Један део пута који се данас назива Ибарска магистрала познат је под називом “Долина јоргована”. Легенда каже

да је краљ Урош наредио да се дуж пута којим је требала да прође поворка његове изабранице посаде јорговани

да својим мирисом улепшају дочек.

Јелена, из рода Анжујаца, показала се достојна такве пажње. Надживевши мужа, успешно је помагала својим

синовима, Драгутину и Милутину током њихове владавине. А придружила се и немањићкој традицији и долину

украсила манастиром - Градац је била њена задужбина у којој је сахрањена.

Ова мудра краљица само је једна у низу оних које су биле вредне мајке и одане саветодавке. Јер, како заборавити

Јевросиму (...немој сине говорити криво...), Јефимију, кнегињу Милицу - монахињу Евгенију (Ефросинију), Мајку

Југовића, султанију Мару или Ирину Кантакузину.

Ирина Кантакузина је остала запамћена у народу као “проклета Јерина”, али се она заузимала за изградњу утвр-

ђења да би се зауставило надирање Турака.

Град Маглић на уласку у Долину јоргована носи назив Јеринин град,

зна се да је помагала изградњу Смедерева. Назив “Јеринин град”

носе још неколико места - Драгошевац код Јагодине, Ковин код

Пријепоља, Книнац код Пећи, а код Куршумлије је Јеринина кула. Све

је ово забележио Александар Дероко у својој чувеној књизи

Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији.

Овај стваралачки напон изградње цркава и градова, отварања ру-

дника пресечен је у један мах - десио се Косовски бој, а и његове по-

следице су познате.

Међутим, нешто је ту карактериситчно за тај Бој - то је судбина

српских јунака, његових учесника .

За највеће јунаке - Милоша Обилића и његове побратиме, Југ

Богдана и његове Југовиће, Бановић Страхињу, Срђу Злопоглеђу,

каже се да их је “само предање изнедрило, а ... нису запамћени у

историјским изворима...” (Марко Шуица - Немирно доба српског

средњег века, стр. 166). Другим речима то су митске личности.

Један од тих је и војвода Павле Орловић, кога је овековечио Урош

Предић на својој слици Косовка девојка.

Косовка девојка која се по некима звала Санвила (мада је то верова-

тно скорашња конструкција) напаја вином рањеног јунака Павла Ор-

ловића.

Александар Дероко наводи следећа места која се везују за име

Орловића Павла:

БАБА - град Орловића Павла, 10 км источно од Параћина (остатке

је још видео Ф. Каниц, данас их више нема) - Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, стр.

102

КУЛА ОРЛОВИЋА ПАВЛА, 4 км југоисточно од Рудника (село Красојевци). Остаци града (А. Дероко, стр. 124)

О овој кули Каниц каже: “Српско средњевековно племство најрадије је настањивало планинске висове, као што је

то случај са планинским венцима који ограничавају Гружу. Ту, изнад пошумљеног венца брежуљака на Мајданској

реци, стоји у Красојевачкој долини четвртаста кула са 10 m дугим и 1,20 m дебелим зидовима, у којој борави

управник свих рударских погона на Руднику, Павле Орловић” (Ф. Каниц - Србија, стр. 455)

Што се тиче града Орловића Павла познатог и као Баба , могу се наћи следећи подаци:

ГДЕ ЈЕ ГРОБ ОРЛОВИЋА ПАВЛАГДЕ ЈЕ ГРОБ ОРЛОВИЋА ПАВЛА „...сушта је истина да су сви догађаји од ванредно велике ва-жности обавијени велом сумње и незнања; док једни и најне-поузданије гласине сматрају сигурним чињеницама, дотле дру-ги и саме чињенице извргавају руглу лажи; а потомство још више увећава и оно прво, а и ово друго..."

Тацит

Сад на разбојишту лежи леш до леша. Племићи и себри. Лежи страшна смеша. Ноћ се хвата. Само муња каткад блисне. Док последње жртве стари крвник веша Непрегледна хрпа рањеника кисне ... ...Хоће л' из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје? Хоће л' пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне. Ноћ просипа таму и часове касне, Ни звезде на небу да за тренут блисне. — Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне Непрегледна хрпа рањеника кисне ...

Милан Ракић

Урош Предић - Косовка девојка

2

“У атару села Лешја налази се кула Орловића Павла, косовског јунака, која није само једна самостална кула, већ је

то један од објеката у саставу средњевековног утврђења. То утврђење се састојало од више објеката од којих су

најзначајнији били црква у облику православног крста дужине 15 а ширине 8 метара, конак правоугаоног облика са

страницама 10 и 13 метара и кула сада носи назив "Кула Орловића Павла", у облику квадра ивице 7 метара.

Према подацима обласних господара, кула и црква су саграђене још 1204. године, а конак и друга кула у облику

пентагона саграђени су кад је управник утврђења био Орловић Павле, 1369. године. После Косовског боја 1389.

године на коме је Павле погинуо, утврђење није имало управника све до 1411. године, када управу над њим

преузимају Вукославићи и држе га до 1456. године, од када се утврђењу губи сваки траг. Наиме, Турци су га

порушили 1456. године и сав народ побили. Ископавања су показала да је кула Орловића Павла једина донекле

одолела зубу времена и турским рушењима, јер део куле и данас стоји изнад села Лешја. На рушевинама цркве из

1204. године мештани села Лешја су изградили цркву.” (сајт ОШ Бранко Крсмановић, Доња Мутница).

За Косовски бој везано је и име села Мутница.

Село се некад звало Златица. Када је кнез

Лазар сакупљао војску, зборно место одреда из

тог краја било је код куле Орловића Павла, а он

је био и командант те јединице.

Златичани, од раније у завади, не дођу на вре-

ме на зборно место, и одред пође без њих.

Кад је дошао код кнеза, Орловић Павле саоп-

шти колико је довео војника.

На питање кнеза Лазара да ли ко недостаје, он

одговори да су Златичани закаснили, нешто

муте.

“Мутили се навек дабогда !“- прокле их тада кнез.

По предању, Орловић Павле је био човек од

великог поверења кнеза Лазара.

Командовао је одредом Рудничке војске у

операцијама против Николе Алтомановића.

Никола Алтомановић је потомак моћне по-

родице Војиновића, рођака цара Душана, а

пореклом су из Вучитрна. Никола је после смрти

свога стрица Војислава напао његову наследницу, стрину Гојиславу и

отео јој њен посед, као што је пре тога стриц урадио са поседима

Николиног оца. У освајачком напону, покушао је да убије кнеза Лаза-

ра. Лазар склапа савез и покреће војску против Николе.

Први сукоби војске коју је предводио Орловић Павле са Николиним

одредима нису били успешни за Павла. Он се повлачи у сусрет

снагама кнеза Лазара. Тако ојачан, спечава Николин продор ка Чачку

и потом наноси пораз Николиним одредима.

Као награду, после потпуног слома Николе Алтомановића, добија на

управљање област Новог Брда, јер је већ имао искуства у управља-

њу рудницима на планини Руднику.

Сматра се да је презиме Орловић добио по оцу Вуку Орле, који је био

заповедник Соко града у горњем Подрињу. По некима у том крају је

било село Црна Гора из кога је био отац Вук , па је био познат је и као

Вук Црногорац.

Пред полазак на Косово Поље, ујак Орловића Павла, дукљански

војвода Дамјан Томковић, који је сумњао на Вука Бранковића, позвао

је сестрића себи. Тражио је да се не поведе за Вуком Бранковићем, у

чијем саставу су биле и Орловића трупе, а Павле се заклео „Богом и

својијем светијем Јованом“, да ће сачувати своју и ујакову част.

Кад се уверио да ће Вук Бранковић намерно задоцнити у бој и отићи у вечну срамоту, одвојио се са својом лаком

коњицом и приспео у бој у коме је стекао бесмртну славу.

Najstariji poznati grb Orlovića se nalazi u grbovniku "Korijenić-Neorić" (1595). Takodje se nalazi u

Londonskom i Beogradskom grbovniku. Na verziji prikazanoj dole (iz knjige Ive Banca - "Grbovi-

Могући пут извлачења рањеника после Косовског боја

Град Соко - изглед око 1862. године

3

Али, није само он и војска на челу са Светим Кнезом задобила бесмртну славу и част. То су стекле и њихове мајке

и жене које су похитале да спасавају своје синове и мужеве.

Цркве и манастири, по већ устаљеном обичају, постају превијалишта и болнице за рањенике.

У селима око Копаоника приповеда се, да је мајка однела

Павла код цркве Павлице на Горњем Ибру и ту сахранила.

Не прича се да ли је Павле преминуо на самом бојишту или

негде у путу до Павлице. А у Гацку у Херцеговини слушао

сам предање (према “Орловићи и њихова улога у

црногорском Бадњем вечеру 1710. године” истори-

чара Андрије Лубурића), да је Павле рањен донешен у

Сјеницу и ту сахрањен. У Рудничком округу у селу Теочину

приповедали су генералу Ј. Мишковићу, да је неки калуђер

некада читао натпис на некој гробници код тамошње цркве,

како је ту сахрањен војвода Павле Орловић.

У манастиру у Врачеву код Лешка, манастиру посвећеном

Св. Козми и Дамјану, налази се један мермерни саркофаг.

Нов је, а кажу да у њему почивају кости Орловића Павла.

Да ни ова могућност није невероватна сведочи старина

манастира - саграђен је око 1316. године.

Сем тога, налази се близу пута којим су одвожени рањеници, а и посвећен је Светим Бесребреницима, великим

исцелитељима. Свакако да би свака мајка застала код такве светиње и потражила спас за своје дете.

Многе су ту непознанице и многе непоузданости, али и превиђања.

Иако се Павле Орловић сматра митском личношћу, Јован Ердеља-

новић је забележио у свом делу “Стара Црна Гора” да је Орловић

Павле живео у Чарађу под Орлином у Гацку.

Кажу да у Дубровачком архиву постоје документи који потврђују оно

што је забележио Јован Ердељановић.

О могућности да је Чарађе било у поседу Орловића говори и чиње-

ница да је оно било у саставу области Војиновића. Област су подели-

ли синови Алтоман и Војислав. Први умире Алтоман, па његове

поседе запоседа Војислав, оставивши снаји и синовцу Николи нешто

имања на северу да се издр-жавају. Пошто је непосредно после

Војислављеве смрти напао имања своје стрине, могуће је да је пред

младим војсковођом Павле морао да потражи место код кнеза

Лазара.

О животу и смрти војводе Вука, Павловог оца, мало се зна. Извесно је да није био у

животу мало времена пред Косовску битку. Приповеда се да је удова војводе Вука

Црногорца чим је укопала сина Павла и свог брата војводу Дамјана Томковића узе-

ла собом сина Милију и пошла у Дубровник, да тамо „склони“ своје благо. Пут је

водио преко Гацка. Ту сврати на преноћиште код кнеза Вратка. Свиди јој се кнежева

ћерка и њоме ожени сина Милију. Он остане код таста, а мајка му оде у Дубровник.

Ту она роди сина. Крсти га у католичкој цркви, јер, веле, није било тада у Дубровнику

православног свештеника. Надене му име Мартин. Пошто склони своје благо, врати

се с дететом у Гацко и насели се код сина Милије.

Слава војводе Орловића Павла је непрекидно расла, па су неколико братстава у

Црној Гори и Херцеговини сматрала његовим потомцима.

Тако племићке породице Мартиновића из Бајица и Самарџића из Кривошија тврде да је Орловић њихов предак. На основу тога су им разни владари потврђивали племство. Чак се сматра да је и Никола Тесла потомак Орловића.

Манастир Светих Врача Козме и Дамјана у Врачеву

Саркофаг са костима Орловића Павла?

Грб Орловића из Београдског грбо-вника - 1595. година. Латинична транскрипција погрешна - наводи Орловчић место Орловић

4

Још једном су Орловићи одиграли значајну улогу.

Било је то на Бадње вече 1710. године када је дошло до истраге потурица у Црној Гори.

Прва жртва у рату око истраге потурчењака био је Радуле Перов Орловић, кнез цуцки, који је на веру дошао да

разговара са Турцима, али га они убију. Над његовим мртвим телом учињен је договор о истрази потурчењака у

Црној Гори. А браћа Мартиновићи (војвода Батрић, Томаш, Иван, Марко и Милош) с рођаком Вуком Бориловићем

први су отпочели борбу на Бадње вече нападом на насилне Мустафиће у Иногору.

Ово је опевао Његош у величанственом Горском вијенцу.

Као што је и од најранијих времена бивало, о места рођења великих јунака и о њихове гробове надмећу се многа

места.

Тако је бивало и са Ахилејем и Хомером, Александром и Архимедом и иним великанима мача и ума.

Тако је и са родним местом, а и гробом Орловића Павла, чији пример живи до данас.

Пут којим га је мајка однела са Косова и данас постоји.

Њиме су прошле бројне избеглице и од косовских времена, и од сеоба патријарха Арсенија Чарнојевића до

данашњих дана.

Ту негде, из Светих Врачева, или Павлице или цркве на Руднику или са Сјеничких висова или других још незнаних

висова Орловић Павле, барјактар Светог кнеза Лазара, посматра изгоне свога народа.

Пројавиће се кад драгом Богу буде угодно, како би народ рекао.

У Београду, 25. августа 2012. године Бранислав Скробоња

Заветна стабла на улазу у манастир Св. Врача Козме и Дамјана