Čovek doba prosvećenosti, priredio Mišel Vovel

Uvod. Tema knjige koju je priredio Vovel, je prikaz elitističkih profila čoveka prosvećenosti, sa izuzetkom žene i vojnika, koi us marginalizovani u pojedinim aspektima. Čovek je centar ove epohe 18. veka, koja raskida sa barokom, a završava se nizom događaja u koje spada i Francuska revoolucija. Prikazani su kao glavni nosioci epohe: plemić, ratnik, poslovni čovek, čovek od pera, naučnik, umetnik, istraživač, činovnik, sveštenik, žena. Vovel opisuje 18. vek kao „vek kosmopolitizma, razmene i sve veće cirkulacije ljudi i ideja“, donekle zahvaljuujći prevlasti francuskog jezika u „francuskoj Evropi“. Postoje figure koje su izostavljene, poput seljaka ili vladara, mad asam priređivač donosi prikaz vladara, ističući i njegovo mesto u epohi prosvećenosti, iako je model ostao isti, ključna je figura, izražava prvenstvo plemićke aristokratije i sveštenstva, čime je deo starog sveta. „Prosvećenost je borba između starog i novog, slobode i pritiska, prirode i istorije, razuma i despotizma, vrline i raspusnosti, zasluga i besposličenja“.

Plemić. Autor: Pjer Serna. Objašnjava teškoće u portretisanju plemića 18. veka. Sa jedne strane se nalazi njihova rehabilitovana uloga u starom režimu, koji se urušava sa revolucijom, toleratnog prema prosvećenosti, a sa druge i pomišljenju Lisjena Fevra, borca za očuvanje svog pravnog statusa, koji vuče i iz istorije: ponos (nobilitas), prestižnu vojnu funkciju, moralne vrednosti, zemljoposed. Savremenici sa kraja 18. veka su verovali da je dekadencija staleža izazvala pad starog režima.

Postoje 4 grupe plemstva: vojno, sudsko, finansijskog porekla i seosko pri osnovi piramide. Najstarije je bilo na vrhu hijerarhije (i najslavnije), ali tokom 18. veka bogatstvo ima najveći značaj. Ovaj model se odnosio na čitavu Evropu. Bogatstvo služi za održavanje ugleda, starina-pripadnost plemstvu, zajedno sa tim postoji i potreba za identifikacijom porekla, da bi se opravdalo prvenstvo. (potvrđivanje starine se činilo dodelom povelja i titula) Traženje identiteta (odelom, držanjem, jezikom, isticanjem u vojnoj profesiji), „umetnost življenja“ (veliki broj slugu, luksuzni nameštaj, zbirke i biblioteke, balovi, lov,, igre, saloni) je samo jedan od aspekata aristokratskog života, međutim, u očima savremenika, neplemića, izazivao je osećaj podređenosti i iskljucenja iz grupe povlašćenih. Ova obeležja su krajem veka stvarala negativnu sliku o plemiću.

Plemstvo kao jedinstvena grupa je dovedeno u pitanje, novim načinom života; geografskim i istorijskim kontrastima (pr. hihidalgos i dzentri; dvorsko i seosko plemstvo); kulturne razlike (filozofija prosvećenosti nije bila jednako rasprostanjena, postojala je razlika između usvajanja nove kulture, znanja, političkih misli, predrasuda, neobrazovanja, zatvorenosti za reforme u duhu vremena). Plemići po rođenju i građani su zajedno definisali novu aristokratiju, izjednačavajući bogatstvo i plemićki status, a politička posledica bilo je marginalizovanje tzv. siromašnog plemstva, lišenih funkcija i komandovanja. Dakle, postojala su dva sistema: aristokratsko, prosvećeno plemstvo (i skorojevići) i siromašno, koje scoj identitet traži u poreklu i ugledu. Unutrašnji sukobi su doveli do urušavanja drugog staleža, 18. vek je sa svojim novinama razjedinio do tada homogeno plemstvo. Pojedinac, bogatstvo, znanje, ekonomska delatnost su bili temelji novog društvenog poretka.

Ovi prosvećeni su dinamični plemići među kojima se izdvajaju tri lika: industrijalac, zemljoposednik, vojnik. To je poslovno plemstvo, „građansko po ineteresovanjima, feudalno po motivima“; kapitalističko, time su se približili buržoaziji i postali poslovni suparnici. Ali je vojna karijera i dalje bila nešto preko čega je plemstvo potvrđivalo svoju pravu vrednost i povlastice. Međutim, i siromašni plemići su se sve više udaljavali iz službe, do vojne reforme 1781. prema kojoj je čin oficira bio predviđen samo za

1

plemiće koji mogu da dokažu poreklo unazad 4 kolena. Ovim reformama dobili su obrazovanje, vaspitanje, a služenje u vojsci je smatrano profesijom. Prosvećena elita su bili industrijalci, seoski plemić je novi oficir.

Nasuprot ovoj slici, u „senci marginalnosti“, nalaze se plemići kojima je titula poslednji „oslonac dostojanstva“. Navodi primer plemića koji se vraća iz ratova u Nemačkoj, na oronulu, neobrađeno, pokradeno imanje, zadužuje se zelenašu, gubi spor protiv njega, ali i dalje ne dozvoljava da se njegova čast dovede u pitanje. Pojavljuje se plemićki kriminal, veliki broj dvoboja posebno u Francuskoj često bez povoda, nasilja koja remete javni red, pogubljenja plemića. Autor kaže da je to diskvalifkacija i degredacija plemstva; ili svojim ponašanjem poriču marginalizaciju i drže se povlastica, ili pozivaju i predviđaju pad režima koji im više ne garantuje povlašćeni položaj. Navodi i primer markiza De Sada, zatvorenog u Bastilji, zatvor kao još jedan oblik degradacije. Mirabo i De Sad svojim delima i ponašanjem napadaju apsolutističku vlast.

„Kriza identiteta i legitimiteta“ postoji i u 16. i 17. veku. Autor daje primer kroz Francusku – tamo se plemstvo nakon Fronde vezuje za kralja i dvor, nameće stil života, ali nema politički uticaj, institucije, ne može da izrazi svoje interese. (aristokratija u drugim zemljama je oraganizovanija, Dom lordova u Engleskoj, Venecija)

Ljudi ove epohe koji se izražavaju kroz štampu i salone, književnost, filozofske spise, pokušavaju da stvore drugu društvenu hijerarhiju, zasnovanu na zasluzi, sposobnosti, znanju, stručnim uposnom, a ne na porelku, vojničkoj karijeri. Postojao je određeni deo plemstva koji je učestvovao u stvaranju novog društva, nekada bio i pokretač. Međutim, čini se da je preovladala slika koju su stvorili ljudi prosvećenosti, kako bi degradirali društveni sistem koji zobog tradicije ne može da se uklopi u 18. vek. To je ohol, raspusan, bludan plemić kada je, kukavica, neznalica, parazit kada je siromašan. Ovaj kulturni izazov i borba dve elite je jednak ekonomskoj borbi.

Plemstvo je kritikvano i pomoću satire od strane pisaca, esejista, filozofa, slikara, porede ih sa ženama zbog svog izleda, oblačenje, oduzimaju im pol, identitet, ističu da je plemstvo prerušeno, pa je i njihov „legitimitet maskarada“. Za reformatora 18. veka, bolest i prenošenje je bila važna tema, plemića vide kao izvor zaraze koji kvari društvo. Postaje „biće nepotrebno društvu, šteta po duh prosvećenosti, prepreka potrebnim reformama“. Po autoru, uspeva da vodi dijalog sa prosvećenošću, tako što uvodi plemićki pedigre, novu krv koja garantuje kvalitet putem svog geneološkog stabla. U 16. veku, plemstvo je bio zanat ili vojna dužnost, u 18. gubi strogo vojnu funkciju, što znači da može da bira profesiju. Ali autor smatra da je to samo šminka, zahvaljujući prosvećenosti plmestvo je pronašlo svoje ideološko jedinstvo – iz predigrea, čistote krvi, moralnih vrlina i karakternih crta nasleđenih od roditelja.

Od Društvenog ugovora iz 1762. ne traži se kompromis između plemića i neplemića, već grupa ljudi koja je sposobno da vlada, bez predrasuda na osnovu rođenja. Ono što je vodilo dalje bili su sukobi plemstva u parlamentu i kralja, borili su se protiv apsolutističke vlasti i trećeg staleža koji su ih udaljavali od mogućnosti da donose odluke. Kratkotrajnu aristokratsku vladu pobediće treći stalež kao politička sila koja predstavlja francuski narod.

U zaključku, plemstvo 18. veka je bilo svesno koliko se razlikuje od neplemstva, ali i međusobno. Pobeđeni revolucijom, shvatajući razvoj veka, političke misli, pronaći će svoje mesto tokom 19. veka, na

2

starim položajima – u diplomatiji, finansijama, vojsci, zemljoposedu – na putu je da se „republikanizuje“ krajem 19. veka.

Ratnik. Žan Pol Berto. Na samom početku donosi razmišljanja filozofa 18. veka o pojmu ratnika. Od Hobsa, koji smatra da je rat u prirodi čoveka, Monteskjea, da je rat proizvod društva. Ruso i Volter takođe predstavljaju oprečna gledišta. Volter je kosmopolita, a Rusko poziva sve narode da vode odbrambeni otadzbinski rat. Od početka veka do revolucije i Carstva u svim zemljama došlo je do stvaranja vojnih društava. Berto prati ovu priču od plaćenika do vojnika, zatim do vojnika građanina, uz osvrt na predstavaljanje Napoleonovog vojnika.

U 16. i 17. veku ratnik je roba anjegov krajnji poslodavac je poslovni čovek, ratni preduzetnik. (Vit i Valenštajn) Ratnik postaje plaćenik, a ratni preduzetnik ga iznajmljuje gradovima i prinčevima (posebno u slabim državama kao što su Italija i Carstvo). U jakim državama preduzetnik je vladar, koji sklapa ugovore sa pukovnicima četa. U 18. veku su prisutniji plemenitiji motivi, ratnik je kraljev podanik i ratuje da bii odbrani svoju domovinu; razlike između vojnika i plaćenika je da vojnik pripada disciplinovanijoj vojsci.

Dalje je prikazan način stvaranja redovne vojske u razičitim državama i po različitom modelu. Pruska je vojna država da jednom od najjačih vojski pod vođstvom Fridriha II. U Francuskoj se obrazuje dobrovoljna redovna vojska sa sistemom regrutovanja, sve čećše kapetani regrutju ljude koji rade na njegovom imanju. Francuski kraljevi su uveli nove činove, položaje i red napredovanja, kako bi ublažili nesuglasice između starog plemstva koje dobija oficirske činove, i novih plemića, sinova trgovaca koji kupuju četu a često se pokazivalo da su nesposobni za komandovanje. Napoelon je otvarao škole gde su se plemići dodatno vojno obrazovali. Luj XIV stvara kraljevsku miliciju, koja se tako navikava na vojnu službu (obrazuje se u Engleskoj i u 13. kolonija, okupiće 500.000 ljudi u ratu).

Teži se nacionalnim vojskama ali se i dalje i tokom revolucije oslanja na strane trupe. Obučavanje i ponudu vojnika je započela Švajcarska od 16. veka usled siromaštva stanovništva a nastaviće se preko Pruske, Engleske, Saksonije. Regrut je najčešće bio seljačkog porekla; postojale su dve najznačajnije, međusobno različite škole obučavanja: pruska (spartanska desciplina), i francuska; puška zamenjuje muskete sa bajonetima, konjica je najplementiji deo vojske i dalje.

Prisutni su i pokušaji da se rat humanizuje, zaključivanjem sporazuma o razmeni stanovništva, sprečavanjem silovanje, pljačke, spaljene zemlje, često je sve to bilo bez dejstva. Pojavlju se i kasarne, duži boravci u pograničnim krajevima, život u garnizonima po gradovima i građanima kojima često iznajmljuju svoje usluge, penzije, Domovi invalida, što umanjuje sukobe između vojnika i civila. Smatra vojnu profesiju časnom i vidi je kao uspon na društvenoj lestvici. Stvaranje vojnog društva je uspostavljeno kroz stvaranje časti (hrabrost, ratovanje za domovinu, prihvatanje smrti..)

Put do stvaranja nacionalne vojske počinje 1789. od ustanka u Parizu, kada Francuska garda puca u gomilu. Vojnici se bune u pukovima i garnizonima, a Ustavotvorna skupština – Konvent radi na tome da ih približi, primenjuući Povelju o pravima čoveka i građanina, civilima blažom disciplinom, pravom glasa, penzionisanjem. Tako pored kraljeve vojske nastaje nacionalna garda, građanska milicija koja na sebi ima trobojnu uniformu, oni su nacionalni dobrovoljci koi između sebe biraju starešinu. Konvent je proglasio Republiku 1792. a dobrovoljci se vraćaju kućama; pošto je nova mobilizacija proglašena sledeće godine, najviše pogađa selo – seosko stanovništvo traži jednakost, svi moraju da služe ili niko.

3

Pod nacionalnom zastavom jakobinci regrutuju vojnike, „da bi jedinstveni narod svrgao tiranina“. Iste godine jedinstveni narod dobija jedinstvene uniforme i jedin. vojsku, čime prestaje sukob između „belih gaća“ i „plavog porcelana“, redovne vojske i dobrovoljaca. Zakon o sjedinjavanju se realizovao do 1793. Sloboda, jednakost i jedinstvo; Marseljeza, rat protiv francuske i evropske aristokratije, građanski praznici gde se mešaju vojnici i civili, kult domovine i najvišeg bića, tj. besmrtnost duše (ratnika); su sredstva koja koriste demagozi Republike. Međutim, i uz vojnu obuku, ogromnu brojnost vojske (do 800.00) veliki broj vojnika je pomrlo od raznih epidemija, sela su bila opustošena, a oficiri poprimili staro ponašanje plaćenika. Pošto regrutacija tj. redovno i obavezno služenje vojske nije moglo da opstane, Napoleon preuzima sistem, građani-vojnici postaju ratni profesionalci, vezuju se za brigadu, zatim Napoleona pa tek onda Republiku.

Regrutacija se razlikovala prema klasama, oblastima, gradovima, selima a najviše ima siromašnih seljaka. Autor navodi da je vojska kao i u vreme Revolucije mešavina naroda, i da Fracuzi idu u vojsku da bi se mešali jedni sa drugima. Prema Napoleonovim rečima, regrutacija je bila institucija da bi postala društveni običaj. Tako nastaje vojska nacija gde svi imaju podjednake mogućnosti. Pokušao je da obnovi veze vojnika i građana tako što je pozivao ugledne građane i plemiće da šalju svoju decu u njegove vojne škole, istovremeno se trudeći i da njegovi vojnici postanu ugledni ljudi sa platom, privilegijama, titulama. Većinu generala u N. vojnici su činili plemići iz starog režima. Postaju elita, ono što ih vezuje za narod je N. ujedno mu se i rugaju ali je on taj koji obezbeđuje slavu.

Bilo je malo promena što se tiče taktike i naoružanja, posedno u N. munjevitim ratovima koji su se forsirali, a neće proći ni u Rusiji ni u Španiji. Artiljerija se sve više koristi, brojnost topova i njihova pokretljivost se sve više povećava, a rat postaje klanica. To utiče na mentalitet i ponašanje vojnika prema civilima u vreme demobilizacije. Vek prosvećenosti je umesto mira i otadzbinskog odbrambenog rata naišao na kosturnicu, porobljavanje. Revolucionri su predstavljali uzor i u Carstvu, vojnu karijeru su najviše uspeli daiskoriste plemići, građani, pa tek onda zanatlije i seljaci, a kada je uspostavljen mir usledilo je doba romantizma, i prosečan život za omladinu koja je sanjala o vojnoj epopeji.

Poslovni čovek. Luj Beržeran. Donosi sliku trgovca u periodu kada su na njega najviše uticali tehnički i ekonomski razvoj, nov način organizacije rada, uslovi koje je stvorila F. rev. Zatim šta je sve bilo potrebno da bi se uspelo u trgovačkom zanimanju. Tu nailazimo na širok spektar obrazovanja (nemački, francuski, italijanski, latinski, geografija, istorija, plovidba, pravo, fizičko vežbanje) sa kojim šegrt počinje od 15 godine. Najtraženija mesta za šegrtovanje bili su Bazel, Ženova, Lion. Drugi deo obrazovanje je počinjao u 20. godinama i zvao se obrazovno putovanje, najčešće u Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Engleskoj, retko istočnoj Evropi. Sastojao se od poseta očevih poslovnih partnera, uspostavljanju veza.. Od duge polovine 18. veka i razvojom moderne industrije morali su da dopunjuju svoje obrazovanje da ne bi zavisili od stranih stručnjaka. Time su trgovci uspeli da razgranaju svoju delatnost i da postanu fabrikanti.

Postoje brojne studije, tekstovi, rekonstruisane biografije i karijere po kojima se vidi rađanje modernog industrijalca, uz pomoć kvalifikovanih radnika, tehnike, kulturnih uticaja, kapitala. Krajem 18. veka uporedo postoje i stari i novi oblici proizvodnje, time i kulturne razlike u okviru iste oblasti. Dva glavna pojma 18. veka, sloboda i jednakost, utiču na trgovca i proizvođača. „Sloboda je duša trgovine i industrije“. Borilo se za liberalizaciju zakona, ukidanje monopola povlašćenih kompanija, slobodu prometa (sukobi između onih koji su hteli slobodu trgovine kao Nizozemska i onih koji su se borili za pravo trgovine i industrija na državnu zaštitu i političke carine). Pojavljuju se razmišljanja o udruživanju

4

radne snage, ali sve do 20. veka sindikalne organizacije sa demokratskim ugovoromo radu nece biti prihvaćene od strane gazde. Glavne poteškoće za poslovnog čoveka bile su neposlušnost, dobijanje priznanja za svoje zasluge = plemićke titule. Poslovni ljudi su dobijali titule tako što su već bili povezani sa povlašćenima (snabdevali su vojsku npr). Kupovali su položaje i sticali zemljišne posede. Time je po. čovek zahtevao da ga prvo cene kao posednika pa onda trgovca.

Čovek od pera. Rože Šartije. Na početku citira Volteroc članak u Enciklopediji (ideal prosvetiteljstva, enciklopedisti su grupa autora iz Francuske, urednici su bili Didro i Dalamber). o „ljudima od pera“ enciklopedistima, imaju znanje iz svih oblasti a ne samo jedne određene, „moderan lik antičkog gramatičara“. Erudite, kabinetski ljudi, učesnici aristokratskog društvcva, „oni koji čitaju, proučavaju“. Navodi dve evolucije koje su po Volteru promenile položaj ljudi od pera, a to je prelaz sa kritičkog proučavanja gramatike grčkih i latinskih autora od strane književnika, do filozofskih kritika verskih i zakonodavnih doktrina. Druga evolucija je paradoksalna: nezavisnost (finansijska), sloboda zavisili su od kraljevskog mecenata, što je bila zaštita od privatnih mecena.

Volter u Enciklopediji i Filozofskom rečniku kritikuje one koji pisanje smatraju profesijom i žive isljučivo od toga pod zaštitom aristokratije, koji udovoljavvaju njihovim rohtevima. Tržište ih iskvaruje i postaju „novinska piskarala, zaražena niskom literaturom“. Iz almanaha Književna Francuska (koji izlazi od 1755) autor je koristio popis književnika, kako bi predstavio tri najznačajnija modela ljudi od pera: prvi su oni kojima je pisanje dodatna aktivnost pored titule, crkvenog prihoda, nameštanja, zvanja (oficiri, plemići, klirici, činovnici); drugi model zahteva neku intelektualnu aktivnost, tu spadaju lekari, advokati, profesori; treći su oni koji zavise od zaštite kralja, plemića (sekretari, učitelji, bibliotekari, prevodioci). Primećuje se porast talentovane buržoazije. Veliki broj onih koji pored imena nisu imali nikakvo zanimanje pokušavao je da živi od pisanja i broj im se stalno povećavao (saradnici enciklopedija, rečnika, zbornika, izdanja, pisci pamfleta za elitu).

Postavlja pitanje da li se karakteristike ljudi od pera u Francuskoj mogu primeniti na celu Evropu. Navodi primer godišnjaka Mojzela, Učena Nemačka, onih koji pišu ima duplo više; u Italiji znatno više ih pripada najvišim staležima; sekretara kraljevih zgrada u Versaju Mormontela (Memoari), zaštitnika gospođe Pompadur, koji je izabran zaštitom jednog vojvode u Akademiju i dobio mesto istoriografa Francuske.

Ono što čini čoveka od pera pored pisanja je društveni život, saloni, pariske večeri. Žene i salon imaju ključnu ulogu u okupljanju obrazovanih ljudi, svako udaljavanje od prestonice čovek od pera teško podnosi. Večerom i razgovorom upravlja domaćica kuće, kritikuje se monarhija, prisustvuju neplemići „razlike u staležu se brišu pred jednakošću u intelektualnoj raspravi“. Veština konverzacije je postala najznačajniji običaj 18. veka. Ruso je kritikovao salone, najviše žene koje ih vode, kao i Gibon navodeći ženski despotizam. Postojao je i sukob između mladih ljudi koji su tražili priznanje i filozofa koij su „monopolisali privilegije, priznanja“ i ne žive ono što pripovedaju.

Preko primera Mormontela i njrgovih nevolja pri ulasku u Akademiju, pisac pokazuje koliko je čovek od pera bio zavisio od patronata vladara. Da bi se povezali oni koji nisu imali pristup institucijama, napravili su kontrast salonima – to su bili kafei otvoreni svima, muška društva, književna društva, muzeji, Liceji. Suprotstavljeni model književnika iz salona i Enciklopedije je Žan-Žak Garnije, sa svojim delom Čovek od pera. On smatra da čovek treba da se povuče iz sveta i razonode, prihvati siromaštvo, celibat..

5

Još jedna bitna rasprava bila je o štampanju i vlasništvu književnih dela. Rukopisi su ustupljani knjižarama bez udela o dobiti, jer je to bio deo aristokratskih predrasuda po kojima se preziru oni koji pišu za novac. Autor posvećuje i poglavlje o načinima po kojima su se ljudi od pera trudili da ostanu upamćeni (izvajanje Volterove statue za života itd..)

Naučnik. Vinčenco Ferone. Donosi sliku naučnika 18. veka polazeći od činjenice da su prethodna dva veka bile naučne re. i pokušaji prof. matematičara, sveštenika itd. da stvore nove zvanje intelektualca koji istražuje prirodne pojave. U Italiji je nastala moderna nauka i akademski pokret koji se bori da naučno istraž. postane profesija suprotstavljena univerzitetima ali figura teologa je odnela pobedu (pr. Galileo). U Londonu su naučnici, počev od Bekona i Njutna, zatim protestantskih mislilaca, Kraljevska akademija, nametnuli naukuk kao odlučujuću u obrazovanju elite.

Francuksi naučnik je u službi države stvoren tokom apsolutizma Burbona, Rišeljea i Koblera. Određivan je kao i čovek od pera – uključen u državni aparat, strogu hijerarhiju, klasu.. Fransuska kraljevska akademija (1666) je bila hijerarhijski podeljlena, sa pravilima ponašanja, strogu etiku.. Na vrhu su najčešće bili ljudi bez ikakvog naučnog značaja, amateri, predstavnici visokog sveštenstva, plemstva, vlasti, kako bi potvrđivali prisustvo aps. države. Zadaci su bili ispitivanje naučnih istraživabnja u zemlji i inostranstvu, kontrola konkursa, dodeljivanje privilegija; kontrolisala su se skoro sva naučna izdanja. Penzioneri i počasni članovi su imali najviše privilegija (god. iznose, počasti, del. ukidanje poreza, oslobađanje od vojne službe..)

Francuska nauka imala je premoć: potreba države da podstiče ekonomski i tehnološki razvoj nauke, i na polju vojnih novina (Lavoazje, tvorac moderne hemije, upravljao barutanama i Arsenalom). U Rusiji je 1724. osnovana Carska akademija nauka u Petrogradu, a 1755. Moskovski univerzitet, Akademije su postojale i u Stokholmu, Torinu, Berlinu (osnovao je Lajbnic)..

18. vek je bio vek nauke, izumećem gromobrana, eksperimentisanja sa elektricitetom B.Freklina, to dokazuje i biblioteke sa sve više naučne literature, novine, rasprave. Autor daje nekoliko primera uzornih biografija, Lagranža (fizičar i matematičar iz Torina, prijatelj Dalambera, direktor odeljenja za matematika Berl. Akad.), Leonardo Ojler (švajcarski matematičar, obrazovao je čitavu generaciju ruskih fizičara i hemičara). Pored profesionalaca postojali su i amateri, prirodni filozofi, kao što je Dzozef Pristli (izolovao kiseonik).

Volter je u Enciklopediji za ljude od pera smatrao i naučnike, dolazi se do toga da je od ’80 tih godina prisutan sukob između naučnika i književnika, naučnici su optuživani da robuju vlastima, dok su književnici slobodni da kritikuju. Konvent je 1793. dekretom proglasio gašenje svih društava i akademija. Državne akademije su postala birokratska tela, ideološka, nepropustiva za novosti.

Umetnik. Danijel Aras. Donosi sliku protivrečnosti epohe prosvećenosti, sa slikarom Gojom, za koga kaže da je izumitelj tame. Postoji paradoks između prosvećenosti, razuma i borbe protiv tame, i načina prikazivanja najmračnijih osećanja. Slikama prikazuju i sopstvenu intimu, rukovođeni su različitim umetničkim, filozofskim i političkim izborima, u njihovoj intimi su sukobljeni svetlost i tama, razum i svetlost – ideali prosvećenosti pobeđuju tamu i glupost.

Vilijem Hogart slika seriju komičnih prča i grehova aristokratije i srednje klase. Davidova slika Sveti Roko predstavlja epidemiju , nesreću i očajanje zaraženih iz 1720. u čemu se vide skriven napad na

6

crkvu, njegova slika Velizarijus (prikazuje generala Velizara svedenog na prosjački štap nezahvalnošću Jusitinijana) je idealna za društvenu i političku propagandu reformatora. Umetnost su podsticali političari. Bilo je i slikara neoklasicizma kao i progresivnih i revolucionarnih. Dolazi do odbacivanja rokoko stila koji se vezuje za Luja XV, i to je neki oblik nacionalne reakcije. Rokoko je bio umetnost privatnog luksuza, nova umetnost teži univerzalnosti, jednostavnom slikarstvu kao trijumfu razuma. Počinju i da se prevode tekstovi iz teorije umetnosti. Didro je doneo suštinu umetnika prosvećenja – osećajnost i razum idu zajedno, slikar je inspirisan sopstvenim genijem, talentom, entuzijazmom.

Arhitektura takođe odbacuje rokoko. To je opšta kritika korumpiranog društva, ali ne i usotličene vlasti koja umetnost podržava i doprinosi. Ljudi od pera su rapirili ideju da „veličinu jedne vladavine ne obeležava toliko slava vojnih poduhvata koliko kvalitet i kvantitet genija koji stvaraju u tom razdoblju“. Primeri su podizanje spomenika u čitavoj Evropi u slavu velikih ljudi, slavu nacije.

Otvaranje muzeja, koji su zapravo privatne kolekcije otvorene publici su još jedan način na koji vladari naglašavaju svoj prosvećeni stav. Sve češće se slave vrline nacije: hrabrost, patriotizam, poštovanje zakona (pr David: Horacijeva zakletva, Brut..) Davidovo nazjznačajnije delo Mrtvi Mara je pravi predstavnik revolucije. Englesko društvo je bilo model tolerancije i slobode za filozofe, i brojni umetnici su tu odlučili da grade svoje karijere, a obavezna stanica je bio i Rim. Neoklasicizam postaje unosna investicija, i povezan je sa kulturnom politikom koju vodi Dzordz III i intel. i trgov. interesima prosv. buržoazije.

Istraživač. Mari-Noel Burge. Def. iz rečnika Francuske akademije: onaj ko dolazi, koga šalju da otkrije neku zemlju kako bi saznao njenu veličinu, položaj itd. Reč se teško probija u pisano fra. rečnik, koristila se i u med. rečniku, tek tokom poslednjih decenija 18. veka se koristi za geografsku oblast. Dr. nazivi koji su korišćeni su morepolovac, prirodnjački putnik. Autorka navodi i da je uobičajen naziv bio obaveštajac ali se nastojalo da se izbriše ta vojan konotacija. Pozajmljen je od lat. reči explorator, koji kod Plinija označava izviđača rimske vojske, u Francuskoj se pojavio u 15. veku i označava onog ko ide u izviđanje nepoznate zemlje.

Na opštem planu od renesanse, istraživač ostvaruje zadatak koji je naručila vlada, valdar, trgovci, misionari... Istraž. i osvajanje su išli u paru, otvarali put trgovcima i vojnicima. Prvu transkontinentalnu američku ekspedicju poslao je Tomas Dzeferson. Istražuje se Tihi okean pod Kukom, Vankuverom.. Krajem 18. veka kada je Engleska izgubila 13 kolonija šalje istraživače u Afriku da bi pronašli nove izvore bogatstva. Pratili su ih i prirodnjaci, lekari, astronomi, hirurzi.. Zadaci istraživača su: vođenje dnevnika (opisi prirode, stanovništva, proizvodnje, rudnika), sastavljanje i ispravljanje mapa, davanje imena često pozajmljenih od domorodaca, topografska snimanja. Po rečima Luja XVI nauka i politika, trgovina i filantropija su bili potpuno povezani. Španija, iako je imala nakveće kolonijalno carstvo kreće u ponovno istraživanja Čilea, Perua, Nove Gvineje tek ’80 tih. Bering je jedan od istraživača Sibira.

Primer čisto naučne ekspedicije je one koju kralj Danske šalje u Arabiju. U nedostatku stručnosti, vladari pozivaju strane istraživače, što se poklapa sa kosmopolitizmom epohe. Prema mapama, atlasima, globusima su geografi i političari zamišljali putovanja, ali su ona često bila pogrešna i proizvod mašte. Kuk je prvi koristio časovnik 1772. Istraživači su monasi, oficiri, botaničari, astronomi, lovci, lekari. Krajem veka nastaje nova generacija istraživača kojima je profesija da odrede položaj, nacrtaju mapu, imaju naučna i tehnička znanja. Kopnena putovanja su najduža, mogu trajati i do 4 godine, autorka donosi i odlomke iz dnevnika istraživača poput Humbolta. Brojna su završena bez povratka, što zbog sukoba sa

7

domorocima ili iz političkih razloga. Putopisi osvajaju literaturu 18. veka, prevode se na više jezika, najambiciozniji poduhvat za izdavače je bila Opšta istorija putovanja, opata Prevoa.

Činovnik. Karlo Kapra. Reči činovnik i birokrata pojavile su se u Fra. u 18. veku, činovnike je uveo Tirgo, a birokrate De Gurne (od reči biro=ured). Ranije su se koristile reči zvaničnik, službenik, sluga, povezuje se sa administrativnom revolucijom paralelnoj sa političkom, industrijskom, agrarnom.. Autor citira Hegela na početku koji kaže da su državni činovnici gl. deo srednje klase u kojoj se nalizi obrazovna i pravna svest jednog naroda. Nakon toga i Vebera koji kaže da je pojava birokrata vezana za razvoj kapitalizma.

Bir. je prisutna i u renes. gradovima državama i dalje se razvija u okvirima aps. morahije. Autor smatra da se biroktija ne zaniva na kapit. već na sve većim vojnim i poreskim potrebama i kontrolisanjem. Rodila se ideologija o javnom dobru koja je navela prosvećene despote da se proglase prvim slugama države. Vojna, crkvena, sudska služba se nije mogla odvojiti od službe u javnom sektoru. U Rusiji i Pruskoj je zabeležen čest prelazak iz vojne u civilnu službu, u Engleskoj su mirovne suidje imale najrazličitije fje, od policijske do nadgledanja puteva. Pravno obrazovanje postaje povlašćen teren za činovnike.

Neizbežno je pitanje kupovine i nasleđivanja položaja da bi se dobila titula plemića. Nije bilo u skladu sam modernim shvatajnima birokratije sa profesionalnim sposobnostima, ali je bio jedan od načina da nosioci zvanja budu nezavisni.

U drugom delu poglavlja bavi se brojem zaposlenih u javnoj službi (u Fra. između 135.000 i 250.000 sredinom 19. veka, kretala su se uzmeđu 300. i 1000. dela stanovništva). Dalje se bavi društvenim poreklom, zapošljavanjem, prof. osposobljavanjem, hijerarhijom, platom, napredovanjem. Staro plemstvo je u velikoj meri držalo najviše položaje, to je bio njihov vid borbe protiv države. Javni posao je za njih dodatan izvor prihoda, za građane jedan od osnovnih puteva sa sticanje titula. Često je bila prisutna geografska mobilnost, napredovanje je zavisilo od pokroviteljstva i poslušnosti. (Pruska je imala ispite za prije u javnu službu). Kao najbolji primer birok. organiz. navodi se engleska admin. Primenjivala su se discipilinka pravila i kažnjavanja, sami službenici su usvojili ideologiju o javnom dobru i časti, čestitosti garađanina. Nastojalo se i da se mesto zaposlenja odvoji od mesta stanovanja. Kritikovani su zbog nadmenosti, potčinjenosti, besmislenoj rutini. Iako se mislilo da su birokrate isključivo branilil staleške interese, prema novijim isrtaživanjima često su bili deo i pokretači eforme, prosvećena birokratija.

Sveštenik. Dominik Žilija. O društvenom položaju sveštenika u modernom vremenu. Od Tridentskog sabora radi se na reformi sveštenstva ali je složenost sistema crkvenih prihoda to usporavala. Crkbeni prihod, paronat, zvanje, je često bio nasledan, posebno u Španiji. Jedan od osnovnih zadataka Sabora bilo je bolje obrazovanje u posebnim institucijama – seminarijima, internatima. U 18. veku jasan je napor osnivanja semin. kako bi vratili pod svoj nadzr obrazovanje koje se odvija po gradu, posebno zbog teoloških rasprava. U Francuskoj su postojali i seminariji za obrazovanje siromašnog klirika koji se izdržava milostinjom biskupa ili plemića.

Pišući o svešteničkoj smernosti, navodi da je svešt. 18. vekaneutralno biće, što znači da briše svoju ličnost, individ., odvojen od sveta. Moral sveštenika je svakako bio viši, pokazivali su solidarnost jedni prema drugima. Parohijski sveštenici takođe postaju obrazovaniji, primetno je i da edukuju poljoprivrednike svojih eparhija. Učestvuju u racionalnoti epohe, kao primer navodi da su bili među pokretačima vakcinacije protiv variole u Francuskoj. Postaju deo društvene kontrole.

8

Žena. Dominik Godino. V. prosv. je vek žene, ali je i dalje podređena bez političkih i građanskih prava, isključena iz centara moći. Ali je sveprisutna: u središtu filoz. rasprava, salonima, javnim događajima, dvorovima, romanima, esejima.. Revolucionarke će učestvovati u građenju države ali će biti iz nje isključene. Autor se bavi sukobom polova kroz celo razdoblje, njegovu složenost, sliku muškaraca o ženama. Javlja se ideja o specifičnoj ženskoj prirodi od strane filozofa i lekara. Ruso je posvetio poslednje deo Emila ili o vaspitanju Sofili ili ženi, ističe nejednakost i inferiornost. Ženu određuje pol a razum muškarce. Muškarci prosv. razmenjuju ideje sa ženama, ali ne napuštaju predrasude protiv kojih se prosvet. bori. Brak je napadan kao poslovni ugovor, dok je od Revolucije građanski ugovor koji se može raskinuti.

Brak žena iz naroda se sklapa slobodnije, iz ljubavi, ali uz očekivanje finans. sigurnosti. Stvara se slika žene hraniteljke, koja mora kako zna da rukovodi novcem. Devojke počinju da žive same i rade u gradu. Nedostatak obrazovanje je jedan od gl. uzroka neravnopravnosti, izazivao je mnogo rasprava koje su pisale žene u ženskim časopisima. Sofija Fon la Roš, Nemica, osniva ženske pedagoške časopise, napisala je i roman o problemima obrazovanja za mlade devojke koji ju je i proslavio. Manastiri su mesta kritike da od žena stvaraju neznalice. Imućnije su dobijale odlično porodično obrazovanje, ostale u privatnim, svetovnim pansionima u gradu. Za šire narodne mase postojalo je osn. obrazovanje u verskim školama.

Saloni su važna slika prosv. u razvijanju razmišljanja, druženja, razmene, vodi ga žena (Neker, Žofren, Pompadur..) ili bračni par. (Helvecijusovi, Lavoazjeovi). Okupljaju ljude različitih političkih stavova kao što je salon gospođe Rolan, postaje mesto izgradnje žirondinske politike. Manon Rolan postaje prva žena političar, pogubljena je na giljotini. Žene su gradile revoluciju, bile podstrekači, demonstrantkinje, pokretači pobune, Parižanke su otišle po Luja XVI u Versaj. Predstavljaju slobodu i suverenitet naroda, dobijaju pravna i građanska prava ali ne politička, reč građanka u rečniku i istoriji.

9