1

2

3

UVOD

PLAĆENl UBICA

Japan, jun 1613. godine

Plaćeni ubica je skakao s krova na krov, tiho kao sen.

Nindža je savladao jarak, pod okriljem tame. Uzverao se uza spoljnji zidi zašao duboko unutar zamka. Njegov cilj je bio središnja kula, upečatljivoutvrđenje od osam spratova, u srcu zamka koji je slovio za nepristupačan ineosvojiv.

Izbegavanje stražara na spoljnjim zidovima se pokazalo kao jednostavanzadatak. Samuraji su u vreloj večeri, bez povetarca, više brinuli o svojojudobnosti, nego o sigurnosti daimja. Vojnici su bili nemarni i zbog preo-vlađujućeg predubeđenja da je zamak neosvojiv. Ko bi se usudio da provaliu ovakvu utvrdu?

Plaćenom ubici će biti najteže da prodre u središnju kulu. Daimjovi telo-hranitelji neće biti tako nepažljivi. Nindža je do kraja iscrpeo mogućnostikoje su mu pružali krovovi pomoćnih zgrada. Morao je da pređe preko bri-sanog prostora, da bi se domogao kamene građevine.

Skočio je s krova i krenuo rubom dvorišta. Zaklanjao se iza stabala šljivai sakure. Nečujno se prikradao kroz čajni vrt u kojem se nalazilo okruglojezerce. Dokopao se kućice iznad bunara, i kada je začuo korake samuraj-

4

ske patrole sakrio se unutra.

Patrola je prošla, i nindža je jurnuo preko dvorišta, ka kuli. Vešto se pe-njao uz kameni temelj ogromne građevine, prianjajući uz nju kao crni gu-šter. Brzo je stigao do četvrtog sprata. Kliznuo je unutra, kroz otvorenprozor.

Znao je tačno kuda ide. Tapkao je kroz mračni hodnik, prošavši pored ne-koliko šodži vrata. Skrenuo je desno i krenuo ka drvenim stepenicama.Hteo je da se popne, kad se stražar iznenada pojavio na vrhu stepeništa.

Nindža se utopio u senke, kao pramičak crnog dima. Crna šinobi šozukuodežda činila ga je nevidljivim. Hitro je potegao tanto nož, spremajući seda prereže vrat daimjovom telohranitelju.

Stražar je sišao niza stepenice i prošao pored njega, nesvestan blizinesmrti. Ubica mu je poštedeo život, zato što nije hteo da oda svoje prisustvo.Vratio je nož u korice, čim je telohranitelj zašao za ugao hodnika. Popeo seuza stepenice i zakoračio na peti sprat.

Kroz tanki papirni šodži je video svetlucanje dve sveće u pomrčini. Mal-čice je odškrinuo vrata i provirio kroz uzani otvor. Jedan čovek je klečaoispred oltara, u molitvi. U sobi nije bilo čuvara.

Plaćeni ubica je kliznuo u odaju.

Kad se našao nadomak daimja, izvadio je iz torbice za pojasom četvrtastpredmet, obmotan nauljenom kožom. Položio ga je, uz laki naklon, na podpored velikodostojnika koji se molio.

„Bilo je krajnje vreme“, progunđa moćnik.

Podigao je paket i skinuo omot. Pred njim je bila pohabana knjiga u ko-žnom povezu.

„Priručnik!“, izustio je, milujući omot. Otvorio je knjigu. Razgledao jemorske mape, zapise o okeanima, plimama, osekama, oznake strana sveta isazvežđa. „Konačno smo došli u posed onoga što nam pripada. Kad samopomislim da su sva blaga sveta u mojim rukama. Tajne okeana pripadajunašem narodu. Pomoći će nam da zagospodarimo svetskim trgovačkim pu-tevima. Naše je božansko pravo da vladamo morima.“

Položio je priručnik na oltar.„Šta je bilo s dečakom?" pitao je, leđima okrenut nindži. „Da li je mr-

5

tav?“

„Nije.“„Zašto nije? Dao sam precizna i nedvosmislena naređenja.“

„Dobro vam je poznato da je samuraj Masamoto učio dečaka putu rat-nika“, objasnio je nindža. „Dečak je znatno napredovao. Pokazao se izu-zetno... otpornim.“

„Otpornim? Da li hoćeš da kažeš da je običan dečak porazio velikog Do-kugan Rjua?“

Smaragdnozeleno oko nindže je gnevno zaiskrilo zbog moćnikovog pod-smeha. Hteo je da mu skrši vrat, ali se prisetio da još nije isplaćen za krađupriručnika. Moraće da pričeka na to zadovoljstvo.

„Uposlio sam te, zato što si po opštem mišljenju najbolji i najnemilo-srdniji“, nastavio je moćnik. „Da li sam pogrešio, Zmajevo Oko? Zašto ganisi ubio?“

„Mogao bi vam biti od koristi.“Uticajni čovek se okrenuo. Lice mu je ostalo u senci.

„Šta bih ja želeo od Džeka Flečera?“„Priručnik je šifrovan. Samo dečak zna ključ.“

„Otkud ti to znaš?“, upita ga moćnik, s prizvukom zabrinutosti u glasu.„Da li si pokušao da razbiješ šifru?“

„Naravno", odvratio je nindža. „Smatrao sam da je mudro da proverimsadržaj knjige, posle greške s portugalskim rečnikom.“

„I koliko si uspeo u tome?“, pitao je moćnik.„Malo toga sam postigao. Posao se pokazao mnogo zahtevnijim no što

sam očekivao, zbog mešavine portugalskog i engleskog.“

„To nije važno. Šifra neće predstavljati problem", reče moćnik, očiglednozadovoljan zbog nindžinog neuspeha. „Držim franjevačkog kaluđera utamnici. Poznaje matematiku i oba jezika. Baciće se na posao i na sam po-men slobode.“

„Šta ćemo s gajdžinom?", upita Zmajevo Oko.

„Okončaćeš misiju kad šifra bude provaljena“, rekao je moćnik. Okrenuose i kleknuo ispred oltara. „Ubićeš ga.“

6

1.

ŠTAKA

Krv je bubnjala u Džekovim ušima. Srce mu je žestoko tuklo, a pluća va-pila za kiseonikom, ali nije mogao da stane.

Trčao je kroz bambusovu šumu. Zaobilazio je debele stabljike koje su štr-čale kao koščati prsti u lavirintu punom maslinastozelenog lišća.

„Gde je nestao?“, čuo je povik iza sebe.

Nije prestao da trči. Neće odustati od potere, uprkos tome što su mu miši-ći negodovali.

Plaćeni ubica, nindža Zmajevo Oko, progonio ga je otkad je stigao u Ja-pan na brodu Aleksandrija, koji se nasukao na japansku obalu. Nindža jenapao brod i ubio njegovog oca. Sledio je Džeka po čitavom Japanu. Lovioga je sve dok nije uspeo da ukrade dragoceni priručnik njegovog oca.

Mladi samuraj je rešio da pronađe nindžu i povrati priručnik.„Izgubili smo ga!“, s nevericom je uzvratio drugi glas.

Džek je usporio. Oprezno se obazirao oko sebe. Njegovi prijatelji su ima-li pravo. Čovek kojeg su progonili nestao je u gustom zelenilu.

Jamato i Akiko su ga sustigli. Devojčica je morala da sedne, da bi se od-morila. Još se nije u potpunosti oporavila od trovanja. Potera ju je dobranoiscrpla. Njen beli ten je izgubio sjaj, koža joj je potamnela, a podočnjaci suse nazirali ispod prelepih očiju.

7

Džeka je mučila griža savesti. Akiko mu nije ništa prebacivala, iako je onbio razlog njenih nevolja. Pokušao je da sakrije priručnik u dvorcu daimjaTakatomija, gospodara provincije Kjoto. Mislio je da je to najbezbednijemesto, ali se grdno prevario. Zmajevo Oko je provalio u zamak, Akiko jegotovo stradala, pokušavajući da ga spase, a život daimja Takatomija je biougrožen.

„Kako je mogao da nam pobegne?“, čudio se Jamato, naslonjen na svojubo palicu. Trudio se da povrati dah. „Čovek je bogalj!“

„Sigurno nas je obmanuo“, reče Džek. Okretao se u mestu, pretražujućišumu. „Možda se vratio istim putem.“

Znao je da su njegovi prijatelji jednako rešeni da uhvate begunca. Zmaje-vo Oko je pre četiri godine ubio Jamatovog starijeg brata, Tena.

„Ne mogu da verujem da je ukrao Akikoin biser!“, povikao je Jamato ibesno šutnuo obližnji bambus. Kriknuo je od bola, kad je udario u stabljikukoja je bila tvrda poput kamena.

Na ovaj vatreni izliv svog rođaka Akiko je uzdahnula i zakolutala očima.„Ne brini“, rekla je, dok je vezivala kosu u rep, pošto joj se nekoliko dugih,crnih uvojaka rasulo tokom potere, „imam ih još mnogo.“

„Nije u tome stvar. Ukrao je biser, a mi nismo dobili nikakav podatak.“

Džek je delio Jamatovo mišljenje. Zbog toga su i zapucali u pobrđe plani-ne Iga. Izbačeni su iz samurajske škole zato što su ugrozili bezbednost dai-mja Takatomija. Poslali su ih Akikoinoj majci u Tobu, dok ne donesuodluku o njihovoj sudbini. Kuma-san, samuraj koji ih je pratio, pao je s ko-nja i iščašio rame. Morali su da se zaustave u Kamejami, dok se ne opora-vi. Tamo su i čuli, od putujućeg trgovca, da se neki bogalj po imenu Oročihvali da poznaje ozloglašenog nindžu Zmajevo Oko. Selo Kabuto, gde jenavodno živeo Oroči, nije bilo daleko, pa su se njih troje zaputili da ga pro-nađu.

Džek se nadao da će, ako pronađu Oročija, možda otkriti jazbinu Zmaje-vog Oka. Onda bi o tome obavestili Jamatovog oca, Masamota Takešija, ito bi ga moglo dovesti do očevog priručnika. Molio se da dobije priliku dase, sa svojim prijateljima, iskupi u očima legendarnog mačevaoca, koji biih mogao pozvati da se vrate u Niten Iči Rju i nastave obuku za samuraje.

Ispostavilo se se da je Kabuto samo skupina seljačkih koliba oko raskr-

8

snice. Neugledna seoska krčma je ukazivala gostoprimstvo malobrojnimputnicima koji bi skrenuli s druma za Tokaido, na putu ka zamku Ueno.

U tom svratištu su našli Oročija.Kada je Džek ušao u kafanu s prijateljima, zavladala je tišina. Njegova

pojava je svuda izazivala uzbuđenje, pogotovo izvan Kjota, gde strancinisu bili česta pojava. Crnokosi i tamnooki Japanci su se svuda čudili nje-govoj gustoj plavoj kosi i nebeskoplavim očima. Džek je, iako je nedavnonapunio četrnaest godina, visinom i telesnom snagom nadmašivao velikibroj nižih japanskih muškaraca. To je izazivalo dodatne probleme. Japancisu ispoljavali sumnjičavost i strah u njegovom prisustvu, tim pre što seDžek odevao i ponašao kao samurajski ratnik.

Osvrnuo se oko sebe. Krčma je više ličila na kockarnicu, nego na drum-sko svratište. Gosti su bacali kockice i igrali karte na niskim stolovima, le-pljivim od prosutog sakea. Trgovci, lutajući samuraji i seljaci posmatrali supridošlice ispod oka. Kada je Akiko ušla začuo se odobravajući muškižamor, i Džek je zapazio da u krčmi nema žena, izuzev sluškinje u ćošku.

Trojka je prišla baru, praćena pogledima prisutnih.

„Oprostite?“, Jamato se obratio vlasniku, zdepastom muškarcu krupnih,mesnatih ruku. „Znate li gde možemo naći Oroči-sana?“

Krupni krčmar je nešto progunđao i pokazao glavom u pravcu najdaljegugla. U oskudno osvetljenoj niši sedeo je neki pogrbljeni čovek, s drvenomštakom pored sebe.

„Možemo li da popričamo s vama?“, pitao je Jamato, kad su se približiliniši.

„Možete, ako ste spremni da platite piće“, procedi nepoznati. Odmerio ihje od glave do pete, pokušavajući da shvati šta tako otmen dečak iz samu-rajskog staleža radi s lepoticom i strancem u zloglasnom svratištu.

„Mislim da jesmo“, odvrati Jamato, uz učtiv naklon.„U tom slučaju ste dobrodošlo društvo. Čak i gajdžin.“

Džek nije obraćao pažnju na pogrdni naziv. Bogalj im je jedini trag, izbog toga im je neophodan. Činjenica da Oroči ne zna da on tečno govorijapanski može im samo koristiti.

Čovek je podigao izobličenu levicu i mahnuo krčmaru da donese sake.

9

Kada je Oroči naručio piće, postalo jasno da je prihvatio svoja tri gosta, irazgovor i kockanje su se nastavili.

Džek, Akiko i Jamato su seli skrštenih nogu s druge strane niskog stola.Služavka je donela veliku bocu sakea i jednu šoljicu. Udaljila se čim je Ja-mato izmirio račun.

„Moram da se izvinim zbog groznih manira“, Oroči se obratio Akiko, ža-lobnim glasom. Pokazao je na štrokavu desnu nogu, opruženu na jastuku.Golo stopalo se lepo videlo. „Ne želim da vas vređam, ali, znate, ja sambogalj od rođenja.“

„To nije problem“, odvratila je i nasula piće Oročiju, kao što su običajinalagali.

Bogalj je podigao šoljicu zdravom rukom i ispraznio je u jednom gutlja-ju. Akiko ju je ponovo napunila.

„Potrebne su nam informacije o kretanju Dokugan Rjua“, rekla je tihoAkiko, dok je Oroči posezao za šoljicom.

Oročijeva ruka je načas zadrhtala, kad je devojka pomenula ZmajevoOko. Dohvatio je šoljicu i iskapio njen sadržaj.

„Ovaj sake je grozan!“, žalio se. Glasno je kašljao, lupajući se po prsima.„To što vas zanima košta mnogo više od jedne boce pića.“

Značajno je pogledao Jamata, dok mu je Akiko punila šoljicu. Dečak jeshvatio o čemu se radi. Klimnuo je saputnici. Skinula je krupni, mlečnobelibiser s rukava kimona. Spustila ga je na sto, ispred Oročija.

„Ovaj biser će biti više nego dovoljna nadoknada za vaš trud“, reče Jama-to.

Bogaljeve oči pohlepno zaiskriše pri pogledu na biser. Osvrnuo se poodaji, da bi se uverio da ih niko ne posmatra. Bio je zadovoljan onim što jevideo. Njegov osmeh je bio izobličen, kao i obogaljena ruka.

Posegnuo je za biserom.Jamato ga je hitro ščepao za zglob.

„Obično plaćam po isporuci robe“, napomenuo je dečak.„Naravno“, složio se Oroči i povukao ruku. Prošaptao je, „Da sam na va-

šem mestu posetio bih selo...“

10

Zvono je zazvonilo kada su se šodži vrata otvorila, propuštajući dvojicupridošlica. Oroči je zaćutao. Sačekao je da novi gosti sednu za šank. Jedanod njih je mahnuo krčmaru. Džek je primetio da nema mali prst.

„Nastavite“, požurivao ga je Jamato.Oroči je delovao odsutno. Brzo je usmerio pažnju na biser.

„Pa... molim vas da me izvinite? Više sila, znate“, rekao je i dohvatio šta-ku. „Potrebno mi je izvesno vreme da stignem donde. Moram da krenemna prvi nagoveštaj potrebe. Siguran sam da me razumete.“

Pokušao je da ustane. Pao je preko stola i oborio bocu sakea. Pirinčanovino se prosulo po stolu.

„Ova slabost u nozi je zaista nepodnošljiva“, promrmljao je, kao da seizvinjava. „Ubrzo ću se vratiti. Devojko, počisti nered!“

Othramao je do zadnjih vrata. Služavka je požurila do njihovog stola ipočela da raščišćava nered. Džek je uočio da nešto nedostaje.

„Gde je biser?“Pogledali su na pod. Zgledali su se u čudu, kad su shvatili šta se desilo.

Prepredeni bogalj ga je ukrao!

Potrčali su ka zadnjim vratima.Oročija nije bilo na vidiku. Akiko je prva ugledala siluetu koja je nestaja-

la u bambusovoj šumi, iza krčme. Oroči je bio iznenađujuće okretan. Izgu-bio se u gustišu, pre no što je iko od njih stigao do ivice šume. Pošli su zanjim. Dali su se u trk... Činilo se da je lopov nestao bez traga.

„Da li si čuo?“, reče Akiko, prekinuvši Džekovu potragu za Oročijem.„Šta je trebalo da čujem?“, pitao je Džek.

„Psst, slušaj!“Ućutali su se.

Lišće je šuštalo u visokim krošnjama. Bio je to blag zvuk, sličan udarutalasa o obalu. Spokojni šumor lišća narušavala je škripa bambusovih sta-bljika koje se su se trljale jedna o drugu. Džek nije uspeo da ulovi nijedanneobičan zvuk.

„Zar ne čuješ?“, prošaptala je, „Zadrži vazduh.“

Izmenjali su poglede, zatvorenih usta.

11

I dalje se čulo da neko diše.

Ponovo im se isplatila obuka senseja Kana, slepog učitelja bodžicua izsamurajske škole. Džeku je odmah bilo jasno odakle dolazi zvuk, i krenuoje da se prikrada tom mestu.

Oroči je naglo iskočio iz gustiša, na samo pet koraka ispred Džeka. Kriose pored njih sve vreme.

„Vrati se!“, povikao je Džek, uznemirivši ptice u krošnjama.„Idite!“, poručila im je Akiko. Bila je suviše umorna da bi nastavila pote-

ru. „Čuvaću prtljag.“

Jamato je zbacio ruksak i požurio za Džekom, koji je trčao za Oročijem.Bogalj je nanovo iščezao u gustišu.

Mladi samuraj nije odustajao. Lažni bogalj ga ovoga puta neće namagar-čiti. Kada je stigao do mesta gde je Oroči nestao, okliznuo se i skotrljao na-glavačke niz strmi nagib.

Kada je stigao do kraja strmine, skočio je na noge. Stajao je na šumskojstazi. Jamato mu se uskoro pridružio. On nije pao, zahvaljujući Džekovomuzviku upozorenja.

„Kuda li je krenuo?“, pitao se Jamato.

„Ne znam. Bio sam okupiran tumbanjem niz padinu!“, nervozno ćeDžek. Trebio je uvelo lišće iz kose.

„Dobro, ti kreni ovim putem. Ja ću poći u suprotnom pravcu“, naložiomu je Jamato. „Vikni, ako ga pronađeš.“

Jamato se dao u trk.Džek je hteo da učini isto, kada je začuo krckanje bambusa u blizini.

Okrenuo se u mestu.

„Znam da si tu“, reče mladi samuraj.Oroči je smesta ustao, uz pomoć štake. Izašao je iz gustiša.

„Opa! Ti znaš japanski. Baš fino.“Skrušeno se naklonio pred dečakom, i hramljući krenuo ka njemu.

„Ne bi naudilo bogalju, zar ne?“ obratio mu se molećivim glasom. Pružioje unakaženu desnicu, kao da se predaje.

„Ti uopšte nisi bogalj!“, uzviknuo je Džek. Nije skidao pogled s Oročija.

12

„Zar ti u krčmi nije bila deformisana leva ruka?“

Oroči se zlobno osmehnuo.„Istina je. Uspeo sam da vas obmanem, zar ne?“, rekao je. Ispružio je

nogu, da bi se ispravio do pune visine, i opustio zgrčenu ruku.

Munjevitom brzinom je rastavio štaku, i sevnuo je dugi, čelični šiljak.Uperio je smrtonosno oružje ka Džekovim grudima.

13

2.

STRELICA IZ DUVALJKE

Džek je samo zahvaljujući samurajskoj obuci izmakao oštrom sečivu.

Izvio se u stranu. Čelični šiljak je prošao na vlas kose od njegovog srca.Bez oklevanja je udario napadača u vrat, desnom rukom.

Oroči se zateturao unazad i naleteo na bambus. Krkljao je zbog udarca udušnik, trudeći se da povrati dah. Mladi samuraj je hteo da ga dokrajči, aliga je lažni bogalj ponovo napao šiljkom, primoravši dečaka da potraži spasu gustom spletu bambusovih mladica. Naciljao je između Džekovih očiju,uveren u pobedu.

Opkoljen bambusom, dečak je mogao samo da čučne. Pao je na kolena.Metalni šiljak je proburazio mladicu bambusa, na mestu na kojem je domaločas bila njegova glava.

Oroči je razočarano opsovao. Oružje mu se zaglavilo. Džek ga je snažnoudario u stomak. Lažni bogalj je zastenjao, ali nije puštao oružje. Dečak gaje zgrabio za zadnji deo nožnog zgloba. Zabio mu je rame u trbuh, i podi-gao ga s tla.

Lažni bogalj je tresnuo o zemlju. Ostao je bez vazduha. Bio je ošamućenod pada.

Džek je iskoristio priliku da stisne neprijatelja u zahvat. Prenebregao ječinjenicu da Oroči još nije pustio oružje. Iščupao ga je iz mladice i upravio

14

ka dečakovim rebrima. Lažni bogalj se ubrzo našao iznad njega.

„Ovog puta mi nećeš umaći, gajdžine!", prosikta Oroči. Podigao je oruž-je, u nameri da mu zada smrtonosni udarac.

Džek je očajnički bauljao po tlu, ne bi li se spasao. Zgrabio je otkinutoparče bambusa i podigao ga iznad glave, kako bi zaštitio lice.

Vrh šiljka je probio mladicu, zaustavivši se tik iznad njegovog desnogoka.

Oroči je gnevno kriknuo, gurajući oružje. Džekova ruka je drhtala, dok setrudio da zaustavi smrtonosnu oštricu. Lažni bogalj je nalegao svom svo-jom težinom, ali je Džek bio snažniji. Izvio se u stranu, kad je Oroči nava-lio svom snagom, i iščupao šiljak iz napadačevih ruku. Oroči je tresnuo ozemlju, licem prema napred.

Džek je zavitlao oružje u mračni gustiš i skočio na protivnika. Nije hteoda mu da vremena da dođe sebi. Zabio je Oročiju koleno u rame i čvrsto gaščepao za ruku.

Prikovao ga je za zemlju.

Pokušao je da se oslobodi, ali mu je Džek pritisnuo lakat. Vrisnuo je odbola i prestao da se miče.

„Nemoj, molim te! Slomićeš mi ruku!“, mucao je, pljujući zemlju iz usta.

„Prestani da pružaš otpor", odvrati Džek, pre no što je pozvao Jamata.Njegov uzvik je uznemirio neku veliku pticu, negde u krošnji.

Oroči je pokušao da pobegne, ali ga je Džek ponovo stisnuo u zahvat.Pritiskao ga je sve snažnije. Oroči je zastenjao, pre no što se umirio.

„Hoćeš li me ubiti?“, zajecao je.„Ne, neću te ubiti“, odvrati Džek. „Pustiću te kad saznam gde je Zmajevo

Oko.“

„Taj podatak vredi više od mog života", prosikta lažni bogalj. Nervoznose obazirao oko sebe, kao da očekuje da će se nindža pojaviti i na sam po-men svog imena.

„Tvoj život, ako mene pitaš, ništa ne vredi“, nastavi Džek. „Ako ćemopravo, ukradeni biser je više nego pristojna nadoknada za tvoj trud. Kadsmo već kod toga, mislim da bi trebalo da ga vratiš, dok mi ne kažeš onošto bih želeo da znam.“

15

Pojačao je stisak. Oroči je kriknuo. Na Džekovo iznenađenje, mali, belibiser se pojavio u njegovim ustima.

„Dobićeš ga kad mi kažeš gde je Zmajevo Oko“, reče Džek, pre no što jegurnuo skupoceni biser u obi.

„Šta će biti ako ti ne kažem?“

„Ubićemo te.“„Ali, rekao si...“

„Grešiš, rekao sam da te ja neću ubiti, ali ne mogu da ti obećam da nekood mojih japanskih prijatelja to neće učiniti. Oni su pripadnici samurajskogstaleža. Siguran sam da uklanjanje tebi sličnih smatraju svojom dužnošću."

Oroči je progutao knedlu. Naslutio je da se Džek ne šali. Obojica su znalida su samuraji pozvani da dele pravdu. Oroči, kao lopov i lažov, nije mo-gao da računa na milost.

„Pusti me, pa ću ti kazati. Dajem ti reč da će biti tako“, oklevajući pro-zbori Oroči. „Ali, znaj da koračaš prema sopstvenom grobu.“

Džek ga je oslobodio. Bilo mu je drago što je varka upalila. Znao je daJamato i Akiko nemaju ovlašćenja da ubiju čoveka zbog sitne krađe.

„Pa, reci mi, gde mogu da nađem Zmajevo Oko?“Oroči je ustao. Masirao je bolno rame.

„Gde si naučio da se tako boriš?“„U Niten Iči Rjuu u Kjotu.“

„Ti si učenik Masamota Takešija!“, uskliknuo je razrogačenih očiju. „Domene su doprle glasine da je usvojio dečaka gajdžina, ali nisam ni sanjaoda će ga obučiti samurajskoj veštini...“

„Ne traći moje vreme. Gde je Zmajevo Oko?“

„Siguran sam da želiš da umreš, mladi samuraju, čim tragaš za tim đa-volom!“, prostenja Oroči, dok je s nevericom vrteo glavom. „Poslednje štosam čuo jeste da su se nindže iz njegovog klana utaborile na zapadnim pa-dinama planinskog lanca Iga, blizu sela Šindo. Posetite tamošnji hramZmaja i pitajte za...“

Oroči je iznenada zaćutao. Otvarao je i zatvarao usta kao riba na suvom,ali iz njih nije izlazio nikakav zvuk. Oči mu postadoše staklaste, a pogled

16

neusredsređen. Pao je postrance, trznuo se dva puta i umirio.

„Upozorio sam te, Oroči!“, reče Džek. Načinio je oprezan korak ka uko-čenom telu. „Bez trikova.“

Podigao je komad slomljenog bambusa i bocnuo Oročija oštrim vrhom.Nije ni mrdnuo. Opazio je majušnu strelicu u njegovom vratu.

Bila je to strelica iz duvaljke, namazana smrtonosnim otrovom.Prisustvo takvog oružja moglo je da znači samo jedno...

Dečak se okrenuo oko sebe. Čvrsto je stiskao bambusovu mladicu.Nije video nijednog nindžu.

To nije moralo da znači da nisu tu. Godinama su učili veštinu prikrada-nja. Gustiš je mogao da krije jednog, ili stotinu ubica.

Još čvršće je stisnuo bambus. Koliko je samo žalio za samurajskim ma-čevima, koje im je Masamoto zaplenio kad su izbačeni iz škole. Oštri čelikmu nikada nije bio ovako neophodan.

Osluškivao je, tragajući za najmanjim šumom koji bi nagovestio prikra-danje ubice. Čuo je samo šuštanje lišća, visoko u krošnjama, i škripanjebambusa. Povukao se unatraške, među guste mladice. Majušna strelica jeudarila u bambus ispred njegovog lica.

Džek se pognuo. Izvirio je između mladica, očajnički tražeći izvor otrov-nih strelica. Ali napadač je bio previše dobro skriven.

Čuo je kako još jedna ptica poleće i podigao pogled. Ovoga puta, ugledaoje dve tamnozelene prilike. U svojoj zelenoj šinobi šozoku odeći, dvojicanindži su se savršeno uklapali u okolinu, dok su kao mačke skakali po naj-višim stabljikama u šumi, da bi se obrušili na Džeka.

Ispalili su strelice iz duvaljki, držeći se nogama za stabljike.

17

3.

TREĆI NINDŽA

Džek je iskočio iz svog skrovišta. Strelice iz duvaljki su pogodile bambu-sove mladice oko njega.

Jurio je između stabljika, pognute glave. Čuo je kako još nekoliko streli-ca zviždi za njim.

Nije se osvrtao za sobom.

Naišao je na šumsku stazu i potrčao što dalje od smrti.Konačno je usporio. Pogledom je premeravao krošnje iznad i iza sebe.

Nije mogao da bude siguran, ali mu se činilo da je izmakao progoniocima.Požurio je nazad u pravcu sela. Brinuo se zbog Akiko. Nije znao da li i njojpreti opasnost.

Odjednom se, kao panter, ispred njega pojavio nindža.Džek je isturio močugu od bambusa, rešen da se odbrani.

Nindža je polako podigao ruke.Ali, to nije bio znak da se predaje. Imao je metalne kandže na oba dlana.

Nindže su koristile šuko da bi se lakše penjale. Penjalice su bile smrtono-sno oružje. Četiri zakrivljena šiljka mogla su da razderu meso i onesposobesvakog protivnika.

Mladi samuraj nije gubio vreme. Napao je.

18

Nindža nije ni mrdnuo, kad mu se bambusov štap ustremio na glavu.

Džekov udarac je naglo zaustavljen.Podigao je glavu i video da je udario u stabljiku bambusa. Dugačko oruž-

je je bilo beskorisno u skučenom prostoru.

Nindža je munjevito zamahnuo kandžama, zakačivši obe Džekove ruke.Osam krvavih linija se pojavilo na njegovoj koži, i Džekovo lice se iskrivi-lo od bola. Morao je da ispusti bambusovu motku.

Mladi samuraj je zanemario to što su ga ruke pekle, i udario je plaćenogubicu nogom u grudi.

Nindža nije očekivao tako snažan i brz udarac od golobradog dečaka. Po-leteo je unazad na bambuse. Džek je nastavio napad, moćnim udarcemnoge sa strane, ali je nindža poskočio, izbegao atak i uzverao se uz bam-bus, kao mačka.

Dečak je krenuo za njim, naoružan iskustvom pentranja po jarbolima ikonopcima na Aleksandriji. Stiskao je bambus kao da je katarka, dok je sle-dio ubicu, visoko u krošnjama. Iznenadio je nindžu svojom neočekivanomokretnošću i sigurnošću u penjanju. Ubica je bežao pred njim.

Džek je skakao sa stabljike na stabljiku.Bambus je na ovoj visini bio zelen i savitljiv. Džek se približavao nepri-

jatelju. Snažno ga je udario nogom u stomak. Nindža je izgubio ravnotežu.Pao je kroz krošnje ka dalekom tlu, s krikom na usnama.

Nepomično je ležao u gustom šipražju. Džek je s olakšanjem odahnuo,kad je video da je jedna nindžina noga savijena u neprirodnom položaju.

Počeo je da se spušta, kad je drugi nindža najedanput iskrsnuo iz gustišaispod njega i zamahnuo mačem. Čuo je oštro pucketanje, kad je nindža ise-kao stabljiku za koju se držao.

Mladi samuraj je poleteo prema tlu. Vetar mu je zviždao pored ušiju. Na-stojao je da se uhvati za nešto i ublaži pad. Nekako je uspeo da dohvati jed-nu stabljiku, ali je taj bambus bio mlad, i savio se pod njegovom težinom.Nastavio je da pada. Bambus je konačno popustio, i slomio se pod njego-vom težinom. Gravitacija je činila svoje, i Džek je poslednjih pet metarapadao kao kamen.

Udar o zemlju mu je izbio sav vazduh iz pluća.

19

Ležao je ošamućen. Čuo je kako je neko doskočio pored njega.

Osvrnuo se za sobom i ugledao zelenog nindžu. Prikradao se, isturenihkandži, spreman da napadne i iskida kožu na Džekovim leđima. Dečak jepuzao na sve četiri, očajnički pokušavajući da pobegne. Nindža je čučnuo izamahnuo.

Mladi samuraj je uspeo da ustane. Zateturao se kroz gustiš. Znao je danema mnogo šansi da preživi. Sudbina mu je bila zapečaćena, kada se trećinindža pojavio ispred njega, i presekao mu odstupnicu.

Ovaj je nosio crni šinobi šozoku.Na trenutak su obojica stajala potpuno mirno.

Onda je crni nindža udario Džeka u grudi, i mladi samuraj je poleteo una-zad. U istom trenutku, šuriken nož se zario u stabljiku bambusa pored ko-jeg je do malopre stajao.

Crni nindža ga je ponovo napao, pre no što je stigao da se pribere. Ovogaputa, podigao ga je i bacio. Dečak je tresnuo je o zemlju. Video je zelenognindžu iznad sebe. Zamahnuo je šuko kandžama po vazduhu, umesto poDžekovim nezaštićenim leđima.

Zeleni nindža je ozlojeđeno siktao. Odmerio je crnog, gnevnim i zbunje-nim pogledom. Napao ga je kandžama. Crni nindža je blokirao napad i od-govorio oštrim udarcem dlana u grlo. Zeleni se krkljajući zateturao unazad.Ponovo je napao, zamahujući šukom. Ali crni nindža nije odstupao. Pribra-no je isukao tanto i zarezao oštru liniju preko prsa zelenog nindže, koji jezaprepašćeno posmatrao krv koja mu je šikljala iz grudi. Uzmakao je i pa-nično potražio spas u gustišu.

Crni nindža se okrenuo ka Džeku, s nožem u ruci.

Mladi samuraj ga je užasnuto posmatrao.„Džek!“, neko je kriknuo.

Crni nindža nije gubio vreme.Obrisao je krv sa sečiva. Uspuzao se uz bambus i nestao u krošnjama.

Jamato je izbio iz gustiša. Zatekao je uplašenog i zbunjenog Džeka opru-ženog po tlu, krvavih ruku.

„Da li je s tobom sve u redu?“, pitao je Jamato. Držao je bo palicu na go-tovs. „Našao sam mrtvog Oročija. Šta se desilo?“

20

„Napale su nas nindže. Ubili su ga“, odgovorio je Džek. Opipavao je sve-že rane. Ogrebotine koje su mu nanele kandže nisu bile duboke, ali su gaveoma bolele. „Zatim su se ustremili na mene, ali... spasao me je druginindža.“

„Spasao te je? Da li si siguran da nisi pao na glavu?“, rekao je Jamato.Pomogao mu je da ustane. „Nindže su naši zakleti neprijatelji.“

„Znam šta pričam. Taj nindža je dva puta sprečio one druge da me ubiju.“

„Pa, nikad nisam čuo za nindžu zaštitnika!“, smejao se Jamato. „U sva-kom slučaju, duguješ mu zahvalnost.“

„Da. Ali zašto je to učinio?“

„Ko zna. Ako su nindže u blizini, hajde da što pre odemo do Akiko.“„Predlažem da prvo pretražimo ovog nindžu“, odvrati Džek. Prišao je

telu plaćenog ubice.

„Šta ćemo s Akiko?“„Neće to dugo trajati. Sem toga, ona ume da se brine o sebi.“

Obojica su znali da je to tačno, mada Džek nije hteo da prizna da je Aki-ko još slaba od trovanja, i samim tim ranjivija nego inače. Moraće da požu-ri.

„Šta misliš da ćeš naći?“, pitao je Jamato.

„Ne znam“, odgovori Džek, dok je prevrtao po mrtvačevoj odeći. „Neka-kav trag.“

Jamato se nervozno osvrnuo oko sebe. Strahovao je od povratka drugogubice. Okrenuo je nindžu.

„Pogledaj ovo.“ Džek je podigao čovekovu ruku. „Nema jedan prst.“Skinuo je kapuljaču, da bi otkrio nindžino lice. Tanki mlaz krvi mu je cu-

rio iz usta.

„Pa šta?“, reče Jamato.„Zar ga nisi prepoznao? On je jedan od dvojice ljudi koji su ušli u krčmu

posle nas. Nije ni čudo što je Oroči pobegao. Sigurno je znao da ga gone.“

Džek je nastavio s pretresom. Našao je dugo uže s kukom za penjanje,pričvršćeno za leđa, zatim pet šuriken zvezda, tecubiši šiljke u džepu, iinro kutijicu s nekoliko pilula i nekim čudnim praškom. Nindža je imao

21

tanto za pojasom.

Isukao je nož iz korica. Posekao se po palcu i opsovao.„Pazi šta radiš!“, reče Jamato. „Možda je otrovan."

„Hvala na upozorenju", kiselo će Džek, dok je sisao krv iz rane.Sečivo je zlokobno blistalo. Video je niz kandži oznaka na čeličnoj oštri-

ci.

„Šta tu piše?“, pitao je Džek. Nije mnogo napredovao s kandžijem, upr-kos svakodnevnom vežbanjem s Akiko.

„Tu piše Kunitome!“, zareža nindža, ščepavši Džeka za gušu. „To je imemajstora koji je načinio sečivo.“

Džek se borio za vazduh, dok mu je nindža stezao dušnik snažnom ru-kom. Zatečen razvojem događaja, mladi samuraj je zaboravio na obuku.Bezuspešno je cimao napadača za ruku.

Jamato je pojurio napred i udario nindžu u rebra, ali ubica nije puštaosvoju žrtvu. Džek se zacrveneo i izbečio oči. Jamato je podigao palicu iudario nindžu po slomljenoj nozi. Nindža se trgnuo u agoniji i pustio Dže-ka. Jamato je brzo sklonio prijatelja van ubičinog domašaja.

„Samuraj koji krade“, procedi nindža, između dva jauka. „Kakva sra-mota!“

„Nismo krali. Nadali smo se da ćemo pronaći tragove“, krkljao je Džek.Nesigurno se uspravio. „Moram da saznam ko ste i gde je Zmajevo Oko.“Nindža se grleno nasmejao. Još krvi mu se pojavilo na usnama.

„Trebalo bi da ga predamo vlastima, Džek. Odvešćemo ga do zamkaUeno“, predložio je Jamato. Nije se osećao sposobnim za ispitivanje nin-dže. To bi moglo da bude jako opasno, kao izazivanje ranjenog lava. „Zna-će da izvuku istinu iz njega.“

„Nećemo“, usprotivio se Džek. „Možda će nam reći nešto o ZmajevomOku, u zamenu za svoj život?“

„Nijedan samuraj neće odlučivati o mom životu", odgovori nindža. Izva-dio je tamno, okruglo zrnce iz inra za pojasom.

Gurnuo je u usta pilulu s otrovom i snažno je zagrizao. Na usne mu jeudarila pena.

22

„Nikada nećeš naći Dokugan Rjua, mladi samuraju“, prostenjao je po-slednjim dahom. „On će naći tebe...“

23

4.

DEMONSKO SEČIVO

„TO je bila glupa ideja!“, uskliknu Jamato. Nije se obazirao na to što muje Akiko ponudila senča. „Zamalo što nisi stradao!“

„Ali sada znamo gde je boravište Zmajevog Oka“, negodovao je Džek.„Blizu Šinda. To je na manje od pola dana puta odavde. Sada je kasno daodustanemo.“

„Imamo samo ime sela i hrama. Misliš li da ćeš upasti tamo i zateći Zma-jevo Oko na popodnevnoj čajanci s kolegama?“

„ Ali ovaj trag je sigurno vredan truda“, nije odustajao Džek. „Sudbinanas je navela na tog trgovca čajem. Bilo nam je suđeno da nađemo Oročija.Nindže su nas napale. Oroči je stradao. To dokazuju da smo na pravomtragu.“

„Nije tačno! Već imamo dovoljno nevolja s mojim ocem. Nisam spremanna novi rizik. Nikada mi ne bi oprostio, a onda se mi nikada ne bismo vra-tili u Niten Iči Rju!“

Jamato je okrenuo leđa Džeku, što je značilo da je razgovor okončan.Gledao je preko jaruge, s terase čajdžinice, ka stenovitoj litici. Iz čajdžiniceKamejama, na grebenu pored druma za Tokaido, pružao se izuzetan vidik,što je privlačilo brojne posetioce iz Kjota. Čajdžinica je tog divnog letnjegdana bila puna putnika. Svi su posmatrali kako sunce zalazi za prelepe

24

oštre vrhove planina.

Džek se nervozno poigravao s tantom mrtvog nindže. Na sjajnom čelikubila je samo jedna mrlja, na mestu na kojem se Džek juče posekao. Odlučioje da zadrži oružje, kada se nindža ubio pregrizavši otrovnu pilulu. To jebilo jedino oružje koje su posedovali, nakon izbacivanja iz Niten Iči Rjua.

Nije zamerao Masamotu na tome što je odlučio da ih izbaci. Shvatio je dase poneo kao budala, kada je pokušao da skrije postojanje očevog priručni-ka od jedine osobe koja je bila sposobna da ga zaštiti od Zmajevog Oka.Verovao je da čuvajući tajnu štiti svog zaštitnika Masamota. Otac ga je za-kleo da nikome ne kaže za postojanje priručnika. Poverio mu je šifru kojaštiti dragocene podatke od pohlepnih očiju, obavezujući ga da ne dozvolida priručnik padne u pogrešne ruke. Džek je ćutao, zato što u početku nijeznao kome može da poveri tako dragoceno blago, koje su svi tražili. Zbogtoga ga je sakrio u dvorcu daimja Tatakomija.

Priručnik mu je bio poslednja veza s ocem, i jedina prilika da osigura bu-dućnost. Bio je spreman na sve da bi ga zaštitio. Ako ikada stigne do lukeNagasaki, iskustvo koje je stekao pentrajući se po Aleksandriji i njegovonavigatorsko znanje pomoći će mu da se domogne broda koji će ga odvestiu Englesku. Tamo njegova sestrica Džes željno očekuje da se on vrati.

Nadao se da ga još uvek čeka. Njena budućnost u Engleskoj, bez ikogsvoga, bila je nesigurna koliko i njegova u Japanu. S priručnikom bi mogaoda izdržava i nju i sebe. Bio bi uvaženi brodski kapetan, baš kao što je bionjegov otac, pre no što ga je Zmajevo Oko hladnokrvno pogubio.

Činilo mu se da tantov smrtonosni čelik treperi u njegovim rukama, dokje zamišljao kako Zmajevo Oko davi njegovog oca. Obuzela ga je želja zaosvetom. Taj nindža mu je oduzeo sve do čega mu je stalo – oca, priručnik,a zamalo i Akikoin život.

Kada se zajedno s ocem pre četiri godine pridružio holandskoj posadiAleksandrije, snevali su o otkrivanju novih zemalja, bogatstvu i herojskompovratku u Englesku. Nijedanput mu nije palo na pamet da će završiti samsamcit, u opasnoj stranoj zemlji, obučavajući se za samurajskog ratnika.

A sada ni to više neće raditi.„Gde ste dobili taj nož?“, pitao ga je vlasnik čajdžinice. Starac je preki-

nuo dečaka u razmišljanju, dok je skupljao šoljice senča.

25

„Našli smo ga... u šumi“, odgovori Džek. Pitanje ga je iznenadilo.

Vlasnik čajdžinice ga je premeravao zabrinutim pogledom. Džeku je bilojasno da mu ne veruje.

„Znaš li šta je to?“, raspitivao se starac. Nije skidao pogled s Džekovoglica, kao da izbegava da pogleda nož.

„To je tanto...“„Jeste, ali ne bilo koji tanto...“ Vlasnik se približio i progovorio tiho, s

neskrivenim strahom. „Taj nož je iskovao kovač Kunitome-san.“

„To nam je poznato“, umešao se Jamato, iznerviran čajdžijinim dosađiva-njem. „Tako piše na sečivu.“

„Vi to znate! A ipak ste ga zadržali?“

„A zašto ne bismo?“, pitao je Džek, zbunjen vlasnikovim neobičnim po-našanjem.

„Sigurno ste čuli da su noževi Kunitome-sana zli. To nije oružje vrlihsamuraja“, objasnio je. Zagledao se u Jamata. „Kunitome-sanova oružja suzloglasna u ovim krajevima. On živi desetak rija zapadno odavde u seluŠindo.“

Na pomen imena sela Džek je bacio brz pogled na Akiko i Jamata. I onisu bili jednako zaprepašćeni. Podudarnost sigurno nije bila slučajna.

„Kunitome-san je bio nasilan čovek, poremećenog uma, ponekad na rubuludila“, poverio im je vlasnik. „Veruje se da je preneo svoje karakterne crteu oružje koje je načinio. Takva sečiva žude za krvlju, nagone vlasnike dapočine ubistvo!"

Džek je oborio pogled na tanto. Ličio je na bilo koji nož. Setio se želje zaosvetom probuđene uspomenom na očevu smrt.

„Cenimo vašu brigu“, reče Akiko, uz kiseo osmeh, „ali prestari smo daverujemo u takve praznoverice. Nećete nas uplašiti.“

„Ne pokušavam da vas uplašim. Nastojim da vas upozorim na opasnost.“Vlasnik čajdžinice je spustio poslužavnik.

„Možda ćete me bolje razumeti, ako mi dopustite da vam objasnim.“Akiko je učtivo uvažila njegov zahtev klimanjem glave. Starac je klek-

nuo pored njih.

26

„Kunitome-san je učenik najvećeg kovača mačeva koji je ikada postojao,Šizu-sana iz škole Sošu. Kunitome-san je, pre nekoliko godina, izazvaoučitelja da bi se pokazalo ko pravi bolje oružje. Danonoćno su radili u svo-jim kovačnicima. Kunitome-san je načinio veličanstveno oružje koje je na-zvao Juči Josamu, Deset hiljada ledenih noći. I Šizu-san je načinio svojinač. Nazvao ga je Javaraka-Te, Nežne ruke. Složili su se da isprobaju ma-čeve. Trebalo je da svaki majstor postavi sečivo u potočić, s oštrom ivicomokrenutom ka površini. Nadmetanje je nadgledao tamošnji kaluđer. Kunito-me-san se ogledao prvi. Njegov mač je posekao sve što je voda nosila –opalo lišće, lotosov cvet, nekoliko riba, pa čak i vetar koji je duvao prekonjega. Šizu-san je bio impresioniran učinkom svog protivnika. Spustio jesvoj mač u vodu i strpljivo čekao.

„Njegov mač nije presekao ništa. Nije prepolovio nijedan list, a cveće jenastavljalo put, nakon što bi poljubilo oštricu. Ribe su plivale iznad njega,dok je vetar tiho romorio preko oštrog sečiva."

„To znači da je Kunitome-san načinio bolji mač“, umešao se Jamato.

„Nije! Kaluđer je proglasio Šizu-sana za pobednika. Kunitome-san jeosporio odluku, zato što majstorov mač nije ništa posekao. Kaluđer je ob-razložio svoju odluku. Prvi mač je nesumnjivo bio valjano oružje. Ipak, po-kazao se krvožednim i zlim, zato što nije znao šta treba, a šta ne treba daseče.

„Tom sečivu je svejedno da li će poseći leptira ili ljudsku glavu“, rekao jekaluđer. Šizu-sanov mač je daleko bolji, zato što što nije sekao ono što jenevino i ono što ne zaslužuje smrt. Duh sadržan u maču je pokazao blago-rodnu moć, kakva priliči istinskom samuraju.

„Zbog toga se veruje da Kunitomeovo sečivo, kada se jednom potegne,mora proliti krv pre no što se vrati u saja, i da je toliko moćno da može danagna vlasnika da se poseče ili počini samoubistvo.“

Džek je spustio pogled na ranu koja je zarastala na njegovom palcu, a za-tim na tanto, još uvek poprskan njegovom krvlju. Možda je u starčevim re-čima bilo neke istine.

„Zapamtite šta vam kažem, taj tanto je demonsko sečivo. Prokleto je.Izaziva želju za krvoprolićem u srcu onih koji ga nose.“

„Starče, da li služiš goste ili ogovaraš?“, pitao je nestrpljivi samuraj za

27

stolom na drugoj strani čajdžinice.

„Oprostite“, odgovorio je vlasnik, uz dubok naklon. „Za tren ću vasuslužiti.“

Ustao je i dohvatio poslužavnik.

„Savetujem vam da izgubite taj tanto u šumi u kojoj ste ga našli.“Vlasnik se naklonio i ostavio trojku da razmišlja o njegovim rečima. Svi

su posmatrali nož. Činilo im se da je njegov duh živ, i da ih privlači poputsnažnog vrtloga.

„Šta sam vam rekao?“, uzbuđeno će Džek. Prekinuo je čaroliju. „To jesudbina. Moramo da odemo u Šindo. Tanto potiče iz sela koje je Oroči po-menuo. To znači da je i onaj nindža došao iz istog kraja."

„Zar niste čuli starca?“, pitao ih je Jamato, posmatrajući ih s nevericomsvojim tamnosmeđim očima. Nije shvatao zašto je Džek tako oduševljenoreagovao. „Nož je uklet.“

„Nije valjda da verujete u to?“, s nipodaštavanjem će Džek, iako ni samsebi nije uverljivo zvučao.

„Ti veruješ u sudbinu. Navodiš je kao razlog za odlazak u Šindo.“

„Da, ali ovo je nešto drugo“, reče Džek. Oprezno je vratio tanto u korice.Zatakao ga je za obi. „Priča o nožu je praznoverica. Dobili smo jasan znak.Na nama je da sledimo sudbinu. Moramo krenuti putem Zmaja i pronaćinindžino skrovište. Imam li pravo, Akiko?“

Devojčica je peglala nabore svilenog kimona boje slonovače. Činilo se daduboko razmišlja. Džek se poslužio rečima koje mu je prošaptala, nakonšto se probudila nakon trovanja. Nadao se da će i ovoga puta biti na njego-voj strani, uprkos velikoj opasnosti.

„Mislim da bi trebalo da pođemo na put“, složila se. „Masamoto-samanam je jasno dao do znanja da smo dužni da mu saopštimo sve što znamo oDokugan Rjuu. To uključuje i sve što naknadno saznamo o njemu. Zamisli-te kako bi bilo kada bismo mogli da mu kažemo gde je sedište nindži. Mo-žda ćemo čak uspeti da povratimo i Džekov priručnik.“

„Zašto si najednom tako spremna da kreneš za tim nindžom, Akiko?“,upita je Jamato. „Zamalo što nisi poginula kad si poslednji put pomagalaDžeku.“

28

„To je još jedan razlog da potražim nindžu. Sem toga, zar nisi ti prvi pre-dložio da pokušamo da ga uhvatimo? Smatrao si da je to sjajna prilika dase osvetiš Zmajevom Oku za ubistvo svog brata. U tome si video sredstvoza povratak porodične časti.“

„Jesam...“, promuca Jamato, „ali... to je bilo pre no što nas je otac otkrio iizbacio iz škole. Nikada mi neće oprostiti, ako pokušam da sam uhvatimZmajevo Oko.“

„Nećemo ga hvatati“, smirivala ga je Akiko. „Samo ćemo pokušati dapronađemo njegovo taborište i obavestimo tvog oca.“

„Još uvek mislim da je to loša ideja. Šta je s tajanstvenim crnim nindžomkoji je spasao Džeka? To nema smisla.“ Jamato ih je smrknuto posmatrao.„Da li je iko od vas pomislio da smo do tragova došli zato što je ZmajevoOko to hteo, i da nas na taj način lukavi nindža mami u zamku?“

Usledila je neprijatna, napeta tišina. Akiko je posle kraćeg razmišljanjaodbacila Jamatovu ideju.

„Nindže se ne bore samo protiv samuraja. Bore se i međusobno. Crninindža je verovatno iz rivalskog klana. Zelene nindže su mogle biti vansvoje teritorije. Jamato se verovatno pojavio na vreme da spase Džekovživot.“

Jamato nije delovao ubeđeno.

„ A šta ćemo raditi, ako ne pođemo?“, umešao se Džek. „Kuma-san je re-kao da još najmanje jedan dan nećemo moći da nastavimo put za Tobu,zbog njegove povrede.“

„Džek ima pravo“, složila se Akiko. „Ako povedemo konje, stići ćemodo Šinda i nazad za jedan dan. Džek može da jaše sa mnom. Kuma-san nasneće sprečavati da posetimo obližnji hram.“

Jamato je usmerio pažnju na predivni zalazak sunca. Još je čvrsto stiskaousne. Spokojstvo se širilo čajdžinicom, dok je sunce nestajalo za planin-skim vrhom. Zlatni zraci su cepali indigoplavo nebo koje je visilo kao svi-leni kimono iznad magličastog planinskog lanca i senovitih dolina.

Džek se odlučio za poslednji pokušaj, dok je svetlost sunca bledela. „Tonam je jedina šansa da pronađemo Zmajevo Oko, pre no što on nas prona-đe."

29

„Zašto bi se vraćao? Dokopao se tvog priručnika“, podsetio ga je Jamato.

„Pomorski priručnik je šifrovan. Samo ja znam šifru“, poverio im jeDžek. „Zmajevo Oko će se vratiti, kad to shvati.“

Džek je znao da nindža računa na pomoć kineskog kriptologa, ali nije ve-rovao da će lako razbiti šifru napisanu na njemu nepoznatim jezicima. Tajposao će potrajati. Pitanje je koliko dugo? Zmajevo Oko bi mogao da izgu-bi strpljenje i da potraži Džeka.

30

5.

MATERINSKA LJUBAV

„Ovo mesto mi se ni najmanje ne sviđa“, promrmlja Jamato. Čvrsto jestiskao bo palicu desnicom.

Jedina ulica u Šindu bila je pusta. Prašina se vrtložila i nestajala izmeđuzapuštenih kućeraka, koji su izgledali kao da su bačeni s nebesa i zabora-vljeni. Bio je topao i sunčan dan, ali nigde nije bilo žive duše. Delovalo jeda je čitava naseobina ošamućena omorinom i zaslepljena suncem.

„Ovo je grad duhova“, reče Džek. Jeza mu je prolazila niz kičmu, dok suvezivali konje i ulazili u avetinjsko selo.

„Ne sasvim", šapnu Akiko. „Neko nas posmatra."Džek i Jamato izmenjaše zabrinute poglede.

„Ko?“, pitao je Jamato.„Ona devojčica, na primer“, odgovori Akiko i klimnu ka kolibi s trščanim

krovom, s njihove desne strane.

Majušno prljavo lice, s krupnim, uplašenim očima, provirilo je iz tame ismesta se povuklo u zaštitničku pomrčinu. Akiko se uputila ka kolibi.Osvrnula se za sobom, kad je shvatila da Džek i Jamato nisu pošli za njom.

„Požurite vas dvojica. Mislim da možete izaći na kraj s jednom devojči-com. Imam li pravo?“

31

Pohitali su za njom, posramljeni sopstvenom neodlučnošću. Provirila je utamu kućice, i rekla: „Zdravo? Oprostite?“

Iznutra je dopiralo isprekidano disanje, kao iz usta psa koji umire. Navratima se pojavio čovek upalih obraza.

„Ostavite nas na miru“, brecnuo se. „Nemamo ništa da vam damo.“

Devojčica koju su videli krila se iza čovekovih nogu. Nije skidala pogleds Džekove plave kose. Mladi samuraj se nasmejao.

„Oprostite što vas uznemiravamo. Ništa nam nije potrebno“, objasnila jeAkiko.

„Gde su seljani?“, pitao je Jamato.„Otišli su. To i vama preporučujem.“

Čovek je počeo da zatvara vrata svoje kolibe.„Došli smo da potražimo Kunitome-sana“, progovorio je Džek. Čovek se

zagledao u Džeka, kao da ga dotad nije video. Izraz lica mu se nije prome-nio. Plavokosi stranac nije bio ništa naspram užasa koje je već video.

Zlovoljno je zafrktao.„Ne pominjite tog đavola! Mrtav je!“

„Šta? Kad se to dogodilo?“, pitao je Džek. „Ko ga je ubio?“Čovek je uzdahnuo. Činilo se da ga razgovor silno umara.

„Počinio je samoubistvo, sopstvenim mačem", procedi seljanin. „Zbognjega je ovo selo propalo. Majstor za kovanje mačeva je bio blagoslov iprokletstvo za Šindo. Njegova veština je dovela mušterije iz svih krajevazemlje, i seljani su se isprva radovali njihovom novcu. Raspolagao je đa-volskom veštinom. Proizvodio je zlo oružje, koje je privlačilo najgore odnajgorih. Bacio je tamnu sen preko sela. Idite odavde. Ovo mesto je ukle-to.“

„Zašto vi niste otišli?" zanimao se Jamato. Uhvatio se za vrata, da ih se-ljanin ne bi zatvorio.

„Otišli bismo, ali zar ne čujete taj zvuk?“, reče čovek. Mislio je na is-prekidano, mučno disanje. „To je moja bolesna mati. Nikako da ispustidušu. Zatočeni smo u smrtonosnoj zamci, dok to ne učini. Zbogom.“

Zatvorio im je vrata ispred nosa.

32

„Izgleda da smo stigli na kraj puta“, reče Jamato, s neskrivenim olakša-njem. „Ne vidim razloga da se duže zadržavamo. Predlažem da krenemonatrag, pre no što Kuma-san primeti da nas nema.“

„Ne“, reče Džek. Krenuo je u suprotnom pravcu od Jamata. „Još nismonašli hram Zmaja, o kojem je Oroči pričao. Pogledajte, to je sigurno tajhram.“

Seoski drum se završavao pred velikim, jezivim hramom na veštačkojuzvišici, prekrivenim izbledelom i oljuštenom crvenom i zelenom bojom.Na krovu su nedostajali crepovi, a na tlu su lagano trulila dva izrezbarenazmaja, koji su otpali s građevine. Glavna vrata behu otvorena. Odbijala suradoznalce, kao ulaz u grobnicu.

„Nećeš valjda da uđeš unutra?“, pitao je Jamato, tražeći Akikoinu podr-šku. „Zgrada bi svakog časa mogla da se sruši!“

Akiko se smerno osmehnula, pre no što je pošla za Džekom uz trošne ste-penice.

Učinilo im se da je sva svetlost isisana iz hrama. Podsećao je na zlokob-nu pećinu, punu tame i senki. U unutrašnjosti se osećao samo zadah truleži.

Džek je prekoračio preko praga i pogledao u pomrčinu. Zamalo što nijekriknuo kad je ugledao dva divovska ratnika, levo i desno od vrata. Imalisu nabrekle mišiće i iskrivljena lica. Jedan vojnik je, ogoljenih zuba, ma-hao džinovskom motkom u obliku munje. Drugi je vitlao gigantskim ma-čem, čvrsto stisnutih usana. Džek je naleteo na Akiko.

„To su samo Nio“, nasmejala se. „Čuvari hrama.“„Izgledaju zastrašujuće!“, uskliknu Džek. Nastojao je da se pribere, posle

susreta s orijaškim drvenim kipovima.

Oprezno je ušao za Akiko. Prišao je središnjem oltaru, na kojem je neko-liko manjih figura okruživalo prašnjavog Budu. „Šta čuvaju statue ratni-ka?“

„Budu, naravno. Statua desno od ulaza je Agjo, personifikacija nasilja.Statua levo od ulaza s mačem je Ungjo. On simbolizuje snagu“, objašnja-vala je Akiko.

Pokazala je na lica kipova. „Vidiš li da prvi ima otvorena usta, dok sukod drugog zatvorena? Tvore zvuke ’ah’ i ’un’, prvo i poslednje slovo bu-

33

dističkog jezika. Njih dvojica su posednici sveukupnog znanja."

„Nadam se da je lekcija iz istorije završena“, prekinuo ih je Jamato.„Ovde nema nikoga. Čitavo putovanje je samo gubljenje vremena. Zapalismo u ćorsokak posle Kunitome-sanovog samoubistva. Nikad nećemo naćiZmajevo Oko. Idemo.“

Jamato se okrenuo, spreman da pođe. Pažnju im je privukla buka iza sta-tue Bude.

„Majstor za mačeve nije počinio samoubistvo!“, zakreštala je prilika utami.

Okrenuli su se u mestu, spremni za borbu. Iz tame im je hramljući prila-zila zgrbljena starica, u staroj, dronjavoj odeći.

„Oprostite“, progovori Akiko. „Nismo hteli da vam smetamo u molitvi.“„U molitvi!“, graknula je. „Odavno sam ja prestala da verujem u Budu.

Spavala sam, dok me niste probudili."

„Upravo smo pošli napolje“, objasnio je Jamato. Ustuknuo je pred štro-kavom ženom, lica pokrivenog iskrzanim velom.

Džek nije uzmicao. „Šta ste rekli o Kunitome-sanu?“

„Ti nisi iz ovih krajeva, dečače?“, prosikta nakarada. Onjušila je vazduh,pre no što se zagrcnula. „Ti si gajdžin!"

Džek je ćutke prešao preko uvrede. „Rekli ste da majstor za izradu mače-va nije počinio samoubistvo?“

„Nije. Nije oduzeo sebi život.“„Šta se uistinu dogodilo?“

Starica je ispružila koščatu ruku, prekrivenu mrtvom kožom. Ćutala je,ali je poruka bila jasna. Akiko je posegnula u nabore kimona i izvukla krat-ku nisku novčića. Odvojila je jedan i spustila na staričin pohlepni dlan. Na-karada je stisnula novčić.

„Nije počinio samoubistvo, ali je ubijen svojim mačem.“

„Kako to mislite?“, pitao je Džek.„Kunitome-san je dobio narudžbu za izradu naročitog mača za izuzetnu

mušteriju“, objasnila je, dok je prstima prelazila niz izrezbarene kanijeskulpture. „Mač je dobio ime Kuro Kumo, Crni oblak, zahvaljujući činjeni-

34

ci da je završen u noći u kojoj je besnela velika oluja. To je bio njegov naj-bolji mač, oštriji i smrtonosniji od svih ostalih. Ispostavilo se da je bio i po-slednji koji je načinio.“

Nakarada se približila Džeku.„Mušterija je stigla iste noći i zatražila da majstor na delu pokaže valja-

nost mača. Kunitome-san je negde našao četiri lopova, koje je vezao za pe-ščani brežuljak. Crni oblak je prošao kroz sva četiri tela kao kroz zrelešljive, presekavši ih nadvoje. Još čujem njihove krike.“

Prešla je dugim noktom preko Džekovog vrata. Zadrhtao je na njen dodir.„Mušterija je bila toliko zadovoljna da je na licu mesta obezglavila Ku-

nitome-sana, njegovim najboljim mačem.“

„Zašto je to učinio?“, pitao je Džek, potiskujući gađenje koje mu se pe-njalo uz grlo.

„Hteo je da bude siguran da Kunitome-san nikada neće načiniti oružjekoje će moći da porazi Crni oblak. Ali delić majstorove proklete duše na-šao je put do mača, kad je od njega stradao. Oluja je besnela čitave noći,kao da je nadahnuta gnusnim činom. Uništila je sve useve i oštetila hram.Do jutra je malo toga ostalo.“

„Ko je bila ta mušterija?“, pitala je Akiko.Starica podiže glavu. Džek se mogao zakleti da se smeje, iako nije mo-

gao da vidi njeno lice, zbog vela koji ga je pokrivao.

„Dokugan Rju, naravno. Onaj za kojim tragaš.“Odvratna starica se nagnula napred i šapnula Džeku u uho, „Hteo bi da

znaš gde je?“

„Tako je“, prošapta Džek.Starica je ponovo ispružila koščatu ruku. Akiko je spustila još jedan nov-

čić u prljavi dlan.

„Gde je?“, pitao je Džek, nestrpljiv da čuje odgovor.Prizvala je da joj priđe bliže i zakreštala, „Iza tebe je!“

Okrenuli su se u mestu, da bi se suočili s orijaškim zelenim okom. Staricase kikotala, uživajući u njihovoj reakciji. Oko je pripadalo velikom, izre-zbarenom zmaju koji je visio iznad vrata. Glava mu je bila okrenuta u

35

stranu, a isplažen jezik virio je iz crveno obojenih usta.

„Veoma duhovito s vaše strane“, zareža Jamato, kada je spustio gard.„Tamo nema nikog.“

„O..., ali grešite“, ispravila ga je žena. „Dokugan Rju je uvek iza vas. Šu-nja se vašim tragom kao otrovna sen.“

„Hajdemo“, oglasio se Jamato. „Ova veštica je luda.“Džek se složio s njim. Okrenuo se, spreman da ode.

„Pomoglo bi vam kad biste znali ko je Dokugan Rju, zar ne?“, prošaptalaje stara nakarada.

Džek se naglo zaustavio.

„Zar ne želite da saznate?“, izazivala ih je. Ponovo je ispružila dlan. Sta-ričini prsti su podsećali na noge prevrnute krabe.

Džek je pogledao Akiko. S negodovanjem je odmahnuo glavom kada jeAkiko spustila još jedan novčić na staričin pohlepni dlan.

„Željni ste znanja, mali moji. Neću vas razočarati“, zacerekala se nakara-da. Novčić je nestao u prljavoj odeći. „Dokugan Rju je izgnani samurajskigospodar, Hatori Tacuo.“

„To je smešno!“, namrštio se Jamato. „Taj vojskovoda je poginuo u veli-koj bici kod Nakasenda.“

„Slušajte me, pacovčići!“, prosiktala je. „Platili ste za priču, koju ću vamispričati. Hatori Tacuo je rođen u zamku Jamagata, u leto godine Zmije.Male boginje su mu u detinjstvu zahvatile oko. Iščupao je oboleli organsopstvenim rukama.“

Akiko se trgnula, zgrožena strašnom slikom.

„Majka ga je, zato što je izgubio oko, smatrala nedostojnim položaja gla-ve porodice Hatori. Podržala je njegovog mlađeg brata. Nije se libila daotruje Tacua jedne večeri, ali on je, nekim čudom, preživeo. Posle toga,preostalo oko mu je sijalo kao da je od žada, a njegov um se pomračio.

Jamato je s nevericom odmahnuo glavom. Tiho je dobacio Džeku da jestarica luda.

„Tacuo je ubio svog mlađeg brata da bi osigurao vladajuću poziciju.Imao je jedva šesnaest godina kada je krenuo u prvi rat s ocem, koji je stra-

36

dao u boju. Neki tvrde da je poginuo od sinovljeve ruke. Tacuo je postaoglava porodice, ali to ga nije zadovoljilo. Hteo je da postane daimjo sever-nog Japana. Odlučio je da se osveti majci zbog izdaje."

„Kako?“, prostenja Akiko, iako nije zaista htela da sazna odgovor.„A šta mislite? Izbio joj je oba oka!“, vrisnula je veštica.

„Dosta!“, naredio je Jamato, kad je video kako se Akiko trza, slušajućigroznu pripovest. „Nijedna od tih besmislenih tvrdnji ne objašnjava kakoje Tacuo postao nindža.“

Stara nakarada je mahnula koščatim prstom na Jamata.

„Kako ste samo nestrpljivi! To nije sve. Priča je mnogo duža. Tacuo jestekao ugled nemilosrdnog i žestokog ratnika. Uskoro je postao daimjo se-vernog Honšua. Tokom tih vojni dobio je sina, i prohtevi su mu porasli.Želeo je da svom potomku ostavi čitav Japan u nasledstvo. Tacuova vojskaje rušila sve pred sobom...“

„Sve dok nije poražena kod Nakasenda“, prekinuo ju je Jamato.

„Tako je. Imaš pravo. Bitka je besnela više dana i noći. Veliki Tacuo jeporažen zajedničkim snagama južnih i središnjih feudalnih gospodara, dai-mja Hasegave, Takatomija i Kamakure.“

Pljunula je na pod. „Kamakura, taj prevrtljivi samuraj, promenio je stranui zapečatio Tacuovu sudbinu. Njegova vojska je posečena. Sin mu je pogi-nuo, pred njegovim očima, od ruke jednog od telohranitelja daimja Takoto-mija. Tacuo se, uprkos tome, borio do samog kraja.“

„Već sam ti rekao da je Hatori Tacuo pao u boju“, presekao je Jamato.„On stoga ne može biti Zmajevo Oko.“

„Grešiš. Tacuo je preživeo. Pobegao je u planine Iga. Morao je da nesta-ne. Tu mu se sudbina konačno osmehnula. Postao je član nindža klana. Izu-čio je njihove tajne veštine i postao ono što je danas, Dokugan Rju,najstrašniji nindža koji je ikada postojao.“

Starica je zvučala gotovo ponosno.„Otkud ti to znaš?“, upitao je Džek. „Niko drugi ne zna ko je on.“

„Niko ne zna, zato što me niko nije pitao“, odgovori starica i skide veo,da bi otkrila štrokavo lice... s dve prazne očne duplje.

37

6.

UEKIJIN VRT

Džek je dodirnuo strelu zarivenu u stablo sakure.

Prstima je lagano milovao perca. Stresao se od tog dodira, uprkos letnjojvrućini. Nije mogao da veruje da je još ovde, zabodena u rascvetalo drvotrešnje, kao igla u oku. Ciljao je Zmajevo Oko, ali nindža mu je umakao,kao i uvek.

„Masamotos-ama mi je naredio da je ne diram.“

Džek se iznenađeno okrenuo, da bi video Uekiju, starog vrtlara koji jeokopavao besprekorni ružin grm. Izborani starac se uklapao u vrt. Ličio jena drevno, izbrazdano stablo. Bio je sastavni deo vrta i Džekovih toplih us-pomena na Tobu, malu luku, mesto njegovog prvog susreta s Japanom.

Hiroko, Akikoina mati, ukazala im je toplu dobrodošlicu, iako je znala dasu izbačeni iz škole. Džek se setio koliko se brinula o njemu u prvih šestmeseci njegovog boravka u Japanu.

Akiko, Jamato i Džek su, nakon uznemirujućeg razgovora sa slepom sta-ricom, brže-bolje napustili Šindo. Sledećeg dana su nastavili put do Tobe.Polako su napredovali zbog Kuma-sanove povrede. Teška omorina činila jeputovanje još napornijim. Hiroko im je odmah po dolasku ponudila prekopotrebno osveženje. Spremila im je kupatilo, da bi sprali prašinu, natalože-nu tokom putovanja. Jamato je prvi posetio ofuro. Akiko je razgovarala s

38

majkom, dok je Džek potražio hladovinu u vrtu.

Starac je razvukao usne u bezubi osmeh. Bilo mu je veoma drago što vidiDžeka u svojoj bašti.

„Da li je vam je Masamoto-sama rekao zbog čega je odlučio da je tuostavi?“, pitao je Džek, nakon što je pustio strelu.

„Rekao je da bi trebalo da ostane tu da bi nas upozoravala da moramobiti budni u svakom trenutku."

Uekijin osmeh je izbledeo, dokj e nežno odsecao krvavocrveni cvet sgrma. Predao ga je Džeku. „Posadio sam ovaj ružin grm da bi me podsećaona Čiro.“

Džek više nije mogao da trpi vrtlarev pogled na sebi. Setio se one davnevečeri, kada je Zmajevo Oko prvi put pokušao da mu ukrade priručnik. Ni-kada pre toga nije video koliko dobro Akiko vlada borilačkim veštinama,koje su nakon dve godine obuke u Niten Iči Rjuu bile na još višem nivou.Čiro, pak, nije bila ratnica, već Hirokoina sluškinja. Ubijena je prilikomnapada, u kojem je samuraj Taka-san ozbiljno ranjen, dok je branio svojdom.

Džek se obradovao, kad je u Tobi zatekao potpuno oporavljenog Taka-sa-na. Samo ga je duboki ožiljak na trbuhu podsećao na povredu. Nosio ga jes izvesnim ponosom. Krivica zbog Čiroine smrti ga je još proganjala.

„Dobrodošao kući, Džek-kune“, dodao je Uekija, s nategnutim osmehom.Nastavio je da se brine o ružinom grmu.

„Hvala vam“, odvrati Džek. Seo je u debelu hladovinu sakura drveta.„Imam osećaj da sam se vratio kući, posle toliko vremena provedenog uKjotu. Zaboravio sam na lepotu ovog vrta.“

„Kako je to moguće?“, rekao je starac. Čelo mu se namreškalo od iznena-đenja. „Nosio si jedan njegov deo sa sobom.“

„Mislite na bonsaj?“ pitao je Džek. Bilo je to majušno trešnjevo drvo,koje mu je vrtlar poklonio kada je dečak pošao u samurajsku školu.

„Naravno, ono je izdanak drveta pod kojim sada sediš. Nadam se da nijeuvenulo?“

„Nije“, hitro odvrati Džek, „ali mu je neophodna briga, nakon dugogputa.“

39

Poneo je drvo sa sobom, zato što nije znao koliko dugo će ostati u Tobi.Nosio ga je u njegovoj posudi, zajedno sa svim ostalim stvarima koje sumu pripadale.

„Dopustite mi da se pobrinem za njega“, reče Uekija. Spustio je nož zaorezivanje. „Ako ćemo pošteno, nisam se nadao da ću ga ikada ponovo vi-deti živog i zdravog. Bonsaj su jako osetljivi. Izgleda da ipak imaš nečegjapanskog u sebi.“

Stari vrtlar se poklonio s umornim osmehom na izboranom licu. Zaputiose ka malom drvenom mostu koji se pružao preko ribnjaka, posutog ružiča-stim lotosima. Krenuo je pošljunčanom stazom ka kući, ostavljajući Džekas njegovim mislima.

Džek je proveo mnogo divnih trenutaka pod ovim sakura drvetom. Isprvase oporavljao od preloma ruke, povredene prilikom napada nindži na Alek-sandriju. Pod njime je listao očev priručnik, a njegova najlepša sećanja bilasu vezana za Akikoine lekcije o japanskom jeziku i običajima. Spokojno jesedeo pod drvetom, svestan da je na sigurnom mestu.

Ali, ovo nije bio povratak kući.

Engleska je njegov dom, iako je posle četiri godine, od kojih je dve pro-veo na moru, postala samo daleka uspomena. Za rodnu grudu ga je veziva-lo samo srce, sestrica Džes, ukradeni očev priručnik i komad papira koji jenašao u njemu.

Otvorio je inro kutijicu, okačenu o obi, i pažljivo raširio tanušno parčepapira. To je bio crtež koji je Džes poklonila ocu, kada su krenuli put Japa-na. Prstima je, po navici, milovao obrise mrtvog oca, a zatim sestre u let-njoj haljinici. Držala se za ruke s njegovim štrkljastim likom. Zaustavio sena majci s anđeoskim krilima. Obrisao je suzu i izgovori molitvu za sestri-cu. Strahovao je za budućnost devojčice, prepuštene brizi ostarele susetke.Morao je da stigne do Engleske.

Bio je zatočen u Japanu. Usvojio ga je Masamoto. Njegov staratelj jesnosio odgovornost za Džeka sve dok ne napuni šesnaest godina. Putova-nje do južne luke Nagasaki, koja je jedina otvorena za strane brodove, biloje skopčano s mnogobrojnim opasnostima, otkad je daimjo Kamakura, go-spodar provincije Edo, počeo da huška narod protiv hrišćana i stranaca.

Ali to nije bilo sve. Zmajevo Oko je predstavljao stalnu opasnost po nje-

40

gov život. Nije mogao da napusti Japan bez očevog priručnika. Pripadao jenjemu. Predstavljao je ključ njegove budućnosti, i morao je da ga se doko-pa pre no što bude dešifrovan. Lovac je postao lovina. Mora da pronađeZmajevo Oko.

Dokugan Rjuova majka bez očiju se nasmejala kad je čula da traga zanjenim sinom, nindžom. Zmajevo Oko je kao vetar, rekla je. Kreće se uskladu s godišnjim dobima. Nikada dva puta ne dolazi na isto mesto. Odbi-la je da im kaže gde je, iako su joj ponudili još jedan novčić. Jamato nijekrio da sumnja u njenu priču. Tvrdio je da je sve izmislila i da su protraćilinovac na bezvredne laži.

„Lep crtež", prokomentarisao je Jamato. Pojavio se iza sakura drveta,svež posle kupanja. „Da li je to onaj koji je Akiko skinula s drveta?“

„Da, to je taj“, promrmlja Džek, zatečen iznenadnom pojavom prijatelja.Toliko se zadubio u misli da nije primetio Jamatov dolazak. Pažljivo je

savio pergament, pre no što ga je vratio u inro. Bio je znatno oprezniji ot-kad mu ga je Kazuki, njegov zakleti neprijatelj u školi, iščupao iz ruku izavitlao na najviše grane javora. Na svu sreću, Akiko je uz zapanjujuću ve-štinu uspela da ga se domogne.

„Mislio sam da bi valjalo da nastavimo s obukom, u slučaju da moj otacodluči da nas vrati u školu“, predložio je Jamato.

Džek ga je iznenađeno pogledao. Očigledno je da kupanje nije pročistilosamo Jamatovo telo, već i duh. Džek odavno nije čuo ovako bodru misaoiz Jamatovih usta. Znao je da njegov prijatelj zazire od oca. Bilo mu je te-ško da zadovolji Masamota, otvrdlog posle smrti prvorođenog sina, Tena.Jamato je očajnički žudeo za tim da ga otac prihvati.

Jamato i Akiko su možda imali neke šanse da se vrate u Niten Iči Rju.Džeku to sigurno neće biti dozvoljeno.

„Biće kao u dobra stara vremena. Sećaš li se kad smo se borili boke-nima?“, veselim tonom će Jamato, pokazujući komad golog tla iza kuće.

Džek je klimnuo.„Sećam se kako te je prašio!“, razlegao se dečji glasić.

Džek se okrenuo na vreme da vidi dečačića koji je tapkao preko drvenogmosta ka njima.

41

„Džiro!" povika Džek, kad mu je dečak pohrlio u zagrljaj.

Akiko i njen brat Džiro bili su jedino Džekovo društvo u prvim meseci-ma po njegovom dolasku. U to vreme Jamato i on nisu bili prijatelji. Džiroje imao pravo. Njihove vežbe bokenom su u početku služile Jamatu kao iz-govor da ga tuče. Te bolne lekcije su mu pomogle da ovlada osnovama ma-čevalačke veštine, zahvaljujući čemu ga je Masamoto pozvao da uči uNiten Iči Rjuu, Jedinstvenoj školi dva neba.

„Porastao si“, primeti Džek. Odmerio je nasmejanog, smeđookog dečakaod glave do pete.

„Sad sam dovoljno veliki da nosim mač!“, prkosno odvrati Džiro.„Da li je to moguće?“, reče Džek. Zagledao se u Jamata podignutih obr-

va. „Misliš da si dovoljno veliki da mi izađeš na megdan, zar ne?“

„Nema problema“, reče Džiro i položi pesnice na kukove.„Megdan!“, uskliknu Jamato s patvorenim užasom. „Nema ti spasa, čo-

veče! Ja ću biti sudija. Džiro, donesi boken.“

Oduševljeni dečačić je otrčao po mač. Podsetio je Džeka na uzbuđenjekoje je osećao kada je počeo da hodi putem ratnika. Ali obuka za samurajadala mu je mnogo više od golicavog uzbuđenja. Ispunila ga je nadom. Za-hvaljujući veštinama kojima je ovladao, dobio je šansu da preživi, a moždai da pobedi Zmajevo Oko.

„Jamato", pitao je, dok su čekali Džirov povratak, „zašto si bio tako sigu-ran da nas starica iz Zmajevog hrama laže? Zar ne postoji ni najmanja šan-sa da je Hatori Tacuo izvukao živu glavu i postao Dokugan Rju?“

Jamato je zakolutao očima, pokazujući time Džeku da mu zbilja dodija-va. „Stara veštica je poludela. Zbijala je s tobom bolesnu šalu. Tacuo je po-ginuo pre deset godina, kod Nakasenda."

„Otkud znaš?“

„Znam, zato što je moj otac u to vreme bio telohranitelj daimja Takato-mija. Tacuo je obezglavljen pred njegovim očima.“

Džek je zanemeo. Pre no što je Džek stigao da postavi sledeće pitanje,dečačić je izjurio iz kuće vitlajući bokenom, dok se borio sa zamišljenimprotivnikom po vrtu. Džek nije mogao da poveruje da je starica sve izmi-slila. Mora da je bilo bar zrnce istine u njenom pripovedanju. Ali možda je

42

i ona sama čvrsto verovala u svoju izmišljenu priču, baš kao i Džiro u po-stojanje zamišljenog nindže.

43

7.

BISER

„Požuri, Džek!“, podsticala ga je Akiko. „Sunce samo što nije izašlo.“

Akiko je projahala pored njega na belom ždrepcu. Bio je to isti onaj konjkojeg je Akiko jahala kada ju je Džek prvi put video, onog davnog jutraposle brodoloma Aleksandrije. Tek što je bilo svanulo. Došla je da se po-moli u hramu iznad uvale u kojoj se brod nasukao. Džek je prvo opazio ko-nja. Pogled mu je potom pao na crnokosu devojku, kože bele kao sneg.Akiko je bila njegova prva slika Japana.

„Prokletinja neće da me sluša“, žalio se Džek, dok se upinjao da ostanena leđima sitne, smeđe kobile. „Mnogo lakše se snalazim na brodu!“

Poskakivao je u sedlu, dok su jahali niz stazu koja je vodila uz obalu.Čvrsto se držao za grivu i očajnički pokušavao da se uskladi s kretanjemkobile. Džek je bio mornar, i nikada nije učio da jaše. Najbliže iskustvotome bilo je sedenje na glavnom jarbolu Aleksandrije, za vreme oluje.

„Jahao si od Kjota do Tobe“, podsetila ga je Akiko.

„Jesam, ali s Kuma-sanom, na njegovom konju. I šta se desilo?! Zbacionas je. Kuma-san je iščašio rame, dok sam ja nagnječio leđa!“

Akiko se nasmejala, kada je videla njegovu bolnu grimasu, dok se drmu-sao u sedlu. „Ne brini, još malo pa smo stigli.“

Kada su zaobišli mali rt, Akiko je sjahala. Požurila je i pomogla Džeku

44

da siđe.

Proveli su više od mesec dana u Tobi. Akiko se, zahvaljujuči majčinojbrizi i nezi, u potpunosti oporavila od trovanja. Uživala je što je ponovobila kod kuće, iako nije došla svojevoljno. Prijao joj je boravak u sopstve-nom domu, pored majke i brata. Džek je na bledom svetlu video kako jojlice blista. Neka nova energija iskrila je iz njenih vanredno crnih očiju.

Džek nije mogao reći da to važi i za njega. Bilo je još rano. Akiko je ne-kako uspela da ga ubedi da se probudi pre zore, da bi joj se pridružio u po-smatranju izlaska sunca na Meoto Ivi, rtu nedaleko od luke Toba. Jamato jeinteligentno postupio kad je odlučio da nastavi da spava. Rekao je da će imse pridružiti kasnije, posle vežbe s mačem.

Džek je sledio Akiko po kamenitoj obali. Sela je na ravnu stenu. Skrstilaje noge u položaju lotosa i čekala izlazak sunca.

Džek je udisao slani vazduh. Miris mora je oživeo sećanja na dane kojeje proveo na okeanu. Čeznuo je za povratkom na pučinu. Hteo je da osetiljuljanje palube ispod nogu, da čuje zvuk udara snažnog vetra o jedra, sve-stan da putuje ka dalekom domu. Podigao je pogled ka nebu koje je posta-jalo sve svetlije zvezda Severnjača je još sijala na nebesima.

„Šta to radiš?“, pitala ga je Akiko, kad je počeo da se okreće u mestu ipremerava horizont.

Džek je pokazao negde u daljinu. „Tamo je Engleska.“

Tužno se nasmešila, kada je videla žudnju za domom u njegovim plavimočima.

„Vratićeš se, jednog dana“, rekla je i pokazala da sedne pored nje, „ali bidotad trebalo da uživaš u vremenu koje ovde provodiš.“

Džek je spustio pogled na nju. Možda ima pravo. Toliko je nastojao da sevrati kući, da je često previđao dobre stvari u Japanu, od spokojnog redakoji vlada u samurajskom životu, do uzbuđenja koje donosi vitlanje ma-čem, da ne govorimo o izuzetnom ukusu sušija i lepoti rascvetalih trešanja.Japan mu je pružio mnogo više od Engleske. Ako ikada i krene kući, prija-telji će mu mnogo nedostajati – Jamato, Jori, Saburo, i naravno Akiko.

Uzvratio joj je osmeh i seo pored nje. Zajedno će dočekati sunce.

„Evo ga“, prošapta Akiko. Duboko je uzdahnula kad su se zlatni zraci

45

sunca razlili po horizontu.

Sunce se izdizalo na pučini, između dve gomile stenja. Njihovi tamni vr-hovi na grimiznom nebu behu spojeni golemim upletenim konopcem. Navišem od dva vrha uzdizala se minijaturna tori kapija.

„Kako se zovu?“, pitao je Džek, zadivljen prizorom.

„To je Meoto Iva“, odvrati Akiko. „Svete Venčane stene. Divne su, zarne? Ono tamo je planina Fudži.“

Džek je pogledao ulevo. U daljini se nazirao kupasti vrh, uokviren izma-glicom. Mogao je da zamisli kolika je planina, kada se vidi s tolike razda-ljine. Odavde je mogao da je pokrije dlanom.

Kada se sunce diglo, i kad su završili s meditacijom, Akiko je odala poštuu obližnjem šintoističkom svetilištu. Džek, po dolasku u Niten Iči Rju, ispr-va nije mogao da pojmi japansku dvostruku religioznu praksu. Sledili subudizam i šintoizam i poštovali kamije, duhove koji postoje u svim živim ineživim stvarima.

Džek je bio vaspitavan u Engleskoj, u hrišćanskom duhu. Sledio je pro-testantsko, a ne katoličko učenje. Otac mu je objasnio da je religiozna po-dela izazvala brojne krvave sukobe u Evropi. Protestantska Engleska sesuprotstavljala katoličkim zemljama, Španiji i Portugaliji. Rat se vodio i namoru i u Novom svetu, što je pomorski priručnik činilo još značajnijim.Posedovanje tako pouzdanog pomorskog vodiča moglo je presudno da uti-če na odnos snaga i da donese pobedu jednoj zemlji i njenoj religiji.

U Japanu su dve različite religije postojale istovremeno, u savršenomskladu.

Džek je, zahvaljujući poštovanju s kojim je budizam prihvatao drugevere, mogao da praktikuje budističke rituale u školi za samuraje, iako je usrcu ostao hrišćanin.

Ta odluka mu je bila neophodna za preživljavanje. Džek je, zbog sve ve-ćeg neprijateljstva prema strancima, morao da pokaže spremnost da prihva-ti verovanja zemlje u kojoj je boravio. Morao je da dokaže da je samuraj nesamo u telesnom, već i u duhovnom pogledu.

Pognuo je glavu pred šintoističkim svetilištem. Izgovorio je molitvu zasvog oca i majku na nebesima, i za sestricu na drugoj strani sveta. Njegove

46

reči su putovale nošene nežnim pojem talasa.

Akiko i Džek su vodili konje u pravcu Tobe. Šetali su duž obale.„Hvala ti“, reče Džek. Zahvaljivao joj se na spokoju i sreći koje je osetio

u njenom društvu.

„Mislila sam da će ti prijati da ponovo vidiš okean“, odvratila je, uz to-pao osmeh.

Klimnuo je glavom. Zora mu je podarila neka nova viđenja stvari. Imaoje vremena za razmišljanje. Uvek će biti mornar. To mu je bilo u krvi. Ali,on je u isto vreme i samuraj.

Akiko je zastala, dok su se penjali na brežuljak iznad zatona. Prinela jeruku čelu.

„Da li je s tobom sve u redu?“, pitao je Džek.

„Dobro sam. Malo mi se vrti u glavi“, odgovorila je. „To je zbog mor-skog vazduha."

„Možda se još nisi sasvim oporavila. Trebalo bi da sedneš", predložio jeDžek, dok je vezivao konje za obližnje drvo. Seo je pored nje na ivicu liti-ce.

„Čudesno je što si uopšte preživela trovanje“, komentarisao je Džek. Se-tio se da je Akiko zamalo poginula od ruke ubice kojeg je Zmajevo Okoposlao da ga ubije, dok je on krao priručnik.

Nindža je za oružje izabrao otrovnu iglu za kosu, kojom je ubo Akiko uvrat. Devojčica se onesvestila. Svi su mislili da se nikada neće probuditi.

To je bio samo jedan od neobjašnjivih događaja i misterija povezanih sAkiko. Nije zaboravio kako se uzverala uz javor, s neponovljivom elegan-cijom i okretnošću, da bi spasla Džekov crtež, ili kako je onoliko dugo iz-držala ispod vodopada tokom Trostrukog kruga. Možda je sad pravitrenutak da zatraži objašnjenja.

„Čuo sam razgovor senseja Jamade i Kana, dok si bolovala. Pominjali sudokudžicu, nindža veštinu trovanja. Mislili su da te je neko obučio da seodupreš takvim otrovima. Tako su objašnjavali činjenicu da si preživela."

Podigla je kamenčić. Zavitlala ga je i pratila pogledom dok se kotrljao uvazduhu i padao u more.

„Nema tu ničeg tajanstvenog“, odvratila je. „Uvek sam imala sreće s

47

otrovima. Sećaš li se da sam ronila s amama, kad smo se prvi put sreli?Tragali smo za biserima. Ni sama ne znam koliko puta me je ubola žutariba. Jednom me je ubola i riba mehur. Veruje se da je njen ubod smrtono-san. Bolovala sam nekoliko dana, ali sam se oporavila. Jednostavno samveoma otporna na otrove."

Džeku je ta priča zvučala logično, ali nije objašnjavala druge zagonetke.„A šta je sa...“

Akiko je ustala i počela da dreši obi. Džek je zapanjeno zinuo u nju. Ja-panske dame nikada ne skidaju obi na javnom mestu. Ali, Akiko nije bilatipična japanska devojka. Kao prvo, devojka iz samurajskog staleže nijeimala šta da traži u društvu ama ronilaca. Bili su znatno ispod nje na dru-štvenoj lestvici. Jednom mu je objasnila da uživa u slobodi okeana. To jebilo jedino mesto na kojem je mogla da pobegne od oštrih pravila japan-skog društvenog života.

„Kad smo već kod ama, kupanje mi je zbilja neophodno“, obznani Aki-ko.

Primetila je da Džek bulji u nju.

„Nemoj da viriš“, nasmejala se i pokazala Džeku da se okrene, pre no štomu je dodala prvi sloj kimona. Zategla je donji veš i skočila s litice u za-ton.

Džek je dotrčao do ivice. Video je samo bele talasiće, na mestu na kojemje zaronila u okean. Uhvatio je senku, kako pliva duboko u vodi. Mogao sezakleti da gleda sirenu.

Akiko nikako nije izranjala. Počeo je da se brine. Plašio se da joj se neštonije dogodilo. A onda se njena glava pojavila na drugoj strani zatona, kaoda je izronilo neko mladunče foke. Doplivala je do zaklonjene plaže i po-zvala Džeka da joj se pridruži. On je razvezao konje, i poveo ih stazom kaplaži.

Bila je gotovo suva, dok je sišao do nje. Dodao joj je kimono. Okrenuojoj je leđa i strpljivo sačekao da se obuče.

„Možeš da se okreneš.“Pružila mu je veliku ovalnu školjku.

„To je ostriga. Opazila sam je ispod stene na dnu zatona“, objasnila je.

48

„Hajde, pogledaj da li je u njoj biser!“

Džek je uzeo neravnu školjku. Otvorio ju je, koristeći nindžin tanto. Nožje kliznuo kad je obavio posao. Ubo ga je u prst, koji je ponovo počeo dakrvari. Požurio je da vrati oružje u korice, da ukleti tanto ne napravi jošviše štete.

Akiko je tiho jeknula kad je Džek otvorio ostrigu. Unutra je bio sjajnicrni biser, boje njenih očiju.

„To se retko nalazi", prostenjala je. „Nikad nisam videla tako savršen crnibiser.“

Džek joj je pružio školjku s biserom.

„Nemoj“, rekla je. Stisnula je njegov dlan oko skupocenog bisera. „To jemoj dar za tebe.“

Džek htede da joj se zahvali, ali je na trenutak ostao bez reči.

„Tu li ste!“, kriknuo je samurajski stražar Taka-san. Dojahao je na plažu.„Odmah se vratite kući. Masamoto-sama samo što nije stigao.“

49

8.

BUŠIDO

„Obeščašćeni samuraj mora da počini sepuku!“ Masamotov glas je biosličan grmljavini, dok je izricao svoju presudu.

Sedeo je na uzdignutom postolju u sobi za prijem Hirokoine kuće. Licemu se pušilo od besa, kao vulkan. Gnev na usvojenog sina je i posle dvameseca plamteo nesmanjenom žestinom. Ožiljak duž leve strane lica mu sežario. Jantarne oči su žestoko iskrile.

Džek je uplašeno posmatrao svog zaštitnika. Akiko mu je jednom obja-snila šta je sepuka. Užas pred Masamotovim besom mu je zbrisao sećanjena njeno objašnjenje, ali zapamtio je da ništa dobro nije u pitanju. Pogle-dao je ka njoj, u potrazi za objašnjenjem. Klanjala se, licem okrenuta podu,baš kao i Jamato.

„Sepuka je ritualno samoubistvo“, nastavi Masamoto, kad je opazio Dže-kovu zbunjenost. „Put ratnika je smatra hrabrim činom kojem samuraj pri-begava kad shvati da je poražen ili osramoćen. Smrt od sopstvene rukebriše sve grehove, i samurajev ugled ostaje netaknut."

Džek je razumeo obraćanje starešine. Obrukao se na najgori mogući na-čin, kad nije rekao Masamotu za očev priručnik.

Pritom je prekršio i pravila bušida, kodeksa koji obuhvata sedam vrlinakojima samuraj neprestano teži: pravednost, hrabrost, milosrdnost, pošto-

50

vanje, poštenje, časnost i odanost. Sagrešenje ga je lišilo zaštitnikovog po-kroviteljstva i mnogo čega drugog.

Omanuo je i u osnovnoj dužnosti samuraja, služenju gospodaru. Ugrozioje život daimja Takatomija, kojeg je Masamoto štitio, tako što je sakrio pri-ručnik u njegovom zamku. Na taj način je pozvao Zmajevo Oko da se unjega ušunja.

Masamoto je potegao vakizaši, bez upozorenja. Oštrica je blesnula nasvetlosti, nagoveštavajući njegove namere.

„Sepuka je izuzetno bolan i neprijatan način umiranja. Prvo, razrežeš vla-stiti stomak..."

Džek je zadrhtao na tu pomisao. Prisetio se upozorenja oca Lucija, upo-kojenog jezuitskog sveštenika, koji ga je učio japanski: „Skreni s puta, paće te poseći na osam delova."

Skrenuo je s puta. Sad će platiti za to.Sav trud i napor koji je uložio, i sve čemu je težio, sada će propasti. Ni-

kad više neće videti sestricu. Umreće u Japanu.

„... odseći će ti glavu, u trenutku najveće agonije!“„Nisu oni krivi!“, povika Džek, užasnut usudom svojim prijatelja. Da li

će i njih naterati da počine sepuku? „Molim vas da ih ne kažnjavate zamoje greške. Zakleo sam ih na tajnost i naterao ih da mi pomognu. Nikonije znao gde sam sakrio priručnik. Akiko i Jamato ne snose nikakvu kri-vicu!“

„Divim se tvojoj odanosti prijateljima, Džek-kune, ali odluka je već do-neta.“

„Otići ću“, molio je Džek. Naklonio se tako nisko, da je skoro legao napod. „Neću vam više smetati."

„Ne možeš da odeš“, hladno će Masamoto. „Dobro ti je poznato da nesmeš da putuješ sam. Obojica znamo da Dokugan Rju želi da te ubije – sdobrim razlogom. Još je važnije da sam ja tvoj staratelj. Odgovoran sam zatvoju bezbednost i dobrobit do tvog punoletstva. Ne možeš da odeš zato štomoraš da se vratiš u školu.“

„Š-šta?“, promuca Džek. Podigao je glavu, da bi pogledao Masamota.

Samuraj mu se smešio. Osmeh je izobličio levu stranu njegovog lica, na-

51

ruženu ožiljkom.

„Malo sam se našalio s tobom, Džek-kune“, reče Masamoto. Suvo senasmejao, dok je vraćao mač u kanije. „Ne moraš da počiniš sepuku, niti ćuti otfikariti glavu. Nisi se dovoljno obrukao za tako nešto.“

„Mislio sam da sam prekršio pravila bušida“, izjavio je Džek. Nije imaorazumevanja za opori humor svog zaštitnika.

„Nisi. Svašta si uradio, ali si uvek ostao u granicama bušida.“Džek je dozvolio sebi da slobodno diše, dok se Masamoto nameštao na

postolju. Njegov zaštitnik je podigao šolju senča s obližnjeg stočića. Uži-vao je u piću.

„Sensej Jamada se zauzeo za tebe. Složio sam se da su tvoje odluke, makako pogrešne bile, donesene s najvećim poštovanjem prema meni. Svotroje ste pokazali nemerljivu odanost na delu. Časno ste se borili protivstrašnog protivnika.“

„Da li to znači da ćemo se svi vratiti u školu?“, stidljivo upita Jamato.Glava mu je dodirivala tatami prostirku.

„Naravno da se vraćate!“, zafrkta Masamoto. Ozlojeđeno je posmatraosina. „Bilo je neophodno da ostatku škole pokažem da ste pravedno kažnje-ni. Učinili ste nešto neoprostivo. Ugrozili ste bezbednost daimja Takatomi-ja – uistinu ste zaslužili mnogo veću kaznu.“

Oštro je osmotrio svakog od njih, da bi bio siguran da su u potpunosti ra-zumeli ozbiljnost prekršaja.

„A opet, zaslužili ste priznanje zbog onog što ste pokušali i zbog hrabro-sti koju ste pokazali. Bili ste smeli, preduzetni i odvažni. Trudim se da od-negujem te vrline u svim polaznicima Niten Iči Rjua. Gospodar Takatomivas je oslobodio odgovornosti, imajući na umu vaše ranije zasluge.“

Snažno je udario dlanom o dlan. Šodži vrata dvorane za prijem su seotvorila. Trojica samuraja su ušla s oružjem. Spustili su visoki luk od bam-busa i tobolac strela sa sokolovim percima ispred Akiko. Zatim su vratiliDžeku i Jamatu zaplenjeni daišo, par samurajskih mačeva koji predstavlja-ju oličenje društvenog položaja i časti samuraja.

„Vraćam vam pravo da nosite oružje“, obznani Masamoto. Dao im jeznak da uzmu mačeve.

52

Poklonili su se u znak zahvalnosti i poštovanja.

Džek je posegnuo za svojim mačevima. Uživao je u hladnom dodiru laki-ranih saja, crnih kanija ukrašenih majušnim zlatnim feniksom pored balča-ka. Vatrena ptica je bila Masamotov porodični kamon. Dva mača, katana ikraći vakizaši, bili su Masamotov daišo. Džek ih je dobio kao nagraduzbog pobede u tarju-džijaju nadmetanju, između njihove i drugih škola.Bilo mu je drago kad ih je dobio natrag.

Isukao je katanu, da bi proverio oštricu. Pročitao je ime, urezano u blista-vi metal.

Šizu.Dečak se osmehnuo. Masamotov daišo je iskovan rukama najvećeg maj-

stora, Šizu-sana. Džek je sada znao da su sečiva otelotvorenje blagorodnogduha svoga stvoritelja – za razliku od ukletog tanta, koji mu je takođe pri-padao.

„Hvala vam na oproštaju, Masamoto-sama“, reče Džek, uz novi naklon.Masamoto je klimnuo, u znak saglasnosti. Mahnuo je rukom, što je bio

znak da je vreme da se udalje. Džek je ustao i zatakao mačeve za obi. Prija-lo mu je saznanje da se ponovo klate na njegovom boku. Nije mogao daveruje da će se vratiti u Niten Iči Rju, i da će moći da nastavi obuku. Znaoje da će mu svako zrnce znanja biti neophodno pri sledećem susretu saZmajevim Okom.

Zastao je na vratima. Okrenuo se prema Masamotu, oklevajući.„Šta je bilo, Džek-kune?“, pitao ga je zaštitnik.

Zabrinuto je osmotrio Jamata. Bilo je malo verovatno da je Hatori Tacuojoš živ, kao što je starica rekla, iako je njegov prijatelj tvrdio da je mrtav.Masamoto ih je izričito obavezao da mu kažu sve što saznaju o DokuganRju. Njegov zaštitnik bi mogao da sazna gde se nindža nalazi, kad čuje okome se uistinu radi.

„Na putovanju za Tobu smo sreli staricu koja nam je otkrila identitetZmajevog Oka.“

Masamoto je spustio šolju čaja. Zagledao se u Džeka s neskrivenim inte-resovanjem. Jamato je vrteo glavom, kao da želi da ućutka prijatelja.

„I? Ko je on?“, pitao je Masamoto.

53

„Hatori Tacuo. Zena se klela da nije poginuo u bici kod Nakasendoa.“

Masamoto je još jedan trenutak posmatrao dečaka, pre no što je prsnuo usmeh.

„To je priča za plašenje male dece, Džek-kune. Veliki vojskovođa severase vraća iz mrtvih. Bojim se da je starica zbijala šalu s tobom. Ne želim datvrdim kako nije bilo glasina da je Hatori Tacuo viđen posle rata, ali mi jeuvek bilo teško da poverujem u njih.“

„Zašto?“, pitao je Džek.„Zato što sam mu svojeručno odsekao glavu.“

Džek je polako klimnuo. Konačno je prihvatio istinu. Ispostavilo se da je-dini trag kojim je raspolagao vodi u slepu ulicu. Doslovce. Shvatio je damu ne ostaje ništa drugo, do da čeka da Zmajevo Oko ponovo napadne.

„Dokugan Rju nije nikakav duh“, nastavi Masamoto. Mrštio se na pomennindžinog imena. „Taj čovek je zao, dostojan prezrenja i nemilosrdan, alise ipak radi o plaćenom ubici. Zmajevo Oko nije ništa više ili manje odtoga. Raspitao sam se o tvom priručniku.“

Džek ga je pogledao s mnogo nade.„Bojim se da niko nije čuo za tu knjigu, niti je na nju naišao. Nindža je-

propao u zemlju. Verovatno se sprema za novo zlodelo. Siguran sam da ćese tako vredna knjiga pre ili kasnije pojaviti. Obavestiću te čim nešto sa-znam.“

„Hvala vam“, reče Džek. Naklonio se, da bi sakrio razočarenje.„Neophodno je da budeš jako oprezan. Zmajevo Oko će te sigurno po-

tražiti, ako ne uspe da ga dešifruje. Moraš biti spreman. Zbog toga ćeš, popovratku u Kjoto, sledećeg meseca, upoznati novog senseja. Čuo sam da jepravi tiranin.“

„Ko je to?“, pitao je Džek. Zabrinuo se da će novi učitelj biti osvetoljubivi pun predrasuda kao majstor taidžicua, sensej Kjuzo.

„To sam ja!“, nasmejao se Masamoto. „Vreme je da te naučim tehniciDva neba.“

54

9.

DVORANA SOKOLA

„MLADI SAMURAJI!“ zaurlao je Masamoto preko pošljunčanog dvori-šta Niten Iči Rjua.

Čitava škola se utišala. Svi polaznici su se skupili na ceremoniji otvara-nja Taka-no-maa.

Masamoto je stajao na verandi veličanstvenog drvenog zdanja, poredsenseja, daimja Takotomija i šintoističkog sveštenika.

Dvorana Sokola je, iako upola manja od Butokudena, upotpunjavala svogstarijeg i krupnijeg brata. Podsećali su na par mačeva u daišu. Dvorana jebila načinjena od tamnog čempresa. Imala je osam stubova u pročelju i šestu unutrašnjosti i veliki, izvijeni krov od bledocrvenih crepova. Redovi ke-ramičkih rondela su ukrašavali krov, a na svakoj je bio kamon ždrala.

„Izuzetno smo počastvovani prisustvom daimja Takatomija“, reče Ma-samoto, uz dubok naklon gospodaru, „zato što je upravo on velikodušnopoklonio novu dvoranu za obuku školi Niten Iči Rju.“

Učenici su bodro tapšali. Daimjo je iskoračio iz grupe.Takatomi je nosio svoj najbolji svečani kimono, na kojem je belim i sre-

brnim nitima bio izvezen porodični znamen ždrala.

Desnom rukom je milovao tanke brčiće, dok se leva odmarala na dršcimača, oslonjena o zaobljeni trbuščić. Džek se, pre početka ceremonije, su-

55

sreo s daimjom, da bi mu ponudio zvanično izvinjenje zbog toga što je sa-krio priručnik u njegovom zamku. Izvinjenje je prihvaćeno, ali je toplo pri-jateljstvo koje je daimjo nekad gajio prema njemu iščezlo. Džek je spaliotaj most za sobom. Više nikad neće biti pozvan u zamak Nidžo.

„Ponosan sam što mogu da otvorim Taka-no-ma, u znak priznanja za ve-like usluge Masamoto-same i njegove škole tokom niza godina. Nadam seda će ova dvorana biti zrak svetla u ova tamna vremena.“

Sveštenik, u tradicionalnoj beloj odeždi i crnom kupastom šeširu, krenuoje ka improvizovanom oltaru na glavnom ulazu malom kvadratu oivičenomtankim konopcem, vezanim za četiri tanke stabljike bambusa. Drveni oltaru središtu krasila je zelena grana sakaki drveta, okićenog belim, papirnimškoljkama.

Džek je s interesovanjem posmatrao kako šinto sveštenik recituje molitvui pali žrtveni tamjan.

„Da li je ritual počeo?“, neko je prošaptao slabašnim glasom s Džekovedesne strane.

Mladi samuraj je ugledao svog prijatelja Jorija, dečaka krhkog stasa i ve-likog srca. Nije video šta se dešava od viših učenika.

„Mislim da jeste“, odvrati Džek. „Sveštenik seje so i maše pljosnatim dr-venim štapom po svetilištu.“

„To je šaku', objasnio je Jori. „Osvećuje novu zgradu. Zatim će ponuditižrtvu bogovima i pozvati kami duhove da uđu u dvoranu.“

„Zašto?“, pitao je Džek.

„Da bi kami blagosiljali svetilište svojom energijom i doneli napredak isreću novom zdanju.“

Džek je gledao kako sveštenik poziva daimja Takatomija k sebi i kako gadariva malim zimzelenim izdankom. Daimjo se okrenuo ka svetilištu i po-stavio sveti izdanak na najnižu policu drvenog oltara. Zatim se, sledećiobičaje, dva puta duboko poklonio i dva puta udario dlanom o dlan, pre nošto se još jednom poklonio.

Šintoistički sveštenik je, nakon što je žrtva prinesena, pozvao kamije danapuste ograđeni prostor. Prosuo je vodu na ulazu. Usledila je kratka tišina.Zatim su se vrata dvorane Sokola otvorila.

56

„Šta je naš daimjo mislio kad je pomenuo zračak svetla u mračnimvremenima?“, pitala je Kiku, Akikoina dobra prijateljica, sitna devojčica stamnosmeđom kosom i kestenjastim očima.

„Nisam sigurna, ali to je veoma neobična izjava“, složila se Akiko, kadsu izuli sandale i ušli u Taka-no-ma da bi se divili blistavoj unutrašnjosti.

Stajali su na rubu prostora za obuku. Divno izlakirani drveni pod je bioprazan, izuzev skupine praznih stolova u uglu. Na zadnjem zidu je bilo iz-dignuto svetilište, pred kojim će se učenici klanjati pre početka obuke. Sti-cao se utisak da je dvorana skromno ukrašena.

Učenici su tako mislili dok nisu podigli glave. Umetnici su na tavanicinaslikali golemog sokola u letu, raširenih krila i isturenih kandži. Snaga iokretnost ptice su izbijali iz svakog poteza četkicom. Džek je stajao ispodnjega. Shvatio je da slika poručuje učenicima da se od njih očekuje dabudu kao sokolovi, ako ne žele da postanu njegov plen.

„Možda daimjo misli da će biti rata“, nagađao je Džek.

Džek je prethodne godine čuo kako njegov školski suparnik Kazuki go-vori o Kamakuri, daimju provincije Edo, koji planira da povede sveopštirat protiv japanskih hrišćana. U narodu je raslo neraspoloženje premastrancima. Bilo je sve više slučajeva progona, ali još nije došlo do sveop-šteg verskog rata.

„Džek možda ima pravo“, reče Jamato. „Svi znamo kakvi su daimji.Uvek se bore oko teritorija.“

„Regentski savet gotovo deset godina održava mir“, odvrati Kiku. „Nijebilo rata od bitke kod Nakasenda. Zašto bi sad izbio?“

„Možda je daimjo Takatomi mislio na borilačke veštine koje ćemo ovdeučiti?“, pretpostavio je Jori. Delovalo je da ga plaše glasine o ratu.

„ Ali šta ćemo ovde učiti?“, prozbori Saburo, dobrodušan dečak okrugloglica i gustih obrva. „Ne vidim nikakvo oružje u dodžu. Ko će nas učiti?"

„Verujem da je ono naš novi sensej“, reče Akiko. Pokazala je na visoku,mršavu damu koja je razgovarala s Masamotom.

Pred njima je stajala žena u crnom kimonu sa zapanjujuće belim obijem,pepeljastom kožom i bezbojnim usnama. Tople tamnosmeđe oči su zborileo velikoj tuzi. Najupečatljiviji deo njene pojave bila je seda kosa do pojasa.

57

„Ko je ona?“, pitao je Saburo.

„Nakamura Oiko“, sa strahopoštovanjem će Kiku. „Moj otac je jednomrazgovarao s njom. Ona je velika ratnica. Proslavila se kad je njen suprugubijen u bici kod Nakasenda. Preko noći je osedela od tuge. Preuzela je ko-mandu nad njegovim odredom i izvojevala pobedu. Nenadmašna je u borbis naginatom.“

„Naginatom“, zbunjeno je ponovio Džek.

„To je duga drvena palica sa zakrivljenim metalnim sečivom na vrhu“,objasnio je Jamato.

„To je žensko oružje“, prezrivo će Saburo.

„Nije, ako se zatekneš na pogrešnom kraju“, planula je Akiko, iznervira-na Saburovom opaskom. „Naginata je omiljena među ženama zato što do-seže dalje od mača, što nam dopušta da nadvladamo mnogo većeprotivnike.“

Značajno je odmerila Saburov podgojeni stomak. On je, instinktivno, za-štitnički stavio ruku na trbuh, zevajući kao riba na suvom, dok je pokuša-vao da smisli pogodan odgovor.

„Ko je dečak pored sensej Nakamure?“, hitro će Jori. Shvatio je da pretiopasnost da se rasprava izrodi u svađu.

Pogledali su ka privlačnom dečaku vitka stasa, s crnom kosom vezanomu rep. Činilo se da je nekoliko godina stariji od njih. Držao se ponosito kaoplemić. Mirno je stajao pored sensej Nakamure. Izgledao je sasvim opušte-no u nepoznatom okruženju.

„To je Takuan, njen sin', reče neko iza njih.Džek se okrenuo i ugledao Emi, elegantnu kći daimja Takatomija, vitku

devojku s dugom ravnom kosom i usnama u obliku ružinih latica. Bila je udruštvu dveju prijateljica, Čo i Kaj. Obe su bile očarane novim dečakom.

„Emi, kako se osećaš?“, pitao je Džek, uz naklon.Poslednji put kada je video Emi, ona je ležala bez svesti, pošto ju je ku-

noiči Sasori oborila udarcem u vrat.

„Dobro sam“, hladno će devojčica, „iako je modrica izbledela tek poslenedelju dana.“

„Žao mi je“, promrmlja Džek.

58

„Ne žališ koliko i moj otac zato što te je pozvao u zamak.“

Džek nije znao šta da kaže. Nije očekivao tako oštru reakciju od Emi.Mislio je da su prijatelji. Devojčica ga je prostrelila ledenim pogledom preno što se okrenula na petama i kliznula ka Takuanu.

„Mislim da više nisi njen omiljeni samuraj“, prošapta Saburo Džeku uuho.

„Baš ti hvala na oštroumnom uvidu“, odgovori Džek. Udario je Saburalaktom u stomak.

„Nisam ja kriv što je daimjova kći zamalo poginula!“, požalio se Saburo,dok je trljao bolni stomak.

„Dosta s tim! Džek se javno izvinio daimju“, prekinuo ga je Jamato, kadje video stid u Džekovim očima. „Mora se priznati da novi dečak ostavljaupečatljiv utisak."

Džek se osvrnuo oko sebe. Sve devojčice u dvorani su posmatrale Takua-na. Neke su se došaptavale uz kikot, zaklanjajući usta rukama. Takuan jerazgovarao s Emi. Pogledao je u njihovom pravcu i opazio Akiko poredDžeka. Široko joj se osmehnuo i klimnuo. Pozvao ju je da mu se pridruži.Akiko mu je uzvratila pozdrav, pocrvenevši zbog neočekivane pažnje.

Džek se još nije čestito oporavio od Emine oštre opaske, a sada je bio za-tečen i ovom neočekivanom razmenom pozdrava. „Meni više liči na pesni-ka nego na ratnika“, prokomentarisao je. „Šta on traži u školi zasamuraje?"

Akiko ga je kiselo odmerila. „Mislim da će se obučavati s nama.“

„S nama?“ ponovi Džek.„Tako je. S obzirom na ugled njegove majke, sigurna sam da zna i mnoge

druge stvari izuzev poezije. Trebalo bi da mu priđemo i poželimo mu do-brodošlicu.“

Džek je tapkao iza Akiko, Kiku i Jorija. Krenuli su da pozdrave Takuana.„Vidi, vidi. Gajdžin se vratio!“, čuo je poznati glas.

Pred njim se pojavio njegov zakleti neprijatelj. Delovao je razmetljivijeno ikad, obrijane glave, u crnom kimonu s kamonom crvenog sunca na le-đima. Bio je slika i prilika sina čoveka koji navodno vodi poreklo iz carskeloze. Posmatrao je Džeka, kao da je uvređen njegovim prisustvom.

59

Kazuki se kretao okružen članovima takozvane družine Škorpiona. Pratioga je Nobu, na osnovu čijeg stomaka se moglo zaključiti da gaji ambicijeda postane sumo rvač. Tu je bio i Goro, žestok momak s duboko usađenimočima. Hiroto, mršav i žilav kao neka bogomoljka, s okrutnim, prodornimglasom. Nedostajala je samo Moriko, crznozuba samurajka, koja je nasta-vila obuku u suparničkoj školi Jagju Rju. Banda je osnovana u okviru pri-prema za predstojeći pohod daimja Kamakure. Žestoko su se protivili idejida se gajdžini nastanjuju u Japanu. Pošto je Džek bio jedini stranac u NitenIči Rjuu, postao je predmet njihovog zlostavljanja.

„Baš smo pokušavali da odlučimo da li da te živog ispečemo, skuvamo ilispalimo!“, reče Kazuki.

Džek se ravnodušno osvrnuo. Kazuki i njegova banda neće izmamiti re-akciju kojoj su se nadali.

„Prođi me se, Kazuki“, reče Džek. „To su bajate priče.“„Misliš?“, izazivao ga je Kazuki. „Čuo sam da daimjo Kamakura nudi

nagradu svakom ko privede hrišćane pravdi. Moraš da shvatiš, Jamato, dagajdžini šire zlu religiju. Preobraćaju samuraje u tuđu veru da bi svrgnulisve daimje i da bi oni zavladali Japanom.“

„Ako je to tačno, zašto je daimjo Takatomi usvojio hrišćanstvo?“, iza-zvao ga je Jamato. Stao je između Džeka i bande. „On služi cara i nije ni-malo glup.“

„Nije prozreo njihove istinske namere“, odvrati Kazuki, tišim glasom.„Za razliku od daimja Kamakure koji je doneo zakon o zabrani hrišćanstvau Japanu. Došli su im crni dani!“

„To je možda volja daimja Kamakure u provinciji Edo, ali njegovi zakonine važe u Kjotu“, uzvrati Jamato. „Pođite svojim putem!“

Kazuki je koraknuo ka njemu.

„Nemam ništa protiv tebe, Jamato. Namerio sam se na gajdžina. Nemapotrebe da se mešaš.“

Jamato nije uzmicao. Pogledao je Kazukija u oči.

„Ako se kačiš s Džekom, kačiš se i sa mnom.“

60

10.

OKRŠAJ

Kazuki i njegova banda su zbili redove oko Džeka, Jamata i Sabura.

Dvorana Sokola je bila puna učenika. U toj gužvi niko nije primećivaosukob.

„Zašto uvek braniš gajdžina?“ pitao je Kazuki.

„Zato što je deo moje porodice", odvrati Jamato.Kazuki ga je zapanjeno posmatrao. Čak je i Džek bio iznenađen odgovo-

rom svog prijatelja. Jamato nikad ranije javno i nedvosmisleno govorio onjemu kao o članu porodice.

„Ne tako davno si ga mrzeo“, procedi Kazuki. „Osuđivao si očevu odlu-ku da usvoji gajdžina. Zauzeo je mesto tvog brata! Zar ne vidiš da iz danau dan osvaja naklonost tvog oca?“

„Kako to misliš?“, odvrati Jamato.

„Možda grešim, ali upravo će Džek, a ne ti, biti obučavan u tehnici Dvaneba. On nije samuraj! Kako možeš da stojiš skrštenih ruku i dopustiš dagajdžin nauči tajnu mačevalačku tehniku tvog oca?“

Jamatovo lice se zategnulo, dok se borio s osećanjima. Džek je znao daga je Kazuki pogodio u živac. Jamato je oduvek pokušavao da zavredi oče-vo poštovanje. Žestoko ga je pogodilo to što nije uspeo da uđe u Trostrukikrug, kao i činjenica da još nije izabran za učenje tehnike Dva neba.

61

„Zar te ne tišti što te ne smatra dovoljno dobrim da ovladaš tehnikomDva neba? Za razliku od njega!“

Džek je bez oklevanja ustao u odbranu svog prijatelja. „Jamato nema po-trebe za Dva neba. Sposoban je da pobedi bilo kog od vas svojom bo pali-com.“

„Sumnjam u to“, reče Kazuki. Skeptično je podigao obrve. Saburo seosetio pozvanim da se umeša.

„Razmisli dobro. Jamato je tako vešt s palicom", prozbori Saburo. Sna-žno je potapšao prijatelja po ramenu. „Sposoban je da pomlati čitavu banduŠkorpiona, odjedanput.“

Kazuki se nasmejao. „Ma nemoj?“

„Pobedio bi vas vezanih očiju!“, oglasio se Džek.Jamato je nemo posmatrao kako Džek i Saburo hvale njegovu veštinom.

Kazuki se lukavo osmehnuo. „Možda bismo mogli da proverimo te tvrd-nje. Da li si raspoložen za borbu, Jamato?“

„Šta predlažeš?“, oprezno će prozvani dečak.

„Predlažem okršaj. Baš kao što je gajdžin rekao. Ti ćeš se boriti vezanihočiju, s palicom, protiv moje bande, naoružane po sopstvenom izboru.“

„To ne zvuči pošteno“, reče Jamato.

„Krivi gajdžina. To je njegova ideja.“„Nisi me razumeo. Hteo sam da kažem da ti ne bi imao nikakvih šansi.“

Kazuki je klimnuo. „To su hrabre reči. Predlažem da se ogledamo sutrauveče kod hrama Enrikuji na planini Hjej.“

„Biću tamo“, složio se Jamato, bezizražajna lica.

Saburo se, ponesen trenutkom, isprsio pred Nobuom. „Povedi sveštenika.Biće vam neophodan."

Nobu je ljutito zarežao, ali je raspoloženi Kazuki dao znak da pođu. Na-peta situacija se okončala. Jamato se okrenuo ka Džeku i Saburu, i zgrabioih za revere kimona.

„U šta ste me uvalili?" povikao je, besno ih drmusajući.„Pristao si na ogledanje!“, procedi Saburo.

„Jesam. Bilo bi nečasno da se povučem posle vašeg hvalisanja.“

62

„Kazuki nije smeo da te onako vređa“, branio se Džek.

„Možda si u pravu, ali ja znam da štitim samog sebe.“„Biće to sjajna borba“, raspoloženo će Saburo. „Pet na jednoga. Bićeš le-

genda u školi.“

„Po svoj prilici ću poginuti“, povika Jamato. „Povezanih očiju! O čemusi razmišljao, Džek?“

„Žao mi je, malo sam se zaneo. Ali nećeš izgubiti", odvrati Džek, što jemogao poletnije. „Ti si daleko najbolji učenik u odeljenju senseja Kana,posle či sao obuke i dodatnih bo lekcija.“

Jamato je očajnički zavrteo glavom. „Nisam ja sensej Kano. Uništićeme!“

„O kakvom megdanu govorite?“, presekao ih je grubi glas. Sensej Ho-sokava, učitelj kendžicua, ljuti ratnik s čekinjastom bradom, stajao je izanjih. Skrstio je ruke i zatakao dva mača u obi.

Jamato je pustio Džeka i Sabura. Smerno se poklonio. „To je ogledanje uokviru obuke, senseju."

„Isprobaćemo Jamatovu veštinu s bo palicom“, dodade Saburo, s najnevi-nijim osmehom.

„Zvuči zanimljivo", reče učitelj. Sumnjičavo ih je odmeravao. „Trebalobi da se spremate za prvi čas kod sensej Nakamure, ovog popodneva. Ne-mojte da kasnite!“

Sensej Hosokava je pružio korak. Počeo je da tera studente iz Taka-no-maa.

„Žao mi je što sam te uvalio u ovo“, reče Džek, dok su se obuvali ispreddvorane. „Obavestiću Kazukija da je megdan otkazan.“

„NE“, odvrati Jamato. Uhvatio ga je za ruku. „Kazuki je tražio kavgu. Iz-gubiću obraz, ako se sad povučem.“

„Odlučio si da se boriš?“, znatiželjno će Saburo.Jamato je klimnuo. „Vreme je da neko nauči Kazukija pameti.“

63

11.

HAIKU

Džek se vratio u svoju malenu sobu papirnatih zidova u dvorani Lavova.Skinuo je svečani kimono i odenuo gi za obuku. Uredno je složio kimono.Položio ga je na pod od tatami prostirki, pored mačeva, bokena i maloginra s Akikoinim crnim biserom. Nindžin tanto je umotao u tkaninu i gur-nuo ga ispod kimona. Na taj način, ukleto oružje je bilo daleko od očiju iod misli.

Posle nekog vremena, položio je daruma lutku preko kimona. Jedno oko,koje je Džek pre dve godine nacrtao na nestašnom licu, ravnodušno ga jeposmatralo. Od njega se očekivalo da nacrta i drugo, kad mu se ispuni željakoju je poverio lutki. Daruma lutka još nije ispunila obećanje. Dotad će,pomisli Džek, biti dobrodošla zaštita od zlog duha koji obitiva u sečivukoje je sačinio Kunitome. To ne znači da je poverovao makar i u jednu rečiz priče vlasnika čajdžinice.

Ustao je kada je čuo da ostali učenici napuštaju sobe. Zalio je bonsaj drv-ce na prozorskoj dasci. Izgledalo je mnogo bolje, otkad se Uekija pobrinuoza njega. Požurio je iz sobe i zatekao prijatelje u dvorištu. Zajedno su seuputili ka Taka-no-mau, na prvi čas kod sensej Nakamure. Niko nije znaokojoj borilačkoj veštini će ih podučavati. Džek je, poput mnogih drugihučenika, odlučio da za svaki slučaj ponese boken.

Pet redova malenih drvenih stolova bilo je raspoređeno po podu dodža u

64

dvorani Sokola. Na svakom je bila četkica za pisanje od bambusa, blok smastilom i nekoliko čistih listova papira.

„Ostavite oružje na vratima“, naložila im je sensej Nakamura. Izrekla jekomandu tihim glasom, ali se njen glas razlegao po čitavoj dvorani.

Nepomično je sedela ispod svetilišta u crnom kimonu. Bela kosa joj jepadala kao snežni nanos po leđima.

Trideset učenika je poslušalo naređenje. Sensej Nakamura je strpljivo če-kala da svi sednu za sto. Džek je pronašao mesto između Jamata i Sabura utrećem redu. Seo je skrštenih nogu na pod. Akiko, Kiku i Jori zauzeli sumesta u redu ispred njega. Džek je opazio Emi, Čo i Kaj u prvom redu. Se-dele su pored novog dečaka, Takuana. Kazuki se postarao da poslednji redpripadne njemu i bandi Škorpiona.

Niko nije znao šta će biti predmet predavanja. Dvorana se ispunila nervo-znim žamorom. Džek se osvrnuo oko sebe. U dodžu nije video ništa što biličilo na naginatu. U dvorani nije bilo nikakvog oružja. Pitao se da li ćeučiti tajdžicu. Sensej Kjuzo ih je već učio borbi bez oružja. Papiri na stoči-ćima su nagoveštavali da bi se moglo raditi o origamiju, ali su zen budistič-ke meditacije i duhovne veštine bili u domenu senseja Jamade. Džek je,zbog mastila i četkice za pisanje, strepeo da im sleduje test pisanja. Znao jeda, uprkos Akikoinim privatnim časovima iz kandžija, nije sposoban za pi-sanje.

Učenici su se utišali kao po nečujnoj komandi, pre no što je sensej izgo-vorila ijednu reč.

„Ja sam sensej Nakamura“, tiho im je saopštila, „i učiću vas haiku.“

Učenici su različito reagovali. Veliki broj njih je bio razočaran, dok je ne-kolicina bila potpuno očarana novostima.

„Šta je haiku?“ prošapta Džek, kada je video da se Jori dohvatio četkice,s neskrivenim nestrpljenjem.

„Poezija“, zarežao je Saburo.Sensej Nakamura je uputila pogled Saburu, i on se smesta ućutao. Nasta-

vila je: „Dopustite da onima koji ne poznaju taj oblik izražavanja objasnimglavne principe. Haiku je kratka pesma. Obično se sastoji od sedamnaestslogova, iz kojih je moguće zaključiti o kojem se godišnjem dobu radi.

65

Osnovna pravila se mogu zanemariti, zato što je najvažniji duh haikua.“

Sensej Nakamura je podigla parče papira i polako pročitala pesmu.

„Lete ždralovido visova oblaka,zora se budi."

Nekolicina učenika pozdravila je stihove učtivim tapšanjem. Ostali su seubrzo pridružili. Sensej Nakamura se lako naklonila, u znak zahvalnosti.

„Haiku je oštro opažanje okolnog sveta“, učila ih je. „Veliki haiku stihprikazuje trenutak, ukazujući na njegovu neprolaznost.“

Uzela je sledeći list s gomile i pročitala stihove tako da se činilo da šapu-će svakome u uho:

„Gle kako leptirpočiva na ramenuvelikog Bude.“

Ovoga puta su svi tapšali.Jori se nagnuo do Kiku da bi joj uzbuđeno prošaputao:

„Da li si čula kako je sensej uporedila lepršavu prirodu leptira s večnimBudom? Tvrdi da nema razlike između živog bića i otelotvorenja života uobliku kamene statue.“

„Tako je“, složila se opčinjena Kiku. „Čarobno!“

Saburo je prevrnuo očima prema Džeku.„Pa, od sada ćemo imati posla s ’Jorijem pesnikom’, zar ne?“, dobrodu-

šno se našalio.

Džek se nasmejao. Svi su znali da je Jori sjajan učenik. Samo on je mo-gao da reši koane senseja Jamade. Zagonetke zen majstora su se svake ne-delje svima činile nerešivim, ali Joriju je uvek polazilo za rukom dapronađe odgovor.

Oštar udarac dlanom o dlan sensej Nakamure prekinuo je žagor.

66

„Kao što sam vam pokazala, haiku zahteva da se pažljivo zagledate usvet oko sebe i da shvatite svoje mesto u njemu. Hoću da pokušate da napi-šete vlastiti haiku. Setite se nekog trenutka iz svog života i pretočite ga upesmu. Ne polažite veliku pažnju na formu. Usredsredite se na duh. Poku-šajte da ostavite otisak u stihovima, a da ne iznosite svoje mišljenje i stavo-ve. Jednostavno se prepustite osećanjima."

Svako je vredno pognuo glavu ka stolu. Počeli su da pripremaju blokovei mastilo za pisanje.

Džek se poveo za njihovim primerom, ali nije znao o čemu bi pisao. Zu-rio je kroz prozor u popodnevno sunce koje je grejalo zelene crepove dvo-rane Bude prekoputa.

Zaboravio je na predmet vežbanja.Po glavi su mu se vrtele Kazukijeve pretnje. Zabrinula ga je vest da je

daimjo Kamakura nudio nagradu za hvatanje hrišćana. Znao je da je done-kle bezbedan unutar Niten Iči Rjua. Sad mu je opasnost pretila od bilokoga, a ne samo od samuraja odanih daimju Kamakuri.

Situacija u Japanu postajala je sve gora i gora. Šta je mogao učiniti, izu-zev da pusti da stvari idu svojim tokom? Kad je izbačen iz škole, razmi-šljao je da pođe za Nagasaki i da pokuša da pronađe brod za Englesku. Nijevideo zašto bi ostao, ako ne može da nastavi učenje za samuraja i da ovladatehnikom Dva neba. Znao je da je bio budala kad je mislio da bi stigao doNagasakija, nedovoljno obučen i bez ičije pomoći. Bez hrane, novca ilioružja, verovatno ne bi stigao dalje od predgrađa Kjota. Shvatio je da muje ova zemlje prirasla za srce, posle dve godine koje je tu proveo. Još va-žnije je bilo to što je dugovao život Masamotu. Smatrao se obaveznim daostane.

Pomilovan je. Njegov zaštitnik će ga naučiti legendarnoj tehnici s dvamača. Džek je gledao kroz prozor. Pitao se koliko će biti teško da nauči dase bori s dva mača. Smatrao je da će, kada jednom ovlada tajanstvenomtehnikom, postati nepobediv kao Masamoto. Više neće morati da strahujeza svoj život. Zamišljao je da se bori sa Zmajevim Okom i da će ga porazitijednom za svagda.

Opazio je da i Jamato zuri u prazno. Nesumnjivo je bio zaokupljen pred-stojećim ogledanjem s Kazukijem i njegovom bandom. Džek je pokušao da

67

razuveri prijatelja, ali ga je poruga što nije zaslužio Dva neba ipak pogađa-la. Jamato je tvrdoglavo odbijao da se povuče. Bio je rešen da se dokaže,uprkos svim teškoćama.

Džek nije znao koliko dugo je sedeo i sanjario. Najedanput je postao sve-stan da ga sensej Nakamura posmatra.

„Da li ti je potrebna neka pomoć?“, pitala ga je.

„Žao mi je, sensej“, promrmlja Džek, „ali nisam siguran da znam o čemubih pisao.“

Zamišljeno je klimnula.

„Kad te prijatelj pita, ’Šta ti je?’,’Kako si?’ ili pak, ’Zašto si seosmehnuo?’, haiku je odgovor na njegovo pitanje“, objasnila je. „Ne mo-žeš da podeliš osećanja s ostalima ako nisi ukazao na njihov uzrok. Suštinahaikua je u deljenju trenutka. Hajde sada pokušaj ponovo.“

Džekje podigao četkicu. Pretvarao se da piše. Sad je malo bolje razumeoprincipe haiku poezije, ali mu je um ostao prazan. Činilo mu se da svi osta-li lepo napreduju u svom zadatku, čak i Saburo. Posmatrao je vrednog pri-jatelja, sve dok nije otkrio da crta slike samuraja i nindže.

„Ovaj predmet je za curice“, žalio se Saburo.Akiko se okrenula i zagledala se u njega.

„Ne, nije“, rekla je, razljućena Saburovim pređubeđenjima. „Čuveni pe-snici su najvećim delom muškarci. Haiku sensej Nakamure dokazuje danjihov rad nije ništa bolji od ženskog.“

„Kakvu korist samuraj može imati od haikua?", nije odustajao Saburo.„Od nas se očekuje da postanemo ratnici, a ne pesnici. Ne možeš se rečimaboriti s neprijateljem.“

„Oni koji najviše govore, poslednji čuju“, prokomentarisala je sensejNakamura, sa svog mesta ispred svetilišta. Njena naredba ponovo nije bilaglasna, ali je bila odlučno saopštena, i stigla je do svakog učenika.

„Ipak ga smatram beskorisnim“, promrmljao je u bradu, pošto se naklo-nio i umočio četkicu u blok s mastilom.

„Onaj ko radi samo rukama obični je težak“, obznani sensej Nakamura.Džek samo što nije iskočio iz kože. Učiteljica je hodila dvoranom, tiho

kao duh. Najedanput se stvorila pored njih.

68

„Onaj ko radi rukama i glavom, taj je zanatlija“, nastavila je.

Posmatrala je s gorkim razočaranjem Saburove škrabotine.„Ali kada neko radi rukama, glavom i srcem, on je umetnik. To važi i za

mačevaoca. Možda ste sposobni da upotrebljavate ruke, Saburo-kune, alimorate da dokažete da možete da koristite glavu ili srce.“

Saburo je postiđeno ćutao. Pognuo je glavu i počeo da crta.Džek je nastavio da zuri kroz prozor. Nije pronašao inspiraciju. Na pamet

su mu padale samo glupe i bledunjave ideje. Posmatrao je kako sunce pola-ko zalazi iza krovova hrama. Vreme je beskrajno sporo proticalo.

Sensej Nakamura je konačno privela vežbu kraju.„Želela bih da podelite haiku s osobom pored vas“, naložila im je. „Da

vidimo da li će biti u stanju da iskusi trenutak koji ste pokušali da izrazite.“

Džek se okrenuo ka Saburu, praznih ruku.„Ne brini zbog toga“, rekao je Saburo. „Mislim da će ti se moj dopasti."

Tiho je pročitao pesmu Džeku, koji nije mogao, a da se ne nasmeje.„Nalazite ovaj posao zabavnim?“, pitala ga je sensej Nakamura.

„Ne, sensej“, odvrati Džek. Pokušavao je da uguši smeh.„Možda bi želeo da pročitaš svoj haiku.“

Džak je postiđeno oborio pogled na sto.„Nisam ništa smislio.“

„Imao si čitavo popodne na raspolaganju i nisi smislio nijednu reč?“,zbunjeno če učiteljica. „Pa dobro, poslušaćemo rad tvog prijatelja.“

Saburo je bio vidno potresen. Očigledno je da nije ni sanjao da će biti uprilici da čita haiku pred čitavim odeljenjem.

„Moram li? Nije naročito dobar“, pokušavao je da se izvuče.„Dopusti mi da presudim“, zahtevala je sensej Nakamura.

Saburo je oklevajući ustao. Papir mu se tresao u rukama. Pročistio je grloi počeo:

„Oslobađanje prdežanije smešnokada živiš sam.“

69

Iz zadnjeg reda se razlegla provala bučnog smeha. Većina učenika je po-kušavala da se suzdrži videvši ledeni pogled sensej Nakamure, upućen Sa-buru.

„Vrlo zabavno“, zapazila je. „U stvari toliko je dobar da bilo baš fino akobi ga ispisao hiljadu puta.“

Saburo se naklonio i seo. Smesta se pokajao zbog svog buntovničkogčina.

„Verujem da su drugi pokušaji primereniji za čitanje pred odeljenjem."„Sensej?“, oglasila se Emi, nakon što je podigla ruku. „Mislim da je ovaj

dobar.“

„Vrlo dobro, da čujemo“, složila se sensej Nakamura.Emi je vratila haiku vlasniku.

Takuan ga je graciozno prihvatio i ustao. Smerno se naklonio i pročitaopesmicu umilnim glasom:

„Večernje zvono hramastade na nebukraj cveta trešnje.“

Usledila je prigušena tišina. Učenici su klimali s odobravanjem, a zatimse razlegao aplauz.

„Veoma promućurno", oglasila se sensej Nakamura, „ali bila bih veomarazočarana, da sam čula nešto makar i malo gore od toga.“

Činilo se da je Takuan malčice obeshrabren majčinom slabašnom pohva-lom. Naklonio se i seo.

„Nastavićemo sledeće nedelje. Očekujem da dotad svako sastavi najma-nje jedan haiku.“

Učenici su se naklonili i krenuli prema izlazu iz Taka-no-maa, ostavivšiusamljenog Sabura da hiljadu puta napiše svoju pesmu.

„Biće dobro ako završi posao pre odlaska u krevet“, primetio je Jamato,dok je navlačio sandale.

„Zaslužio je kaznu zbog nepoštovanja“, izjavila je Akiko.

70

„Moraš da priznaš da je bio duhovit“, odvrati Džek. „Ne možeš da kažešda nije dočarao trenutak.“

„Nije naznačio doba godine!“, usprotivila se Akiko.„Zar je važno koje je bilo godišnje doba kada je prdnuo?“, nevino će Jori.

Džek i Jamato su se nasmejali od srca.„Oprostite“, reče Akiko, kojoj to nije bilo toliko zabavno. Pozvala je

Kiku da joj se pridruži, kad je Takuan izašao iz dvorane Sokola. „Moramoda čestitamo Takuanu na lepo sročenom haikuu.“

Takuan im se naklonio, iako je već bio opkoljen gomilom devojčica.Džek je video kako je Akiko otvorila lepezu. Otmeno se hladila, dok je raz-govarala s novim učenikom.

„Kako je moguće da zbog jedne pesme postaneš toliko popularan?“, ču-dio se Džek.

„Ne brini“, tešio ga je Jamato, dok su žurili ka dvorani Leptira na ručak.„Kladim se da ne ume da se služi mačem kao ti.“

71

12.

DVA NEBA

„Masamoto-sama i sensej Hosokava se bore!“, povika jedna učenica, hi-tajući ka dvorani Feniksa.

Džek i Akiko su već krenuli na prvu jutarnju lekciju o tehnici Dva neba.Pojurili su za devojčicom. Džek je čuo udarce katana kada su prišli Ho-oh-no-mi, Masamotovom dodžu. Progurao se kroz gomilu učenika na ulazu ivideo dva samuraja u nemilosrdnoj borbi. Iznenadio se što obojica vitlajusa po dva mača. Katane i vakizašiji su sevali kroz vazduh kao metalne pti-ce grabljivice.

Činilo se da Hosokava dobija duel. Naterao je Masamota da odstupi dodrvenog postolja. Masamoto se dokopao višeg položaja. Koristio je tuprednost. Postalo je jasno da je namamio Hosokavu lažnim povlačenjem.Napao je dvostrukim uđarcem. Zamalo što nije presekao nadvoje slikuplamtećeg feniksa, na zadnjem zidu. Hosokava je blokirao Masamotovvakizaši, ali ne i duže sečivo katane, koje je prošlo kroz njegovu odbranu.Činilo se da će ga probosti kroz srce. Učitelj se spasao samo zahvaljujućiokretnosti i hitrim nogama. Masamoto je održavao pritisak. Nemilosrdno jenapadao.

„Znaš li da su se jednom izistinski borili?“, prošaptao je učenik poredDžeka.

72

Dečak mu je izgledao poznato. Bio je to visoki i privlačni Taro, snažnihruku i tamnih očiju. Važio je za jednog od najboljih učenika kendžicua uškoli. Taro je bio Saburov stariji brat. Odavale su ga žbunaste obrve. Uspe-šni samuraj je ulivao poštovanje vršnjacima. Bio je sve što je njegov mlađibrat hteo da bude.

„Meni ovo izgleda prilično ozbiljno“, reče Džek. S nevericom je posma-trao kako Hosokava snažno zamahuje ka izloženom vratu svog protivnika.

„Bila je to ozbiljna borba“, odvrati Taro. „Masamoto-sama je izazvaosenseja Hosokavu na svom muša šugju.“

„Ne mogu da zamislim da je sensej Hosokava ikada izgubio borbu.“Džek se trgnuo kad je Masamoto postrance blokirao katanu učitelja mače-vanja i gurnuo Hosokavu ramenom u grudi.

„I nije“, odvrati Teno.

Džekje zbunjeno nabrao obrve. „Rečeno mi je da Masamoto-sama nikadnije izgubio borbu.“

„Imaš pravo. Borili su se dan i noć bez odmora. Konačno je gradski zva-ničnik stao između njih i prekinuo ogledanje. U žaru borbe su uništili dvečajdžinice i nekoliko pijačnih tezgi!“

Džeku je ta priča izmamila osmeh. Sensej Jamada, majstor zena, jednommu je rekao kako je Masamoto u mladosti bio žestok i svojeglav samuraj.Mogao je da zamisli kakav su rusvaj napravili.

„Epski dvoboj je izrodio uzajamno poštovanje. Završio se bez pobed-nika", objasnio je Taro, kad su Masamoto i sensej Hosokava okončali bor-bu u Ho-oh-no-mi i povukli se na sigurnu razdaljinu. „Sensej Hosokava jeubedio Masamoto-sama da ga nauči tehnici Dva neba. Postali su saveznici.Zajedno su osnovali Niten Iči Rju.“

Dva samuraja su se poklonila jedan drugom, nakon što su vratili mačeveu kanije. Sluga je ušao na pokrajnja vrata s lončićem čaja i dve porculanskešoljice. Podelili su zeleni čaj. Smejali su se i nazdravljali jedan drugom.„Kampaj!“

„Sensej Hosokava je verovatno jedini samuraj koji je po mačevalačkojveštini ravan Masamoto-sami“, šaptao je Taro, kao da huli. „Čast ih obave-zuje da jednom okončaju dvoboj.“

73

„Sve što ste dosad naučili u Niten Iči Rjuu bila je samo priprema za Dvaneba“, obznanio je Masamoto osmorici učenika ispred sebe.

Džek se u potpunosti slagao s njim. Ponovo se osećao kao novajlija. Sta-jao je u stavu Dva neba. U desnoj ruci je držao visoko podignutu drvenukatanu, a u levoj manji drveni vakizaši u nivou pojasa. Upinjao se da kon-troliše mačeve, dok je pokušavao da izvede poteze koje im je pokazao Ma-samoto.

Udario je na boken u rukama partnerke za obuku, Sačiko. Dve godinestarija devojka uživala je glas neobično brze ratnice. Imala je oštro, uglastolice. Tamnu kosu je vezala pozadi i učvrstila ukrasnim crvenim haši štapi-ćem.

Džek je promenio položaj i zamahnuo nadole, vakizašijem. Ponavljao jeudarce. Pokušavao je da svaki put bude precizniji. Tehnika je zahtevala ve-liku usklađenost. Svaki napor mu se činio trapavim i nedovoljnim. Navikaoje da drži jedan mač obema rukama, koje su ga sada bolele od dva oružja.Stisak mu je bio slab.

„Sigurno se pitate zašto su dva mača bolja od jednog, kada se sve samu-rajske škole drže tehnika borbe s jednim mačem“, zborio je Masamoto, po-smatrajući držanje učenika. „Moram da priznam da jedan mač možepredstavljati prednost u određenim situacijama, ali ako vam život visi okoncu, biće vam neophodno svo oružje koje vam stoji na raspolaganju. Ve-lika je sramota za svakog samuraja da bude poražen s mačem u koricama.“

Džek je, posle nekoliko neuspešnih pokušaja, zamenio uloge sa Sačiko.Kretala se mnogo veštije i tukla po bokenu s više snage. Ruke bi ga zabole-le sve do ramena, posle svakog od njenih udaraca.

Samo šest studenata je dobilo čast da se obučava u Masamotovoj tehnici.Akiko i Kazuki su bili desno od njega. Oni su, baš kao Džek, savladali Tro-struki krug. Time su stekli pravo da izučavaju tehniku Dva neba. Džeku jemalo laknulo, kad je video da i Kazuki ima poteškoća.

Ičiro i Osamu, druga dva učenika, bili su veštiji. Izabrani su, kao i Sači-ko, iz starijih godišta, zbog izuzetne ratničke veštine. Brzo su izmenjivaliudarce, zahvaljujući ranije stečenom iskustvu. Tu je bila i devojka Mizuki.Ukrstila je oružje s Tarom. Napadali su boken s uvežbanom lakoćom. Nisuse ni znojili.

74

Masamoto je naredio da se vežbanje prekine.

„Zauzmite borbeni položaj.“Obilazio je vežbalište, ispravljajući učenike.

„Zauzmi snažniji stav, Sačiko-čan.“ .Gurnuo je Džeka u leđa. „Uspravi se. Ne izbacuj zadnjicu.“

Masamoto je odmerio Kazukija od glave do pete. „Dobro je. Veoma do-bar stav. Bilo bi lepo kad bi svako mislio o svom telu kao o celini.“

Podesio je Akikoin stisak na većem maču. „Suviše labavo ga stiskaš.Uvek ga drži kao da nameravaš da posečeš protivnika."

„Ičiro-kune i Osamu-kune, previše ste blizu jedan drugome. Vodite raču-na o ma-aj. Mizuki-čan, više snage u stopalima. Savršeno Taro-kune, alivodi računa da upotrebljavaš mecuke.“

Masamotu nije promakao zbunjeni izraz Džekovog lica.

„Ma-aj je razdaljina između tebe i tvog protivnika. Mecuke znači „gleda-nje u daleku planinu.“ Trebalo bi da poznaješ drugi koncept, Džek-kune.Verujem da te je sensej Kano naučio principima Mugan Rjua, njegove ško-le bez očiju. Ovo je nešto slično. To je mogućnost da vidiš sve u isto vremebez usredsređivanja na određeni predmet. Možeš biti svestan protivniko-vog mača, iako ne gledaš u njega.“

Džek je klimnuo. Sensej Kano, slepi majstor bodžicua, proveo je najvećideo prethodne godine učeći ga da se ne oslanja na vid u borbi. Ova neobič-na veština mu je dva puta spasla život. Jednom kada se borio protiv Kazu-kija i drugi put u okršaju sa Zmajevim Okom i ženom ubicom u njegovojslužbi, Sasori.

Masamoto je nastavio lekciju, konačno zadovoljan stavovima svojih uče-nika.

„Pokazaću vam prednost držanja mača jednom rukom.“

Masamoto je isukao mač tako brzo da je zazviždao kroz vazduh, zausta-vivši se tik pred Džekovim grlom. Dečaku se oteo uzdah. Kazuki se nace-rio. Džek je tiho opsovao u bradu, zbog slabosti koju je pokazao predostalim polaznicima.

„Kad držite katanu s obe ruke, teže se pomerate levo ili desno i oštricaima manji doseg.“

75

Masamomoto je zgrabio mač s obe ruke, da bi pokazao razliku u dosegu.Džek je tiho i s olakšanjem ispustio vazduh kad se kao britva oštar vrh po-merio od njegove adamove jabučice.

„Borbom s dva mača prevazilazite ograničenja držanja mača s obe ruke“,objasnio je Masamoto. Vratio je katanu u kanije. „Pokazaću vam osnovnutehniku Dva neba sa sensejem Hosokavom.“

Okrenuo se majstoru mača, koji je stajao na dais i posmatrao lekciju. Ho-sokava se naklonio i stupio napred.

Isukao je katanu. Masamoto je potegao oba mača. Delić sekunde kasnije,Hosokava je napao. Njegova oštrica je sevnula ka Masamotovoj glavi. Onje zaustavio napad vakizašijem. Istovremeno je stao u stranu i prisloniodužu katanu uz Hosokavino grlo.

Sve se začas završilo. Majstor mača bi se, u pravoj borbi, sada gušio sop-stvenom krvlju, grla probodenog tvrdim čelikom. Hosokava se povukao nabezbedno rastojanje.

„Tehnika Dva neba je, kao što ste videli, jednostavna", objašnjavao jeMasamoto.

Vratio je mačeve u kanije, pre no što se poklonio senseju Hosokavi.

„Nema tu kitnjastih ili prenaglašenih pokreta. Ciljanje je precizno, a ra-stojanje i procena vremena su krajnje odmereni, bez suvišnih pokreta. Vo-lim da poredim mačevalački stil Dva neba s vodom – tako je tečan i čist.“

Učenici su dobili priliku da sami pokušaju tehniku „pariranja i napada."Džek je ovog puta uparen s Kazukijem. Stao je naspram suparnika. Kazukije zamahnuo katanom. Džek je uspeo da blokira vakizašijem, ali je u potpu-nosti promašio Kazukijevo grlo drugim mačem.

Džek je otkrio da je tehnika Dva neba, uprkos prividnoj jednostavnosti,jednako teška kao pokušaj da se istovremeno potapšete po glavi i protrljatepo stomaku. To se nije moglo učiniti bez savršeno kontrolisanih, skladnihpokreta.

Ponovo je pokušao. Ovoga puta usredsredio se na napad. Vrh njegovekatane je pronašao metu, ali Džek je u potpunosti zaboravio na blokiranje.Glava mu je gotovo odletela s ramena kad ga je Kazuki zveknuo po uhukatanom.

76

„Pazi!“, povika Džek. Držao se za bolno uho.

Kazuki je hladno slegnuo ramenima. „Trebalo je da blokiraš.“„Trebalo je da kontrolišeš udarac, Kazuki-kune“, napomenuo je Masamo-

to s drugog kraja dodža.

„Da, senseju. Žao mi je, nisam navikao da držim dva mača“, odgovorioje Kazuki. „Izvinjavam ti se, Džek.“

S poštovanjem se naklonio protivniku. Džek je po lukavom osmehu nanjegovom licu znao da je Kazuki spremniji no što je gotov da pokaže i damu nije ni najmanje žao.

Nije mogao da čeka do večeri, kada će Jamato zbrisati osmeh s tog lica.

77

13.

NOKDAUN

„Nisam očekivao publiku!“, promrmlja Jamato, dok se zagrevao za meg-dan. „Kako su svi saznali?“

„Možda sam prišapnuo nekolicini“, snebivljivo priznade Saburo.„Nekolicini! Izgleda da se čitava škola sjatila ovamo.“

Uzbuđeni žagor ispunio je veče kada se grupa studenata okupila duž obo-da centralnog dvorišta hrama Enrijakuji. Okolne zgrade behu sve odredarazrušene. Uništili su ih samuraji generala Nobunage, pre četrdeset godina.Sensej Kano je pokatkad dovodio učenike ovamo da bi ih obučavao u bo-džicuu. Rekao je da je duhovna snaga sohej kaluđera još prisutna u hramu.Usamljeni kaluđer se, čak i sada, molio usred ruševina Kompon-Čudoa.Održavao je Večnu vatru koja je plamtela već osam stotina godina. Videlisu kako plamen treperi u senkama. Svetlost je igrala po napuklim gredamai slomljenim kamenim idolima, u inače pustom svetilištu.

Zraci večernjeg sunca prolazili su kroz krošnje, preobražavajući gomilekamenja u dvorištu u zlatnu arenu. Kazuki i prvobitni članovi bande Škor-piona skupljali su se na drugom kraju dvorišta.

Spremno su čekali početak borbe. Moriko, peta članica prvobitnog je-zgra, stigla je s pristalicama iz suparničke samurajske škole, Jagju Rju. Iz-gledala je đavolski, s neprirodno bledom kožom i crnom, ravnom kosom.

78

Neprijatni utisak su upotpunjavale krvavocrvene usne i vrane oči. Najvišepažnje su privlačili njeni zubi, crni kao katran.

Svi pripadnici bande su poneli oružje za vežbu. Kazuki je imao drveniboken. Goro je nosio batinu. Hiroto je mahao surudžinom, konopcem s te-govima na kraju obmotanim krpama, da bi bili manje opasni. Činilo se daMoriko ne nosi nikakvo oružje, ali Džek je znao koliko je lukava. Verovat-no je skrivala svoje adute, da Jamato ne bi znao šta da očekuje tokom ogle-danja.

„Jamato, ne moraš ovo da radiš", reče Džek, kada im je Kazuki prišao.„Ne čini to zbog mene.“

„Ovde više nije reč o tebi“, strogo će Jamato, „već o časti i očuvanjuobraza.“

„Mogao bi se teško povrediti."

„Rane zarastaju, a slomljene kosti zaceljuju. Narušeni ugled je mnogoteže obnoviti. Svi su videli da nisam odabran za učenje Dva neba. To se tu-mači kao moj neuspeh. Ne trebaju mi Dva neba da bih bio veliki samuraj.Nameravam da dokažem da sam dostojan imena Masamoto.“

Džek je znao koliko je Jamatu stalo da dobije očevo priznanje. Živeo je uTenovoj senci, sve otkad je Zmajevo Oko ubio njegovog starijeg brata. Ni-šta što bi učinio nije moglo da se meri s bratovljevim postignućima, bar uMasamotovim očima. Ovaj dvoboj će biti konačna proba njegovih sposob-nosti.

„Zbog toga ću se boriti“, rekao je Jamato i uzeo palicu iz Džekovih ruku.Kazuki je zastao, da bi se poklonio protivniku.

„Izgleda da smo privukli brojnu publiku“, rekao je. „Nadam se da nećebiti razočarana.“

„Neće“, odvrati Jamato. „Ali ćeš ti biti, kad završim s tobom."

Kazuki se nasmejao. „Mogli bismo malčice da podignemo ulog, kad siveć toliko samouveren. Ponudi još neki razlog za borbu, izuzev svoje ča-sti.“

„Šta imaš na umu?“, oprezno će Jamato.

„Dajem reč da ću ostaviti tvog kućnog ljubimca na miru, ako pobediš“,rekao je, posmatrajući Džeka.

79

„A, ako izgubim?“

„Prepustićeš nam gajdžina.“„Slažem se“, reče Jamato, na Džekovo zaprepašćenje.

„To je veoma hrabro od tebe!“, podsmevao mu se Kazuki. „Valjda ti jejasno da je on gotov, pobedio ti ili izgubio. Kad daimjo Kamakura nametnesvoju volju, svi gajdžini koji se zateknu u Japanu biće pogubljeni ili raza-peti.“

„To se nikada neće dogoditi“, reče Jamato.

„Budi siguran da hoće. Ne možeš da porekneš da je velika promena napomolu. Japan ulazi u novo doba, u kojem će nam snažan vođa poput Ka-makure biti neophodan."

„On zapoveda provincijom Edo, a ne čitavim Japanom. Savet to nikadaneće dozvoliti.“

„Neće, ali on će jednog dana vladati.“Kazuki se okrenuo na petama i zaputio prema svojoj družini.

„Jamato!“, povika Džek. Povukao ga je u stranu. „O čemu si razmišljao,kad si prihvatio ovu opkladu?“

„Ne brini, ne nameravam da izgubim.“

„Ali, šta ako se to desi?“„Ništa se neće promeniti. Nastaviće da te zlostavlja kao i pre. Sem toga,

sam si rekao da ne mogu izgubiti.“

Džek je shvatio da mora verovati svom prijatelju. Jamato mora da seusredsredi na borbu. Ne sme da posumnja u sebe.

„Imaš pravo. Ti si najbolji učenik senseja Kana. Nemaju šansi.“

„Izvinite što kasnim“, reče Akiko. Žurila je preko dvorišta, blago rume-nih obraza, s Kiku, Jorijem i novim dečakom. „Hteli smo da pokažemo pa-noramu Kjota Takuanu.“

„Zbilja je veličanstvena“, reče Takuan, uz učtiv naklon. Obraćao se Dže-ku.

„Jeste“, odgovori Džek, uz plitak, ali učtiv naklon. Znao je gde su bili.Tamo gde su Akiko i on podelili hecuhinode, prvi izlazak sunca u godini. Usvojoj naivnosti on je to mesto smatrao njihovom tajnom.

80

„Odande se vidi i carska palata", ushićeno će Takuan. „Akiko se ljubaznosložila...“

„Žao mi je, ali ogledanje samo što nije počelo“, prekinuo ga je Džek. „Ja-mato mora da se pripremi.“

„Naravno, poneo sam se zbilja nedolično“, reče Takuan, malčice postiđe-nim glasom. „Gambate, Jamato.“

Jamato je spustio glavu u znak pozdrava. Takuan je zauzeo mesto u go-mili pored Akiko. Emi i njene prijateljicu su se takođe pojavile. Prišle suTakuanu, da bi ga pozdravile. Uskoro se oko novog dečaka skupila omanjagrupa obožavateljki.

„Neko bi mogao pomisliti da se on bori“, napomenuo je Saburo. S neve-ricom je odmahivao glavom.

Džek se usredsredio na svog prijatelja. Nastojao je da mu pomogne.Spremao je povez za oči.

Trojka se uputila ka središtu dvorišta, gde će se sastati s Kazukijem i nje-govom družinom. Učenici desno od njih su se iznenada sklonili u stranu,propuštajući Masamota, u društvu senseja Hosokave i Kana.

„Šta moj otac traži ovde?“, povika Jamato. U trenu je prebledeo. Saburoje nervozno progutao knedlu.

„Sad smo u nevolji.“

Masamoto i senseji su se udobno smestili na glavnim stepenicama.„Izgleda da je došao da gleda!“, reče Džek.

„Siguran sam da si sad pod velikim pritiskom“, bockao ga je Kazuki. Vi-deo je kako se Jamatovo samopouzdanje poljuljalo. „Ne brini. Potrudićemose da ne izgubiš odveć lako. Prilazićemo ti jedan po jedan, da bi dobio pri-liku da se što duže boriš.“

„Ne obraćaj pažnju na njega“, prošapta Džek, dok mu je vezivao povezpreko očiju. „Laže. Budi spreman na sve.“

Jamato je klimnuo. Duboko je uzdahnuo, ne bi li povratio unutrašnju rav-notežu. Čvrsto je stiskao palicu pobelelim prstima. Džek je znao da njegovprijatelj nastoji da očuva prisustvo duha.

„Možeš da poraziš bilo koga bo palicom. Veruj svojim čulima“, saveto-vao ga je Džek. Podsetio ga je na savet senseja Kana s prošlogodišnjih či

81

sao treninga.

Džek i Saburo su se pomerili u stranu. Ostavili su Jamata samog u sredi-štu dvorišta. Okružilo ga je petoro članova bande Škorpiona.

Gomila se utišala.

Pet na jednog, a Jamato se pritom bori vezanih očiju. Ovo će biti zapa-njujuća pobeda, ili brz i sramotan poraz.

Goro je navalio prvi.

Jamato je čuo kako prilazi. Okrenuo se prema protivniku. Goro je mah-nuo palicom kroz vazduh. Zvuk je opomenuo Jamata. Blokirao je udaracsvojom palicom i zakačio Gora po stomaku drugim krajem. Napadač sepresamitio posle snažnog udarca. Jamato je nastavio bez oklevanja. Spustioje tešku palicu preko Gorovih leđa. Prvi protivnik je pao na zemlju.

Gomila je zaprepašćeno zinula. Niko nije očekivao da će Jamato pobeditimakar i u jednom ogledanju. Džeku se oteo uzdah olakšanja. Njegov prija-telj je dokazao da neće biti lak plen. Osokolio ga je snažnim poklikom.Ostatak učenika mu se ubrzo pridružio.

Kada je Nobu nasrnuo, među posmatračima je nastao tajac.Jamato je lako prepoznao teške korake krupnog protivnika. Bez okleva-

nja je zamahnuo palicom na Nobuovu glavu. On je to spremno dočekao.Odbio je bo desnim tonfa štapom. Zamahnuo je drugom palicom ka Jama-tovom licu. On se izmakao, ali ne sasvim. Dobio je udarac u vilicu. Gomilaje uzdahnula.

Nobu je nastojao da iskoristi prednost. Okrenuo je tonfu u desnoj ruci izamahnuo ka Jamatovoj glavi. On je, uprkos bolu i ošamućenosti, naslutioodakle dolazi opasnost. Sklonio se.

Istovremeno je zavitlao palicom iznad zemlje. Dokačio je Nobua po obanožna zgloba.

Gomila je glasnim aplauzom pozdravila Nobuov pad. Džek je bacio po-gled na Masamota. Njegov zaštitnik je bezizražajno posmatrao svog hra-brog sina. Bitka je još daleko od završetka, pomisli Džek.

Hiroto je zavitlao surudžin iznad glave. Jamato je pratio promenu zvuka,kada je Hiroto oslobodio jedan kraj užeta nešto iznad tla. Skočio je u va-zduh da ga uže ne bi uhvatilo, ali se konopac uvio oko njegove palice. Hi-

82

roto se iscerio. Cimnuo je surudžin, kako bi razoružao Jamata. On mu jedozvolio da povuče bo, upravivši njegov kraj ravno u protivnikove grudi.Hiroto je ostao bez vazduha i pao na kolena.

Gomila je podivljala. Jamato je savladao tri napadača. Bio je na putu danemogući izazov preobrazi u čudesnu pobedu. Džek je video da se njegovprijatelj umara. Znao je da se greške prave u ovoj fazi borbe.

Učenici su uglas povikali „Jamato! Jamato!“

Utišali su se, kad je Moriko napala. Učenici Jagju Rjua nisu prestali daaplaudiraju. Nastavili su da prave veliku buku, uprkos svim nalozima da seutišaju.

Džek je shvatio da je bučna grupa Morikoino oružje. Povicima su prikri-vali njeno kretanja. Iznenadila je Jamata, oštro ga udarivši nogom u leđa.Jedva je ostao na nogama. Nekako je uspeo da održi ravnotežu. Okrenuo seu mestu da bi joj se suprotstavio, lica iskrivljenog od bola. Upinjao se dačuje njeno približavanje, uprkos buke učenika iz Jagju Rjua.

Moriko je požurila da ga dokrajči udarcem u glavu, ali je Jamato počeoda vrti palicu, dok nije postala gotovo nevidljiva. Uzvitlana palica je obra-zovala odbrambeni zid, koji Moriko nije mogla da probije. Naterao ju je dauzmiče dok nije stigla nadomak publike. Prestao je da vitla palicom i zariojoj vrh u slabine. Moriko je s mačjom elegancijom skočila u stranu. Zgrabi-la je palicu, u pokušaju da ga razoruža. Jamato je brzo reagovao. Okrenuoje vrh i uhvatio Moriko u čvrst zahvat. Oborio ju je na zemlju, i ona se pre-dala.

Gomila je aplaudirala, a zatim se utišala pred vrhunac bitke.

Ostao je samo Kazuki.Jamato se jedva držao na nogama. Isprekidano je disao.

Napetost je rasla dok se Kazuki mirno približavao Jamatu. Nije pokuša-vao da prikrije položaj.

„Ovde sam, ako želiš da me udaris', obznanio je.

Jamato nije časio ni časa. Zamahnuo je ka Kazukijevoj glavi, ali on je bioprebrz. Sagnuo se ispod palice i zamahnuo bokenom ka Jamatovom nebra-njenom vratu.

Zaustavio se nadomak cilja. Jamato je osetio mač pored sebe.

83

„Upravo si ostao bez glave“, reče Kazuki.

Učenici su, posle kratke tišine, glasno pozdravili Kazukijevu zadivljujućuveštinu. Porazio je protivnika prvim napadom.

Džek je pritrčao Jamatu, dok je ovaj skidao povez. Razočaranje se ogle-dalo na njegovom licu. Velika, tamna modrica se širila, tamo gde ga jeNobu udario tonfom.

„To je bila upečatljiva predstava“, iskreno će Kazuki. „Očekivao sam daćeš pasti u prvom naletu. Možda si izgubio megdan, ali si zadobio mojepoštovanje.“

Kazuki se naklonio.

Zatim se, s osmehom, obratio Džeku. „Jedva čekam da pokupim nagra-du."

Udaljio se hitrim korakom.

„Žao mi je“, reče Jamato. Nije mogao da izdrži Džekov pogled.„Nemaš zbog čega da se izvinjavaš“, odvrati Džek. Znao je da je njegov

prijatelj dao sve od sebe, iako se Kazukijeva pretnja nadvijala nad njim kaogiljotina. U stvari, poneo se bolje nego što je iko očekivao. „Pobedio si če-tvoricu. Svi govore o tome.“

„Ipak sam izgubio“, uzdahnuo je. „Toga će se sećati. Drugo mesto ne do-nosi nikakvu slavu.“

„To se ne odnosi na mene“, nastavio je Džek. „Sećaću se prijatelja koji sejunački borio za mene, i za svoju čast.“

Neutešni Jamato je pokušao da se osmehne. Prilika da dokaže svoju vred-nost iscurila mu je kroz prste. Masamoto mu je prilazio. Džek je mogao davidi kako Jamato posrće pod nevidljivom težinom neuspeha. Naklonio sepred ocem. Strpljivo je čekao njegov sud.

Masamoto je strogo posmatrao sina.

„Jamato-kune, izdržao si mnogo duže no što sam predviđao. Ali, dopustiosi Kazukiju da te nadmudri. Rekao ti je gde je, da bi znao gde ćeš napasti.Tu si pogrešio.“

„Da, oče“, promumla Jamato.

Džek je znao da njegovom prijatelju treba mnogo više od lekcije iz bori-

84

lačkih veština. Bilo mu je potrebno da zna da ga njegov otac prihvata bezobzira na ishod ogledanja.

Masamoto se okrenuo da pođe. „Kada tvoj dar za bo preraste u talenat zakatanu, bićeš mačevalac ravan Tenu.“

85

14.

JABUSAME

„IN-JO, IN-JO, IN-JO!“ vikala je sensej Josa.

Boje su sevnule ispred Džeka kad je njen konj protutnjao pored njega.Bojni at je frktao od napora. Strela je poletela kroz vazduh. Prošištala jekraj Džeka i razvalila četvrtastu drvenu metu pored njegove glave, uz gla-san zvuk lomljave.

Učenici su zveckali tobolcima u znak oduševljenja, izazvanog izuzetnimjahačkim i streličarskim umećem sensej Jose. Pustila je uzde da bi zapelastrelu, nategla tetivu i odapela. Jahala je pravih leđa, upravljajuči konjemnožnim prstima.

Približavala se sledećoj meti vratolomnom brzinom. Podigla je luk i pu-stila drugu strelu. I ona je pogodila cilj. Kvadrat od kedrovine se raspao nanekoliko delova.

Imala je samo nekoliko sekundi da se spremi za treći, i poslednji hitac.Njen konj je galopirao pored mete, kad je otpustila poslednju strelu. Udari-la je gromoglasno u samo središte mete, koja se rascepila na dva dela.

Učenici su mahali tobolcima i još glasnije tapšali.Sensej Josa je okrenula konja u mestu i prokasala stazom. Namenski izra-

đeno trkalište nalazilo se u slikovitoj šumici oko drevnog šintoističkog sve-tilišta Kamigamo. Oko staze su bili razapeti konopci, s pravilno

86

raspoređenim drvenim metama.

Sensej Josa je posle mesec dana vežbanja obznanila da je opšti nivo kju-džicua dovoljno uznapredovao da se počne s obukom u kiši, veštini gađa-nja strelom iz sedla. Tog jutra skupili su se u školskim štalama, s lukovimai strelama u rukama, da bi odabrali pet konja za učenje. Odande su otišli dohrama Kamigamo, u severnom delu Kjota.

Sensej Josa je doterala konja do grupe ratnika koji su čekali svoj red zavežbanje na stazi. Vezala je kosu pozadi, otkrivajući zapanjujuće lepo lice,s kestenjastim očima. Moglo bi se pomisliti da je carska gejša, da nije bilostrašnog ožiljka na desnom obrazu.

„Učićete oblik kiše zvan Jabusame“, obznanila je sensej Josa, kad je sja-hala. „Ne samo da ćete usavršiti streličarsku veštinu, već ćete naučiti bogo-ugodan ritual koji će doneti blagoslov čitavoj školi.“

Pokazala je na stazu.

„Obratite pažnju na visinu meta. Postavljene su na nivou između vrha ne-prijateljskog šlema i maske za lice. Direktan pogodak je ravan ubistvu nabojištu.“

Izvadila je strelu iz tobolca, na desnom boku, da bi učenicima pokazalatup drveni vrh.

„Na obuci ćete koristiti džindou, umesto uobičajenih strela s metalnim vr-hom. Jabusame je svečanost posvećena bogovima, pa se u njoj ne možekoristiti oružje koje proliva krv.“

Džek se nagnuo ka Joriju, da bi mu nešto šapnuo na uho, dok je sensejJosa vraćala džindou u tobolac.

„Imaš li neko pitanje, Džek-kune?“, oglasila se sensej Josa. Imala je okosokolovo.

Džek je iznenađeno podigao glavu. Nije hteo da je pita pred svima, da nebi ispao glup.

„Pitao sam se“, rekao je, osećajući poglede ostalih učenika na sebi, „zbogčega ste vikali In-jo?“

„To je dobro pitanje", reče sensej Josa. „To je stara samurajska molitva,koja označava svetlost i tamu. Usmerava samurajski duh na metu. Da li siraspoložen da se prvi okušaš u Jabusameu?“

87

Džek je odmahnuo glavom. Njegova streličarska veština je znatno napre-dovala posle dve godine obuke, ali se nije usuđivao da se okuša na konju.

„Sensej, uz dužno poštovanje, mislim da prvo moram da naučim da ja-šem.“

„Shvatam“, odgovorila je. „Ko je spreman da nauči Džeka da jaše kaoistinski samuraj?“

Upravio je pogled na Akiko, uz ohrabrujući osmeh, ali novi dečak, Ta-kuan, već je istupio.

„Biće mi čast da se prihvatim te dužnosti", rekao je, uz naklon. „Bio samnajbolji jahač u Takeda Rjuu u Vakasi.“

„Hvala ti, Takuan-kune“, reče sensej Josa. „Uzmi smeđu kobilu. Ima pi-tomu narav. Dobro će se ponašati."

Takuan je poveo konja prema drveću. Džek je kaskao za njima. Nije oče-kivao da će mu novi dečak ponuditi pomoć. Jedva da su razmenili koju rečod njegovog dolaska. Nije ga namerno izbegavao – Takuan je neprestanobio okružen obožavateljkama.

„Za mene je velika čast što mogu da ti pomognem“ reče Takuan, nakonšto se učtivo poklonio Džeku. „Toliko toga sam čuo o tebi.“

„Zaista?“, reče Džek, s blagim iznenađenjem.

„Jesam. Akiko mi je ispričala kako si pobedio u tarju-džijaju protiv Ja-gju Rjua. To je bila istinska žrtva, kada si predao Mač od žada Jamatu.“

Takuan je počeo da podešava sedlo. Ohrabrujuće je tapšao konja.

„Jori te uzdiže u nebesa. Rekao mi je kako si mu spasao život tokom Tro-strukog kruga. Zbilja si dobar samuraj za jednog gajdžina.“

Džek su ukočio. Nakratko se ponadao da je Takuan prijateljski raspolo-žen, i počeo je da se opušta. Ali sada mu se omaklo ono što zaista misli.

„Stvar je u tome što tvoja vrsta nije naročito popularna, tamo odakle do-lazim.“

„Moja vrsta?“

„Tako je. Mislim na hrišćane. Nekoliko jezuitskih sveštenika je pokušaloda preobrati sve žitelje našeg grada. Tražili su da slušaju samo njih, i po-štuju Isusa Hrista više od cara. To se nije dopalo daimju i njegovim samu-

88

rajima. U tome su videli pretnju svojoj vlasti. Siguran sam da to nije tvojanamera.“

„Zašto bi bila?“, reče Džek i skrsti ruke na grudima. ,Ja nisam jezuita,niti Portugalac.“

„Mislio sam da si hrišćanin. Zar to nije jedno isto?“

„Nije. Ja sam engleski protestant. Jezuiti su katolici. Engleska je u ratu sPortugalom. Mi smo zakleti neprijatelji. Nemam nameru da ikoga preo-braćam.“

„Žao mi je. Ovaj razgovor je krenuo neželjenim tokom.“

Takuan je sagnuo glavu, i ostao tako.„Molim te da prihvatiš izvinjenje zbog mog neznanja.“

„Nisi mogao da znaš“, reče Džek.Džek se upoznao sa slojevitim i složenim japanskim pravilima ponašanja.

Izvinjenje se u Japanu smatra vrlinom. Japanci su spremni da oproste i za-borave, kad im se neko izvini i izrazi istinsko kajanje.

„Hvala ti, Džek“, odvrati Takuan s osmehom. Milovao je kobilin vrat.„Da li bi hteo da uzjašeš tvog konja, radi prve lekcije?“

Džek je stao pored sedla i stavio levu nogu u uzengije. Dosad mu je uvekneko, poput Kuma-sana, pomagao pri penjanju u sedlo. Nije mogao sam.Konj bi se pomerio, kad god bi pokušao da se uspne u sedlo.

Takuan je uhvatio konja za glavu.„Ne penji se rukama“, posavetovao ga je. „Penji se pomoću zamaha de-

sne noge. Podigni nogu visoko da ne šutneš konja ili ne udariš u zadnji deosedla.“

Džek je ponovo probao, i uspeo iz prve.„Sjajno“, pohvalio ga je Takuan. „Sad lepo sedi. Važno je da pronađeš

ravnotežu, baš kao u borilačkim veštinama.“

Džek se meškoljio u potrazi za udobnim položajem. Osećao se veomaizloženo i visoko od tla. Zazirao je od jahanja, otkad je pao s Kuma-sano-vog konja.

„Opusti se. Mnogo si se ukočio“, reče Takuan. „Konj oseća i najmanjunapetost ili strah. Moraš da mu pokažeš ko je gazda.“ Predao je uzde Dže-

89

ku i vezao sedam metara dugo uže za njih. „Tako je bolje. Stisni konja obe-ma nogama. Istovremeno se malčice nagni napred u sedlu. Tako ćeš mudati do znanja da treba da pođe napred.“

Džek je poslušao uputstva. Kobila je krenula napred.„Vidiš! Nije teško.“

„Hvala na pomoći“, reče Džek. Osećao je blagu grižu savesti zbog nepo-verljivosti prema Takuanu. Činilo mu se da je iskren u nastojanju da sklopiprijateljstvo s njim.

„Drago mi je što sam u prilici da ti pomognem. Nastavićemo dok se nenavikneš na ljuljanje. Naučiću te kako da se zaustaviš." Takuan je vodiokonja u krug pomoću dugog užeta.

„Kako napreduješ u učenju Dva neba?“„Teško je“, odgovori Džek. „Podseća na žongliranje noževima. Koristiš

desnicu i zaboravljaš na levicu.“

Takuan je snuždeno klimnuo glavom. „Voleo bih da sam dovoljno vešt smačem da bih bio izabran za Dva neba. Ne shvatam zašto Jamato nije u tojgrupi?“

„Nije dospeo do Trostrukog kruga“, objasnio je Džek. „Možda će se, po-sle jedne ili dve godine, naći u prilici da počne obuku.“

„Bio bih silno ozlojeđen i pomalo postiđen, da sam na njegovom mestu.Ipak je on Masamotov sin.“

„Jamato je nenadmašan s bo palicom. To je više nego dovoljno da nadok-nadi taj gubitak.“

„Šta je s Akiko?“, nehajno će Takuan, pokazujući glavom u njenom prav-cu.

Penjala se na konja radi prvog pokušaja u Jabusameu.

„Šta je s njom?“, reče Džek. Nije očekivao tako neposredno pitanje.„Reci mi kakva je. Toliko se razlikuje od svih devojčica koje sam sreo.“

Akiko ih je pozdravila na putu do staze. Takuan je odmah uzvratio po-zdrav. Izgledao je kao da je u potpunosti zaboravio na Džeka. Bodrio jeAkiko dok se kretala po stazi.

„Gledaj kako se prirodno drži na konju.“, reče Takuan. Nije skidao po-

90

gled s nje. „Zbilja lepo izgleda.“

Znači zbog toga si se poduhvatio pomaganja, pomisli Džek kad je videokoliko je Takuan zanesen njenom pojavom. Nije taj mislio na jahanje. Hteoje da sazna što više o Akiko.

Uspravila se u sedlu. Pokušala je da zapne strelu o tetivu, ali je prošla po-red prve mete, pre no što je stigla da nacilja. Džekova kobila je iznenadaubrzala, kad je Akiko projurila pored njega. Krenula je za njenim konjem.

„Takuane?“, nervozno će Džek, ali ga dečak, zanesen Akikoinim poja-vom, nije čuo.

Akiko je uspešno odapela drugu strelu, ali je promašila. Gubila je ravno-težu. Pokušavala je da ostane u sedlu, držeći se butinama. Posegnula je zasledećom strelom. Takuan je pustio dugo uže i počeo da tapše i kliče. Dže-kova kobila je iznenada poskočila.

Konj je po svemu sudeći pomislio da učestvuje u trci. Pojurio je stazomza Akiko. Džek se držao kako je znao i umeo.

„Kako da zaustavim konja?", vrisnuo je i gotovo ispao iz sedla.

Takuan najednom postade svestan problema. Povikao je: „Zategni uzde!“Uspaničeni Džek je naglo povukao uzde.

Kobila je stala u mestu i prebacila jahača preko glave. Džek je poleteokroz vazduh. Bučno je tresnuo o zemlju, podigavši oblak prašine.

Nepomično je ležao na tlu. Ostao je bez trunke vazduha u plućima. Čita-vo telo ga je bolelo, sav je utrnuo od udarca, ali mu se činilo da ništa nijeslomio. Takuan i sensej Josa su se našli pored njega, kad se prašina slegnu-la.

„Džek-kune, da li si povređen?“, pitala je sensej Josa.„Dobro... sam“, zakrkljao je.

Takuan i sensej Josa su ljubazno pomogli Džeku da ustane. Ostali učenicisu se okupili oko njih. Video je da se Kazuki ceri, zajedno sa svojom ban-dom.

„Sledećeg puta nemoj da tako naglo povlačiš uzde“, posavetovao ga jeTakuan, dok je otresao prljavštinu s Džekove hakame.

„Mogao si to ranije da mi kažeš!“, reče Džek.

91

„Žao mi je. Nisam znao da će kobila tako naglo krenuti.“

„To sad nije važno“, prostenjao je Džek, iako nije očekivao da će Takuanpustiti dugo uže.

Sensej Josa je naložila učenicima da se povuku sa staze

„Džek-kune, mislim da bi trebalo da koristiš mog konja za obuku da bivežbao za Jabusame, dok ne uznapreduješ u veštini jahanja“, ljubazno muje predložila sensej Josa. „Videćeš da je mnogo pitomiji.“

„Hvala vam, sensej“, odgovori Džek, trljajući rebra. „Zar vaš konj nijemalo prevelik za mene?“

Nekolicina učenika je sa zavišću posmatrala Džeka i veličanstvenog boj-nog konja sensej Jose.

„Ne, ne govorim o ovom konju“, osmehnula se. „Već o onom tamo.“

Pokazivala je prema uglu poljane, na mesto na kojem su stajale mete. Po-red njih je bio osedlani drveni konj. Učenici su se od srca nasmejali, dok jeDžek zbunjeno gledao u drvenu igračku.

92

15.

BO TRKA

„To je ponižavajuće!" reče Džek, dok je s ostalima išao ka živopisnim vr-tovima hrama Ejkando, na čas bodžicua.

Vrh Tahoto pagode virio je kroz krošnje drveća, poput neke krune. Okol-no lišće je još uvek bilo zeleno, ali jesen nije bila daleko. Zelena boja ćeuskoro ustupiti mesto upečatljivim tonovima crvene, zlatne, žute i naran-džaste. Vrtovi će se ispuniti ljudima koji će uživati u momidži geriju, svet-kovini posmatranja javorovog lišća.

„Moram da sedim na drvenoj igrački, dok svi ostali jašu konje!“, negodo-vao je.

„Neće to doveka trajati", tešio ga je Jamato.Saburo je dodao, trudeći se da ostane ozbiljan: „Neće, siguran sam da će

ti sensej Josa uskoro montirati točkove.“

Jamato i Saburo su se kidali od smeha.Džek ih je korio. „Kazuki mi se nedelju dana podsmeva. Ne morate i vas

dvojica da mi sipate so na ranu!“

„Ali Takuan ti još uvek pomaže da savladaš veštinu jahanja?“, pitala gaje Akiko. Pokušavala je da zadrži ozbiljan izraz lica.

„Pomaže mi“, priznade Džek. Gledao je ispred sebe, u pravcu Takuanakoji je razgovarao s Emi i njenim prijateljicama, Čo i Kaj. Devojčice su se

93

kikotale, pokrivajući usta rukama. „Nisam spreman da mu u potpunosti po-klonim poverenje.“

„Zašto nisi?“„Pustio je uže kada je moj konj poskočio.“

„Zašto bi to učinio?“, pitao je Jamato. Naglo se uozbiljio. Džek je sleg-nuo ramenima.

„Da bi me ponizio pred ostalima. Da bi dokazao kako gajdžin ne možebiti samuraj.“

„Mislim da si preterano oprezan, Džek. Od početka je bio veoma ljuba-zan i prijateljski raspoložen“, tvrdila je Akiko. „Pomenuo mi je koliku od-govornost oseća.“

„Siguran sam da bi ti rekao bilo šta.“

„Kako to misliš?“, pitala je Akiko.Istog trenutka je zažalio zbog nepromišljenog komentara. Znao je da je

Akiko samo htela da mu pomogne.

„Ma... ništa“, reče Džek. Ubrzao je korak da bi pretekao prijatelje. Jori gaje sustigao.

„Kako si?“, prošaptao je.

Džek je odmahnuo glavom.„Nisam bog zna kako“, priznao je. „Ispadam budala pred svima zbog

obuke za Jabusame.“

„Svako jednom mora početi“, reče Jori. „Ne možeš stalno biti heroj.“„Nisam to mislio“, reče Džek, s uzdahom. „Ali Takuan je tako dobar u

Jabusameu. Svi govore o njemu. Zadivio je čak i sensej Josu. Provodimnogo vremena u razgovoru s Akiko.“

„Provodi taj mnogo vremena u razgovoru sa svima“, reče Jori. Ozbiljnoje posmatrao prijatelja, pre no što je izdeklamovao: „Čuvaj se tigra koji netrga samo svoj plen već i vlastito srce.“

„Šta to znači?“, reče Džek. Ništa nije razumeo.

Jori je samo podigao obrve, u stilu sveznajućeg senseja Jamade, i otišao.Sensej Kano je trupnuo dugom belom palicom po tlu, što je bio znak za

završetak bo kate.

94

„Zagrejali ste se, vežbajući s palicama. Preći ćemo na usavršavanje vešti-ne održavanja ravnoteže“, obznanio je moćnim glasom.

Sensej Kano je bio velićanstven samuraj, krupan kao planinski medved, skratkom crnom kosom i bradom prošaranom sedinama. Prišao je drvenomkeju na ivici centralnog jezera Ejkandoa. Iz njegovog samouverenog hodanije se moglo zaključiti da je slep. Samo su njegove maglenosive i neu-sredsređene oči nagoveštavale istinu – da uopšte ne vidi. Ali ništa mu nijepromicalo, zahvaljujući drugim čulima.

Udario je palicom po ivici merdevina na keju. Nekoliko čamčića na veslase ljuljuškalo na vodi.

„Hoću da se podelite u parove i veslate do druge obale i nazad.“„Kako će nam to pomoći u održavanju ravnoteže?“, pitao je Saburo.

„Jedan od vas će veslati. Drugi će stajati na krmi“, objasnio je sensejKano. „Promenićete se kada stignete do obale. To je trka, ali pobedu nećeodneti najbrži veslači. Ako vaš partner padne u vodu, morate da veslate ukrug i da počnete ispočetka. Jori-kune, možeš li se postarati da svi sledeovo pravilo?"

Učenici su počeli da nalaze parove i da se ukrcavaju u čamce.

„Da li ćeš mi se pridružiti u čamcu?", pitao je Takuan Akiko. Istupio je izreda, ispred Džeka.

„Htela sam da veslam s Kiku“, odgovorila je i spustila glavu da bi mudala do znanja da ceni njegovu ponudu.

„Naravno“, odvrati Takuan. „Ali, zar ne bi bilo razumnije da Saburo budenjen partner?“

Saburo je zinuo od čuda, dok je Kiku zbunjeno zatreptala.

„Tako krupan i snažan samuraj poput tebe sigurno ne bi propustio prilikuda se trka u društvu lake, okretne devojke kao što je Kiku.“

Saburo se nesvesno ispravio, zatežući obi oko svog pozamašnog struka.Pokušavao je da bude na visini pohvala. „Pa, kad ti tako kažeš...“

„Sjajno“, reče Takuan, kao da je odluka već donesena. „Zašto si tako tu-žan, Džek? Veslao bih s tobom, ali bi to bilo neravnopravno nadmetanje.“

„Kako to misliš?“, reče iznenađeni Džek.

95

„Bio si mornar, što znači da imaš najviše šansi za pobedu“, objasnio jeTakuan, pomažuči Akiko da uđe u čamac. „Ne bi bilo pošteno da se devoj-ke nadmeću bez pomoći muške snage, ako hoćemo da izgledi za pobedubudu približno jednaki.“

„Mada nikako ne mislim da je Akiko potrebna ičija pomoć“, hitro je do-dao, kada je video kako joj se čelo mršti posle njegovog komentara.

„U tome nesumnjivo imaš pravo“, reče Džek, pre no što je zauzeo mestou čamcu pored Jamata. „Bilo bi dobro da dodaš nešto težine njenom čam-cu! Ne bih rekao da imate mnogo šansi da pobedite.“

„To zvuči kao izazov“, nacerio se Takuan. „Videćemo se na cilju.“Novi dečak je odmakao čamac od keja. Akiko se namestila na krmi.

„Momak je zbilja vešt na rečima“, reče Jamato i dohvati vesla.Džek je klimanjem glave dao znak da se slaže. Posmatrao je kako Akiko

plovi kraj njih. Nežni povetarac je nosio njen smeh. Nadao se da nije pod-legla Takuanovom šarmu.

Oni koji ne veslaju popeli su se na zadnju ogradu čamaca, kad su sva plo-vila stala u vrstu. Veliki broj učenika se opasno ljuljao. Palice im nisu mno-go pomagale u održavanju ravnoteže.

„Pozor... sad!“, povika sensej Kano.

Čamčići su pohrlili napred. Saburo je prvi pljusnuo u vodu. Izronio jedahćući i zamalo prevrnuo čamac, dok mu je Kiku pomagala da se ukrca.Dohvatila je vesla i počela kazneni krug.

Džek se uzdao u svoje mornarsko iskustvo. Zamolio je Jamata da snažni-je vesla. Odmakli su se od ostalih. Čuo je kako je još neko pljusnuo uvodu. Okrenuo se i video kako Čo pliva po jezercetu. Emi ju je ljutito grdi-la. Govorila joj je da je pogrešila što nije izabrala Kaj umesto nje. Činilo seda bi Kaj rado promenila partnera, pošto se nalazila u čamcu s teškašemNobuom.

Akiko i Takuan su napredovali ujednačenom brzinom. Takuan se trudioda ne ljulja čamac, iako je Džek znao da bi Akiko verovatno održala ravno-težu i na jednoj nozi, usred oluje. U poslednje vreme se činilo da raspolažebezgraničnom darovitošću.

Džek je opazio Kazukija i Hirota. Žurili su pokraj njih. Hiroto je snažno

96

veslao, dok je Kazuki, s bo palicom u ruci, čučao na krmi, tako da je lakšeodržavao ravnotežu.

„Veslaj brže!“, povika Džek. „Stižu nas.“Jamato ga je poslušao. Prošli su pored izrezbarenog kamena, koji je sta-

jao na polovini jezerceta, ali se Hiroto pokazao kao veštiji veslač, i uskorosu dva čamca su plovila jedan pored drugog. Džek oseti oštar bol u rebri-ma. Uspeo je da održi ravnotežu i da ne padne u vodu.

„To je varanje!“, uskliknuo je Jamato, kada je video kako Kazuki udaraDžeka palicom u leđa.

„Grešiš! To je taktika“, odvrati Kazuki, dok je Hiroto nastojao da im sepribliži. „Ovo je, na kraju krajeva, čas bodžicua. I ne zaboravi na naš do-govor!“

Kazuki je po drugi put zamahnuo palicom na Džeka, koji još nije povra-tio ravnotežu. Nije mogao da izbegne bo, zbog čega je dobio udarac u sto-mak. Presaimtio se od bola. Kazuki je opet zamahnuo. Nadao se da ćeodlučnim udarcem oboriti Džeka u vodu. U poslednjem trenutku je uspeoda podigne bo i odbije napad. Zamahnuo je palicom, ciljajući Kazukijevuglavu. Vođa Škorpiona je čučnuo i zamahnuo nisko, tik iznad ograde Dže-kovog čamca. Džek je morao da skoči, da bi izbegao udarac po listovima.

Uspeo je da se dočeka u čamcu, koji se opasno zaljuljao. Jamato je zariodesno veslo duboko u vodu. Ispustio ga je iz ruku. Čamac se nagnuo najednu stranu. Džek se ljuljao na ogradi, mahnito mašući rukama. Samo sumu godine provedene na brodu pomogle da povrati ravnotežu.

Ali to nije bilo dovoljno. Čamac se nagnuo, i voda je navrla unutra. Džekje skočio na drugu stranu. Pokušao je da ispravi čamac pre no što se prevr-ne. Ali, bilo je prekasno.

Kazuki i Hiroto su odmicali, s radosnim smehom.

„Nadam se da znate da plivate!“, doviknuo im je Hiroto. Džek i Jamatosu plutali po ledenoj vodi jezerceta.

Tri čamca su ih pretekla, dok nisu uspeli da isprave svoj, uzveru se unu-tra i završe kazneni krug. U jednom od tih čamaca bili su Takuan i Akiko.

Jamato je dohvatio vesla i počeo gnevno da zamahuje, dok je Džek niskočučao na krmi, požurujući ga. Pretekli su dva čamca, pre no što su stigli do

97

suprotne obale. Takuan i Akiko su kretali nazad. Kazuki i Hiroto su zame-nili mesta. Već su hitali ka keju. Džek je preuzeo vesla od Jamata. Proverioje da li je njegov prijatelj zauzeo odgovarajući položaj i zario vesla u vodu.

Svakim zamahom su se približavali vodećim čamcima. Takuan je dobroodržavao ravnotežu, ali Akiko nije mogla da se meri s Džekom. Ustremiose na Kazukija. Snažno je zamahivao, pazeći da ne zariva vesla duboko is-pod površine. Njihov čamac se uskoro izravnao s Kazukijevim i Hiroto-vim.

Kazuki je rešio da im ne dozvoli da ih preteknu. Vesla su im se sudarila.Hteo je da probuši Džekov čamac. Hiroto je navalio na Jamata svojom pa-licom, ali on je bio odviše brz i vešt. Lako je odbio napad i opalio Hirotapo prstima, nateravši ga da ispusti oružje. Udario ga je po prsima i zbacio skrme. Kazuki je opsovao i odustao od trke. Džek i Jamato su trijumfalnoklicali.

Pobedili su!Njihov čamac se naglo zaustavio. Jamato je pao preko Džeka. Udarili su

u izrezbarenu stenu, pošto su previše pažnje poklonili pobedi nad suparni-cima. Nemoćno su posmatrali kako Akiko lagano vesla pored njih.

Takuan je podigao palicu u znak pozdrava. „Nadahnuli ste me da sasta-vim haiku u vašu čast:

„S proleća je zecprebrz da stigne prvičuj smeh kornjače.“

98

16.

PREPADNUT I OTET

Džek je promicao sporednim ulicama Kjota u pravcu Niten Iči Rjua, mo-kar posle kupanja u jezercetu. Jamato je ostao sa sensejem Kanom na do-datnim vežbama iz bodžicua, dok su ostali učenici, dobro raspoloženinakon trke, krenuli nazad u školu prometnim ulicama.

Džek nije bio sam. Jori je tražio da pođe s njim.„Tako je pun sebe!“, promrmlja Džek. Šutirao je kamenčić po ulici.

„Ko?“„Takuan.“

„Tako znači! Tigar se vratio“, reče Jori. Podigao je obrve u stilu mudraca.„O čemu to govoriš?“

„0 tigru ljubomore, naravno.“„Nisam ja ljubomoran', izjavi Džek. „Zašto bih, za ime sveta, bio ljubo-

moran na njega?“

„Ne znam. Tako privlačan, sjajan u borilačkim veštinama, zadivljujesenseje, pomalo različit, Akiko mu se divi...“

„Dobro, možda sam malčice zavidljiv", priznade Džek.

Jori je zastao. Džek je video kako njegovo prijatelj odmahuje glavom, tu-žnog izraza lica.

99

„Tebe sam opisivao.“

„Mene?“„Tako je“, ozlojeđeno uzdahnu Jori. „Ljubomora je kad čovek vidi tuđe

darove umesto svojih. Ti si odabrao da to protumačiš kao pohvale na Taku-anov račun. Samo sam hteo da ti pokažem zašto nemaš razloga da se ose-ćaš ugroženim s njegove strane.“

„Nisam... samo se brinem za Akiko...“, poče Džek, ali se ućutao predupitnim pogledom svog prijatelja.

„Takuan je prijatna osoba. Hteo bi da bude i tvoj prijatelj. Zašto mu to nedopustiš? U tom slučaju ti neće biti pretnja, već saveznik.“

„U pravu si, kao i uvek“, reče Džek, cedeći vodu iz rukava kimona. „Neznam zašto se u poslednje vreme ponašam tako razdražljivo. Možda sampod pritiskom zbog Dva neba. Tako je teško ovladati tom tehnikom. Čak jei Masamoto-sama priznao da je samo nekoliko učenika uspelo da je usvoji.Šta ako ja ne budem među njima?"

„Bićeš“, hrabrio ga je Jori. „Savladao si Trostruki krug. Seti se reči viso-kog sveštenika. ’Možeš postići sve, ako ti je duh snažan’ Samo će ti trebativremena. Sem toga, voćka koja sama padne prezrela je za jelo.“

„Da li si progutao knjigu molitvi senseja Jamade, ili tako nešto?“, odvratiDžek s osmehom.

„To znači da dobri rezultati dolaze samo posle teškog rada.“

„Ali Kazuki i Akiko napreduju znatno brže od mene.“„Eto, opet se porediš s drugima. Ne brini zbog onoga što drugi rade.

Usredsredi se na sopstveni napredak.“

Jori je na trenutak zastao. Prstima je lako kuckao po bradi, kao da razmi-šlja o onome što će reći.

„Tako si se ponašao i na jezercetu. Bio si do te mere obuzet željom da po-bediš Kazukija, da si zaboravio na svrhu trke. Isto je s Dva neba. Završićešna steni, ako trošiš energiju misleći na druge. Usredsredi se na veslanje usvom čamcu, pa ćeš stići na obalu.“

Jori je mudro klimnuo glavom i nastavio svojim putem, zadovoljan save-tom koji mu je dao. Džek je posmatrao svog prijatelja. Jori nije bio građenkao ratnik, ali je imao um dostojan sveštenika. Uživao je u njegovom prija-

100

teljstvu. Podigao je mokre nabore kimona i požurio za njim.

Prolazili su pored zgrade s lučnim krovom od zelenih crepova i s ukrasi-ma u obliku zmajeva. Džek je shvatio da se nalaze u spoljnjem dvorištuRjoandžija, hrama Spokojnog zmaja. Bio je ovde nekoliko puta.

Prošle godine je opazio da Akiko noću napušta Niten Iči Rju. Odlučio jeda je prati, iz radoznalosti, ali i zbog brige za nju. Sledio ju je sve do ovoghrama. Otkrio je da se viđa s neobičnim kaluđerom koji je imao ruke naliknoževima, kakve više priliče ratniku nego svešteniku. Akiko nije imalaubedljivo objašnjenje za noćna lutanja, niti mu je rekla zašto ih je držala utajnosti. U jednom trenutku je pomislio da se Akiko obučava za nindžu. Alina kraju mu je objasnila da joj kaluđer pruža duhovnu utehu, pošto je prenekoliko godina izgubila mlađeg brata, Kjošija. Džek je znao da Akiko jošobilazi kaluđera. Otkad se vratio u školu, više puta je video kako se noćuiskrada.

„ZGRABITE GA!“, povikao je grubi glas.Dva čoveka su iskočila iz poprečne uličice i dohvatila Džeka za ruke.

Oduzeli su mu batinu. Treći mu je prebacio vreću preko glave. Podigli suga i poneli, pre no što je shvatio šta se dešava. Dok se divlje koprcao u po-kušaju da se oslobodi, čuo je Jorija. „Stanite! Ili ću...“

„Šta ćeš, mališa?“, zareža onaj s grubim glasom. „Da nećeš da nas gric-kaš za noge?“

Dvojica koja su držala Džeka su se nasmejala.

„Upozoravam vas“, reče Jori, drhtavim glasom. „Obučavam se u NitenIči Rjuu.“

„Ne zasmejava me. Oni ne primaju patuljaste samuraje.“

Džek je začuo nekakvo komešanje. Jedan od otmičara je glasno opsovao.Čuo je pucanje drveta, kada se palica polomila, a potom i tupi udar pesniceu meso. Jori je jeknuo, i Džek je čuo kako sitno telo pada na zemlju. Zabo-ravio je na strah. Bes mu je pomogao da udvostruči napore. Uspeo je daoslobodi nogu i šutne. Pogodio je nečije lice. Uživao je u krckanju slomlje-nog nosa. Džek je opet šutnuo i oslobodio drugu nogu.

„Prokleti gajdžine!“, zarežao je neko, pljujući krv.

Pokušao je da se otme. Ali, drugi otmičar ga je još uvek držao otpozadi.

101

Zabacio je glavu da bi izbio zube otmičaru. Nešto tvrdo ga je udarilo uvrat.

Pred očima mu je eksplodirala svetlost. Osetio je mučninu. Zatim mu sesve smrklo.

102

17.

KAZNA

Neprijatni zadah trule slame ispunio je Džekove nozdrve. U glavi mu jebučalo. Vrat mu je bio ukočen, a velika modrica je pulsirala ispod njego-vog desnog uha. Oblizao je usne. Preplavio ga je talas mučnine. Otvorio jeoči, i otkrio da se nalazi u tami. Koliko dugo je bio u nesvesti?

Shvatio je da mu otmičari nisu skinuli vreću s glave. Njegov kimono jejoš bio mokar. To je značilo da nije bio dugo bez svesti. Pokušao je da ski-ne vreću, ali nije mogao, jer su mu ruke bile vezane. U stvari, nije mogaoda se pomeri. Ležao je postrance na tvrdom drvenom podu. Bio je sputan ičvrsto vezan.

„Predlažem da ubijemo gajdžina', rekao ječovek s Džekove desne strane.„Biće nam mnogo lakše, nego da ga isporučimo živog.“

„Istina je...“, reče čovek s grubim glasom, koji je stajao iza Džeka. „Alinam je vredniji živ.“

Mladi samuraj je pokušao da se pribere. Morao je da smisli kako da seizbavi iz nevolje. Ko su njegovi otmičari? Sigurno su nindže. ZmajevoOko ih je poslalo da ga kidnapuju. To je bila dobra vest. Biće da nisu uspelida dešifruju priručnik. Ali on je planirao da se suoči sa Zmajevim Okompod ravnopravnim uslovima, s mačevima u rukama – a ne kao zarobljenik.

„Samo mrtav gajdžin je dobar gajdžin!“ procedi treći otmičar, levo od

103

Džeka.

Drvene daske su zaškripale kad je neko prišao bliže. Pritisnuo mu jehladni čelik uz grlo. Svezani i bespomoćni Džek nije mogao da izbegnesvoju sudbinu.

Poslednji put je udahnuo vazduh. Zažmurio je i pomolio se bogu. U timposlednjim trenucima njegov um se ispunio uspomenama, na roditelje imalu Džes, na putovanje oko sveta, na vreme provedeno u Japanu, na Ni-ten Iči Rju, Masamota, Akiko i njegove prijatelje. Shvatio je da će ih osta-viti za sobom i očajnički poželeo da živi.

„Stanite!“ povika čovek s grubim glasom.Sečivo je oklevalo na Džekovoj koži.

„Dekret daimja Kamakure jasno kaže da svaki gajdžin pronađen na nje-govoj teritoriji mora da bude kažnjen“, reče čovek s nožem.

„Tako je. Ali mi nismo u njegovoj provinciji – ne još. Kjoto pripada me-kušnom daimju Takotomiju, ljubitelju hrišćana. Sem toga, ovaj gajdžin nijeobičan stranac. Izigrava samuraja! Zamislite koliko je to perverzno? Dobi-ćemo desetostruku nagradu, ako ga isporučimo živog daimju Kamakuri uEdo. Više nećemo biti ašigarui bez gospodara. Unaprediće nas u samura-je!“

Džejk je ispustio iskidani uzdah olakšanja, kada se sečivo povuklo. Madaje ovo pomilovanje bilo kratkoročno, bar će poživeti da vidi još jedan dan.

Razmotrio je situaciju. Nisu ga uhvatile nindže, već vojnici pešadinci, re-šeni da poprave svoj položaj. Polakomili su se na nagradu o kojoj je Kazu-ki govorio tokom ceremonije otvaranja dvorane Sokola. Znao je da je još uKjotu, što znači da je imao neke šanse da pobegne pre no što ga odvedu uEdo.

„Pravo veliš“, složio se onaj desno od Džeka. „Ne možemo da ga ubije-mo. Ne još.“

„Fino, ali daimjov dekret nam dozvoljava da kaznimo gajdžina na druginačin, a ne samo smrću.“

Čovek s nožem je podigao Džeka na kolena. Sužanj je zastenjao od bola.Tesno vezana užad su se zategnula oko njegovih zglobova.

„Osvestio se. To je dobro. Moći će da čuje šta mu nudimo“, veselo će čo-

104

vek s grubim glasom.

Skinuo je vreću sa zatočenikove glave. Džek je zažmurio zbog iznenadneizloženosti svetlu. Kada su mu se oči navikle na svetlost, video je da gadrže u skromnoj prostoriji s jednom jeđinim uskim prozorom. Na podu jebilo prljavštine i slame, a na krovu rupa. Zidovi su bili od grubih dasaka, ajedina vrata na vidiku nalazila su se ravno ispred njega.

Otmičar s nožem je čučnuo pored njega. Zlobno se smešio, okrećućioštricu ispred Džekovih očiju. Imao je pljosnato, ružno lice, išarano krate-rima od boginja. Crni i modri krugovi su mu uokvirivali oba oka. Nos muje bio spljošten kao zgažena pečurka, a nozdrve prekrivene zgrušanom kr-vlju. Džek mu je očigledno smrskao nos pri pokušaju bekstva, pošto su mufalili i prednji zubi.

Drago mi je što sam te tako lepo udesio, pomisli Džek. Zadovoljno seosmehnuo.

„Nećeš se ceriti kad svršim s tobom, gajdžine“, zlurado će SlomljeniNos. „Možda ne mogu da te ubijem, ali ću ti dati priliku da izabereš kaznu– žigosanje, sečenje nosa, amputacija stopala ili štrojenje. Za koju kaznu sise odlučio?“

„Žigosanje otpada“, reče otmičar desno od Džeka. Bio je snažno građen,ćelav i mišićavih ruku.

„Zašto?“

„Nemamo vrelo gvožđe, a ni vatru, glupane!“„Da li u tom slučaju mogu da mu odrežem stopalo?“

Slomljeni Nos je šetao nožem niz Džekovo telo.„Ne bih to činio da sam na tvom mestu“, reče Džek. Trudio se da suzbije

drhtavicu. „Ja sam Masamotov usvojeni sin.“

„Pa šta? Prvi put čujem za tog Masamota."„On je najveći maćevalac Japana. Iseći će te na osam delova ako mi na-

udiš.“

„Čuo sam za njega“, reče vođa grubog glasa, koji je stajao iza Džeka,zbog čega ga on još nije video. „To je onaj samuraj koji upotrebljava dvamača, zar ne?“

Džek je besno klimnuo glavom. Masamotov ugled ga je jednom spasao

105

od lokalnih pijanaca. Molio se bogu da se to opet dogodi.

„Sumnjam u istinitost njegove priče. Nijedan samuraj od ugleda ne biobeščastio porodično ime usvajanjem gajdžina. Odseci mu tu baburu odnosa“, naredio je čoveku s nožem. „Nos za nos. Daimjo će se sigurno složi-ti da je to pravedna kazna.“

Slomljeni Nos je uzbuđeno podigao tanto. Džek je pokušao da okreneglavu. Neko ga je otpozadi zgrabio za kosu i naterao ga da se okrene premanožu.

„Budi miran, gajdžine. Neće ovo dugo trajati.“

106

18.

POZIV NA ORUŽJE

Neko je pokucao na vrata, i nož je zastao iznad Džekovog nosa.

„Zapušite mu usta“, reče voda, dodavši Slomljenom Nosu prljavo parčetkanine. „A ti“, obratio se ćelavcu, „idi i pogledaj ko je na vratima.“

Ćelavi pešadinac je ustao i krenuo prema vratima.

Džek je zastenjao kad su mu nagurali prljavu krpu u usta. Slomljeni Nosmu se približio. Pljuvao ga je po licu dok je govorio: „Prerezaću ti vrat,ako samo pisneš.“

Mladi samuraj ga je posmatrao razrogačenim očima. Neočekivani poseti-lac je njegova jedina prilika za bekstvo, ali je ovako svezan i zapušenihusta bio bespomoćan. Mogao je samo da se moli da će nepoznati proviritiunutra i videti da je tu.

„To je neki slepi prosjak", reče ćelavi vojnik, pošto je odškrinuo vrata.Džekove lađe su namah potonule.

„Reci mu da ovo nije hram. Ne dajemo milostinju“, naredio je vođa.„Odlazi!“, povika ćelavi vojnik, pre no što je zatvorio vrata ispred nosa

prosjaku.

Slomljeni Nos se, s nožem u ruci, okrenuo prema Džeku. Njegov osmehbez prednjih zuba je svedočio da je čvrsto rešen da otpočne s kažnjava-

107

njem.

„Ne vadi mu krpu iz usta“, naredio je vođa. „Ne želimo da vrištanjem uz-buni komšiluk.“

Vrata su iznenada poletela ka unutra, oborivši ćelavog vojnika. SlomljeniNos se našao pred visokim, bradatim neznancem.

To je bio sensej Kano.Džek bi kliknuo od radosti da nije imao krpe u ustima.

Slomljeni Nos je nasrnuo nožem na bo majstora. Sensej Kano je čuokako mu se napadač primiče po drvenom podu. Zamahnuo je batinom i za-kačio vojnika po licu. Slomljeni Nos je, posle udarca u vilicu, pao kao pro-štac.

Ćelavac je u međuvremenu ustao i zgrabio katanu. Jurnuo je na sensejaKana, nameran da ga poseče po vratu. Učitelj boa je osetio opasnost. Sag-nuo se ispod sečiva i udario napadača krajem palice po lobanji. Vojnik sezateturao i ispustio mač. Sensej Kano je zabio vrh palice u njegov stomak.Ašigaru je pao na kolena, boreći se za vazduh. Treći udarac ga je bacio naleđa. Ostao je da leži bez svesti.

Džek se pitao gde je vođa otmičara. Čuo je kloparanje s leve strane i kra-jičkom oka opazio odbačene saja. Sensej Kano se okrenuo ka protivniku.

Vođa se pojavio s Džekove leve strane, tiho se prikradajući slepom samu-raju. Džek ga je prvi put ugledao. Imao je zakrvavljene oči i retke brkove.Ličio je na đavola, a bio je i lukav kao nečastivi – šunjao se ivicom prosto-rije sa sandalama u ruci, da daske ne bi škripale. U drugoj ruci je nosio ka-tanu, sečiva izbrazdanog od vojevanja. Bacio je sandalu blizu saja i jošviše prišao senseju Kanu.

Sensej Kano je upravio palicu u pravcu buke, nesvestan opasnosti izasebe.

Vojnik je bacio drugu sandalu u suprotni ugao i jurnuo ka senseju Kanu,nameran da ga ubode u leđa. Majstor boa je već kleknuo na kolena i za-mahnuo palicom unazad ka napadačevom međunožju. Vojnik se presamitiou agoniji. Nije imao šanse kad se sensej Kano okrenuo u mestu i kad ga jeošinuo palicom po čelu. Srušio se na pod.

Džek je upravio svu pažnju na borbu. Nije primetio da se Slomljeni Nos

108

osvestio. Puzao je ka njemu, otvorenih usta. Džek je mogao da vidi krv, de-sni i slomljene zube.

„Crkni, gajdžine!“, procedio je.Džek je pokušao da se izmigolji unazad, ali je Slomljeni Nos već bio na

kolenima. Podigao je sečivo da bi ga zario u dečakove grudi.

Palica je preletela sobu kao koplje. Pogodila je Slomljenog Nosa postran-ce u glavu. Zakolutao je očima i pao licem prema napred, na daščani pod.Džek je čuo zvuk lomljenja zuba.

Jamato je utrčao u sobu.

„Kako ti je?“, pitao ga je, kad je izvadio krpu iz Džekovih usta.„Sad mi je dobro“, zakrkljao je Džek. „Zahvaljujući bo palici senseja

Kana.“

„To je bio moj bo!“„Ti si ga bacio?“, reče Džek, zadivljen veštinom svog prijatelja.

„To je novi trik, koji sam danas naučio", odgovorio je. Ponosno se ceriodok je odvezivao užad.

„Tom triku se pribegava samo u krajnjim slučajevima, zato što ostaješbez oružja“, podsetio ga je sensej Kano, dok je vukao tri onesvešćena voj-nika na gomilu. „Jamato-kune, veži ove ljude konopcem. Masamoto-samaće odlučiti o njihovoj sudbini."

„Preživeli ste zahvaljujući sreći, senseju“, reče Džek. Seo je i protrljaozglobove. „Mislio sam da će vas poslednji napadač nadmudriti.“

„Sreća nema ništa s tim“, reče sensej Kano. „Nije se prao najmanje me-sec dana. Ja sam njega nadmudrio.“

„Kako ste me našli?“„Jori je dotrčao do hrama Ejkando. Ispričao nam je šta se dogodilo“, ob-

jasnio je Jamato, dok je vezivao trojicu ljudi. „Ispočetka smo sledili vodukoja je kapala s tvog kimona, ali onda se trag osušio. Na svu sreću, sensejKano je uspeo da te namiriše.“

„Ali, juče sam se kupao“, negodovao je Džek.„Stranci mirišu drugačije od Japanaca“, objasnio je sensej Kano. Nabrao

je nos, pre no što se od srca nasmejao.

109

Sensej Kano je otpratio Džeka, Jamata i zarobljenike do Niten Iči Rjua.Masamoto je odmah pozvao Džeka u dvoranu Feniksa.

„Uprkos svim mojim naporima u službi daimja Takotomija, kampanjadaimja Kamakure protiv hrišćana i stranaca neprestano zadobija sve višepristalica“, zborio je Masamoto turobnim glasom, dok je sedeo skrštenihnogu na postolju.

Sluškinja je unela lončić sa senčom. Nalila im je čaj pre no što se udalji-la. Masamoto se poigravao svojom šoljicom. Bio je previše zamišljen da bipio.

„Znali smo da nudi nagrade onima koji izvrše takozvanu pravdu nad hri-šćanima. Daimjo Takatomi se nedavno preobratio u hrišćanstvo. Zabrinuose zbog toga. Ja se nisam brinuo za tvoju bezbednost, Džek-kune. To je biodekret s ograničenim dejstvom, koji nije važio u Kjotu i drugim provincija-ma. Nisam računao na ronine.“

„Ronini?“, pitao je Džek.

„To su samuraji bez gospodara“, objasnio je Masamoto kad je konačnootpio čaj. Bio je isuviše hladan za njegov ukus. „Veliki broj vojnika jeostao bez posla, otkad je pre deset godina građanski rat okončan nakon bit-ke kod Nakasenda. Ronini odonda tragaju za daimjom kojem bi služili, zagospodarom za kojeg se mogu boriti i umreti. Nije ih briga kome služe,dok god imaju hrane u stomaku i zastavu iznad sebe.“

Masamoto je spustio šoljicu. Zagledao se u Džeka. Umorno je uzdahnuo isklopio šake ispod brade, kao da razmišlja da li da mu saopšti ono što muje na duši.

„Oglašen je poziv na oružje“, konačno je izustio. „Daimjo Kamakura jeodnedavno regrutuje ronine, ašigarue i traži daimje koji podržavaju njego-ve stavove. Više ne krije svoje namere. To je zabrinjavajući razvoj događa-ja.“

„Da li hoćete da kažete da je vreme da odem?“, pitao je Džek. Sa strep-njom je iščekivao odgovor svog zaštitnika.

Nadao se povratku kući, u Englesku. To je bio njegov san. Sam sigurnone bi mogao da pređe preko Japana do luke Nagasaki. Drugačije bi biloako bi to pokušao uz Masamotovu pomoć. Dvoumio se. Nije bio spreman.Nije ovladao tehnikom Dva neba. Zmajevo Oko je još uvek predstavljao

110

pretnju. Morao je da se dokopa očevog priručnika. Počeo je da gubi naduda će ga povratiti. Masamotovi ljudi nisu ništa saznali o njemu.

„NE!“, grmnu Masamoto. „Taj čovek te neće oterati. Ti si moj usvojenisin i član porodice. Ti si samuraj!“

Džek je bio iznenađen strastvenom reakcijom svog zaštitnika. To je biojoš jedan razlog zbog kojeg se kolebao u pogledu odlaska. U Japanu je do-bio porodicu. Masamoto je bio očinska figura, a Jamoto brat. U Joriju i Sa-buru je stekao dobre prijatelje. Tu je i Akiko, koja je u toj meri postala deonjegovog života da ga bez nje nije mogao ni zamisliti. Japan mu se zavu-kao pod kožu. Našao je mesto u njegovom srcu. Pomisao na rastanak sovom zemljom postajala mu je svakog dana sve teža.

„Sem toga“, nastavio je njegov zaštitnik, „slutim da se iza kampanje dai-mja Kamakure, nadahnute mržnjom prema strancima, krije nešto mnogoznačajnije.“

Džek je načuljio uši. Imao je prilike da ga upozna. Zapanjio se kada je vi-deo koliko je taj samuraj okrutan, željan vlasti i sadistički raspoložen. Pri-sustvovao je obezglavljivanju postarijeg vlasnika čajdžinice. Starac jeplatio glavom jer nije čuo da mora da se pokloni dok prolazi daimjo Kama-kura. Šta je oblasni gospodar mogao da smisli, a da bude gore od izgnan-stva i ubistva svih stranaca?“

„Ali to ću obznaniti svima večeras. Prvo se moram pobrinuti da trojicaašigarua koji su te kidnapovali budu kažnjeni.“

Masamoto je ustao i podigao mačeve.

„Da li ćete ih pobiti?“ pitao je Džek, iako nije bio siguran da želi da čujeodgovor.

„Ozbiljno sam razmišljao o tome. Sensej Jamada me je ubedio da će mikorisnije poslužiti kao glasnici. Pobrinuću se da svako ko ih vidi shvati dase u provinciji Kjoto neće tolerisati proganjanje na rasnoj osnovi."

„Pa, šta ćete učiniti?“„Recimo da odsad neće moći da izbroje više od osam, upotrebivši pritom

prste na rukama i nogama!“

111

19.

OBZNANA

„RAT se nadneo nad horizontom kao olujni oblak“, rekao je Masamoto.

Ova izjava je izazvala veliku zabunu u redovima mladih samuraja koji suklečali ispred njega u Čo-no-mau, blagovaonici koja je nosila naziv po lep-tirima naslikanim na zidovima. Za neke je to bio šok, dok je za druge ovavest nosila obećanje ratničke slave. Džek je, zahvaljujući iskustvu steče-nom u pomorskom sukobu s Portugalcima, pred sobom video samo dane inoći ispunjene strahom, bolom i smrću.

Masamoto je podigao ruku, da bi obezbedio tišinu. Nosio je svečani ki-mono plamenocrvene boje, s pet kamona zlatnog feniksa. Blistali su podsvetlošću lampi kao oklop. Lice mu je bilo zamišljeno i ozbiljno, a ožiljakmu se žario.

„Svi znate za nameru daimja Kamakure da protera hrišćane i strance iznaše zemlje. On u njima vidi pretnju našem narodu.“

Džek je osećao poglede učenika na sebi. Većina ga je posmatrala s na-klonošću, ali je bilo i nekoliko neskriveno neprijateljskih pogleda.

„Daimjo Takatomi, pak, smatra da put napretka vodi preko ujedinjenogJapana koji toplo dočekuje goste iz drugih zemalja. On ne vidi religiju kaoprepreku za samurajsku odanost caru. On je, kao što znate, prihvatio hri-šćanstvo. Traga za mirnim rešenjem, uveren da će njegovi stari ratni save-

112

znici shvatiti da bi proganjanje stranaca podelilo, umesto da osnaži zemlju.Preti nam novi građanski rat, ako daimji počnu da se opredeljuju za različi-te strane.“

Zabrinuti žagor se digao iz učeničkih redova. Džek je bacio pogled u Ka-zukijevom pravcu. Njegov suparnik se zadovoljno cerio. Očigledno mu jeprijalo da čuje kako je rat na pomolu. Banda Škorpiona je dosad proganjalasamo njega. Sada će dobiti priliku da se baci na ispunjavanje zapovesti sa-držane u krilatici „Smrt svim gajdžinima.“ Članovi družine su se na to za-vetovali tokom tajne irezumi ceremonije inicijacije. Džek je zadrhtao na tupomisao.

„Ne dopustite da vas povede priča daimja Kamakure o verskom ratu“,upozorio ih je Masamoto, nakon što je udario pesnicom o sto. „Njegov po-ziv na oružje nam kazuje da se ovolika buka ne diže samo zbog izgona na-vodnog neprijatelja iz naše zemlje. Imamo dobre razloge da sumnjamo dase on vešto koristi predrasudama da bi podigao vojsku, ne samo da bi iz-gnao naše prijatelje strance, već i da bi zavladao čitavim Japanom.“

Iz mnogih grla se začuo uzdah neverice.Masamoto je po svoj prilici unapred obavestio senseje, pošto niko od njih

nije delovao iznenađeno. Sedeli su oko njega, na podijumu, bezizražjnihlica. Posmatrali su učenike s čeličnom rešenošću ratnika spremnih da pođuu bitku.

„Prema tome, moramo biti spremni za rat, ako se pokaže neizbežnim.Tada ću se obratiti vama, mladi samuraji. Verujem da mogu računati navašu odanost.“ Zastao je, da bi se zagledao u redove ratnika na obuci. „Umeđuvremenu, pojačaćemo borbenu obuku i čekaćemo na zapoved daimjaTakatomija."

Isukao je katanu iz saja. Ispružio je blistavu oštricu i povikao, „Učimodanas, da bi smo sutra živeli!“

Škola je zagrmela u odgovor.„MASAMOTO! MASAMOTO! MASAMOTO!"

Za ručkom se vodio veoma živ razgovor. Grozdovi učenika su uzbuđe-nim šapatom raspravljali o izgledima za rat. Drugi su zamišljeno prebiralipo hrani.

113

Džek je sedeo između Akiko i Jamata, samo tri stola ispod podijuma nakojem je jeo Masamoto sa sensejima. Posle nekoliko godina treninga i oniće zadobiti pravo da sede za stolom ispred učitelja. Ako uopšte budu u pri-lici da treniraju još nekoliko godina. Najpre moraju očuvati glave na rame-nima.

„Da li ćemo svi ići u rat?“, prošaptao je Jori, koji je sedeo prekoputa Aki-ko i Kiku i zabrinuto grickao donju usnu.

„Verovatno", reče Jamato. „Za to smo rođeni."

„Veliki broj učenika još nije dostigao punoletstvo", reče Akiko. „Ali ćeoni za glavnim stolom sigurno ići.“

„Šta će biti s nama?“, pitao je Saburo, jedini koji nije izgubio apetit. Suživanjem je gutao kuglice pirinča i dimljenu ribu. „Možda ćemo biti u pri-lici da biramo“, s nadom će Jori.

„U ratu nema biranja“, reče Džek. Posmatrao je zrno pirinča zalepljenoza kraj njegovog hašija. „Rat bira nas.“

Smrvio je zrnce pirinča hašijima. Razmišljao je o sopstvenom udesu. Na-šao se između dva sukoba, bez mogućnosti izbora. Portugal je ratovao sEngleskom otkad je znao za sebe, a jedini Portugalac kojeg je upoznao bioje otac Lucije. Ipak je ostao njihov zakleti neprijatelj. Našao se usred poli-tičkog sukoba, u kojem su rasa i religija korišćeni kao figure u borbi za ja-panski presto. Shvatio je da će i on, kao jedan od Masamotovih učenika,biti pozvan u rat. Neće se boriti samo za svoj opstanak, već i za budućnostJapana. Imao je mnogo razloga da je osigura.

„Imao si pravo, Džek“, reče Kiku. „Daimjo Takatomi je govorio o ratukada je opisivao dvoranu Sokola kao zrak svetlosti u mračnim vremenima.Sigurno je već znao planove daimja Kamakure.“

„ Ali, šta je sa carem? Zar on ne vlada Japanom?“, pitao je Džek. Odložioje hašije, pošto je ostao bez apetita. „Mislio sam da je daimjo Kamakura,kao samurajski gospodar, obavezan da se bori za, a ne protiv njega?“

„Neće on oduzeti vlast caru“, objašnjavala je Akiko. „Car je poglavar ze-mlje samo simbolično. Istinska vlast pripada regentskom savetu.“

„Ko su članovi regentskog saveta?“

„Petorica najmoćnijih samurajskih gospodara u Japanu. Daimjo Takatomi

114

iz provincije Kjoto, daimjo Jukimura iz provincije Osaka, daimjo Kamaku-ra iz provincije Edo...“

„Zašto Kamakura želi da započne rat“, prekinuo ga je Džek, „ako je većna vlasti?“

„Savet upravlja Japanom samo za račun vladara koji će uskoro to postati,Hasagave Satošija.“

„Kako to misliš ’uskoro će to postati?’“„Satoši nije dovoljno star da bi vladao. Njegov otac je postao vođa Japa-

na posle bitke kod Nakasenda, ali je umro samo godinu dana kasnije. Sato-ši je tada imao šest godina. Daimjo Takatomi je ustanovio regentski savet,da bi sprečio izbijanje novog građanskog rata. Dužnost članova saveta jeda upravljaju zemljom dok Satoši ne postane punoletan. To će se desiti sle-deće godine. Savet će se raspustiti, i Satoši će samostalno vladati Japa-nom."

„Sad mi je jasno zašto daimjo Kamakura okuplja vojsku“, reče Jamato.„Namerava da preuzme vlast pre Satošija.“

„Ako dođe do rata“, reče Džek, nešto tišim glasom, pogleda uprtog kaKazukijevom stolu, „da li će se svi učenici tući na strani daimja Takatomi-ja, za Satošija?"

„Naravno!“, reče Akiko. Nije mogla da veruje da je Džek mogao da po-stavi takvo pitanje.

„Čak i Kazuki?“

„Da. Svi polaznici škole su zakleti na vernost. Svi smo učenici Masamo-to-same.“

„Da li ste zaboravili ono što sam vam rekao o bandi Škorpiona?“

Akiko je uzdahnula. „Da li se sećaš kako si neosnovano optužio Kazukijada je varao tokom Trostrukog kruga?“

Džek je nevoljno klimnuo.

„Kazuki te ne voli, ali nije onoliko crn kakvim ga smatraš. On je istinskisamuraj. Odan je Masamoto-sami kao i svi učenici Niten Iči Rjua. Čast gaobavezuje da sledi Masamota u svakoj prilici. Sem toga, njegova porodicase borila naporedo sa snagama daimja Takatomija kod Nakasenda.“

Džek je još uvek sumnjao. Ukrstio je pogled s Kazukijem koji je sedeo za

115

stolom prekoputa. Uprkos Akikoinim uveravanjima da Kazuki sledi bušidokodeks, Džek nije mogao da zaboravi ono što je čuo one noći u Butoku-denu, kad se Kazuki, idući očevim stopama, zakleo da će se boriti za Ka-makurinu stvar.

Mladi samuraji su posle večere napustili Čo-no-ma i krenuli na spavanjeu dvoranu Lavova. Svež noćni vazduh im je poručivao da je leto na izma-ku. Nekoliko učenika se muvalo ispred zgrade. Džek je primetio da ga nekiposmatraju. Govorili su o njemu, dok je prolazio kraj njih. Pitao se da li gaoptužuju za sve veći broj problema, pošto je jedini stranac u školi.

„Džek!“, obratio mu se Takuan, koji je naišao tuda. „Mislim da bi trebaloda povećamo broj časova jahanja. Moraš da naučiš da dobro jašeš pre nošto počne rat.“

„Hvala ti“, reče Džek, s usiljenim osmehom.Cenio je Takuanovu pomoć, ali se nije radovao novim časovima. Počeli

su da vežbaju kas. Džek je imao velike teškoće da prati kretanje konja. Dokraja časa su ga sve koske bolele. Jedva je hodao.

„Uzgred“, nehajno će Takuan, „da li si skoro video Akiko?“„Otišla je na nindža obuku“, odvratio je Džek. Ni sam nije znao da li je to

šala. Takuan je uvek pitao za Akiko. To ga je nerviralo, iako je pokušao dato ne pokaže.

„Zaista?“, odgovorio je Takuan, zinuvši od zaprepašćenja.„Nije“, reče Džek, smejući se. „U ovo vreme ide kod sveštenika.“

„Znači tamo uvek odlazi!“ Takuan je delovao zbunjeno. „Zar ne misliš daje to malo neobično? Zašto ne ide na jutarnje molitve?"

Džek je slegnuo ramenima. Sad se to vreme i njemu činilo neobičnim.

„Pa, lepo je znati da je Akiko tako posvećena budizmu“, veselo će Taku-an, pre no što je krenuo ka Šiši-no-mau. „Videćemo se sutra u uobičajenovreme.“

U dvorištu je bilo samo nekoliko grupica učenika. Džek je, zbog gorkihiskustava, izbegavao da ostane sam. Bilo mu je dovoljno nevolja za jedandan.

Na putu do Šiši-no-maa primetio je usamljenog dečaka, koji je sedeo nastepenicama Bucudena. Prišao mu je i otkrio da se radi o Joriju.

116

„Kako si?“, pitao je Džek.

Jori je klimnuo, ali je izbegavao Džekov pogled.„Da li si siguran da si dobro?“, insistirao je Džek. „Bio si neobično ću-

tljiv za večerom.“

Jori je samo slegnuo ramenima. Usredsredio se na savijanje malog parče-ta origami papira.

„Siguran sam da nisi bog zna kako zadovoljan telohraniteljem“, povikaneko s druge strane dvorišta.

Džek se okrenuo i ugledao Kazukija. Išao je ka dvorani Lavova s Nobu-om i Hirotom.

„Čuo sam da je pobegao kao mišić, na prvi znak opasnosti!“, cerekao seNobu, imitirajući panično bekstvo. „Oh, upomoć! To je prljavi ašigarul“

„Trebalo bi da mu se zahvalimo što je ostavio gajdžina da crkne“, ceriose Hiroto. „Bila bi to grozna smrt!“

„Gubite se!“, reče Džek, kad je video da je Jori posramljeno oborio gla-vu.

„To mi tebi savetujemo“, reče Kazuki. Zastao je nadomak ulaza u dvora-nu Lavova. „Gorećeš, ako ostaneš ovde.“

„Biće živ ispečen, zajedno s ostalima“, veselo ga je bockao Hiroto. „Da libi neko gajdžina za večeru?“

Trojka je nestala u hodniku, glasno se smejući.„Izvini, Džek“, promrmljao je Jori, tako tiho, da je Džek morao da čučne

da bi ga čuo.

„Zašto mi se izvinjavaš?"„Sramota me je, zato što sam te izneverio.“

Džek se zagledao u lice svoga prijatelja. Drhtao je, sa suzama u očima.„Nisi me izneverio. Dozvao si pomoć.“

„Ali nisam uspeo da te spasem“, zajecao je. Obrisao je nos rukavom ki-mona. „Nisam ni pokušao da se borim. Samo su mi se smejali. Jedan mi jepolomio batinu i opalio po nosu. Nisam nikakav ratnik.“

„Grešiš“, uveravao ga je Džek. „Sensej Kano me nikada ne bi našao, da tinisi tako brzo razmišljao.“

117

„Pričaj ti šta hoćeš“, reče Jori. Savio je papir poslednji put i načinio ma-log origami miša. „Neću imati šanse, kad krenemo u rat.“

Stisnuo je prste oko malog papirnatog stvorenja, i bacio je zgužvaneostatke na zemlju.

118

20.

KJAJDŽICU

„Šta je vaše pravo lice, koje ste imali pre no što su vaši otac i majkarođeni?“, pitao je sensej Jamada, čupkajući retku bradu koščatim prstima.

Kako će, za ime boga znati svoje istinsko lice?Džekove misli poleteše ka Džes. Poslednji put je video sestricu kad je na-

punila pet godina. Bila je to lepa devojčica, svetle kose i plavih očiju, slič-nih Džekovim. Više je ličila na letnji ljutić nego na englesku ružu. Pitao sekako danas izgleda. Napustio je dom pre četiri godine. Više nije tako mala.Da li će je prepoznati, kad se konačno vrati u Englesku, posle još dve godi-ne na moru? Džes će napuniti deset godina i zagaziti u jedanaestu. Biće tovelika devojčica. Može samo da mašta o njenom izgledu. A opet, i on si-gurno više ne liči na sebe od pre četiri godine. Delovaće zbilja bizarno kadse vrati u London. Engleski dečak u odeći samurajskog ratnika!"

„Mokuso jame!“, obznanio je sensej Jamada kad je poslednji komad pe-pela pao s mirišljavog štapića. Čekao je odgovor na svoj koan, s rukama ukrilu.

Studenti su nemo sedeli na svojim mestima.

„Da li je neko spreman da predloži rešenje?“, pitao je sensej Jamada.„Kiku-čan?“

Kiku je odmahnula glavom.

119

„Možda Emi-čan?“

Daimjova kći se smerno poklonila.„A ti, Takuankune? Ovo je dobra prilika da pružite prvi doprinos mojim

časovima.“

Džek je pogledao preko ramena na Takuana, koji je sedeo između Emi iAkiko. Sve devojke u razredu su ga posmatrale. Željno su očekivale da gačuju. Prvi put Takuan nije uživao u opštoj pažnji. Konačno je odgovorio,posle duže pauze:

„Čaša je prazna:do ruba puna misli,sada se ne može piti.“

Učtivi aplauz je pozdravio Takuanov odgovor, iako je većina bila zbunje-na što je na koan odgovorio haikuom.

„Na veoma maštovit način si nam saopštio da ne znaš odgovor“, uzosmeh će sensej Jamada. „Još uvek tražim pravi odgovor.“

Devojčicama se oteo uzdah razočaranja. Džek je sažaljivo slegnuo rame-nima. Od razgovora s Jorijem više nije imao osećaj da ga Takuan ugrožava.Zasmetalo bi mu kad god bi ga pitao za Akiko, ali mu je dečak stvarno po-mogao da ovlada veštinom jahanja. Za mesec dana je naučio laki kas. Ta-kuan je obećao da će uskoro galopirati. To ni najmanje nije impresioniraloučiteljicu kjudžicua koja je, na njegovu sramotu, još uvek tražila da se obu-čava na drvenom konju.

„Da li neko zna odgovor?“, pitao je sensej Jamada. Posmatrao ih je po-gledom punim nade.

Zen majstor se obrati Joriju.

„Šta ti misliš, Jori-kune?“„Da li je to uopšte važno?“, mrzovoljno će Jori.

Oči senseja Jamade su gotovo nestale. Izborano lice je svedočilo o neve-rici i preneraženosti. Kaluđer nije očekivao da će mu njegov najnadarenijiučenik tako neučtivo odgovoriti. Učenici su bili jednako iznenađeni njego-vim ponašanjem.

120

„Idemo u rat! Kakva je korist od odgovaranja na koane, ili sastavljanjahaikua“, nastavio je Jori. Gnevno je povlačio rukave kimona. „Zar ne bibilo pametnije da se umesto toga posvetimo borilačkim veštinama?“

Sensej Jamada je duboko i lagano udahnuo. Učenici su čekali odgovorkao na iglama.

„Cenim tvoju zabrinutost, Jori-kune“, rekao je. Odmeravao je sitnog de-čaka oštrim pogledom. „Iznenađen sam što baš ti, od svih učenika, posta-vljaš pitanje opravdanosti moga učenja.“

Jori je progutao knedlu. Činilo se da će se svakog časa rasplakati. „Dopu-stite mi da razjasnim ključnu važnost ovih lekcija.“

Zen majstor je govorio odmerenim, ali strogim tonom, sličnom oštromdobovanju prstima. „Niten Iči Rju ne obučava praznoglave snagatore. Tislediš put ratnika, a on zahteva ovladavanje svim veštinama. Ti nisi plaće-nik, niti ograničeni ašigaru. Ti si samuraj. Obavezan si da se tako pona-šaš!“

Jori je posramljeno oborio glavu. Sitna pobuna je okončana. Sensej Ja-mada je upravio pažnju na ostatak odeljenja.

„Ovo važi za sve vas. Narod koji pravi previše oštru razliku između uče-njaka i ratnika, dočekaće da se razmišljanjem bave kukavice i da se ratova-njem bave budale!“

Zen majstor je ustao i prišao velikoj zdeli. Pevajuća zdela od kovanebronze počivala je na izvezenom jastuku i crvenom, lakiranom postolju.Zdela je, posle udarca, zvonila kao nebeski gong. Proizvodila je čist i bogatzvuk. Džek je imao prilike da čuje njene skladne tonove tokom Gandžicua,za vreme proslave Nove godine.

„Možda vam je potrebna praktičnija demonstracija ezoteričnih duhovnihveština?“, reče sensej Jamada i udari po zdeli velikom drvenom palicom.Oglasila se jasnim i glasnim zvukom. Njen zvon je dugo odjekivao dvora-nom Bude. „Možda je vreme da vas naučim kjajdžicu.“

Studenti su živo zažagorili. Džek se osvrnuo oko sebe, pitajući se šta sedešava.

Saburo se nagnuo i uzbuđeno prošaptao, „To je tajna veština soheja!“

Džek je znao da su soheji bili legendarni kaluđeri ratnici iz hrama Enrija-

121

kuji. Govorkalo se da su upotrebom kija, spiritualne energije, mogli da po-raze neprijatelja bez potezanja mačeva. Soheji su postali najmoćnija budi-stička sekta u Japanu, sve dok pre četrdeset godina samurajski generalNobunaga nije skupio velike snage, da bi ih uništio. Mislilo se da nijedanratnik kaluđer nije preživeo napad. Džek je, pak, otkrio da je sensej Jamadanekada bio sohej. To su, sem njega, znali i Akiko i Saburo. Tako je bilo dosada.

Pesma pevajuće zdele je utihnula, baš kao i učenički žamor. Sensej Jama-da je uživao u nepodeljenoj pažnji studenata.

„Kakva je svrha kjaja u borbi?“, pitao ih je.

Nekolicina je podigla ruku, nestrpljiva da odgovori.„Taj poklič plaši neprijatelja“, rekao je Jamato.

„Krik zbunjuje neprijatelja", prozborio je Saburo.Sensej Jamada je pokazao na Akiko, koja je strpljivo čekala da odgovori.

„Pomaže nam u prevladavanju straha.“Sensej Jamada je klimnuo glavom. Mahnuo je učenicima da spuste ruke.

„Da, svi pomenuti razlozi stoje. Ali vi opisujete bojni poklič kakegoe.Kjaj je nešto mnogo dublje. Njime se borbeni duh prenosi u glas.“

Učenici su ga zbunjeno posmatrali.

„Kako se to radi?“, radoznalo će Saburo. Džek se osmehnuo. Nikada ra-nije nije video svog prijatelja tako zainteresovanog na času senseja Jamade.

„Radi se o tome da pretočite svoju unutrašnju energiju, ki, u bojni poklič,i njime napadnete duhovnu energiju svoga neprijatelja. Kad se njimeovlada, kjajdžicu može biti oružje razorno poput katane.

Niko nije smeo da ospori navode senseja Jamade, ali ga je mnogo učeni-ka posmatralo s nevericom. Nekolicina je nepoverljivo zafrktala.

„Ne verujete mi?“, rekao je, s vragolastim sjajem u očima. Stari kaluđerje otišao na drugi kraj dvorane. Okrenuo se ka pevajućoj zdeli i dubokoudahnuo kao da se sprema za meditaciju. Krik je eksplodirao iz njega, bezupozorenja. Bio je tako moćan i neočekivan da je nekoliko učenika vrisnu-lo.

Zdela je zazvonila na drugoj strani dvorane, kao da je udarena maljem.

122

Zavladala je neverovatna tišina.

„Soheji su razvili tajne mantre za najopasnije kjaj pokliče", objasnio jesensej Jamada. „Naučiću vas tim moćnim rečima, ali njih smete da upotre-bljavate isključivo tokom bitke. Kjajem direktno napadate neprijateljev duhi njegov borbeni moral. Uzvik doslovce šokira protivnika i time ga pora-žava.“

Džek je iz ličnog iskustva znao da je sensej Jamada sposoban za nevero-vatna postignuća na polju borilačkih veština. Naposletku, zen majstor ga jenaučio razornom udarcu Leptira. Ovo je za Džekovo zapadnjačko mišljenjebilo nešto drugo, bila je to veština van njegove moći poimanja.

„Senseju“, reče Džek i podiže ruku, „čovek se mnogo razlikuje od zvona.Kako će vas kjaj odbraniti od napada mačem?“

„Šta kažeš na malu pokaznu vežbu?“, reče sensej Jamada, sa zaraznimosmehom. „Napadni me bokenom.“

Džek je oklevajući ustao i prišao majstoru zena. Zažalio je zbog javno iz-ražene sumnje u učiteljeve sposobnosti. Zagledao se u kaluđerove oči. Iznjih je izbijao duh soheja.

„ Ali zar niste rekli da se kjaj može upotrebiti isključivo u borbi?“

„Jesam, rekao sam, ali ne brini. Ovo sam radio mnogo puta. Neću te ubi-ti.“

„Šteta!“, promrmlja Kazuki u bradu.

Džek nije obraćao pažnju na zlobni komentar. Bio je previše nervozanzbog onog što će mu sensej Jamada učiniti.

„Prvi kjaj kome ću vas učiti je ’JAH!’“, rekao im je sensej Jamada, dokje Džek potezao mač. „0va moćna reč predstavlja zvuk i silu odapete strele.Ovim kjajem ćete prodreti kroz neprijateljev duh kao strelom.“

Dao je znak Džeku da krene. „Ne oklevaj.“Pojurio je na senseja Jamadu.

„JAH!“U jednom trenutku je zamahivao bokenom. U sledećem je sva njegova

napadačka energija nestala, i on je poleteo unazad.

Zaprepašćeni Džek je završio na podu hrama, kao da je dobio snažan

123

udarac u stomak. Telo mu se ukrutilo. Teško je disao. Setio se kako mu jeZmajevo Oko priredio Dim Mak, i time blokirao i uništio njegov ki. Samočudom je preživeo Smrtonosni dodir.

„Grčenje će proći“, reče sensej Jamada, kada je opazio u kakvom je sta-nju Džek. „Uzdržao sam se od upotrebe punog kjaja.“

„To je bilo zadivljujuće“, reče Kazuki. „Možete li to ponoviti?“

„Ne mogu! Rizik od nanošenja unutrašnjih povreda je jednostavno pre-veliki“, objasnio je sensej Jamada. „Jedna demonstracija se da podneti, alibi dva ovakva napada mogla da ubiju.“ Pomogao je Džeku da ustane.

„Hoću da svako od vas pokuša kjaj.“

Mešavina uzbuđenja i brige obuze učenike.„Ne brinite“, reče sensej Jamada. Podigao je ruke. „Vežbaćete samo na

pevajućoj zdeli.“

Kazuki i njegova banda su odgovorili glasnim negodovanjem. „Ne zabo-ravite da je ovo veština kojom se možete služiti isključivo u bici, protiv ne-prijatelja. Stanite u red, da bi svako mogao da proba.“

Učenici su poslušno stali u vrstu. Prvi je bio Saburo. Sensej Jamada ga jepostavio na korak od zdele.

„Da bi izveli kjaj, morate se ponašati kao luk i strela. Udahnite i zategnitevaš ki u hari“, objasnio je, pokazujući na predeo ispod Saburovog stomaka.„To je slično kao kada strelac povlači tetivu luka. Zatim izdahnite. Zategni-te stomak i ispustite ’JAH!’. Neophodno je da se osećate kao neko ko oda-pinje strelu."

Saburo je vrisnuo iz sveg glasa. Lice mu se zajapurilo od napora.„JAAAAAAH!“

Zdela je ostala nema.„Vrio dobro, Saburo-kune. Pun si energije,“ pohvalio ga je sensej Jama-

da, „ali moraš se postarati da ti glas ne izlazi iz grla. Kjaj mora poteći izhare, samo tako će sadržati tvoj ki.“

Saburo je smerno klimnuo glavom i požurio na kraj reda, da bi još jed-nom pokušao.

„Nateraćete zdelu da propeva kada uznapredujete u ovoj veštini. Što seviše budete usavršavali, moći ćete da stojite na sve većoj udaljenosti od

124

svog cilja. U jednom trenutku bićete sposobni da porazite neprijatelja nabilo kojoj razdaljini.“

Do kraja časa dvoranom se orila mešavina povika, usklika i borbenih po-kliča. Džek je dreknuo punim plućima, kad je došao red na njega. Pevajućazdela nije reagovala ni tada, niti bilo kojom drugom prilikom.

Konačno je i Jori malodušno stao ispred posude.

Džek je posmatrao kako njegov prijatelj uzima vazduh i... skiči. Taj bednizvuk je izazvao erupciju smeha iz grla svih učenika. Čak ni sensej Jamadanije mogao da suspregne osmejak.

Jori nije znao gde da gleda. Skupio se od stida. Izjurio je iz dvoraneBude, kao uplašeni miš.

125

21.

ZID S ORUŽJEM

„Odaberi oružje“, naredio je sensej Kjuzo Džeku, pošto ga je odabrao izučeničke vrste u Butokudenu.

Majstor tajdžicua je stajao u središtu dodža. Položio je svoje sitne, alikao kamen tvrde pesnice na bokove. Sensej, jedva nešto veći od deteta, iz-gledao je kao patuljak među golemim stubovima od čempresovog drveta,na kojima je počivala ogromna zasvođena tavanica Butokudena. Svaki uče-nik Niten Iči Rjua znao je da se majstor borbe bez oružja ne sme potcenji-vati. Bio je zao i opasan kao leglo zmija otrovnica.

Sensej Kjuzo je sitnim crnim očima pratio Džeka kako hoda po dodžu dozida s oružjem. Džek je sa strahopoštovanjem posmatrao zbirku oružja. Nazidu je bilo bokena i katana mačeva, kao i bogat izbor smrtonosnih tantonoževa. Pogled mu se zaustavio na nodašijima – njihove saje su bile veo-ma duge, da bi u njih mogla da stanu ogromna sečiva. Setio se kako se Ma-samoto suočio s jednim primerkom ovog oružja, u dvoboju na plaži, i kakoje njegov zaštitnik upotrebio veslo, da bi izbegao smrtonosni udarac dugač-kog nodašija.

Levo od njega nalazilo se nekoliko lukova i strela, i veliki broj drvenihmotki različite dužine. S njegove desne strane stajao je niz uredno poslaga-nih kopalja, koja su bila spremna za grozan pohod smrti. Neka su se zavr-šavala šiljcima za ubadanje, druga su imala oštre ivice za sečenje i

126

komadanje. Bilo je i nekoliko kopalja sa širokim vrhom u obliku trozupca,za nanošenje najtežih povreda.

Na zidu je bilo i drugog oružja. Džek se nije iznenadio kad je u arsenaluopazio i japansku lepezu. Suočio se s tim neupadljivim, ali smrtonosnimoružjem kad je kunoiči, ženski nindža, pokušala da ga ubije pomoću jednetakve lepeze. Kostur tesena bio je ojačan metalom. Video je manrikigusarilance, nekoliko naginata krivih sečiva, kamu u obliku srpa i veliku hrasto-vu batinu s gvozdenim ojačanjem i mnoštvom oštrih šiljaka.

„Požuri!“, Izbiće rat dok se ti ne odlučiš“, progunđa sensej Kjuzo. Nervo-zno je trzao retkim brkovima.

Džek se odlučio za batinu. Ako sensej Kjuzo traži oružje, dobiće najveće.Otkrio je da je batina preteška. Jedva ju je podigao. Pala je na pod, preko

njegove noge. Učenici su se nasmejali, dok je Džek skakutao okolo, držećise za povređenu nogu.

„Za kanabo su ti potrebni pravi mišići, gajdžine!“, zafrkta sensej Kjuzo.„Odaberi nešto što više odgovara tvojim ograničenim moćima.“

Iznervirani Džek je zgrabio najbliže oružje. Bio je to tanto.

Sensej Kjuzo ga je, kao i obično, odabrao za svog ukea, partnera za ve-žbu. Džek je znao da mu sleduje uobičajeno mlaćenje i ponižavanje. Opetće ga bacati, šutirati, stiskati i udarati. Ovo je bio prvi put da su koristilioružje na tajdžicu obuci. Nije znao šta će ga ovog puta snaći.

„Predvidljiv izbor“, reče sensej Kjuzo, „ali praktičan za vežbanje razoru-žavanja protivnika. Ubodi me u stomak.“

Džek je iznenađeno zatreptao.„Navali!“, zapovedio je sensej Kjuzo.

Džekje usmerio oštricu ka sensejevom stomaku. Majstor tajdžicua jeskrenuo u stranu i udario pesnicom po Džekovom zglobu. Istovremeno gaje zakačio po grlu. Tanto je pao na zemlju, trenutak pre mladog samuraja.

„Prvi princip razoružavanja protivnika jeste da mu se sklonite s puta“,poučavao je sensej Kjuzo, dok je Džek ležao boreći se za vazduh. „Takoćete izbeći neposrednu opasnost, čak i ako vam zahvat ne uspe.“

Džek je polako ustao, masirajući grlo. Nije izgubio svest, što je značiloda je sensej Kjuzo vodio računa. Udarac je ipak bio snažniji no što je bilo

127

neophodno.

Opazio je kako je Akiko zarila lice u šake, užasnuta učiteljevim ponaša-njem.

„Odaberi drugo oružje“, naredio je sensej. Nije hteo da mu da vremenaza oporavak.

Džek se opredelio za boken. Odabrao je drveno oružje kojim se dobro ihitro služio, da bi imao neke šanse da izravna račune. Okrenuo se premaučitelju.

„Teže je razoružati samuraja s mačem“, objasnio je sensej. Dao je znakDžeku da krene, klimnuvši glavom. „Rastojanje i procena vremena su odnajveće važnosti.“

Džek je munjevitom brzinom zamahnuo prema glavi senseja Kjuza.Tajdžicu majstor je lako izbegao mač, ali samo zato što je znao šta će se

dogoditi. Stao je s Džekove desne strane, blokirao udarac i dohvatio napa-dačev lakat i zglob. Čvrsto ga je stisnuo.

„Drugi princip je nanošenje bola, što znači ometanje i po mogućstvu one-sposobljavanje protivnika“, objasnio je sensej Kjuzo, dok je sve čvršće ste-zao Džeka, čije se lice krivilo od bola. „U ovom trenutku, možete nastavitinapad mačem i prepoloviti neprijatelja.“

Gurnuo je boken nadole i ukrug. Iščupao je mač iz Džekovih ruku i sti-snuo oštricu između nogu. Svi učenici su se trgli, kad je provukao kisakibokena od Džekovog međunožja sve do grudi.

Dodir je bio površan, ali bolan. Džeku je bilo drago što se nije odlučio začeličnu katanu.

„Najbolje je ovladati protivničkim mačem. To je treći princip“, poučavaoih je sensej Kjuzo, zanemarujući Džekove patnje. „Sada me napadni ko-pljem."

Razjareni Džek je dohvatio smrtonosno koplje u obliku trozupca i jurnuona senseja. Majstor tajdžicua se pribrano izmakao ispred oštrih šiijaka iudario Džeka po cevanicama. Zgrabio je koplje. Iščupao ga je iz Džekovihruku i udario dečaka po vilici. Džek je još jednom završio na podu.

„Ustaj!“, zarežao je sensej Kjuzo, bez trunke sažaljenja. „Daću ti posled-nju šansu da me oboriš, ukoliko još imaš snage.“

128

Džek je s teškom mukom ustao. Tresao je glavom ne bi li se pribrao. Vi-deo je da je Akiko pokrila oči rukom, zato što više nije mogla da gleda štase dešava. Jamato ga je nemo pozivao da odustane dok još može.

Dečak je znao da ga sensej podbada, ali mu je krv proključala. Nije mo-gao da odoli iskušenju i odustane pre poslednjeg pokušaja. Pogledom jeprelazio preko zida. Tragao je za oružjem kojim će uspeti da drži svog sa-distički raspoloženog učitelja na odstojanju. Izabrao je dugi lanac, s tegomna kraju. To bi trebalo da posluži svrsi.

Vitlao je manrikigusarijem iznad glave, dok se kretao ka majstoru tajdži-cua. Prijalo mu je kad je video kako se sensej Kjuzo povlači pred njim.

„Veoma je teško razoružati čoveka s ovakvim oružjem, rekao je sensej,dok se povlačio. „Ne možete ga blokirati. Ne možete ga dohvatiti. Ne mo-žete ga lako izbeći.“

Džek se nacerio. Prvi put je imao senseja Kjuza u šaci. Potući će ga. Sadće napasti...

„Kukinage vam je jedina šansa“ povika sensej Kjuzo, dok je kretao naDžeka. „Lansiranje protivnika u vazduh!“

Džek je vitlao lancem oko sebe najvećom brzinom. Sensej Kjuzo se okre-tao raširenih ruku. Zakačio je učenika rukom po glavi.

Podigao ga je s poda, koristeći se dečakovom inercijom. Drugom rukomje ščepao lanac i povukao dečaka nadole. Džek je poleteo kroz vazduh.Treći put je tresnuo o pod, dok mu je sensej bolno uvrtao ruku.

„Ovaj zahvat je zasnovan na principu kugle, koja nikada ne ostaje bezcentralne tačke oko koje se vrti“, objasnio je sensej Kjuzo. Razoružao jeDžeka, ali ga je i dalje stezao, iako je učenik ponizno tapkao rukom popodu. „U ovom slučaju se ne opirete sili. Pratite je i bacate napadača u va-zduh.“

Džek je sve jače lupao. Bol u ruci je postao nepodnošljiv. Sensej Kjuzose pravio da ne primećuje da učenik daje znak za predaju.

„Upravo ste videli četiri tehnike razoružavanja koje ćete uvežbavati. Sva-ka od njih vam može spasti život u borbi. Podelite se u parove, odaberiteoružje i vežbajte.“

Konačno je oslobodio Džeka. Odbacio ga je kao polomljenu igračku.

129

Džek se pridružio Akiko i ostalima kod zida s oružjem. Trljao je bolni la-kat.

„Zašto mu dopuštaš da te tako maltretira?“, reče Akiko. Brižno ga je po-smatrala, vagajući koplje u ruci.

„Nikad se nisam javio da budem vreća za udaranje na tajdžicuu“, prote-stovao je Džek. „Uvek se okomi na mene. Znam na čijoj će strani biti, kadpočne rat.“

„Ne govori tako“, ukorila ga je. „Ne možeš da dovodiš u pitanje njegovuodanost Masamoto-sami. Ako te sensej Kjuzo čuje, daće ti najmanje mesecdana kazne.“

Džek je slegnuo ramenima. „I ovako me kažnjava.“

„Zbilja je težak“, prostenja Saburo, dok je pokušavao da podigne kanabo.„Garantovano razbija glavu kao ljusku od jajeta!“

Jamato je zamahivao lancem u ruci. „Džek, valjano si izabrao oružje, alizašto nisi uzeo luk i strelu, ako si hteo da napadneš senseja Kjuza s od-stojanja?“

„To je dobra ideja. Nikad ne bi uspeo da se odbrani od toga!“, prostenjaSaburo, s gvozdenom batinom u ruci.

„Mislite da ne bi?“, oglasio se majstor tajdžicua, koji se odnekuda poja-vio iza Sabura.

„Pa... to je sigurno nemoguće", zamuckivao je Saburo. Ispustio je kana-bo, koji je bučno tresnuo o pod.

„To je samo stvar refleksa.“

„Ali kako možete da zaustavite strelu?“, povika Saburo, iznenađen bez-brižnim tonom senseja Kjuza.

„Rukama.“

Saburo je zafrktao s nevericom.Sensej očigledno nije bio zadovoljan Saburovom drskom reakcijom.

Opazio je da su se učenici skupili oko njih. Posmatrali su ga s iščekiva-njem, u želji da vide taj podvig.

Skinuo je luk sa zida. „Potreban mi je neko ko valjano gađa strelom.Akiko-čan, naređujem ti da me gađaš u srce.“

130

Sensej Kjuzo je otišao na drugi kraj Butokudena, uprkos Akikoinom ne-godovanju.

„Šta čekaš?“, planuo je. „Traćimo dragoceno vreme za vežbu.“Džek je, uprkos samurajevom nestrpljenju, uočio da sensej uživa u prilici

da pokaže svoju veštinu. Bio je i te kako svestan svog sitnog tela, i voleo jeda dokazuje kako je snažniji, brži i veštiji od svih.

Akiko je namestila strelu i zapela luk. Ruke su joj blago drhtale, dok jeciljala.

Napetost se osećala u vazduhu. Svi su čekali da vide šta sensej Kjuzomože učiniti.

Akiko je otpustila tetivu. Strela je poletela ka učitelju.Sensej Kjuzo nije ni mrdnuo.

Strela je proletela pored njegovog ramena i udarila u stub iza njega.„Rekao sam ti da gađaš u mene!“, gnevno je povikao. „Zašto bih zausta-

vljao strelu koja mi ne preti.“

Akiko je nervozno oblizala usne i zapela drugu strelu. Ovaj put je nišani-la sensejovo srce.

Džek je znao da neće promašiti. Učitelj tajdžicua će poginuti pred njiho-vim očima.

Strela je letela kroz vazduh, pravo i nemilosrdno.Sensej Kjuzo ju je uhvatio desnicom, u poslednjem trenutku. Učenici su

zinuli od čuđenja.

Sensej Kjuzo je kratko uživao u zaprepašćenim izrazima lica mladihsamuraja, pre no što je trijumfalno prošetao preko dodža. Vratio je streluAkiko.

„Imate li još neko pitanje?“

131

22.

LJUBAVNA POEZIJA

„Da li si čuo novosti?“, reče Saburo, dok je žurio preko dvorišta.

Džek, Jamato i drugi krenuli su ka dvorani Sokola radi lekcije iz haikua.Zastali su, dok je Saburo hvatao dah.

„Prošle noči je neko podmetnuo požar u katoličkoj crkvi pored carskepalate!“

„To znači da je rat počeo“, reče Kiku, prebledevši.„Nije, to je bio usamljeni napad. Sensej misli da je to učinio neki ronin

na putu za Edo. Čuo sam da se daimjo Takatomi razbesneo zbog toga.“

„Da li je neko povređen?“, znatiželjno će Džek.Saburo je tužno klimnuo. „Sveštenik je ostao unutra.“

Ućutali su se. Džek je osećao kako mu daimjo Kamakura zateže omčuoko vrata. Činilo mu se da svake nedelje čuje za novi progon stranaca ilisveštenika, ali ovo je bio prvi napad s religioznom pozadinom u samomKjotu.

„Šta je bilo s roninom?“, pitao je Jamato.

„Niko ne zna. Kako čujem, drum za Tokaido severno od Eda pun je sa-muraja i ašigarua, koji su se odazvali pozivu na oružje.“

„Odakle li pristižu?“ pitala je Kiku. „Ništa neće moći da zaustavi Kama-

132

kurinu vojsku."

„Ne zaboravi da i četiri druga regenta iz saveta imaju svoje vojske“, rečeAkiko, da bi smirila prijateljicu. „Zajedno će biti brojniji od Kamakurinihsnaga.“

Džek je hteo da postavi još jedno pitanje. Nije to učinio, zato što je opa-zio Jorija kako izlazi iz dvorane Bude.

„Gde si bio?“, povikao je.Pritrčali su Joriju koji se skljokao na stepenice Bucudena. Držao je malu

mesinganu zdelu u krilu. Podigao je glavu. Počastio ih je iscrpljenim, alispokojnim osmehom.

Saburo se posadio pored njega.„Juče si propustio najčudesniju lekciju tajdžicua. Sensej Kjuzo je uhvatio

strelu rukom!“, rekao je i zamahnuo rukom kroz vazduh imitirajući sense-jev pokret.

Jori je saslušao oduševljenog prijatelja, s podignutim obrvama.„Kako si?“, pitala je Akiko i kleknula ispred njega. „Brinuli smo se za

tebe, otkad si istrčao s predavanja senseja Jamade.“

„Izvinio sam se učitelju“, tiho odvrati Jori.„Za izvinjenje ti je trebalo više od jednog dana?“, reče Kiku, i izmenja

zabrinuti pogled s Akiko.

„Sensej Jamada je popričao sa mnom. U stvari, uputio mi je samo nekoli-ko reči. Naložio mi je da izglačam Budinu statuu, da bih imao vremena darazmislim o svemu što mi je rekao.“

„Ali to je ogromna statua!“, reče Džek. Posmatrao je Jorijeve sićušnešake, crne od prljavštine. „Nije pošteno. Samo si napustio njegov čas.“

„Grešiš, ispoljio sam veliko nepoštovanje“, podsetio ga je Jori. „SensejJamada je imao pravo što me je kaznio. Sem toga, sada se bolje osećam,pošto mi je objasnio neke stvari.“

„Šta ti je rekao?“, pitao je Jamato.

„Dao mi je do znanja da kao samuraji imamo dužnost da se s jednakomstrašću posvetimo borilačkim i duhovnim veštinama. Obavezni smo daobezbedimo mir vredan ratovanja."

133

Jori je podigao malenu mesinganu zdelu s krila.

„Takođe, dao mi je i ovu pevajuću zdelu za vežbanje. Suština kjajdžicuanije u jačini povika, već u usmerenosti kija“, objasnio je Jori. Rešenost muje izbijala iz očiju. „Sensej Jamada mi je rekao da i najslabiji povetaracmože da zatalasa i najveći okean.“

Sensej Nakamura je vratila Džeku njegov haiku pokušaj. Utučeno je od-mahnula glavom, tako da joj se snežnobela kosa zatalasala.

„Neprestano umećeš svoje stavove u pesmu“, rekla je, hladnim i strogimtonom. „Besno more. Lepi pupoljci. Koliko puta sam ti rekla da ne koristišreči koje iskazuju tvoj odgovor na trenutak koji doživljavaš? Čitalac tvoghaikua možda neće reagovati kao ti.“

„Haj, sensej“, odvrati Džek s otegnutim uzdahom. Nikako da shvati. Mi-slio je da se poezija bavi ljubavlju, osećanjima i strastima. Zbog toga jeonaj pisac pozorišnih komada Vilijam Šekspir bio tako polularan u Engle-skoj. ’Da li da te poredim s letnjim danom? Ti si najlepša...’, takve stvari.Japanci se, kako izgleda, ograđuju od osećanja, čim ne smeju da ih iskazu-ju u pesmi.

Sensej Nakamura je stigla do Jorija. Pažljivo je proučavala njegov list pa-pira.

„Dobar pokušaj. Obećavaš“, rekla je.Jori se osmehnuo s nadom. Zadovoljstvo nije dugo trajalo.

„Moraš da izbegavaš ponavljanje u haikuu. Počeo si s hladnom zorom, ipomenuo ledeni povetarac. To nije dobro. Protraćio si reč, a da čitaocu nisisaopštio ništa novo. Pokušaj ponovo.“

Postiđeni Jori je uzeo nazad svoj haiku, i ponovo se dao na posao. SensejNakamura se šetala među učenicima. Korila ih je zbog brojnih grešaka. Tui tamo bi izrekla slabašnu pohvalu.

„Kazuki-kune, izrecituj svoj haiku pred odeljenjem. Volela bih da ga po-hvalim.“

„Otkini krilavilinom konjicu,

134

eto paprike."

Dobio je zavidan aplauz, ali ga je sensej Nakaraura naglo prekinula stro-gim pogledom. „Rekla sam da bih volela da ga pohvalim. Ali ovo delo neodgovara duhu haikua. Dečak je ubio vilin konjica. Da bi sastavio haiku,moraš da mu udahneš život. Trebalo je da kažeš:

„Dodaj par krilana papriku,i eto vilinog konjica.“

Žagor odobravanja ispuni dvoranu, kada je Kazuki seo. Njegov trenutakslave je nepovratno prošao.

„Nadala sam se da će ova grupa do jeseni biti mnogo bolja u izučavanju istvaranju haikua“, uzdahnula je. „Bilo kako bilo, najveći broj učenika jedostigao podnošljiv nivo, pa ću rizikovati da zakažem kukaj za početakzime. Tako ću onima koji zaostaju dati vremena da se poprave.“

Suočila se s mnoštvom zbunjenih lica. Razrogačila je oči, zgrožena nji-hovim neznanjem.

„Kukaj je haiku nadmetanje. Pozvaću slavnog pesnika Saigjosana dapredsedava. Potrudite se da napišete što bolju pesmu!“ Otpustila je odelje-nje pokretom ruke. Učenici su napustili dvoranu, prethodno sklonivši ma-stilo, papir i četkice.

„To je jako uzbudljivo, zar ne?“, pitao ga je Jori, dok su obuvali sandaleu dvorištu. „Hoću reći, Saigjosan dolazi ovamo, u našu školu! On je mojnajdraži pesnik.“

„Mislim da ću učestvovati“, reče Saburo, na opšte iznenađenje.

„Ti?“, reče Akiko. Odmerila ga je s nevericom. „Neće biti nagrada za pe-sme o telesnim funkcijama.“

„Napisaću pesmu o ljubavi!“ .

„Šta ti znaš o ljubavi?“, smejala se Akiko.Saburo ljutito odvrati. „Razumem se u ljubav koliko i bilo ko od vas.“

135

„Akiko!“, povikao je Takuan, pozivajući je da mu se pridruži.

„Iako verovatno manje od nekih“, promrmljao je tiho i krenuo u pravcuČo-no-maa, na ručak.

Džek je čuo Saburov komentar. Bacio je pogled na Akiko i Takuana, kojisu razgovarali.

„Hajdemo, Džek“, reče Jamato, i potrča za Saburom, „da naš ljubavni pe-snik ne potamani sav pirinač."

Džek je slušao Takuana, dok je obuvao sandale, „Mislio sam da uzmemučešća u haiku nadmatanju s ovom pesmom. Cenio bih tvoje mišljenje onjoj.“

„Divna je“, reče Akiko, nagnuta nad papirom koji je držao ispred nje.„Slika planine je tako jasna. Mogu da se zamislim na njoj.“

„Poklanjam ti je“, reče Takuan.

Akiko se smerno poklonila. Pocrvenela je. „Ali ovo je tvoja ulaznica zakukaj."

„Napisaću drugi“, rekao je i položio papir u njene ruke. „Najveće prizna-nje je da se tebi sviđa.“

„Hvala ti“, rekla je. Poklonila se i prihvatila haiku.„Hajdemo, Džek!“, nestrpljivo povika Jamato s druge strane dvorišta.

Džek ga je sledio u Čo-no-ma, iako mu nije bilo do jela.„Hoćeš li se takmičiti na kukaju?“ pitao je Džek. Posmatrao je blistave

zvezde na noćnom nebu, kroz maleni prozor Jorijeve spavaće sobe.

„Jah!“, cvileo je Jori.„Misliš li da bi trebalo da i ja učestvujem?"

„Jah!“, ponovo je zacvileo Jori.„Da li me ti uopšte slušaš?“

»Jah!“Jori je stajao u uglu sobe i vikao na malu pevajuću zdelu na drugom kra-

ju. Rešio je da je natera da zazvoni. Posle razgovora sa sensejem Jamadomubedio je sebe da je kjajdžicu njegov neotkriveni talenat i da će ga ta bori-lačka veština spasti u nastupajućem ratu. Zdela je zasad uporno ćutala.

Džek je uočio kretanje u dvorištu. Video je kako Akiko izlazi iz Niten Iči

136

Rjua, na zadnja vrata. Sigurno ide da na sastanak s kaluđerom u hramuSpokojnog zmaja.

„Izvini Džek, šta si rekao?“, prostenja Jori, dok je pokušavao da povratidah.

„Pitao sam te, da li ćeš učestvovati u kukaju?“

„Nadam se da hoću, ako sastavim haiku dostojan Saigjosana. On će oče-kivati nešto posebno. Šta je s tobom?“

„Pa ne vidim šta bih ja tamo tražio? Ništa ne postižem na haiku časovi-ma, za razliku od Takuana.“

Jori ga je popreko pogledao.„Nisam ljubomoran“, tvrdio je Džek. Skrenuo je pogled s Jorija. „Samo

sam video kako Takuan daje haiku Akiko.“

„Ako ti je pesma tako očajnički potrebna, napisaću ti jednu“, reče Jori,skrivajući osmeh.

„Znaš da nisam to mislio“, povređeno će Džek. „Zar to nema neko znače-nje u Japanu? U Engleskoj bi to smatrali ljubavnom poezijom.“

„S Takuanom stvari ne stoje tako“, uveravao ga je Jori. „Video sam gapre nekoliko dana kako sastavlja haiku za Emi. Verovatno je napisao po je-dan za svaku curu. One vole pažnju. To je jedan od razloga njegove popu-larnosti. Ako ti to smeta, zašto i sam ne napišeš jedan haiku za Akiko?“

„Znaš da mi pisanje haikua ne ide od ruke. Ismejaće me.“

„Ne, neće. Pomoći ću ti“, brižno će Jori. Podigao je papir s gomile. Džekga je oklevajući prihvatio. „Ali to neće biti pisanje ljubavne poezije, zarne?“

Znao je da su mu obrazi pocrveneli. Nadao se da Jori to neće opaziti.

„Ne, naravno da neće“, reče Jori, slika i prilika naivnosti. „To je samo ve-žba za kukaj.“

Džek je shvatio da njegova osećanja prema Akiko prevazilaze prijatelj-stvo, iako je tvrdio da nije ljubomoran. Da je bio iskren prema sebi, pri-znao bi da je ona glavni razlog zbog kojeg mu je teško da napusti Japan.

137

23.

UDARAC JESENJEG LISTA

„Hadžime“, zapovedio je Masamoto, na početku kate Dva neba, izmeđuDžeka i Tara.

Dva borca su se oprezno približavala jedan drugome, sa suprotnih stranadodža u dvorani Feniksa, sve dok se vrhovi njihovih katana nisu dotakli.Vakizašije su držali nisko.

Taro je iznenada grunuo napred. Povukao je oštricu duž Džekove katane,ne dižući mač. Gurnuo ju je u stranu i usmerio oružje ka Džekovom srcu.Savršeno je kontrolisao napad. Džek je osetio samo blagi pritisak kisakijana grudima.

„Sjajno, Taro-kune. Ovaj napad Kremen i varnica bio je zaista bespre-koran“, progovorio je Masamoto. „Na tebe je red, Džek-kune.“

Džek je upravio vrh katane na Tarovo srce, održavajući kontakt s protiv-nikovim mačem. Kraj Tarovog sečiva se zario u Džekov stomak pre no štoje stigao do cilja. Nije dovoljno skrenuo protivnički mač u stranu.

„Da je to bila čelična oštrica, Tarova katana bi prošla kroz tebe“, rečeMasamoto, smrknuta lica. „Džek-kune, moraš da izvedeš udarac s najve-ćom sigurnošću. Uloži više snage u stopala, telo i ruke. Udari brzo, sa svatri dela tela.“

„Haj, Masamoto-sama“, odgovorio je Džek. Utučeno je kleknuo u vrstu

138

iza drugih učenika. Samo on nije uspeo da ovlada napadom Kremena i var-nice.

„Prelazimo na udarac Jesenjeg lista“, obznanio je Masamoto. „Mislim daje ta tehnika u skladu s aktuelnim godišnjim dobom. Suština ovog napadajeste udarac po dužem maču protivnika. Cilj je da ga razoružate i preuzme-te njegov mač. Pažljivo me posmatrajte.“

Masamoto i sensej Hosokava su potegli mačeve. Sensej Hosokava je kre-nuo u napad. Masamoto je jurnuo napred. Udario je kisakijem katanu učite-lja mačevanja dva puta zaredom. Mač se zakotrljao po podu.

„Tehnika će uspeti samo ukoliko ne oklevate ni sekundu, tokom napada“,objasnio je, pre no što je naložio učenicima da se podele u parove.

„Vežbajte dok je ne usvojite.“

Džek je stajao sam na verandi južnog zen vrta. Uživao je u odmoru odpritiska u Masamotovom dodžu. Zamišljeno je posmatrao duge pravougao-nike od belog peska oblikovane da liče na minijaturne talase. Bili su glavnideo vrta ukrašenog velikim granitnim kamenjem i pažljivo održavanim gr-mljem. U udaljenom ćošku rastao je drevni bor, sličan izboranom starcu.Grane su bile tako izvitoperene i izuvijane da su neki delovi morali dabudu poduprti drvenim kočevima.

Džek je duboko udahnuo. Nadao se da će mu spokojno okruženje vratitidobro raspoloženje.

Jutarnje vežbanje se okončalo, ali on još nije ovladao udarcem Jesenjeglista. Zašto mu to ne polazi za rukom? Pokazao je zadovoljavajuće umeće sjednim mačem. Ali kada je držao dva sečiva, gubio je kontrolu i preciznost.Mučilo ga je to što, nakon tri meseca učenja Dva neba, postiže sve gore re-zultate.

Bio je uveren da jednostavni pokreti kriju neku duboku, njemu nedostup-nu tajnu, koju im Masamoto nije otkrio, ili je on još nije uočio. Šta god daje u pitanju, neće odustati. Ovladavanje tehnikom Dva neba je smatraoključem opstanka. Rat je bio sve bliži, a Zmajevo Oko na slobodi.

Taro je izašao iz dvorane Feniksa. Opazio je Džeka na verandi, i pridru-žio mu se u južnom zen vrtu.

„Nemoj da se obeshrabriš zbog slabih rezultata", reče Taro. „Dva neba su

139

najteži mačevalački stil u Japanu. Učenje te tehnike se može porediti s pe-njanjem uz planinu, svezanih ruku i nogu.“

„Ali, ti si uspeo“, reče Džek. „U čemu je tajna?“„Jednom sam postavio to pitanje Masamoto-sami“, reče Taro, kroz smeh.

„Rekao mi je da je tajna u tome što nema tajne.“

„Ne shvatam. Mora da postoji nešto.“„To sam mu i ja rekao. Evo šta mi je odgovorio: ’Učitelj je igla, a učenik

konac. Učenik je dužan da vežba bez prestanka.’ Pretpostavljam da je tajnau tome – u neprekidnom, napornom vežbanju.“

Mahnuo je rukom u pravcu zen vrta.„Dva neba veoma nalikuju ovom vrtu. Ne znam kako je vrtlar uspeo da

ga načini. Izgleda divno, savršeno, i istovremeno tako jednostavno. Sigu-ran sam da je u njegovo stvaranje uloženo mnogo vremena, razmišljanja iveštine."

„Pa, koliko ti je trebalo da ovladaš tom tehnikom?“ pitao je Džek.Taro se zacerekao. „Razgovaraš s početnikom. Potreban je čitav život, da

bi se ovladalo tehnikom Dva neba.“

Džek je zinuo od čuda. „Ali ja nemam čitav život. Rat je na pomolu.“Taro je smrknuto klimnuo. Progovorio je, posmatrajući Džeka krajičkom

oka: „Vidim da si rešen da uspeš, baš kao i ja. Ako želiš dopunsku vežbu,spreman sam da radim s tobom, posle časova.“

„Kada?“, pitao je Džek, uz naklon.„Zbilja si nestrpljiv. Večeras?“

Džek je zahvalno klimnuo glavom.„Videćemo se posle večere“, reče Taro. Naklonio se i požurio u pravcu

Šiši-no-ma.

Džek je ostao u vrtu. Osećao se mnogo bolje, otkad mu je Taro obećaopomoć. Učiće iz njegovih grešaka, što će mu omogućiti da mnogo brže na-preduje. Okrenuo se kada je začuo da se šodži vrata otvaraju. Sačiko, Mi-zuki i Akiko su napuštale dvoranu Feniksa.

„Akiko!“, povikao je Džek. Pritrčao je devojčicama.

Učtivo se naklonila. „Bila je to teška lekcija, zar ne? Udarac Jesenjeg li-

140

sta je zbilja nemoguć.“

„Tako je“, složio se Džek. „Taro se ponudio da mi pomogne. Večeras ćuvežbati Dva neba s njim. Hoćeš li da nam se pridružiš?“

„Hvala ti, Džek“, odgovori Akiko. „To je jako ljubazno od vas, ali se Ta-kuan ponudio da mi pomogne oko haikua za takmičenje. Možda neki drugiput.“

„Shvatam“, odgovorio je. Trudio se da sakrije razočaranje. „Sjajno. Vide-ćemo se za ručkom“, rekla je, uz umiljat osmeh. „Moram da idem, Sačiko iMizuki me čekaju."

Džek se vratio u vrt. Seo je na verandu i zario glavu u šake. Čuo je Jori-jev glas, kako ga podseća na to da je Takuan pomogao velikom broju ljudi,pa i njemu. Nema razloga za zabrinutost. Zašto se onda oseća kao da su musve lađe iznenada potonule?

„Izgledaš tužno, gajdžine“, reče Kazuki. Nehajno se naslonio na jedan odstubova na verandi. „Ljubomoran si zbog Akikoinog novog kavaljera?“

„Nisam!“, odvrati Džek. „Takuan joj samo pomaže s haikuom.“

Kazuki se nacerio. Shvatio je da je prodro kroz Džekovu odbranu. „Shva-tam šta Akiko vidi u Takuanu. Momak je privlačan i inteligentan. Nije nekiborac, ali je sjajan jahač. I, naravno, on je Japanac. Da li si siguran da sezanima isključivo za haiku?"

„Šta hoćeš da kažeš?“ Džek je ustao i spustio ruku na mač.

„Spreman si da braniš njenu čast. Kako plemenito!“, zafrkta Kazuki. „Štakažeš na još malo vežbanja Dva neba, kad si već toliko naoštren za bor-bu?“

Isukao je katanu i vakizaši iz crnozlatnih saja. Kazukiju je njegov otacpoklonio daišo, kad je ušao u Trostruki krug. Oštrice njegovih mačeva suzlokobno blistale.

I Džek je nosio čelični daišo. Tu privilegiju su uživali učenici odabrani zausvajanje tehnike Dva neba. Na časovima su ih koristili isključivo za ve-žbanje kata. Inače su se borili samo drvenim mačevima, iz bezbednosnihrazloga. Džek nije bio dovoljno siguran s dve oštrice, da bi prihvatio Kazu-kijev izazov.

„Ili možda jednostavno nemaš petlju?“, izazivao ga je Kazuki, kad je vi-

141

deo da okleva. „Vidiš, u tome je razlika između tebe i Jamata. On je častani hrabar. Ne plaši se rizika. Zbog toga je on samuraj, a ti nisi!“

Džek je čvršće stisnuo balčak mača, ali je ostao nem.„Ti pripadaš beskičmenjacima. Ne krivim Akiko što želi pravog samura-

ja.“

Kazuki je, uprkos Džekovom trudu, postizao cilj.„Povuci reč!“, povikao je i isukao mačeve.

„Kako, kad govorim istinu. Očigledno je da više voli Takuana.“Džek više nije mogao da se suzdržava. Napao je. Ciljao je Kazukijevu

glavu.

Kazuki ga je spremno dočekao. Blokirao je Džekov udarac vakizašijem iistovremeno napao vrhom katane. Uspešno je izveo osnovnu tehniku Dvaneba, blokiraj i napadni.

Džek je jedva izbegao oštricu. Izdahnuo bi na katani, da je Kazuki bio zanijansu precizniji. Povukao se pre no što je Kazuki ponovo nasrnuo.

„Da li je to najbolje što znaš?“, rekao je Kazuki.Džek je, savladan osećanjima, ponovo krenuo u napad. Katane su se su-

darile u vazduhu. Kazuki je krenuo napred, pre no što je Džek mogao dareaguje. Dvaput je udario po zadnjem delu Džekovog oružja, i izbio mu izruke katanu, koja se zakotrljala po drvenom podu. Kazuki je prislonio vrhmača uz Džekovo grlo.

„Ko bi rekao?“, likovao je. „Jesenji list deluje!“Džek je još držao vakizaši, ali s njim ništa nije mogao da učini. Kazuki će

mu oduzeti život jednim udarcem. Njegov suparnik će pokupiti svoju ne-dostojnu nagradu za pobedu nad Jamatom.

Kazuki je naterao Džeka da siđe s verande. Pribio ga je uz kamen.„Uvek te mogu pobediti s Dva neba“, reče Kazuki. Uživao je gledajući

paniku u Džekovim očima.

„Ne bi se usudio!“, procedio je Džek.„Ponovo dolazimo do razlike između istinskog samuraja i gajdžina poput

tebe. Budi siguran da ću to učiniti“, reče Kazuki. Pritisnuo je oštricu, svedok se kap krvi nije pojavila na Džekovoj koži.

142

Mladi samuraj se namrštio. Oštro sečivo mu je rezalo kožu. Povukao se,ali nije imao kud. Kazuki se osvetnički osmehnuo. Okrutnost mu je izbijalaiz očiju.

„Ovog puta ću te poštedeti“, rekao je i povukao oštricu.Džek je gutao vazduh s olakšanjem. Ukočio se od zaprepašćenja kada je

Kazukijeva čelična katana blesnula pred njegovim očima. Proletela je po-red njegovog nosa i posekla ga po levom obrazu. „Ovo će te podsećati naono što te čeka!“

Kazuki je ostavio Džeka u vrtu. Krv mu je tekla niz lice, ostavljajući cr-vene mrlje na čistom, belom pesku.

143

24.

UHODA

„Tvoja posekotina ponovo krvari“, reče Takuan sledeće večeri, dok je sDžekom vodio konje u školske staje. „Sigurno se otvorila tokom posled-njeg galopa.“

Džek je opipao bolnu, crvenu liniju na obrazu.„Ostaće ti dobar ožiljak kad rane zaraste", napomenuo je Takuan. „Još mi

nisi objasnio kako si ga stekao.“

„Dobio sam ga na vežbanju za Dva neba“, odgovorio je Džek. Nije hteoda mu se poverava.

„Drago mi je što nisam u toj grupi!“

„Kako to misliš!“„I Akiko se povredila tokom tog vežbanja."

Džek je zbunjeno zurio u Takuana.„Zar nisi video zavoj oko njene ruke?“

Odmahnuo je glavom. Koliko je njemu bilo poznato, niko se nije povre-dio na obuci za Dva neba. On, istina, nije bio iskren kada je govorio o po-reklu svoje povrede, ali zašto je Akiko lagala o svojoj? I kako se uopštepovredila?

„Moram da idem“ reče Takuan. Dodao je uzde svog konja Džeku. „Na-

144

dam se da ti neće biti teško da ih smestiš u staju? Moram da pomognemAkiko oko haikua.“

„Neće, naravno da neće“, odvrati Džek, s usiljenim osmehom.„Hvala. Sledeći put ćemo raditi na popravljanju tvog stava u sedlu.“

Takuan se naklonio i krenuo ka školi.Kada je Džek rasedlao konje i smestio ih u staju, bio je već mrak. Morao

je da požuri. Taro će ga čekati u Butokudenu, radi vežbanja Dva neba. Dže-ku se to mnogo više dopadalo od jahanja. Prvo zajedničko vežbanje se po-kazalo jako korisnim. Džek je pri kraju vežbe gotovo ovladao udarcemKremena i varnice. Taro je bio darovit učitelj. Dogovorili su se da se nalazesvake večeri, posle prvog, uspešnog iskustva. Za doručkom je hvalio Tarapred Akiko, u nadi da će im se pridružiti. Uzalud je to činio. Već je bilazauzeta, a znao je i zašto – zbog Takuana.

Nosio je slamu konjima, kad su se otvorila zadnja vrata staje.„Pa, šta si doznao?“, začuo je hrapavi ženski glas.

„Otac mi je rekao da je daimjo Kamakura okupio pedeset hiljada vojni-ka."

Džek je odmah prepoznao Kazukija.

„Pedeset hiljada!" uzbuđeno je zacvilela devojka.Džek se ušunjao u praznu staju. Virio je kroz prorez među daskama. Ka-

zuki je sedeo pored Moriko. Bleda devojka je ličila na avet u pomrčini.Pod je bio nedavno očišćen. Školska staja je, kao i sve japanske prostorijeslične namene, bila besprekorno čista.

„Znači da je naš gospodar spreman za napad“, rekla je s neskrivenim ne-strpljenjem. „Možemo da dokrajčimo gajdžina! Utamanićemo ga kaopacova!“

„Ne još.“

Moriko se snuždila.„Ne brini. Njegov čas će kucnuti. Obeležio sam ga ožiljkom, da bi znao

kakva ga sudbina čeka.“

Kazuki je sa zluradim osmehom prešao prstom preko levog obraza.Njene oči su zablistale sadističkim sjajem. „Sad je sigurno još ružniji!“

145

Slušao je kako se njegovi dušmani smeju na račun njegovih patnji.

Moriko ima petlju da me nazove ružnim, pomislio je. S onim njenim cr-nim zubima!

„Ali kada će daimjo Kamakura udariti? Kad će banda Škorpiona stupiti uakciju?“

„Strpljenja, Moriko“, reče Kazuki i položi ruku na njeno koleno. „Našgospodar čeka da mu se pridruži još veći broj samuraja. Otac mi je rekaoda je daimjo Satake iz provincije Deva nedavno stupio u njegovu službu.Daimjo Kamakura čeka da mu se svi severni gospodari zakunu na vernost."

„Zašto? Zar već nema dovoljno samuraja da istera sve gajdžine iz ze-mlje?“

„Nema ih dovoljno da zagospodari Japanom.“„Znači da su glasine tačne?“, prošaptala je.

Kazuki je klimnuo glavom.„Otkud znaš?“

„Moj otac je jedan od samuraj najbliži daimju Kamakuri.“ Nagnuo se doMoriko i zaverenički prošaptao. „Imam nalog da obavim posebnu misiju.Dobio sam naređenje od Kamakure."

Moriko je zinula. „Šta bi trebalo da uradiš?“

„Pametan soko krije kandže“, odgovorio je.„Ne razumem“, rekla je. Delovala je krajnje zbunjeno.

„To znači da veliki ratnik ne otkriva istinsku snagu dok ne kucne pravičas. Daimjo Kamakura će me nagraditi.“

„Čime?“

„Daće mi zamak!“Moriko je jedva savladavala uzbuđenje.

„Načiniće te daimjom!“, s divljenjem će devojčica.Džek je dovoljno čuo. Akiko je ubeđeno tvrdila da se porodica Oda bori

rame uz rame sa daimjom Takatomijem, ali to više nije bilo tačno. Obave-stiće Masamota o svemu što je saznao.

Kradomice se iskrao iz štale i potrčao ka školi.

146

Dok je trčao dvorištem, ugledao je svog zaštitnika kako ulazi u Bucudensa sensejem Jamadom. Razgovarali su pred velikim bronzanim Budom.Projurio je kroz vrata i potrčao ka njima.

„Čuo sam Kazukija... razgovarali su u štalama...“, promuca Džek, dok seborio za vazduh. „Njegov otac je na strani daimja Kamakure..."

„To nam je poznato“, prekinuo ga je Masamoto, podigavši ruku.

Džek je smesta zaćutao.Dva samuraja su izmenjala mračne poglede. Sensej Jamada je progovo-

rio: „Mislim da nemamo drugog izbora nego da mu kažemo.“

Masamoto se obratio Džeku. „Poverićemo ti veoma važnu tajnu. Da li tije to jasno?“

Džek se poklonio, da bi pokazao koliko ceni poverenje svoga zaštitnika.

„Oda-san je uistinu na našoj strani. Obaveštava nas o planovima daimjaKamakure“, objasnio mu je Masamoto.

„Kazukijev otac je uhoda?“

Masamoto je klimnuo glavom. „Čitava porodica Oda-sana, uključujući iKazuki-kuna, morala je da se zakune na vernost Kamakuri, da on ništa nebi posumnjao. Ni oni ne znaju šta se dešava.“

Džek je shvatio da je Kazuki u opasnoj zabludi.

„Ne brini za Kazuki-kuna“, reče Masamoto, kad je video koliko je Džekzabrinut. „Oda-san će reći istinu sinu, kad za to dođe vreme. Do tada nesmeš nikome ništa reći. Oda-san i njegova porodica će biti pogubljeni akodaimjo Kamakura sazna istinu.

„Obećavam da ću čuvati tajnu“, odgovori Džek. Shvatao je ozbiljnost si-tuacije. „Zašto savet ne pokušava da spreči daimja Kamakuru, kad već znada namerava da preuzme vlast?“

„Nije to tako jednostavno“, reče Masamoto. „Iako znamo da do sukobaneće doći samo zbog vere, daimjo Kamakura na sav glas tvrdi da je njego-va namera jedino da istera hrišćane i strance iz zemlje. Kao ključni člansaveta, govori da sve radi u Satošijevom interesu i da brani Japan od izmi-šljene gajdžinske pretnje, boreći se u ime cara.“

„Ali on ubija nedužne ljude. Zar to nije dovoljno opravdanje?" navaljivaoje Džek.

147

Masamoto je tužno odmahnuo glavom.

„Nažalost, nije“, uzdahnuo je. „Daimjo Kamakura je prepreden kao ša-hovski majstor. Niko ne može da pođe na njega, a da ne upravi snage pro-tiv japanskog daimja. Savet bi, u protivnom, bio smatran napadačem. Mićemo biti neprijatelji cara, ako započnemo sukob.“

„To znači da je rat neizbežan“, reče Džek.

„Ne baš. Sve zavisi od toga da li će daimjo Kamakura zadobiti neophod-nu podršku. Njegova vojska je, istina, velika, ali još ne predstavlja pretnjuujedinjenim snagama saveta.“

Masamoto, i pored najbolje volje, nije uspeo da razuveri Džeka. Jedno jesigurno, predstojeći rat mu neće pomoći u potrazi za priručnikom. Drago-cena knjiga sigurno neće biti među najvažnijim stvarima za Masamota.Ostaje mu samo da se nada da priručnik neće biti dešifrovan. U međuvre-menu će se posvetiti učenju Dva neba. Mora da se pripremi za budućnost –ma kako nesigurna bila.

148

25.

POSLEDNJI SAMURAJ NA NOGAMA

Džek je sedeo na drvenom konju sred opalog, smeđeg lišća.

Jesen je prošla, i drveće duž staze za Jabusame, pored svetilišta Kami-gamo, gotovo da je bilo ogolelo. Ratna pretnja, nekada tako oštra i zastra-šujuća, sada je otupela. Lebdela je na horizontu kao daleka oluja. I dalje sukružile vesti o progonima stranaca i roninima koji hitaju ka severu, ali dai-mjo Kamakura još nije napao nekog japanskog gospodara. Rat nije izbio.Veliki broj učenika je procenio da je opasnost prošla. Džek je smatrao da jetakva opuštenost opasna, kad se ima posla s lukavim protivnikom kao štoje Kamakura. I on se ponadao da je daimjov verski rat izgubio na zamahu ida samurajski gospodar nije obezbedio neophodnu podršku.

„In-jo, In-jo“, malodušno je izgovarao Džek, dok je po ko zna koji putzapinjao luk i odapinjao strelu na drvenu metu.

Mogao je to da učini i zatvorenih očiju. Znao je visinu mete. Pogađao jeiz svake razdaljine i iz svakog ugla. Znao je koliko mu treba vremena dazapne strelu, odapne je, i da se pripremi za sledeći hitac. Znao je i da sedžindou strele, s drvenom kuglom na vrhu, obično malo spuste tokom leta.Ali još nije znao da li bi sve to mogao da izvede s konja u galopu.

Sa zavišću je posmatrao kako ostatak grupe tutnji niz stazu za Jabusamena bojnim konjima. Emi je prozujala kraj njega. Pogodila je prve dve mete,

149

ali je promašila poslednju. Uprkos višemesečnom vežbanju, niko – izuzevTakuana – nije pogodio sve tri mete u jednom naletu. Poneki učenik bi svremena na vreme pao u prašinu, ali sensej Josa nikome nije naredila davežba na drvenom konju – kao Džeku.

„Takuan mi je rekao da si prošlog meseca mnogo napredovao", rekla jesensej Josa. Iznadila ga je, prilazeći mu otpozadi.

„Zaista?“, odgovorio je. U njemu se probudila slabašna nada. Nije očeki-vao da će ovo čuti, pošto je Takuan provodio više vremena posmatrajućiAkiko na stazi nego što se bavio unapređivanjem njegove veštine jahanja.

„Kaže da si spreman da naučiš da jašeš bez uzde“, rekla je i potapšalaglavu Džekovog drvenog konja. „Ako i dalje budeš tako napredovao, jaha-ćeš pravog konja za Jabusame do proleća. Dođi do staze, hoću nešto davam saopštim.“

Nije se nimalo obradovao kad je čuo da će još tri meseca jahati drvenogkonja. Sišao je na zemlju. Šutnuo je tvrdu pozadinu velike igračke pre nošto je pohitao za sensej Josom.

„Kako je tvoj moćni bojni at?“, reče Saburo, kad je Džek kleknuo izmeđunjega i Jamata. „Da li još zoba piljevinu?“

„Strašno si duhovit, Saburo.“

„Pa kad ćeš nam se pridružiti na pravom konju?“, pitao je Jamato.„Neću do proleća!“

„Ali to je jako daleko!“, uzviknuo je.Džek je tužno klimnuo glavom. Neko je konačno razumeo njegovu

muku.

„Sedeo si na tom konju tako dugo, da ćeš dobiti pundravce!" reče Jamato,s obešenjačkim osmehom.

Džek nije mogao da se ne nasmeje. Sensej Josa je podigla ruku, da bi ihutišala. Tri prijatelja su pokrila usta rukama.

„Veoma sam zadovoljna vašim napretkom. U tom smislu predlažem Kjo-ši protiv dve lokalne samurajske škole, Jagju Rju i Jošioko Rju. Streličar-sko nadmetanje će se održati kada sakura drveće procveta. Umeđuvremenu ću proceniti vaše mogućnosti i odabrati tri jahača koji će senadmetati za čast Niten Iči Rjua.

150

Učenici su uzbuđeno razgovarali, dok su napuštali svetilište Kamigamo.Išli su nazad u školu.

„Koga li će izabrati?“, pitala se Kiku.„Takuan će biti među izabranima“, reče Akiko. „On je najbolji strelac i

jahač.“

„Drago mi je da to čujem iz tvojih usta, ali ne zaboravi da u ovoj školiima još dobrih jahača“, odvrati Takuan. Toplo joj se smešio. „Ja bih izabraotebe.“

Saburo je prevrnuo očima ka Džeku, koji je pokušavao da ne prati ovajrazgovor. Nije mogao, a da ne primeti kako je Akiko naglo pocrvenelazbog Takuanovog komplimenta. Shvatio je da je Kazuki imao pravo. Akikoočigledno nije bila ravnodušna prema Takuanu.

„Mislim da bi i ti imao šanse, Džek, posle toliko vežbanja", dodao jeTakuan, preko ramena.

„Pa, ja neću biti među izabranima, izuzev ako ne postoji nadmetanje zaone s drvenim konjima“, odgovorio je Džek. Davao je sve od sebe da sa-krije svoju povređenost. „Sensej Josa kaže da ću na Jabusame na pravomkonju čekati sve do proleća.“

„Imaš sreće“, reče Takuan. „Jedan učenik iz moje stare škole je tri godinevežbao na drvenom konju, pre no što su mu dopustili da pojaše pravog!“

Džeku se to nije činilo nemogućim. Na osnovu iskustva sa sensejemKjuzom, mogao je reći da u Japanu ima veoma okrutnih učitelja.

„Ne brini, Džek“, reče Jori, koji je trčkarao pored njega. „Kad dobiješpravog konja, bićeš toliko dobar u Jabusame tehnici, da ćeš sigurno bitiizabran u tim.“

„Ne bih se mnogo uzbuđivao u vezi sa streličarskim takmičenjem“, pre-kinuo ih je Kazuki.

„Kako to misliš?" pitao je Jori.„Dotad će izbiti rat.“

Jori je delovao preneraženo.„Ali... ali, stigla je zima. Ništa se nije dogodilo. Opasnost je sigurno

prošla.“

151

Kazuki je odmahnuo glavom. „Potrebno je vreme da se skupi vojska.Moj otac kaže da je ovo samo zatišje pred buru.“

„Zašto bi sensej Josa planirala prolećno takmičenje s drugim školama, asensej Nakamura kukaj, ako će biti rata?“, reče Jori, s tragom očajanja uglasu.

„Nadmetanja podižu moral i skreću pažnju s predstojećeg sukoba.“

Kazuki je tvrdo odmerio Džeka.„Imaš lep ožiljak“, rekao je, pre no što je produžio dalje.

Nož je sevnuo ka Džekovom stomaku. Zaobišao je Kazukijevu odbranu,udario ga po unutrašnjoj strani zgloba i razoružao. Ali pre nego što je sti-gao da se poraduje pobedi, boken je krenuo ka njegovoj glavi.

Izbegao je drveni mač i navalio na drugog napadača. Snažnim zahvatomje zgrabio Gora za ruku. Izbio mu je mač i zarobio sečivo između nogu.

Pogledao je unazad, uzbunjen krikom iza leđa. Video je naoštreni čeličnivrh i udario trećeg napadača, Nobua, preko cevanica. Dohvatio je koplje,izveo brz okret i udario protivnika njime u lice.

Okrenuo se prema sledećem suparniku. Pre no što je dobio makar i naj-manju priliku da baci Hirota u vazduh, on je pustio manrikigusari, i lanacse obmotao oko Džekovog tela. Već sledećeg trenutka mu se tlo izmaklo is-pod nogu.

„Dobro ti je išlo do sada“, sarkastično je prokomentarisao sensej Kjuzo.„Pao si!“

Džek je stresao lanac. Ustao je i poklonio se četvorici napadača. Nije slo-mio nijednu kost, ali je osećao bol u leđima, tamo gde ga je pogodio gvo-zdeni teg. Vratio je manrikigusari na zid s oružjem, kao poslednji borac uvežbi razoružavanja. Kleknuo je u vrstu s ostalim učenicima. Celo jutro suproveli u vežbanju tajdžicua. Isprobavali su okretnost, borilačke tehnike,zahvate i tehnike razoružavanja. Spremali su se za najavljeni sukob.

„Neki su se izuzetno dobro pokazali na tajdžicu obuci“, reče sensej Kju-zo, posmatrajući Kazukija. „Nekolicina je, najblaže rečeno, razočarala."

Džek je osetio pogled senseja Kjuza na sebi.„Ipak, smatram da ste svi spremni za konačnu probu u borilačkim vešti-

152

nama, koja se zove Poslednji samuraj na nogama.“

Zloslutni osmeh se pojavio na strogom licu senseja Kjuza.„Ustanite.“

Učenici su zabrinuto žagorili. Sensej Kjuzo se smešio. To ne sluti na do-bro.

153

26.

ZANŠIN

Vladao je potpuni haos.

Dodžo se preobrazio u ratište. Borbe su se vodile na svakoj stopi Butoku-dena. Učenici su tukli najbliže susede. Svako je bio potencijalni neprijatelj.

Sensej Kjuzo je pred njih postavio jednostavan, ali okrutan izazov – su-kob svih samuraja u dodžu. Obaranje ili bacanje na pod računalo se kao po-raz. Postojalo je samo jedno pravilo: nema oružja.

Džek se sagnuo kako bi izbegao snažan udarac, koji je stigao od niotku-da. Izbio je vazduh napadaču, pogodivši ga laktom u stomak. Posegnuo jenagore i ščepao nečiju ruku. Izveo je seoj nage. Njegova protivnica je po-sle bacanja preko ramena završila na podu.

Jeknula je, ostavši bez vazduha.

„Izvini“, reče Džek, kad je shvatio da je upravo savladao Čo, jednu odEminih najboljih prijateljica. A opet, upravo je pokušala da mu otkine gla-vu.

Uvrebao je Akiko na drugom kraju dodža. S lakoćom se rešavala svihprotivnika. Okretala se u vazduhu, dok je izvodila udarac u leđa, posle ko-jeg je Renzo, jedan od najčvršćih mladih samuraja, odleteo na stub. Osetioje nekoga iza sebe. Okrenuo se da bi se suočio s Jorijem. Izgledao je uža-snuto.

154

„Ne brini“, rekao je Džek i spustio ruke. „Neću se boriti s tobom.“

„Baci me, molim te“, preklinjao ga je Jori. Uplašeno je posmatrao Kazu-kija i njegovu bandu. „Znam da me ti nećeš povrediti.“

Četvorka je krčila put kroz dodžo. Nisu birali sredstva. Krupni Nobu jekoristio prednosti svoje visine. Zgrabio bi nekog učenika, a zatim bi ga Ka-zuki i Hiroto bacili na pod, dok im je Goro čuvao leđa.

Džek je shvatio o čemu se radi. Podigao je Jorija na bok. Izveo je ogoši, inežno bacio prijatelja na pod.

„Hvala ti“, prošapta Jori. Pravio se da je ostao bez daha, da sensej Kjuzone bi posumnjao da vara.

Džek je namignuo prijatelju, spremajući se za sledećeg protivnika. Jama-to se, iza njega, borio s drugom Eminom najboljom prijateljicom, Kaj.Odvojila se od Jamata i napala Džeka, čim ga je ugledala.

Obrušila se na njega uz niz raznovrsnih udaraca. Direkt i aperkat, zatimudarac otpozadi, i na kraju opasan zaobilazni šut u rebra. Džek se brzo po-vlačio pred njom. Spustio se na pod, kad je Kaj pokušala da ga pogodi uglavu. Zamahnuo je nogom iznad zemlje i pogodio je po nozi na koju seoslanjala. Tresnula je o pod.

„Kaj je zbilja srčano navalila na tebe!“, reče Jamato. Začudila ga jeoštrim napadom. „Šta si joj učinio, kad se toliko razgnevila?“

„Ne znam“, prostenja Džek, „ali moramo da se držimo zajedno, da Kazu-kijeva banda ne bi pobedila.“

Kazuki, Hiroto i Goro su se, na drugoj strani dodža, probijali ka Akiko.Upravo su savladali Sabura i Kiku. Džek i Jamato su potrčali na tu stranu,zaobilazeći druge učenike. Hteli su da pomognu Akiko. Džek je opazio dase Nobu namerio na Takuana. Krupni dečak je primetio da je novi učenikostao bez daha. Spremao se da ga uhvati iza leđa. Džek se osećao obave-znim prema Takuanu, jer mu je pomagao oko jahanja.

„Pazi!“, povikao je. Protrčao je pored Takuana i šutnuo Nobua u stomak.

Krupni dečak se zateturao unazad, ali je ostao na nogama.„Hvala ti“, reče Takuan. Ni jedan ni drugi nisu bili načisto da li da se me-

đusobno bore.

Ali nisu imali vremena da razmišljaju o tome. Džek, kojem je pažnja po-

155

pustila dok je spašavao Takuana, napadnut je otpozadi.

Dobio je udarac u bubreg. Zamalo što nije pao, ali je nekako uspeo da seodrži na nogama. Zateturao se i zauzeo odbrambeni položaj. Munjevitiudarac je probio njegovu odbranu, i on je pao na leđa. Ko god da ga je na-pao, nije štedeo snagu.

„Ovo ti je zbog toga što si me iskoristio za ulazak u očev zamak!“, povi-kala je Emi.

,Ja... rekao sam ti da mi je žao“, promucao je Džek.Sedeo je na podu, začuđen i ošamućen. Ponovo je osetio sramotu zbog

toga što nije uspeo u pokušaju da zaštiti priručnik. Nije ni čudo što su Čo iKaj bile toliko raspoložene za borbu s njim. Daimjova kći ga je ozbiljnouzela na zub, iako se incident s priručnikom desio pre godinu dana.

„Mislila sam da ti se sviđam“, prošaptala je oštro.Emi je opazila Takuana, i dobacila mu izveštačen osmeh. Takuan joj je

posvetio previše pažnje pa nije opazio Hirota, dok nije bilo suviše kasno.Hiroto ga je udario u stomak, i Takuan se presamitio. Udarac podlakticomu zadnji deo vrata ga je bacio Džeku u krilo.

Emi se razgnevila.„Ostavi Takuana na miru!“, povikala je i bridom šake udarila Hirota u

grudi.

Hiroto je bio potpuno nepripremljen za tomoe nage, snažno bacanje. Emiga je zgrabila za revere gija. Zakotrljala se unazad. Džek i Takuan su zapa-njeno posmatrali kako baca Hirota visoko u vazduh. Dečak je tresnuo opod dodža.

Džek je sažaljevao Hirota. Emi nije posadila stopalo u njegov stomak,već znatno niže. Dečak se kotrljao po podu, s rukama u međunožju. Jaukaoje piskavim glasom.

Džek je shvatio da je dobro prošao kad je dobio udarac u lice.Emi je ustala. Počastila je Takuana još jednim čednim osmehom. Trenu-

tak kasnije pregazio ju je zajapureni Nobu.

Džek je, kao poraženi, imao vremena da se obazre oko sebe. Akiko jeobuhvatila Gora nogama. Dokrajčila ga je snažnim udarcem u stomak.Nobu je, u međuvremenu, tragao za sledećom žrtvom. Samo su Jamato i

156

Kazuki još stajali na nogama. Tukli su se u središtu dodža.

Jamato se srčano branio, ali je Kazuki godinama vežbao tajdžicu sa sen-sejem Kjuzom. Niko iz grupe nije mogao da mu se suprotstavi. Džek jemogao samo da gleda kako Kazuki postepeno slama odbranu njegovog pri-jatelja. Snažan udarac u butinu naterao je Jamata da padne na jedno koleno.Kazuki je nastavio, udarivši ga laktom u glavu. Samo je blokada u posled-njem trenutku spasla Jamatovu vilicu. Jak udarac ga je naterao na uzmak ioborio ga na leđa.

Nobua je od silnog napora oblio težak znoj, dok je obilazio oko Akiko.Držao se na odstojanju. Povremeno bi izveo neku fintu ne bi li joj odvukaopažnju, dok joj se Kazuki prikradao iz mrtvog ugla.

Džek je, s ostatkom grupe, prestao da diše. Čekali su kraj borbe. Znao jeda Nobu nije najveštiji borac. Ostao je na nogama samo zahvaljujući di-vovskom stasu. Očvrsnuo je tokom proteklih meseci. Podnosio je mnogeudarce, koji bi ga ranije oborili s nogu.

Dugotrajna borba i Nobuovi napadi nisu uticali na Akiko. Izgledala jepribrano i spokojno. Znala je da joj prava opasnost preti od Kazukija.

Džek nije voleo Kazukija zbog toga što ga je neprestano maltretirao, alinije mogao, a da ne vidi koliko je umešan i pametan borac. Urođeni talentkoji je dolazio do izražaja na vežbanju za Dva neba podjednako je opčinja-vao i ljutio Džeka. Bio je jak u streličarstvu i jahanju. Dobro se snalazio sbo palicom. U borbi bez oružja bio je smrtonosno opasan. Dokazao je svo-ju vrednost savladavanjem Trostrukog kruga. Kazuki se razvijao u moćnogsamurajskog ratnika.

Blago je klimnuo glavom Nobuu, i zajedno su krenuli na Akiko. Kazukije navalio na glavu, a Nobu na stomak.

Akiko se nije zbunila, niti je uzmakla. Najedanput je poletela u vazduh.Preskočila je Kazukijev udarac nogom i Nobuov napad sa strane. Izdiglase, i s obe noge udarila po zbunjenim licima protivnika. Bili su potpuno iz-nenađeni njenom, dotad neviđenom, napadačkom tehnikom. Zateturali suse unazad i pali na pod.

Akiko se lako dočekala u borilačkom stavu. Posmatrala je prizor pred so-bom. Stajala je sama u dodžu punom poleglih učenika, koji su nemo po-zdravili njenu pobedu u poslednjem okršaju.

157

„Ko ju je naučio tom potezu?“, prošaptao je Takuan Džeku, dok mu se nalicu ocrtavala neverica.

„Nemam pojma“, odvrati Džek, slegnuvši ramenima. Sigurno ga nije na-učila u ovoj školi, pomislio je.

Prišao joj je sensej Kjuzo. Poklonila mu se s poštovanjem. Učitelj se nijezaustavio pred njom. Snažno ju je udario u grudi i bacio preko kuka. Palaje nedaleko od Džeka. Svi su preneraženo posmatrali majstora tajdžicua,zatečeni njegovim napadom.

„Ova vežba se ne iscrpljuje proborn vaše tajdžicu veštine“, objašnjavaoje sensej Kjuzo. Ponovo je imao ozbiljan i nemilosrdan izraz. „Svrha joj jeda pokaže kako ćete se ponašati u bici. To je i proba zanšina – vaše svesti ookolini i protivniku. Ako želite da preživite rat, morate neprestano da pri-menjujete zanšin.“

„Ali Akiko je pobedila!“, povika Džek, povređen osvetoljubivim stavomučitelja. „Ona je...“

„Nije“, planu sensej Kjuzo. Presekao je Džeka oštrim pogledom. „Nijeona Poslednji samuraj na nogama, nego ja.“

158

27.

KUKAJ

Sneg je pokrio dvorište Niten Iči Rjua. Tragovi stopala ispresecali su krtubelu površinu. Išli su od Šiši-no-maa do Čo-no-maa i dalje do dvorane So-kola. Crepom pokriveni krovovi zgrada nisu se videli od snega. Teške lede-nice su blistale na strehama. Čak je i drevni bor u južnom zen vrtu biojedva prepoznatljiv pod belim nanosom. Grane su padale kao slapovi mi-nijaturnih, smrznutih vodopada.

Učenici u Taka-no-mau su drhtali, uprkos debelim zimskim kimonima.Para im je izlazila iz usta na ledenom vazduhu. Sensej Nakamura je sedelas njihovim gostom, čuvenim pesnikom Saigjom, na uglačanom drvenompijedestalu, nasuprot ulaznih vrata. Saigjo je bio sitan, neugledan muška-rac, snenih očiju i velikih, okruglih ušiju. Nosio je neupadljiv okruglasti še-šir. Pored njega je bio iskrzani štap od bambusa. Dugo se divio sokoluraširenih krila, koji je bio naslikan na tavanici, grejući za to vreme ruke naglinenom hibačiju. Studenti su za zavišću posmatrali mali žeravnik, punuglja, koji je sensej Nakamura postavila pred uvaženog gosta.

„Kada vreli žaruspe da otopi ledah! Imam ruke!.“

159

Pesnik je recitovao sa smirenim osmehom. Glas mu je bio tako lagan imek, da se učenicima činilo da haiku lebdi u vazduhu.

Sensej Nakamura je učtivo zatapšala. Aplauz se brzo proširio po čitavojdvorani. Učenici su žustro pljeskali, najviše zbog toga da bi ugrejali oba-mrle ruke.

„Počećemo kukaj“, reče sensej Nakamura, zvaničnim tonom. „Neka istu-pe oni koji smatraju da imaju dobar haiku. Svako će dobiti priliku da pred-stavi svoju pesmu uvaženom gostu. Saigjo-san će doneti odluku, iproglasiti pobednika kad bude čuo sve radove.“

Nekoliko učenika je ustalo i stalo u red s jedne strane dvorane.„Hoćeš li da učestvuješ, Džek?“, pitao ga je Saburo. Držao je zgužvano

parče papira u ruci.

„Mora da se šališ“, odvrati Džek. „Dobro ti je poznato šta sensej Naka-mura misli o mojim pesničkim naporima."

Saburo se nasmejao. „Pa, poželi mi sreću. Mislim da će ti se moj raddopasti!“

Raspoloženi Saburo je stao u red. Jori je tiho prošao pored Džeka.„Srećno!“, prošaptao je Džek.

„Hvala ti“, odvrati Jori nervoznim glasom. Stao je u red.

„Da čujemo prvog pesnika i njegov haiku', reče Saigjo. Znatiželjno je tr-ljao butine. „Neka to bude kap rose u jesenjem jezercetu.“

Sensej Nakamura je pozvala Akiko. Devojčica se duboko naklonila uznak poštovanja. Izvukla je haiku iz džepa na rukavu kimona. Džek pomi-sli da Akiko izgleda nervoznije nego kada je odapela strelu na senseja Kju-za.

„Zima je izvor mog nadahnuća", počela je.

„Purpurni irispod belim ćebetom snisanja da niče.“

Naklonila se kada je pročitala haiku. Čekala je pesnikov sud. Saigjo jeduboko udahnuo i pogledao kroz prozor na pahulje koje padaju. Akiko je

160

bacila pogled u Džekovom pravcu. Čelo joj se namrštilo od brige, zbog pe-snikovog oklevanja da progovori. Džek joj se osmehnuo u znak podrške, apotom je shvatio da ona gleda mimo njega, ka kraju reda za čitanje haikua.Posmatrala je Takuana koji je žustro klimao glavom. Samopouzdanje joj sevratilo. Džek oseti silnu zavist zbog ove njihove komunikacije.

„Kao i proleče, i tvoj haiku je svež, jasan. Mnogo obećava“, konačnoprozbori Saigjo, na Akikoino olakšanje. „Da li će to biti najlepši pupoljakdanas? Videćemo.“

Pozdravio je Akiko učtivim tapšanjem, pre no što je pozvao sledećeg tak-mičara. Akiko je sela, dok je Emi zauzela mesto pred pesnikom. Saigjo juje pažljivo saslušao pre nego što je dubokomisleno prokomentarisao pe-smu. Čuli su još dva haikua. Došao je red na Sabura.

„Posvećen je ljubavi“, obznanio je.

„Možda samo jedno oko ima,ali to jedno ljupko je,reče provodadžija.“

Učenici su se grohotom nasmejali. Duhoviti stihovi su izmamili Džekovosmeh, dok je Akiko očajnički prevrnula očima. Sensej Nakamura jeozbiljnim pogledom ućutkala dvoranu.

„To nije lepo“, gnevno je saopštila, zbrisavši osmeh sa Saburovog lica.„Sensej“, brižno se oglasio uvaženi gost, „pesma je možda pomalo siro-

va, ali je naš mladi pesnik nesumnjivo čudnovat. Oraspoložio me je svojimtrudom. Biljci je potrebno sunce, koliko i kiša, kao što je pesniku potrebansmeh, koliko i suze.“

Sensej Nakamura je klimnula glavom, što je značilo da uvažava njegovsud. Saburo se vratio na mesto pokraj Džeka.

„Pisaćeš je bar dve hiljade puta!“, dobacila mu je Akiko, preko ramena.

Saburo se nacerio, kao da ga nije briga.Džek je namignuo svom prijatelju. „Mislim da je sjajan.“

Ostali radovi nisu bili toliko nadahnuti. Džeku se učinilo da je stari pe-snik u jednom trenutku zadremao. Onda je Jori stao pred gosta. Nervozno

161

je izravnao parče papira i izrecitovao, tako tiho, da se i Saigjo nagnuo pre-ma njemu:

„Kraj stabla žabačuči i gleda licau oblacima."

Pesnikovo lice je blesnulo kao rujna zora. Uspavane oči su se širom otvo-rile. „Uh, evo haikua koji je vredelo čekati! Žabe su moja omiljena tema!“

Jori se poklonio i smerno prošaptao: „Divim se vašem haikuu o žabi kojaskače u staro jezerce. Hteo sam da napišem nešto slično.“

„Uspeo si“, reče Saigjo. Stari pesnik je zvučao ushićeno. „Imaš duha,mali pesniče. Baš kao i tvoj haiku.“

Jori je s olakšanjem seo pored Džeka.

„Svaka čast“, reče Džek i potapša prijatelja po leđima. „Pobedio si.“Emi se nagnula napred i napomenula: „Takuan još nije pročitao svoj

haiku!“

Takuan se naklonio Saigju. Izrecitovao je jasnim, samouverenim glasom:

„Zvono s hrama, oblak trešanja cveta.Raj? Hanami?“

Emi je žustro tapšala. Ostatak odeljenja joj se pridružio. Saigjo je klim-nuo s odobravanjem. Progovorio je s osmehom dubokog zadovoljstva nalicu.

„Stil ti je čist kao beli žad. Nema ukrasa, rezbarija. Dosegao si suštinutrenutka. Ovo je vrhunski haiku.“

Takuan se naklonio pred pesnikom koji ga je obasuo hvalom. Vratio se nasvoje mesto, pored Emi. Sensej Nakamurino poslovično smrknuto lice natrenutak se opustilo, dok je s ponosom posmatrala uspeh svoga sina.

Učenici su znatiželjno iščekivali, dok je pesnik većao sa sensej Nakamu-

162

rom. Učiteljica im se uskoro obratila.

„Saigjo-san smatra da je...“

163

28.

MORALNI POBEDNIK

„...nemoguće proglasiti pobednika", saopštila je sensej Nakamura.

„Imamo dva pesnika iste izražajne snage“, objasnio je Saigjo. Dvoranu jeočas ispunio uzbuđeni žagor. Svi su se pitali ko su mogući kandidati za po-bednika haiku nadmetanja. Džek se nadao da je Jori jedan od njih. Njego-vom prijatelju je bio potreban baš takav podsticaj, da bi povratio poljuljanosamopouzdanje.

Saigjo je nastavio, pošto su se vesti o nerešenom rezultatu proširile dvo-ranom: „Predlažem maekuzuke između dva najbolja kandidata.“

Svi su se ukočili, ali ne od hladnoće, već od iščekivanja. Sensej Nakamu-ra je istupila napred da objasni pravila.

„Naš počasni gost će ponuditi kratki stih od dva reda. Od kandidata seočekuje da mu dodaju dva reda svog haikua, da bi načinili celovitu tankapesmu. Dodati stihovi će biti ocenjeni na osnovu originalnosti i odnosa sazadatim stihovima. Kandidati moraju sročiti svoje delo na licu mesta.“

Učenici su zinuli od čuda, kad su shvatili koliko će test biti težak.„Jori-kune i Takuan-kune, istupite.“

Jori se ukočio. Prestrašeno je zurio ispred sebe kao prepadnuti zec našumskoj stazi.

Džek je šapnuo, „Ne brini. Darovit si s rečima."

164

Takuan je skočio i požurio ka pesniku. Učenici su strpljivo čekali, dok jeJori polako prilazio konkurentu.

Saigjo je počastio Jorija ohrabrujućim osmehom.„Stihovi predstavljaju jednostavnu dilemu:

„Želim ga ubiti,ne želim ga ubiti...“

Iznenađenje se ogledalo na Jorijevom licu zbog sirovih, gotovo brutalnihstihova. Džek je video da Takuan već sastavlja nastavak.

„Prijatelju moj, ljubitelju žaba“, obznani Saigjo, „ti ćeš govoriti prvi.“

Jori se uspaničeno osvrnuo oko sebe. Svuda je nailazio na lica obuzeta iš-čekivanjem. Džek je mislio da njegov prijatelj neće izdržati pritisak i da ćeizleteti iz dvorane Sokola. Ali, Jorijevo lice je odjednom sinulo od nadah-nuća. Izgovorio je haiku tako brzo, da mu se jezik gotovo sapleo o reči:

„Pred tim izboromosveta mami,ali milost je veća.“

Jori je odahnuo, zadovoljan što je uspeo da sastavi odgovor.

Saigjo je napućio usne, dok je razmišljao o haikuu. Obratio se Takuanu:„Koji su tvoji stihovi za maekuzuke?“

Takuan je odgovorio bez oklevanja:

„Uhvaćen je tat,kada mu videh lice,to beše moj braf

Saigjo je zagonetno klimnuo glavom. Zagledao se u žar u hibačiju, dok jerazmišljao o onome što je upravo čuo.

„Ovo je kao kada treba da odlučiš koju vrstu sakea ćeš izabrati. Iako ima-

165

ju različite ukuse, i jedan i drugi su osvežavajući i moćni", objasnio je, tr-ljajući bradu.

„Jori-kune, tvoj haiku odzvanja duhom bušida, ali mu nedostaje poetskiobrt. Takuan-kune, tvoj odgovor je bio neočekivan i upečatljiv, kao crvenaruža zimi. Zbog toga te proglašavam pobednikom!"

Devojčice su cvilele od zadovoljstva. Svi učenici su energično tapšali.Takuan je ustao da bi primio svitak iz ruku pesnika. Sam Saigjo je napisaohaiku kao nagradu.

Nadmetanje je bilo gotovo. Sensej Nakamura je obznanila da je čas za-vršen, i povela Saigja ka dvorani Feniksa, u privatnu audijenciju kod Ma-samoto-same. Učenici su se napolju skupili oko Takuana, da bi mu čestitalina nadahnutom odgovoru i pošteno zasluženoj nagradi. Emi i Akiko su vi-sile na njegovom ramenu i čitale nagrađeni haiku.

Džek je opazio kako je Jori krenuo svojim putem. Pohitao je za njim, posnegu.

„Kako si?“, brižno ga je upitao. Nadao se da njegov prijatelj nije previšeuznemiren.

Jori se okrenuo, sa zadovoljnim smeškom na usnama.

„Dobro sam. Kako ne bih bio – osvojio sam drugo mesto. Zar to niječudesno?“

„Ali... izgubio si. Zar nisi razočaran što te je Takuan pobedio?"

„Zašto bih bio? Nisam očekivao plasman među dvoje najboljih, o pobedida i ne govorimo. Hteo sam da upoznam velikog pesnika Saigja. I zamisli,dopao mu se moj haiku o žabi!“

„Još uvek ne shvatam zašto nisi bar malo uznemiren što si izgubio“, go-vorio je Džek, kasnije te večeri, u Jorijevoj spavaćoj sobi u Šiši-no-ma.„Da se to meni desilo, bio bih veoma razočaran.“

„Ali ja nisam ti“, odgovorio je Jori i postavio malu pevajuću zdelu zanoćnu kjajdžicu vežbu. „Bio bih gubitnik, kad bih poredio svoja dostignućas Takuanovim. Poredim ih s mojom ambicijom da budem što bolji pesnik.Zbog toga sam pobednik.“

Džek nije mogao da ospori mudre reči svog prijatelja. Seo je u ugao i po-čeo da pretura po velikom broju papira sa svojim pesničkim pokušajima.

166

Čuo je brojne haikue tokom takmičenja. Posle tog iskustva nije se usuđivaoda ijedan od njih pokaže Akiko.

„Grozni su“, mrmljao je. „Takuanovi su mnogo bolji. Možda bih mogaoda ga zamolim da mi napiše jedan.“

„Prestani da se porediš s Takuanom', prekorio ga je Jori, dok se spremaoza vežbu kjaj disanja. „Akiko će više ceniti tvoj haiku, samo zbog naporakoji si u njega uložio."

„Zaista tako misliš?“Jori je klimnuo glavom i povikao u pravcu pevajuće zdele. Njegovo ski-

čanje nije uticalo na nju. Namrštio se i pokušao ponovo.

Džek je seo i s obnovljenom rešenošću prionuo da napiše jedan pristojanhaiku. Jorijeva mudrost mu je ponovo pomogla da jasno sagleda svet okosebe. Napisaće pesmu koja će mu nešto značiti i koja će nešto značiti Aki-ko. Ona je njemu poklonila crni biser. On će njoj zauzvrat napisati haiku.

„Da li ste čuli?“, reče Saburo, kad je uleteo u sobu.

Džek i Jori odmahnuše glavom.„Akiko, Emi i Takuan su izabrani da predstavljaju našu školu kao jahači,

na predstojećem Jabusame takmičenju."

„Sjajno“, promrmljao je Džek sebi u bradu. Spustio je četkicu za pisanje.„Takuan će tako provoditi još više vremena pored Akiko.“

„Ne znam zbog čega se žališ“, uzvratio je Saburo, „kad provodiš najvećideo vremena vežbajući s mojim bratom!“

„Kako to misliš?“„Šteta što ne možeš da čuješ sebe za doručkom. Taro ovo, Taro ono...

Smučilo mi se od pohvala na njegov račun!“

„Izvini", reče Džek, zatečen iznenadnim izlivom osećanja svoga prijate-lja. „Nisam znao da si... ljubomoran.“

Saburo je utučeno odmahnuo glavom. „Izvini, Džek. To stalno slušam izusta svojih roditelja. Taro je uradio ovo, ili postigao ono. Kad ćeš ti učinitinešto vredno samuraja, Saburo? Dosadilo mi je da me stalno upoređuju sbratom."

„Ne brini se zbog toga. Moraš da prestaneš da se porediš s njim. Vreme je

167

da postaviš sopstvene ciljeve", reče Džek. Primetio je kako se Jori tihosmejulji, zato što je prepoznao svoj savet.

„Taro je vešt s dva mača, ali ako ćemo pošteno, ponekad ume da budedosadan. Govori samo o mačevanju. Nije zabavan kao ti.“

„Hvala ti“, reče Saburo. Osmeh mu se vratio na lice, kad je pokupio spoda jedan od Džekovih odbačenih haikua. „Šta je ovo? Mislio sam da mr-ziš pisanje poezije.“

„Vrati mi to!“, reče Džek Obuzeo ga je napad panike kad je pomislio daće Saburo pročitati pesmu i pogoditi da je napisana za Akiko.

Istrgnuo je papir iz Saburovih ruku. Gurnuo je svog krupnog prijatelja,kako bi sakupio ostale papire. Saburo se zateturao unazad, zgazivši slučaj-no na Jorijevu nogu. Dečak je ispustio oštar krik.

Pevajuća zdela je zviznula.Džek i Saburo su začuđeno posmatrali Jorija i zdelu.

„Uspeo sam“, prošapta Jori, uz silno strahopoštovanje. „Zbilja sam us-peo.“

„Ovde sve vri od ratničkih podviga“, zajedljivo će Kazuki. Provirio je navrata. „Da nismo zalutali u ženski hodnik? Komešanje, poezija i kjaj kojibi mogao da uplaši samo nekog miša. Bolje da se pričuvamo, momci. Sle-deći put će tražiti da se pridružimo času ikebane!"

Hiroto, Goro i Nobu su prasnuli u smeh, pre no što su nastavili hodnikomka svojim sobama. Uvredeni Džek i Saburo su potrčali ka vratima. Moglisu samo da gledaju za Kazukijem, nesposobni da smisle valjan odgovor.

Jori je ostao na istom mestu. Zaneseno je posmatrao zdelu, koja je konač-no progovorila.

168

29.

FRATAR

Akikoina odbrana je popustila pred Masamotovim napadom. Izgubila jevakizaši, tokom udarca Jesenjeg lista. Odvažno je pokušavala da nastavinapad, ali nije mogla da izađe na kraj s Masamotovom veštinom. Izbio jojje katanu iz ruku i spustio mač na njenu glavu. Akiko je, bez trunke raz-mišljanja, sklopila ruke oko njegovog mača.

Učenici Dva neba, poređani uza zid dvorane Feniksa, zapanjeno su uz-dahnuli.

Akiko je uhvatila Masamotovu oštricu golim rukama!

„To nije preporučljiva odbrana za samuraja“, reče Masamoto, nimalozbunjen njenom magičnom veštinom. „Ostaćeš bez prstiju.“

Akiko je pustila oružje, kao da do tog trenutka nije bila svesna onoga štoje učinila. Podigla je mačeve i stala u vrstu pored Džeka. On nije mogao daveruje rođenim očima. Blokiranje mača na taj način bila je tehnika koja da-leko prevazilazi samurajsku obuku. Masamoto ga je pozvao da istupi, preno što je stigao da je išta pita. Odmah su ukrstili oružje.

Džek se upinjao da se odbrani od Masamotovog napada s dva mača. Blo-kirao je nasrtaj na glavu vakizašijem i upravio katanu na zaštitnikov vrat, ukontra-napadu. Masamoto je lako izbegao pretnju, korakom u stranu. Spu-stio je katanu prema Džekovim grudima.

169

Mačevi su im se sudarili.

Džek je, bez razmišljanja, udario Masmotovu oštricu kisakijem, dva puta,i učiteljev mač se zakotrljao po podu dodža.

Svi učenici su raširenih očiju posmatrali Džeka. Samo je na Tarovimusnama igrao ponosni osmeh.

Džek nije odmah shvatio šta je učinio.Razoružao je legendarnog mačevaoca, Masamota Takešija.

Izveo je savršen udarac Jesenjeg lista.„Učinio sam to!“, prostenja Džek. „Ovladao sam tehnikom Dva neba.“

Ali dvoboj još nije bio gotov. Masamoto je i dalje imao vakizaši.Hitnuo je kratki mač za obuku na Džeka, udarivši ga snažno posred gru-

di. Učenik se zateturao unazad. Petom je zakačio ivicu pijedestala i tresnuoo pod.

„Mrtav si“, rekao je Masamoto i prekinuo dvoboj.Iscrpljeni dečak je pokušao da negoduje, iako je ostao bez daha, „Ali to...

nije bila borba mačem... Bacili ste ga na mene.“

„Planina moru“, odgovorio je Masamoto, bez imalo sažaljenja. „Moraosam da promenim taktiku, da bih razbio tvoju dvostruku odbranu, i da bihpobedio. Morao sam da te napadnem na način koji nisi očekivao. Drugimrečima, pomerio sam planinu ka moru. Uči se na tome, mladi samuraju.“

Džek je ustao i vratio vakizaši Masamotu.

„Drago mi je što vidim da si konačno ovladao udarcem Jesenjeg lista.Nemoj da brkaš pojedinačne mačevalačke tehnike sa stilom Dva neba.“,opomenuo ga je Masamoto. Njegovo lice nagrđeno ožiljkom bilo jeozbiljno, a na usnama mu nije bilo ni fračka osmeha.

Džek je pognuo glavu u znak poštovanja. Nepromišljeno je postupio kadje, zanet sitnim uspehom, pomislio da je u trenu ovladao celom tehnikom.

„Suština ove veštine nije u baratanju s dva rnača" objašnjavao je Masa-moto. Obraćao se čitavoj grupi. „Pobednički duh je potka Dva neba. Cilj jepobeda, uz pomoć svih sredstava i svih oružja. Neophodno je da usvojiteovo stanovište, da biste napredovali na putu Dva neba.“

170

Snega je nestalo. Rano prolećno sunce je izmamilo veliki broj ljudi naulice Kjota. Džek i Jamato su kasnili na čas Jabusamea. Morali su da seprobijaju kroz gužvu. Džeku nije promaklo da na pijaci prepunoj kupacavlada napeta, nezdrava atmosfera. Mesecima nije bilo nikakvih vesti, da bisada počele su da kolaju glasine kako je Kamakurina vojska na putu. Ljudisu kupovali zalihe, strahujući od rata.

„Kako je bilo na vežbanju za Dva neba?“, reče Jamato.Iznenadio ga je svojim pitanjem. Jamato je obično izbegavao da govori o

tome. Pominjanje Dva neba ga je podsećalo na to da nije bio u stanju da seuzdigne do nivoa očevih očekivanja, iako se isticao u svim disciplinama.

„Dobro i loše“, odvrati Džek. „Upravo sam otkrio da se Dva neba tičuukupne borbene strategije, koliko i veštine..."

Iz pokrajnje uličice se pojavila ruka i ščepala Džeka. Prvo što mu je palona pamet bilo je da opet neki ronin namerava da ga otme i kazni. Dozvao jeJamata u pomoć. Istovremeno je okrenuo ruku i uhvatio napadača u čvrstzahvat, onesposobivši čoveka koji pao na kolena, moleći za milost. Jamatose u sekundi našao pored Džeka.

„Nemoj me ubiti!“, molio je nepoznati, dok se grčio na tlu. „Ne želim dati naudim.“

„Šta hoćeš?“, pitao je Jamato.

Čovek je bio prljav i neuredan, i nosio je iscepan šal i ogrtač. Izgledao jeizmučeno. Posmatrao ih je upalim, krvlju podlivenim očima. Najčudnije jebilo što nije bio Japanac.

„Ja .. ja sam fratar Huan de Madrid“, promucao je. Govorio je japanski sasnažnim španskim naglaskom. „Ja sam franjevački kaluđer iz Crkve Sve-tog Franje u Edu. Video sam tog dečaka i pomislio da mi može pomoći.“

„Šta hoćeš od mene?“, reče Džek. Pitao se zašto je fratar toliko propao.„Ti si Evropljanin. Mislio sam da si možda sa španskog ili portugalskog

broda.“

„Nisam. Moj brod se nasukao. Ja sam Englez.“„Englez!“, zapanjeno će fratar. Džek je klimnuo glavom.

„To sad nije važno. U ova strašna vremena moramo biti saveznici, a neneprijatelji. Kao što sam rekao, došao sam sa severa, iz Eda, gde sam pro-

171

veo mnogo godina. Imao sam vernu pastvu, ali nje više nema... nema...“

Suze su mu navrle na oči.„Pođite s nama u Niten Iči Rju“, predložio je Džek. Kleknuo je pored

fratra, da bi ga utešio. „Tamo ćete biti bezbedniji."

„Ne. Niko nije siguran“, oštro će fratar. „Vojska daimja Kamakure je uni-štila sve hrišćanske crkve i spalila naše domove, dok smo spavali u njima!Posekli su fratre i jezuitske sveštenike koji nisu izgoreli u požaru...“

Fratar je kroz jecaje govorio o strašnom masakru.

„Kako ste vi preživeli?“, pitao je Jamato. Još nije vratio mač u korice. „Ne znam. Nekako sam uspeo da umaknem. Izgubio sam sve, izuzev ko-

šulje na leđima. Pokušaću da se dokopam Nagasakija. Moram da odem izove proklete zemlje.“

Kriknuo je, kad je dohvatio Džeka za ruke, „Daimjo Kamakura i njegovavojska su sve bliži! Nemamo vremena za gubljenje. Trebalo bi da pođeš samnom! On će te sigurno ubiti.“

Panično se osvrtao oko sebe. Pokušao je da ustane, ali su noge popustilepod njim.

„Odmor vam je neophodan“, reče Džek. Obgrlio je fratra. „Dopustitenam da vas odvedemo do senseja Jamade, našeg zen majstora. On će se po-brinuti za vas.“

Sensej Jamada i Džek su se rano sledećeg jutra oprostili s fratrom Hua-nom de Madridom.

„Pozvani ste ostanete duže ako želite", reče sensej Jamada.„Ne, hvala. Već ste mnogo učinili za mene“, učtivo će fratar, uz smerni

naklon. „Hvala vam na hrani i novoj odeći. Ne smem da ostanem.“

Preklinjao je Džeka, „Da li si siguran da nećeš poći sa mnom?“„Džek-kun će biti bezbedniji s nama“, uveravao ga je sensej Jamada.

Fratar je zatim krenuo na put. Džek je posmatrao kako se udaljava, držećise senki. Sad je znao da je rat daimja Kamakure počeo. To je značilo da sušanse da povrati očev priručnik gotovo u potpunosti nestale. Borba protivjednog nindže, makar on bio i nemilosrdno Zmajevo Oko, iz osnova se ra-zlikovala od borbe protiv čitave vojske. Najviše je strahovao za sopstveni

172

život. Pretnja je svakim danom bila sve bliža.

Fratar je bez osvrtanja zašao za krivinu i nestao s vidika.„Možda je trebalo da mu se pridružim“, razmišljao je Džek.

Sensej Jamada je polako odmahnuo glavom.„Sigurniji si u lavljoj jazbini, nego u zmijskom leglu“, odgovorio je maj-

stor zena. „Očekuje ga težak i opasan put do Nagasakija. Sumnjam da ćefratar ikada stići do tri dana udaljenog Kobea. U ova nesigurna vremenamalo ko će mu pomoći, dok će mnogi gledati da mu smrse konce. Masa-moto-sama, pak, može da te zaštiti, Džek-kune. Niten Iči Rju je najbezbed-nije mesto za tebe.“

173

30.

KJOŠA

Taiko bubanj je grmeo, praćen tutnjavom konjskih kopita. Sve se orilo,dok su strelci galopirali stazom pre takmičenja. Učenici su se gurali da bizauzeli što bolje mesto iza konopca na stazi za Jabusame. Klicali su i apla-udirali svojim timovima. Džek je kliknuo iz sveg glasa kad su Akiko, Emi iTakuan proleteli pored njega.

Proleće je konačno stiglo, i predivno cvetanje sakura je najavljivalo tak-mičenje u streličarstvu. Za poslednjih mesec dana, koliko je prošlo od neo-čekivanog susreta s fratrom, do Kjota je stigao veliki broj priča oprogonima, masakrima, žigosanjima i javnim spaljivanjima. Zlodela Ka-makurine vojske zasad su se dešavala samo unutar granica provincije Edo.Među stanovnicima Kjota se osećala sve veća napetost, koja je rasla, napo-redo s nagomilavanjem Kamakurinih trupa na granicama. Narod je straho-vao. Iako daimjo iz Eda još nije napao nekog japanskog gospodara,njegova vojska je bila na sedam dana hoda od grada. Mogao je da krene nanjih svakog časa.

Masamoto i Jošioka, starešine Niten Iči Rjua i Jošioka Rjua, stajali su navrhu visoke drvene kule i posmatrali komešanje mase. S vidikovca se pru-žao pogled na čitavu stazu. Treći zabuton jastuk, postavljen za glavešinuJagju Rjua, daimja Kamakuru, ostao je zlokobno prazan.

„Hoćeš li malo piletine?“, pitao je Saburo, ponudivši Džeku svoj jakitori.

174

Džek je odbio hranu. Upravo su ručali.

„Da li ikad prestaješ da ždereš?“, pitao ga je Taro. Odmahivao je glavoms očajnim izrazom lica. „Šta će otac reći, kad vidi da ne možeš da se uvu-češ u oklop?“

Saburo je besno pogledao starijeg brata. „Ako me uopšte i primeti, dok timašeš s dva mača...“

„Hoćete li prestati da se svađate?“, prekinula ih je Kiku. „Emi će prva ja-hati za našu školu.“

Pogledali su ka početku staze. Daimjova kći se već popela na konja. Ner-vozno je podešavala tobolac sa strelama, dok je čekala na znak da krene.Znatiželjna gomila se utišala.

Lutrija je odlučila o rasporedu takmičara iz tri škole. Nadmetali su se zadve nagrade. Jedna će pripasti najboljem strelcu, a druga školi s najvećimbrojem pogođenih i uništenih meta.

Zvaničnik je mahnuo velikom papirnom lepezom na kojoj je bilo naslika-no crveno sunce. Emi je krenula. Njen konj je galopirao vratolomnom brzi-nom niz stazu. Pustila je uzde i posegnula za džindouom. Zapela je strelu sdrvenim vrhom. Kriknula je „In-Jo!“ i naciljala prvu metu.

Njen konj se malo zaneo, zbog čega je morala da dohvati uzde. Nije po-godila u centar mete, što je izazvalo uzdah razočaranja. Međutim, zadivilaje Džeka svojom jahačkom veštinom. Brzo se pribrala i spremila za drugumetu. Pustila je strelu i pogodila ravno u sredinu. Učenici Niten Iči Rjua suradosno klicali.

U punom trku je vešto izvukla džindou za poslednju metu. Konj je galo-pirao takvom brzinom da se ubrzo našla u ravni s metom. Hitro je nanišani-la i odapela. Strela je zakačila ivicu drvene daske, odlomivši njen donjiugao.

Gomila je tapšanjem pozdravila njen prolazak. Sensej Josa je prihvatilaEminog konja za uzde, i čestitala joj. Dva pogotka su bila dobar rezultat.Masamoto-sama je izgledao zadovoljno, i s poštovanjem se naklonio tak-mičarki.

Sledeći je bio dečak iz Jošioka Rjua. Delovao je samouverenije od Emi.Dobio je znak i poterao konja. U trku je pogodio prvu metu, uvežbanom la-

175

koćom.

Pao je kao žrtva svog preteranog samopouzdanja. Uspravio se u sedlu, alije izgubio ravnotežu, pre druge mete. Konj se malčice sapleo. Dečak se za-kotrljao po tlu. Odskočio je nekoliko puta po prašini, pre no što se zausta-vio.

Zavladala je neugodna tišina. Gomila je čekala da vidi da li je takmičarpreživeo pogibeljni pad. Dečak se uspravio, uz pomoć dva zvaničnika. Ot-hramao je u stranu. Studenti su ga pozdravili toplim aplauzom, ali je Jošio-ka-san na kuli delovao duboko nezadovoljno njegovim učinkom. Papirnatalepeza mu se slomila u ruci, kad je divlje zamahnuo. Džek je primetio da seMasamoto nagnuo prema njemu da mu uputi nekoliko utešnih reči, ali sestarešina suparničke škole pravio da ga ne čuje.

„Znaš li da su Masamoto-sama i Jošioka-san jednom podelili megdan?“,prošaptao je Taro Džeku u uho.

„Ne znam“, reče Džek.

Saburo je munuo Džeka laktom i prevrnuo oči, da bi mu pokazao šta mi-sli o još jednoj od bratovljevih mačevalačkih priča. Vratio se grickanjusvog jakitorija, dok je dečak iz Jagju Rjua zauzeo položaj na početku sta-ze.

„Masamoto-sama je stigao u Kjoto kao nepoznati mačevalac“, objasnioje Taro. „Odlučio je da stekne ugled, tako što će izazvati najčuveniju školuu Kjotu, Jošioka Rju.“

Začuli su se uzvici odobravanja kad je strelac iz Jagju Rjua pogodio prvumetu.

„Masamoto-sama je, na sveopšte iznenađenje, pobedio bokenom glaveši-nu škole, Jošioka-sana!“, reče Taro, zadivljen tim podvigom.

Gomila je uzdahnula kada je dečak promašio sledeću metu.„To je bila tolika bruka za školu, da je mlađi brat Jošioka-sana izazvao

Masamoto-samu na dvoboj. Masamoto-sama je ponovo pobedio, ozbiljnopovredivši svog protivnika.“

Začuo se aplauz, kad je dečak iz Jagju Rjua protutnjao stazom. Pogodioje dve od tri mete.

„Jošioka-san je, razgnevljen porazima, naredio svom sinu da povrati po-

176

rodičnu čast“, nastavi Taro. Prestao je da prati nadmetanje u Jabusameu.„Sin se složio, iako je bio golobradi momčić. Zakazao je megdan u hramuKodaji. Mladić je bio veoma prepreden. Postavio je zamku Masamoto-sa-mi. Stigao je u punom borbenom oklopu, u pratnji dobro naoružanih ljudi,s namerom da ga ubije.“

Džek je slušao dok je sledeći takmičar iz Jošioka Rjua izlazio na stazu.„Ni Masamoto-sama nije bio naivan. Zakasnio je na prva dva megdana,

ali je na treći stigao ranije. Sakrio se, kad je shvatio da se radi o zasedi, inapao ih kad su počeli da se raspoređuju. Prosekao je sebi put i u prvomnaletu slomio momku rame. Jošioka-sanov sin se odonda nije služio ma-čem.“

Devojka iz Jošioka Rjua je projurila stazom. Učvrstila je vođstvo svogatima tako što je pogodila dve mete i okrnjila treću, iako je nije polomila.Jošioka je aplaudirao. Oholo je osmotrio Masamota.

„Iako se to davno zbilo, Jošioka-san još nije prešao preko toga. Prestao jeda razgovara s Masamoto-samom.“

„Hoćeš li ućutati?“, brecnula se Kiku. „Akiko nastupa.“Akiko je potapšala vrat belog bojnog konja. Nastojala je da ga umiri pre

galopa. Džek joj je držao palčeve. Znao je da je Akiko vredno vežbala zaovaj trenutak.

Signalna lepeza se podigla.Poterala je konja.

Džek je prestao da diše, kada je zapela, naciljala i odapela prvu džindou.Pogodila je samo središte mete, koja se raspala na deliće. Učenici iz NitenIči Rjua klicanjem su pozdravili pogodak.

Približavala se drugoj meti. Stisnula je konja butinama. Umirila se prenego što je odapela strelu. Džindou je letela pravo i razbila metu nadvoje.Razlegao se novi aplauz. Džek je kriknuo od oduševljenja.

Sve oči su bile uprte u Akiko, koja se spremala za završni potez. Ali, dokje ona još podizala luk, njen konj je prošao pored poslednje mete. Uzdahrazočaranja se digao iz gomile, ali Akiko nije odustala. Okrenula se u sedlui odapela strelu, koja je pogodila poslednju metu rasturivši je na komadiće.

Učenici Niten Iči Rjua su podivljali od oduševljenja.

177

Džek nije mogao da se suzdrži, i potrčao je da joj čestita. Sjahala je i kre-nula stazom.

„Bila si čudesna", reče Džek. „Poslednji hitac je bio neverovatan.“„Hvala ti“, odgovorila je je Akiko, sa stidljivim osmehom. „Ali nisam

samo ja zaslužna za svoj uspeh. Takuan me je naučio toj tehnici.“

Mogao je znati da je Takuan nekako umešao prste u to.„Pa, u tom slučaju je najbolje da ga pronađemo i da mu poželimo sreću“,

predložio je Džek. Trudio se da bude plemenit. „Moraće dosta da se po-trudi, da bi bio na nivou tvoje predstave."

Drugi takmičar iz Jagju Rjua je krenuo, kad su stigli do početka staze. Nakraju staze ga je pozdravio mlak aplauz. Nije uspeo da pogodi nijednumetu.

„Moramo da pobedimo!“, reče Džek. „Jagju Rju je uništio samo dvemete; Jošioka Rju tri; mi smo već skinuli pet.“

„Ostao je još po jedan jahač iz svake škole“, podsetila ih je Akiko. Klim-nula je prema sićušnoj devojčici iz Jošioka Rjua, koja se penjala na konja.

„Začudio bih se ako uopšte stigne do mete, o pogađanju da i ne govo-rimo!“, reče Džek. „Sem toga, sigurno ćeš dobiti nagradu za najboljegstrelca.“

Devojčica je delovala odlučno i hitro, iako je bila manja od sedla na ko-jem je sedela. Signalna lepeza se podigla. Naterala je konja u galop. Hitalaje stazom. Jedva je ustala sa sedla. Uspela je da zapne strelu i rasturi prvumetu. Ubrzo je razbila i drugu.

Akiko je značajno pogledala Džeka.

Devojčica se približavala poslednjoj meti. Ispustila je strelu, koja je palana zemlju.

„Rekao sam ti“, reče Džek, s trijumfalnim izrazom lica. „Pobedićeš.“

„Zaboravio si Takuana i poslednjeg jahača Jagju Rjua. Ona bi mogla daosvoji titulu najboljeg strelca“, reče Akiko, s njoj nesvojstvenom zlobom.

Moriko je podešavala sedlo. Nečasno je pobedila Akiko na tarju-džijajnadmetanju, pre dve godine. Ona joj to nije zaboravila. Žustro je razgova-rala s Kazukijem, nedaleko od njih. Naglo su ućutali, kad su videli Akiko iDžeka. Izgledali su nervozno i tajnovito.

178

„Srećno“, promrmlja Kazuki, uz naklon.

„I ja tebi isto želim“, odvrati Moriko, s crnim osmehom.Kazuki se progurao kraj Džeka, praveći se da ga ne vidi. Džek se pitao da

li joj je preneo još vesti od oca, ne znajući da je samuraj na Masamotovojstrani.

Moriko se popela na crnog konja i krenula ka početku staze.„Dobar trik“, prosiktala je i ošinula Akiko otrovnim pogledom u prolazu.

„Šteta što se neće računati.“

„Kako to misliš?“, reče Akiko. Zagrizla je mamac.„Odapela si strelu, nakon što si projahala čitavu stazu“, likovala je Mori-

ko. Otkasala je i ostavila zaprepašćenu suparnicu za sobom, bez mogućno-sti da joj uzvrati.

„Ne obraćaj pažnju na nju“, reče Džek, kad je video brigu u Akikoinimočima. „Zvanična zastava se podigla. Pogodak je priznat. Uostalom, kogaje briga da li će pogoditi sve tri mete. Ostaje nam Takuan. On nas neće iz-neveriti, zar ne?“

179

31.

PALI JAHAČ

Morikoin konj je tutnjao stazom, frkćući od napora. Jahala je pribrano isamouvereno. Upravila je pogled ka prvoj meti i podigla se u sedlu. Održa-vala je savršenu ravnotežu. Bez ikakve žurbe, s okrutnom delotvornošću,uzela je strelu i zapela luk, odapela i uništila prvu metu.

I sledeća meta je doživela istu sudbinu.Približavala se poslednjoj. Otpustila je džindou, trenutak pre no što se na-

šla u istoj ravni s njom. Strela s drvenim vrhom je pogodila samo središtemete. Iverje je poletelo na sve strane. Snažno klicanje se diglo iz grla uče-nika Jagju Rjua.

Akiko je s nevericom odmahivala glavom. „To je zaista zadivljujuće“,priznala je.

„Ali to što si pogodila metu odapevši strelu unazad pokazuje da si veštijistrelac od nje“, reče Džek.

Ljubazno se osmehnula, suočena s njegovom nepokolebljivom verom unju.

„Hajde da poželimo sreću Takuanu. Trebaće mu posle ovakve predstave.“

Krenuli su stazicom do vezanih konja.„Šta se desilo?“, rekla je Akiko i pritrčala Takuanu, koji je ležao na tlu.

Ječao je držeći se za slabine.

180

„Sedlao sam konja...“, prostenjao je, trzajući se posle svakog udisaja,„kad sam koraknuo unazad i udario drugog konja. Ritnuo me je, i mislimda mi je slomio nekoliko rebara.“

„Pozivamo poslednjeg jahača za Niten Iči Rju“, oglasio se zvaničnik.„Možeš li da jašeš?“, pitao ga je Džek.

Takuan je pokušao da sedne, ali je to bio prevelik napor. Slabašno je od-mahnuo glavom. „Boli kao sam đavo. Jedva dišem.“

„Poslednji poziv za strelca Nitena!“, povika zvaničnik.

„Rezultat je nerešen“, reče Džek. „Pobedićemo, ako pogodiš makar i jed-nu metu.“

„Ti ćeš to učiniti“, prostenjao je Takuan.

„ Ali, nikad nisam vežbao na pravom konju!“, protestovao je Džek.„Prošle nedelje si pustio uzde“, reče Takuan, s bolnim osmehom na usna-

ma.

„I pao!“„Džek, ne brini“, reče Akiko. Kleknula je pored palog jahača. „To je

obično nadmetanje. Najvažnije je da se pobrinemo za Takuana."

Džek je shvatio da će mu prilika da zadivi Akiko nepovratno iskliznutikroz prste. Kazuki je imao pravo. Ona je htela pravog samuraja, nekoga kone zazire od preuzimanja rizika.

„Ne. Učiniću to“, rekao je i odvezao Takuanovog konja.

Poveo ga je do početka staze. Nije se usuđivao da pogleda iza sebe, daAkiko ne bi videla koliko se plaši.

Pogledao je niz stazu za Jabusame i progutao knedlu. Činilo mu se da seproteže unedogled i da su mete nepojmljivo male. Promeškoljio se u sedlu.Pokušavao je da stisne životinju butinama. Takuanov bojni konj je biomnogo veći od drvene igračke, ali to nije sve. Imao je i noge! Od ovogajednostavno neće biti ništa.

Lica stotina mladih samuraja u iščekivanju su se okrenula prema njemu.Opazio je Sabura. Džekov krupni prijatelj je preneraženo zevao u njega.Dopola pojeden jakitori ražnjić virio mu je iz usta. Sensej Josa mu je pri-šla, pod izgovorom da proverava uzde.

181

„Gde je Takuan?“, prosiktala je. Ošinula ga je gnevnim pogledom.

„Udario ga je konj“, prošapta Džek.Zvaničnik je podigao crvenu lepezu, što je bio znak za polazak.

Sensej Josa je duboko udahnula i izdahnula. „Pa, sad je prekasno. Nemojda slomiš vrat!“

Džek se nervozno nasmešio učiteljici streličarstva i poterao konja. Bojniat je hitro grabio. Uskoro je galopirao stazom. Džek je stisnuo uzde i luk,toliko snažno da su mu prsti pobeleli.

Prva meta se za tili čas pojavila. Naterao je sebe da pusti uzde i posegneiza leđa, kako bi dohvatio jednu od Takuanovih strela. Ljuljao se u sedlu,dok je nastojao da zapne džindou. U poslednjem trenutku je uspeo da je na-mesti i uputi zakasneli, očajnički hitac.

Toliko je promašio, da je zamalo pogodio jednog zvaničnika. Čuo jesmeh iz gledališta. Shvatio je da mora da se podigne iz sedla da bi pogodiometu.

Konj je jurio. Potegao je još jednu džindou iz tobolca, dok je druga metahrlila ka njemu. Odbacio je oprez. Pustio je uzde i ustao iz sedla. Uspeo jeda se uskladi s kretanjem konja i da nacilja. Neočekivani trzaj ga je izbacioiz ravnoteže. Poleteo je unapred, i u očajanju se uhvatio za vrat životinje.

Iz redova mladih samuraja se začuo još bučniji smeh, kad je gajdžin pro-leteo pored njih, držeći se za grivu, u paničnom strahu za svoj život. Džekuse činilo da se vratio na palubu Aleksandrije, gde se upinje da opstane naglavnom jarbolu, u divljoj oluji.

U tome je stvar, sinulo mu je. Mora da nađe ravnotežu, kao što je radiona moru.

Uspravio se u sedlu. Zamislio je da je konj visoki jarbol i zaboravio nastrah. Dozvolio je telu da se opušteno savija napred nazad, upijajući pokre-te bojnog konja u galopu, kao da se radi o talasima.

Imao je veoma malo vremena da se pripremi za poslednju metu. Upornovežbanje na drvenom konju mu se isplatilo. Setio se sensej Josinih reči odprošle godine – „Strelac će krenuti putem luka kad prestane da misli nametu.“

Zaboravio je na poslednju metu. Dopustio je svom telu da obavi zateza-

182

nje, nišanjenje i odapinjanje. Znao je da, na drvenom konju, može da pogo-di metu svaki put, čak i zatvorenih očiju. Morao je da veruje svojim in-stinktima.

Strela je poletela.Konj je nastavio da galopira. Prošao je kraj staze, dok je Džek uzaludno

pokušavao da dohvati uzde ispod njegovog vrata. Burno klicanje gomilereklo mu je da je pogodio Jabusame metu. Ali Džek je u tom trenutku većzašao duboko u šumu.

„Bio si urnebesan“, rekao je Saburo kasnije te večeri, na školskoj prosla-vi u Čo-no-mau. „Zamalo što nisi ubio zvaničnika i zadavio konja, da bi nakraju odjahao u susednu provinciju!"

„Ipak je rasturio metu“, podsetio ih je Takuan, koji je sedeo nasuprotDžeku, s čvrsto vezanim zavojem oko rebara, okružen zabrinutim devojči-cama.

„Uspeh je došao kao rezultat timskog napora“, napomenu Džek. Nazdra-vio je Takuanu šoljom senča, koju mu je Akiko upravo nalila. „Ne bih toučinio, bez tvoje pomoći.“

„Večeras je tako skroman", reče Jamato. „Obično grabi sve zasluge zasebe!“

Jamato je prijateljski munuo Džeka u rebra, da bi mu dao do znanja da sešali.

„Kako se osećaš, Takuane?“, pitala je Emi.„Mnogo bolje" odgovorio je. Poklonio se pred njom, kad im se pridružila

za stolom. „Sensej Jamada kaže da je rebro samo napuklo. Modrica se većpovlači, zahvaljujući biljnom melemu koji si mi dala.“

Emi se stidljivo osmehnula. „Dobila sam ga od svoje dadilje.“Saburo je značajno odmerio Džeka, pre no što mu je šapnuo u uho:

„Kako mu to polazi za rukom? Juri ga čak i daimjova kćer!“

Džek je gucnuo još malo zelenog čaja, susprežući osmeh.„Kohaj!“, dreknuo je Masamoto s drugog kraja dvorane Leptira. Učenici

su naglo prestali s pričom. Okrenuli su se ka prvom stolu.

„Ponovo ste me učinili ponosnim. Pobeda nad Jagju Rjuom i Jošioka

183

Rjuom dokazuje da smo najbolja samurajska škola u Kjotu!“

Učenici su odgovorili moćnim usklikom.„Dvostruko smo blagosloveni činjenicom da imamo najboljeg Jabusame

strelca u Kjotu“, dodao je i klimnuo u pravcu Akiko.

Poklonila se. Džek je blistao od ponosa. Jabusame zvaničnici su joj do-delili nagradu zbog izuzetnog hica otpozadi. Bila je prva učenica koja jeuspešno izvela tu tehniku u Kjoši. Moriko je besnela zbog te odluke. Džekje video kako je izlomila svoje strele u napadu gneva, dok je Kazuki uzaludpokušavao da je uteši.

„Tradicija nas uči“, reče Masamoto i podiže šolju senča za zdravicu, „dapobeda u Kjoši donosi sreću Niten Iči Rjuu do kraja ove godine. Neka štoduže traje. Kampaj!“

Vrata Čo-no-maa su se naglo otvorila, i jedna devojčica je utrčala, vrište-ći. „Dvorana Sokola je u plamenu!“

184

32.

SOKO U PLAMENU

Veličanstveni Taka-no-ma je goreo kao divovska lomača koja se ocrtava-la na noćnom nebu. Učenici su obrazovali red od školskog bunara do plam-teće dvorane. Mahnitom brzinom su dodavali kofe s vodom. Džek jepolivao plamenove na verandi. Vrelina je bila tolika da su mu dlačice narukama izgorele. Morao je da štiti oči od jare, dok se dim kovitlao oko nje-ga. Počeo je da se guši.

„Sklanjaj se odatle, Džek-kune!“, naredila mu je sensej Josa.Džek se oteturao s verande, kašljući i pljujući. Čučnuo je nasred dvorišta.

Grabio je čist vazduh, dok su ostali učenici nastavili da se bore s plameno-vima.

Oči su ga pekle od dima. Ipak je opazio pokret, nedaleko od školskih vra-ta. Velika senka, izvitoperena treperavim sjajem požara, kliznula je dužspoljnog zida, i nestala. Tamna prilika se prikrala ulazu i skinula rezu.Džek je protrljao oči. Žmirkao je, da bi izoštrio vid. Video je još senki,koje su nadirale kroz otvorena vrata.

Nindže! pomislio je. Zmajevo Oko je konačno stigao.

Zatim je opazio samurajske mačeve. Blistali su u svetlosti plamenova.Kako je bio glup, kad je pomislio da se radi o Zmajevom Oku. Nindže bibile mnogo opreznije i tajnovitije. Ovo je mogla biti samo vojska daimja

185

Kamakure. Ali, kako je mogao tako brzo dovesti svoje snage? One su, na-vodno, još utaborene pored granice s Edom, na nekoliko dana hoda odav-de. Kako god, Džeku je bilo jasno da je požar poslužio samo da im odvratipažnju, i da je Niten Iči Rju napadnut.

„NEPRIJATELJI!“, proderao se Džek iz sveg grla, punog dima.Malo ko ga je čuo, sred haosa i rike požara.

Pritrčao je do sensej Jose. Cimnuo ju je za ruku i pokazao ka napadači-ma. Sensej je svojim oštrim okom odmah spazila naoružane prilike u tami.

„Svi po oružje!“, naredila je, pre no što je požurila da obavesti Masamotai druge učitelje. Niko od učenika nije nosio mač, pošto su prisustvovalizvaničnoj proslavi.

Džek je zgrabio Sabura i Jorija.„Napadnuti smo! Recite svima da se naoružaju.“

Džek je potrčao ka Šiši-no-mau, po svoj daišo. Stigao je do ulaza i otkrioda su vrata zatvorena. Nije mogao da uđe unutra. Snažno ih je šutnuo. De-bele drvene ploče se nisu ni makle. Šta se dešava? Ova vrata nikad nisu za-ključavana.

S užasom je shvatio da je neprijatelj pažljivo organizovao napad. Učinilisu sve da bi sprečili da se Niten Iči Rju brani. Planirali su masakr.

Potražio je drugi ulaz i pronašao otvoren prozor. Bio je previsok i prema-len da bi se provukao kroz njega. Osmotrio je dvorište i opazio Jorija. Po-kušavao je upozori učenike na napadače. Veliki broj đaka se još borio svatrom, nesvestan opasnosti.

„Jori!“, vrisnuo je Džek, da bi ga dozvao sebi.

Dečačić je potrčao preko dvorišta. Lice mu je bilo crno od dima, a očirazrogačene od straha.

Džek mu je žurno objasnio situaciju. „Podići ću te. Provući ćeš se krozprozor i otvoriti vrata.“

Jori je poslušno klimnuo glavom. Džek ga je podigao na ramena. Jori jepružio ruke i dohvatio prozorsku dasku. Uvukao se kroz prozorčić i nestaou spavaonici.

Džek je potrčao ka ulazu. Činilo mu se da čeka čitavu večnost. Masamo-to i senseji su vodili žestoku bitku s napadačima. Pokušavali su da se pro-

186

biju kroz njihove redove da bi učenici stigli do zida s oružjem u Butokude-nu. Veliki broj učenika je bio primoran da se bori prsa u prsa. Oslanjali suse na tajdžicu obuku, da bi sačuvali glave.

Vrata su se napokon odškrinula, i pojavilo se Jorijevo lice. Džek je potr-čao unutra. Progurao se kraj prijatelja da bi se što pre dokopao mačeva.Bacio je pogled na ženski hodnik i ugledao priliku koja je ušla u sobu nadrugom kraju. Plamen je zapalacao u pomrčini.

„Jori“, šapnuo je Džek. „Pozovi Jamata i pokupi što više oružja!“

Užasnuti Jori je samo klimnuo.„Požuri!“, dreknuo je Džek i izgurao prijatelja napolje.

Tiho je žurio hodnikom devojačkog krila. Usporio je, nadomak poslednjesobe i zavirio unutra. Ugledao je tamno obličje nagnuto nad uljanom lam-pom. Nepoznati se spremao da podmetne požar. Džek je pronašao zločinca.Šunjao se, spreman za napad. Uljez se osvrnuo.

„Zakasnio si, gajdžine!“ zarežao je Kazuki. „Škorpioni su uboli.“

Džek se zaustavio u mestu. Zurio je u svog protivnika otvorenih usta.„Kazuki? Šta je...? Zašto hoćeš da spališ svoju školu?“, povikao jeDžek.

„Daimjo Takatomi je lepo rekao da će dvorana Sokola biti zrak svetla umračnim vremenima“, Kazuki je podržavao glas gospodara. „Ovo je vremedaimja Kamakure!“

Džek je ključao od gneva zbog izdaje. „Šta je s tvojom odanošću Ma-samoto-sami?“

„Izgubio je svo moje poštovanje, kad te je usvojio“, prosikta Kazuki.„Ali još uvek je najbolji mačevalac u Japanu, pa mi je otac naredio da osta-nem dok ne odgonetnem tajnu Dva neba.“

Kazuki je podigao uljanu lampu, cereći se.

„Saznao sam je. Sa školom je gotovo!“„NE!“, vrisnuo je Džek i skočio da ga zaustavi.

Sudario se s Kazukijem, ali je lampa već poletela ka zidu i razbila se.Plamteće ulje se rasulo po sobi. Džek je nabio rame u Kazukijeve grudi.Tresnuli su o pod.

Džek je nastojao da iskoristi prednost. Uputio je snažan udarac u protiv-

187

nikovu vilicu. Kazuki se povukao, pljujući krv. Obasuo je Džeka nizom ra-zornih udaraca, i on je pokušao da istrpi bol i sačuva prednost. Ali Kazukije bio preterano vešt i snažan.

Skočili su na noge usred plamteće sobe. Dim im je ometao vid, pa Džeknije opazio snažan udarac nogom, dok nije bilo prekasno. Pogodio ga je urebra. Pao je postrance. Kazuki ga je, samo trenutak kasnije, udario u gru-di. Džek je proleteo kroz plamenom zahvaćeni papirnati zid i upao u drugusobu.

Kazuki je skočio na njega. Hteo je da ga šutne u glavu. Džek se u posled-nji čas otkotrljao van njegovog domašaja. Okrenuo se i navalio na Kazuki-ja. Zgrabio je protivnika za nogu i izvrnuo je, oborivši ga na pod, a zatim jeskočio na njega. Udario ga je u leđa, dok je ovaj pokušavao da ustane. Tektad je primetio da je plamen zahvatio rukav njegovog kimona.

Džek se uspaničio. Pokušao je da ugasi vatru. Trenutak nepažnje je do-zvolio Kazukiju da se pribere. Skočio je na noge i pogodio Džeka pesni-com u nos. Zgrabio ga je za osmuđenu ruku i izveo seoj nage. Džek jeproleteo kroz još jedan zid.

Ležao je ošamućen i zurio u plamenovima zahvaćenu tavanicu. DvoranaLavova je krckala i škripala, dok ju je proždirala vatra. Kazuki se pojaviousred plamenova, stisnutih pesnica i očiju punih mržnje. Posmatrao je Dže-ka s visine.

„Dugo sam čekao na to da te dokrajčim“, rekao je. Šutnuo ga je nekolikoputa.

Džek se sagnuo, pokušavajući da se zaštiti, ali ga je udarac u glavu one-sposobio. Nije mogao da se pomeri od bola, i samo je bespomoćno gledaokako požar proždire prostoriju.

Kazuki je, s okrutnim osmehom, svom snagom udario po dovratku, kojise slomio i raspao. Soba oko Džeka je počela da se ruši. Greda je pala stavanice, preko njegovih leđa, i prikovala ga za pod. Zapomagao je, poku-šavajući da ustane, ali greda je bila preteška.

„Gori, gajdžine, gori“, reče Kazuki, pre no što je prepustio Džeka zlehu-doj sudbi.

188

33.

MORIKO

Džek je ležao, priklešten teškom gredom.

Plamenovi su sve jače besneli, a čitava zgrada je stenjala, preteći da seobruši na njega.

Preplavio ga je snažan talas očajanja. Prošlo mu je kroz glavu da neće sti-ći da se oprosti s Akiko, ni s ostalim prijateljima. Nikada više neće videtisvoju sestricu. Nikad neće stupiti nogom na englesko tlo. Umreće sam, po-sle svih iskušenja koja je prošao, i svih lekcija koje je naučio. Izgoreće živ.

Prokleo je Kazukija, njegovu bandu Škorpiona i sve stvari za koje se onzalagao. Džek je od početka imao pravo, kad je reč o njemu. Očajanje jeustupilo mesto snažnom gnevu. Kazuki ga neće ovako slomiti. Upro jesvom snagom pokušavajući da odgurne gredu.

Nije ni mrdnula. Pokušao je ponovo.

„Džek!“, čuo je poznati glas, osetivši kako se greda podiže.Puzao je napred, češući se leđima o drvo.

„Požuri!“, terao ga je Jamato. „Ne mogu dugo da je držim.“Ispustio je gredu istog trenutka kad je Džek izvukao noge ispod nje.

Ustao je, i isteturao zajedno s Jamatom u hodnik ispunjen gustim dimom.

„Gde je nestao Kazuki?“, prostenjao je Džek.

189

„Progurao se pored mene. Rekao je da te nije video!“

„Kazuki je izdajnik!“, odvrati Džek, kad su istrčali iz Šiši-no-maa u dvo-rište.

Škola se preobrazila u ratište. Oštrice su sevale na svetlosti vatre. Dvori-štem su se orili samurajski borbeni pokliči i vriska ranjenika. Manja grupaučenika Niten Iči Rjua borila se u uskom krugu pored senseja Hosokave isensej Jose, odbijajući napade uljeza. Ceo taj pakleni prizor bio je obasjankrvavocrvenim sjajem vatre koja je proždirala okolne zgrade.

Jamato je zaprepašćeno posmatrao Džeka.„Kazuki? Izdajnik?“

Džek je klimnuo glavom. „Tako je. Zajedno s bandom Škorpiona."Primetio je da su uljezi uglavnom mladi samuraji, njihovi vršnjaci. Dvo-

jicu od njih, Rajdena i Tora, Kazukijeve ogromne rođake s Hokaida, prepo-znao je po visini. Tada je shvatio šta se događa. Nije vojska daimjaKamakure napala Niten Iči Rju, već učenici i senseji Jagju Rjua. Tako jeKamakura uspeo da pripremi napad, a da Masamoto ništa ne primeti. Ne-prijatelj je čučao u Kjotu.

Pritrčali su im Akiko, Saburo i Kiku.„Gde je Jori?“, pitao je Džek.

„Nismo ga videli“, odvrati Akiko.Džek se stresao od jeze. „Poslao sam ga po naše oružje."

Okrenuo se, spreman da potrči u dvoranu Lavova.„NEMOJ!“ povika Jamato, zgrabivši ga. „Previše je opasno.“

Krov iznad devojačkog dela Šiši-no-maa je pao, kao potvrda Jamatovihstrepnji. Ogroman oblak varnica je poleteo u noć. Ličio je na pomahnitaliroj svitaca.

„Jori!“ zaurlao je Džek, divlje se otimajući iz Jamatovog stiska.

S očajanjem su gledali kako se ruši još jedan deo krova. Džek se opustiou Jamatovom zagrljaju, kad je shvatio da njegov prijatelj neće preživeti po-žar.

Ali, trenutak kasnije, Jori se pojavio, sred dima i pepela. Na leđima je no-sio veliki zavežljaj pun oružja, umotan u Džekov svečani kimono. Teško je

190

disao, a oči su mu bile crvene od dima. Bacio je zavežljaj drugovima prednoge.

„Poneo sam sve što sam mogao“, prostenjao je.Džek je s olakšanjem zagrlio prijatelja. Jori se ukočio, nenavikao na jav-

no ispoljavanje osećanja.

„Svaka čast, Jori!“, reče Jamato, dok je grabio svoje stvari.Akiko je podigla luk i tobolac. Džek je opazio svoje mačeve među oruž-

jem. Zlatni kamon feniksa je blistao u tami.

„Pazite!“, dreknuo je Saburo. Snažno je odgurnuo Džeka u stranu.Kraj njih je prozviždala strela namenjena Džekovom srcu, i pogodila Sa-

bura. Pao je na zemlju, ramena prostreljenog čeličnim vrhom.

Kiku se smesta stvorila kraj njega.„Umire!“, povikala je.

„Ne, samo krvari“, reče Jamato. Iscepao je traku s rezervnog kimona injome pritisnuo ranu.

„Šta ona ovde traži?“, povika Akiko.

Džek je ugledao Moriko, devojku iz Jagju Rjua. Stajala je pored usplam-tele dvorane Sokola, držeći luk u ruci. Posegnula je za sledećom strelom,bez ikakve žurbe, kao da je i dalje na takmičenju.

Akiko je žurno zapela luk. Zastala je s užasom, kad je videla strelu.

„Ovo su strele s tupim vrhom!“„Nagrada za najboljeg strelca je trebalo da pripadne meni!“ vrisnula je

Moriko, kako bi nadjačala borbenu vrevu. Naciljala je Akiko i hitnula stre-lu.

Akiko je čučnula i oslonila se na jedno koleno. Zategla je luk i odapelatupu džindou strelu. Morikoin hitac joj je prošišao pored uha, zahvativšiuvojak njene kose. Džindou nije promašila. Pogodila je Moriko pravo ugrudi. Zateturala se unazad, od snažnog udarca.

Akiko je potegla još jednu strelu s tupim vrhom. Moriko je ostala bezvazduha, ali nije bila povređena. Zapela je sledeću strelu s čeličnim vrhom.Džek je nemoćno posmatrao, kako se utrkuju koja će pre odapeti. Akiko jebila spremna sekundu pre Moriko.

191

Odapela je džindou. Strela je letela ravno i udarila Moriko u čelo. Oša-mućena devojka se zateturala ka plamtećoj dvorani Sokola. Srušila se, bezsvesti.

„Grešiš, nagrada pripada meni“, reče Akiko. Dozvolila je sebi osmejakzadovoljstva.

Džek je zgrabio svoje mačeve s gomile oružja. Podelio je Joriju, Kiku iAkiko tri preostale katane.

„Vreme je da se uključimo u borbu.“Takuan i Emi su stajali u uglu dvorišta, opkoljeni neprijateljskim samura-

jima. Takuan, slab od povrede, jedva je držao mač koji je pronašao na ze-mlji. Akiko je odapela džindou i oborila jednog od napadača.

Jamato im je pohitao u pomoć, s palicom u rukama. Akiko ga je pratila ustopu. Zategla je luk u trku. Džek htede da krene za njima, kad je opaziokako se Moriko diže na noge. Nesigurno se njihala, dok je zapinjala strelu.

Džek je potrčao da je zaustavi, iako je znao da neće stići na vreme.

„Umri!“, vrisnu Moriko, nišaneći Akikoina leđa.

192

34.

VEŠANJE

Dvorana Sokola konačno je popustila pred pobesnelim plamenovima.Krov se srušio, a drvena struktura se raspala uz glasan tresak.

Moriko nije imala ni najmanju šansu.Zgrada se iznenada strovalila u stranu i vatrena lavina ju je progutala.

Nestala je pod plamenim gredama i vrelim pepelom. Džek je video kako senjeno bledo lice izobličilo od užasa, dok su crnozuba usta ispuštala krikkoji se nije čuo od rike požara. Kosu joj je zahvatio plamen, i konačno jeiščezla ispod zadimljenih ruševina, s lukom i strelom u rukama.

Kazuki je s izrazom najdubljeg bola posmatrao mesto na kojem je Mori-ko nestala. Ukrstio je pogled s Džekom kroz izmaglicu od dima i vatre. Po-trčao je ka Butokudenu, lica iskrivljenog od mržnje.

Džek neće dozvoliti da mu opet pobegne. Ostavio je Jorija i Kiku da sepobrinu za Sabura. Obišao je ostatke dvorane i izbegavši sukobe stigao dozadnjeg ulaza u Butokuden.

Provirio je unutra. Dodžo je bio jezivo prazan. Svetlost požara bacala jenemirne seni po dvorani punoj stubova. Zvuci bitke su odjekivali ispod vi-sokog zasvođenog krova, kao krici duhova ratnika iz prošlosti.

Kazuki je bio u niši za svečanosti. Prosipao je ulje iz lampe po zidovima,očigledno u nameri da čitavu školu spali do temelja.

193

Džek je potegao oba mača, pre no što se ušunjao u prostoriju. Pažljivo jepreskakao oružje koje su učenici u žurbi pobacali sa zida Butokudena. Pro-šao je kroz dodžo i prišao Kazukiju iza leđa.

Dobio je priliku da natera izdajnika da plati za sva ona maltretiranja i uz-nemiravanja u poslednje tri godine. Mogao je da ga proburazi mačem. Bioje na samo nekoliko koraka od njega.

Ali, ruka mu je zastala kada se setio reči koje je Masamoto izgovorio pri-likom njegovog prijema u Niten Iči Rju.

„Kada odabereš put ratnika, to znači da živiš u skladu sa samurajskim za-konom – bušidom – u svakom trenutku. Od vas će se u svakoj prilici zahte-vati hrabrost i pravednost.“

Shvatio je da bi prava odluka bila ne ubiti Kazukija iz želje za osvetom.To bi bilo pogrešno. Mora privesti izdajnika pravdi. S njim će se obračuna-ti lično Masamoto.

„Predaj se, Kazuki“, reče Džek i prisloni vrh katane na izdajnikova leđa.Kazuki se polako okrenuo i podigao ruke iznad glave.

Džek nije očekivao da će se izdajica predati bez borbe.Pokvareni smešak preleteo je Kazukijevim licem.

Lanac je sevnuo niotkuda, i obavio se oko Džekovog vrata. Tlo mu se iz-maklo pod nogama, i on je poleteo unazad. Oba mača su mu ispala iz ruku.Hiroto se krio iza stuba, držeći drugi kraj manrikigusarija. Počeo je davuče Džeka preko dodža.

„Ovamo, gajdžinsko štene!“, prosiktao je.

Džek se gušio. Pokušao je da provuče prste između lanca i vrata. Izboriose za malo vazduha, i podigao se na kolena. Hiroto je ponovo cimnuo la-nac, oborivši ga licem prema podu.

Vukao ga je prema niskoj gredi. Džek je shvatio da Hiroto namerava daga obesi. Borio se još jače. Očajnički se hvatao za izglačane drvene bloko-ve dodža, ali njegov otpor je bio uzaludan.

Napipao je i zgrabio odbačeni tanto nož. Ako ništa drugo, umreće borećise.

Nekoliko sekundi kasnije je čuo zveckanje manrikigusarija, bačenog pre-ko grede. Glava mu se iznenada cimnula nagore. Zakrkljao je. Morao je da

194

se osloni na nožne prste da bi ublažio pritisak. Hiroto ga je dizao, oslonjenna stub.

Džek više nije mogao da dotakne pod. Visio je i grčevito mahao nogama,dok se Hiroto smejao njegovim mukama. Dečakovo nasmejano lice se po-javljivalo i iščezavalo, dok je Džeka hvatala nesvestica. Poslednjim napo-rom zavitlao je nož ka Hirotu. Tanto ga je podigao u stomak.

Hiroto je počeo da vrišti, ispustivši manrikigusari. Lanac se olabavio.Džek je pao na pod, u istom trenutku kad i Hiroto. Pohlepno je grabio va-zduh plućima koja su ostala bez kiseonika. Hiroto je i dalje vrištao, užasnutprizorom sopstvene krvi koja šiklja iz rane.

Džek je puzao što dalje od njega. Znao je da mora da stigne do mačevapre no što Kazuki opazi šta se dogodilo. Odmah će ga napasti. Nečiji kora-ci su mu prilazili sve bliže. U poslednjem trenutku je opazio gvozdene šilj-ke. Otkotrljao se u stranu. Pod dodža je poleteo u vazduh. Iverje je prštalona sve strane.

Nobu je stajao iznad njega. Ponovo je podigao kanabo.

„Zdrobiću te, gajdžine!“, zarežao je.Džek je puzeći bežao od njega. Močuga je udarila po podu, promašivši

ga za dlaku. Očajnički je tražio nekakvo oružje. Napipao je samo tesen. Po-digao je gvozdenu lepezu i ustao da se suoči s napadačem.

Nobu je pogledao Džekovo sićušno oružje i podigao masivnu močugu.„Šta ćeš s tim? Da nećeš da me hladiš dok ne dobijem zapaljenje pluća?“,

rekao je, uz grohotan smeh.

Džek je zatvorio lepezu, i gurnuo je u Nobuov stomak, dok je on dizaomočugu pripremajući se za novi udarac. Krupni dečak je ostao bez vazduhai ispustio je kanabo. Tresnuo je o zemlju. Džek je udario i drugi put, mu-njevitom brzinom. Pogodio je Nobua u slepoočnicu. Dečak se ječeći sručiona pod. Nije bio u stanju da ustane.

Džek je uzmakao, teško dišući. Grlo ga je bolelo, glava mu je pulsirala, atelo mu je bridelo od brojnih udaraca.

Ali bici se još uvek nije nazirao kraj.

195

35.

JOŠIOKA RJU

Samo je zanšin spasao Džekov život.

Osetio je da ga neko napada otpozadi, i pružio se po podu. Oštrica kataneje zazviždala kroz vazduh, promašivši za dlaku njegovu glavu. Kazuki jeozlojeđeno opsovao, pre no što ga je napao vakizašijem. Džek nije imaovremena da izbegne kratki mač. Okrenuo se u mestu. Blokirao je ubod ustomak gvozdenim kosturom tesena. Skrenuo je udarac, ali je ispustio le-pezu, koja je pala na tlo.

Kazuki je ponovo napao Džeka, i on se bacio na pod. Zakotrljao se prekododža. Kako će se bez oružja odbraniti od dva mača? Video je svoju kata-nu i vakizaši, kako izazivački svetlucaju iza Kazukija. Suparnik bi mu pre-prečio put kad god bi pokušao da ih se dočepa.

Džek je izveo fintu, praveći se da je očajnički potrčao ka svojim mačevi-ma. Kazuki mu je presekao put. Džek je u poslednjem trenutku promeniopravac i potrčao ka zidu s oružjem. Zgrabio je jedinu preostalu katanu. Ka-zukijevo sečivo se ustremilo ka njegovom vratu, pre no što je stigao da iz-vuče katanu iz korica.

Džek je podmetnuo svoje oružje, i saja njegove katane se raspala odudarca. Otresao je ostatke kanija. Zurno se povukao i podigao oružje. Nje-gov mač nije mogao da se poredi s Masamotovim. Bio je težak i neurav-

196

notežen, iskrzane oštrice, a drška mu je bila izlizana i glatka od neprekid-nog vežbanja.

Kazuki je osetio nesigurnost u Džekovom stavu. Napao je. Činilo se dasu oštrice svuda oko njega. Džek je pokušao da se odbrani, ali je zbog lo-šeg oružja bio u podređenom položaju. Skrenuo je udarac u stomak i napaoprotivnikov vrat. Kazuki je s lakoćom izbegao oštricu. Stao je u stranu ispustio svoj mač na Džekov, otkinuvši vrh islužene oštrice. Džek je prene-raženo posmatrao okrnjeno oružje.

Kazuki je sunuo napred. Gurnuo je Džeka ramenom na obližnji stub, i onje pao na pod. Kazukijeva katana se ustremila na njega u širokom luku, daga prepolovi. Džek je u očajanju zamahnuo svojim mačem. Čelik je udarioo čelik. Džek je pokušao da se odmakne, ali je Kazuki izveo besprekoranudarac Jesenjeg lista i razoružao protivnika.

„Ponovo sam te porazio!“, likovao je Kazuki. Položio je kisaki na Dže-kov vrat. „Na kolena, gajdžine!“

Džek je morao da ga posluša. Izgleda da će ga Kazuki naterati da počinisepuku. Ta pomisao ga je užasnula. Kako neko može da otvori svoj sto-mak?

Kazuki se obratio Hirotu, koji je još uvek vrištao u uglu.„Hoćeš li ućutati! Nećeš umreti. Samo krvariš.“ Ljutito je zavrteo gla-

vom. „Nobu, dolazi ovamo.“

Nobu je ustao, trljajući glavu. Lice mu je sinulo od sreće kada je videoporaženog Džeka na kolenima, s Kazukijevim mačem pod grlom.

Kazuki je posmatrao Džeka, kao da se premišlja da li da ga ubije.

„Ti nisi samuraj. Gajdžin ne zaslužuje da časno umre od mača.“Povukao je oštricu i s kvarnim osmehom prevukao kisaki preko desne

strane Džekovog lica. Džek se mrštio, dok mu je tanak mlaz krvi kvasioobraz.

„Sada ćeš imati simetrične ožiljke, za početak.“Nobu se dovukao do njih, s kanabom preko ramena. Čekao je Kazukijevo

naređenje.

Vođa družine Škorpiona je vratio mačeve u kanije i dohvatio Džeka zagušu.

197

„Ubio si Moriko!“, rekao je, drhtavim glasom. „Patićeš zbog toga.“

„Nisam...“, negodovao je Džek, ali ga je Kazuki prekinuo.„Nobu, izlomi mu noge. Ne želim da nam opet pobegne. Hoću da gajdžin

izgori, baš kao ona.“

Nobu je poslušno podigao kanabo, da bi smrvio Džekove zglobove.„Stani!“, čuli su stidljiv glas s vrata.

Jori je utrčao unutra, s isukanim mačem.„Ubiću Kazukija, ako povrediš Džeka“, zapretio je i uperio mač u Kazu-

kijevo srce. Jorijeva ruka je drhtala, uprkos hrabrim rečima.

„Poslušaj ga, Nobu“, reče Kazuki, oborivši glavu u znak poraza.Nobu ga je zbunjeno posmatrao. Hteo je da spusti močugu, kada je Kazu-

ki napao. Munjevitom brzinom je potegao katanu i izbio Joriju mač izruke.

„Tvoj minijaturni telohranitelj te je ponovo izneverio, gajdžine!“ naceriose Kazuki, bockajući Jorija prstom po grudima. „Gubi se, Jori, beži kao iuvek do sada.“

Jorijeve usne su drhtale. Gutao je vazduh, jecajući. Činilo se da će sva-kog trenutka briznuti u plač.

Kazuki se odmakao od njega. Hladno se cerio. „Nobu, zgazi miša, kad iz-lomiš gajdžinove noge.“

Raspoloženi Nobu je podigao kanabo iznad glave.

Razorni kjaj je ispunio Butokuden.„JAH!“

Nobu se zateturao unazad. Izgledao je zbunjeno. Napustila ga je sva sna-ga. Ispustio je kanabo na sopstvenu glavu. Nagnuo se kao daruma lutka ipao na pod, bez svesti.

Kazuki se okrenuo u mestu, razrogačenih očiju. Potegao je mačeve i jur-nuo na neprijatelja.

,JAH!“Pao je na kolena, pepeljasta lica. Krkljao je, kao da ga je proburazilo ko-

plje.

„Nemoj više! Ubićeš ga“, povika Džek.

198

Jori je treptao, kao da se budi iz transa. Slabašno je klimnuo glavom. Pro-govorio je tanušnim glasom: „Nisam mogao da te još jednom izneverim.“

„I nisi“, reče Džek, obgrlivši ga.„Pretpostavljam da je sensej Jamada bio u pravu kada je rekao da i naj-

slabiji povetarac može da zatalasa i najveći okean.“

Džek je pokazao ogromnog Nobua koji je ležao na podu. Obojica su senasmejali s mešavinom iscrpljenosti i olakšanja. Ućutali su, kad su videlida se Kazuki tetura ka vratima.

Pojurili su za njim. Ostavili su onesvešćenog Nobua i Hirota koji je joškukao u ćošku. Stigli su do vrata, ali je izdajnik nestao u vrevi borbe.

Snažan poklič je odjeknuo kada je novi talas mladih samuraja nahrupiokroz vrata Niten Iči Rjua.

Na čelu kolone je stupao Jošioka.

Masamoto je okupio učenike ispred južnog zen vrta. Na čelu svake grupeje bio po jedan sensej. Džek i Jori su potrčali da im se pridruže, da bi se su-protstavili novom neprijatelju iz Jošioka Rjua. Džek je znao da za umorne,iscrpljene i znatno malobrojnije snage nema mnogo nade.

„Borićemo se do poslednjeg samuraja na nogama!“, povikao je sensejKjuzo i podigao svoju katanu.

Niten Iči Rju mu je gromko odgovorio. Klicali su da bi raspalili borbeniduh pre odsudnog okršaja.

Jagju Rju, uveren u pobedu, zaurlao je u odgovor protivnicima. Ali uče-nici Jošioka Rjua nisu prihvatili njihov bojni poklič. Umesto toga su isuka-li mačeve i napali učenike i senseje Jagju Rjua.

Napadači su odjednom počeli da uzmiču. Ratna sreća se preokrenula.Jagju Rju se dao u užurbano povlačenje, nakon što je izgubio prednost na

bojnom polju.

Učenici Niten Iči Rjua klicali su neočekivanim saveznicima. Pridružili suim se u uništavanju neprijatelja. Dvorište je ubrzo bilo očiščeno, a kapijezatvorene.

Džek i ostali su s olakšanjem spustili mačeve. Bilo im je drago što su pre-živeli prepad.

199

Ali pobeda ih je skupo koštala. Senseji i mladi samuraji iz obe škole leža-li su, krvarili, i umirali u dvorištima, dok je Niten Iči Rju goreo svuda okonjih.

200

36.

POSLEDICE

Jutarnje sunce je krvarilo kroz dimom zastrto nebo, prljajući oblake ble-dunjavom crvenkastom bojom. Svečana tišina je visila nad školom NitenIči Rju, dok su se preživeli brinuli o ranjenima i spasavali ono što se spastimoglo iz izgorelih zdanja.

Džek je šutnuo u stranu zadimljene ostatke nekadašnjeg Šiši-no-maa.Njegova soba je bila u potpunosti uništena. Boken, bonsai i odeća su nestaliu plamenu. Sad mu je bilo drago što je priručnik kod Zmajevog oka. Nijeimao ništa izuzev kimona na leđima i Masamotovog daiša.

Čučnuo je i opazio nagorelo parče papira, pod pepelom. Izvadio ga je izpocrnele inro kutijice. To je bio ostatak dečjeg crteža, rad njegove sestrice.Slika je nestala. Pustio je da papirić padne na gotovo ohlađeno ugljevlje.

Više nije gajio nadu da će se vratiti kući i pronaći Džes, ne usred rata kojije pretio da uništi Japan. Nije se radilo samo o tome što će mu bitke zapre-čiti put. Niten Iči Rju je napadnut, a on se zakleo da će slediti put ratnika, idužnost mu nalaže da brani čast škole. Vezan je bušido kodeksom. OdanostMasamotu i prijateljima mora odneti prevagu nad snom o povratku kući.

Malo je ostalo od inro kutijice u kojoj se nalazio crtež, i on ju je odbacio.Unutra je nešto je začegrtalo, kad je inro pao na zemlju. Otvorio ga je ipronašao Akikoin biser. Nekim čudom je preživeo požar. Dozvolio je sebi

201

slabašan osmeh. Gurnuo je dragoceni poklon u nabore obija. Podsećaće gana sve što je dobro u Japanu, i na razloge zbog kojih mora da se bori da biga zaštitio.

Hteo je da se vrati prijateljima, kad je opazio odsjaj čelika. Sklonio je pe-peo i otkrio tanto koji je oteo od nindže u bambusovoj šumi. Lakirana sajaje ispucala od jare, ali je nož bio neoštećen. U stvari, činilo se da je vatrasamo prekalila metal, zato što je krv kapala s Džekovog malog prsta. Si-gurno se posekao dok je čistio pepeo i ugljevlje. Veoma pažljivo je zatakaodemonsko sečivo za pojas.

„Džek!“, povika Jori. Pritrčao mu je sitnim koracima.

Džek se polako uspravio i pozdravio prijatelja. Čitavo telo ga je bolelo.Mišići su ga pekli, a vrat mu je sevao od gotovo uspelog vešanja. Ipak seubrajao među srećnije. Bar je mogao da hoda.

Jori mu je predao mali okrugli zavežljaj. Dečak je bio garav od dima, stragovima osušenih suza na licu.

„Ovo je tvoje“, ponosno mu je saopštio.Džek je otvorio zavežljaj i ugledao daruma lutku.

„Ležala je na tvom kimonu, kad sam pokupio tvoje stvari“, objasnio muje Jori. „Poneo sam je zajedno s mačevima, zato što znam koliko ti značiželja koju čuva.“

„Hvala ti“, odvrati Džek i potapša prijatelja po ramenu. „Ali, ne mislimda ova daruma lutka ima moć. Prošle su gotovo tri godine otkad sam pože-leo tu želju.“

„Daruma želje se ostvaruju. Ne smeš da izgubiš nadu, Džek.“Jori ga je posmatrao molećivim pogledom. Džek je shvatio da njegov pri-

jatelj jedva izdržava sve ovo. Prepad i brutalnost borbe potresli su ga iz te-melja. Malo je falilo da potpuno posustane. Trebalo mu je ohrabrenje.

„Preživeli smo, zar ne?“, odvarati Džek s osmehom. „Tvoja odanost meje spasla. Moja mati je govorila: ’Gde ima prijatelja, ima i nade’ Ti si istin-ski prijatelj, Jori.“

Jori je pognuo glavu, dirnut njegovim rečima. „To je velika čast.“

Prolazili su dvorištem, pored grupe učenika Jagjua. Čuvali su ih samurajiiz Jošioka Rjua. Rane su im bile zbrinute, ali su izgledali poraženo. Nobu i

202

Hiroto su bili među zarobljenima. Posramljeno su oborili glave. Džek nijevideo Kazukija. Izdajnik je iskoristi gužvu i pobegao. Vesti o njegovom ne-časnom delu brzo su se proširile među učenicima. Masamoto se razbesneokad je doznao za izdaju Kazukijevog oca. Zakleo se da će kazniti Oda-sa-na. Poslao je patrolu u potragu za njegovim sinom, ali Kazuki je uspešnoizmicao progoniocima.

Tela poginulih su poslagana pored glavne kapije. Biće spaljena u različi-tim hramovima. Akiko je stajala nedaleko odatle.

„Nastavi, uskoro ću ti se pridružiti“, reče Džek Joriju.

Njegov prijatelj je klimnuo s razumevanjem i ušao u Čo-no-ma. Akiko jepodigla glavu, kad joj je Džek prišao. Oči su joj se crvenele od plača.

„Možda je nisam volela, ali nije zaslužila ovakvu smrt.“ Spustila je po-gled na Morikoino beživotno telo.

„Ja sam za to kriva“, zajecala je. Glas joj je blago podrhtavao.„Ne, nisi“, ubeđivao ju je Džek. Trudio se da ne gleda ugljenisani leš.

„Nisi znala da će se zgrada srušiti. Sem toga, ubila bi i tebe i mene, da jenisi onesvestila džindouom.“

„Ali, da li je ovo pravo lice rata?“, pitala se Akiko. Očajnički je mahnularukom preko gomile mrtvih tela. „Obuka nas nije pripremila za ovo.“

Džek je znao šta joj je na pameti. Bili su tako usredsređeni na obuku, danikada nisu razmišljali o tome da uče da ubijaju druge ljude. Početak rataih je primorao da koriste stečene veštine. Od danas će morati da se suoče sasamurajskim obavezama.

„Jednom si mi objasnila da biti samuraj znači ’služiti’“, reče Džek. „Du-žnost nam je da služimo caru, daimju i porodici. Tada te nisam razumeo, alimi je sad jasno značenje dužnosti. Kao samuraji, moraćemo da ubijamo, ilida budemo ubijeni, ako želimo da zaštitimo one kojima služimo i koje vo-limo.“

„U pravu si“, uzdahnu Akiko. „Ipak, zbog toga mi nije ništa lakše.“

„Nije, ali za mir se valja boriti.“Džek je shvatio da je spreman da položi život za Japan, i za one koje voli.

Ozleđeni mladi samuraji ležali su na stolovima u Čo-no-mau. Senseji Ja-mada i Kjuzo su ih zbrinjavali. Ostali učitelji su većali s Masamotom i Jo-

203

šiokom u dvorani Feniksa.

„Jedva čekam da naši roditelji čuju za ovo!“, povika Taro, dok su Džek iAkiko prilazili prijateljima.

Taro je stajao iznad povređenog brata. Saburo je ležao na stolu, sa zavije-nim ramenom. Krvava mrlja je probila zavoje.

„Ostavi ga na miru, Taro“, reče Džek, rešen da stane u Saburovu zaštitu.„Svašta je pretrpeo.“

„Džek, nisi me dobro razumeo. Biće heroj u njihovim očima. Žrtvovao seza drugog samuraja."

Saburo se ponosno nacerio, „Sad ću imati pravi ratnički ožiljak!"„Potreban ti je odmor“, navaljivala je Kiku. Nakvasila mu je čelo i pomo-

gla da popije malo vode.

„Da li je iko saznao šta se događa?“, oglasio se Jori.Jamato je klimnuo. „Jedan učenik iz Jošioka Rjua mi je rekao da je bilo

mnoštvo prepada po čitavom gradu. Ovo je početak pobune daimja Ka-makure.“

„Zašto nam je Jošioka Rju pomogao?“, pitao je Džek.„Jošioka-san je verni podanik daimja Takatomija“, ubedljivo je objašnja-

vao Taro. „Dužnost prema gospodaru daleko prevazilazi svaku ličnu netr-peljivost između starešina samurajskih škola. Verovatno je dobio naređenjeda nam dođe u pomoć. Sem toga, Jošioka-san je, spasavši nas, povratio po-rodičnu čast koju je izgubio u dvobojima s Masamoto-samom.“

Šodži pored prvog stola se otvorio. Masamoto je ušao žustrim korakom, upratnji senseja. Svi učenici su prestali da se bave svojim poslovima i klek-nuli su. Masamoto je zauzeo mesto nasred pijedestala. Odložio je mačevena stranu i oštrim pogledom osmotrio učenike. Crveni ožiljak duž obrazagnevno mu je pulsirao. Imao je svežu posekotinu iznad desnog oka. Porednjega je bio sensej Hosokava, s čvrsto stegnutim zavojem oko levog bicep-sa. Napeta tišina se spustila na dvoranu.

„RAT je objavljen", reče Masamoto.

Potreseni učenici su ga posmatrali s nemim užasom. Još uvek su bili ušoku od sinoćnje borbe na život i smrt. Jori se nervozno osvrnuo premaDžeku. Njegov najgori strah se obistinio.

204

„Daimjo Kamakura se više ne ograničava na proganjanje stranaca i hri-šćana. Napada sve daimje i samuraje koji ne prihvataju njegovu vlast, bezobzira na njihov odnos prema strancima. Verujemo da je daimjo Kamakuraorganizovao niz istovremenih napada širom Japana. Pao je grad Nagoja, adrum za Tokaido prema severu nalazi se pod njegovom kontrolom. Njego-va vojska maršira ka jugu.“

„Do nas je dopro glas da se samuraji verni savetu i Hasegavi Satošiju, na-šem budućem vladaru, okupljaju u zamku Osaka, da bi se suprotstavili ne-prijatelju svoga cara, i uništili ga. Danas ćemo poći za Osaku, po naređenjudaimja Takatomija.

Sve pripreme su okončane do podneva. Konji su osedlani, zalihe priku-pljene, a samuraji naoružani. Nisu svi učenici Niten Iči Rjua krenuli na put.Mlađe su poslali kući, dok su ranjenici ostali u školi. Pridružiće se drugovi-ma u borbi kad se oporave. Ostali su stajali u vrsti u dvorištu, čekajući na-ređenje za polazak.

„Gambete!“ reče Saburo. Poželeo im je sreću. Tražio je da izađe napolje,da bi se oprostio od prijatelja, uprkos tome što je Kiku negodovala. Ukoče-no se poklonio.

Kiku se dobrovoljno prijavila da ostane u školi da bi pomogla ranjenici-ma. Obrisala je suzu iz oka, pre no što se poklonila. Akiko, Jamato i Jori suuzvratili naklon.

Saburo je bacio pogled na Džeka. Trapavo ga je zagrlio. Promrmljao je,uprkos bolu u povređenom ramenu: „Spusti malo glavu. Ne pravi gluposti.Pazi se nindži. Pojedi čitavo sledovanje..."

„I ti ćeš meni nedostajati, Saburo“, iskreno će Džek. Nastavio je, sosmehom: „Ko će sad da primi strelu umesto mene?“

Saburo se nasmejao. Odmakao se. Osmeh je izbledeo i ustupio mesto tu-žnom izrazu. „Čuvaj se, prijatelju.“

„OSAKA I POBEDA!“, povikao je sensej Hosokava i dao znak kolonimladih samuraja da krene prema školskoj kapiji.

Džek je zabacio ranac na leđa. Pitao se da li će se ikada vratiti u Niten IčiRju. Bacio je pogled na moćni Butokuden, u kojem je pobedio mač i sva-kodnevno trpeo batine senseja Kjuza. Posmatrao je divni Čo-no-ma, u ko-jem je naučio da pomalo uživa u jeguljinoj džigerici na žaru, i gde je slavio

205

Novu godinu. Tu je bio i južni zen vrt, njegovo najdraže mesto za odmor,gde se osamljivao sa svojim mislima, i učio osnove kjudžicua od sensejJose. Posmatrao je Bucuden u kojem je sensej Jamada postavljao nemogu-će koane, i gde ga je naučio legendarnom udarcu Leptira. Konačno mu sepogled zaustavio nad pocrnelim ostacima Šiši-no-maa, njegovog doma uprotekle tri godine.

Setio se kako je prvih dana po dolasku u školu bio obuzet strahopoštova-njem. Drugi učenici su izgledali strašno i nepobedivo. Sećao se kako je le-žao na futonu u majušnoj spavaćoj sobi, sam u stranoj zemlji. Strepeo je daće postati plen jednookog nindže. Osećao se kao jagnje određeno za klanje.

Išao je u rat s veoma sličnim osećanjima, izuzev što je sada znao kako dase bori. Na japanske obale je možda stigao kao izgubljeni engleski dečačić,ali je Niten Iči Rju napuštao kao obučeni samurajski ratnik.

206

37.

ZAMAK OSAKA

Posle tri dana napornog marša, učenici su stigli u Osaku, grad koji je biopolitičko i ekonomsko središte Japana. Džek nije znao šta da očekuje odovog velikog grada. Ali, kao i Kjoto, i Osaka se veoma razlikovala od gra-dova u Engleskoj, s onim njihovim nepodnošljivim smradom balege i šta-vionicama kože, izlokanim drumovima i bandama prosjaka i podivljaledece.

Osaka je bila puna sveta koji se učtivo klanjao dok su prolazili. Radnje ikuće bile su zapanjujuće čiste. Putevi su bili široki, pometeni i na njimanije bilo đubreta. Čak je i vazduh bio svež.

Ali ništa nije moglo da pripremi Džeka za zamak Osaka.

Tvrđava nezamislive veličine nadnosila se nad celim gradom. LondonskiTauer je izgledao bedno u poređenju s ovom građevinom. Džek pomisli daizmeđu njenih zidova može da se smesti nekoliko palata Hempton Kort. Usredištu zamka se uzdizao donžon, kula visoka osam spratova. Blistavi belizidovi videli su se iz daleka. Na svakom spratu su bili krovovi od zelenihcrepova i zlatom ukrašene strehe.

Na obodima grada su naišli na druge kolone. Pridružili su im se. Ulili suse u postojanu reku koja je tekla glavnom saobraćajnicom. Prišli su gigant-skoj kamenoj kapiji, na visokom zidu, načičkanom bedemima i bastionima.

207

Gvozdena rešetka je bila podignuta, a golema, gvožđem okovana vrata bilasu otvorena, da pozdrave njihov dolazak.

Trupkanje stotina nogu u maršu ispunilo je Džekove uši, dok su prelazilipreko dugačkog drvenog pokretnog mosta, koji se pružao iznad širokogjarka. Džek je pogledao udesno. Video je bedeme koji se pružaju najmanjekilometar i po u daljinu, pre nego što saviju na sever. Zidine kao da su izra-stale iz vode. Delovalo je da ih je nemoguće preći. Svaki kamen u zidu bioje viši i širi od Džeka, i sigurno je težio više od deset topovskih cevi. Navrhu zida, kao na leđima zmaja, behu poređane kule, koje su gledale naravnicu Tenodži, na jugu. Prošli su kroz još jednu, jednako veličanstvenukapiju. Džek je shvatio da su zidovi debeli nekoliko metara.

Drum je, na sledećoj kapiji, skretao udesno. Odmicali su širokom ulicom,duž koje su se nizale utvrđene kuće. Zatim su prošli ispod još jedne gvo-zdene rešetke i preko drugog širokog jarka.

Taro je pokazao Džeku da podigne glavu. Stotine vojnika ih je motrilo sazidina i grudobrana. Još je više bilo onih koji su čuvali kapije, patroliralisaobraćajnicama i vežbali u dvorištima. Neki su timarili konje po stajama.Svuda naokolo je bilo na hiljade samuraja.

„Ko god da kontroliše zamak Osaka, kontroliše srce ove zemlje“, prošap-tao je Taro.

Džek mu je poverovao. Oraspoložio se. Zamak je delovao neosvojivo, avojska je izgledala nepobedivo. Možda ipak ima nade.

Središnja kula je sad bila bliža, ali se Džeku još uvek činilo da do nje imadobrih deset minuta hoda. Procenio je da su ušli u unutrašnji odbrambenikrug, iako je oblast pred njim bila dovoljno velika da se u njoj smesti oma-nji grad. Na jednoj strani je bio pažljivo održavani vrt s mostićima i potoči-ćem koji se ulivao u jezerce. Procvetalo sakura drveće je pravilo hlad, aprekoputa mesta na kojem su stajali bio je mali bunar. Na raspolaganju imje bilo obilje vode, kao i brojna skladišta puna pirinča, soli, soje i osušeneribe. Bio je tu i veliki broj stabala šljive. Džeku je bilo jasno da zamak nesamo da je čvrst, već je i samodovoljan, u slučaju opsade.

Sensej Hosokava se vratio. Oštrom komandom im je naredio da zauzmustav mirno. Stupao je na čelu pratnje samurajskih ratnika u punoj ratnojopremi. Daimjo Takatomi je stigao u pratnji Masamota, nekoliko telohrani-

208

telja i jednog dečaka.

Daimjo Takatomi je istupio i progovorio.„Najveća mi je čast što vam mogu predstaviti njegovo gospodstvo Hase-

gavu Satošija, budućeg zakonitog vladara Japana.“

Dečak okružen telohraniteljima je klimnuo glavom, u znak pozdrava.Džek je podigao glavu. Satoši, po svemu sudeći, nije bio mnogo stariji odnjega. Imao je najviše šesnaest godina i sićušno, čisto lice, s bledim trago-vima brkova iznad gornje usne. Kosa mu je bila vezana u perčin. Nosio jeceremonijalnu odeždu daimja, zapovednika trupa. Džeka je najviše iznena-dio mali srebrni krstić, koji mu je visio oko vrata.

„Vaši mladi samuraji su veoma dobrodošli u mome zamku, Masamoto-sama“, oglasio se Satoši. „Svakoga dana nam dolazi sve više vernih trupa.Naša vojska će uskoro brojati preko stotinu hiljada duša. S takvom silomćemo rasturiti daimja Kamakuru i njegovu nezakonitu vojsku.“

Satoši je obilazio mlade samuraje, koji su stajali u vrsti. Kretao se s ele-gancijom, svojstvenom osobama plemićkog porekla. Zaustavio se predDžekom.

„ A, ko je ovo?“, pitao je, iznenađen gustom plavom kosom sred tolikihcrnokosih Japanaca.

Džek se poklonio. „Džek Flečer, vama na usluzi.“Satoši se srdačno nasmejao. „Ovo će zasigurno prestrašiti neprijatelja.

Stranac samuraj!“

Njegovi pratioci su se takođe nasmejali. Svi izuzev jednog. Odmah izadečaka je stajao čovek evropskog porekla, visok i vitak, tamnomaslinasteputi i kose začešljane unazad. Džek ga isprva nije uočio, pošto je nosio istuodeću kao i ostali pratioci. Oči su mu blesnule kad je video Džeka. Brzo sepribrao i kiselo osmehnuo. Prošaptao je nešto Satošiju u uho, dok su kretaliu nastavak obilaska.

Džeku je bilo žao što nije čuo šta je Evropljanin rekao. Stranac je oči-gledno imao uticaja na Satošija, inače ne bi bio u njegovoj pratnji. A Džek,umesto da oseti olakšanje zbog prisustva Evropljanina, nije mogao da seotme neugodnom utisku, koji mu se javio dubini stomaka.

Satoši je završio obilazak i zadovoljno klimnuo glavom Masamotu. Uda-

209

ljio se, u pratnji svite i garde samuraja. Daimjo Takatomi i Masamoto sukrenuli ka vrtu, živo razgovarajući. Ostavili su senseja Hosokavu s mladimsamurajima.

„Ovo će biti vaše spavaonice“, obznanio je sensej Hosokava, pokazujućina zgradu ispred njih. „Ostavite vaše stvari i pođite za mnom u oružarni-cu.“

Unutra nije bilo kreveta, već samo dvorana razdvojena šodžijem. Džek jekrenuo za Jamatom i Jorijem, dok je Akiko otišla iza paravana, s ostalimdevojčicama. Džek je našao mesto u uglu i spustio ranac. Imao je malostvari, izuzev daruma lutke, nindžinog tanta, i ćebeta i kimona koje je do-bio u školskom magacinu. Stalno je nosio dva mača za pojasom.

Učenici su polako zauzimali mesta. Moral im je bio nizak od napada naNiten Iči Rju. Kazuki je naneo veliku štetu školi, veću od spaljivanja neko-liko zgrada. Njegova izdaja je zadala težak udarac duhu Niten Iči Rjua.Obrazovale su se zatvorene grupe. Učenici su prestali da veruju jedan dru-gom. Sramota je visila kao težak teret oko njihovih vratova. Samuraj izdaj-nik ih je sve uprljao svojim nečasnim postupkom.

„Mogu li da vam se pridružim?“, pitao je Takuan. Delovao je iscrpljenoposle dugog marša.

„Naravno da možeš“, reče Džek. Napravio mu je mesta pored sebe. Sada,kada je počeo rat, suparništvo oko Akiko više nije bilo važno.

„Kako se osećaš?“

„Grozno", odgovorio je. Bolno se namrštio kad je ispustio ranac. „Vređaomi je rebra, čitavim putem...“

„Požurite!“, povika sensej Kjuzo s vrata.

Izveli su ih iz spavaonice i poveli u prostrano skladište, da bi im podelilioklope. Vojnik grubog izgleda predao je Džeku grudni oklop od slojeva la-kiranih kožnih krljušti koje su se preklapale, dva velika pravougaona štitni-ka za ramena, metalni šlem s tri zakrivljene površine koje su štitile vrat, parteških rukavica i ružnu metalnu masku. Pokrivala je polovinu Džekovoglica. Imala je veliki spljošten nos i guste crne brkove.

„Čemu ovo služi?“, pitao je Džek.

„To je menpo“, nervozno progunđa vojnik. „Štiti grlo i plaši neprijatelje.

210

Da ja imam takvo lice, ne bi mi bio potreban!“

Grohotom se nasmejao sopstvenoj šali. „Sledeći!“Džek se pridružio ostalima u dvorištu. Isprobavali su opremu. Nemoćno

je posmatrao oklop. Nije znao odakle da počne.

„Da li ti je potrebna pomoć?“, pitala ga je Akiko, koja je već bila u svomveličanstvenom, tirkiznoplavom oklopu.

„Kako si uspela da ga tako brzo navučeš?“

„Često sam pomagala ocu da obuče oklop. Tako je bilo i pre no što je oti-šao u bitku kod Nakasenda. Tada sam ga poslednji put videla."

Tužna sen je prešla preko njenog lica. Džekje znao da još pati zbog očevesmrti, iako je odonda prošlo dosta vremena. Pretpostavio je da je gubitakoca u ranom životnom dobu bio jedan od razlog zbog kojih se Akiko tolikotrudila da postane ratnica. Nije imala starijeg brata, te je stoga prihvatilaodgovornost i zauzela očevo mesto, da bi sačuvala porodičnu čast. Džek jejako dobro razumeo njen bol. Ne bi prošao nijedan dan, a da ne pomisli nasvog oca. Ali on je želeo da postane samuraj iz sasvim drugačijeg razloga –zbog straha od Zmajevog Oka.

Akiko je prebacila prsni oklop preko Džekove glave. Htela je da ga pri-čvrsti, kad se kikotanje razleglo zadnjim krajem dvorišta. Okrenuli su se iugledali Jorija, koji se gotovo nije video ispod oklopa. Ruke su mu jedvavirile ispod pokrivki za ramena. Prsni oklop mu je dopirao skoro do kole-na. Najviše smeha je izazivao njegov šlem. Kada ga je stavio na glavu, paomu je preko očiju, tako da se dečačič slepo teturao okolo. Jamato je potrčaoda mu pomogne.

Kada je uspeo da pričvrsti oklop, Jori je uzeo drugi, manji šlem, iako muni taj nije odgovarao. Ostavili su oklope uz svoje stvari u spavaonici i kre-nuli ka kuhinjama po obrok. Džek je silno ogladneo na dugom maršu odKjota do Osake, tako da se radovao pristojnom obroku. Ali dobili su samonekoliko kuglica hladnog pirinča i vodnjikavu riblju čorbu.

Učenici su u grupicama utučeno jeli svoj oskudni obrok. Jori je seo doDžeka u dvorištu. Izgledao je tužno i skrhano. Prebirao je po pirinču, ali ni-šta nije stavljao usta.

„Znam da ova hrana ne odgovara standardima Čo-no-maa, ali bar imamo

211

lep pogled na zamak“, reče Džek. Nastojao je da iznudi Jorijev osmeh.

„Zbilja idemo u rat, zar ne?“, prošaptao je Jori. Tupo je zurio u svoj ta-njir.

„Ne boj se, Jori“, reče Akiko. „Nećemo biti u prvom borbenom redu.“

„Zašto su nam onda dali oklope?"„Mi smo rezerva. Zbog toga smo raspoređeni u unutrašnjem dvorištu. To

je najsigurnije mesto, posle središnje kule.“

„Šta ćemo ako neprijatelj prodre unutra?“„To se neće desiti. Video si bedeme. Nijedna vojska ne može da pređe ja-

rak i da se popne uz tvrde zidine. Zamak Osaka nikada neće pasti.“

Džeku su prišla četiri vojnika u stražarskim uniformama. Vođa mu seobratio.

„Džek Flečeru, imamo naređenje da te otpratimo u središnju kulu.“

212

38.

OTAC BOBADILJO

Džek je sproveden duž uskog puta. Zidovi su se skupljali oko njega, doksu prilazili golemim, gvoždem okovanim vratnicama. Čuvali su ih pešadin-ci s kopljima. Vrata su se otvorila. Ušli su u unutrašnje dvorište oivičenodrvoredom šljiva i sakure. Središnja kula je sad bila mnogo bliža. Džek jemorao da zabaci glavu da bi video najviši sprat.

Prošli su pored čajnog vrta u kojem se nalazilo okruglo jezerce, i poredkućice s bunarom. Došli su do glavnog ulaza u kulu. Kad su stigli do orija-ških vrata u kamenoj osnovi ogromne građevine, samurajski stražari su sta-li pred njih. Samuraji su držali ruke na mačevima. Članovi saveta nisu htelida rizikuju. Ništa nije smelo da ugrozi Satošijevu bezbednost. Džek je pri-metio i patrolu, koja je obilazila donžon. Vrata su se otvorila kad je vođastražara rekao lozinku.

Stražari su izuli sandale. Džek se poveo za njihovim primerom. U unutra-šnjosti kule je vladala tama. Prošlo je izvesno vreme dok se Džek nije navi-kao na oskudnu svetlost. Na jednoj strani je ugledao skladište puno baruta,musketa, arkebuza i kopalja.

Očekivao je da vidi kameno stepenište koje vodi na sledeći sprat. Začu-dio se kad je primetio da u osnovi velikog zdanja ima tri nivoa. Popeli suse uz nekoliko drvenih stepeništa. Prošli su kraj još mnogo stražara i krozbezbroj prostorija. Prozori su se pojavili tek na četvrtom spratu.

213

Sunce je bilo nisko na horizontu. Vidik je pucao kilometrima preko Teno-dži ravnice. Ispod njega su se nalazili zidovi koji okružuju zamak, a izanjih grad. Pružao se kao iskrpljena ponjava sve do luke i mora. Činilo muse da je tako blizu. Možda ću, pomisli Džek, kad se rat završi, pronaći brodza Nagasaki i odande zaploviti kući.

Njegova pratnja se naglo zaustavila ispred velikih drvenih vrata na petomspratu. Ovde nije bilo stražara. Džek nije znao šta ga iza njih čeka. Samu-raji nisu progovorili ni reči čitavim putem od spavaonica. Nije znao da li jeuhapšen, ili ga vode na razgovor s budućim vladarem. Nelagodnost u sto-maku je oživela kad su se vrata otvorila.

„Uđite u moju radnu sobu“, začuo je glas, gust i lepljiv kao katran.

Pred njim je stajao Evropljanin iz Satošijeve pratnje. Glatka kosa mu sesjajila na svetlosti lampe. Više nije nosio japanski kimono, već čakšire bezdugmadi i prepoznatljivi ogrtač portugalskog jezuitskog sveštenika. Džekje pokušao da potisne plimu straha koja ga je preplavila kad je otkrio dapripadnik naroda koji je smrtni neprijatelj Engleske zauzima visok položaju zamku.

Ušao je u sveštenikovu radnu sobu, i našao se u čudu. Učinilo mu se da jezakoračio s jednog na drugi kraj sveta. Soba je bila uređena u evropskomstilu. Drvene ploče su pokrivale zidove i tavanicu, a najviše mesta u sobizauzimao je težak hrastov sto, s raskošno izrezbarenim nogama. Na njemusu počivala dva srebrna svećnjaka i krčag za vodu od kalaja. Iza stola jebila velika drvena stolica, u kojoj je sedeo sveštenik. Na naslonu za glavuje prepoznao cvetne motive, omiljene na evropskim dvorovima. U uglu senalazio kovčeg od tamnog mahagonija, zabravljen teškim katancem. Nazidu iznad njega je visila velika uljana slika, portret Svetog Ignjacija, osni-vača jezuitskog reda. U niši je bilo nekoliko debelih knjiga u kožnom po-vezu. Dečak je osetio otrovni ujed nostalgije pri susretu s ovimnejapanskim okruženjem.

„Sedi“, naložio je sveštenik kad su se vrata zatvorila.Džek je instinktivno kleknuo na pod.

„Na stolicu", reče sveštenik, mahnuvši ozlojeđeno ka drvenoj stolici vi-sokog naslona, iza dečaka. „Zaboravio si ko si i šta si. Ne mogu da te kri-vim. Čovek teško može dugo da živi među Japancima, a da ne poludi,

214

Zbog toga sam nastojao da ovde stvorim svoj mali komad Portugala. Ovasoba je moje sklonište od zamornih rituala, formalnosti i nesnosnih pravilaponašanja.“

Džek je seo. Soba ga je još uvek zbunjivala.„Da li si me razumeo?“, pitao ga je sveštenik. Polako je naglašavao sva-

ku reč, kao da je Džek malouman. „Da li bi ti možda više odgovaralo... dagovorim engleski?“

Džek se ukočio. Ponovo je bio na oprezu. Ispod prijateljskog stava jeosetio nešto ljigavo i pokvareno. Nije rekao odakle je, što znači da je jezui-ta dobro znao kako je stigao u Japan. Džek je posle toliko godina očajničkiželeo da progovori engleski, ali neće dozvoliti da ga iko nasamari.

„Japanski će poslužiti. Ili portugalski, ako vam više odgovara", odvratiDžek. Bio je zahvalan svojoj majci, učiteljici, koja ga je upoznala sa osno-vama jezika.

Sveštenik se neiskreno nasmešio. „Lepo je naići na obrazovanu osobu.Na trenutak sam pomislio da si običan brodski mali. Ali svakako ćemo go-voriti engleski. Siguran sam da ti maternji jezik nedostaje.“

„Zovem se otac Dijego Bobadiljo. Pripadnik sam bratstva Isusovog, sve-štenik katoličke crkve i starešina misionara u Japanu. Takođe sam i glavnisavetnik njegovog gospodstva Hasagave Satošija.“

Džek je shvatio da je ovo čovek kome je na molbu oca Lucija, jezuitskogsveštenika iz Tobe, trebalo da uruči japansko-portugalski rečnik.

„Trebalo je da vas pronađem“, oglasio se Džek. „Poznavao sam oca Lu-cija.“

Sveštenik je podigao obrvu, ali ništa izuzev toga nije pokazivalo da je iz-nenađen. Džek je shvatio da je otac Lucije obavestio starešinu o njihovimsusretima.

„Na samrtnom odru me je zamolio da vam donesem njegov rečnik. Žaomi je što moram da kažem da je ukraden."

„To je velika šteta, ali nemoj da brineš zbog toga“, odvrati sveštenik od-mahnuvši rukom, što je značilo da je razgovor o rečniku završen.

Džeku je laknulo, ali se istovremeno čudio sveštenikovoj ravnodušnosti.

215

„Rečnik je bio životno delo oca Lucija. Radio je na njemu duže od desetgodina. Rekao mi je da je to jedini primerak takve vrste...“

„Što je izgubljeno, izgubljeno je.“„Ukrao ga je nindža, Zmajevo Oko.“

„Prvi put čujem za njega“, odvrati sveštenik, nabranih obrva. „Sem toga,šta će nindži rečnik?“

„Nije on tragao za rečnikom, već za...“

Džek je zaćutao. Sveštenik je bio lukav. Znao je kako da ga natera da od-reši jezik. Govorio je engleski, da bi ga naveo da se opusti. Mogao bi musvašta otkriti, ako bude neoprezan.

„Nastavi“, hrabrio ga je otac Bobadiljo.

Džek se trgnuo, kad mu je palo na pamet da uticajni jezuita može da po-krene zvaničnu potragu za Zmajevim Okom, što bi ga moglo dovesti dopriručnika.

„Tragao je... za mnom“, nastavio je Džek. Snašao se. „Otac Lucije je tvr-dio da je rečnik od najveće važnosti za misiju vašeg bratstva, i za širenjehrišćanske vere po Japanu. Da li je moguće da ne želite da ga povratite?“

„Rat je na pomolu, ako nisi primetio“, reče otac Bobadiljo, s krajnjimsarkazmom. „Rečnik mi je poslednja briga. Ali ti me mnogo više brineš.“

„Kako to mislite?"

„Imam razloga da verujem da otac Lucije nije uspeo da te ubedi da pođešpravim putem. Jesam li u pravu?"

Džek je žestoko reagovao. „Ja sam već na pravom putu.“

Otac Bobadiljo je uzdahnuo. „Nismo ovde da bismo vodili filozofske ra-sprave. Upozorio sam njegovo gospodstvo na izdajničke namere Engleza.“

Podigao je ruku, što je bio znak Džeku da ga ne prekida.

„Hoću da ti bude jasno da je tvoje prisustvo u zamku dozvoljeno samozato što te je Masamoto-sama usvojio. Kada snage njegovog gospodstvapobede u ovom ratu, katoličanstvo će postati državna religija. Svi jeretici,poput tebe, biće izgnani s ovih obala. Zauvek.“

Džek se pitao kako sveštenik može biti tako siguran da će se jezuite do-kopati vlasti. Setio se srebrnog lančića oko Satošijevog vrata. Sveštenik je

216

uspeo da prodre u unutrašnji krug budućeg vladara i da postane njegov du-hovni savetnik.

„Neću te lagati, Džek Flečeru. Ne sporim da si snalažljiv, kad si uspeo dadosad opstaneš u Japanu.“

Otac Bobadiljo je naslonio laktove na sto i ukrstio prste.

„Ti si Englez i protestant, i shodno tome neprijatelj moje zemlje i mogbratstva. Ali, imajući u vidu tvoju mladost i spremnost da se boriš za nje-govo gospodstvo, hteo bih nešto da ti predložim. Garantujem ti da ćeš, čimse rat završi, dobiti šansu da se vratiš u Englesku, ako mi ne budeš pravionevolje. To je ono što zbilja želiš, zar ne?“

Prepredeni jezuita je iznenadio dečaka. Obećao mu je ono o čemu je sne-vao već tri godine. Ponuda je stigla iz usta portugalskog jezuitskog sve-štenika, najvećeg neprijatelja njegove zemlje.

„Kako mogu da vam verujem?“„Kunem se rečju božjom. Imam brodove na raspolaganju. Daću ti zape-

čaćeno pismo sa svojim potpisom, koje će ti obezbediti siguran povratak udomovinu.“

Džek je oklevajući klimnuo glavom.„Dobro. Dogovor je pao. Nikome nećeš govoriti o našem razgovoru, a

ako se sretneš s njegovim gospodstvom ili nekom od osoba iz njegovepratnje, nećeš pominjati religiozne i političke sukobe između naših zema-lja. Možeš da odeš.“

Ošamućeni Džek je ustao iz stolice s visokim naslonom. Naklonio se iokrenuo se da bi izašao napolje. Pogledom je prešao preko police s knji-gama, i nešto mu se učinilo poznatim.

Ponovo je pogledao niz knjiga u kožnom povezu. Video je Bibliju, zbirkupropovedi i, između njih, rečnik oca Lucija.

217

39.

NEPRIJATELJ

„Siguran sam da je to taj rečnik“, reče Džek, kad se našao s Akiko i Ja-matom pod zvezdanim nebom, u vrtu pored spavaonice.

Trojka se iskrala iz dvorane i pronašla skrovito mesto za razgovor. Noć jebila mirna, i bez mesečine. Tišinu je remetio samo žubor potočića koji jetekao ispod njih. U daljini su sijale lampe na središnjoj kuli. Videli su silu-ete vojnika koji patroliraju bedemima.

„Ugledao si ga samo na tren“, reče Akiko. „Kako možeš da budeš sigu-ran?“

„Svuda bih prepoznao taj povez. Izgleda potpuno isto kao priručnik mogoca.“

„Zar to ne bi mogao biti drugi rečnik, delo jednog od sveštenika?“

„Nije, otac Lucije je rekao da je njegov jedinstven.“„Šta ako se Zmajevo Oko, kad je shvatio da je ukrao pogrešnu knjigu, re-

šio rečnika? Otac Bobadiljo je možda slučajno došao do knjige“, napome-nula je.

„Zašto mi onda nije rekao da je kod njega?“, reče Džek. „Otac Bobadiljonije brinuo zbog krađe rečnika zato što je u njegovom posedu! To znači damožda ima i moj priručnik.“

„To je apsurdno!“, uskliknu Jamato. „Da li ozbiljno tvrdiš da je ključni

218

čovek iz okruženja Hasegave Satošija i njegov duhovni savetnik iznajmioZmajevo Oko da ukrade pomorski priručnik tvog oca i da te ubije?“

„Tako je“, srčano će Džek.„Ali, on je sveštenik. Zar krađa i ubijanje nisu protiv svih religioznih

zaveta? Znam da su jezuiti neprijatelji tvoje zemlje, ali on je na našoj stra-ni. Rekao si da ti je obećao pomoć kako bi otišao kući. Tako postupa saose-ćajan čovek, a ne lopov i ubica.“

Džek je gnevno uzdahnuo. Njemu je sve bilo potpuno jasno.„Sećate li se da je otac Lucije na samrtnom odru zatražio moj oproštaj.

Rekao mi je da je bio obavezan da nekom podnese izveštaj, ali da nije znaoda je taj neko sposoban da ubije zbog toga. Sigurno je govorio o priručnikui svom starešini, ocu Bobadilju.“

Akiko je zamišljeno zurila u nebesa. Zvezde su se ogledale u njenim oči-ma. „Ne možeš da optužiš savetnika njegovog gospodstva za krađu i iznaj-mljivanje ubice, bez dokaza. Bez toga ne možemo ništa. Prvo moraš bitisiguran da je knjiga koju si video zaista rečnik oca Lucija...“

„Šta predlažeš?“, prekinuo je Jamato, zabrinut zbog pravca u kojem je te-kao razgovor. „Hoćeš li možda da se jednostavno ušetamo u dobro branje-no utvrđenje, odemo do sveštenikove sobe i pogledamo?“

Akiko se osmehnula. „ Upravo to sam htela da predložim.“Prošla je čitava nedelja, pre nego što im se ukazala prilika da prodru u

središnju kulu. Jednog popodneva učitelji su im naložili da samostalno ve-žbaju s oružjem. Dotad su sa sensejima Niten Iči Rjua prolazili napornuobuku. Učili su ih da obrazuju vojne formacije, i da se bore u punom oklo-pu. Neumorno su vežbali. Senseji su znali da će kvalitetna obuka odlučiva-ti o životu ili smrti učenika.

Svakodnevno je pristizalo sve više trupa vernih Satošiju, a s njima su sti-zale vesti o čarkama širom zemlje i o golemoj sili koja maršira na Osaku.Džek je bio zapanjen brojem stranaca i preobraćenih Japanaca koji su po-tražili sigurnost iza zidina zamka.

Takatomijev verski rat je, po svemu sudeći, naterao sve misionare da sesklone pod Satošijeve skute. Prisustvo tolikog broja Evropljana tešilo jeDžeka, ali među njima nije bilo nijednog Engleza ili Holanđanina. Bilo je

219

nekoliko poslovnih ljudi i trgovaca, ali su većina bili španski fratri i portu-galske jezuite.

„Ovo je ravno samoubistvu“, prošapta Jamato, dok su se približavali pr-voj kapiji. „Otac će me razbaštiniti.“

Akiko i on su sprovodili Džeka po uskom putu ka unutrašnjem dvorištu.Nosili su pun oklop i menpo maske na licu.

„Samo marširaj kao da imaš svako pravo da uđeš. Ne zaustavljaj se ni pokoju cenu“, prosiktala je Akiko.

Put im je presekao pešadinac, s kopljem u rukama.

Akiko se brecnula na njega, pre no što je stigao da im se obrati, „Otvorikapiju!“

Vojnik je oklevao. Iznenadio ga je devojački glas iza maske.

„Požuri! Ovaj dečak je gost oca Bobadilja.“Zvučala je tako gospodstveno da je zbunjeni čovek pohitao da joj otvori

vrata. Stražari su se naklonili kad je trojka prošla pored njih.

„Rekla sam vam da to neće biti problem“, samozadovoljno će Akiko.„Ašigarui slede naređenja. Ne dovode ih u pitanje."

Prešli su dvorište i stigli do glavnog ulaza u donžon. Dva samuraja su sta-jala pred njima. Džek je znao da će ulazak u središnju kulu biti mnogo težipoduhvat. Nju nisu čuvali priprosti pešadinci.

„Lozinku“ zatražio je onaj s leva.Jamato im je ponudio odgovor koji je Džek prošle nedelje čuo od straža-

ra.

„To je stara lozinka“, poče samuraj.Jamato je nemo stajao. Nije znao šta da preduzme. Drugi stražar je po-

segnuo za mačem. Džek se znojio. Njihov neuspeli pokušaj da uđu u tvrđa-vu sigurno se neće završti okršajem, ali će morati mnogo toga da objasne.

„Baš grozno!“, požalila se Akiko i skinula masku. „Saburo-san nam jedao pogrešnu lozinku. Kladim se da je to učinio namerno, da bi nas osra-motio.“

Stražari su se iznenađeno zagledali u nju. Nisu očekivali da će videti de-vojku iza menpa. Džek i Jamato su izmenjali zabrinute poglede. Bili su

220

jednako zbunjeni njenim ispadom.

„Čitava škola će nam se smejati!“, progovorila je kao da se žali Jamatu.„Ovo je naš prvi zadatak u svojstvu samurajskih ratnika za daimja Takato-mija. Ispostaviće se da nismo u stanju da otpratimo dečaka do oca Boba-dilja!“

Jedan od stražara se sažaljivo osmehnuo. Akiko mu se obratila, moleći-vim tonom. „Molim vas da nas pustite. Dečak je već dolazio u kulu. Ova-kvo lice se ne zaboravlja, zar ne?“

Namrštila se i nabrala lice, pokazujući na Džekov poveći nos. Jedan stra-žar se od srca nasmejao. Džeku to nije bilo toliko smešno. Pitao se da listvarno tako misli.

Oborila je trepavice i nevino pogledala stražara. „Silno bih se osramotilaako ne bih uspela da obavim tako jednostavan zadatak.“

Stražareva rešenost se topila pred njenim ljupkim pogledom. Osmotrio jeDžeka.

„Idite do petog sprata, ali nikako iznad njega. Tamo su telohranitelji nje-govog gospodstva. Oni neće imati razumevanja za vas“

„Hvala vam“, rekla je. Poklonila se i vratila menpo.Trojka je ušla u kulu. Izuli su sandale i krenuli uza stepenice. Jamato je

išao prvi.

„Nadam se te nisam uvredila“, prošapta Akiko Džeku u uho.„Ne, naravno da nisi“, hitro odvrati Džek. Naglo je pocrveneo.

„Kojim putem da nastavimo?“, pitao je Jamato, kad su stigli do petogsprata.

„Pa... levo“, reče Džek. Strahovao je da će njegov prijatelj opaziti da jepocrveneo.

Odmicali su glavnim hodnikom ka radnoj sobi oca Bobadilja. Dva straža-ra su prošla kraj njih. Džek je na trenutak pomislio da će biti uhvaćeni.Stražari su sišli stepenicama, ne obraćajući pažnju na njih. Nisu naišli nadruge samuraje.

„Šta ćemo ako je u sobi?“, pitao je Jamato.

„Postoji samo jedan način da to saznamo“, reče Akiko. Pokazala im je da

221

sačekaju u pokrajnjem hodniku.

Pokucala je na vrata. Nije bilo odgovora.Pozvala ih je da priđu.

„Stražarićemo ovde“, rekla je Džeku. „Opomenućemo te ako neko nai-đe."

Džek je klimnuo glavom i kliznuo u radnu sobu oca Bobadilja. Ponovo sesuočio s neobičnim osećanjem da ulazi iz jednog u drugi svet. U koraku jeprešao razdaljinu između istoka i zapada.

Nekoliko zraka popodnevnog sunca je prodrlo kroz kapke na prozoru. Či-nilo mu se da je tamna soba prepuna tajni. Prišao je polici s knjigama i po-tražio rečnik. Odmah ga je ugledao. Korice su bile baš onakve kao što jezapamtio, izlizane od česte upotrebe i malčice oštećene s donje strane, zatošto ga je jednom ispustio. Sumnja je potvrđena kada je otvorio knjigu. Imeoca Lucija bilo je čitko ispisano na prvoj strani, crnim mastilom.

Pribavio je sve neophodne dokaze. Otac Bobadiljo je đavo koji stoji izaZmajevog Oka. Kako bi se inače dočepao rečnika? Zašto bi propustio damu kaže da je kod njega? Džek se stresao od strašnog saznanja. Ako jezuit-ski sveštenik ima rečnik, mora imati i priručnik. Obuzeo ga je gnev. Ako jeotac Bobadiljo taj koji je unajmio Zmajevo Oko, onda je kriv i za smrt nje-govog oca koliko i sam ubica.

Desnica mu se stisla oko nindžinog tanta u obiju. Zglobovi su mu pobe-leli. Misao o slatkoj osveti mu je pulsirala venama.

„Šta tu radite?“, progovorio je neko na hodniku.

Džek se sledio. Otkriveni su. Zurno je vratio rečnik na policu.„Stražarimo, starešino“, odgovorio je Jamato, nervoznim glasom.

„Nalazite se na pogrešnom spratu. Tražio sam promenu straže za gostaoca Bobadilja na četvrtom spratu.“

„Ali...“, reče Akiko.

„Bez priče. Sledite me!“„Haj!“, uglas će Akiko i Jamato. Džek je čuo kako se udaljavaju.

Pustio je nož. Upinjao se da se pribere. Osveta ne dolazi u obzir. OtacBobadiljo je previše moćan i uticajan. Nije mogao biti siguran u ispravnost

222

svoje pretpostavke, niti je smeo da smetne s uma da je njegov najvažnijicilj da pronađe priručnik. Pregledao je i druge knjige, ali bez uspeha. Po-gledao je na sto, a zatim mu se pogled zaustavio na zaključanom kovčegu uuglu.

Kleknuo je pored velikog sanduka i izvadio tanto. Pažljivo ga je utisnuou bravu. Protresao je katanac. Otac ga je naučio kako da otvori takvu bra-vu, kad je njegova sestrica jednom izgubila ključ. Ovaj katanac je bio veći inije hteo da popusti. Nož je iskliznuo iz brave. Pokušao je ponovo. Imao jeutisak da ga neko posmatra. Osvrnuo se i susreo s optužujućim tamnimočima Svetog Ingnjacija, koji ga je posmatrao s velikog platna.

Brava je popustila. Otvorio je kovčeg. Digao je teški poklopac i bacio po-gled unutra. Video je papire, srebrnjake, nešto nakita, halju od debelog pli-ša i tri knjige. Priručnik nije bio među njima. Pretražio je sanduk. Gde gaotac Bobadiljo krije? Da li je dao pomorski priručnik na dešifrovanje? Mo-žda ga Zmajevo Oko još nije predao? Nindža je možda odlučio da ga za-drži, kad je saznao koliko je dragocen. Džek je grozničavo razmišljao, ipostao je svestan koraka koji su se čuli u hodniku tek kada su se zaustaviliispred radne sobe.

„Molim vas da se zahvalite daimju Jukimuri na njegovom vremenu“, go-vorio je neko.

Prepoznao je glas oca Bobadilja.

Džek se našao u zamci. Brzo je vratio stvari u kovčeg i zatvorio katanac.Panično se osvrnuo oko sebe. Nije imao gde da se sakrije.

Opazio je prugu svetlosti na suprotnom zidu. Pritrčao joj je i pronašaošodži, koji je bio zamaskiran drvenom tablom. Otvorio ga je i provukao sena drugu stranu, trenutak pre no što je otac Bobadiljo otvorio vrata. Zatvo-rio je šodži za sobom, kad je sveštenik ušao u sobu.

Našao se u sobi za molitvu, nameštenoj u japanskom stilu. Pod je bio bo-gato zastrt tatami prostirkama, a zidovi obloženi vaši papirom. Prostorijaje, na svu sreću, bila prazna. U njoj je bio jednostavni oltar i drveno ras-peće, pored kojeg su bila skrivena vrata. Desno od njega je bio šodži, kojije vodio u hodnik.

Džek je čuo kako otac Bobadiljo otvara prozorske kapke. Zadržao je dahi prislonio oko na pukotinu. Otac Bobadiljo nije bio sam.

223

„Moj utisak je da smo dobro prošli?“, rekao je sitni, okrugli čovek portu-galskog porekla. Ćelavko je imao tamnosmeđe oči i dugačak nos. Nosio jeodeću jezuitskog sveštenika.

Otac Bobadiljo je klimnuo. „Ratna pretnja čini ljude pobožnijim. Nadamse da će se svi oblasni gospodari pokrstiti, pre no što oluja mine.“

„Njegova svetost će vas nagraditi u raju za odanu službu.“

„Nadam se da će me nagraditi nešto ranije“, odvrati otac Bobadiljo, s lu-kavim osmehom. „Naposletku, predaću mu čitav Japan.“

Zavalio se u stolicu s visokim naslonom. Ponudio je svešteniku da sedne.

„Ostalo nam je da otklonimo sitnu prepreku, koja nam ometa planove."„Mislio sam da ste već razgovarali s dečakom."

„Oče Rodrigez, svaki dan koji engleski jeretik provede u zamku predsta-vlja pretnju našoj svetoj misiji. Moramo ga se oterasiti.“

„Mislite da ga moramo ubiti?", odvrati otac Rodrigez, razrogačenih očiju.„Imajte milosti!"

„Naravno da ga neću ubiti. Trunuo bih u paklu“, uzvrati otac Bobadiljo.„Ali, njegova smrt bi nam odgovarala.“

„Kako bi dečak mogao da nam naudi?“

„Mogao bi da nam nanese ogromnu štetu. Uvek smo predstavljali crkvukao jedinstvenu organizaciju po pitanjima vere i doktrine. Ne smemo do-zvoliti da Njegovo gospodstvo sazna za neslaganja među hrišćanima. Za-misli šta bi se dogodilo kad bi dečak otkrio istinu Satošiju. Doveo bi upitanje veru u nas i Hrista. Mogao bi potkopati sve što smo dosad postigli uJapanu.“

„Pa, šta predlažete?“, pitao je otac Rodrigez. Vrpoljio se u stolici. „Masa-moto-sama bi sigurno istražio dečakov nestanak?“

„Potreban nam je neki način da ozbiljno narušimo ugled Džeka Flečera“,odvrati otac Bobadiljo. Zamišljeno je gledao kroz prozor.

„Nešto što zbog čega bi bio prognan. Rat bi nas, uz malo sreće, mogaorešiti tog problema. Naposletku, samurajski poziv je jako opasan...“

Sveštenik je zamišljeno posmatrao policu s knjigama. Džek je sledio nje-gov pogled. Opsovao je u bradu zbog svoje gluposti. Vratio je rečnik na

224

pogrešno mesto na polici. Jezuita je oštrim pogledom premeravao sobu.Ustao je i prišao kovčegu. Sagnuo se da bi ispitao katanac. Na hladnojdnevnoj svetlosti, čak je i Džek, ovako izdaleka, mogao da vidi trag oštricetanta.

„Šta nije u redu?“, pitao je otac Rodrigez.Otac Bobadiljo je polako ustao i prišao portretu. Posmatrao ga je, nai-

zgled duboko zamišljen. Najedanput je pohitao ka vratima iza kojih je ču-čao Džek.

Mladi samuraj je pohitao da izađe, iako je znao da neće dospeti do hodni-ka na vreme.

„Vaša visosti!“ Neko je žustro lupao po vratima sveštenikove radne sobe.

„Da! Šta je bilo?“, upita sveštenik, iz takve blizine da se Džeku činilokao da je s njim u sobi.

„Neprijatelj je stigao! Vojska daimja Kamakure se približava zamku.Njegovo gospodstvo traži da se odmah pojavite na bedemima.“

Otac Bobadiljo je oklevao s druge strane šodžija.„Ne bi trebalo da dopustimo da njegovo gospodstvo čeka“, napomenuo je

otac Rodrigez.

Džek je čuo otvaranje i zatvaranje vrata radne sobe. Koraci su se udalja-vali hodnikom. Džek je ostao u sobi za molitve, dok mu je srce ubrzano tu-klo.

Neprijatelj nije bio samo izvan, već i unutar tvrdih zidina.

225

40.

OPSADA

Topovska đulad padala je kao kiša po zidovima zamka Osaka. Bombar-dovanje je trajalo već tri dana. Tutnjava eksplozija se valjala preko zamka,praćena kiselim zadahom baruta. Ravnica Tenodži se nije videla od dima,koji je pokrivao najveći deo golemog tabora daimja Kamakure. Pravilni re-dovi šatora, paviljona i koliba protezali su se kilometrima u daljinu. Tabori-šte je podsećalo na omanji grad. Masamoto je procenio da se oko zamkaokupilo više od dve stotine hiljade vojnika.

Džek je stajao na unutrašnjem bedemu, s ostalim mladim samurajima.Bio je zapanjen neprijateljskim naoružanjem. Gde je Kamakura nabavio to-like topove? Zamak Osaka nije raspolagao artiljerijskim oružjem. Satošije-ve snage nisu uzvraćale vatru. Džek je pomislio da bi odavno potonuli nadno okeana, da su se nalazili na brodu. Đulad su neprestano pogađalautvrdu, ali goleme stene su odolevale neprijateljskim projektilima.

Artiljerija bi povremeno utihnula, i u tim trenucima trupe daimja Kama-kure bi napale kapije zamka. Branioci su odbijali sve juriše. Katapulti subacali s bedema orijaške stene i vatrene lopte sred napadačkih redova.Oblaci strela su padali po jurišnicima kao grad, ubijajući i ranjavajući aši-garue. Ako bi se neka jedinica i probila kroz vatru branilaca, nailazila je najarak koji je trebalo preći. Većina vojnika je ginula pri pokušaju da pređena drugu stranu pomoću splavova, ili prilikom nasipanja staze preko vode.

226

Nekolicina samuraja koja bi stigla do zidova nije mogla da se uzvere uzstrmo podnožje. Branioci su ih polivali vrelim uljem, padali su pod strela-ma i hicima iz arkebuza, ili bi ih prignječile stene koje su bacane iz rupa zaubijanje.

Zamak Osaka se pokazao neosvojivim.Daimjo Kamakura se suočio s dugotrajnom opsadom.

„Koliko dugo možemo izdržati?“, pitao je Jori. Glas mu je drhtao, dok jeuplašeno virio preko ivice grudobrana.

„Mesecima, možda i čitavih godinu dana“, odvrati Taro, odeven u puniborbeni oklop, kao i svi učenici.

„Ali, zar nam dotad neće ponestati hrane?“, pitao je Džek. Bio je uverenda će stotinu hiljada vojnika brzo potrošiti zalihe iz brojnih skladišta.

„Ne brine se. Tatami u zamku je načinjen od jestivog korenja. Poješćemoga u krajnjoj nuždi.“

Taro se nacerio, ali je njegov ozbiljan pogled govorio da se ne šali.„Nadam se da do toga neće doći“, reče Takuan. Ukočeno je stajao pored

Emi i Akiko. Povređena rebra su ga još uvek mučila. „Daimjo Kamakuraće uskoro shvatiti da je ova bitka uzaludna, i dići će ruke.“

„Njegova vojska je dvostruko brojnija od naše!“, zacvileo je Jori. Sagnuose, kad je đule udarilo o obližnju kulu.

„Morao bi da izvuče naše snage u ravnicu, da bi imao neke šanse“, od-vrati Taro. Nije ni trepnuo zbog đuleta. „Tvrđava odoleva, pa nemamo ra-zloga da se susretnemo na otvorenom.“

„Čula sam da daimjo Kamakura već očajava“, reče Emi. „Otac mi je re-kao da je jutros poslao glasnika da potkupi damja Jukimuru. Ponudio mu jeprovinciju Šinano! Podrazumeva se da je ponuda glatko odbijena.“

„Mislio sam da Šinanom vlada Kazukijev otac?“ raspitivao se Takuan.

„U pravu si“, nasmejala se Emi. „Zbog toga i znamo da je u očajnom po-ložaju.“

„Gubitak provincije će biti najmanji problem te izdajničke porodice, akoikad ugledam KaZukija“, prosikta Jamato, mrkog pogleda.

Džek se pitao šta se desilo s vođom družine Škorpiona. Izdajnik nije

227

uhvaćen, iako je Masamoto poslao poteru za njim. Učenici više nisu razgo-varali o njegovom podlom činu. Neprijatna činjenica je, ipak, opstajala umislima svakoga od njih, kao zagađeni iver pod kožom.

„Silazite s bedema!“, naredio im je sensej Hosokava. „Pozvani ste da do-đete kod spavaonica.“

Mladi samuraji su se postrojili u dvorištu. Senseji su stajali na čelu sva-kog odreda.

Masamoto je izašao pred njih, ozbiljna lica.„Pozvao sam vas da bismo porazgovarali o veoma važnoj stvari."

Džek je izmenjao zabrinute poglede s Akiko i Jamatom. Da li je sastanaksazvan zbog provale? Trojka se neopaženo vratila u barake, zahvaljujućiuzbuni podignutoj zbog dolaska vojske daimja Kamakure. Otac Bobadiljoje sada predstavljao još veći problem. Znao je da je neko bio u njegovojsobi. Džek je bio siguran da sveštenik sumnja na njega. Jezuita je tragao zanačinom da diskredituje Džeka, a ova provala bi mu baš dobro došla. Da lije otac Bobadiljo razgovarao s Masamotom?

„Rat je na pragu. Moramo se suočiti s činjenicom da ćemo uzeti učešća uborbi.“

Jori je stajao pored Džeka. Tresao se kao prut.„Moramo nastupiti kao jedinstvena snaga“, obznanio je, obilazeći redove

mladih samuraja, s rukom na saji svog mača.

„Budite u potpunosti posvećeni, bez trunke sumnje u sebe. Budite sprem-ni da jedni drugima poverite sve – i sopstvene živote.“

Zaustavio se ispred Džekovog stroja. Duboko je udahnuo. Činilo se da sebori s osećanjima. Džek je počeo da se znoji. Shvatio je da je u ozbiljnojnevolji.

„Jedan od učenika je izdajničkim činom opasno podrio moral Niten IčiRjua.“

Džek ispusti jedva čujni uzdah olakšanja. Sazvani su zbog Kazukijevogprelaska na stranu neprijatelja.

„Ovo je opasno stanje duha za ratnike, neposredno pred bitku. Zamoliobih senseja Jamadu da nadahne naše mlade samuraje svojom mudrošću.“

Sensej Jamada je istupio, oslanjajući se na štap. Obratio im se.

228

„Na svakom drvetu postoji jedna loša jabuka, ali to ne znači da je čitavostablo trulo.“ Mazio je vrh duge sive brade, dok je govorio. Njegov tihiglas je na neshvatljiv način nadjačavao tutnjavu neprijateljske artiljerije.„Burna vremena poput ovih osnažuju korenje naše škole.“

„Tvoj tobolac, moliću lepo?“, reče sensej Jamada, kad je prišao Akiko.Zbunjena Akiko je skinula tobolac. Sensej Jamada izvadi jednu strelu, i

dodade je Jamatu.

„Polomi je nadvoje.“Jamato iznenađeno zatrepta kad je čuo naređenje. Sensej Jamada mu

ohrabrujuće klimnu glavom. Svi su gledali kako Jamato hvata štap i kakoga lomi nadvoje, bez mnogo napora.

Sensej Jamada izvadi tri strele iz tobolca. Uručio ih je dečaku.„Slomi sve tri odjednom.“

Jamato je pogledao Akiko, kao da joj se izvinjava zbog onoga što ćeučiniti, kao da žali zbog dragocenih strela sa sokolovim perjem. Savio ihje, ali drveni štapovi nisu hteli da popuste, čak i kad se pomogao kolenom.Sensej Jamada je dao znak Jamatu da prestane da se trudi.

„Usamljeni samuraj je jako sličan streli. Smrtonosan je, ali, se možeslomiti“, objasnio je, i vratio tobolac Akiko.

Podigao je tri strele.„Ostaćemo snažni i nepokorni samo ako se držimo zajedno. Ne zaboravi-

te ovu istinu, mladi samuraji Niten Iči Rjua. Sa sedam vrlina bušida, zau-vek ste upućeni jedni na druge.“

„HAJ, SENSEJ!“, zagrmeli su učenici. Plamen odanosti se razgoreo unjima. „ŽIVEO NITEN IČI RJU!“

Njihov poklič je još odjekivao dvorištem zamka, kad je bombardovanjeiznenada prestalo.

229

41.

ZABAVA POSMATRANJA MESECA

„Kači guri?“ pitao je Jori. Lice mu je sijalo na bledoj svetlosti punog me-seca.

Pružio je tanjirić smeđih grickalica Džeku, koji je zamišljeno ležao prekodrvenog mosta u čajnom vrtu središnje kule, i posmatrao kako zlatni šaranpolako pliva ispod njega.

„To je suvo kestenje“, objasnio je Jori i stavio jedan usta. „Kači takođeznači pobedu. Zbog toga ih je Njegovo gospodstvo podelilo na zabavi. Po-bedili smo, Džek! Pobedili smo, a da nismo morali da se borimo!“

Džek se toplo osmehnuo prijatelju i uzeo jedan kesten. Bio je sladak, kaopobeda.

Prošlo je nedelju dana od obustave neprijateljstava. Daimjo Kamakura jeponudio mirovni ugovor. Priznao je da je pokušaj osvajanja zamka bio či-sta ludost. Pokajnički raspoloženi prevratnik je obećao da će svi ljudi odaniSatošiju biti pošteđeni progona, a vladavina njegovog gospodstva neo-sporna, kao i da će prestati da proganja „strane osvajače“. Potpisao je mi-rovni sporazum kapanom, pečatom od krvi iz svog prsta. Takav dogovor sesmatrao svetim i obavezujućim.

Svi u zamku su bili zapanjeni ovim obrtom. To je naročito važilo za Ma-samota, koji nije mogao da poveruje da se neprijatelj tako lako predao. Su-

230

kob jedva da je počeo. Masamoto, oprezniji no ikad, tražio je da učeniciNiten Iči Rjua nastave s borbenom obukom.

Činilo se da je daimjo Kamakura drži reč. Njegova ogromna vojska jesledećeg dana uklonila šatore i počela da se povlači u pravcu provincijeEdo. To je izazvalo silnu radost među Satošijevim trupama. Pobedili su uratu, bez borbe prsa u prsa.

Satoši je, u znak zadovoljstva držanjem svoje vojske, naložio da se izdajudopunska sledovanja sakea i hrane. Odlučio je da priredi proslavu s posma-tranjem meseca u čajnom vrtu, za daimje i samurajske generale koji su gapodržali. Pozvao je i učenike Niten Iči Rjua. Verovatno je prema njima ose-ćao izvesnu bliskost, pošto su bili vršnjaci.

Satoši je pozdravio svakog daimja u natkrivenoj čajdžinici bez zidova, naostrvcetu u srcu vrta. Gosti su vrludali krivudavim stazama i mostovima.Zadovoljno su ćeretali i posmatrali jasno noćno nebo, na kojem su zvezdeblistale kao dijamanti.

I otac Bobadiljo je prisustvovao svečanosti. Nastojao je da što bolje isko-risti priliku. Kružio je među najvažnijim velikodostojnicima iz saveta. Če-sto bi bacio mrk pogled u Džekovom pravcu. Dečak je nastojao da neobraća pažnju na sveštenika i da se drži što dalje od njega.

Takuan je sedeo okružen mladim samurajima, na obali jezerca, prekoputaDžeka i Jorija. Bio je između Akiko i Emi. Divili su se odrazu meseca namirnoj površini vode. Da bi zabavio društvo, Takuan je sastavljao haiku, nalicu mesta, inspirisan ovim čarobnim noćnim prizorom.

„Znaš li da zec prebiva unutar meseca?“, pitao ga je Jori, dok je zurio unoćno nebo. „Ako bolje pogledaš njegovu površinu, videćeš ga kako praviknedle od pirinča.“

Žustri aplauz stiže s druge strane jezerca. Džek je slušao Akikoin zvonkismeh. Shvatio je da gleda u nju, umesto u mesec.

„Gledaj, eno ga!“, reče Jori i veselo pokaza obrise nebeskog zeca.

„Sastaviću pesmu u čast svih vas“, obznanio je Takuan. Glas mu se širiopreko mirne vode. „Akiko, ti ćeš biti izvor mog posebnog nadahnuća.“

Do njih je dopro novi talas radosnog tapšanja. Akiko se stidljivo pokloni-la Takuanu.

231

Jori je cimnuo Džeka za rukav. „Vidiš li ga, Džek? Zec maše drvenimčekićem.“

„Mesečina ti je udarila u mozak“, reče Džek. Ljutito se oteo iz prijatelje-vog stiska. „Svako zna da je u mesecu čovek, a ne zec!“

Jori je uzmakao za korak, zapanjen Džekovom neodmerenom reakcijom.U očima mu se ogledala povređenost. Džek se smesta postideo. Nakloniose Joriju, promrmljao izvinjenje i požurio ka kućici s bunarom, u susret sa-moći.

Sedeo je na rubu bunara i kroz otvorena vrata posmatrao kako se drugigosti vesele. Zašto se onako brecnuo na Jorija? Više nije mogao poricati damu Takuanova sve veća bliskost s Akiko smeta. Svaki tren koji je provodi-la s njim sve mu je snažnije kazivao koliko mu ona znači. Nije hteo da jeizgubi, da ostane bez svog najboljeg i najdragocenijeg prijatelja.

Blizina oca Bobadilja dodatno mu je kvarila raspoloženje. Osećao je damu od njega neprestano preti opasnost. Rečnik u sveštenikovoj radnoj sobiga je ubedio da je božji čovek u dosluhu sa Zmajevim Okom i da je odgo-voran za smrt njegovog oca.

Rat je gotov. Otac Bobadiljo će nastojati da ga što pre pošalje za Engle-sku. Tvrdiće da je to najbolje za Džeka. Mladi samuraj nije mogao da veru-je takvom čoveku. Jezuita će sigurno pokušati da ga prevari. Možda će gazatvoriti u portugalsku tamnicu, ili će ga ukrcati na brod, s kojeg će biti ba-čen u more. Mogao bi naložiti Zmajevom Oku da ga muči i ubije.

Džek je duboko prezirao starog neprijatelja Kazukija zbog predrasuda inasilničkog ponašanja, ali nije mogao da kaže da nije imao pravo u pogle-du namera nekih stranaca, koji su zaista želeli da zavladaju Japanom. Gle-dao je kako otac Bobadiljo koristi svoj šarm da bi ostvario uticaj na daimje.Klanjao im se, obasipao ih je laskavim rečima, i tako neosetno zadobijaonjihovo poverenje. Otac Bobadiljo, zadrti jezuita i lukavi diplomata, svaka-ko je bio opasan čovek.

Džek nije mogao uticati na politička pitanja. Niko neće slušati zloslutna,uznemirujuća upozorenja iz usta golobradog momčića. Najviše bi naudioocu Bobadilju, ako bi povratio očev priručnik. Ne sme dopustiti da zla oso-ba poput jezuitskog starešine zadrži u svom posedu znanja o morima, imoć koju ta znanja donose.

232

Gde bi priručnik mogao biti? Površna i brza pretraga sveštenikove radnesobe nije donela nikakve rezultate, izuzev toga što je potvrdio sumnje u po-gledu rečnika. Sad je bio siguran da otac Bobadiljo zna gde je pomorskipriručnik. Ali jezuita ga od tada budno motri, i povratak u njegovu radnusobu bi bio preveliki i neopravdan rizik.

Jori je provirio na vrata. „Mogu li da uđem?“, stidljivo je upitao.Džek je klimnuo. Jori je seo kraj njega. Džek je oborio glavu, tražeći pra-

ve reči da se izvini prijatelju.

„Ovaj bunar se zove Bunar zlatne vode“, reče Jori, da bi razbio neprijat-nu tišinu. Nastavio je, zagledan u tamne dubine, „Vodom se snabdeva iz tu-nela koji vodi od unutrašnjeg jarka. Satošijev otac je u njega potopio zlatnepoluge, da bi popravio ukus vode.“

Džek je pogledao dole. Mesečev odraz je poigravao na bistroj vodi.

„Ne vidim nikakvo zlato“, rekao je. Laknulo mu je kad je Jori prvi progo-vorio i razvejao napetost. „I da znaš, video sam tvog zeca unutar meseca.Izvini što sam bio grub prema tebi.“

„Ne brini“, reče Jori, s osmehom. „Znam da je iz tebe zborio tigar.“

„Kako to misliš?“, reče Džek. Nije najbolje razumeo prijatelja.„Video sam kako si izgledao kad je Takuan proglasio Akiko izvorom

nadahnuća.“

„Nema to veze s tim“, promrmljao je Džek, dok je posmatrao Takuanaokruženog sledbenicima. Šetali su vrtom. Emi je bila pored njega.

Jori se znalački osmehnuo. „Krajnje je vreme da pokažeš svoj haiku Aki-ko. Siguran sam da će joj se dopasti."

„Svoj haiku?“, ponovi Džek. Zbunjeno je nabrao obrve. „Stradao je upožaru.“

„Ne, nije“, odvrati Jori i izvadi zgužvano parče papira iz rukava kimona.„Opazio sam ga dok sam spasavao daruma lutku. Gurnuo sam ga u obi.“

„O čemu si razmišljao?“, povika Džek. Zaprepašćeno je zurio u Jorija.„Škola je bila napadnuta, Šiši-no-ma u plamenu, a ti si spasavao poeziju!"

„Zar se ne sećaš šta je sensej Jamada rekao? Našaje dužnost da se posta-ramo da obezbedimo mir vredan ratovanja. Tvoj haiku je upravo ono na štase sensej Jamada pozivao. Tvoja dužnost je, shodno tome, da predstaviš

233

svoju pesmu Akiko.“

Džek je sedeo, razoružan Jorijevom izjavom.Jori je gnevno uzdahnuo. Skočio je s ograde bunara i povukao Džeka pre-

ma vrtu.

„Hajde“, navaljivao je na njega. Video je kako se Akiko odvaja od grupei zalazi među sakura drveće, oko čajnog vrta.

Džek se zateturao ka Akiko kad ga je Jori gurnuo otpozadi.

Pregazio je most, kao ošamućen, s haikuom u ruci. Pošao je za njom is-pod drveća. Osvrnuo se za sobom. Jori se široko osmehivao i ohrabrujućeklimao glavom.

Akiko je našla usamljenu klupu podno bedema. U blizini nije bilo niko-ga. Bilo je prilično mračno. Zvezde i mesec su zbog toga izgledali svetlije ilepše. Spokojno je sanjarila, zagledana u nebo.

Džek se držao na odstojanju, skriven u senkama. Pokušavao je da skupihrabrost da joj priđe.

„Jednostavno ne verujem Kamakuri“, reče neko u tami.

Džek je hitro kliznuo iza debla, kad su tri daimja prošla kraj njega. Pre-poznao je glas Eminog oca, daimja Takatomija.

„Postavio je zamku u koju smo upali.“

„Slažem se“, rekao je jedan od njih. „Izviđači su mi javili da se utaboriona dan hoda odavde. Nesumnjivo planira da se vrati.“

„Ali daimjo Kamakura je obavezan slovom mirovnog ugovora koji je za-pečatio sopstvenom krvlju“, reče treći gospodar.

„Tako je“, odgovori daimjo Takatomi, „ali vam je jednako poznato da jeostavio bataljon koji je rasturao spoljni zid zamka i zatrpavao jarak. Nje-gov zapovednik je tvrdio da postupa po slovu ugovora i da za odbrambe-nim položajima nema potrebe!“

„Bataljon je zaustavljen u tom poslu, zar ne? Popravke su u toku.“

„Zamka se upravo tada zategla“, reče Emin otac, s mučnim uzdahom.„Njegovo gospodstvo je naredbom da se podigne bedem pao pravo u šakedaimja Kamakure...“

Džek se naprezao da čuje razgovor dok su tri daimja zalazila za ugao.

234

„... neprijatelj će sad obnarodovati da smo postupili protivno duhu nepo-vredivog ugovora... Ponovo će nam objaviti rat, ali s opasno oslabljenimzamkom Osaka...“

Džek nije mogao da poveruje sopstvenim ušima. Ako Emin otac imapravo, lažni mir je bio samo kraće zatišje pred buru.

„Uhodimo, dakle?“, prosiktao je neko Džeku u uho. Preneraženi dečak jeispustio haiku. Okrenuo se, da bi se suočio sa zlobnim licem oca Bobadilja.

„N – ne“, zamuckivao je Džek, pokušavajući da se otme i pobegne.„Tako je meni izgledalo“, reče sveštenik i zgrabi Džeka za okovratnik ki-

mona. „Kriješ se iza drveta. Prisluškuješ tuđe razgovore. Da li po navicizabadaš nos tamo gde mu nije mesto?“

Otac Bobadiljo je gledao Džeka ravno u oči, tražeći nagoveštaj krivice.Mladi samuraj je odmahnuo glavom.

„Znaš li da se uhođenje kažnjava smrću?", nastavi otac Bobadiljo. Po-slednju reč je naglasio sa zadovoljstvom. Razvukao je tanušne usne u ne-prijatni osmeh. „Bojim se da ovo moram da prijavim."

Džek je shvatio da nema puno šanse protiv sveštenika. Otac Bobadiljo ćeučiniti sve što je u njegovoj moći da upropasti njegov dobar glas. Iskoristi-će optužbu za uhođenje da bi ga ubio, ili bar prognao iz Japana. Biće tonjegova reč, protiv reči čoveka od najvećeg poverenja budućeg vladara.

„Džek!“, odjeknuo je veseli glas.

Nepoznati glas je odagnao osmeh s lica oca Bobadilja. Džek ugleda Ta-kuana, preko sveštenikovog ramena. Žurio je kroz drveće ka njima. Osta-vio je prijateljice na mostu, da gledaju šarana u jezercetu.

„Tu li si!“, povikao je. „Odavno smo završili partiju kakurenba. Hvalavam, oče, što ste ga našli. Džek uvek pobeđuje u igri žmurke!“

Otac Babadiljo je sumnjičavo motrio Takuana. Potom se obratio Džeku.„Bilo mi je zadovoljstvo“, promrmljao je i pustio okovratnik dečakovog

kimona.

Sveštenik se udaljio u pravcu kuće za čaj.„Hvala ti“, reče Džek. Oteo mu se uzdah olakšanja.

„Šta je taj čovek hteo od tebe? Video sam kako te sledi u šumarku. Činilo

235

mi se kao da si u nevolji."

„Ništa posebno", odvrati Džek. Nije hteo da uvlači Takuana, u svoje pro-bleme. „Reč je o sukobu religija."

Takuan je s razumevanjem klimnuo glavom. „Pa, dođi da se pridružiš za-bavi. Mnogo propuštaš.“

Džek je gledao u pravcu mesta na kojem je Akiko sedela u tami. Predaćejoj pesmu nekom drugom prilikom.

„Šta je ovo?“, pitao je Takuan. Sagnuo s da dohvati parče papira, krajDžekovih nogu. „Haiku!“

Džek je posegnuo za papirom.Takuan je bio brži od njega. Izmakao se van Džekovog domašaja i glasno

pročitao pesmu:

„U mom vrtucvet sakure rastepokraj engleske ruže.“

„Da li je ovo tvoje?“, pitao ga je Takuan.„Vrati mi to“, molio ga je postiđeni Džek.

„Ali, ovo je divno! Nisam znao da si tako dobar pesnik.“„Nisam... tvoje pesme su mnogo bolje.“

„Grešiš. Ovo je bolje. Sigurno si bio veoma nadahnut...“ Zastao je usredrečenice, spazivši Akiko na klupi. Pogledao je nju, pa haiku i konačno Dže-ka. Širok osmeh se pojavio na njegovom lepuškastom licu.

„Ruža? Sakura? Govoriš o sebi i Akiko, zar ne?“

„Nije...“, Džek je neuverljivo poricao. Osećao se strahovito ranjivo i ne-prijatno. Takuan će ga sigurno zadirkivati i svima obznaniti njegova oseća-nja. To će biti još gora sudbina od one koju mu je namenio otac Bobadiljo.

„Moram da ti se izvinim, Džek“, reče Takuan. Predao mu je haiku uz du-bok naklon. „Postao sam neosetljiv. Nisam ni sanjao da gajiš ovako snažnaosećanja prema Akiko. Da jesam, ne bih pokazao interesovanje za nju. Ne-časno sam se poneo. Sigurno me mrziš.“

236

„Nije u tome stvar, pogrešno si razumeo...“, tvrdio je Džek. Shvatio je daje Takuan ne samo častan čovek, već i veliki samuraj, kakav se retko sreće.„Nije onako kako ti misliš. Mi smo samo prijatelji.“

„Samo prijatelji“, reče Takuan i izvi obrve. „Neprestano govori o tebi.“„Zaista?“, Džekovo srce je poskočilo od oduševljenja.

„Trebalo bi da te pustim da na miru predaš svoj haikuu...“ Počeo je da seguši. Pao je u Džekovo naručje.

Iz vrata mu je virila otrovna strelica.

237

42.

NOĆNI PREPAD

„Akiko!“, povika Džek, dok se upinjao da odvuče Takuana iza drveta dabi ga zaklonio.

Pogledom je pretraživao tamu, tragajući za nindžama. Crna odeća ih jedobro skrivala, ako ih je i bilo.

Akiko se stvorila kraj njega.

„Šta se desilo?“, pitala je, dok je pomagala Džeku da položi Takuana nazemlju.

„Otrovna strelica", odvrati Džek i izvadi otrovnu iglu iz Takuanovog vra-ta.

Osvrnula se oko sebe. „Tamo gore!“Senka slična duhu lelujala je na zidu zamka.

Akiko i Džek su se okrenuli u mestu, kada su začuli pucketanje grančicena stazi.

„Takuane, svi čekamo na tvoj... TAKUANE!“, vrisnula je Emi, kada ga jeugledala kako leži u Džekovom naručju.

Dotrčala je do njega. „Kako si?“Takuan je pokušavao da izoštri njeno lice. Disao je plitko, a usne su mu

poplavele. Pokušao je da govori, ali mu iz usta nije izašlo ništa izuzev sla-

238

bašnog krkljanja. Emi mu je prišla bliže, i Takuan ju je poljubio u obraz.

Sklopio je oči. Glava mu se obesila u stranu.Emi ga je uhvatila za ruku. „Ostani sa mnom...“, jecala je.

Takuan je prestao da diše.„Akiko, moraš upozoriti ostale“, reče Džek. Nežno je položio Takuanovu

glavu na tlo. Iz daljine je dopirao zvuk musketa. Džek je shvatio da susumnje daimja Takatomija potvrđene.

„Gospodar Kamakura se vratio s nindžama!“Klimnula je i potrčala kroz drveće.

Džek je čuo Masamotov uzvik.„Napadnuti smo! Samuraji Niten Iči Rjua, branite unutrašnju kapiju!“

Čuli su se i drugi uzvici, „Zaštitite njegovo gospodstvo! Svi daimji utvrđavu!“

Noge su toptale po drvenim mostovima. Samuraji su se prihvatali oružja.Džek je čuo daimja Takatomija, sred opšte galame. „Emi-čan? Gde si?“

„Više ništa ne možemo učiniti za Takuana“, reče Džek. Odmakao je upla-kanu Emi od njegovog beživotnog tela. „Moraš da ideš svom ocu.“

Odveo ju je do vrta i potrčao u suprotnom pravcu.

„Šta to radiš?“, povikala je za njim.„Idem da pronađem Takuanovog ubicu!“, odvrati Džek. Žurio je ka ka-

menom stepeništu koje je vodilo do unutrašnjih zidova zamka.

Preskakao je po dve stepenice. Gde su stražari?Žestoka grmljavina se razlegla istočno od zamka. Odjeknuo je i drugi

plotun, kao da je stotinu topova ispaljeno u isti mah. Svetla su se gasila počitavom utvrđenju.

Džek se, u žurbi da stigne do grudobrana, sapleo o nešto u mraku. Mrtvisamuraj je ležao na stepeništu, prerezana grla. Sad je znao šta se dogodilosa stražarima.

Sa svog mesta na unutrašnjem zidu mogao je da vidi beskrajne redoveupaljenih baklji, kako se kreću ka velikoj kapiji.

Vojska daimja Kamakure se vratila u punoj snazi.

239

Napad je počeo.

Hiljade Satošijevih vojnika se skupljalo na glavnoj kapiji, da bi zauzelipoložaje na bedemima i barikadama. Nisu znali da je neprijatelj već dubo-ko u zamku.

Tri kuke za veranje po zidovima poleteie su kroz vazduh. Jedna kaginavase zakačila za rub grudobrana na kojem je Džek stajao. Mladi samuraj jepresekao uže za penjanje katanom. Kuka za hvatanje se zakotrljala po ka-menom podu, a konopac je skliznuo u tamu.

Džek je bacio pogled preko ruba. Susreo se s gotovo neprozirnom ta-mom. Shvatio je šta neprijatelj pokušava. Topovska i puščana paljba supredstavljale manevar za odvraćanje pažnje, čiji je cilj bio ne samo da sebranioci grupišu oko istočne kapije, nego i da se svetla u zamku pogase, izstraha od artiljerijske vatre. Svaki nindža u crnoj odori sada je bio gotovonevidljiv.

Džek je zurio u prazninu. Nije mogao da veruje sopstvenim očima. Mese-čina se odražavala na vodi unutrašnjeg jarka. Otkrivala je prilike koje suhodale po površini. Seni su verale po bedemu ispod njega, poput paukova.

Par očiju je iznenada iskrsnuo iz tame. Čelik je blesnuo i zazviždao krozvazduh. Džek se bacio unazad, i šuriken je za dlaku promašio njegovo grlo.Nindža se prebacio preko grudobrana.

Džek je bez oklevanja zamahnuo katanom. Ciljao je noge plaćenog ubi-ce. Nindža je visoko skočio i izveo salto u vazduhu, dočekavši se iza Dže-ka. Udario ga je u bubrege, i dečak se previo preko grudobrana.Instinktivno se zakotrljao u stranu, kad je začuo zvižduk. Teški olovni tegje udario u kamen, na mestu na kojem je do maločas bila njegova glava.Kamene krhotine su poletele u vazduh.

Džek je puzao dalje od opasnosti. Isturio je mač. Nindža je držao srp i la-nac. Vrteo je teg iznad glave. Pustio je lanac, koji je poleteo ka Džeku.Mladi samuraj nije imao prostora za odstupnicu na uskom bedemu. Posta-vio je mač ispred lanca, koji se obmotao oko katane. Nindža je cimnuosvoje oružje i izvukao mač iz Džekovih ruku.

Mladi samuraj je odstupao. Imao je vakizaši i tanto, ali će umreti, pre nošto ih potegne. Nindža se spremao da zada odlučujući udarac. Džek je savr-šeno odmerio svoje šanse. Prišao je napadaču tako blizu da lanac nije mo-

240

gao da ga dohvati, i izveo kukinage.

Nindža je bio potpuno zatečen. Džek je podigao napadača s tla i, koriste-ći trenutak iznenađenja, okrenuo se i bacio ga u vazduh, baš kao što je sen-sej Kjuzo toliko puta uradio. Nindža je odleteo preko grudobrana, i nestaou pomrčini. Zatim se čuo pljusak, i njegovi krici su utihnuli.

Džek nije imao vremena da uživa u savršeno izvedenom kukinageu. Po-digao je katanu. Nekoliko kaginava se pojavilo na zidu, tokom njegoveborbe s nindžom. Džek je pokušavao da preseče užad, ali su se za to vremetri nindže već popele na bedem. Niko im se nije suprotstavio, jer je njihovaprethodnica pobila sve stražare. Nindže su se šunjale ka središnjoj kuli,pod okriljem tame.

Džek je shvatio da su Satoši i članovi saveta mete napada. Nindže će tihopoklati vodeće ljude u zemlji, dok je sva pažnja branilaca usmerena na sna-ge daimja Kamakure, pred zidinama. Džek nije sumnjao da je nekolikoubica već skriveno u kuli, gde čekaju dolazak članova saveta.

Mora da upozori Masamota.

241

43.

ATENTAT

Džek je pohitao niza stepenice. Trčao je pustim čajnim vrtom do unutra-šnje kapije. Tamo je naišao na Jamata i ostale učenike Niten Iči Rjua, nastraži.

„Gde ti je otac? Gde je Masamoto?" pitao je Džek, bez daha.„Otpratio je daimja Takatomija do kule.“

„Moramo ga zaustaviti!“, reče Džek. Povukao je Jamata sa stražarskogmesta.

„Ali dobili smo naređenje da čuvamo kapiju", negodovao je.

„Nindže su savladale unutrašnji bedem i prodrle u visoku kulu“, užurba-no mu je objašnjavao Džek. „Naša dužnost je da zaštitimo tvog oca i dai-mja Takatomija. Da li si samuraj ili ašigaru? Hajdemo!"

Jamato je zgrabio palicu i potrčao za Džekom.

Dok je trčao, osvrtao se po mesečinom obasjanom dvorištu.„Ne vidim nijednog nindžu. Kako su zaobišli stražare na bedemima?"

„Poklali su ih.“Samuraji naoružani kopljima i mačevima istrčali su pred njih na ulazu u

donžon.

„Šta se dešava?“, prozvao ih je zapovednik straže.

242

„Mi smo samuraji Niten Iči Rjua“, odgovorio je Jamato. „Moramo darazgovaramo s Masamoto-samom.“

„Niko ne može da ude.“ ,„Ali, ovo je sin Masamoto-same“, oglasio se Džek.

„Imamo naređenje da nikoga ne puštamo unutra.“ Stražar se dohvatiomača.

„Nindže su možda već unutra!“

„To je nemoguće. Neprijatelj još nije savladao spoljnju liniju bedema.“„Šta se dešava?“, začuo se zapovednički glas. To je bio sensej Hosokava.

„Senseju!“, kriknuo je Džek. Mahnito je mahao u pravcu učitelja mače-vanja.

„Pustite ih da prođu“, naredio je. Stražari su se oklevajući povukli.

Džek i Jamato su protrčali kroz kapiju i jurnuli uza stepenice do sensejaHosokave.

„Morate da upozorite Masamoto-sama. Oni su...“

Masamoto se, baš u tom času, spuštao stepenicama na drugom spratu.„Šta ovde tražite?“, pitao je. „Zašto niste na stražarskom mestu?"

„Neprijatelj napada spoljne bedeme isključivo da bi nam odvratio pa-žnju“, reče Džek. „Daimjo Kamakura je unajmio nindže da pobiju članovesaveta.“

„Verujem da bi Kamakura mogao da se posluži tom taktikom“, zarežaoje. „Senseju Hosokava, obavestite sve patrole i postavite stražara na sva-kom prozoru. Udvostručite stražu oko članova saveta na šestom spratu i...“

„Prekasno je za to“, reče Džek. „Mislim da su već unutra.“„Da li si siguran?" pitao je Masamoto, mrka pogleda.

Džek je žustro klimnuo glavom. „Video sam nekoliko nindži. Svi stražarina bedemima su pobijeni, pre no što su stigli da podignu uzbunu.“

Masamotu je to bili dovoljno. „Hajdemo!“

Okrenuo se i pohitao uza stepenice. Džek i Jamato su požurili za njim,dok je sensej Hosokava izvikivao naređenja stražarima. Trčali su duž hod-nika, uz još jedno stepenište, pored samurajskih patrola, i stigli do šestogsprata. Kada su uspeli da sustignu Masamota, on je već razgovarao sa za-

243

povednikom straže.

„Ne, Masamoto-sama, sve je mirno i tiho“, odgovorio je samuraj. „Dai-mji i njegovo gospodstvo su sigurni u svojim odajama. Postavio sam stra-žare pred svakim vratima.“

„Organizuj pretragu. Počni od sprata njegovog gospodstva Satošija.“

Stražar se poklonio i otrčao.„Počećemo na ovom nivou“, reče Masamoto, obraćajući se Jamatu. „Si-

gurnost daimja Takatomija je naša najpreča briga.“

Krenuli su ka hodniku i skrenuli desno. Prolaz je bio mračan i pun senki.Nijedna baklja nije bila upaljena. Jedina svetlost dopirala je od sveća, kojesu gorele iza papirnih zidova, i od blede mesečine koja je prodirala krozkapke na prozorima kule. Opasnost je vrebala iz svih mračnih uglova. Ma-samoto je išao prvi.

„Budite veoma oprezni“, prošaptao je. „Soba daimja Takatomija je nakraju sledećeg hodnika."

Džek se silno uznemirio dok su odmicali hodnikom. Zar samuraji ne stra-žare pred svakim vratima?

Najedanput se okliznuo na izglačanim daskama. Tresnuo je o pod. Masa-moto se okrenuo u mestu, potegnuvši oba mača.

„Rekao sam ti da paziš!“, prosiktao je Masamoto, gnevno ga posmatraju-ći.

Požurio je dalje. Jamato je u stopu pratio oca. Džek je pokušavao da usta-ne. Dodirnuo je nešto vlažno i klizavo, i video da mu je dlan lepljiv odkrvi. Sledio je trag, koji je svetlucao na mesečini, do malih drvenih vrata.Otvorio ih je, i na pod je ispalo telo stražara. Vrat mu je bio prerezan, kao istražarima na zidu.

„Vratite se ovamo!“, povika Džek. Pokušavao je da povrati pribranost.Masamoto i Jamato su brzo stigli i videli leš, koji je ispao iz ostave. Potr-

čali su hodnikom, dok je Džek otvorio nebranjeni šodži koji je vodio usobu. Zatekao je leš opružen po tatamiju. Velika lokva krvi bojila je uplete-nu slamu tamno crvenom bojom.

„Daimjo Jukimura!", povika Masamoto, proguravši se kraj Džeka.Šodži ka sledećoj sobi je bio odškrinut. Masamoto ga je sasvim otvorio,

244

da bi otkrio još jednog člana saveta, kako leži na tatamiju, s garotom ob-motanom oko grla.

Čuli su poziv u pomoć i potrčali nazad u hodnik. Hitali su kao bez dušeka odajama daimja Takatomija. Stražari ispred njegovih vrata su ležali mr-tvi. Masamoto je upao unutra.

Tri nindže su okružile daimja Takatomija. Gospodar je ležao ranjen napodu. Krv mu je tekla iz ruke kojom je držao mač. Emi je bila pored njega,s tantom u rukama, rešena da po svaku cenu odbrani oca.

Masamoto je jurnuo. Posekao je prvog nindžu katanom pre no što je ubi-ca stigao da reaguje. Drugi nindža je navalio na daimja Takatomija mačem.Masamoto ga je udario vakizašijem i skrenuo sečivo od gospodara. Nindžaje napao Masamota, nateravši ga da se povuče u drugu sobu.

Treći nindža je uočio priliku i pojurio na daimja Takatomija držeći tanto.Džek je bio predaleko da bi ga zaustavio. Jamato je iskoristio dužinu pali-ce. Ubica je zamahnuo nožem na njihovog daimja. Dečak je hitro spustiobo na nindžin zglob. Kost je pukla, i ubica je ispustio tanto, tik pred ukoče-nim licem daimja Takatomija.

Nindža je reagovao munjevitom brzinom. Udario je Jamata u grudi, od-bacivši mladog samuraja unazad. Posegnuo je prema nindžatu koji je nosiona leđima i nasrnuo na Jamata, s namerom da ga probode.

Džek je pohitao da odbrani prijatelja. U istom trenutku, Emi je zarila nožu ubičinu nogu, i nindža je vrisnuo od bola. Povređeni ubica je uzmakaopred brojnijim neprijateljima.

„Za njim!“ povikao je Masamoto, vitlajući katanom prema svom protiv-niku.

Džek je krenuo za napadačem u hodnik. Nindža je zamakao za ugao.Kada je Džek stigao do glavnog hodnika, više ga nije bilo.

„Gde li je nestao?“, reče Jamato, koji je trčao iza Džeka.Džek je pretražio sve mračne uglove. Nije preskočio nijedno moguće me-

sto za skrivanje. Utom Jamato opazi krvavu mrlju na prozorskoj dasci. Je-dan prozorski kapak je bio otvoren. Džek se podigao i pogledao krozprozor. Uočio je krvave mrlje na crepovima.

„Znaš li koliko smo visoko?“, kliknu Jamato. Pobledeo je na samu pomi-

245

sao da mora da krene za ubicom.

Džek je znao koliko se njegov prijatelj boji visine. „Ostani ovde, u sluča-ju da neki drugi nindža pokuša da pobegne ovim putem.“

Pronašao je oslonac na ivici krova i stupio na njega. Zemlja je bila jakodaleko, a mastiljavo crno more naziralo se u pomrčini. Iako se nije bojaovisine, bio je svestan toga da će ga jedna jedina greška koštati života.

Nindža se, ispred njega, kretao ka mestu na kojem su se spajali krovovipetog i šestog sprata. Džek se šunjao za njim. Trudio se da mu težišna tač-ka bude što niže, kako bi održao ravnotežu. Nindža je nadomak cilja opa-zio mladog samuraja za sobom. Ubica je odlučio da prestane da beži i stupiu borbu. Potegao je duvaljku s pojasa.

Mladi samuraj je znao da ima samo nekoliko sekundi pre no što nindžaispali strelicu. Nije imao izbora, do da potrči preko crepova i skoči na ubi-cu. Udario ga je, nateravši ga da ispusti smrtonosnu duvaljku. Klizili su nizzakrivljeni krov ka strehama. Padali su sve brže i brže. Džek je tražio neštoza šta bi se uhvatio. U poslednjem trenutku je napipao pozlaćeni ukras. Za-kačio se za njega, svestan da mu može spasti glavu.

Nindža je nastavio da pada, jer zbog slomljenog zgloba nije mogao da sezaustavi. Prevrnuo se preko ivice krova i nestao.

Zavladala je kratkotrajna tišina, a zatim je čuo daleki, mukli tresak tela ozemlju.

Džek se popeo nazad, na vrh krova, ispustivši uzdah olakšanja. Potajnose nadao da je to bio nindža koji je ubio Takuana.

Čuo je uzvike iznad sebe.

„Plaćeni ubica!“„Spasite njegovo gospodstvo!“

Trenutak kasnije, prilika u crnoj odeći se pojavila na krovu. Nindža je tr-čao s mačjom lakoćom po crepovima. Skočio je na niži sprat i potrčao kri-vudavo po krovu donžona.

Džek je ustao. Isukaoje katanu i čekao. Ovog puta će on iznenaditi pro-tivnika. Nindža sigurno nije očekivao da susretne samuraja na krovu.

246

44.

NIKAD NE OKLEVAJ

Ubica je zašao za ugao zgrade. Zeleno oko je zablistalo od gneva i izne-nađenja kroz prorez na crnoj kapuljači.

„Samuraj koji misli da je nindža!“, prosiktao je Zmajevo Oko. Mač uDžekovoj ruci je zadrhtao. Dečak nije očekivao da će sresti svog dušmani-na.

Nindža je zakoračio ka njemu.

„Ostani gde si!“ naredio je Džek, umirivši katanu.„Zatekao si me nespremnog“, priznade Zmajevo Oko, nastavljajući da

mu prilazi. „Moje iznenađenje što te vidim ovde može se meriti jedino sogromnim čuđenjem zbog tvoje sposobnosti da opstaneš. Verujem da tvojprijatelj nije dugo umirao.“

„Ti si ubio Takuana!“„Ubio sam bezbroj samuraja“, odvratio mu je Zmajevo Oko. „Nemam

kad da ih pitam za ime.“

Bes je ključao u Džeku zbog nindžine ledene okrutnosti.„Ali zašto si ga ubio? Zašto ti je on smetao?“

„On mi uopšte nije smetao. Tebe sam ciljao, a tvoj prijatelj mi se našaona putu. Umro je zbog tebe.“

247

Džek se borio sa savešću. Da li je ponovo kriv zato što je prijatelje izlo-žio smrtnoj pretnji? To ne može biti istina. Ovaj napad nema nikakve vezes njim. Nindže su došle da ubiju članove saveta i Satošija.

„Zar ne radiš za oca Bobadilja? Zašto napadaš stranu koja te plaća?“„Nisam ja ni u čijoj službi“, procedi Zmajevo Oko. „Ubijam za onog ko

mi plati.“

Čelik je sevnuo s nindžinog boka. Džekje instinktivno reagovao. Zamah-nuo je nadole mačem, odbivši šuriken u letu. Smrtonosna zvezda je skrenu-la u noć. Zmajevo Oko je jurnuo na njega. Džek je podigao oštricu izaustavio nindžu. Prislonio je kisaki uz njegovo grlo.

„Opet si me zadivio, gajdžine“, reče Zmajevo Oko, naizgled bezbrižan upogledu svoje sudbine. „Ja ne bih izabrao dugi mač za borbu na krovu, aliti si vešto rukovao njime. Traćiš svoj dar kao samuraj. Toliko toga bi mo-gao naučiti od mene, da si nindža.“

„Samo mi reci gde je priručnik.“„Nemam ga. Ali ti znaš kod koga je. Pitaj ga sam.“

„Znači da te je otac Bobadiljo unajmio?“Zmajevo Oko je gotovo neprimetno klimnuo.

„Ne samo da ukradem priručnik, već i da te ubijem.“Džeku se sledila krv u žilama, kada su se njegove sumnje konačno potvr-

dile.

„Jak mi je on sveštenik“, nasmejao se Zmajevo Oko. „Pitanje je, imaš liti ono što ti je neophodno da me ubiješ?“

Džekje pogledao ubicu u oko. Nije video strah, niti krivicu. U duši togčoveka nije bilo kajanja. Pred njim je bio nindža koji mu je ubio oca. Uda-vio ga je pred Džekovim očima. Ubio je nedužnu sluškinju Čiro i umorioJamatovog brata, Tena. Zmajevo Oko nije uništio samo njegov život, već iživote njegovih prijatelja. Sav bol, patnje i gubitak koji je iskusio od dola-ska u Japan skupili su se u njemu. Činilo se da će eksplodirati u provaliubilačkog besa. Vežbao je za ovaj trenutak.

„Imam“, prostenja Džek i prisloni vrh oštrice uz nindžin vrat.„Ne verujem ti“, izazivao ga je Zmajevo Oko. „Da imaš, dosad bi to uči-

nio. Već sam ti rekao, nikad ne oklevaj!“

248

Još jedan nindža se pojavio niotkuda, i zgrabio Džeka za leđa. Podigaoga je i bacio preko grebena krova. Dečak je ispustio katanu. Mač je zazve-čao niz krov i nestao preko strehe.

Džek je pritisnuo pete uz crepove. Nekako je uspeo da se zaustavi, i dane padne. Nindža se, trenutak kasnije, dočekao kraj njega. Doskočio je nauski prostor između zida i krova. Džek se osovio na noge i zauzeo odbram-beni stav. Stajao je na kosini krova, što znači da je bio u mnogo nepovolj-nijem položaju.

Zmajevo oko se pojavio na vrhu krova, iznad njega. Njegova prilika seocrtavala naspram punog meseca. Izgledao je strašnije no ikad. Ličio je nacrnog duha u noći.

„Tvoj čas je kucnuo, gajdžine“, prosiktao je. Oštrica tanta je blesnula unindžinim rukama. „Nemaš kud da bežiš.“

Džek je bacio pogled preko strehe. Bio je veoma daleko od tla.

„Tamo gore!“, čuli su daleki uzvik.Oblak strela je poleteo ka njima. Džek je skočio, tražeći zaklon. Strele s

čeličnim vrhovima zadobovale su po crepovima i zidovima kule. Kad jeponovo digao glavu, Zmajevog Oka više nije bilo.

Drugi nindža je bežao preko pervaza.Džek je pošao za ubicom, kroz kišu strela koje su greškom išle na njega.

Nindža je skočio na donji sprat, klizeći kroz vazduh poput slepog miša. Tekkad je stigao do strehe, Džek je shvatio kolika je razdaljina između dvakrova. Ali bilo je prekasno da se predomisli.

Skočio je za njim, nespretno se dočekavši s druge strane. Crepovi su sepolomili od siline naleta, i Džek je izgubio oslonac. Zateturao se niz strminagib. Prošao je pored nindže i nastavio da pada ka ivici.

Nindža je skočio prema njemu. Dohvatio ga je za ruku, kad je prešao ivi-cu.

Džek je visio sa strehe, ljuljajući se visoko iznad zemlje. Ispod sebe je vi-deo Zmajevo Oko, kako skače s najnižeg krova na vrh obližnje zgrade. Ra-stojanje je izgledalo nepremostivo, ali je ubica vešto doskočio i nestao unoći. Džek ne bi imao toliko sreće da je pao s te visine.

Srce mu je snažno tuklo u grudima. Podigao je glavu prema ruci u ruka-

249

vici koja ga je čvrsto držala. Ljuljao se u mraku. Par očiju ga je posmatraokroz prorez kapuljače. Učinile su mu se poznatim.

Zatim ga je nindža pustio.

250

45.

DVOSTRUKI ŽIVOT

Džek je propadao kroz mračnu prazninu. Vrištao je od užasa, dok je vetarhujao kraj njega. Sekundu kasnije je udario, ali ne o zemlju, već o niži krovkule.

Ležao je neko vreme, previše potresen da bi se pomerio.Opazio je sjaj čelika pored sebe, kad se malo povratio od pada. Njegova

katana je zapala u procep između dva reda crepova. Oprezno je dopuzaodo ivice i zgrabio dršku. Kada se ponovo dokopao svog mača, osećao semnogo snažnije.

Džek je ustao i vratio katanu u korice. Morao je da se uspne do šestogsprata preko opasnog lavirinta isprepletanih krovova. Pažljivo je napredo-vao duž pervaza do ugla kule. Osvrnuo se oko sebe i opazio nindžu kakoide prema njemu. Džek je čučnuo, skriven senkama strehe. Potegao je tan-to i čekao da iznenadi ubicu. Iskočio je iz zaklona kad je nindža izbio izaugla. Gurnuo ga je uza zid i prislonio nož uz ubičino grlo. Demonsko seči-vo je blesnulo na bledoj mesečini, žedno krvi.

„Nemoj!“, kriknuo je nindža ženskim glasom.

Zapanjeni Džek je zurio u nindžine oči, crne kao ebanovina.„Akiko?“ prostenjao je. Bio je isuviše preneražen da bi glasno izgovorio

njeno ime.

251

Prilika u crnom je klimnula glavom, i skinula kapuljaču. Akikoina duga,tamna kosa se rasula po ramenima.

„Ja... mogu da ti objasnim', mucala je. Uplašeno je posmatrala nož prislo-njen uz svoje grlo.

„Ti si izdajica... kao Kazuki!“, reče Džek. Ruke su mu se tresle od šoka.

„Ne, ne! Ja sam na tvojoj strani.“„Zašto si obučena kao nindža? Zašto si spasla Zmajevo Oko?“

„Grešiš. Tebe sam spasla“, tvrdila je Akiko. „Zmajevo Oko je imao tantou rukavu. Spremao se da te ubije.“

„Prislonio sam mač o njegovo grlo. Ti si me napala! Zašto bih ti vero-vao? Bacila si me s krova!“

Akiko je žustro odmahnula glavom. „Da sam htela da te ubijem, pustilabih te da padneš. Umesto toga sam te zaljuljala na sigurno“, objasnila je.Nemo ga je preklinjala da joj poveruje. „Sećaš li se prepada u bambusovojšumi? Ja sam bila treći nindža koji te je spasao.“

Džek je mislio da će mu se srce rascepiti nadvoje. Hteo je da joj poveru-je, ali je više verovao sopstvenim očima.

Akiko je bila nindža. Neprijatelj.„Zašto me nisi jednostavno upozorila da Zmajevo Oko ima nož?“

Skrenula je pogled. „Nisam smela da dopustim da ga ubiješ.“Zavrtelo mu se u glavi. Ne samo da je nindža, već štiti Zmajevo Oko,

ubicu njegovog oca. U njemu se razbuktao strašan gnev. Demonsko sečivoje izgledalo kao da ga preklinje da joj prereže grlo.

„Skloni to đavolsko sečivo, molim te“, prošaptala je, užasnuta njegovimpogledom. „Sve ću ti objasniti.“

Džek najednom postade svestan onoga što čini. Ovo je Akiko. Njegovanajbolja prijateljica. Mora da joj veruje. Bes se naglo povlačio, kao da ječarolija prestala da deluje.

„Ne možeš da ubiješ Dokugan Rjua“, rekla je kad je Džek lagano spustioi sklonio oštricu. „Samo on zna gde je moj brat.“

„Ali Džiro je u Tobi“, odvrati Džek.

„Govorim o svom mlađem bratu, Kijošiju."

252

„Rekla si da je mrtav.“

„Rekla sam ti da više nije s nama“, ispravila ga je Akiko.„Ali, molila si se za njega u hramu Spokojnog zmaja.“

„Jesam. Molila sam se za njegov bezbedan povratak kući. Zmajevo Okoga je kidnapovao, one noći kad je ubio Tena.“

Čuli su povike odozdo. Skliznuli su u senku, da ih strelci ne bi videli.

„Moja porodica je u to vreme bila u poseti Masamoto-sami u Kjotu. Pro-budila me je buka u vrtu. Otvorila sam šodži i videla crnog duha iznadTena. Imao je tanto u ruci. Bila sam veoma mala. Nisam mogla da ga spa-sem. Samo sam gledala dok je nindža gurao nož kroz njegovo srce.“

Stisnula je pesnice. Suze su joj grunule na oči, kad se setila te strašnenoći. Džek je znao kroz šta prolazi. I on je spoznao takvu nemoć. Svakogdana ga je mučilo sećanje na to kako stoji, sleđen od straha, dok ZmajevoOko davi njegovog oca garotom. Ni on nije mogao da učini ništa da bisprečio ubistvo.

„Zmajevo oko me je pogledao. Krv mu je kapala s noža. Sećam se da jeostavljala trag od crvenih tačka sličnih laticama ruže, na beloj kamenoj sta-zi. Pobegla sam. Nisam smela da ostavim Kijošija samog, ali sam se upla-šila. Dok sam ja probudila Masamoto-samu, nindža je nestao, zajedno smojim bratom.“

„Žao mi je“, reče Džek. Uhvatio ju je za ruku, da bi je utešio. „Ali zaštosi postala nindža?“

„To je bila Masamotova ideja.“Džek ju je preneraženo posmatrao.

„On zna za ovo?“Klimnula je glavom.

„On me je upoznao s kaluđerom u hramu Spokojnog zmaja. On je člannindža klana Koga, i veliki majstor. Odnosno, bio je, dok nije postao sve-štenik. Pristao je da me nauči tajnoj veštini nindža, a ja sam zauzvrat veli-kodušno darovala hram.“

„Od prvog dana sam sumnjao u tog kaluđera!“, uskliknu Džek.

Setio se da su sveštenikove ruke ličile na noževe.

253

„To objašnjava tvoje skrivene talente! Ne mogu da verujem da si me svedosad lagala. Mogla si da mi veruješ.“

„Verujem ti više nego bilo kome na svetu, Džek“, reče Akiko. Uhvatilaga je za ruku. „Nikada te nisam lagala. To je samo drugačija verzija istestvari. Kaluđer mi je pružao duhovnu utehu, ali me je i učio nindžicuu. Zamoju bezbednost je bilo presudno da niko ne sazna da vodim dvostruki ži-vot.“

„Ali zašto je Masamoto-sama hteo da kreneš putem nindži?“

„Masamoto-sama je, kad smo pre dve godine sprečili da Zmajevo Okoubije daimja Takatomija, shvatio da se mirna vremena bliže kraju. Čvrstoje verovao da moraš postati neprijatelj, da bi ga u potpunosti upoznao.“

„Oberučke sam prihvatila šansu koju mi je pružio. Bila sam sigurna daZmajevo Oko nije ubio Kijošija. Od kaluđera sam čula glasinu da je dečaksamurajskog porekla primljen u nindža klan na planinama Iga. Pomislilasam da ću naći brata, ako se uvučem među nindže.“

„Ali, kako ćeš ga prepoznati posle toliko vremena?“„Nikad neću zaboraviti Kijošija. Uvek ću ga prepoznati, makar mu obri-

jali glavu i promenili ime. Sem toga, ima beleg sličan latici sakura cveta nadonjem delu leđa.“

Pomisao na brata joj je izmamila osmeh.„Znači da Masamoto-sama očekuje da postaneš ubica?“, ozlojeđeno će

Džek.

Akiko je žustro odmahnula glavom. „Moj jedini zadatak jeste da priku-pljam podatke o neprijatelju.“

Strela je udarila iznad njihovih glava.

„Mislim da je vreme da pođemo“, rekla je i navukla kapuljaču. Potrčalaje ivicom krova i nestala u noći.

254

46.

BLAGOSLOV

Džek je sledećeg jutra stajao pored Jamata i Jorija u dvorištu Hokokusvetilišta, u punom oklopu. Laka kiša je padala iz turobnih oblaka, mešaju-ći se sa suzama mladih samuraja okupljenih ispred Takuanove pogrebne lo-mače.

Masamoto-sama je, sa sensejima iz Niten Iči Rjua, načinio polukrug okotela, umotanog u blistavobeli kimono. Sensej Jamada je mahao mirišljavimštapićima i recitovao sutru, dok je slaba svetlost zore ulazila u dvorište. Izdaljine je dopirala tutnjava artiljerije.

Pošto je sensej Jamada obavio pogrebne rituale, Masamoto se obratioučenicima.

„Put ratnika je u smrti. Takuan je prvi pao. Neće biti i poslednji. Uvekćemo ga se sećati."

Džek je čuo Emine jecaje. Ni njemu nije bilo lako, kad god bi pomisliona Takuana. Setio bi se njegove velikodušnosti, dobrote, i naravno, njego-vih haikua.

Sensej Nakamura je istupila. Lice joj je bilo bledo poput snežnobelekose. Poslednji put je pogledala sina, pre no što je drhtavom rukom prinelaupaljenu baklju lomači. Plamen se brzo širio. Vatra je gutala Takuanovotelo, dok se oblak dima i pepela dizao ka nebesima.

255

Učenici su oborili glave. Kiša je prestala, kao da se nebo sito isplakalo.Senseji su ih poveli u laganom maršu do spavaonice. Postrojili su se uodrede, da bi saslušali Masamotov govor.

„Takuan nije uzalud umro“, obznanio je Masamoto. „Svojom smrću nasje upozorio na napad nindži i spasao njegovo gospodstvo Satošija od aten-tata. Ista žrtva i odanost će biti zatražena od svakog od vas.“

Džek je već u međuvremenu saznao da je Satoši preživeo. Pošto je Akikootišla, mladi samuraj je uspeo da se uzvere krovovima do Jamata. Prijateljga je dočekao s olakšanjem i obavestio ga da Zmajevo Oko nije uspeo daobavi zadatak. Eksplozija na najvišem spratu bila je samo dimna bomba,bačena da bi nindžama olakšala bekstvo. Dva člana saveta su ubijena, ali jedaimjo Takatomi preživeo. Njegova rana nije bila smrtonosna.

„Doznao sam, putem svojih izvora, da neprijatelj namerava da večerasnapadne središnju kulu“, reče Masamoto, bacivši pogled u pravcu Akiko.Stajala je pozadi, zato što je zakasnila. Džek je video tamne krugove okonjenih očiju. Pitao se da li je oka sklopila.

„Saznali smo da su se nindže uvukle u zamak tokom dana, predstavljaju-ći se kao samuraji daimja Jukimure. Sakrili su se u ostavi i čekali da padnemrak. Iznenadili su nas i pobegli, ali to im više neće poći za rukom. Savetje naredio da se suprotstavimo neprijatelju u ravnici. Prenećemo bitku nanjihov teren. Učenici Niten Iči Rjua, marširaćemo – ZA SLAVU!“

Škola je zaurlala „ZA SLAVU!“Sensej Hosokava je naredio učenicima da stanu mirno. Odmarširali su u

dvorište, predvođeni sensejima.

„To je opasan potez“, promrmlja Taro, dok je navlačio šlem i menpo.„Kako to misliš?“, reče Džek.

„Zidovi zamka su sigurno načeti, kad savet rizikuje borbu na otvorenom.Zbilja se nadam da znaju šta rade.“

Topovska vatra je sve više jačala, dok su prelazili preko unutrašnjeg jar-ka. Vrludali su spoljnjim dvorištem. Džek je primetio da se bedemi i gru-dobrani šarene od stotina zastava i barjaka. Zastave sa Svetim krstom,Isusom Hristom, pa čak i sa Svetim Jakovom, svecem zaštitnikom Španije,vijorile su se pored bezbrojnih porodičnih oznaka samuraja koji su se borili

256

za Satošija. Zidovi su bili puni hrišćanskog znamenja. Prkosno su se šare-nili na sivim kamenim bedemima Osake. Džek je mogao da zamisli kolikoće se daimjo Kamakura razgneviti kad ugleda mrska hrišćanska obeležja.

Približavali su se vratima tvrđave. Razorne posledice bitke bile su sveuočljivije. Prvo su ugledali zid oštećen artiljerijskim napadima, a zatim ne-koliko samuraja, iscrpljenih od borbe, s krvavim oklopima. Pridružili su seneizmernoj koloni vojnika koji su išli ka ravnici, prolazeći pored sve većegbroja ranjenika. Bilo je tu ljudi s posekotinama od mača na licu. Iz nekihratnika su virile strele, a jedan deo vojnika lagano je umirao. Ostali su bezudova ili su nepomično ležali, prosute utrobe. Franjevački kaluđeri kretalisu se među njima, čitajući opela vojnicima na pragu smrti.

Mladi samuraji su marširali naporedo s bedemom. Strelci su, s kamenihzidova, slali oblake strela u nebo, dok su vojnici punili katapulte i bacalistene i krčage s vatrom na gusto zbijene redove neprijatelja. Džek je shva-tio da će se i sam uskoro naći u središtu borbe.

Ravnica Tenodži se ukazala kroz rupu u bedemima i Džek je na trenutakugledao bitku. Video je dimnu izmaglicu, protkanu sevanjem topovske va-tre, i šumu čeličnih mačeva i lepršavih zastava u smrtonosnom plesu. Spa-zio je leš koji pluta po jarku, dok naokolo vrište bezbrojni samuraji. Azatim je pakleni prizor nestao.

Masamoto je naredio da se zaustave nadomak glavne kapije. Pozdravio ihje šintoistički sveštenik. Pomolio se za njih bogu rata Hačimaniju, zatraživ-ši da im božanstvo pomogne da ostvare pobedu, i da zaštiti mlade samura-je.

Nekoliko jezuita i fratara je stajalo s obe strane ulaza, pored šintoističkogsveštenika. Blagosiljali su vojnike hrišćanskim molitvama, dok su prelazilipreko poslednjeg mosta pre ravnice. Džek se iznenadio kad je među njimavideo oca Bobadilja. Sveštenik je odmah prišao Masamotu, da bi porazgo-varao s njim.

Džek se pitao šta ta izdajnička zmija ima na umu. Poverio je Jamatu iAkiko da je otkrio da sveštenik šuruje sa Zmajevim Okom, ali nije imaovremena da obavesti svog zaštitnika. Problem je bio u tome što još nijeimao uverljive dokaze. Otac Bobadiljo će ga ismejati, ako se pozove napriznanje Zmajevog Oka, majstora prevare. Sem toga, Džeku je bilo najva-

257

žnije od svega da pronađe priručnik.

„Po volji njegovog gospodstva Hasegave Satošija“, obznanio je Masa-moto, „otac Bobadiljo će lično blagosiljati učenike Niten Iči Rjua, pre nošto pođu u bitku. Velika je čast za školu što će ovaj ritual izvesti lično go-spodarov duhovni savetnik. Kleknite, molim vas.“

Mladi samuraj, poređani u vrste, kleknuli su na jedno koleno i pognuliglave. Otac Bobadiljo je istupio i podigao drveni krst, koji mu je visio okovrata.

„Gospode, postaraj se da ove duše budu blagoslovene i zaštićene tvojomljubavlju. Izbavi ih od pogibelji na današnji dan i prigrli u svoje naručje.Amin.“

Prošetao je između njih, pomazujući redom pognute glave. Kada je došaodo Džeka, neprimetno ga je preskočio, ostavivši ga bez blagoslova. Englezje tiho opsovao sveštenika. Čak ni u odsudnim trenucima rata, nije mogaoda prenese ljubav božju na zakletog neprijatelja Portugala.

Masamoto se popeo na konja, kad je blagosiljanje okončano. Sensej Josase povela za njegovim primerom, s moćnim lukom u rukama. Ostali učite-lji će u bitku poći pešice. Sensej Nakamura je nosila opasnu naginatu, asensej Kano dugu palicu. Sensej Hosokava je opasao dva mača. Senseji Ja-mada i Kjuzo su u bitku išli nenaoružani. Sensej Kjuzo se uzdao u tajdžicuveštine, a sensej Jamada se naslanjao na štap. On se nepokolebljivo uzdaou sebe.

„Mladi samuraji!" dreknuo je Masamoto. „Da li ste spremni da se suočites neprijateljem?“

Učenici su odgovorili novim gromkim pokličem, svi izuzev Jorija, koji jedrhtao ispod prevelikog oklopa.

„Ne udaljavalj se od mene“, prošapta Džek, „pa ti ništa neće faliti. Dajemti reč.“

Ni sam sebi nije verovao, iako je uspeo da uteši Jorija, koji je pokušao dase hrabro osmehne kroz menpo.

„Moto škole je ’Uči danas da bi živeo sutra’“, podsetio ih je Masamoto.

Podigao je katanu. Čelično sečivo je zablistalo na jutarnjem suncu.„To sutra je napokon osvanulo. Živeo Niten Iči Rju!“

258

47.

BITKA NA RAVNICI TENODŽI

Nikakva obuka nije mogla pripremiti mlade samuraje za ratni haos. Naravnici je bilo bezbroj samuraja. Dve strane su se sudarale kao monstruoznitalasi u uskiptelom okeanu. Svaki samuraj, bez izuzetka, na leđima je nosiošareni sašimono. Male pravougaone zastavice, s monom daimja, lepršale suu skladu s pokretima trupa.

Zvuci bitke su bili zaglušujući. Eksplozije topova, pucnjava arkebuza, su-dari mačeva i vriska i povici samuraja odjekivali su posvuda. Mladim sa-murajima se ledila krv pri pomisli na dve stotine hiljada neprijateljskihvojnika spremnih da se bore do smrti.

Njihova jedinica je stajala na uzvišenom položaju, u pozadini. Bili su deorezerve, čekali su na zapoved da uđu u bitku. Satošijevi najuticajniji gene-rali su izdavali naređenja i upravljali pokretima svojih trupa, s uzvišenjalevo od njih. Prenosili su uputstva drugim generalima mešavinom noborisignalnih zastavica, prodornim piskom konča rogova, taiko bubnjevima ipreko trkača u prepoznatljivim zlatnim sašimonima glasnika.

Rezerve još uvek nisu pozivali da učestvuju u borbi.Čekanje je bilo najteže. Uzbuđenje koje ih je obuzelo posle izlaska iz

zamka polako je čilelo. Ostalo je samo pulsiranje stalno prisutnog straha.Svi učenici su bili rastrzani između želje za borbom i želje za bekstvom.

259

„Da li pobeđujemo?“, pitao je Jori. Pokušavao je da nešto vidi izmeđuDžeka i Tara.

„Bitka je tek počela“, odvratio je Taro.„Kako stojimo? Ne vidim ništa od ovog glupog šlema.“

„Skini ga“, predložila je Akiko. Pomogla mu je da odveže traku ispodvrata. „Ionako ti više šteti no što ti koristi.“

Jori je uplašeno posmatrao sivo nebo. „Šta ću ako me pogodi strela?“

„Stojimo iza senseja Kjuza. On će je uhvatiti!“, šalio se Jamato.Talas nervoznog smeha protresao je redove mladih samuraja.

„Usredsredite se na bitku“, zareža sensej Kjuzo. Obilazio je redove uče-nika.

Taro je pogledom pretraživao ravnicu. Neumorno je komentarisao bitku,koja se odvijala pred njihovim očima.

„Prerano je da se kaže ko ima prednost. Divizija naših trupa napada ne-prijateljski centar. Vidite li one sa sašimonom s crnobelim prugama. Poku-švaju da proseku put do telohranitelja daimja Kamakure.“

„Čemu taj pokušaj?“, reče Jamato. „To je najgušći deo njihove vojske.“

„Mislim da je to lažni manevar. Žele da privuku pažnju neprijatelja nasebe. Pogledajte! Tamo levo. Vidim veliki pokret naših snaga. Mislim daSatoši planira da napadne Kamakuru otpozadi.“

„Pa... da li to znači da neprijatelj gubi?“, s nadom će Jori.

„Ne, pružaju žestok otpor. Kamakurini topovi i arkebuze masakrirajunaše desno krilo.“

Džek je video kako talas za talasom ašigarua juriša na neprijatelja. Jedi-nice su se topile pod kišom olova. Daimjo Kamakura je uvežbao vojsku dapuca u stroju, plotunima. Jedan stroj je pucao, dok je drugi punio puške.Ogromna skupina samuraja je čekala da pređe u kontranapad, iza vojnika spuškama.

„Mogu da se probiju svakog trenutka“, reče Taro.Optimistički osmeh nestade s Jorijevog lica.

Laka jutarnja kiša ponovo je počela da pada. Padala je sve jače i jače. Dopodneva se preobrazila u pljusak. Nebeski dažd je prigušio zvuke bitke.

260

Umukla je vatra topova i arkebuza. Ravnica se pretvorila u kaljugu od blatai krvi, koja je usporavala napredovanje obeju vojski. Samuraji su morali dase bore s protivnikom, ali i sa zemljištem, za koje su se lepila stopala bora-ca. Rezervne trupe su, u međuvremenu, stajale na kiši, drhteći na hladnoći.Njihova rešenost da se bore polako je bledela.

„Da li smo pobedili?“, pitao je Jori, cimajući rukav Tarovog oklopa.„Nismo“, nervozno će Taro. „Prestani da me zapitkuješ.“

„Zašto je neprijatelj prestao da puca?“„To je tačno“, reče Jamato. Kiša i dim su im zakrilili pogled na bojište.

„Da li su se predali?"

„Ne bih rekao“, reče Taro. Pokazivao je na vojsku daimja Kamakure,koja se borila prsa u prsa sa Satošijevim samurajima. „Izgleda da više netuku po našem desnom krilu.“

Džek se nacerio. Razlog za iznenadnu tišinu, bio mu je poznat, iz isku-stva stečenog u opsluživanju topova na Aleksandriji.

„Vlažan barut ne može da eksplodira!“„Naravno! To će nam obezbediti prednost“, reče Taro. Snažno je udario

pesnicom o prsni oklop. „Pogledajte! Naše trupe već prodiru kroz njihoveredove.“

Džek je gledao kako bataljon jurišnih trupa započinje borbu s trupamadaimja Kamakure. Formacija u obliku diiamanta s crnobelim sašimonimaprodirala je duboko u more Kamakurinih plavožutih zastava. Uskoro će sti-ći do telohranitelja daimja Kamakure.

„Možda ćemo pobediti!“, s nevericom izusti Taro.

261

48.

CRVENI ĐAVOLI

S istoka se ukazao užasavajući prizor.

Crvena vojska je marširala prema bojištu. Činilo se da i sam horizont kr-vari. Nisu im samo sašimoni bili jarkocrveni. Njihovi šlemovi, oklopi, pačak i konjska oprema, bili su boje krvi. Daimjo Kamakura je poslao rezer-vu u bitku. Upotrebio je tajno oružje, da bi izbegao poraz.

„To su Crveni đavoli Lija“, procedi Taro. Nasmrt je prebledeo.

Džek se okrenuo prema njemu. Očekivao je objašnjenje, iako je instink-tivno zadrhtao videvši pakleni prizor.

„To su najokrutniji, najnemilosrdniji i najkrvožedniji samuraji u Japanu.Pobiće nas do poslednjeg, bez trunke milosti.“

Crveni đavoli su uleteli u bitku, pokrenuvši munjevit kontranapad. Nosilisu sve pred sobom. Crnobele zastave Satošijevih snaga odstupale su predcrvenim barjacima, kao pred nezaustavljivom poplavom.

Ratna sreća se preokrenula. Bog rata Hačiman stao je na stranu Crvenihđavola. Kiša je prestala. Topovi i arkebuze su ponovo sevali.

„Samuraji Niten Iči Rjua!“, povika Masamoto. Jahao je duž bojnog reda.„Spremite se za bitku!“

Učenici su izmenjali nervozne poglede i isukali mačeve. Džek je zgrabiodršku katane. Menuki mu se duboko urezao u dlan. Oklevao je da potegne

262

mač. Uplašio se. Učinilo mu se da je zaboravio sve što je učio. Neko mu jepoložio ruku na rame. Okrenuo se i ugledao Jamata, koji je pored sebe dr-žao svoju palicu, oslonjenu na zemlju.

„Pre pet godina sam izgubio brata“, reče Jamato. Tužno je posmatraoDžeka. „Ne želim da izgubim još jednog.“

Džek je bio duboko dirnut. Snažno ga je zagrlio.

„Ja nisam imao brata, dok nisam došao u Japan“, odvratio je i pustio Ja-mata. „Spreman sam da položim svoj život za tebe.“

„Nadam se da to neće biti neophodno“, reče Akiko.

Stajala je pored njih sa spremnim lukom. U drugoj ruci je držala tri strele.Jamato i Džek su ih, bez reči, dohvatili.

„Ostaćemo jaki, samo ako ostanemo zajedno“, citirala je reči senseja Ja-made.

Džek je na trenutak poverovao da su nepobedivi, a veza među njima neu-ništiva. Jamato je pustio strelu, ali Džek nije hteo. Shvatio je da je ovo mo-žda poslednji put da su zajedno. Gledao je Akiko ravno u oči. Činilo mu seda je njihova veza jača no ikad, i da ih je na neki način tajna koju su delili,o njenom skrivenom identitetu nindže, još čvršće spajala.

„Zauvek vezani jedno za drugo“, šapnula je, smešeći se. „Zauvek vezanijedno za drugo“, ponovio je Džek. Svim srcem je stajao iza svake reči.

Neko mu je cimnuo oklop. Spustio je pogled na Jorija, čije su se oči crve-nele od suza.

„Strah me je“, prozborio je. „Znam da sam samuraj, ali smo premladi daumremo.“

Pokušavao je da smisli nešto čime bi utešio prijatelja. Setio se majčinihreči.

„Ne zaboravi, gde ima prijatelja, ima i nade.“

Zvučao je neubedljivo usred borbene vreve. Ako ćemo pošteno, njegovstrah nije bio ništa manji od Jorijevog. Crveni đavoli su se sve više pribli-žavali, ostavljajući za sobom potoke krvi. Jori je drhtao. Obuzela ga je pa-nika. Spustio je mač, i izgledao je kao da će svakog časa pobeći.

„Jori-kune!“, reče sensej Jamada, koji se dogegao do njih. „Da li si rešiomoj koan?“

263

Jori je zbunjeno posmatrao senseja. Pitanje ga je zateklo potpuno nespre-mnog.

„Koje je tvoje pravo lice, koji si imao pre no što su ti otac i majka rođe-ni?“

„Žao mi je. Ne znam odgovor", odvrati Jori, odmahujući glavom.

„Ali upravo sada ga pokazujes', reče sensej Jamada, uputivši ljubazanosmeh svom štićeniku. „Samuraj otkriva pravo lice kad se suoči sa smrću.Ja na tvom vidim, snagu, hrabrost i odanost. S tim bušido vrlinama ćeš pre-živeti predstojeću bitku, baš kao što si preživeo napad na školu. Čuo samda si ovladao kjajdžicuom.“

Jori je klimnuo.

„Znači da si shvatio šta sam mislio kad sam rekao da i najslabiji poveta-rac može da ustalasa najveći okean.“

Sensej Jamada je odlutao, da bi posavetovao druge učenike pred sam po-četak bitke.

Jori je podigao mač, s novopronađenom snagom.

264

49.

ŽRTVA

„Ne kvarite bojni red!“, naredio je sensej Hosokava, dok su Crveni đavolitutnjali prema njima.

Učenici Niten Iči Rjua su se postrojili na vrhu brežuljka. Senseji su odlu-čili da ne ulaze prebrzo u bitku, da ne bi izgubili prednost položaja koji suzauzimali. Crveni samuraji su prilazili sve bliže i bliže, krčeči sečivima putkroz redove ašigarua.

Džek je počeo ubrzano da diše. Dahtao je bučno i uspaničeno, iza šlema imenpa. Srce mu je tuklo o prsni oklop. Nikad u životu nije bio tako upla-šen, uprkos dugogodišnjem vežbanju, dvobojima koje je dobio i brojnimiskušenjima s kojima je izašao na kraj.

Poželeo je da njegov otac bude pored njega. Smirivao ga je svojim pri-sustvom, čak i u najljućim olujama. Svojom snagom i nepokolebljivimsamopouzdanjem, otac mu je ulivao nadu i kad se činilo da je više nema.Evo ga, ispred vojske krvožednih ratnika. Uskoro će žrtvovati život za ja-panskog gospodara. Čemu ima da se nada?

Nešto je sevnulo u vazduhu. Primetio je strelu, koja je letela ka njemu.Strah ga je prikovao za zemlju. Mogao je samo da gleda kako čelični vrhide pravo ka njegovoj glavi.

Nečija ruka je u poslednjem trenutku zgrabila strelu u letu.

265

Sensej Kjuzo je s prezrenjem motrio Džeka.

„Nisam te obučio da umreš pre no što bitka počne, gajdžine!“, iscerio se.„Ti si bedni samuraj u pokušajul“

Džek je osetio talas gneva zbog učiteljevog maltretiranja. Bes je razvejaoparalizu. Podigao je katanu na senseja.

„Takav borbeni duh želim da vidim“, planuo je sensej Kjuzo, suočen sgnevom u Džekovim očima.

Džek je tek sad shvatio da ga je učitelj namerno provocirao. Hteo je da gapokrene iz letargije.

„ŽIVEO NITEN IČI RJU!“, razderao se Masamoto. Isukao je mač i pote-rao konja. Jurnuo je na najgušće redove neprijatelja.

Učenici i senseji su potrčali niz nagib, na Crvene đavole, s bojnim pokli-čem na usnama. Dve strane su se sudarile. Mač je udario na mač, a kopljena koplje. Džek se našao okružen samurajima. Neki su bili na konju, doksu neki išli pešice. Jedan ašigaru je pao ispred njega. Krv mu je navrla nausta, kad su naoštreni vrhovi trozupca probili njegove grudi.

Crveni đavo je stajao iza njega. Iščupao je koplje iz umirućeg vojnika ikrenuo ka Džeku, nišaneći dečakov stomak. Mladi samuraj se setio veštinastečenih na tajdžicuu. Hitro je izbegao trozubac. Crveni đavo ga je cimnuopre no što je dečak stigao da ga uhvati. Samuraj je ponovo navalio. Džek jeskočio u stranu i zamahnuo katanom, nameran da Đavolu odseče glavu.Samuraj se sagnuo i udario protivnika ramenom. Odbacio je Džeka unazad.Mladi samuraj se sapleo preko umirućeg ašigarua i pao na zemlju.

Crveni đavo se očas našao iznad njega. Krv prethodnih žrtava kapala muje s oklopa. Na šlemu je imao dva velika zlatna roga. Nosio je užasavajućimenpo s oštrim, testerastim zubima. Džekje video samo samurajeve oči, ukojima se ogledala neutaživa žeđ za krvlju. Podigao je trozubac da probodedečakove grudi.

Drvena palica je doletela kao da se stvorila niotkuda, i skrenula smrtono-sne vrhove u blatnjavo tlo. Jamato je preskočio Džeka, i šutnuo osujećenogsamuraja u grudi. Crveni đavo se zateturao unazad i ispustio trozubac. Isu-kao je katanu i pojurio na Jamata, ali je odjednom stao u mestu. Akikoinastrela je prodrla kroz samurajev prsni oklop.

266

Ali jedna strela nikako nije mogla da zaustavi strašnog ratnika. Crveniđavo je pokidao strelu, škrgućući zubima, i nastavio napad. Jamato se boriosa samurajem. Akiko je užurbano zapela luk. Džek je skočio na noge iuključio se u borbu.

Iskusni ratnik ih je obojicu odbacio. Tukao je tako snažno da su se Dže-kove ruke tresle posle svakog udarca. Akiko je odapela još jednu strelu, aliju je samuraj ovog puta spremno dočekao, posekavši je u vazduhu. Oborioje Jamata, zadivljenog ovim podvigom, iznenadnim udarcem u grudi. Džekje zamahnuo katanom ka ratnikovoj glavi, ali je ovaj odbio udarac i odba-cio mladog samuraja. Crveni đavo je povratio trozubac i podigao ga daubije Jamata, koji je ležao na zemlji.

Najedanput je blistavi vrh mača izbio iz samurajevih grudi. Crveni đavose zateturao. Ispljuvao je krv i pao na zemlju, mrtav.

„Preporučujem vam da izbegavate ove sa zlatnim rogovima", posaveto-vao ih je sensej Hosokava. „To su elitni ratnici.“

Ponovo je stao uz Masamota, koji je sjahao. Posekao je svakog Crvenogđavola na kojeg bi naišao, koristeći se tehnikom Dva neba. Sensej Josa,pak, nije silazila s konja. Jahala je kroz metež i obarala neprijatelje smrto-nosnim strelama. Sensej Kjuzo se, desno od Džeka, borio s dva Crvena đa-vola odjednom. Razoružao je obojicu, zadivljujućom tajdžicu tehnikom, izatim ih nabo na njihova sopstvena koplja. Lepršanje snežnobele kose jeodavalo položaj sensej Nakamure. Suze su tekle niz njeno lice dok je ma-hala naginatom. Duga, zakrivljena oštrica letela je kao čelična ptica gra-bljivica. Nedaleko od nje se mogla videti krupna prilika senseja Kana,kako vitla svojom bo palicom. Neprijatelji su padali kao muve oko njega.Nešto mira u tom haosu moglo se naći jedino oko senseja Jamade, koji jestajao okružen palim telima. Džek je gledao kako Crveni đavo juriša na zenmajstora i najedanput pada na kolena. Drugi kjaj senseja Jamade ga je do-krajčio.

Ugledao je Jorija kako posrće bojištem. Nije bio povređen, ali je delovaoošamućeno. Podigao je mač, ali niko nije zametao boj s njim. Bio je previ-še sitan, da bi ga iko ozbiljno shvatio. Crveni đavo je naleteo na Jorija. Pra-snuo je u smeh kad je video sićušnog ratnika, ali osmeh je nestao snjegovog lica kad ga je sensej Josa probola strelom kroz vrat.

267

Nekoliko Crvenih đavola na konjima se probilo i pojurilo ka učenicimaNiten Iči Rjua. Jori se našao na njihovom putu, i pretila je opasnost da gapregaze. Džek je vrisnuo u znak upozorenja, ali ga prijatelj nije čuo sredborbene vreve. Potrčao je ka njemu. Gurnuo ga je ramenom i sklonio ga is-pred konjskih kopita.

Pomogao je Joriju da ustane. „Rekoh ti da se ne udaljavaš od nas!“Jori slabašno klimnu glavom. „Niko nije hteo da se bori sa mnom.“

„Kao da ti je žao zbog toga!“, povika Džek.„Nije, naravno da nije“, reče Jori, s nervoznim osmehom.

Oči su mu se razrogačile od straha. „Iza tebe!“Džek se okrenuo. Video je Crvenog đavola kako juriša na njega. Pokušao

je da potegne vakizaši, pošto je ispustio katanu u blato, dok je spasavao Jo-rija. Bilo je prekasno. Samuraj je već zamahnuo mačem ka Džekovom vra-tu.

„JAH!“Crveni đavo je zakolutao očima i pao licem u blato.

Jori je duboko disao posle napornog kjaja. Nacerio se Džeku.„Nije ni čudo što niko ne želi da se bori s tobom, Jori. Smrtonosan si!“,

reče Džek. Požurio je da podigne katanu, pre no što ih neki samuraj napad-ne.

„Mislim da sam ga samo onesvestio“, odvrati Jori. Potapšao je telo ispodsvojih nogu. Crveni đavo je tiho ječao.

„Džek!“, povika Akiko. Pozivala ih je da se pridruže Jamatu i njoj.

Pritrčali su im i otkrili da Emi leži na zemlji. Strela joj je virila iz butine.Bila je bleda, a krv joj se slivala niz dokolenice i hakamu.

„Moramo da je zaštitimo, po svaku cenu“, reče Akiko i podiže luk.

Načinili su odbrambeni krug oko daimjove kćeri, kako bi odbili Crveneđavole u naletu. Međutim, bilo ih je previše. Snage daimja Kamakure pro-bijale su put kroz jedinice Satošijeve vojske.

Bitka se pretvorila u masakr.

Sensej Nakamura je divlje vitlala naginatom, okružena Crvenim đavo-lima, dok se njena snežnobela kosa talasala u crvenom moru. Najedanput je

268

nestala pod neprijateljima.

Prema njima je trčao vojnik sa zlatnim sašimonom.„POVUCITE SE U ZAMAK“, vrisnuo je glasnik.

Crveni đavo ga je, trenutak kasnije, posekao s leđa. Krv je poprskala zlat-nu zastavu.

„Povucite se!“, komandovao je Masamoto, dok je sekao put kroz masuneprijateljskih trupa sa sensejima Hosokavom, Josom i Kjuzom.

„Ostavite me“, oglasila se Emi, koja nije mogla da stoji. „Spasite se.“„Ne“ reče Džek. „Seti se, zauvek vezani jedno za drugo!“

Isukao je mačeve i pomogao joj da ustane. Emi se gotovo onesvestila odbola.

„Vreme je da pođemo!“, žurno će Akiko, odapevši nekoliko strela.

Petorka se povlačila u pravcu zamka zajedno s hiljadama vojnika, borećise kao zaštitnica. Napredovali su veoma polako, ne samo zbog ranjeneEmi, već i zbog razrovanog terena. Crveni đavoli su se brzo približavali.Pretila je opasnost da će im preseći odstupnicu do glavne kapije.

„Nećemo uspeti“, reče Jamato, kad se odred Crvenih đavola probio i po-jurio na njih. Uhvatio je Emi za ruku, i pomogao je Džeku da je ponese.Nadao se da će zajedno biti brži od neprijatelja.

Taro je opazio kako se bore da stignu do bezbednih zidina. On je već sti-gao do mosta. Potrčao je nazad, s oba mača u rukama.

„Nastavite dalje“, rekao je. „Zadržaću ih koliko god budem mogao.“

Odolevao je čitavom odredu Crvenih đavola, koristeći tehniku Dva neba.Katana i vakizaši su leteli kao vihor. Ubijao je sve samuraje koji bi mu pri-šli. Ali pristizala su pojačanja, i pretila je opasnost da će ga savladati pre nošto petorka stigne do mosta.

„Potrebna mu je pomoć“, reče Jori i potrča.

„Nemoj!“, vrisnu Džek, ali prekasno.Jori je stao pored Tara. Ispuštao je kjaj za kjajem na napadače. Njih dvoje

su usporili napredovanje neprijatelja i omogućili Džeku, Emi, Jamatu iAkiko da pređu most.

„Jori, Taro! Krenite!“, povika Džek.

269

Okrenuli su se i potrčali.

Jori, iscrpljen i bez daha, nije mogao da trči dovoljno brzo.Okliznuo se i pao.

Taro se zaustavio i okrenuo. Isukao je mačeve.„Šta to radi?“, povikao je Jamato.

„Žrtvuje se za Jorija“, reče Akiko. Suze su joj tekle niz obraze.Taro je odlučio da pruži poslednji otpor na uzvišici.

Crveni đavoli su padali jedan za drugim, dok je odolevao plimi neprija-teljskih samuraja. A onda je ogromni Crveni đavo, sa uvijenim zlatnim ro-govima, zario koplje u njega. Taro se zateturao od udarca, ali je nastavio dase bori. Uspeo je da obori još nekoliko neprijatelja, pre no što ga je samurajsa zlatnim rogovima posekao masivnim sečivom nodaši mača. Pao je nakolena. Samuraj mu je, bez milosti, odsekao glavu s ramena. Crveni đavolisu ga pregazili i jurnuli prema zamku.

Džek, potresen tim iznenadnim, užasnim gubitkom, mogao je samo daposmatra mesto na kojem je pao Saburov brat.

Ali Jori još nije umakao s ravnice. Trčao je koliko su ga noge nosile.„POŽURI!“, vrisnuo je Džek.

Nije mogao da podnese pomisao da će njegovog odanog i hrabrog prija-telja snaći strašna smrt.

Masivna vrata spoljnog zida su počela da se zatvaraju.

„Čekajte!“, molio je stražare. „Jori je još napolju.“„Dobili smo naređenje“, zarežao je stražar.

Jori je posrtao. Kjaj napadi su ga oslabili.Teške vratnice su se sve više približavale.

Džek je mahao prijatelju da požuri.Kroz usku pukotinu je video kako Jori posrće po mostu. Lavina crvenih

samuraja iza njega je pretila da ga proždere. Vrata su se zatvorila sa zlo-slutnim treskom.

„Neee!“, zavapi Džek, lupajući pesnicama po zatvorenoj kapiji.

270

50.

PAPIRNATI ŽDRAL

Džek se stuštio uza stepenice stražarskog tornja ka grudobranima, guraju-ći stražare s puta. Naišao je na stotine vojnika koji su pucali iz arkebuza,odapinjali strele i bacali kamenje na neprijatelje. Jedinice Satošijevih sa-muraja hrabro su se borile u ravnici. Snage daimja Kamakure su nastavileda napreduju, dovlačeći sa sobom topove i opsadne mašine.

Gomila Crvenih đavola je napadala vrata zamka, ispod Džeka. Pokretnimost je podignut, a tela posečenih su počela da pune jarak. Gomila mrtvacaje rasla iz časa u čas.

Džek se panično osvrtao na sve strane, ali nije mogao da vidi Jorija. Telonjegovog prijatelja je po svoj prilici nestalo ispod leševa.

„Moramo da idemo“, reče Akiko, spustivši ruku na njegovo rame. „Ma-samoto-sama je naredio da se okupimo oko spavaonice.

„Zašto su zatvorili kapije?“, besneo je Džek, udarajući pesnicama po gru-dobranu.

„Neprijatelj je mogao da prodre unutra.“„Ali on je bio na mostu!“

Drhtao je od besa. Zaplakao je od muke. „Obećao sam mu da ću se brinu-ti o njemu.“

„Održao si reč“, reče Akiko. Odvukla ga je s grudobrana.

271

„Jori je odlučio da pomogne Taru. Njegova žrtva nas je spasla.“

Stigli su do spavaonice. Džek se prenerazio kad je video da je jedva polo-vina učenika stigla na zborno mesto. Bilo je mnogo ranjenika. Neki su se-deli i tupo zurili negde u daljinu. Pretrpeli su teške gubitke. Nije samosensej Nakamura pala u bici. Sensej Jamada i sensej Kano su takođe nesta-li. Džek je prišao Emi, koja je ležala s povezanom nogom. Čo se brinula onjoj.

„Gde je Kaj?“, pitao je, iako je strahovao od odgovora.

Čo je tužno odmahnula glavom i obrisala suzu.„Džek“, reče Emi. Pokušala je da ustane, da bi ga pozdravila. „Hvala ti

što si mi spasao život.“

„To je najmanje što sam mogao da učinim, posle toga što sam te prošlegodine doveo u smrtnu opasnost“, odgovorio je.

Emi se toplo osmehnula. „Opraštam ti zbog toga.“

„Baš kao i ja“, reče neko iza njega.Džek se okrenuo i ugledao daimja Takatomija, s povezanom rukom. Bio

je u pratnji telohranitelja.

„Džek-kune, moram da zahvalim tebi i tvojim prijateljima što ste sklonilimoju kćer na sigurno. Žao mi je zbog gubitka Tara i Jorija“, rekao je i s po-štovanjem pognuo glavu. „Molim vas da, kad rat bude gotov, dođete u mojdvorac na ča-no-ju. Setićemo ih se i nazdraviti njihovoj hrabrosti."

„Biće nam velika čast“, reče Džek. Duboko se poklonio kada je daimjootišao s Emi. Poneli su je njegovi telohranitelji. Morao je da potisne umor-ni osmeh; samo je daimjo Takatomi mogao da misli na čajnu ceremonijuusred rata.

„Samuraji Niten Iči Rjua!“ reče Masamoto. Zvučao je umorno, ali prko-sno. „Možda smo pretrpeli velike gubitke, ali neprijatelj nije slomio duhnaše škole.“

Ožiljci na njegovom licu su plamteli od snažnih osećanja.

„Moram da vas pohvalim zbog bušido vrlina koje ste pokazali na bojnompolju. Večito ćemo pamtiti vašu hrabrost u susretu s opasnošću, i odanostonih koji su dali svoje živote da bi spasli drugove. Takav heroizam je ka-men temeljac naše škole. Zbog njega nikada nećemo biti poraženi. Ne za-

272

boravite reči senseja Jamade. Ostaćemo snažni, samo ako se držimo za-jedno.“

Džek, Akiko i Jamato su izmenjali poglede. Jori im je bio stalno na pa-meti. Shvatili su da njihov opstanak zavisi od spremnosti da pomognu jed-ni drugima.

„Savet planira kontranapad. Gledajte da se odmorite, trebaće vam snageza predstojeću akciju. Živeo Niten Iči Rju!“

Učenici su odgovorili, ali je bojni poklič, zbog velikih gubitaka u ljud-stvu, zvučao šuplje među zidovima zamka. Masamoto je izašao iz dvorišta,u pratnji preostalih senseja. Pošli su ka središnjoj kuli. Džek je krenuo zaJamatom i Akiko u spavaonicu.

Sklupčao se u uglu i pokušao da zaspi. Tutnjava topova ga je iznova pod-sećala na to da bitka još nije gotova. Prazna postelja između njega i Jamatapredstavljala je okrutan, bolan dokaz da Jori više nije s njima.

Pokušao je da misli na svoj dom, ali se uvek vraćao na Jorija. Spremao seda zaspi, kada je opazio malog, belog papirnatog ždrala. Virio je iz Jorije-vog ranca. Uzeo ga je. Držao je ptičicu u ruci. Setio se kako mu je Jori po-klonio jednog takvog ždrala kada se borio sa Sasakijem Bišamonom,nadmenim samurajem na ratničkom hodočašću. Taj origami je bio Jorijevhiljaditi ždral, i u skladu sa starinskim verovanjem, sadržao je želju. Jori jepoželeo da Džek ostane nepovreden u dvoboju. Stavio je ptičicu u svoj ra-nac. Nadao se da će mu ždral ponovo doneti sreću. Gurnuo ga je pored da-ruma lutke koju je Jori spasao iz požara.

Nikad neće zaboraviti svog odanog prijatelja.

273

51.

SREDIŠNJA KULA

Strašna eksplozija je probudila Džeka.

Jamato nije bio tu, a ni Akiko.Istrčao je napolje. Svi su jurili ka vrhu unutrašnjeg bedema. Preskakao je

po dve stepenice i zatekao Akiko i Jamata na grudobranima. Sunce je bilonisko na horizontu, a nebo krvavo crveno. U sve slabijoj svetlosti dana naizmaku, video je ravnicu Tenodži, punu vojnika daimja Kamakure, koji suneprestano tukli zamak topovima i opsadnim mašinama.

„Kamakurina vojska je pregazila jarak“, objasnio je Jamato. „Gomilajuburad s barutom, da bi uništili spoljnji zid.“

Još jedna stravična eksplozija je potresla zamak. Dim i prašina su se po-digli, otkrivajući ruševine spoljnih bedema. Crveni đavoli su pokuljali krozprolaz koji se ukazao.

„Da li je ovo kraj?“, upita Džek.„Ne još. Ostaje im da se probiju kroz unutrašnje zidine“, odvrati Akiko.

„Ne zaboravi, niko nikada nije osvojio zamak Osaka.“

Učenici su gledali kako Kamakurina vojska vodi istrebljujući rat. Hiljadesamuraja na bedemima i oko njih vodili su žestoku bitku mačevima, borećise za svaki pedalj tla. Crveni đavoli su hteli da se domognu unutrašnjegzida, ali su napredovali sporo zbog zavojitih, dobro utvrđenih puteva. Sku-

274

po su plaćali osvajanje svake kapije i odbrambenog položaja, tako da su tr-peli sve veće gubitke.

Napredovanje snaga daimja Kamakure se zaustavilo, kad je sunce počeloda tone iza horizonta.

„Pogledajte! Zamak gori!“, reče Čo i pokaza ka unutrašnjem bedemu nazapadu.

„Ali Crveni đavoli još nisu provalili u taj deo zamka", zaprepašćeno ćeJamato. „Izgleda da imamo posla s izdajnicima.“

„Verovatnije je da je to maslo nindži“, ispravila ga je Akiko, pogledavšiznačajno u Džeka.

Plamenovi su se dizali iz kuhinja, i zlokobni narandžasti sjaj je pulsiraona mračnom nebu. Požar se brzo širio, potpomognut vetrom, izazivajućizabunu i paniku medu Satošijevim trupama. Vojnici daimja Kamakure suiskoristili novonastali haos. Probili su se kroz odbrambene linije i nahrupiliu unutrašnje dvorište. Bedem s Džekove desne strane je eksplodirao, uzoblak krhotina. Svi učenici su se bacili na zemlju, kad je drugo đule rastu-rilo veliki deo grudobrana. Džek je pomogao Akiko i Jamatu da ustanu, ipožurili su niz oštećeno stepenište. Mladi samuraji su vrištali i panično ur-lali. Masamoto i njegovi senseji su utrčali u dvorište, da bi okupili učenike.

„U središnju kulu!“, povikao je.

Mladi samuraji su dograbili oružje i rance iz spavaonice i krenuli za njim.Trčali su kroz unutrašnje dvorište ka poslednjem uporištu. Džek se osvr-nuo. Crveni đavoli su se već probijali kroz zaštitnicu. Učenici su grabilipopločanim putem. Džek je znao da je sigurnost koju nudi najviša kulasamo nekoliko zavoja udaljena od njih. Neprijatelj se približavao, i to veo-ma brzo.

„Požuri!“, povikao je, kad je primetio da Čo zaostaje.

Crveni đavo, s izvijenim zlatnim rogovima, prosekao je put kroz stražare.Onesposobio bi po trojicu vojnika jednim zamahom golemog nodašija.

Put je bivao sve uži, kako su se učenici približavali dvorištu kule. Masa-moto je stajao na vratima, da bi bio siguran da su svi učenici na sigurnom.

Džek se još jednom osvrnuo. Crveni đavo sa zlatnim rogovima je zamah-nuo dugim kopljem, i bacio ga na mlade samuraje u bekstvu.

275

„Pazi!“, Džek je pokušao da upozori Čo.

Koplje je letelo ka njoj.Jamato je, u poslednjem trenutku, gurnuo Čo s puta.

Koplje je pogodilo njega, i on se srušio na zemlju.Crveni đavo je zadovoljno riknuo, i stuštio se prema ranjenom Jamatu,

vitlajući nodašijem.

Džek se okrenuo i pritrčao palom prijatelju.Jamato je očajnički puzao ka njemu, vukući za sobom koplje koje mu je

virilo iz boka.

Džek je potegao oba mača i jurnuo na neprijatelja.Crveni đavo ga je spremno dočekao. U trenutku kad je Džek krenuo ka-

tanom na njega, crveni samuraj je zamahnuo nodašijem nagore. Džek je je-dva izbegao dugačko oružje. U poslednjem momentu je uspeo da ga skrenevakizašijem. Ispustio je katanu kad ga je Crveni davo ošinuo podlakticompo zglobu. Samuraj nije gubio ni časa. Pogodio ga je oklopljenom pesni-com u lice. Ubio bi ga, da Džek nije imao menpo. Maska za lice je pukla, ašlem mu je odleteo s glave. Dečak je tresnuo o zid.

Ošamućeni Džek je očekivao tvrdi čelik nodašija na nezaštićenom grlu.Crveni đavo je zastao. Zurio je u Džeka.

„Gajdžin samuraj!“, povikao je. Zaprepastio se, kad je video dečakovuplavu kosu i plave oči.

Strela je proletela kroz vazduh i pogodila Crvenog đavola u prorez izme-đu šlema i menpa. Zateturao se unatraške, dok mu je krv liptala iz očne du-plje.

„Nikad ne oklevaj", reče Džek i dohvati katanu.

Ali samuraj nije bio mrtav.Pojurio je na Džeka, vrišteći od užasnog bola. Druga strela ga je pogodila

u grudi, kada se sensej Josa pridružila Akiko na kapiji. Samuraj je nastavioda juriša. Stotine Crvenih đavola je trkom pristizalo. Akiko i sensej Josa suispaljivale strelu za strelom, ne bi li zaustavile napadače.

Masamoto je razoružao Crvenog đavola munjevitim udarcem Jesenjeglista, i zario vakizaši u samurajevu utrobu. Nezaustavljivi ratnik je zakr-

276

kljao i pao na kolena.

„To ti je za mog sina!“, izjavio je Masamoto.Zamahnuo je katanom i obezglavio Crvenog đavola sa zlatnim rogovima.

Glava mu je pala s ramena i otkotrljala se po putu.

„Ovo je za Tara!“Stražari su zatvorili kapiju ispred horde Crvenih đavola, čim je Masamo-

to ušao u unutrašnje dvorište. Neprijatelji su lupali po gvožđem ojačanojkapiji. Odolevala je, bar za sada.

Džek je položio Jamata na tle. Akiko je kleknula kraj njega. Na licu joj seogledala briga.

„Dobro sam“, prošišta Jamato. „Rana nije duboka.“

Akiko ga je nežno obrnula na stranu, da bi pogledala ranu.„Kako je?“, pitao je Masamoto.

„Mnogo krvari, ali je oklop ublažio udarac.“„Možeš li da ustaneš?“, pitao je Masamoto sina.

Jamato je klimnuo glavom.„Dobro je“, reče Masamoto. Strogost ga je sprečavala da pokaže ljubav i

odobravanje za kojim je Jamato očajnički čeznuo. Džekov zaštitnik je oči-gledno smatrao da bi pokazivanje osećanja pred učenicima bilo protumače-no kao znak slabosti. Dečaku nije promaklo kako je Jamato obesio glavukad nije dobio pohvalu za hrabrost iskazanu pri spasavanju Čo.

Akiko i Džek su poduhvatili Jamata ispod ruke, i pomogli mu da pređepreko dvorišta.

„Hvala vam... što ste me... spasli“, reče Jamato. Grčio se od bola poslesvake izgovorene reči. „Dugujem vam život.“

„Akiko je ta kojoj bi trebalo da budemo zahvalni“, odvrati Džek. „Pogi-nuli bismo, da nije bilo njene streličarske veštine.“

„To je bio grozan hitac“, reče Akiko.

„Kako to misliš?“, uskliknu Džek. „Pogodila si ga tačno u levo oko!“„Gađala sam ga u desno.“

Prasnuli su u smeh.

277

„Prestanite“, zavapi Jamato. „Boli me kad se smejem.“

Ašigarui su trčali, unutar kule, noseći arkebuze i barut vojnicima na be-demu. Trojka se popela stepenicama do drugog sprata. Daimjo Takatomi jebio tamo. Izdavao je naređenja preživelim generalima. Odvojio se od gru-pe, čim je video da je Masamotov sin ranjen.

„Odmah odvedite Jamato-kuna do mojih odaja. Hoću da se moj vidar po-brine za njega.“

Činilo im se da su topovi bliži, dok su se penjali na šesti sprat. Džek jebacio pogled na bitku kroz prozor na četvrtom spratu. Trupe daimja Kama-kure su nadirale sa svih strana. Zasipale su prostor iza zidova zapaljenimstrelama. Satošijeve snage su ih držale na odstojanju vatrom iz musketa istrelama.

Jamato je zastao na petom spratu.

„Kako ti je?“, pitao je Džek.Jamato je prošaptao, pokazujući glavom: „Pogledaj! Vrata na sobi oca

Bobadilja su otvorena.“

Pogledali su niz hodnik. Videli su drvenim pločama prekrivene zidovesveštenikove radne sobe. U jednom uglu je treperila uljana lampa.

„Ovo ti je poslednja prilika“, reče Jamato Džeku.

„Ali, šta će biti s tobom?“„Oporaviću se, uz Akikoinu pomoć“, rekao je i skinuo ruku s Džekovog

ramena. „Idi i pronađi očev priručnik.“

278

52.

BOŽANSKA PRAVDA

Džek se šunjao ka radnoj sobi oca Bobadilja. Hodnik je bio jezivo pra-zan, uprkos strašnoj bici koja je besnela oko kule. Većina stražara se borilana bedemima. Stao je pored vrata i virnuo u sobu. Odmah se povukao.

Ugledao je oca Bobadilja, kako stoji leđa okrenutih vratima.Džek je rizikovao, i još jednom zavirio. Sveštenik je mahnito prebacivao

dragocenosti iz kovčega u torbu. Prišao je niši. Poskidao je knjige s police iotvorio skriveni odeljak u zidu.

Dečak je na jedvite jade suspregnuo uzdah iznenađenja. Mora da tu krijepriručnik.

Ali, jedino što je otac Bobadiljo gurnuo u torbu bile su nove pregršti dra-gulja i srebrnjaka. Sveštenik je požurio ka sobi za molitve, s torbom punomplena.

Džek htede da krene za njim. Jezuita se naglo zaustavio, kao da je neštozaboravio. Okrenuo se i usmerio pogled na portret Svetog Ignjacija.

Neće valjda da ga ponese, pomisli Džek.

Sveštenik se vratio i podigao portret sa zida. Sklonio ga je u stranu i priti-snuo jednu od drvenih ploča. Nešto je blago škljocnulo.

Iza slike je bio drugi tajni odeljak.

279

Otac Bobadiljo je izvukao priručnik obmotan zaštitnom, nepromočivomkožom.

Džek nije očekivao da će ga ikada više videti, i nije mogao da kontrolišebes.

„Znači da si to bio ti!“, reče Džek. Ušao je u sobu i potegao mač. „Ti siukrao priručnik! Ti si ubio mog oca!“

Otac Bobadiljo se okrenuo. Izraz iznenađenja je brzo ustupio mesto pod-muklom osmehu.

„Ništa nisam ukrao“, odgovorio je, ne obraćajući pažnju na mač koji muje pretio. „Samo sam povratio ono što nam je po pravu pripadalo.“

Sveštenik je mirno seo u stolicu s visokim naslonom. Pogledao je mladogsamuraja u oči.

„Ovaj priručnik je svojina Portugala“, rekao je i spustio knjigu na sto.„Pripadao je portugalskom kapetanu, pre no što ga se tvoj otac dočepao.On nije bio samo protestantski jeretik, već i lopov.“

„Lažeš!“, povika Džek. Mač mu je podrhtavao od gneva.„Da li si ikad zapitao svog oca otkud mu toliko znanje o okeanima?“,

reče sveštenik i položi šake u krilo.

Džek se pokolebao. Nije mogao da odgovori na sveštenikovo pitanje.„Dopusti mi da te prosvetlim. Tvoj otac je bio pirat. Pljačkao je lađe i

ukrao priručnik. Nisam ubio tvog oca. Osudio je samog sebe. Ja sam samoizvršavao pravdu, u ime svoje zemlje. Usudio se da dojedri do Japana.Zbog toga sam smatrao da bi bilo dobro da njegov dželat bude nindža.“

Džek nije znao šta da misli. Jezuita sigurno laže, ali je ipak posadio semesumnje. Pokojni otac mu nikad nije objasnio kako je došao u posed priruč-nika. Rekao je da ga se dokopao posle velikih napora, i da je plaćen mno-gim životima. Nadao se da njegov otac nije mislio na piratske prepade, većna dugotrajno i mukotrpno prikupljanje znanja o svetskim morima. Činilomu se da je otac oduvek posedovao priručnik. Sigurno je bio njegov.

A opet, znao je da u njemu ima više podataka nego što je bilo koji čoveksam mogao da sakupi, makar i čitav život plovio morima. Na njemu je pri-kazan i Tihi okean, kojim njegov otac nikada nije plovio. Suočavao se sasve većim brojem pitanja.

280

Sputio je mač. Sveštenik se okrutno osmehnuo.

„Možda bi trebalo da te optužim za izdaju. Optužba – pokušaj ubistva.Presuda – kriv. Kazna – smrt.“

Otac Bobadiljo je ustao, sa zapetim pištoljem u rukama.

Uperio ga je u Džekovo srce.„Čak ni samuraj ne može da izbegne kuršum."

281

53.

SENKA RATNIKA

Džek se ukočio, ali pištolj nije opalio.

Otac Bobadiljo je iznenadeno gledao mimo njega, uzdignutih obrva.„Spremao sam se da obavim tvoj zadatak“, rekao je s nipodaštavanjem.

Spustio je pištolj. „Mogao bi da završiš posao za koji sam ti platio, kad siveć tu.“

Zmajevo Oko je kliznuo iz senke, i Džek se našao između svoja dva naj-veća neprijatelja. Naježio se od straha, i zažalio što ga otac Bobadiljo nijeupucao. Znao je kakav bol mu Zmajevo Oko može naneti.

„Znači da je priručnik dešifrovan, u celini?“, pitao je nindža.

„Naravno! Inače ti ne bih naložio da ubiješ dečaka."Otac Bobadiljo je gnevno prevrnuo očima.

„Dobro“, reče Zmajevo Oko.Nindža je prišao ocu Bobadilju, kao da Džek nije to.

„U tom slučaju ću uzeti priručnik“, rekao je i pružio ruku.„Šta?“, ozlojeđeno je kriknuo otac Bobadiljo. „Jesi li poludeo?“

Nindža je kratko odmahnuo glavom.„Potreban je daimju Kamakuri.“

„Ali, ukrao si ga za mene!“ zarežao je otac Bobadiljo.

282

„Sada ću ga ponovo ukrasti“, odgovori Zmajevo Oko.

Džek je zurio u sveštenika. Sigurno je lagao o njegovom ocu. Jezuita jepravi lopov.

„Ne možeš to učiniti. Moj je. Platio sam ga“, protestovao je. Uperio jeprst na Dokugan Rjua i zarežao optužujući, „Platio sam ti i da ubiješ de-čaka."

Džeku je bilo jasno da otac Bobadiljo pokušava da povrati kontrolu nadsituacijom, tako što će skrenuti nindžinu pažnju s priručnika na njega.

„Njegov čas će kucnuti“, odgovorio je Zmajevo Oko, bacivši pogled naDžeka. „Ali tek posle tvog.“

Nindža je zakoračio ka svešteniku. Džek nije mogao da veruje. Plaćeniubica se okrenuo protiv svog poslodavca.

„Stani“, kriknuo je otac Bobadiljo. U očima mu se ogledao užas. „Daću tisve što želiš. Novac, dragulje, oružje...“

Sveštenik je bacio torbu, i njen sadržaj se rasuo po stolu. Blistavo dragokamenje i srebrnjaci su pali na pod.

Zmajevo Oko je gadljivo odmahnuo glavom. Nije bio nimalo dirnut sve-štenikovim molbama.

„Daimjo Kamakura mi nudi mnogo više nego što bi mi ti, ništavni sve-šteniče, mogao ponuditi."

„Koliko god da ti je ponudio, daću ti dva ili tri puta više“, očajnički ćeotac Bobadiljo.

„Teško mi je da ti poverujem, pogotovo kad se uzme u obzir da si na gu-bitničkoj strani“, nacerio se Zmajevo Oko. „Obećao mi je zamak Jamagatai povratak na vlast.“

Džek se u magnovenju setio priče starice iz hrama.

„Znači da si ti Hatori Tacuo?“, prostenjao je.Zmajevo Oko se trgnuo. Upravio je blistavo zeleno oko na Džeka.

„Zaista bi trebalo da postaneš nindža!“, prosiktao je. „Dobro bi mi došlauhoda poput tebe.“

„Ali... ali Masamoto-sama ti je odsekao glavu!“, zamuckivao je Džek.

S nevericom je posmatrao Dokugan Rjua.

283

„Da, imaš pravo.“ Zmajevo oko se okrutno nasmejao. „Bolje reći, mislida je to učinio. Nemilosrdni samuraj je zapravo pogubio moju senku.“

„Tvoju senku?“, reče Džek, potpuno zatečen.„Ubio je kagemušu. Senku ratnika“, objasnio je Zmajevo Oko, s izvesnim

zadovoljstvom. „Nabasao sam na čoveka koji je izuzetno ličio na mene. Iz-uzev što je imao oba oka, naravno. Brzo sam otklonio taj nedostatak. Bio jeviše nego voljan da postane moja senka, kada sam mu obećao da ću pošte-deti živote njegove porodice. Sad ti je jasno, tvoj moćni Masamoto je ustvari pogubio nevinog čoveka.“

Džek se stresao zbog nindžine prepredene i nemilosrdne naravi.„Pametno, ali u krajnjoj liniji uzaludno“, nacerio se otac Bobadiljo, upe-

rivši pištolj u nindžu.

Kad je sveštenik povukao oroz, Zmajevo Oko je instinktivno skočio ustranu.

Metak se zario u drvenu ploču iza ubice.

Zmajevo Oko je jurnuo na oca Bobadilja, i udario ga nekoliko puta zare-dom vrhovima prstiju. Sveštenik se ukočio, a na njegovom licu je ostao iz-raz neopisive panike. Zakolutao je očima. Bio je potpuno nepokretan.

„Samuraj možda ne može da izbegne kuršum, ali nindža može“, šapnuoje Zmajevo Oko u uho svoje žrtve.

Otac Bobadiljo je gotovo neprimetno zadrhtao. Vlažni, krkljavi zvuk muse oteo s usana. Dah mu je treperio u grudima, a koža mu se osula rume-nim pečatima.

„Ne sumnjam da prepoznaješ simptome, gajdžine.“

Dim Mak. Džek ne bi poželeo dodir smrti nikome, pa ni najgorem du-šmaninu. Imao je prilike da spozna tu strašnu agoniju, prilikom jednog odprethodnih susreta sa Zmajevim Okom. Zapamtio je vrelinu, koja se kaoplamteći požar širila venama. I taj utisak, da će mu srce iskočiti iz grudi,razdirući kosti i meso. Osećaj gušenja, dok pluća otkazuju i skupljaju se.Nepodnošljivi pritisak će nastaviti da raste, sve dok srce ne pukne u žrtvi-nim grudima.

„Sumnjam da će preživeti, kao što je tebi pošlo za rukom“, reče ZmajevoOko. Cimnuo je oca Bobadilja za kosu i podigao sveštenikovu obešenu

284

glavu.

Jezuita ga je posmatrao izbečenim, zakrvavljenim očima.Džek je začuo slabašan zvuk, kao kada kamen bačen s visine padne, ne-

gde daleko dole, u vodu. Trenutak kasnije, na usta jezuite je navrla krv.

Otac Bobadiljo se sručio na pod kao krpena lutka.Zgađen groznom smrću zakletog neprijatelja, Džek je nekako primorao

sam sebe da nešto učini, pre no što postane sledeća nindžina žrtva. Zgrabioje priručnik i istrčao iz radne sobe, u odaju za molitvu.

Desno od njega se nalazio zatvoren šodži, dok su vrata levo od oltara bilaotvorena. Protrčao je kroz njih, osećajući kako ga Zmajevo Oko prati u sto-pu.

Našao se u pustom hodniku, i shvatio da je otkrio tajni prolaz izmeđuodaja oca Bobadilja i njegovog gospodstva Satošija. Pod je bio zastrt finimtatami prostirkama, a zidovi su bili bogato ukrašeni. Satošijeve odaje subile odvojene od ostatka kule. Samo su jedne stepenice vodile nagore.

Dok je trčao uza stepenice, čuo je iza sebe nindžine mačje korake kakomu se sve više približavaju.

285

54.

OSVETA

Topovsko đule je prosviralo kroz vazduh. Vatrene lopte su zviždale neda-leko od Džeka. Jedna ga je gotovo oprljila, dok je stajao na balkonu koji jegledao na Osaku. Pogled s vrha kule bi svakog drugog dana bio veličan-stven. Pružao se daleko izvan grada, preko ravnice Tenodži, sve do iskriča-vog okeana.

Džek je ove noći mogao da vidi samo razaranje i uništenje. Vatre su be-snele po dvorištima zamka. Leševi su prekrivali plamteće bedeme. Neprija-telj je nadirao preko razbijenih grudobrana. Gađali su središnju kulutopovima i arkebuzama. Crveni đavoli su probili put kroz poslednju kapijui ušli u unutrašnje dvorište. Borili su se prsa u prsa sa Satošijevim trupama,koje više nisu imale gde da se sklone.

Za razliku od okoline, u odajama za audijencije na osmom spratu donžo-na vladao je nepomućeni spokoj. Prostorija osvetljena impresivnim ulja-nim lampama bila je ukusno ukrašena zlatnim listićima i uokvirenadrvenim gredama. Zidove je prekrivala slika sa prizorima iz života samu-rajskih gospodara. Prikazivala ih je u lovu, pri razmišljanju i kako uživajuu čaju ispod razlistalih grana, u mirnim, skladnim trenucima.

Kada je stigao do Satošijevih ličnih odaja, Džek je otkrio da je budućivladar mrtav, kao i njegova pratnja. Nije bilo tragova borbe, ali je tatamibio natopljen krvlju. Pored svakog leša je bio vakizaši. Satoši se, shvativši

286

da se njegove snage suočavaju s porazom, odlučio za jedini častan izlaz zapobeđenog samurajskog gospodara. Počinio je sepuku. Njegovi pratioci suga sledili u smrti, kako im je dužnost nalagala. Ritualno su rasparali svojeutrobe vlastitim mačevima.

„Kucnuo je tvoj čas“, reče Zmajevo Oko, pojavivši se iza Džeka. „Predajmi priručnik."

„Ne!“, reče Džek. Prkosno je gurnuo knjigu u ranac.

„Ne nameravam da razočaram daimja Kamakuru. Daj mi ga, odmah!“„Ako si ti zbilja Tacuo“, zanimao se Džek, „zašto pomažeš daimju Ka-

makuri? Izdao te je kod Nakasenda.“

„Danas žali zbog te odluke“, odvrati nindža. „Ali, iskupio se time što ra-tuje za mene.“

„Za tebe?“ zaprepašćeno će Džek.

Zmajevo Oko je samozadovoljno klimnuo glavom.„Ali ovaj rat se vodi radi izgona hrišćana i stranaca iz Japana.“

„Daimjo Kamakura verovatno tako misli“, odgovorio je Zmajevo Oko.„Ja se borim radi osvete.“

„Kome se svetiš?“

„Masamotu“, reče nindža, s ogromnom mržnjom.„Sigurno si poludeo!“, preneraženo će mladi samuraj. „Gurnuo si Japan u

građanski rat radi lične osvete?“

„TAJ SAMURAJ JE UBIO MOG SINA!“, povika Zmajevo Oko. To jebio prvi put da je odstupio od hladne, nadmoćne pribranosti.

„Pa i ti si ubio njegovog sina, Tena!“, kriknuo je Džek.

„Oko za oko“, odvrati nindža, nakon što se ponovo pribrao. „Ali to ni iz-daleka nije dovoljno. Uništiću njegovog gospodara, porodicu, njegovu vo-ljenu školu, čitav taj samurajski način života. Ali njega samog neću ubiti.Masamoto mora da oseti bol koji sam ja godinama trpeo. Provešće ostatakživota žaleći za svim što je izgubio, i to će biti moja prava osveta.“

Džek je razumeo koliko je sensej Jamada bio u pravu kada mu je, pre dvegodine, u zen vrtu, rekao da osveta uništava onoga ko joj se preda. Izgrizlaje nindžu sve dok od njega nije ostalo ništa – izuzev same mržnje.

287

„Daj mi priručnik“, zarežao je Zmajevo Oko.

„Nikada!“, reče Džek, i posegnu ka svojim mačevima.Odlučio je da se bori. Više nema bežanja, niti skrivanja. Kucnuo je čas.

Spreman je da se obračuna sa svojim smrtnim neprijateljem, jednom zasvagda.

„Nemam ništa protiv tebe, gajdžine“, reče nindža. Najednom je promeniopristup. „U stvari, počeo sam da ti se divim. Zbog toga ću ti dati poslednjupriliku. Predaj mi priručnik, pa ću te ostaviti u životu.“

I pored velikodušne ponude, Zmajevo Oko je isukao zlokobni nindžato izsaja na leđima.

Kuro Kumo.Crni oblak. Bio je to poslednji, i najbolji mač iskovan Kunitomeovom ru-

kom. Čelik je blistao, dok je svetlost požara poigravala na oštrici, kovitla-jući se na hamonu poput spleta olujnih oblaka.

„Ovo je moja poslednja ponuda“, zarežao je. „Pridruži mi se. Povešću teputem nindži.“

„Nikad neću postati nindža!“, odvrati Džek. Zamalo što nije naglas isme-jao tu ideju. „Nije Masamoto ubica, nego ti. Ti si ubio mog oca. Uvek ćešbiti moj neprijatelj!“

„Kako god hoćeš“, reče Zmajevo Oko.Crni oblak je zasekao vazduh, munjevitom brzinom.

Džek je potegao oba mača i pojurio u susret Zmajevom Oku. Hteo je daga raseče od glave do nožnih prstiju. Uhvatio je nindžato između vakizaši-ja i katane. Ime urezano u čelik njegovog mača je blistalo na titravoj sve-tlosti kao da izaziva Crni oblak. Šizu.

Zmajevo Oko je ozlojeđeno zarežao i šutnuo Džeka u grudi. Mladi samu-raj je poleteo unazad i udario o ogradu balkona. Rat je besneo ispod njega,dok je Zmajevo Oko jurišao, zamahujući nindžatom u smrtonosnom luku.Ciljao je njegov vrat.

Džek je zaustavio napad katanom. Pustio je da snaga udarca okrene nje-govo sečivo i nasrnuo na glavu Zmajevog Oka. Ubica je čučnuo i širokozamahnuo nogom, dohvativši Džeka po nožnom članku. Mladi samuraj jetresnuo o pod. Zmajevo Oko je skočio. Nindža je spustio mač, ciljajući nje-

288

gove grudi, ali se Džek otkotrljao, izbegavši udarac. Crni oblak je prošaokroz podne daske, kao da nisu od drveta, već od tankog papira.

Džek je skočio na noge i krenuo u napad. Zamahnuo je vakizašijem i isto-vremeno zasekao nadole katanom. Zmajevo Oko je odstupio van domašajasamurajskih mačeva. Protivnik ga je prisilio na povlačenje neumornim na-padima. Grozničavo je blokirao smrtonosna sečiva, hodajući unatraške poprostoriji. Mladi samuraj je zamalo uspeo da ga satera u ćošak, kad je nin-dža šutnuo lampu, i plamteće ulje se razlilo po podu. Tatami se u trenutkuzapalio. Plamenovi su palacali po zidovima, gutajući murai.

„Masamoto te je dobro obučio“, nacerio se Zmajevo Oko. Kružio je okoDžeka i vatre koja se širila. „Ali, Dva neba će samo odložiti tvoju neizbe-žnu smrt.“

Nindža je jurnuo napred, i Džek je jedva izbegao da mu ne proburazisrce. Mladi samuraj je skrenuo udarac u poslednjem trenutku i krenuo uprotivnapad vakizašijem. Zakačio je Zmajevo Oko preko grudi, isekavšinindžinu odeću. Pojavila se krvava nit. Posekotina nije bila duboka, ali jeZmajevo Oko spustio pogled, kao da ne veruje da je ranjen.

Džek je iskoristio taj trenutak i zamahnuo katanom na gore. ZmajevoOko je hitro reagovao. Povio se kao trska na vetru i izmakao smrtonosnojoštrici.

Ipak, nije bio dovoljno brz.Kisaki Džekovog mača je presekao kapuljaču nindžinog šinobi šozokua.

Do tog trenutka, Zmajevo Oko je za Džeka bio bezlična, jednooka noćnamora. Sad je plaćeni ubica stajao pred njim, razotkriven.

Hatori Tacuo je mogao biti lep čovek. Jaka vilica i istaknute jagodice biizazivali divljenje na svakom japanskom dvoru. Ali nindžino lice, razrova-no malim boginjama u detinjstvu, bilo je krajnje neprijatan prizor. Zboggroznih ožiljaka ličilo je na izgužvano parče trulog mesa, a umesto oka jezjapila nepravilna crna rupa.

Dokugan Rju je zurio u Džeka, onim jednim okom koje mu je ostalo.„Ko god vidi moje lice, video je samu smrt“, zarežao je. „Umri, mladi

samuraju!“

Napao je Džeka mahnitom žestinom. Zamahnuo je Crnim oblakom, s na-

289

merom da ga obezglavi. Džek je podigao katanu, kako bi odbio udarac.

Dva mača su se sudarila.Crni oblak je polomio Šizu oštricu nadvoje.

Zmajevo Oko je šutnuo Džeka u grudi, dok je mladi samuraj zbunjenoposmatrao beskorisni patrljak mača.

Pao je na usplamteli tatami i vrisnuo kad su mu plamenovi opržili ruku,nateravši ga da ispusti vakizaši. Otkotrljao se od vatre, ali se zaustavio predoštricom mača.

„Kunitome mi se zakleo svojim životom da je ovo najbolji mač koji jeikada iskovao", reče Zmajevo Oko. Posmatrao je Crni oblak sa sablasnimzadovoljstvom. „Imao je pravo. A sad klekni, gajdžine.“

Džek se spustio na kolena, suočen s kisakijem ubičinog nindžata.

Nije uspeo. Zmajevo Oko se pokazao kao pretežak protivnik, uprkos teh-nici Dva neba.

Dokugan Rju je podigao Crni oblak. Zastao je za tren, i zlobni osmeh serazlio izrovarenim licem.

„Obezglaviću te s ogromnim zadovoljstvom.“

290

55.

NEMOGUĆI IZBOR

Džek se setio Masamotove pouke na obuci za Dva neba – pobedi svimsredstvima i bilo kojim oružjem. Neopazice je potegao tanto iz obija.

„Jednom si rekao“, oglasio se Džek, dok se Zmajevo Oko naslađivaopredstojećim trijumfom, „Nikad ne oklevaj.“

Zasekao je nindžinu nogu demonskom oštricom.

Zmajevo Oko je kriknuo od iznenađenja i bola. Zateturao se unazad.Mladi samuraj je skočio na noge, s nožem u ruci. Zmajevo Oko se povra-

tio brže no što je očekivao. Crni oblak je sevnuo kao munja ka njegovomvratu.

Zid s njihove desne strane iznenada je eksplodirao, kada je topovsko đuleudarilo u njega. Scena iz lova se razletela na sve strane, a delovi zida u pla-menu poleteli su kroz vazduh, oborivši na pod Džeka i Zmajevo Oko.

Mladi samuraj je pao na razrušeni balkon. Zlatni listići su padali okonjega, kao sneg. Gledao je u pravcu tla, osam spratova niže. Bio je ošamu-ćen, a u glavi mu je zvonilo. Crveni đavoli su jurili dvorištem kao mravi.Džek oseti mučninu i vrtoglavicu, koja ga je vukla preko ivice.

Otkotrljao se unazad. Dahtao je, sa smrtonosnim tantom u rukama.Zmajevo Oko je ležao levo od njega, gotovo bez svesti.

291

Dopuzao je do nindže.

„Kucnuo je tvoj čas“, reče Džek i podiže nož da mu zada smrtonosniudarac.

Osvetiće očevu smrt.

Okončaće noćne more.Ubiće nindžu.

Osećao je pulsiranje đavolske oštrice u rukama, kao otkucaje srca.Ime urezano u čelik presijavalo se na svetlosti pobesnelih plamenova, do-

zivajući ga.

Kunitome. Ubij. Ubij. Ubij!Čuo je upozorenje vlasnika čajdžinice, duboko zapretano u njegovom

umu.

Takvo oružje žudi za krvlju, primorava vlasnika na ubistvo.Osetio je njegovu moć.

Žeđ za krvlju je bila gotovo neodoljiva.Podigao je tanto visoko iznad glave.

Ruka mu je zastala kad se setio senseja Jamade, one noći kad je Džekodlučio da sledi put ratnika. Zen majstor mu je objasnio suštinu bušida iznačenje samurajskog poziva.

Put ratnika nije povezan s uništavanjem i ubijanjem, već s očuvanjem izaštitom života.

Znao je da se u svojim delima ne sme rukovoditi osvetom, bez obzira nasav bol i patnju koje mu je Zmajevo oko naneo.

On nije ubica, kao ovaj nindža.

Ako ga poštedi, mogao bi spasti još jedan život, Akikoinog brata Kijoši-ja.

„NE!“, kriknuo je neko, kad je sputio nož.

Džek je bacio đavolsko sečivo preko balkona, u noć. Okrenuo se i ugle-dao Akiko na vrhu stepeništa.

„Mislila sam da ćeš ga ubiti“, rekla je, dok je prolazila kroz plamteće ru-ševine raskošne sobe za audijenciju.

292

Ostavio je onesvešćenog nindžu i požurio ka Akiko. Bio je srećniji noikad što je vidi.

„Umalo što nisam“, odgovorio je. Bilo mu je drago što se rešio tanta kojiga je navodio na zlo. „Ali znam da ti je korisniji živ, nego mrtav.“

„Da li si povređen?“, rekla je. Razgoračila je oči, kad je videla u kakvomje stanju.

Džek je pogledom ispitao svoje telo. Bio je crn je od čađi. Oklop mu jenagoreo, a usna pukla od udarca Crvenog đavola. Imao je opekotinu na le-voj ruci, a kosa mu je bila puna pepela i otpadaka. Izgledao je zbilja gro-zno.

„To nije ništa ozbiljno", odgovorio je, dok mu je pregledala opečenuruku.

„Zabrinula sam se za tebe, kad smo pronašli mrtvog oca Bobadilja u nje-govoj radnoj sobi – PAZI!“

Gurnula je Džeka na pod.

Odjednom se našla u vazduhu, i poletela preko ivice balkona.Džek je čuo njen otegnuti vrisak.

„Moje strpljenje je pri kraju, gajdžine“, prosikta Zmajevo Oko. „Daj mipriručnik, ili ću je pustiti da padne.“

Zmajevo Oko je držao kaginavu. Uže za penjanje s kukom, obmotanooko Akikoinog tela, bilo je zategnuto pod njenom težinom.

Džekov pogled se zaustavio na nindžinom maču, koji je ležao na podu iz-među njih.

„I ne pomišljaj na to“, reče Zmajevo Oko. Pustio je deo konopca kroz pr-ste. „Umreće pre no što napraviš prvi korak.“

Mladi samuraj nije imao izbora. Otvorio je torbu i posegnuo za priručni-kom.

„Požurio bih da sam na tvom mestu“, reče Zmajevo Oko. Sadističkiosmeh je zaigrao na deformisanim usnama. „Ponestaje mi snage.“

Džek mu je pružio priručnik, „Daj mi konopac.“„Naravno“, reče Zmajevo Oko. Pustio je uže.

„NE!“, vrisnuo je mladi samuraj i skočio za kaginavom koja se brzo od-

293

motavala. Uže je nestajalo preko ivice.

Dohvatio ga je, ali je konopac prolazio kroz njegove prste. Sekao mu jedlanove. Ali Džek je iskusio mnogo veći bol vezujući jedra na Aleksandriji.Čvrsto je stisnuo konopac. Ujeo se za usnu, da bi lakše izdržao.

Prikupio je sve rezerve snage i zaustavio konopac. Laknulo mu je, kad ječuo Akikoin krik. Još je živa.

Odupirući se o stub na balkonu, Džek je počeo da je podiže nazad na si-gurno. Vukao je uže malo pomalo, ali ruke su počele da ga izdaju, i ponovoje ispustio konopac, koji je kliznuo između njegovih prstiju.

„Tvoj napor je herojski, ali je potpuno beskoristan“, reče Zmajevo Oko.Stajao je iznad Džeka, s priručnikom u jednoj i Crnim oblakom u drugojruci.

„Dobio si priručnik!“, prostenja Džek. Borio se da ne pusti konopac.„Štajoš hoćeš?“

„Osvetu“, odvratio je i podigao mač. „Da li da te ubijem? Možda bi bilobolje da prvo presečem konopac i gledam kako patiš?“

Začuo se tup zvuk kada je drvena palica pogodila nindžino teme. Zmaje-vo Oko se zateturao i ispustio priručnik. Udario je u balkonsku ogradu, azatim se naglavačke prevrnuo preko nje. Crni oblak je nestao s njim u tami.

Jamato je, sav u zavojima, dohramao do Džeka.

„Mislim da bi se sensej Kano složio s procenom da je ovo bila situacijakoja iziskuje krajnje mere!“, nacerio se i podigao bo.

Osvrnuo se po razorenoj prostoriji. „Gde je Akiko?“

Džek je počeo ponovo da vuče konopac, pokazujući glavom ka ivici bal-kona. Bio je previše potresen da bi progovorio.

Jamato se nervozno nagnuo preko balkona. „Vidim je! Gotovo da jestigla...“

Ruka u rukavici je sunula iz mraka, zgrabivši Jamata za gušu. Mladi sa-muraj se očajnički držao za ogradu, dok ga je Zmajevo Oko vukao prekonje. Džek je udario nindžu nogom u grudi, zbog čega je morao da pusti ko-nopac. Jedva je zadržao Akiko. Nije uspeo da zbaci Zmajevo Oko s bal-kona, ali ga je naterao da pusti Jamata.

Jamato se odmakao od balkona. Podigao je bo s obe ruke, spremajući se

294

da pruži otpor. Zmajevo Oko se prebacio preko ograde i doskočio kraj nje-ga. Ustremio se na Jamatovu ranu. Pogodio ga je nogom u slabine. Jamatoje zamahnuo palicom i blokirao udarac. Nindža je ciljao dečakovu glavu.Mladi samuraj se ponovo odbranio bo palicom.

Pokušao je da udari nindžu krajem boa, ali Zmajevo Oko je čučnuo i iz-begao palicu. Uzmakao je, kada je Jamato ponovo zamahnuo da ga udari.

Džek je samo posmatrao Jamatovu hrabru borbu. Izveo je niz munjevitih,razornih napada. Zmajevo Oko je stalno izmicao i izbegavao udarce. Če-kao je da se mladi samuraj umori i načini kobnu grešku.

Jamato je upravio vrh boa u grudi Zmajevog Oka. Nindža je izbegao na-pad. Uhvatio je palicu i zamahnuo nogom, sa strane. Mladi samuraj se zgr-čio od udarca. Krv mu je probila kroz zavoje. Rana se ponovo otvorila.

Ali, Jamato nije hteo da se preda.

Obrnuo je palicu i zarobio zglob Zmajevog Oka. Ispustio je bojni poklič inaterao nindžu da se povuče prema balkonu. Oslabljena ograda je popustilapod težinom ubice.

Jamato je tukao po nindži palicom. Udarao ga je po glavi i slabinama.Zmajevo Oko je pokušavao da zaustavi kišu udaraca, ali su oni pristizali sasvih strana.

„Ubio si mog brata“, kriknuo je Jamato. Kidisao je, gonjen besom i bo-lom.

Zmajevo Oko je u padu, s ivice balkona, uspeo da dokači Jamata. Uhva-tio je dečaka za članak, i povukao ga za sobom. Bo se zaglavila između dveslomljene prečke na ogradi. Čulo se krckanje palice, dok se po njoj širilapukotina, kao na ledu.

„DŽEK!“, kriknuo je Jamato. Očajnički se držao za palicu. Džek se na-šao pred nemogućim izborom.

Mogao je da spase Akiko ili Jamata.

Ali nije mogao da učini i jedno i drugo.

295

56.

ŽIVOT SAMURAJA

„Popni se, Jamato!“, pozivao ga je Džek, dok je mahnito povlačio Akiko-in konopac.

„Ne mogu“, stenjao je, dok se palica lomila. „Zmajevo Oko se penje uzmoju nogu!“

„Drži se, dolazim", reče Džek. Shvatio je da niko neće preživeti, ako senindža dokopa balkona.

„Nemoj, spasi Akiko!“, zavapio je Jamato, kad ga je ruka u rukaviciuhvatila za obi.

„Ali, umrećeš...“

Jamato je klimnuo. Odlučnost se ogledala na njegovom bledom licu.„Umreću, ali časno.“

Palica je glasno krckala. Svakog trena će pući.„Reci mom ocu da znam šta znači biti Masamoto. Časno ime iziskuje žr-

tvovanje za gospodara, porodicu i prijatelje."

Zlobno zeleno oko Dokugan Rjua je zablistalo iza Jamatovog ramena.„Bio si pouzdan prijatelj, Džek. Sajonara, brate moj.“

Jamato je pustio palicu. Propao je u tamu, zajedno sa Zmajevim Okom.Džek je zagrlio uplakanu Akiko.

296

Sve je videla – kako Zmajevo Oko visi na Jamatovoj nozi, i puzi uz nje-ga, kao gigantska crna udovica. I kako obojica padaju u noć.

„Umro je zbog nas“, zakrkljala je. Imala je brojne modrice i posekotineod grubog konopca.

Džek ju je samo nemo grlio. Nije mogao da progovori od tuge, koja jepotisnula radost što je ona preživela.

Masamoto je rekao da se put ratnika nalazi u smrti.Džeku je sada bilo jasno šta je imao na umu. Jamato je bio oličenje buši-

da. Njegova nepokolebljiva odanost oboma im je spasla živote. Postupio jeveoma hrabro, kad je odlučio da se pusti. Časno je poginuo. Borio se do sa-mog kraja s nindžom koji je ubio njegovog brata.

Živeo je životom istinskog samuraja.Džek je, u razvalinama sobe za prijem, primetio razderanu kapuljaču ši-

nobi šozokua, kako leprša na povetarcu.

Na njegovo iznenađenje, nindžina pogibija ga je ostavila ravnodušnim.Nije bilo radosti, niti likovanja. Nije osetio ni trunku olakšanja. Samo jeuvek prisutni bol u srcu, zbog gubitka oca, nekako otupeo. Čak ni smrtZmajevog Oka nije mogla da vrati njegovog oca. Rana u njegovom srcunije zacelila.

Džek je shvatio da verovatno nikada i neće.

Akiko je tužno osmotrila Džeka, brišući suze s lica.Znao je da joj je teško. Nije žalila samo Jamata, već i svog brata. Sa

Zmajevim Okom je nestala sva nada da će ga pronaći.

„Zauvek vezani jedno za drugo“, prošaptala je i uhvatila Džeka za ruku.Hteo je da joj odgovori, ali se kula zaljuljala posle udarca topovskog đu-

leta. Tavanica se obrušila, zatrpavši njegov vakizaši. Ista sudbina je pretila injima.

„Moramo da idemo“, reče Džek. Podigao je Akiko i gurnuo priručnik na-trag u ranac.

Jeste da je došao do dragocene knjige, ali je izgubio gotovo sve drugo štoje imao.

Više nije imao Masamotove mačeve, ni vernog prijatelja Jorija. Ostao je i

297

bez brata, samuraja.

Neće dozvoliti da izgubi i Akiko.Mislio je samo na to kako da pobegnu.

298

57.

SENSEJ KJUZO

Džek i Akiko su jurnuli niza stepenice, pored leševa Satošija i njegovihpratilaca. U trku je pokupio dva vakizašija. Jedan je dao Akiko, koja je iz-gubila svoj luk kad je pala s balkona.

Na šestom spratu su otkrili da su nindže daimja Kamakure uspele da pro-dru u donžon. Četiri mrtva samuraja su ležala u podnožju stepenica. Nindžesu iskrsavale i nestajale u senkama hodnika, bešumno ubijajući telohranite-lje članova saveta.

„Šta je s daimjom Takatomijem?“, zabrinuto reče Akiko. „0tišao je u svo-je odaje, da obiđe Emi.“

Potrčala je sporednim hodnikom. Džek je grabio za njom. Njihove najgo-re strepnje su se obistinile, kad su se primakli šodžiju. Njegovi telohranite-lji su ležali pobijeni, prerezanih grla.

Džek je provirio kroz otvoreni šodži. Daimjo Takatomi je pripremao čaj.To je bio vrlo neobičan prizor, sred opšteg krvoprolića. Emi je sedela porednjega, sa šoljom u rukama. Ispružila je nogu u zavojima. Četiri nindže sustajale oko njih. Ali, nisu ih napadali. Činilo se kao da su gospodar i njego-va kći zarobljeni.

Očigledno je daimjo Kamakura imao poseban plan za svog starog prijate-lja.

299

Džek je uhvatio Emin pogled. Nije delovala zabrinuto. U stvari, nepri-metno je odmahnula glavom, kad je Džek pokazao da želi da ih spase. Po-digla je šoljicu čaja, s osmehom, i izustila nečujno, kao da se obraća ocu:„Sajonara, Džek.“

Jedan samuraj je uleteo u hodnik. Dvoje nindži da je gonilo. Džek i Aki-ko su pojurili u suprotnom pravcu. Vratili su se na šesti sprat i sišli tajnimstepeništem oca Bobadilja.

Izašli su iz njegove radne sobe, i našli se usred haosa.

Crveni đavoli su provalili kroz poslednju kapiju. Satošijeve snage su seogorčeno borile, prsa u prsa, u poslednjem pokušaju da odbiju neprijatelja.Crveni đavo mrka pogleda opazio je Džeka i Akiko i krenuo ka njima. Krvmu je kapala s oklopa. Delovao je okrutno i opasno kao tigar, iako je bioniži rastom od većine ostalih samuraja u crvenoj odeći.

Bili su gotovi da pobegnu, kada je Crveni đavo strgao menpo.

Bio je to sensej Kjuzo.Akiko je s olakšanjem odahnula i spustila mač. Ali učitelj im je prišao,

stvrdnutog izraza lica, i isukao tanto iz obija. Džek je cimnuo Akiko ustranu, suočen sa sensejevim ubilačkim pogledom. I on je bio izdajnik, kaoKazuki. Bio je na strani daimja Kamakure, i očigledno je imao čvrstu na-meru da ga ubije.

„Džek-kune!“, dreknuo je sensej Kjuzo i bacio nož na njega.Mladi samuraj nije imao kuda. Našao se između nindži, Crvenih đavola i

poludelog senseja.

Nož je proleteo pored Džekovog ramena, i zario se u nindžu koji se šu-njao iza njega. Ubica je pao na pod.

„Kamakurine nindže su svugde“, gnevno je zafrktao sensej Kjuzo. Išču-pao je tanto i obrisao oštricu o leš ubice. „Gde je Jamato-kun?“

Džek je bio isuviše potresen da bi odgovorio, a osim toga, postideo sezato što je pomislio da ih je sensej Kjuzo izdao.

„Poginuo je“, reče Akiko, drhtavim glasom.

Sensej Kjuzo ih je ozbiljno osmotrio, pre no što je vratio menpo na lice.„Masamoto-sama vas čeka.“

Zgrabio je njihove mačeve i bacio ih. Majstor tajdžicua nije hteo da im

300

bilo šta objašnjava. Dohvatio ih je za ruke i poterao niz hodnik do stepeni-šta. Četiri Crvena đavola su jurnula na njih. Džek i Akiko su izmenjali une-zverene poglede.

„Nastavite!“, prosiktao je sensej Kjuzo, grubo ih gurajući ispred sebe.Neprijatelji su samo protrčali pored njih.

Sensej Kjuzo je otpratio Džeka i Akiko sve do ulaza u kulu na prizemlju.Žurili su, ne zaustavljajući se ni za trenutak. Skoro da su prošli kroz kapiju,kada im je Crveni đavo sa zlatnim rogovima presekao put.

„Vodim izdajnike na pogubljenje“, brecnuo se sensej Kjuzo.

„Rado ću se prihvatiti tog posla“, reče Crveni đavo i dohvati mač.„Ne može!“, odlučno će sensej Kjuzo.

Crveni đavo se zagledao u sitnog ratnika.„Da li dovodiš moj autoritet u pitanje?“

„Vodim ih kod daimja Kamakure“, objasnio je sensej Kjuzo i s poštova-njem sagnuo glavu. „Gospodar je tražio da mu se dovedu svi učenici NitenIči Rjua. Hoće lično da ih kazni. Naročito se zanima za ovog gajdžina.“

Sensej Kjuzo je grubo cimnuo Džeka za ruku.

Crveni đavo je ustuknuo, razočarano ih posmatrajući.„U redu“, progunđao je i mahnuo im da produže.

Sensej Kjuzo ih je izveo kroz kapiju, ne osvrćući se za sobom.U dvorištu je bilo još nekoliko mesta na kojima su se vodile borbe. Zao-

bišli su ih i oštro skrenuli desno, među drveće. Prošli su pored mrtvog sa-muraja, bez oklopa.

„Masamoto-sama zadržava neprijatelja pored čajnog vrta“, prošaptao jesensej Kjuzo kada je skinuo šlem i menpo. Daimjo Takatomi je naredio dase svi mladi samuraji izvuku iz zamka...“

Iznenada je isukao tanto, i bacio ga na drvo. Nindža je pao iz krošnje,samo sekundu kasnije. Tresnuo je o zemlju, mrtav.

„Nemamo dovoljno vremena“, reče sensej Kjuzo. Pogledom je pretraži-vao drveće. „Eno skrivenog prolaza. Sensej Kano će vam pokazati put...“

„Sensej Kano je živ!“, povika Džek.

„Jeste“, nestrpljivo će majstor tajdžicua. „Vratili smo se u zamak, kroz

301

taj prolaz. Usput ćete pronaći oružje.“

Zastao je, kad je šest nindži poskakalo iz krošnji.„Požurite!“, naredio je sensej Kjuzo. Gurao ih je u pravcu vrta.

„ Ali, to je samoubistvo", reče Džek, kad je shvatio da će se sensej boritiprotiv ubica sam i bez oružja.

„Nemoj da misliš da se borim zbog tebe, gajdžine“, procedi sensej Kjuzo.„Odan sam Masamoto-sami. Naređujem ti da ideš!“

Džek je bio duboko potresen učiteljevom žrtvom. Bušido ga je obavezi-vao da položi život za mladog samuraja, iako ga je mrzeo.

Bacio je pogled iza sebe. Video je tajdžicu majstora okruženog nindžama.Pribrano je odmeravao ubice, stisnutih pesnica.

302

58.

POSLEDNJI OTPOR

Džek i Akiko su istrčali iz drvoreda, i potrčali preko čajnog vrta, u pravcuostrva. Masamoto i sensej Hosokava su štitili most, ubijajući sve Crveneđavole koji bi se usudili da im priđu. Katane i vakizašiji su sevali kao zve-zde padalice u noći.

Sensej Josa je s ostrva odapinjala strelu za strelom na neprijateljske strel-ce na bedemima, dok su preživeli učenici Niten Iči Rjua trčali preko mostaka kućici za čaj. Tamo je bio sensej Kano. Upućivao ih je na skrivena vra-ta, koja su vodila u tajni prolaz.

Skoro svi mladi samuraji su utrčali u sklonište, kad su Akiko i Džek pre-šli most. Čo, poslednja učenica, žurila je ka skrivenim vratima, kad je nin-dža s bedema bacio crnu kuglu veličine pesnice na kućicu za čaj. Tresnulaje na pod i dokotrljala se do Čo. Fitilj na okrugloj eksplozivnoj napravipucketao je i goreo crvenim plamenom, u tami.

„Bomba!“, vrisnula je, razrogačivši oči.Sensej Kano je zgrabio devojčicu. Odvukao ju je u hodnik i zalupio vrata

za sobom.

Bomba je eksplodirala sekundu kasnije, i kućica za čaj je bila uništena.Sensej Josa je poletela u vazduh. Džek i Akiko su skočili u zaklon, dok jeiverje i kamenje padalo po njima.

303

Masamoto im je pritrčao. „Da li ste povređeni?“

„Ne bih rekao“, reče Džek. Ustao je, zajedno s Akiko.„Gde je Jamato-kun?“, pitao je Masamoto.

Džek nije mogao da pogleda svog zaštitnika u oči. Pognuo je glavu, neznajući kako da mu saopšti strašnu vest.

„Ne!“, reče Masamoto. Glas mu je bio napet kao struna. Odmahnuo jeglavom, kao da ne želi da prihvati groznu činjenicu. „Reci mi da to nijeistina.“

„Jamato nam je spasao živote“, objasnio je Džek. „Časno je poginuo. Po-veo je Zmajevo Oko sa sobom.“

Masamotovi ožiljci su goreli. Mačevi su mu drhtali u rukama.

„Jamato me je zamolio da vam kažem da je znao šta znači biti Masamo-to. Časno ime iziskuje spremnost na žrtvu.“

„NE, nije trebao da to učini!“, prasnuo je Masamoto. „Trebalo je da se jažrtvujem za njegov život – i za vaše živote – baš kao što je učinio tvojotac.“

Suze su se pojavile u samurajevim očima.„Moj sin... moj Jamato... moj hrabri dečak. Tako sam... ponosan na nje-

ga.“ Duboko je udahnuo i ispustio dug, drhtav uzdah.

„Njegova žrtva ne sme biti uzaludna.“Masamoto je posmatrao razrušenu kućicu za čaj. Obrušene grede i stenje

su blokirali put za bekstvo. Sensej Josa je ustala. Gvozdena krhotina joj jevirila iz noge. Hramala je. Sensej Hosokava je dotrčao preko drugog mo-sta. Crveni đavoli su se spremali za novi napad.

„Akiko“, obratio joj se Masamoto, s krajnjom ozbiljnošću. „Postoji li jošneki put odavde?"

Odmahnula je glavom.

„Razmisli! Sigurno si nešto čula.“„Nindže su jednom pomenule tunel koji vodi do bunara“, rekla je. Nabra-

la je obrve, pokušavajući da se seti detalja. „Ali su odlučili da ne idu timputem.“

„Bunar zlatne vode“, ubaci Džek.

304

Setio se Jorijeve priče. „Tunel vodi do unutrašnjeg jarka.“

„Tako je“, reče Masamoto. „Idemo do bunara!“Potrčali su preko mosta do zadnjeg dela kućice za čaj. Sensej Josa i sen-

sej Hosokava su išli za njima. Crveni đavoli su krenuli u napad. Akiko,Džek i Masamoto su trčali kroz vrt, dok su strele letele oko njih. Čuli sukrik, i Džek se osvrnuo. Video je kako sensej Josa pada na zemlju, sa stre-lom u slabinama. Crveni đavoli su joj se približavali.

„Nastavite“, naredio je Masamoto.„Ali, šta će biti sa sensej Josom?“, povika Akiko. Okrenula se, kao da

hoće da se vrati.

Masamoto je zgrabio za ruku. „Sensej Hosokava će se pobrinuti za nju.On zna šta mu je činiti.“

Majstor mačevanja je ukrstio pogled s Masamotom. S poštovanjem se na-klonio starešini škole.

Masamoto mu je odgovorio istom merom.Džek je shvatio da su njih dvojica tim nemim naklonima rekli mnogo

više, nego što se može reći i za ceo život ispunjen praznoslovljem.

To je bio poslednji oproštaj majstora mačevanja.Sensej Hosokava je potrčao nazad da spase ranjenu učiteljicu kjudžicua.

Ispustio je ratnički krik, isukao mačeve i prosekao put kroz Crvene đavoleoko sensej Jose. Vitlao je blistavim sečivima kroz vazduh, obarajući jednogratnika za drugim.

Strela je doletela s bedema. Pogodila je majstora mačevanja u rame. Bol-ni udarac ga nije oborio s nogu. Još dva Crvena đavola su pala pod njego-vim sečivima, pre no što ga je druga strela oborila na tlo.

Sensej Hosokava se podigao na noge i oborio još jednog samuraja ma-čem. Još nekoliko strela je poletelo ka njemu, ali on nije padao.

Branio je sensej Josu do poslednjeg daha. Zadržao je Crvene đavole svedok Akiko, Džek i Masamoto nisi stigli do bunara.

„Završićemo dvoboj, prijatelju, u drugom životu“, reče Masamoto tiho.Gurao je Džeka i Akiko ispred sebe. Hteo je da spase dva mlada samurajaiz svoje škole.

305

„Da li si sigurna?“, reče Masamoto, zagledan u mastiljavu tamu dubokogbunara.

„Nisam“, odvratila je Akiko. „Postoji samo jedan način da to saznamo.“Prebacila se preko ograde bunara, i počela da se spušta niz konopac.

Neprijateljski uzvici su bili sve bliži.„Ti si sledeći, Džek-kune“, požurivao ga je Masamoto.

Mladi samuraj se prebacio preko ograde bunara. Oprezno je tražio upori-šte na klizavom kamenom zidu.

„Ovuda!“, povikao je grubi glas u tami.

Masamoto je potegao mačeve i dugim koracima krenuo ka izlazu.„Vi ne idete s nama?“, s nevericom će Džek.

„Ne, Džek-kune. Ovde ću pružiti poslednji otpor.“„Ali, pobeći ćemo!“

„Da, vi ćete pobeći“, odvrati Masamoto. „Ali ja moram da ostanem.“„Zašto?“, negodovao je Džek. Nije mogao da podnese pomisao da će iz-

gubiti još jednog oca. Njegov zaštitnik mu je pružio toliko mnogo, ne tra-žeći ništa zauzvrat. Da li će ikad moći da izrazi ljubav i zahvalnost koje jeosećao prema tom čoveku?

„Trebalo bi da ja ostanem! Trebalo bi da ja žrtvujem život za vas.“„Ne brini za mene. Proživeo sam svoj život. Ne bojim se smrti. Ali ti mo-

raš da pretraješ da bi se borio sledećeg dana, mladi samuraju.“

„Džek-kune, naučio sam te svemu što ti je neophodno da bi živeo svojživot“, rekao je, s očinskim osmehom punim ponosa. „To je više od onogčemu se bilo koji otac ili učitelj može nadati. Odrastao si, sine moj.“

Masamoto je pognuo glavu pred Džekom, pre no što je nestao u noći.

„Eno ga!“, razlegao se krik iz vrta.U dvorištu je odjekivalo toptanje nogu u trku.

„Živeo Niten Iči Rju!“Džek je ostao na ogradi bunara. Morao je da sazna sudbinu svog zaštitni-

ka.

Čuo je kako se mačevi sudaraju, i kako neko telo pada na zemlju.

306

Ali borba nije prestala.

Slušao je pesmu čelika katane i vakizašija i vrisku umirućih samuraja.Masamoto je odolevao.

„STANITE“, neko je oštro povikao. „Svi ćete poginuti pre no što mu pu-stite makar i jednu kap krvi.“

Džek je prepoznao zapovednički glas. Pripadao je daimju Kamakuri.„Prepustite Masamoto-samu meni!“, naredio je. „Vi okončajte potragu.

Pobijte sve hrišćanske izdajnike!“

307

59.

BUNAR

Džek se spuštao niz zid bunara što je brže mogao. Bio je klizav i gladak,bez mnogo pukotina. Akiko je gotovo stigla do dna.

Ubrzao je, kad je začuo uzvike Crvenih đavola iznad sebe. Promašio jeoslonac, u sve gušćoj tmini. Prsti su ga izdali na skliskoj steni, uprkos go-dinama koje je proveo verući se po Aleksandriji. Pao je u bunar, zakačivšiAkiko u prolazu.

Zajedno su pljusnuli u vodu, i Džek je počeo da tone na dno. Očajnički jepokušavao da ispliva na površinu, ali ga je oklop vukao dole. Uzaludno jenastojao da se odbaci nagore. Teški oklop ga je pritiskao, kao sidro vezanooko struka.

Osetio je Akikoine ruke na oklopu, kako ga vešto razvezuju. Za nekolikotrenutaka se oslobodio teškog prsnog oklopa. Zbacio je ostatak i izronio napovršinu. Halapljivo je udisao vazduh.

Povratio je dah. Pogledom je pretraživao kameni zid bunara.

„Gde je tunel?“, uspaničeno je pitao.„Ispod vode“, odgovori Akiko. Oslobađala se poslednjih ostataka oklopa.

„Zamalo što nisam uplivala u njega, dok sam te tražila. Verovatno su sezbog toga nindže odlučile za drugi put.“

„Pa kako ćemo da se izbavimo odavde?"

308

„Plivaćemo.“

„Mora da si sišla s uma!“ povika Džek, zaprepašćeno je posmatrajući.„Nikad nećemo uspeti.“

„Izlaz ne može biti tako daleko", tvrdila je. „Kuća s bunarom je poredzida. Ronila sam mnogo duže kad sam vadila školjke s amama.“

„Ja nisam lovac na bisere“, podsetio ju je. Počeo je da drhti u ledenojvodi. „Mornari se najviše plaše davljenja.“

„Kakvog izbora imamo?“

Džek nije znao šta da kaže. A onda je shvatio da mu nešto nedostaje.„Priručnik!“, kriknuo je. „Moj ranac! Pao je na dno s oklopom.“

„Ne brini, pronaći ću ga. Biće to mnogo lakše od pronalaženja bisera.“Duboko je udahnula i zaronila.

Džek je ostao sam u tmini. Čuo je samo odjek samurajskih glasova išljapkanje vode po zidovima. Činilo mu se da je prošla čitava večnost, dokAkiko nije izronila, s rancem i priručnikom u rukama.

„Imam ga!“, rekla je, s pobedonosnim osmehom. „Da ga voda nijeupropastila?"

„Nije. Zaštićen je nauljenom kožom“, odgovori Džek i uze ranac.Veliki kamen je pljusnuo između njih.

„Eno ih!“Drugi kamen se odbio o zid i zamalo promašio Džekovu glavu.

Veći podstrek mu nije trebao. „Odlučio sam se za tunel“, rekao je. Spre-mao se na dugo ronjenje.

„Nekoliko puta duboko udahni i pokušaj da ostaneš miran', poučavala gaje Akiko.

Još kamenja se sručilo u vodu, kad su zaronili. Akiko je išla prva. U tune-lu je vladao mrkli mrak. Džek nije video prst pred okom. Ronjenje u pomr-čini je bilo strašno iskustvo. Nije znao šta je gore, a šta dole, niti je imaopojma koliko će morati da roni.

Džek je zamahivao najjače što je mogao. Upinjao se da ne zaostaje zaAkiko. Kada mu je izmakla, obuzela ga je panika. Strah od davljenja ga jestisnuo hladnim, lepljivim prstima za grlo. Srce mu je jače lupalo. Pritisak

309

u plućima je rastao. Spopala ga je očajnička želja da otvori usta i progutaledenu vodu.

Preplavilo ga je tupo spokojstvo. Prestao je da pliva, pošto je shvatio daneće stići do kraja tunela. Ispuštao je dah iz pluća, u obliku mehurića. Te-ška pospanost mu se zavukla u kosti. Prestao je da se brine. Ideja o davlje-nju je delovala sve privlačnije. Ako ništa drugo, umreće s priručnikom.Vratiće ga ocu. Ponovo će videti majku.

Prepustio se sudbini.

Iznenada je osetio tople usne na svojima. Vazduh mu je na silu ušao uusta, i njegova pluća su dočekala kiseonik kao opojni eliksir. Otupelost sepovlačila. Džek je shvatio da je bio na ivici nesvesti i smrti, ali da je ipakželeo da živi.

Usne su se povukle, a ruka ga je snažno uhvatila za zglob, i počela da gavuče duž tunela.

Akiko i Džek su, nekoliko sekundi kasnije, izronili u jarku.Halapljivo je gutao vazduh.

„Mislila sam da sam te izgubila“, reče Akiko, zabrinutim šapatom.„Moraćeš ... više ... da se potrudiš“, odvrati Džek, zamahujući po vodi.

„Pssst!“, upozorila ga je Akiko. „Neprijatelji su svuda oko nas.“Pogledao je na suprotnu obalu. Stotine vojnika su trčali po tami. Postao

je svestan leševa koji su plutali oko njih. Nekako je uspeo da uguši krik,kad se obezglavljeno telo očešalo o njega. Sledio je Akiko, koja je tiho pli-vala na drugu stranu jarka.

Izašli su iz vode i požurili u senku obližnje zgrade. Nastavili su ka spolj-nom zidu, kad su se uverili da je put čist. Krivudali su po dvorištima i sta-zama zamka, držeći se senki. Napredovali su strahovito sporo, jer su setrudili da zbegnu neprijatelje.

Patrola Crvenih đavola je iskrsnula niotkuda. Marširali su ka njima. Aki-ko je gurnula Džeka u obližnju staju. Uznemirili su konja. Nežno ga je po-milovala po grivi. Smirila ga je, dok su samuraji prolazili.

„Umakli smo za dlaku“, s olakšanjem će Džek.„Kretanje po zamku je previše opasno“, prošapta Akiko. „Ima mnogo

patrola."

310

Bacila je pogled na tamni drum.

„Imam ideju“, rekla je. Iskrala se iz staje i ostavila Džeka da se sam sna-lazi.

Vratila se. Dovukla je leš neprijateljskog ašigarua, ubijenog tokom napa-da na zamak.

„Bakemonodžicu', rekla je, kao odgovor na zaprepašćeni izraz Džekovoglica. „To je nindža tehnika skrivanja na otvorenom.“

311

60.

OD PLANINE DO MORA

Zora je osvanula u sablasnoj tišini, koja nije imala ništa od spokoja kojedonosi rađanje novog dana. Zamak Osaka je tokom noći zapao u nemiransan. Napadači su prethodno savladali i poslednje uporišne tačke otpora, apožar je ugašen. Iscrpljene Kamakurine trupe su spavale mrtvim snom, kadsu se prvi zraci sunca probili kroz dimom zastrto nebo. Znajući da je nepri-jatelj pobeđen, najveći deo vojnika je polegao među razrušenim bedemima,da tu sačeka nova naređenja. Ali veliki broj Crvenih đavola i dalje je bio naglavnoj kapiji.

„Nikad nećemo proći pored njih“, prosikta Džek, dok je vodio Akiko nakonju, glavnim drumom.

„Sensej Kjuzo je uspeo“, prošapta Akiko. „Samo nemoj da se zausta-vljaš."

Džek je namestio šlem i menpo. „Suviše je mali. Stalno mi spada“, žaliose.

Odenuo je plavožuti oklop poginulog ašigarua i opasao njegove mačeve.Akiko je uspela da pronađe luk i tobolac sa strelama. Navukla je oklopuglednog samuraja, podanika daimja Kamakure. Šlem s polumesecom,obeležjem visokog statusa, stajao joj je kao saliven. Pešadinac kojeg je do-vukla u staju je, po svoj prilici, imao malu glavu.

312

Strahovali su da prerušavanje neće uspeti, iako bi usnuli samuraji jedvapodigli glavu, kad bi prošli kraj njih. Nisu privlačili pažnju, zato što su Ka-makurine trupe stalno ulazile u zamak i izlazile iz njega. Sem toga, ko biposumnjao da bi begunci imali toliko drskosti da pokušaju bekstvo prekoglavne kapije?

Jedan od Crvenih đavola se zagledao u njih, kad su prišli vratnicama.Akiko se naklonila, dovoljno nisko da pokaže poštovanje i dovoljno kratkoda iskaže nadmoćni društveni položaj. Crveni đavo je spustio pogled ismerno uzvratio naklon. Uperio je pogled prema Džeku, koji se naklonio,dublje od samuraja. Crveni đavo je uzvratio pozdrav, ali nije skretao sum-njičavi pogled.

Džek je video Tenodži ravnicu iza samurajevih leđa. Sloboda je bila na-dohvat ruke, iza kapije, gvozdene rešetke i pokretnog mosta. Mogao je daizbroji korake do nje.

Crveni đavo je sumnjičavo posmatrao Džeka, dok su prolazili kraj njega.„Plave oči?“, promrmlja samuraj sebi u bradu, kao da ne veruje sam sebi.

Džek je ubrzao korak, kad je osetio da mu šlem klizi s glave. Plavi uvo-jak se iskrao ispod njega. Crveni đavo ga je posmatrao s nevericom. Do-hvatio je Džekov šlem. Skinuo ga je, zajedno s menpom.

„GAJDŽIN!“, povikao je, zapanjen otkrićem.

Džek je napao bez oklevanja. Udario je Crvenog đavola nogom u grudi.Akiko mu je pomogla da se popne na konja i poterala životinju u galop.

„Stanite!“, povikao je Crveni đavo, kad se oporavio od udarca.Ustao je, zbunjen iznenadnom pojavom plavog samuraja, ali Akiko i

Džek su već prošli kroz kapiju.

„Za njima!“, naredio je razgnevljeni samuraj.Akiko je dobacila Džeku. „Preuzmi uzde!“

Uzela je luk i zapela strelu. Okrenula se i naciljala na mehanizam za spu-štanje i podizanje rešetke. Odapela je strelu, uzdajući se u svoju Jabusameveštinu.

Prekinula je uže. Mehanizam je popustio, i gvozdena rešetka se srušila uztresak.

313

Samuraji nisu mogli da krenu u poteru. Ostali su da gledaju kroz rešetkekako begunci galopiraju preko pokretnog mosta, u slobodu.

Džek i Akiko su izjahali u ravnicu, rešeni da odmaknu što dalje od nepri-jatelja. Zastali su, potreseni užasnim prizorom.

Našli su se pred hiljadama palih samuraja. Ravnica Tenodži je doslovcebila prekrivena leševima. U jarku iza njih je bilo toliko nagomilanih mr-tvaca, da se mogao pregaziti, a da se noge ne okvase. Vrane su kljuvale le-ševe palih ratnika. Odasvud su dopirali jecaji onih koje je očekivala skorasmrt.

Džek pomisli na sirotog malog Jorija, čije telo počiva negde na tom pa-klenom groblju. Kako je moguće da je toliko života izgubljeno voljom jed-nog čoveka, daimja Kamakure?

„Predlažem da krenemo na istok, do moje majke u Tobi“, reče Akiko.Skinula je šlem i privezala luk za sedlo. „Kjoto više nije bezbedno mestoza nas.“

Džek je klimnuo glavom. Potisnuo je bol koji je pretio da ga preplavi.Akiko i on su, ako ništa drugo, ostali živi. Ta misao mu je pružala izvesnuutehu. Budućnost nije potpuno crna.

Povukla je uzde, a onda je iznenada poskočila u sedlu i pala na zemlju.Strela joj je virila iz slabina.

„AKIKO!“, povika Džek. U trenu se našao kraj nje.Strela je prošla kroz oklop. Krv je tekla iz rane. Džek je pocepao zastavu

sa sašimona poginulog samuraja. Očajnički se trudio da zaustavi krvarenje.Akiko je kriknula od bola, kada je pokušao da pojača pritisak.

NE! Ovo nije istina, pomislio je. Ne sad. Ne nakon što smo pobegli.„Ta strela je bila namenjena tebi, gajdžine!“

Džeku se krv sledila u žilama kad je čuo samurajev glas.Okrenuo se i video Kazukija kako se probija ka njima kroz lavirint palih

samuraja.

Njegov stari suparnik je nosio oklop Crvenog đavola.„Kjudžicu mi nikad nije bio najjača strana, ali ima u ovome neke poetske

pravde. Odgovaraće zato što je ubila Moriko“, rekao je i odbacio luk. „Sadćeš se napatiti, baš kao što sam ti obećao.“

314

„Moriko je stradala u požaru koji si ti podmetnuo!“, odvrati Džek.

„Nije. Ti si kriv“, reče Kazuki. „Japan je bio čista zemlja pre no što su ta-kvi kao što si ti stigli na njegove obale. Gajdžini su s pravom prognani.“Sadistički se osmehnuo. „Onima koji su ostali, sleduje kazna.“

Kazuki je isukao oba mača. Na katani se videla mrlja sveže krvi.

„Dužnost mi je i zadovoljstvo, kao vernom podaniku daimja Kamakure iosnivaču družine Škorpiona, da te osudim na nečasnu smrt, gajdžine.“

Džek je ostavio ranjenu Akiko da se pobrine za sebe. Ustao je i isukaomačeve, dok je Kazuki jurišao na njega.

Jedva da je izvukao vakizaši, kad se Kazukijeva katana ustremila na nje-gove grudi. Skrenuo je oštricu i zamahnuo dugim mačem na Kazukija. Pro-tivnik ga je blokirao vakizašijem i odgurnuo ga unazad. Džek je dobioudarac u stomak, sapleo se preko leša i pao.

Nekako se podigao i žurno zauzeo odbrambeni stav, kad je Kazuki pono-vo jurnuo na njega. Mačevi su im se sudarili. Kazuki je gurnuo Džekovooružje katanom, skrenuvši ga u stranu, i napao protivnikovo srce.

Izveo je savršen udarac Kremena i varnice.To bi bio kraj svakog samuraja koji nije učio tehniku Dva neba. Ali Džek

je prepoznao napad u toku izvođenja i stao u stranu. Kazukijev kisaki jekliznuo niz njegov prsni oklop.

Kazuki je opsovao i nastavio napad munjevitim zamasima. Džek je odgo-varao ravnom merom, s oba mača. Oštrice su se ukrstile.

Na trenutak su se gledali u oči, kao da vode mentalnu bitku. Džek je vi-deo beskrajan gnev u očima svog suparnika. Podsetio ga je na gorku željuza osvetom Zmajevog Oka. Kazuki se neće smiriti dok ga ne ubije.

Kazuki je poleteo napred. Istovremeno je pogodio Džekovu katanu i va-kizaši. Udario je dvaput u zadnji deo oštrica. Džek je, za tren oka, ostaobez oba oružja.

Izveo je dvostruki udarac Jesenjeg lista.

Džek je bio zapanjen Kazukijevom mačevalačkom veštinom.„Rekao sam ti da ću te uvek poraziti s Dva neba“, likovao je Kazuki.

Oborio je nemoćnog Džeka na zemlju. Isukao je vakizaši, da bi ga do-

315

krajčio.

„Ne zaslužuješ samurajsku smrt“, reče Kazuki. „Ali ne zaslužuješ ni da tiglava ostane na ramenima.“

Džek je očajnički gledao u Akikoinom pravcu. Borila se da ustane.

„Čekaj! Odgovori mi na ovo pitanje“, zavapio je Džek, da bi dobio u vre-menu. „Zašto me toliko mrziš?“

„Ti si gajdžin“, procedio je. „To je više nego dovoljno."

„Kakvo sam ti zlo učinio?“„Moja majka je umrla zbog gajdžina poput tebe!“, odvratio je, dok mu je

mač drhtao od gneva.

„Ali, kakve to veze ima sa mnom?“, pitao ga je Džek.Kazuki je zarežao. „Meko srce ju je navelo da primi jednog od vaših sve-

štenika. Od njega nije dobila ništa izuzev bolesti. Tvoja vrsta je pošast zaJapan. Vi ste zaraza koja mora biti iskorenjena.“

„Žao mi je“, molio je Džek. „I moja majka se razbolela i umrla. Znamkako se osećaš. Gnevan si. Izneveren. Tužan.“

„To ništa ne menja“, reče Kazuki. Lice mu se preobrazilo u masku mr-žnje.

Oslabljena Akiko je stigla do konja. Upinjala se da zapne strelu. Džek jebio na kolenima. Napipao je slomljenu motku sašimono zastave. Zgrabio juje i zamahnuo, nekoliko trenutaka pre Kazukija. Udario je protivnika povilici, i oborio ga na zemlju.

Skočio je na noge i šutnuo Kazukijev mač van njegovog domašaja. Podi-gao je zastavu visoko iznad glave, ciljajuči šiljatim čeličnim vrhom grudiošamućenog Kazukija.

„Od planine do mora“, reče Džek. Prisetio se suštine Dva neba - pobedasvim sredstvima i svakim oružjem.

Kazuki je unezvereno posmatrao kako Džek spušta sašimono na njega.Vrisnuo je iz sveg glasa, kad je drška prošla kroz njegov oklop, i zarila seduboko u tlo ispod njega.

Vrisak je oslabio, preobrazivši se u žalobno jecanje.„Video sam dovoljno smrti za čitav život“, reče Džek. Ostavio je Kazuki-

316

ja priklještenog za zemlju.

Žurno je prišao Akiko. Drhtavim rukama je podigla luk i odapela strelu,pre no što se sručila na tlo, iscrpljena naporom.

Čuo je gnevni uzvik iza leđa. Kazuki je, još priklješten, ispustio vakizaši,koji je hteo da baci na Džeka. S užasom je posmatrao strelu koja mu je pro-šla kroz dlan.

Akiko je još disala. Izgledala je bledo i iscrpljeno.„Moramo da idemo“, reče Džek, ugledavši odred Crvenih đavola koji je

napuštao zamak.

Podigao je Akiko na konja i izmolio je molitvu zahvalnicu Takuanu. Mo-raće da jaše brzo. Brže nego ikad u životu.

Galopirao je, s ranjenom Akiko u naručju. Ispratio ga je Kazukijev krik.

„Osvetiću ti se, gajdžine!“

317

61.

ŠOGUN

Džek je sedeo ispod sakura drveta. Posmatrao je nebo koje se prelivalouvek različitim bojama, dok je rumeno sunce zalazilo nad Tobom. U poza-dini je slušao blagotvorni žubor majušnog vodopada. Snabdevao je vodompotočić koji je vrludao vrtom do jezerceta s ljiljanima. Sedeo je okruženveličanstvenim cvećem i žbunjem. Sve biljke u vrtu su bile s ljubavlju ne-govane, do savršenstva. Okolina je bila tako divna i spokojna, da je bilo te-ško poverovati da je Japan išta drugo do raj na zemlji.

Vrt je bio pravi melem, neophodan Džekovom ranjenom srcu. Pomagaomu je da održi veru da na ovom svetu ima dobrote, i da još ima pravo da senada. Što bi Jori rekao, da postoji mir za koji se vredi boriti.

Iz drveta iznad njegove glave virila je strela koja je pre tri godine proma-šila Zmajevo Oko.

Tu je da bi nas podsećala da moramo biti budni u svakom trenutku.Dohvatio ju je i iščupao iz drveta.

Sen koja ga je proganjala je nepovratno iščezla.Ubica koji je želeo da naudi Masamotu i njegovoj porodici neće se više

nikada vratiti.

Polomio je strelu nadvoje.Oružje nema šta da traži u ovom raju.

318

Starac s retkom sedom bradom je hramao preko mostića ka Džeku. Prisvakom koraku bi lupio štapom po drvenim daskama.

„Kako je ona?“, pitao je Džek.„Akiko se dobro oporavlja" odvrati sensej Jamada, kad mu je pogled pao

na slomljenu strelu u Džekovim rukama. „Jedna strela nije dovoljna da po-razi mladog samuraja.“

Majstor zena je izgledao starije i istrošenije nego pre. Rat je ostavio tragana njemu. Užasi kojih se nagledao produbili su bore na njegovom licu. Mu-klo je zaječao od bola, dok je sedao na kamenu klupu, pored potočića.

„Kako ste vi?“, pitao ga je Džek.

„Samo će mi vreme doći glave“, odvratio je, trljajući kolena koščatomšakom. „Pravo pitanje je – kako si ti?“

„Preživeo sam“, reče Džek, bez trunke veselja. „Znam da bi trebalo dabudem zahvalan. Toliko njih nije sačuvalo glavu. Ali osećam se... praznim.Mori me krivica, zato što su Jamato, moji prijatelji i senseji poginuli zbogmene. I zašto su uopšte dali svoj život? Daimjo Kamakura je pobedio.Čemu može da se nada samuraj gajdžin u današnjem Japanu?“

„Zvezde se mogu videti tek kada padne noć“, reče sensej Jamada, zagle-dan u nebesa.

Džek je zbunjeno zavrteo glavom. Učitelj zena je zurio u zvezde, dok muje on govorio o svom bolu, griži savesti i strahovima.

„Nada opstaje čak i u najgorim vremenima“, nastavi majstor zena. „Da,izgubili smo drage prijatelje, ali ne smemo zaboraviti da je mnogo njihpreživelo, zahvaljujući njihovoj žrtvi. Sensej Kano je odveo mlade samura-je u sigurnost. Neprijatelji su poštedeli sensej Josu, iz poštovanja premaodanosti senseja Hosokave i hrabrosti s kojom je branio. Ništa nisam čuo osenseju Kjuzu, ali on je žilav stari jarac. Ne bi me začudilo ako bi odnekudiskrsnuo.“

„Šta je bilo s Masamoto-samom?" pitao je Džek. Nadao se, iako nadi nijebilo mesta.

Sensej Jamada se osmehnuo. „Imam dobre vesti.“Osmeh mu je izbledeo. „I ne tako dobre.“

Džek je zadržao dah.

319

„Daimjo Kamakura nije pogubio Masamoto-samu, niti mu je dozvolio dapočini sepuku i časno umre.“

„Gde je?“„Daimjo Kamakura je silno ponosan što je zarobio legendarnog mačeva-

oca. Masamoto-sama je izgnan u budistički hram na vrhu planine Javo.Ostaće tamo do kraja života.“

„Možemo li ga spasti?“Sensej Jamada je odmahnuo glavom. „Otišao je tamo svojevoljno. Ponu-

đeno mu je mesto u službi daimja Kamakure, ali ga je odbio iz poštovanjaprema poginulima. Masamoto-sama nikada ne bi služio takvom tiraninu.“

Vesti su Džeku donele olakšanje i tugu. Njegov zaštitnik je živ, ali to jebio sramotan kraj za tako plemenitog ratnika.

„Biće mu dobro, Džek-kune“, reče sensej Jamada, suočen s razočaranjemu dečakovim očima. „Masamoto-sama je često govorio da bi voleo da po-slednje godine proživi u samoći i tihom razmišljanju. Oduvek je hteo danapiše knjigu o tehnici Dva neba, za buduće generacije mačevalaca. Ovo bimogla biti prilika kojoj se nadao.“

Džek se nasmejao. Zen majstor vidi srebrni oreol iza svakog oblaka.„Znate li šta se dogodilo s daimjom Takatomijem i Emi?“, pitao je.

Sensej Jamada je klimnuo. „Emi-čan je bezbedna. Daimjo Takatomi jeretko mudar čovek. Koliko god daimjo Kamakura bio nemilosrdan, jasnomu je da mu je potreban tako pronicljiv gospodar kao što je Takatomi, unjegovoj viziji novog Japana.“

„Hoćete da kažete da će ga daimjo Takatomi služiti? Izdao nas je!“, uz-viknuo je Džek.

„Naš gospodar nije izdajnik", strogo će sensej Jamada. „Izgubili smo rat.Daimjo Takatomi je shvatio da može učiniti mnogo više za Japan služećinovoj vladi, nego kao mrtav ili izgnan gospodar."

„Ali, Japan srlja u propast! Zar ne bi trebalo da organizujemo pobunu?“

Sensej Jamada je udario u zemlju vrhom štapa. „Zemlja se stvrdne, poslekiše.“

Džek je tupo zurio u zen majstora. Bilo bi lepo kad ne bi uvek govorio uzagonetkama.

320

„Japan je sad snažniji nego pre rata. Daimjo Kamakura je konačno ujedi-nio našu zemlju, iako bi mnogi želeli da je bilo drugačije. Nobunaga je pri-kupio pirinač. Hasagava je umesio testo, ali će daimjo Kamakura jestikolače!“

Sensej Jamada se nasmejao svom duhovitom poređenju, ali se odmah za-tim uozbiljio.

„Proglasio se šogunom.“

„Šogunom?"„Vrhovnim vladarom Japana. Daimjo Kamakura je osvojio svu vlast, po-

zivajući se na srodstvo s porodicom Minamoto. Japan je sad u njegovimrukama, i car nema nikakvu stvarnu vlast. To nas dovodi do tvoje sudbine,Džek-kune. Da li si razmišljao o svojoj budućnosti?“

„Pomalo“, priznade Džek, „ali mi te misli ne bude velike nade.“Sensej Jamada je mahao prstom, kao da hoće da ukori učenika. „Mislio

sam da si ti relko Joriju: ’Gde ima prijatelja, ima i nade’ To su veoma mu-dre reči.“

Pogledao je u pravcu kuće, kad su šodži vrata kliznula u stranu. „Kad većgovorimo o mudrim rečima, evo našeg nepresušnog izvora mudrosti.“

Jori je koračao preko mosta, s majušnom biljkom u ruci.

Džek nije očekivao da će se njegov prijateij pokazati tako otpornim i sna-lažljivim. Akiko i on su, dan nakon bekstva s ravnice Tenodži, naišli nasenseja Jamadu i Jorija. Putovali su u istom pravcu. To je bila srećna slu-čajnost, jer Džek nije znao šta da radi, pošto je Akiko sve češće gubilasvest. Sensej Jamada je izvadio vrh strele iz njenog tela i previo ranu leko-vitim travama.

Jori je ispričao Džeku kako se spasao. Crveni đavoli su ga zamalo prega-zili. Bacio se s mosta u jarak. Sakrio se ispod krvavih, iskasapljenih leševada ga ne bi zarobili. U sumrak je krenuo sam preko ravnice Tenodži, gde gaje pronašao sensej Jamada.

Jori se silno obradovao kad je video da su mu prijatelji preživeli. Njegovavera u Budu se razgorela. Džek je znao da Jori, ma koliko radostan bio, po-sle svega što je preživeo pati od noćnih mora. Svako veče je slušao njegovekrike i plač.

321

Jori je prišao Džeku sa širokim osmehom, i predao mu mladicu.

„Uekija kaže da bi valjalo posaditi sakura drvo u spomen na Jamata", sa-opštio je. „Akiko veli da bi trebalo da izabereš odgovarajuće mesto, poštosi njegov brat.“

Džek je uzeo maleno drvo od Jorija, obuzdavajući suze.

Sensej Jamada, Jori, Akiko i Džek su iste večeri, dok je sunce zalazilo izahorizonta, posadili sakura mladicu.

Džek je izgovorio molitvu, dok su nežno nabijali zemlju.

„S ovim drvetom ne sadimo samo sećanje na prijatelja, već i nadu zabudućnost."

322

62.

PUT RATNIKA

Džek je još jednom proverio sadržaj ranca.

Priručnik je bezbedno počivao na dnu, zaštićen nauljenom kožom. Daru-ma lutka je bila pored njega. Bečila se jednim okom, na treperavoj svetlostiuljane lampe. U rancu je bila i tikva s vodom, dve slamnate kutije s kuva-nim pirinčem, rezervni kimono i niska novčića. Sve to mu je velikodušnodarovala Akikoina mati Hiroko, uz plavi kimono, s kojim je krenuo na put.Ni na jednom kimonu nije bilo nikakvog obeležja ili kamona. Hiroko ih jeodabrala da niko ne bi pomislio da pripada porodici koja se borila protivdaimja Kamakure.

Džek je završio s pakovanjem. Osmehnuo se kad je gurnuo Jorijev dar,origami ždrala, u drvenu inro kutijicu, koju je pričvrstio za obi. Ždral ćemu doneti sreću. Ptičica je počivala na Akikoinom crnom biseru. Štitila gaje, kao da je retki biser njeno jaje.

Hteo je da zabaci ranac na leđa, kad se setio poklona senseja Jamade. Po-digao je omamori i vezao budistički talisman za ranac. Vrećica od crvenesvile bila je puna pravougaonih komada drveta. Sensej Jamada je ispisaomolitvu na njima. Zen majstor mu je rekao da će ga omamori štititi. Opo-menuo ga je da nikad ne otvara vrećicu, da talisman ne bi izgubio moć. Po-učio ga je da veže omamori za ranac. Nadao se da će amajlija ubediti sveone s kojima Džek bude dolazio u dodir da je mladi samuraj budista i da

323

će, zbog toga, biti spremniji da mu pomognu na putovanju.

Džek je gurnuo šodži vrata na svojoj sobi i izašao u vrt.Bio je mrak. Sunce je još počivalo ispod linije horizonta. Vazduh je bio

svež i prohladan, kao da svet još nije prodisao. Džek je nazuo sandale iprešao preko drvenog mosta u pravcu kapijice u baštenskom zidu. Kada jedohvatio rezu, setio se svog prvog bekstva iz Hirokoinog doma. Uvalio setada u ozbiljnu nevolju, zbog koje je naučio veoma korisnu japansku reč,abunaj. Opasnost. Znao je da će ga, kada bude prošao kroz kapiju, sigurnosačekati abunaj.

„Otići ćeš bez pozdrava?“, začuo je mek, prijatan glas.Akiko je stajala iza njega, ruku sklopljenih na obiju. Kosa joj je bila

uredno upletena u kiku, koja joj je padala niz leđa. Posmatrala ga je tu-žnim, gotovo optužujućim očima.

Taj pogled mu je pričinjavao bol.Oprostio se sa svima prethodne noći za večerom. Akiko je bila neobično

tiha. Pripisao je to njenom sporom oporavku od teške rane. Hiroko mu jeponudila da ostane pod njenim krovom koliko god želi. Sensej Jamada muje predložio da pođe s njim i Jorijem u hram Tendaji u Iga Uenu. Ali, on jeveć doneo odluku.

„Vreme je da pođem kući“, reče Džek. Srce mu se cepalo zbog rastanka sAkiko.

„ Ali, ovo mesto može biti tvoj dom“, rekla je. Glas joj je blago drhtao.

„Ne mogu da ostanem. Na taj način bih samo ugrozio tebe i tvoju majku.Glasine se brzo šire. Uskoro će se saznati da pružate utočište gajdžinu. Ne-ćete dugo čekati da daimjo Kamakura pošalje patrolu po mene.“

„Ali, ja mogu da te zaštitim..."

„Ne, dopusti da ja tebe zaštitim“, odlučno će Džek. „Vreme je da preu-zmem odgovornost za svoja dela. Moja rešenost da sačuvam priručnik posvaku cenu je ugrozila tebe, Jamata, Emi, Masamota i daimja Takatomija.Neću da ponovim tu grešku. Masamoto-sama mi je rekao da sam odrastao.Moram se samostalno uhvatiti u koštac sa životom.“

Akiko je duboko u njegovim očima videla stazu kojom će krenuti. Poklo-nila se, što je značilo da prihvata njegovu odluku. Podigla je glavu. Plačni

324

izraz je ustupio mesto odlučnom i samopouzdanom stavu, koji je Džektako dobro poznavao.

„Ne možeš da kreneš na ratničko hodočašće, bez mačeva", rekla je, po-smatrajući njegova nenaoružana bedra. „Čekaj!“

Vratila se u kuću. Džeka je mučila krivica zbog gubitka Masamotovogdaiša. Nepromišljeno je postupio što nije povratio samurajske mačeve po-sle borbe s Kazukijem. Ali mislio je isključivo o ranjenoj Akiko.

Šodži se otvorio. Akiko se vratila s katanom i vakizašijem.„Ti si samuraj. Moraš da nosiš daišo!“ rekla je. Poklonila se i pružila mu

mačeve.

Prenerazila ga je ovim postupkom. U rukama je držala dva veličanstvenamača s tamnocrvenim drškama. Počivali su u bleštavim, crnim sajama, po-stavljenim sedefom.

„Ne mogu ih uzeti“, negodovao je Džek. „Pripadali su tvom ocu.“

„On bi želeo da ih uzmeš. Hoću da ih uzmeš. Naša porodica će biti po-častvovana, ako ti ovi mačevi pomognu na putovanju.“ Poklonila se dubo-ko i gurnula saje u njegove ruke.

Džek je oklevajući prihvatio daišo. Gurnuo je mačeve u obi. Nije mogaoda odoli iskušenju, i isukao je katanu. Sunce je provirilo iznad horizonta,obasjavši čeličnu oštricu. Ugravirano ime je blesnulo na jutarnjoj svetlosti.

Šizu.Mač je imao dobru narav.

Vratio je katanu u korice. Bilo mu je jasno da će zanavek ostati Akikoindužnik. Hteo je da joj nešto da zauzvrat, ma koliko to bio skroman poklon.Izvukao je daruma lutku iz ranca.

„Nemam ništa drugo da ti ponudim“, rekao je, kada joj je pružio malu,okruglu lutku.

„Ali, ona čuva tvoju želju", negodovala je.„Zato i želim da se brineš o njoj, umesto mene“, odvratio je, kad je polo-

žio njene ruke na lutku. „Samo tebi mogu da poverim svoju želju.“

Akiko ga je gledala pravo u oči. Bila je i te kako svesna njegovog dodira.„Biće mi čast“, prošaptala je. „Ali, kako da znam da li će ti se želja

325

ostvariti?"

„Nacrtaj drugo oko, kad stignem kući.“Akiko je klimnula. Nije morala da ga pita kako će znati. Znaće.

Stajali su jedno pored drugog, s rukama oko lutkice. Ni ona ni on nisuhteli da se odvoje. Toliko toga su mogli reći. Znao je da reči ne bi bile do-voljne. Kako su mogli da iskažu zajedničko iskustvo? Sve izazove koje susavladali? I sve što su predstavljali jedno drugom.

Preplavila su ga sećanja.

Tajanstvena devojka na visu u krvavocrvenom kimonu. Lekcije iz japan-skog u hladu sakura drveta. Posmatranje zvezda u južnom zen vrtu. Delje-nje prvog izlaska sunca na planini Hjej. Pobeda nad vodopadom uTrostrukom krugu. Darivanje crnog bisera. Pobedonosna trka u Jabusa-meu. Otkriće da je nindža. Trenutak kad je pod vodom pritisnula svoje usnena njegove, da bi mu udahnula vazduh u pluća.

More ga je zazivalo. Dom i sestrica su ga čekali.

Znao je da nikad neće otići, ako se povinuje željama srca.„Moram da idem“, reče Džek i povuče ruke. „Moram rano da krenem.“

„Shvatam“, odvrati Akiko, okraćala daha i blago uzrujana. „Dobro si ura-dio kad si se odlučio da kreneš pešice. Na konju bi privlačio previše pa-žnje. Ne veruj nikome. Zaobilazi najprometnije drumove.“

Džek je klimnuo. Podigao je rezu i stupio na zemljani drum koji je vodioiz duboke doline. Vrludao je između bezbrojnih, stepenastih polja i nesta-jao preko grebena, u pravcu Nagasakija.

Okrenuo je glavu ka drumu. Žurio je, u strahu da se ne predomisli.Zastao je.

„Jori mi nikad ne bi oprostio, ako ti ne bih dao ovo“, rekao je. Posegnuoje za komadom papira u naborima obija.

„Šta je to?“, pitala je Akiko.

„Haiku.“„Napisao si ga za mene!“, zaprepašćeno će Akiko.

„Reč je o deljenju trenutka... zanavek“, odvrati Džek.Okrenuo se i požurio drumom, pre nego što ga je Akiko otvorila.

326

Stigao je do prve krivine, kad je čuo kako ga doziva.

Stajala je, leđima okrenuta izlazećem suncu. Činilo mu se da briše suzu,ili da mu maše. Njene reči su doplovile do njega nošene povetarcem. Čuoih je jasno i razgovetno.

„Zauvek vezani jedno za drugo.“

Naklonila mu se.Uzvratio joj je naklon.

Kad je podigao glavu, više nije bila tamo.Nekoliko trenutaka je posmatrao izlazeće sunce. Pitao se da li je doneo

pravu odluku. U dubini svoga bića znao je da nije imao drugog izbora. Nijemogao da ostane u Japanu. Šogun je hteo da ga pogubi. U Engleskoj je bioneophodan svojoj sestrici.

Načinio je prvi korak na dugom putu. Bio je sam, na putu ratnika... ka da-lekom domu.

327