi im obezbedila zatitu i pomo sveta duhova. Indijanci su takoe verovali da se karakteristine osobine dabra, medveda ili kornjae - osobine kao to su mudrost, lukavstvo, hrabrost i tome slino - na neki tajanstven nain prenose na nosioca ovakvog simbolinog obeleja. Totem ili talisman koji je korien u leenju po pravilu je bio obeleje loe kojoj je vra pripadao. Meutim, postojali su i veliki iscelitelji koji su tvrdili da svoje isceliteljske moi duguju nekim drugim samo njima znanim silama.Ameriki Indijanci su imali i dva obreda koja su, koliko sam uspeo da ustanovim, bila najire rasprostranjena i uz to sutinski veoma vana. Ve sam ih pominjao kao proienje u enepiju ili parnom kupatilu i ,,an-du-hupah-za-pi ili ceremoniju nuenja lule. U tradiciji i legendama naroda Sijua kome i sam pripadam, ova dva obreda imala su istaknuto mesto i prenoena su sa kolena na koleno od najstarijih vremena a postoje jo i danas.U naem mitu o stvaranju, ili prii o Prvom oveku, parno kupatilo poistoveeno je sa magijom koju je Onaj-Koji-Je-Stvoren-Prvi upotrebio da bi udahnuo ivot mrtvim kostima svoga mlaeg brata koga su ubile nemani iz mranih dubina. Na obali Velike vode iskopao je dve jame. Oko jedne od njih podigao je nisku ogradu od miriljavih grana kedra i u nju poloio kosti svoga brata. U drugoj jami je zapalio vatru na kojoj je zagrejao etiri okrugla kamena koja je zatim otkotrljao, jedan za drugim, do kolibe od kedrovih grana. Poto je zapuio sve otvore osim jednog, poeo je da peva tajanstvenu pesmu i u isto vreme umae snop alfjje u vodu kojom je prskao kamenje. Para se podigla im je kamenje poprskao prvi put i kako legenda kae, ,,u tom trenutku nastao je ivot. Kada je kamenje poprskao drugi put, kosti njegovog brata su se pomerile i zaklepetale. Trei put mu se uinilo da uje tiho pevuenje iz kolibe a etvrti put, ljudski glas je uzviknuo: Brate, pusti me da izaem! (Ovde treba primetiti da Indijanci veruju da je broj etiri magian i svet.)U ovoj prii objanjeno je kako je nastao ,,enepi, koji je od toga drevnog vremena smatran sutinski vanim za sva nastojanja Indijanaca da proiste i iznova izgrade svoj duh. Enepi su koristili i vra i pacijent, a svaki ovek koji se pripremao za neku duhovnu krizu, moguu smrt ili neposrednu opasnost, morao je da se proisti u parama kupatila i da zatim zaroni u hladnu vodu.Indijanci nisu smatrali da je samo enepi svet ili bar prikladan za duhovnu upotrebu, ve je takvo bilo i sve ostalo to je korieno u tom mistinom obredu - miriljavi kedar, alfija i voda, a iznad svega od upotrebe istroeni obluci. Ovakvi obluci iz potovanja su nazivani Tunkanima to je skraeni oblik rei koja na jeziku Sijua znai deda.Prirodno zaobljeni kamen postao je deo mnogih znaajnih ceremonija kao to su Ples Kii i Svetkovina devica. Usamljeni lovac ili ratnik sa potovanjem je pruao svoju napunjenu lulu Tunkanu u spomen na udo koje je za njega bilo autentino i sveto u istoj onoj meri u kojoj je vaskrsenje Lazarevo iz mrtvih autentino i sveto za pobonog hrianina.Prema jednoj staroj legendi, kada se Prvi ovek razboleo Stariji Brat ga je nauio kako da koristi lulu u ceremonijalne svrhe, odnosno u molitvi duhovima od kojih je traio pomo i ozdravljenje. Ova jednostavna ceremonija vremenom je postala najei oblik svakodnevnog izraavanja zahvalnosti ili ,,Molitva zahvalnica, ali i sastavni deo zakletve na vernost i sveanog zaveta kojim se ratnik obavezivao kada je odlazio na neki izuzetno opasan zadatak; takoe je ula i u njegov svakodnevni bambeday ili usamljeniku molitvu, a dim iz njegove lule izdizao se poput pare ili mirisa tamjana pravo prema Ocu Svih Dua.U ratnim ceremonijama i medicini koriena je posebna lula; meutim, kada je bio u svom atoru ili u lovu, ratnik je koristio svoju. U prah izmrvljeni duvan meao je sa aromatinom korom vrbe i ovom meavinom punio glavu dugake kamene lule. Palio ju je sveano i povlaio dim ili dva, a zatim se uspravljao i nudio je naem ocu Suncu ili naoj majci Zemlji. U novije vreme ceremonija je delimino izmenjena tako da je ratnik dobio mogunost da lulu ponudi i Vetrovima, Vatri, Vodi, Steni i ostalim elementima ili objektima oboavanja.Postojalo je i mnotvo verskih praznika lokalnog ili posebnog karaktera. Ovakvi praznici u sutini su bili molitve za kiu i obilnu etvu, ali i za uspeh u lovu i ratu. Meutim, ceremonija proienja u parnom kupatilu i ceremonija lule predstavljale su simbole nae religije. Krtenje smo zamenjivali enepijem ili odlaskom u parno kupatilo, a na svetoj priesti, umesto hlebom i vinom, zalagali smo se umirujuim mirisom duvana.IV VARVARIZAM I MORALNI KODEKSutnja kao osnova karaktera. Osnovne predstave o moralnosti. Sve ili nita!. Pravila asnog ratovanja. Indijansko shvatanje hrabrosti.

Mnogo pre nego to sam uo za Hrista ili video belog oveka, neobrazovana ena me je nauila ta je sutina moralnosti. Uz pomo same prirode nauila me je stvarima jednostavnim ali izuzetno vanim. Upoznao sam Boga. Spoznao sam ta je dobrota. Shvatio sam ta je stvarno lepo i to zavoleo. Civilizacija me nije nauila niemu korisnijem!Kao dete znao sam kako treba davati - to sam zaboravio kada sam postao civilizovan. iveo sam prirodnim ivotom dok sada ivim potpuno izvetaeno. Svaki lep oblutak nekada mi je bio vredan; svakom drvetu ukazivao sam potovanje. Sada odajem potu - zajedno sa belim ovekom - naslikanom pejzau ija se vrednost izraava u dolarima! Na taj nain Indijanac se menja i uzdie upravo onako kako se stena pretvara u prah - da bi na kraju postao deo meavine od koje se prave vetaki blokovi prikladni za ugradnju u zidove modernog drutva.Ponos starosedeoca Amerike bio je izmean sa jedinstvenom poniznou. Duhovna oholost bila je strana njegovoj prirodi i njegovom uenju. Nikada nije tvrdio da je mo artikulisanog govora dokaz njegove superiornosti nad nemutim stvorenjima - sasvim suprotno, ovu mo je smatrao opasnim darom. Verovao je u utnju koja je za njega bila znak apsolutne ravnotee. U stvari, utnju je smatrao pokazateljem savrene uravnoteenosti tela, uma i duha. Prema miljenju ovog neobrazovanog mudraca, ovek koji je bio dovoljno jak i sposoban da zadri unutranji mir uprkos tekoama sa kojima se susretao iz dana u dan - a ovakve ljude Indijanci su poredili sa drvetom na kome ne treperi nijedan list ili glatkom povrinom vode - imao je idealan stav prema ivotu; drugim reima, iveo je idealno.Da ste ovakvog mudraca upitali ta je to utnja on bi odgovorio: utnja je Velika tajna! Sveta utnja je Njegov glas! A da ste ga upitali ta su to plodovi utnje on bi odgovorio: Samokontrola, prava hrabrost, izdrljivost, strpljivost, dostojanstvenost i pobonost. utnja je kamen temeljac karaktera.,,Ne govori mnogo u mladosti, kazao je jednom prilikom veliki poglavica Vabaa, ,,da bi u starosti tvoja misao mogla da postane zrela i samim tim korisna za celo pleme!Kada ovek shvati ta znai savreno telo - gipko, skladno, simetrino i izdrljivo - on postavlja temelje moralnog ivota! Naime, niko ne moe da se nada da e taj hram duha uspeti da odri savrenim i u zrelom dobu ukoliko nije sposoban da obuzda preputanje ulnim zadovoljstvima. Na ovoj istini Indijanac je gradio postojane sisteme fizike obuke i drutvenog i moralnog kodeksa, koji su za njega predstavljali osnovna naela po kojima je iveo.Muevnost, snaga i lepota za njega su bili ideali koje je prihvatao jo kao dete. Meutim, dostizanje ovih ideala zavisilo je od stroge umerenosti u jelu i seksualnim odnosima, kao i od redovnih vebi koje su iziskivale veliki napor. Teio je da postane dostojna karika u lancu generacija i da ne dozvoli svojim slabostima da unite vitalnost rase i istotu njene krvi, odnosno sve ono to su mu preci ostavili u naslee po cenu velikog samoodricanja.Povremeno je morao da posti, ali ipak samo kratko. Takoe je morao da se oslobodi vika energije, to je radio napornim tranjem, plivanjem i odlascima u parno kupatilo. Umor izazvan na ovaj nain - posebno ako je bio praen strogo kontrolisanom ishranom - predstavljao je pouzdan lek za prekomernu seksualnu udnju.Roditelji su ga uili da bude skroman, da potuje sebe i da se ponosi svojom porodicom i rasom; tome su ga uili od najranijeg detinjstva jer su smatrali da e ga na taj nain najbolje pripremiti za ivot i zatititi od svih nevolja. Kao deo ove obuke dete su stalno drali pred oima saplemenika koji su bili u mogunosti da prate njegov razvoj od roenja do sticanja zrelosti. Detetov dolazak na svet, posebno u sluaju prvoroeneta, esto su objavljivali glasnici, a roditelji su delili poklone starijim i siromanim saplemenicima. Poklone su delili i kada bi dete uinilo prvi korak, kada bi mu bile buene ui i kada bi ulovilo prvu divlja. Zbog toga su podvizi i napredak njihovog deteta bili poznati celom klanu, koji je u stvari predstavljao proirenu porodicu, a dete je raslo sa oseanjem da ima ugled koji treba da sauva.Indijanac je u mladosti podstican da se to ranije prijavi za sluenje zajednici, ali i da pokae ambicioznost u svojim nastojanjima da stekne titulu voe ili lovca koji prireuje gozbe. Meutim, ovim titulama je mogao da se nada samo ako je bio pravedan, velikoduan, hrabar i uvek spreman da zatiti svoju nevinost i ast. Indijanci su imali mnogo obiaja iji je moralni uticaj bio sasvim oigledan - izvesne periode ene su morale da provedu u izolaciji, a mladom muu bilo je strogo zabranjeno da prilazi ivotnoj saputnici kada se pripremao za neki verski obred ili odlazak u rat. Poloaj koji je Indijanac imao u drutvu u potpunosti je zavisio od njegovih vrlina, a saplemenici mu ni u jednom trenutku nisu dozvoljavali da zaboravi da ne ivi samo za sebe ve i za pleme i klan. Tako je rano sticao naviku da vlada sobom, mada treba naglasiti da neprirodna ili sloena iskuenja koja su mogla da ga opterete i pritisnu nisu postojala sve dok se nije susreo sa jaom rasom koja ga je na kraju i porazila.Da bi mladii i devojke strogo vodili rauna o svojoj asti, Indijanci su imali nekoliko ceremonija koje su redovno organizovali svake godine. Ovakve ceremonije bile su poluverske prirode, a kao jednu od najimpresivnijih treba pomenuti uzvienu Svetkovinu devica. Kada bi neka devojka uestvovala u ovoj ceremoniji prvi put, to bi bilo isto to i javna objava da je stasala za udaju. Glasnik koji je obilazio sve atore u selu najavljivao je svetkovinu priblino na sledei nain:Lepa Devojka Lasica zapalie svoju prvu deviansku vatru na sutranji dan! Sve vi koje niste popustile i podlegle molbama mukaraca, sve vi koje niste unitile svoju nevinost, samo vi ste pozvane da pred Suncem i pred Zemljom i pred svim vaim drugaricama iznova objavite pod budnim okom Velike tajne da su vaa istota i nevinost nedirnute. Doite sve vi koje niste upoznale mukarca!Celo selo bi se odmah pokrenulo - oivelo bi od Ijudi zainteresovanih za.predstojei dogaaj koji je po znaaju svrstavan odmah iza Plesa Suncu i Velikog plesa vraeva. Svetkovina je uvek organizovana sredinom leta kada je nekoliko razliitih klanova bilo okupljeno zbog proslave letnjih praznika i odravala se u samom sreditu velikog krunog logora.Na tom mestu bila su opisana dva velika kruga, jedan unutar drugog, a u njihovom sreditu nalazio se kamen u obliku srca delimino obojen u crveno. Sa jedne strane kamena u zemlju je bio zaboden no, a sa druge dve strele. U unutranjem krugu stajale su device, a u spoljanjem njihove babe ili zatitnice za koje se pretpostavljalo da su prole klimakterij. Na izvesnom rastojanju okupljali su se ljudi, a red na ovom velikom skupu odravali su najugledniji ratnici. Svaki gledalac mogao je da prie krugovima i pozove na odgovornost onu mladu enu za koju je znao da je nedostojna. Meutim, ako ovakav tuilac ne bi uspeo da dokae istinitost svojih optubi, ratnici su imali ovlaenje da ga strogo kazne.Devojke su prilazile svetom kamenu jedna za drugom i sveano polagale ruku na njega; za njih kao i za njihove saplemenike ovaj in bio je isto to i izjava data pod budnim okom Velike tajne da su device i da e ostati iste do udaje. Ukoliko ikada prekre svoj devianski zavet, sa radou e doekati ovaj otar no i ove zailjene strele!Indijanske device su teile da uestvuju u nekoliko ovakvih sveanosti pre nego to stupe u brak. Meutim, deavalo se da neka od njih bude primorana da odustane od uea zbog ogovaranja i pria koje su se irile o njenom ponaanju, a ovakvo odustajanje poistoveivano je sa pozivom klevetnicima da dokau istinitost svojih tvrdnji. Slina svetkovina ponekad je organizovana i za mlade mukarce, ali su za njih vaila jo stroa pravila. Naime, ako je neki mladi saino izjavio ljubav devojci, nije mogao da uestvuje u svetkovini. Prema miljenju Indijanaca najasnije je bilo da se mladi ovek prvo istakne u lovu i ratu - i to je jo vanije, da zaslui mesto u plemenskom veu - i tek onda progovori sa devojkom koja mu nije sestra.Indijanci su takoe bili uvereni da je ljubav prema imovini slabost koju treba prevazii. Prema njihovom miljenju ovakva ljubav uticala je na materijalnu stranu ljudskog bia i remetila duhovnu ravnoteu oveka koji bi joj dozvolio da ovlada njime. Zbog toga je dete veoma rano moralo da naui da je velikodunost dobra. Roditelji su ga podsticali da poklanja ono to mu je najdragocenije i tako oseti zadovoljstvo i lepotu darivanja. U stvari, dete je u najranijim godinama dobijalo zaduenje da deli poklone u ime porodice. Ukoliko je bilo sklono sebiluku ili vezivanju za bilo ta od svoje skromne imovine, roditelji su mu priali drevne prie koje su imale osnovnu pouku da uskogrudi i zlobni ljudi ne mogu da oekuju nita drugo osim prezira i sramote.Javno poklanjanje bilo je sastavni deo svake znaajne ceremonije. Po pravilu, Indijanci su ga povezivali sa proslavama roenja deteta i stupanja u brak, ali i sa smru nekog lana porodice. Pored toga poklanjali su i kada je bilo potrebno da se ukae posebna poast nekoj osobi ili dogaaju. U takvim prilikama bilo je uobiajeno da se pokloni dele ak i po cenu osiromaenja. Prostoduni Indijanac poklanjao je doslovno sve to je posedovao; poklanjao je roacima i gostima iz drugog plemena ili klana, ali pre svega starima i siromanima od kojih nije mogao da oekuje nikakvo uzdarje ili protivuslugu. I na kraju, poklanjao je Velikoj tajni, ali je taj poklon u sutini predstavljao ponudu vernika, Sam po sebi on nije morao da bude vredan, ali je prema miljenju Indijanaca imao znaaj prave rtve.Indijanci su vodili rauna o siroiima i starima; o njima se nisu starali samo najblii roaci ve i ceo klan. Brini i ljubavlju ispunjeni roditelji bili su ponosni na erke koje su obilazile bolesne i bespomone da bi im odnele hranu, oeljale kosu i zakrpile odeu. Ime Vinona koje su davali najstarijoj erki sasvim je jasno podrazumevalo dobrotvorni rad, a devojka koja bi se ogluila o tu dunost smatrana je nedostojnom svog imena.Uspean lovac, koji je imao vrednu i okretnu enu dostojnu njegovog umea, esto je prireivao gozbe na koje je pozivao starce iz svoga klana. Briljivo je vodio rauna da pozove upravo njih jer je smatrao da je vreme kada su bili u punoj snazi, a samim tim i najvie optereeni obavezama, odavno prolo i da im sada najvie prija da jedu u dobrom drutvu i priaju o prolosti. Sa svoje strane, starci su davali sve od sebe da mu se odue na velikodunosti; zahvaljivali su mu se kratkim govorima u kojima su pominjali hrabrost i dobra dela njegovih predaka. Na kraju bi svom domainu estitali to je dostojan naslednik asne loze. Domain je tako sticao ugled velikog lovca i oveka koji prireuje gozbe. Saplemenici su ga proglaavali za oveka mira i takav ovek postajao je poznat i cenjen meu Indijancima gotovo kao neki istaknuti ratnik.Pravi Indijanac nije pridavao znaaj ni svojoj imovini ni svom radu. Njegovu velikodunost mogle su da ogranie samo njegove sposobnosti i njegova snaga. Smatrao je da je velika ast biti izabran za teke i opasne zadatke i da je sramota traiti nagradu za to. Umesto toga samo bi rekao: Neka onaj kome sluim izrazi svoju zahvalnost u skladu sa svojim vaspitanjem i oseanjem za ast.Pa ipak, priznavao je pravo na privatno vlasnitvo, a krau od saplemenika smatrao je sramotnim inom. I stvarno, ako bi poinilac bio otkriven dobijao je ime Vamanon ili lopov koje je morao da nosi do kraja ivota. Jedini izuzetak od ovog pravila bila je hrana koju su gladni mogli da uzmu sasvim slobodno ukoliko u blizini nije bilo nikoga ko bi mogao da im je ponudi. U stvari, u indijanskom drutvu nije ni mogla da postoji neka druga zatita osim one moralne poto Indijanci nisu znali za vrata i brave i sve to su posedovali bilo je dostupno svakom prolazniku.Imovina neprijatelja bila je legitimni ratni plen. Drugim reima, bilo je dozvoljeno zapleniti je ukoliko je to bilo mogue. Meutim, u stara vremena pljake su predstavljale pravu retkost. Naime, pre susreta sa belim ovekom Indijanci nisu dolazili u tako veliko iskuenje da opljakaju neprijatelja niti su imali mnogo prilika za to. Meutim, u novije vreme kraa konja neprijateljskih plemena postala je sasvim uobiajena i starosedeoci Amerike su je prihvatili kao in koji je daleko od neasnog.Prema miljenju Indijanaca rat je bio institucija koju je ustanovila sama Velika tajna - predstavljao je organizovani viteki turnir ili proveru hrabrosti i vetine. Njegovo osnovno obeleje bila su sloena pravila i poeni koje je ratnik morao da sakupi da bi dobio prieljkivano orlovo pero. Takoe su smatrali da rat razvija muevne kvalitete tako da su motivi za uee u borbi bili viteki i patriotski, a nikako elja za teritorijalnim proirenjem ili porobljavanjem bratskog naroda. U stara vremena bilo je sasvim uobiajeno da bitka - ili niz okraja - traje ceo dan i da se prikau neverovatna smelost i izuzetno jahako umee, a da broj ubijenih i ranjenih bude jedva neto malo vei od broja povreeinih koje medicinsko osoblje iznese sa terena tokom fudbalske utakmice izmeu dva univerzitetska tima.Ratnik koji bi u borbi ubio oveka morao je da provede u alosti trideset dana. U skladu sa obiajem lice je bojio u crno i iao rasputene kose. Naravno, nije smatrao da je greh oduzeti ivot neprijatelju - ceremonijalno oplakivanje je bilo samo znak da odaje potu dui mrtvog oveka. Ubijanje civila u ratu - neboraca kao to su ene i deca - delimino je objanjavano injenicom da je u nomadskom drutvu ena bez mua ili zatitnika bila osuena na teak ivot. Osim toga Indijanci su verovali da dua ratnika moe da bude sasvim spokojna samo kada zna da posle nje nisu ostali udovica i siroii da trpe nematinu i zbog toga stalno plau.U stara vremena samo je voi ratnika bilo dozvoljeno da skine skalp mrtvog neprijatelja ije telo nije sakaeno na neki drugi nain. U stvari, skalp je bio mali pramen kose skinut sa koom ija povrina nije bila vea od esnaest kvadratnih centimetara. Noen je iskljuivo tokom proslave pobede koja je trajala trideset dana i posle toga sahranjivan u skladu sa obredima. Divljatvo, okrutnost i jo primitivniji ratni obiaji u velikoj meri su nastali kao posledica susreta sa belim ovekom koji je sa sobom doneo estoka pia i smrtonosna oruja, probudio u Indijancima najnie strasti, izazvao njihovu pohlepu i elju za osvetom i ak nudio itavo bogatstvo za skalpove nevinih ljudi, ena i dece.Ubistvo saplemenika bilo je teak prestup koji je okajavan onako kako je plemensko vee odredilo, a esto se deavalo da ubica bude pozvan da kaznu za poinjeni zloin plati sopstvenim ivotom. Nije ni pokuavao da pobegne ili na neki drugi nain izbegne izvrenje pravde. Iako je zloin moda izvrio bez svedoka - duboko u gustoj umi ili nou po mrklom mraku - to mu nije znailo nita. Naime, bio je uveren da Velika tajna zna sve tako da nije oklevao da se preda i bude izveden pred sud na kome su mu sudili starci i mudraci iz klana njegove rtve. Moglo je da se dogodi da njegova porodica i klan ak ni ne pokuaju da ga opravdaju ili odbrane, ali su njegove sudije i pored toga uzimale u obzir sve okolnosti. Ako bi im se uinilo da je ubistvo izvrio u samoodbrani, ili da ga je rtva izazivala preko svake mere, moglo je da se dogodi da ga oslobode posle trideset dana koje je morao da provede u alosti i samoi. U suprotnom, najblii roaci ubijenog oveka dobijali su ovlaenje da mu oduzmu ivot, a ako bi se iz nekog razloga uzdrali od toga, to se dogaalo veoma esto, ubica bi ostao u ivotu ali bi bio iskljuen iz svog klana. Ubistvo sa predumiljajem predstavljalo je pravu retkost meu Indijancima poto starosedeoci Amerike nisu bili ni nasilni ni svadljivi ljudi. Meutim, i to se promenilo u doba viskija i pijanih svaa, odnosno posle dolaska belog oveka koji je sa sobom doneo alkoholna pia.Dobro je upameno da se Vrana Pas, koji je 1881. godine ubio poglavicu arenog Repa, mirno predao i da mu je sueno pred sudom u Junoj Dakoti. Proglaen je krivim i osuen. Poto je presuda proitana, Vrana Pas je odveden u zatvor u kome je uivao takav stepen slobode kakav verovatno nikada nije odobren nijednom belom oveku osuenom na smrt.Kao razlog za ovo ubistvo Vrana Pas je naveo ovlaenje koje je dobio od svoga naroda gotovo trideset godina ranije, u vreme kada je areni Rep uzurpirao mesto poglavice uz pomo belih vojnika kojima je pomagao. Vrana Pas je bio pod zakletvom da e ubiti poglavicu u sluajiu da on osramoti ili izda ime Brule Sijua. Nema nikakve sumnje da je poglavica izvrio mnogo zloina - kako protiv pojedinih saplemenika tako i protiv svog naroda u celini - poto je bio kriv za zloupotrebu poloaja i povredu moralnosti. Samim tim njegova smrt nije bila stvar line osvete ve zadovoljenja pravde.Nekoliko dana pre izvrenja smrtne kazne, Vrana Pas je zamolio za dozvolu da ode u rezervat i oprosti se od ene i sinova blizanaca koji su u to vreme imali devet ili deset godina. Iako se to moe uiniti udnim, njegova molba je usliena i osuenik je otiao kui u pratnji zamenika erifa koji je ostao u upravi rezervata i samo rekao svom zatvoreniku da mu se javi sledeeg dana. Meutim, Vrana Pas nije doao u zakazano vreme pa je erif poslao policajce indijanskog porekla da ga dovedu. Policajci nisu pronali osuenika, ali im je njegova ena rekla da je Vrana Pas poeleo da odjae u zatvor sam i da e tamo stii onako kako je obeao. Sve sumnje otklonjene su sledeeg dana kada je iz Repida, grada udaljenog vie od tri stotine kilometara, stigao telegram u kome je pisalo: Vrana Pas je upravo uao u zatvor.Ovaj dogaaj skrenuo je panju javnosti na Indijanca i njegov sluaj je bio ponovo otvoren i preispitan. Iako je to bilo krajnje neoekivano, Vrana Pas je proglaen nevinim i puten na slobodu. iv je i danas. Ima gotovo sedamdeset i pet godina, veoma je vitalan i meu svojim sunarodnicima uiva veliki ugled.Pria se da je nekada davno laganje bilo najvei prestup meu Indijancima. Uvereni da je svestan laov sposoban da izvri svaki zloin i opravda ga kukavikom neistinom, Indijanci su ovakvog dvolinog razaraa uzajamnog poverenja osuivali po kratkom postupku - osuivali su ga na smrt i kaznu odmah izvravali da se zlo ne bi irilo.ak ni najvei neprijatelji Indijanca - oni koji su ga optuivali za verolomstvo, krvoednost, okrutnost i pohlepu - nisu osporavali njegovu hrabrost. Meutim, prema njihovom miljenju ovakva hrabrost bila je besmislena, brutalna i fanatina. to se tie samog Indijanca, njegovo poimanje hrabrosti pretvaralo je tu vrlinu u najuzvieniju moralnu vrednost. Naime, bio je uveren da se hrabrost ne sastoji od agresivnog samodokazivanja ve od apsolutne samokontrole; smatrao je da stvarno hrabar ovek ne osea ni strah ni bes - ni udnju ni patnju. U svakom trenutku on je gospodario sobom a njegova hrabrost dostizala je visine vitetva, patriotizma i pravog junatva.Neka te ni hladnoa ni glad, ni bol ni strah, ni otri zubi opasnosti ni eljusti same smrti, ne spree da izvri to dobro delo, kazao je stari poglavica izviau koji se spremao da usred zime krene u potragu za bizonima da bi olakao patnje izgladnelih saplemenika. Ovim reima poglavica je u stvari izrazio svoje prostoduno shvatanje hrabrostiV NEPISANI SVETI TEKSTOVIKnjiga ivota. Pria o stvaranju. Prva bitka. Jo jedna verzija potopa. Nai ivotinjski preci.

Jednom prilikom izvesni katoliki misionar je pokuao da uputi grupu Indijanaca u istine svoje svete vere. Ispriao im je priu o stvaranju sveta za est dana i padu praroditelja koji su pojeli zabranjenu jabuku.Utivi divljaci su paljivo sasluali misionara i poto su mu se zahvalili na ljubaznosti, jedan od njih ispriao je veoma staru legendu o nastanku kukuruza. Meutim, misionar je sasvim jasno pokazao gaenje i nevericu prema legendi i na kraju ogoreno rekao: Uputio sam te u svete tajne, a ti si mi uzvratio najobinijom neistinom i izmiljotinom!Brate moj, uzvratio je uvreeni Indijanac ozbiljnim glasom, ini se da nisi najbolje upuen u pravila pristojnosti. Video si da smo mi koji se pridravamo tih pravila poverovali u tvoju priu. Zbog ega onda ti odbija da poveruje u nau?Svaka religija ima svoje Sveto pismo. Nae je predstavljalo meavinu istorije, poezije i proroanstava, meavinu obogaenu propisima i folklorom. Drugim reima, predstavljalo je sve ono to italac naeg vremena pronalazi izmeu korica Biblije. Naa Biblija bila je sva naa literatura. Bila je to Knjiga ivota, dragoceno seme koje su posejali najmudriji starci, koje je iznova klijalo u zauenim oima i na nevinim usnama male dece. Na njenoj potovanja dostojnoj mudrosti koja izbija iz svake poslovice i svakog mita i na njenim mistinim i drevnim predanjima, pobono uvanim i prenoenim sa oca na sina, zasnivali su se gotovo svi nai obiaji i filozofija.Po prirodi velikoduni i bez predrasuda, Indijanci nisu eleli da veruju da je duh boji udahnut samo u oveka; smatrali su da sve to je on stvorio na ovom svetu odraava besmrtno savrenstvo svoga tvorca. Svakoj planini, svakom drvetu i svakom izvoru, njihov matoviti i poetini um dodeljivao je duha, nimfu ili boanstvo, dobroduno ili zloudno, onako kako su to radili i stari Grci. Prie o junacima i polubogovima iz tradicije starosedelaca Amerike ukazuju na karakteristino obeleje njihove misli izraeno ovakvim pripisivanjem identiteta i volje svim elementima - kako Suncu i zvezdama, tako i svoj ivoj i neivoj prirodi.U prii o nastanku sveta koja se meu Sijuima prenosi sa kolena na koleno, veliki Tajanstveni nije zamiljen u nekom antropomorfnom obliku. Osim toga on na scenu ne stupa direktno ve dostojanstveno ostaje u pozadini. Sunce i Zemlja koji predstavljaju muki, odnosno enski princip, bili su glavni elementi njegovog stvaranja dok su ostale planete imale sporedne uloge. Zavodljiva toplota Sunca prodrla je u krilo nae majke Zemlje, ona je zaela i iznedrila ivot - kako onaj biljni tako i ivotinjski.Posle ovoga pojavio se tajanstveni ,,I-na-e-a-ge ili Prvoroeni, bie u ljudskom obliku koje ipak nije bilo ovek ve neto vie. Ovo bie lutalo je meu ivotinjskim narodima sasvim samo i poznavalo njihove obiaje i jezik. ivotinje su ga posmatrale sa uenjem i strahopotovanjem poto nisu mogle da urade nita a da ,,I-na-e-a-ge za to ne sazna. Na celoj zemlji, u ijem je sreditu razapeo svoj ator, nije postojalo nijedno jedino mesto do koga on nije mogao da doe.Kao i Adam, Prvoroeni iz legende naroda Sijua umorio se od samotnjakog ivota i stvorio sebi druga - ne enu ve brata i ne od rebra ve od mesa koje je otkinuo sa palca na nozi. Tako je nastao Mali Deak Covek, koji nije stvoren kao orasla osoba ve kao nevino dete, bespomono i puno poverenja. Njegov Stariji Brat, ujedno i njegov uitelj, vodio ga je kroz sve faze ovekovog razvoja, od najranijeg detinjstva do zrelosti. Na osnovu pravila koja je ovaj uitelj postavio i saveta koje je davao Malom Deaku oveku, nastala su mnoga najdublje ukorenjena verovanja i najuzvieniji obiaji Sijua.Meu ivotinjama najistaknutiji je bio ,,Unk-tu-mi ili Pauk, prvi tvorac nevolja koji je paljivo pratio napredak Malog Deaka oveka zabrinut zbog njegove mudrosti i dosetljivosti koje su iz dana u dan postajale sve vee. ,,Unk-tu-mi je na kraju posavetovao ivotinje da ubiju deaka. Jer, rekao im je on, ,,ako to ne uradimo sada, deak e jednog dana postati gospodar svih nas! Meutim, ivotinje su volele Malog Deaka oveka jer je bio veseo i dobar prema njima. Samo su nemani iz morskih dubina stale na stranu Pauka i ubile deaka ije su telo zatim sakrile na dnu mora. Meutim, zahvaljujui tajanstvenim moima koje je imao, Prvoroeni je pronaao telo svoga brata i vratio ga u ivot u svetom parnom kupatilu, onako kako je to opisano u prethodnom poglavlju.Bezbrian i srean, na predak je ponovo lutao meu ivotinjama koje su u to vreme bile moan narod. Nauio je njihove obiaje i njihov jezik - a jedninu ovde koristim namerno jer su u to vreme sve ivotinje govorile istim jezikom. Pored toga Mali Deak ovek je nauio da peva kao ptica, pliva kao riba i sigurno koraa po stenama kao koza. Bez obzira na to to je na predak bio dobar prijatelj ivotinja i to im nikada nije naneo nikakvo zlo, ,,Unk-tu-mi je uspeo da poseje seme razdora meu svojim sunarodnicima. Glasnici su odmah poslati u sve delove zemlje, vode i vazduha da pozovu sva ivotinjska plemena i narode da se ujedine i objave rat usamljenom oveku koji je bio predodreen da postane njihov gospodar.Posle izvesnog vremena mladi ovek je otkrio zaveru i otiao kui veoma tuan. Voleo je svoje prijatelje iz ivotinjskog sveta i alio to su se udruili protiv njega. Pored toga bio je nag i nenaoruan. Meutim, Stariji Brat ga je snabdeo lukom i strelama sa vrhom od kremena, kamenom toljagom i kopljem. Zatim je jedan za drugim bacio etiri oblutka u vazduh i oni su se pretvorili u litice, odnosno kamene zidove oko atora.Dolo je vreme, rekao je, ,,da se bori i pokae svoju nadmo. Ne treba da ali zbog toga jer su ivotinje ustale protiv tebe a ne ti protiv njih!Celu no i ceo dan Mali Deak ovek je ostao na strai; neprijatelje je iekivao budan i dostojanstveno uspravan na vrhu zida i na kraju primetio da se prerija crni od stada bizona i da se losovi okupljaju na ivici ume. Medvedi su pristizali sa svih strana a visoko na nebu Grom je ispustio svoj zastraujui ratni pokli na koji su Vukovi odgovorili dugim zavijanjem!Jazavci i krtice nisu oklevali; odmah su poeli da potkopavaju utvrejije od kamena dok su gmizavci dobili zadatak da se popnu uz njegove uspravne zidove.I tako je prvi put na ovom svetu zategnut luk. Stotine strela sa vrhom od kremena zabadalo se u tela ivotinja i svaki put kada bi Mali Deak ovek zamahnuo svojom toljagom od kamena bezbroj njegovih neprijatelja ostalo bi da lei bez ivota.Na kraju su insekti, mali ljudi iz vazduha, slono krenuli u napad. Na Malog Deaka oveka obruili su se u istom trenutku i svojim telima prekrili njegove oi i ui. Muili su ga otrovnim rilicama sve dok nije pao u oajanje i pozvao Starijeg Brata da mu pomogne. Meutim, Stariji Brat mu je samo naredio da udara kamenom toljagom po stenama. Mali Deak ovek je posluao brata i varnice su sevnule na sve strane. Pale su na suvu travu i zapalile celu preriju; izdigao se gusti oblak dima koji je rasterao rojeve insekata dok su visoki plamenovi uplaili ostale ivotinje i naterali ih u bekstvo.Takvo je bilo prvo odmeravanje snaga izmeu oveka i ivotinjskih naroda. Kada su ivotinje zatraile mir, postignut je sporazum kojim su se obavezale da e od tada snabdevati oveka mesom koje e koristiti u ishrani i koama od kojih e praviti odeu - mada e i on morati da uloi veliki napor i svoj ivot izloi brojnim opasnostima. Mali insekti su odbili da uine bilo kakve ustupke i od tada progone i mue ljude. Meutim, ptice iz vazduha su sveano izjavile da e insekte kazniti zbog tvrdoglavosti i neposlunosti i kanjavaju ih jo i danas.Moji sunarodnici su oduvek tvrdili da su strele sa vrhom od kamena kakve se mogu pronai irom zemlje upravo one koje je prvi ovek upotrebio u bici sa ivotinjama. U naoj tradiciji nema traga - a takvog traga jo manje ima u seanju naih staraca - da smo ikada pravili ili koristili sline vrhove za strele. Neki Indijanci pokuali su da ih primene u lovu na ribe, ali bez mnogo uspeha. Osim toga, ovakve strele su potpuno beskorisne u indijanskom luku koji je bio u upotrebi kada je Amerika otkrivena. Mogue je da su tvorci strela sa kamenim vrhom bili pripadnici neke praistorijske rase koji su koristili daleko due i jae lukove i uz to obraivali kamen - to moji sunarodnici nisu radili. Naa kamena orua sastojala su se od oblutaka ili odlomljenih komada kremena privrenih za drke od drveta ili trake od netavljene koe. Izuzetak su bile lule koje su Indijanci pravili iskljuivo od mekanog kamena poto su takav kamen mogli da obrade i najprimitivnijim oruima. Gotovo sve vrhove strela koje danas moemo da vidimo u muzejima i na drugim mestima sluajno su otkrili zemljoradnici dok su orali ili prekopavali njive, mada su neke od njih neasno prodali indijanski i ostali trgovci koji su ih pronalazili zabodene u drvee ili kosti.U naoj religiji nisu postojali ni avo ni pakao - sa njima smo se upoznali tek kada ih je beli ovek doneo sa sobom. Pa ipak, nema sumnje da je ,,Unk-tu-mi ili Pauk bio srodan zmiji koja je iskuavala majku Evu. Uvek je prikazivan kao prepreden, podmukao i dvolian, ali u isto vreme i ljubazan i armantan poto je po prirodi bio mudar, reit i uglaen. Bio je i vet mag, sposoban da poprimi gotovo svaki oblik koji poeli, potpuno neosetljiv na uvrede i podsmehe. I tako, ini se da su u indijanskoj religiji postojali elementi prie iz Postanja - prvobitni raj, ivotinja koja iskuava oveka i gresi zavisti i ljubomore zbog kojih su na zemlji nastali tuga i smrt.Priu o ,,Unk-tu-miju starosedeoci Amerike oduvek su koristili u vaspitavanju dece; sa poukom ove prie decu su upoznavali roditelji, ali i babe i dede iji je uticaj u izvesnom smislu bio jo vei. Sa druge strane, ,,I-na-e-a-ge je bio polubog i tajanstveni uitelj koji je imao zadatak da prvog oveka uputi u njegove obaveze i lepotu ivljenja na zemlji.Poto je izvojevao pobedu u bici sa ivotinjama prvi ovek je morao da se upusti u bitku sa elementima; pria o tom dogaaju u velikoj meri podsea na priu iz Starog zaveta koja govori o potopu. Meutim, prema drevnim predanjima starosedelaca Amerike poplava je na zemlju poslata da bi bile unitene izopaene ivotinje koje su se razmnoile u tako velikom broju da su postale suvie jake za usamljenog oveka.Pred poetak zime - bar tako kae legenda -Prvoroeni je posavetovao svog mlaeg brata da od koa bizona napravi ator i u njega unese veliku koliinu hrane. Prvi ovek je prihvatio savet i uradio onako kako mu je brat rekao. im je uneo poslednje zalihe hrane, podigla se snena oluja i sneg je bez prestanka padao mnogo meseci. Mali Deak ovek napravio je snene cipele koje su mu omoguile da lako lovi dok su ivotinje beale od njega uz velike tekoe. Na kraju su vukovi, lisice i gavrani doli na njegova vrata da mole za hranu i on im je hranu dao. Meutim, mnoge divlje ivotinje koje iz straha nisu smele da priu oveku umrle su od gladi i hladnoe.Jednoga dana gladne ivotinje su dole kod Malog Deaka oveka i videle da su sneni nanosi vii od njegovog atora. Meutim, ator nije bio zavejan jer je on bio zapalio vatru koja je otopila sneg oko njega tako da se inilo da je na predak podigao zaklon na dnu nekakve jame. Kada su ivotinje pogledale u jamu pred njihovim oima se ukazao prizor koji nisu oekivale. Po savetu svoga Starijeg Brata, prvi ovek je istrljao lice pepelom i sada su obojica leali pored vatre, nemi i nepokretni kao da su mrtvi.Lisica se oglasila prva a onda je zagraktao i gavran - na taj nain obavestili su sva ivotinjska plemena o onome to su videli. Njihovi sunarodnici iz ivotinjskog sveta odmah su poeli da slave i uzvikuju: Sada su obojica na samrti ili ve mrtvi tako da nam vie nee zadavati nevolje! Meutim, pojavilo se Sunce, a sa njim i topli vetrovi koji su otopili snene nanose. Zemlja je leala pod vodom. Mladi i njegov uitelj napravili su kanu od brezove kore koji je plutao na povrini i odolevao svim bujicama. Potop je preivelo samo nekoliko ivotinja koje su uspele da se zadre na najviim planinskim vrhovima.Mali Deak ovek je uspeno proao kroz sva iskuenja rane mladosti, to je bio znak da je stasao za enidbu. Jednoga dana Stariji Brat je doao kod njega i rekao: Pokorio si ivotinjske narode i suprotstavio se snazi elemenata. Zemlju si potinio svojoj volji a jo uvek si sam! Dolo je vreme da krene u potragu za enom koja e ti pomoi da za sobom ostavi potomstvo.Ali, da li u uspeti da je pronaem? uzvratio je prvi ovek, koji je bio samo neiskusan deak. ,,Ti si mi rekao da sam ovde sasvim sam. Ne mogu ni da zamislim gde bih mogao da traim enu ili druga.Hrabro kreni u potragu i nai e ono to trai, rekao mu je Veliki uitelj. Odmah zatim mladi je poao na daleki put. Lutao je zemljom u potrazi za enom iako nije znao ta je to ljubav. I tako, poto je bio neiskusan, lepe i koketne device iz plemena Ptice, Dabra i Medveda bile su primorane da mu se udvaraju. U ovu staru legendu bogata mata Indijanaca utkala je i neke neobine ljubavne prie.Na primer, prema jednoj od njih Mali Deak ovek podigao je svoj prvi logor u gustoj umi. Dok je sanjario u zaklonu koji je napravio od zeienih grana, iznenada je zauo ljudski glas. Glas je bio topao, nean i prijatan i do njega je dopirao iz velike daljine. Na neki tajanstven nain dua mladog oveka zatreperila je kao nikada ranije jer joj se ovim privlanim i neodoljivim zovom obratila vena ena.Odmah zatim armantna siuna devojka zastala je na ulazu u njegov vigvam od borovih grana. Na sebi je imala jednostavnu sivu haljinu a oi na njenom lepom licu bile su istaknute crnom bojom. U ruci je nosila korpu punu divljih treanja koje je stidljivo ponudila mladom oveku, to je bilo sasvim dovoljno da ga osvoji i ukroti. Odmah je podlegao njenim arima i Ijubav je zavladala ovim svetom da gradi i unitava! Kada ga je devojka napustila mladi ovek je provirio kroz ulaz u zaklon, ali je ugledao samo crvendaa koji ga je posmatrao sa glavom ljupko nagnutom na jednu stranu. Nekoliko trenutaka kasnije crvenda je poletao i nestao meu drveem.Sledei logor podigao je pored bistrog potoka, na mestu na kome je punaka devojka marljivo sekla drva. Odmah se zaljubio i u nju tako da su neko vreme iveli zajedno u njenom udobnom i toplom domu na obali. Kada im se rodio sin, lutalica je poeleo da se vrati svom Starijem Bratu da bi mu pokazao enu i dete. Ali, ena-dabar je odbila da poe sa njim i on je na kraju otiao sam. Kada se vratio iz kratke posete, kroz provaljenu branu je tekao gotovo presahli potok dok je divna kua bila sasvim pusta. Njegova ena i sin nestali su zauvek!Naputeni mu je seo na obalu potoka na kojoj je ostao oajan i ophrvan tugom sve dok ga nije uteila lepa mlada ena u sjajnoj crnoj haljini koja se saalila na njega i poela da ga obasipa panjom i ljubavlju da bi mu tako olakala muke. Bila je to ena-medved od koje ga je kasnije odvojio neki nesrean sluaj. Legenda kae da je sa svim svojim enama Mali Deak ovek imao decu. Neka su liila na oca i ona su postala preci ljudske rase. Deca koja su liila na majke jednostavno su se vratila u svoje klanove.