Diana Palmer – LJUBAV I BRIGA

Naslov originala:

Diana Palmer - DREAM'S END Rozmari Hempton je podigla pogled sa tastature kompjutera. Otmeni

gospodin u sivom elegantnom odelu nestrpljivo se vrteo na luksuznoj

fotelji. Svaki čas je pogledao na svoj sat. Ona se neprimetno nasmeši sebi u

bradu i pritisnu dugme interfona koji je bio povezan sa štalama koje su bile

podignute na izvesnoj udaljenosti od velike stambene zgrade na ranču.

— Molim? - čuo se pomalo nestrpljiv glas.

— Mislim da je vaše pečenje gotovo – govorila je namerno nejasno. –

Koţica je dobila lepu boju i samo što ne pukne.

Za trenutak, na drugom kraju ţice čuo se meki, duboki smeh. Ĉinilo joj se

da vidi osmeh na tom crnomanjastom licu. - Odmah ću doći, gospođice

Hempton.

— U redu, gospodine Mekgaune - odgovorila je i prekinula vezu.

Pogledala je gospodina u sivom odelu i nasmešila se. Njeno lice se ozari,

ističući čudnu zelenkastu boju njenih očiju, skrivenih iza ogromnih

naočara u crnom okviru. Njena kao gar crna kosa bila je uvijena u punđu i

prikačena šnalama.

— Gospodin Mekgaun upravo dolazi – rekla je učtivo, malo podigavši glas

da bi je čuo na drugom kraju sobe.

— Hvala - odgovorio je nestrpljivi gospodin.

— Jedan od naših čistokrvnih ţdrebica, koja je nedavno bila nagrađena,

jutros se oţdrebila - dodala je Rozmari da bi izazvala utisak. - Gospodin

Mekgaun je otišao daje obiđe.

- Shvatam - stariji gospodin je kimnuo glavom uz osmeh.

E, sve mi se čini da ne shvatate, mislila je Rozmari u sebi zadovoljno,

spuš- tajući pogled na tastaturu na kojoj je kucala. Truman Mekgaun je

znao kako da izvuče od Ljudi ono što je ţeleo i ova jadna ribica se uhvatila

na njegov mamac. Truman je planirao da podigne modernu poslovnu

zgradu na zemljištu koje je pripadalo ovom nestrpljivom gospodinu. Ceo

projekat je zavisio od toga da h će Lojd Gordon, koji se nervozno vrteo u

fotelji, pristati da proda to zemljište po razumnoj trţišnoj ceni, a ne po

nepristupačnoj sumi koju je traţio.

Umoran od cenjkanja s njim, Truman mu je jutros telefonirao da odustaje

od celog projekta i da je pronašao drugo zemljište. Samo petnaestak minuta

kasnije, Gordon je stigao i sve vreme se nestrpljivo meškoljio na svom

mestu. Za to vreme, Truman je samo posmatrao dok se ţdrebica ţdrebila i

nije morao da pomaţe. Pa ipak, ostavio je Lojda Gordona da čeka i da se

preznojava dobra dva sata. Rozmari je posmatrala pohlepnog gospodina s

nekom mešavinom saţaljenja i zabave. Njegova sopstvena pohlepa bila mu

je najgori neprijatelj. Trebalo je da bude toliko pametan da ne trguje sa

Trumanom. Prepredenost je bila jedna od najboljih taktika njenog

poslodavca.

Truman Mekgaun uđe sa smeškom na preplanulom licu koji je odudarao

od prilično opasnog sjaja njegovih srebrnastosivih očiju. Bio je viši od

većine muškaraca i u odnosu na Gordona, koji nije bio visok, Truman je

delovao kao dţin. Bio je atletske građe, jer je mnogo jahao, radio na ranču i

bavio se sportom, postiţući odlične rezultate. Truman je bio odličan u

svemu.

Primorala je sebe da ne bulji u njega dok se rukovao sa Gordonom, ali joj

je pogled svaki čas leteo prema njemu, upijajući njegove oštre crte, gustu

tamnu kosu malo razbarušenu od vetra. Zavolela ga je još onog dana kada

je konkurisala za mesto sekretarice pre tri godine...

Onog jutra kada je došla na razgovor nije bio raspoloţen. Rozmari se

malo uplašila visokog crnomanjastog čoveka. Da joj posao nije bio tako

strahovito neophodan, jer je ostala bez oba roditelja i bez ikakvih sredstava

za ţivot, sigurno bi ustala i otišla.

Sećajući se tog jutra, ona se nasmeši. Bila je četvrta po redu. Tri ţene koje

su bile ispred nje imale su određeno iskustvo i bile su vrlo lepo obučene.

Jedna od njih bila je prava lepotica. Sve su bile starije od nje, jer je tek

nedavno napunila osamnaest godina. Posle nje, još četiri kandidatkinje su

čekale na razgovor.

Rozmari je na sebi imala zelenu haljinu košuljicu i bele sandale na

nogama. Kosu je očešljala u punđu, smatrajući da će na taj način postići da

izgleda starija. Nosila je prevelike naočari s crnim okvirom koje joj nisu

nimalo pristajale. Naočare su joj bile potrebne samo začitanje, ali, ona ih je

nosila stalno, kao neku vrstu zaštite od spoljnog sveta. Nikada nije isticala

svoj izgled, čak je smatrala da nije lepa, zahvaljujući nastojanju svoje

poboţne majke koja je smatrala da je šminkanje greh. Nikada nije imala

mladića, niti je ikada neki mladić poljubio. Majka joj je uvek nalazila da

nešto radi, tako da nikada nije imala vremena za sebe.

Truman je skoro nije ni pogledao kada je ušla u kancelariju i sela na

stolicu ispred njegovog masivnog politiranog pisaćeg stola. Sedeo je čitajući

njenu molbu i ona se divila njegovom atletski građenom telu, crnoj kosi i

tamnom tenu i skoro se preplašila kada je upro u nju pogled svojih

srebrnastosivih očiju. Bile su više srebrnaste nego sive. Nije ni čula njegovo

prvo-pitanje, toliko je bila fascinirana njegovom pojavom.

„Pitao sam" ponovio je mirno, ne prikrivajući svoje omalovaţavanje „dali

imate neko iskustvo? Niste naveli u vašoj molbi."

Ona ispravi svoja mršava ramena. „Kada sam završila školu bila sam očeva

sekretarica" rekla je s tugom u glasu. „Vodila sam njegove knjige i čitavu

ko- respondenciju."

Naslonio se na naslon svoje stolice i pripalio cigaretu. Osetila je njegov

pogled pun neodobravanja.

„Vrlo ste mladi, gospođice..." on pogleda molbu i ponovo je pogleda

„Hempton"?

Ona ponosno isturi bradu. „Napunila sam osamnaest godina, gospodine

Mek- gaune."

„Osamnaest" mrmljao je, posmatrajući je kroz poluzatvorene trepavice.

„Imate li mladića, gospođice Hempton?" Ona odrečno zatrese glavom.

„Zašto ne?" pitao je nonšalantno, naginjući se napred oslonjen na laktove i

upirući svoj pogled prema njoj. „Zar ne volite izlaske, provode i seks?"

Od iznenađenja je zaustavila dah, a oči joj se raširiše od šoka i neverice.

Njegovo lice se iznenada opusti, a njegove srebrnastosive oči su igrale dok

joj se smešio. „Neću morati da vas teram iz svog kreveta, zar ne, gospođice

Hemp-ton?" pitao je bezočno. „Ili da vas se klonim da mi se ne biste bacili

u naručje?"

„Ĉini mi se da ste uobraţeni i da previše sebi dozvoljavate, gospodine

Mekgaune". Odgovorila je hladno čvrstim tonom uprkos uzbuđenju koje

je u sebi osećala. „Niste BAŠ TOLIKO privlačni, a i previše ste stari."

Njegove obrve se podigoše. „Za ime sveta, devojčice, šta misliš koliko mi je

godina?" uzviknuo je iznenađeno.

Posmatrala ga je izvesno vreme, zadrţavši pogled na njegovim usnama.

„Bar trideset" odgovorila je s neprikrivenom iskrenošću. On skupi obrve i

odbrusi. „Imam trideset dve godine. Do ovog trenutka nisam shvatio da

sam na listi čekanja za prijem u lokalni dom penzionera."

Ona se stidljivo nasmeši i spusti pogled.

On se nasmejao ponovo, ali ovog puta mnogo blaţe.

„Osveţila si mi dan i nasmejala me od srca, prolećni cvete" rekao je. „Mali

pupoljče, kako mogu da te odbijem?"

Ona podiţe pogled. „Da li to znači da sam primljena?" pitala je ne

verujući.

„Svi mi imamo trenutke neobjašnjivih slabosti" odgovorio je. „Verovatno

znate da je uslov za prijem vaša saglasnost da stanujete na ranču. Ponekad

ţelim da diktiram neko pismo vrlo kasno uveče."

„Nemam ništa protiv" odgovorila je. „Ne volim rano da odlazim na

spavanje."

„Kao i većina dece" rekao je s zadovoljnim smeškom na licu, i glasno se

nasmejao kada je video njene raširene oči od zaprepašćenja.

Tako je Rozmari počela da radi kao njegova privatna sekretarica. Upoznala

ga je bolje nego mnoge druge ţene: umornog, ljutitog, srećnog, veselog, i

ponekad, ali vrlo retko, obeshrabrenog. Viđala ga je neprestano, u razna

doba dana i noći i u raznim stanjima raspoloţenja. I kako je vreme prolazilo

ona se i nesvesno zaljubila u njega. On je stalno izlazio i menjao ţene, ah

ona nije

pogledala drugog muškarca. Sa staromodnom frizurom, naočarima koje

joj nisu pristajale, vrlo skromnom odećom obične seoske devojke, nije

mogla da privuče njegovu paţnju. Ţene sa kojima je izlazio nisu u Rozmari

videle suparnicu i mnoge su joj se poveravale u nadi da će se više pribliţiti

Trumanu. Ah, to im nije pomagalo. Kada bi raskidao s njima, nalagao je

Rozmari da im pošalje tuce ţutih ruţa. Bio je to raskid bez reči, koji je

mnogo sam za sebe govorio. I posle nekoliko nedelja, odlazio je u poteru za

novim licem.

Voleo je produhovljene ţene. Lepe, vitke, doterane ţene koje su umele

da se ophode u društvu. Odrţavao je jedan nivo i nikada se nije spustio

ispod njega. Rozmari je ponekad odlazila s njim na neki poslovni prijem, ali

se uvek oblačila vrlo skromno. Nije upotrebljavala šminku niti je menjala

frizuru a naočare nije skidala.

Nije htela da analizira samu sebe da li to čini namerno ili ne. Iako je

njena ljubav bila platonska, nalazila je u njoj neko čudno zadovoljstvo.

Ponekad ni samoj sebi nije ţelela da prizna koliko su njena osećanja

duboka. Naučila je od ranog detinjstva da ne traţi mnogo, a iz iskustva je

znala koliko su razočaranja bolna.

Prenula se iz razmišljanja istog trenutka kada je Truman završio svoj

razgovor sa Lojdom Gordonom. Rukovali su se i Truman mu se zahvalio na

saradnji i otpratio ga do vrata.

— Vi ste pravi gusar - rekla mu je. - Ne čudi me što ste nekada radili u

mornarici. Nimalo se ne razlikujete od onih Španaca koji su vezivali ljude

na jarbolima svojih brodova, u vreme osvajačkih ratova.

On podiţe oči smešeći se.

— Moţda - priznao je, prinoseći upaljenu cigaretu ustima. - U čemu je

stvar, devojčice? Da li te grize savest?

— Zahvaljujući vama, ja je i nemam - odvratila je kao iz puške. - Ja sam

korumpirana.

On se nasmejao glasno.

— U to nema sumnje! - kazao je raspoloţeno. - Budi dobra i pozovi

Lornu. Reci joj da ću večeras malo da zakasnim. Izgleda da će jedan klijent

da pristane na moje uslove za prodaju one nagrađene ţdrebice o čemu

pregovaramo već dva meseca.

—Kako će Lorna da reaguje kada čuje da je zapostavljena zbog jednog

konja? - upitala je Rozmari suvo.

Njegove oči se suziše. - Smiriću njena uzburkana osećanja kasnije - rekao

je meko.

Rozmari oseti kako je talasi ljubomore obuzimaju, ali je dobro naučila da

ne pokazuje svoja osećanja. Ona se nasmeši i reče.

—Pozvaću je. U koliko sati treba da vas očekuje?

Okrenuo se i pošao prema vratima.

—U sedam - doviknuo je preko ramena.

Posmatrala ga je s bolom dok je odlazio. Sa Lornom Grinevel je izlazio

više od pola godine što je bio rekord svoje vrste za njega. Ako je i osećao

nešto posebno prema toj prelepoj manekenki sa bojom kose kao da je tek

sišla sa nekog platna renesansnih majstora, on nije dozvolio da takva

osećanja ovladaju njime. Ostavljao je da čeka, kao i sada, bez ikakve griţe

savesti. Smatrao je njeno postojanje, kao i postojanje Rozmari i svih ostalih

koji ga okruţuju sasvim normalnim. Znao je da bude arogantan i netrpeljiv,

i Rozmari se pitala kako to Lorna podnosi, jer samo kada bi pucnula

prstima oko nje bi se sjatilo bar tuce muškaraca. Ali, ona je ţelela Trumana.

Ako bude dovoljno prepredena i ako ga i dalje bude drţala na odstojanju,

verovatno će ga upecati. Privremeno, bar. Rozmari nije smatrala da je to

ozbiljna veza. Moţda samo još jedna Trumanova pobeda, i ništa više.

Ona okrete Lornin telefon i prenese joj poruku.

— To je tipično muški - odvratila je Lorna svojim prijatnim glasom, i Rozmari

je skoro mogla da vidi njen osmeh na licu. - Kad bi Truman bar pet

minuta zaboravio da konji postoje... uzdahnula je. - Zaista, Rozmari, kako

to podnosite? - pitala je sa simpatijama.

— Svake nedelje doţivljavam po jedan nervni slom - nasmejala se

Rozmari. Crvenokosa lepotica bila joj je simpatična, kao i ostalima, jer je

bila neposredna i srdačna.

— Verujem vam. U redu, recite tom nepopravljivom grubijanu da ću da

ga čekam. Mada to ne zasluţuje.

— Preneću mu to - rekla je Rozmari.

— Izazivam vas - šalila se Lorna. - Zar ne znate da bi se Truman

onesvestio kad biste mu protivrečili? Zašto mu dopuštate da se tako ponaša

prema vama? To je strašno, šta vi sve podnosite!

— Sve je to deo posla. Šta bi radnici na ranču rekli kada bi se on

onesvestio? - našalila se Rozmari.

Lorna uzdahnu. - U redu, predajem se. Do viđenja!

— Do viđenja!

Rozmari uzdahnu vrteći glavom. Bila je u pravu, sa Trumanom je bilo

teško izaći na kraj. Ponekad je bio sama personifikacija dobra, pogotovu

kada je ţeleo da ona radi prekovremeno, ah je bilo teško podnositi njegovu

tešku ćud i ispade.

*

Truman je već otišao da vidi ţdrebicu kada se najnoviji model „poršea"

zaustavio ispred kuće.

Dţejkob Rejli je bio za glavu niţi od Trumana, otprilike iste visine kao i

Rozmari, snaţnog tela i krupnih crnih očiju. Smešio se i oči su mu treperile

kada se njegov pogled susreo s Rozmarinim.

— Došao sam da te izvedem na večeru - kazao je odlučnim glasom.

Ona se nasmeja. - Fibi je otišla u jednu posetu i ja sam sama.

— Kada te nagovorim da predeš kod mene - nastavio je Dţejkob veselo -

Fibi će biti sledeća na spisku. Od svih kuvarica u okolini, Truman mora da

ima najbolju.

— Zar nisi znao da Truman ima sve najbolje? - zadirkivala ga je Rozmari.

— I ti si najbolja, Roz - Dţejkob se smešio. - Zašto ne ţeliš da predeš i

radiš kod mene? Daću ti veću platu i dva slo- bodna dana u nedelji. To je

dva više nego što ti Traman daje.

— Nemoj da me iskušavaš - odgovorila je sa smeškom. - Izlazimo li ili da

pripremim nešto ovde?

— Izlazimo, devojko, izlazimo - uzviknuo je. - Ionako radiš mnogo.

— Nije strašno - protestovala je.

— Idi i presvuci se - kazao je nestrpljivo.

Ona ispruţi ruke, pokazujući na svoju zelenu haljinu.

— Zar ne mogu ovako? - pitala je.

— Ne, jer te vodim u hotel „Splendid" - odgovorio je ţurno. - I voleo bih

bar jednom da te vidim doteranu i našminkanu kao mnoge savremene

devojke.

—Mene? - Zurila je u njega ne shvatajući.

Njegove tamne oči se suziše.

— Tebe. Zašto jednom ne pokušaj da izađeš bez svoje kamuflaţe? Truman

te ionako neće videti, to ti garantujem.

—Traţiš mnogo - promrmljala je. - Zašto?

— Samo sam radoznao. Zar nismo dovoljno dobri prijatelji da mogu da budem

radoznao, Roz? - pitao je neţno.

— Pa...

—Budi hrabra! Zamisli sebe kao Matu Hari koja grozničavo traţi drţavne

tajne!

Nasmejala se.

—Pa, moţda bih i mogla da pokušam. Imam jednu haljinu za izlazak koju

nikada nisam oblačila.

—Pusti da ti kosa slobodno pada i skini te uţasne naočare koje ti uopšte

nisu potrebne.

Otvorenih usta zurila je u njega.

— Šta si naumio? - pitala je sumnjičavo.

Gledao je s izvesnom nelagodnošću. Otkako su se poznavali, Dţejkob nije

mogao od nje da sakrije bilo kakvu tajnu. Bih su zaista samo prijatelji, ali,

vrlo bliski i iskreni.

— Dţejkobe, u čemu je stvar? - podsticala ga je neţno, ne skidajući pogled s

njegovih očiju.

On se smeškao. - U redu, priznaću ti. Potrebna mi je mala pomoć. Samo

ovog puta - rekao je brzo.

Ona raširi oči i nasmeši se. - Prozrela sam te, prepredenjakoviću. Hoćeš da

nekoga napraviš ljubomornim?

On pocrvene. - Ovaj...

Ona se nasmeja. - Dţejkobe, dragi moj prijatelju, za tebe ću da učinim najbolje

što mogu. Ali, nemoj da očekuješ čuda - dobacila je preko ramena. -

Zato ti je potrebna dobra sirovina..

U svojoj garderobi je imala lepe haljine

i šminku, ali je sada prvi put u ţivotu pokušala da od sebe napravi

privlačnu osobu. Bilo je to jedno novo osećanje za nju, nešto što je plašilo i

odjednom je obuzelo neko predosećanje da će se ceo njen ţivot izmeniti

ako posluša Dţejkoba. Dţejkob je zasluţio da ga posluša, jer joj se uvek

našao na usluzi kada joj je bila potrebna neka pomoć. Bio je na visokom

poloţaju i moćan kao i Truman, ali je bio mnogo pristupačniji kao čovek.

Ona mu je to dugovala. Počela je da četka svoju dugu lepu kosu.

II

Izvadila je svoju dugu svilenu haljinu koja je tako dugo visila

neupotrebljena u ormaru. Imala je dublji izrez i bila je bez rukava. Padala

je provokativno oko njene vitke figure. Obula je bele večernje sandale.

Sela je pred ogledalo i zurila radoznalo u neznanku čiji je odraz videla.

Njena duga kosa padala je u kovrdţama na ramena, a oči su joj bile krupnije

i ţenstvenije bez naočara. Nanela je samo malo senke na očne kapke i ruţa

na usne. Kada je završila sa šminkanjem posmatrala je sebe u ogledalu sa

zaprepašćenjem. Osećala je izvesnu krivicu, gledajući svoj odraz, jer se

setila ogromnih napora svoje majke koja joj je neprestano branila da

upotrebljava ,,boje" ili da na bilo koji način ističe svoje draţi. Delovala je

senzualno što se ranije nije nikada primećivalo. Da se ne bi predomislila,

brzo je uzela svoj šal od čipke i večernju torbicu i pošla niz stepenice.

Kada je čuo korake, Dţejkob se okrenuo i ostao nem od iznenađenja. Buljio

je u nju kao da nikada do tada nije video ţenu.

— Vidi, vidi - jedva je uspeo da progovori. - U svom ţivotu nisam doţiveo

da vidim takvu transformaciju - rekao je, tresući glavom. - Roz, da h si to

ti, ih gore drţiš neki čarobni štapić?

— Dobru vilu - šapnula je zaverenički. - Ali, nemoj nikome da kaţeš.

— Ti si Pepeljuga, zar ne? - nasmejao se. - Hajde u moja kola, ti prekrasno

stvorenje, i ja ću te odvesti na bal.

Ona se stvarno osećala kao Pepeljuga, iako Dţejkobov novi auto nije bio

zlatna kočija. Ĉim su stigli do hotela, smestili su se u loţu lepo uređenog

restorana, koja je unapred bila rezervisana za njih. Dţejkob nikako nije

prestajao da se

čudi.

— Znao sam da si lepa, ali nisam ni slutio da se u tebi krije

potencijalna mis sveta. Zašto se kriješ iza tih krpa i naočara? U čemu je

stvar? - pitao je.

Ona sleţe ramenima. •

— Nisam osećala potrebu da nekog impresioniram –priznala je sa

smeškom. - Moja majka je bila neobično poboţna i smatrala je da je taština

jedan od najvećih grehova. Njen uticaj na mene bio je veliki i čini mi se da

ne umem da ga se oslobodim. - Zar ti je neprijatno da izgledaš lepo?-pitao

je, čudeći se.

Ona pocrvene. - Nisam ni razmišljala o tome da li sam lepa.

On se nasmeja.

- Sada mi je drago što mi je ta ideja da te izvedem pala na pamet -

nastavio je, posmatrajući njeno lepo lice i skladno građena ramena.

- Koga treba da napravimo ljubomornim? - pitala je čim se kelner

udaljio.

- Onu devojku - rekao je brzo, pokazujući glavom u pravcu mlade ţene

koja je upravo ulazila, drţeći pod ruku starijeg

muškarca. Rozmari se diskretno okrenula i videla divnu mladu plavušu

izuzetno skladne figure.

- Ko je ona? - prošaptala je.

Kćerka vlasnika ovog hotela. To je njen otac s njom. - Iznenada, on se nasmeši

i zadubi se u čitanje menija. - Ĉini mi se da su nas opazih. Nemoj sada

da gledaš, ah, njen pogled nije nimalo prijateljski.

- Zato si me doveo ovamo da mi neko zbog ljubomore zabode noţ u leđa

-zadirkivala ga je Rozmari.

- U izvesnom smislu. Ti si pravi drugar, Roz. Nadam se da ću uskoro

moći da ti se oduţim - obećao je svečano.

- Nema potrebe. Dopada mi se da izigravam Kupidona. Da h ona još

uvek gleda u našem pravcu?

Svakako.. Za ime sveta! – Njegovo lice se ukoči.

- Šta se dogodilo?

- Brzo se zakloni iza tog menija - Dţejkob joj reče umesto odgovora.

- Zašto? - prošaptala je.

- Zato što su ovog trenutka u restoran ušli Truman i Lorna.

Osetila je kao da tone u loţi u kojoj je sedela. Obuzeo je neki bezrazloţni

strah i ona brzo sakri lice iza menija, ali su joj ramena i duga kosa i dalje

bili vidljivi.

- Zdravo, Dţejkobe - čula je Trumanov dubok glas. - Nisam te video

odavno.

- Nisi nikada kod kuće kada dolazim na ranč - nasmejao se Dţejkob. -

Dolazim češće da obiđem Roz.

- Roz - Truman se narugao. - Kakvo ime! Ona deluje baš kao Rozmari i

nadimci joj uopšte ne pristaju.

- Ti je ponekad nazivaš „sunašce".

- Kada sam dobro raspoloţen i kada ţelim da mi nešto učini - odgovorio

je Truman. - Rozmari je prilično neugledna, ali je vraški dobra sekretarica.

Povremeno joj malo laskam, jer to nimalo ne škodi - dodao je s bezdušnim

osmehom - i tome joj dajem više volje za rad.

- Trumane, kako moţeš tako da govoriš o njoj? - Lorna ga je neţno grdila

i Rozmari, uvređena i poniţena, bila joj je zahvalna zbog toga. - Uostalom,

već je tri godine kod tebe.

- Ostaće ona zauvek kod mene -

rekao je Truman nonšalantno. – Ona ionako nema kuda da ode. Nijedan

muškarac je neće poţeleti, to je sigurno kao što su dva i dva četiri. ]a joj

dajem dobru platu. Šta maloj usedelici treba više?

- Bolji poslodavac - rekao je Dţejkob neobično ljut. - Nikada nije

koristila godišnji odmor, ili moţda nisi primetio? Nikada ne uzima

slobodne dane, već ti se klanja kad prolaziš. Jednog dana ona neće više biti

tamo da ga gaziš. Šta ćeš onda da radiš?

Trumanov glas bio je još dublji kada mu je odgovorio, što je bio znak da

je ljut. - Da h još uvek pokušavaš da je vrbuješ da radi kod tebe?

- Svim sredstvima, Trumane - odgovorio je grubo. - Moţda joj neće biti

tako interesantno kao kod tebe, ali ću je poštovati i ponašati se prema njoj

pristojno, što nije slučaj s tobom.

Nastala je kratka zategnuta pauza.

— Kako bi bilo da izađemo malo napolje? - pitao je Truman prigušeno.

— U svako doba - odgovorio je Dţejkob.

— Momci, lakše malo - umešala se Lorna. - Ovo nije mesto niti vreme za

takve obračune. Došli smo da se provedemo, zar ne?

Rozmari je osetila da je zategnutost popušta, ali, njeni prsti koji su čvrsto

stegli meni još uvek su drhtali.

— U redu - sloţio se Truman gunđajući. - Ali, Rejli, drţi se podalje od mog

ranča.

— Sa zadovoljstvom - odvratio je Dţejkob. - Ah, pripazi malo na svoj nos,

Trumane. Ako počne da pada kiša, udavićeš se.

Dţejkob je sačekao da se Truman i Lorna udalje pre nego što je sklonio

meni ispred Rozmarinog lica. Lice mu se zateglo kada je primetio suze u

njenim zelenim očima.

- Hajdemo, do đavola, odavde - uzviknuo je. - Izgubio sam apetit.

Ona samo klimnu glavom i zagrnu se svojim ogrtačem. Osetila je neko

čudno golicanje pozadi na vratu dok su izlazili. Tek kada su izašli napolje

osvrnula se i videla da Truman gleda za njima.

Posle lake večere u jednom malom restoranu, Dţejkob je dovezao natrag

na ranč ne prestajući da gunđa na Trumanov računa.

Ne nerviraj se - pokušala je Rozmari da mu kaţe s usiljenom

bezbriţnošću. - Ti uman nije vredan tvog nerviranja. Zaista nije!

- Hoćeš li posle ovoga da pređeš i radiš kod mene? - pitao je Dţejkob ne

okolišući.

Ona samo klimnu glavom. - Ostavi mi dan-dva da se sredim i da podnesem

Tru- manu dvonedeljni otkaz.

- U redu, Roz, ah mi je ţao što si sve ono čula - rekao je neţno,

sklanjajući njenu kosu sa zarumenjenih obraza.

- Meni nije. Volela bih da sam to znala pre tri godine - rekla je

razočarano. - Laku noć, Dţejkobe!

- Laku noć, Pepeljugo! Nadam, se da bal ipak nije bio tako loš.

Ona ga poljubi u obraz.

- Lepi princ nije bio loš - zadirkivala ga je dok je izlazila iz automobila. -

Nadam se da će tvoja mlada dama postati

ljubomorna. -I ja se nadam, lepojko. Laku noć! Posmatrala ga je dok je

odlazio s osećanjem nekog gubitka i potpune usamljenosti. Uzdahnula je,

jer su joj snovi oteti, a njene nade pokopane. Ušla je u svoju sobu i plakala

dok je nije uhvatio san.

*

Ujutru, očešljana i obučena na uobičajeni način, s naočarima na nosu, sišla

je na doručak. Truman je već popio svoju kafu i pojeo tost i izašao, rekla joj

je domaćica i glavna kuvarica Fibi.

- Sinoć je došao kasno, mora da je bilo posle četiri - primetila je Fibi. -

Skoro ga nisam čula i pogledala sam na sat. Sigurno je izlazio opet s onom

crvenokosom.

Sa Lornom? Mislim da jeste – rekla je Rozmari neodređeno.

—Ona nije ţena koja bi se zadovoljila ţivotom na ranču - govorila je Fibi,

steţući kaiš na suknji. - Ako se oţeni njome, poţaliće. Neće hteti da ima

dece, ako se ne varam. I suviše je ponosna na

svoju vitku figuru.

—Morate da priznate da je najlepša od svih sa kojima se Truman do sada

zabavljao - rekla je Rozmari usiljeno, ţeleći da Fibi promeni temu.

— To ne znači mnogo.

— Ona ga voli.

— Za zabavu - nastavila je Fibi s prezirom. - Ona voli njegov novac i moţda

joj se dopada kao muškarac u... -

ona zaćuta.

— U krevetu? - Rozmari je završila

umesto nje.

Fibi sleţe ramenima. - Uostalom, to se mene ne tiče.

— Ni mene - rekla je Rozmari, smešeći se.

Otišla je u dnevnu sobu i sela za svoj sto. Sređivala je pisma na koja je

trebalo da odgovori kada je Truman ušao.

— Dobro jutro, „sunašce" - rekao je veselo.

Nije ga ni pogledala, osećajući da joj se rana sve više pozleđuje pri samom

njegovom prisustvu i u sebi se pitala kako da mu saopšti da odlazi. Srce joj

je

tuklo kao ludo.

— Dobro jutro! - rekla je ravnodušno. Njegove oči se suziše. - Šta se dogodilo,

Rozmari?

Retko je zvao njenim imenom. Stresla se kada je čula kako je izgovorio

njeno ime, ali je ostala čvrsto pri svojoj odluci. - Ja... ja... hoću nešto da vam

kaţem... - Ja hoću nešto tebi da kaţem, takođe.

— On uze cigaretu i pripali je. - Zaprosio sam Lornu i ona je pristala.

III

Rozmari je pomislila da umire. Takav osećaj ima samo čovek na

samrtnom odru. Brzi oštri udarac koji je prostrujao kroz njeno telo i iscedio

iz njega sav ţivot, ljubav i osećanja koja su nestala zauvek. Surove reči koje

je sinoć čula nisu bile ništa u poređenju s ovim. Ništa!

Bila je svesna da je bleda kao smrt, ali je primorala sebe da nijednim

gestom ne oda svoja prava osećanja. Bio je dosta udaljen od nje i ona se

nadala da on neće primetiti njeno uzbuđenje i teško disanje.

Njegove oči se suziše. - Zar nisi čuo šta sam rekao? - pitao je. - Ţenim se.

Ona podiţe obrve. - Ĉula sam vas - rekla je bezbriţno, primoravši sebe da

se nasmeši usiljeno. - Dozvolite mi da dođem k sebi. Pokušavam da smislim

kako da izjavim saučešće Lomi.

On pokuša da se nasmeši, ali se videlo da ga nešto muči. To se odrţavalo

u nemim njegovih srebrnosivih očiju dok je posmatrao kroz kolutove dima.

— Rozmari - rekao je tiho. - Nadam se da me nećeš napustiti?

Ona nervozno ovlaţi svoje usne i spusti pogled na tastaturu kompjutera. -

Ja... ja... pokušala sam da nađem način da vam saopštim da sam dobila

jednu ponudu - jedva je izgovorila mucajući.

— Imala si mnogo ponuda otkako radiš za mene - rekao je grubo. - Od

Devona, Pitersa, čak i Dţejkoba Rejhja. Od koga? Od Rejlija? - rekao je

zloslutno.

— Da - odgovorila je mirno, i podigavši pogled susrela se s besom koji se

rađao u njegovim očima. - Molim vas, bila sam ovde tri godine - rekla je

tiho. - Ne moţete da očekujete od mene da ostanem zauvek. Svet je tako

veliki, gospodine Mekgaune, aja sam upoznala samo kuću svojih roditelja i

vašu. Nikada nisam bila sama i samostalna, a svi vi os- tali smatrate to

sasvim prirodnim. Moram da odlučim o svojoj budućnosti. A to ne mogu da

učinim ovde.

Njegove oči se suziše. On stisnu zube i Rozmari je znala da joj prestoji

borba. - U čemu je stvar, devojko? - odbrusio je. - Zar ti ne dajem dobru

platu? Smatraš h da zavređuješ više?

Posmatrao je drsko, prelazeći pogledom preko njenog vitkog tela u jednostavnoj

haljini kad je nesigurno ustala i stala pored svog pisaćeg stola.

- Gospode boţe, na licitaciji ne bi vredela ni pet dolara, pile moje! Šta

zamišljaš da ćeš naći u tom svetu? Nekog dovoljno slepog muškarca koji će

te poţeleti?

Nikada je ništa u ţivotu nije toliko povredilo, kao ove njegove poslednje

reči. To je ličilo na Trumana. Bio je besan što se ne odvija sve po njegovoj

volji, i zato je namerno vređao da bi izravnao račune. Ali, ona to više nije

uzimala u obzir, pogotovu ne posle onoga što je čula prethodne večeri.

Osećala se kao da joj je zabio noţ u srce i nemilosrdno ga okretao. Nije

mogla da zaustavi suze koje su navirale i tekle niz njene obraze.

Okrenula se i pošla prema vratima, ne pogledavši ga, bez reči.

- Kuda ideš, koščati noju’- MRMLJAO JE. – Da sakriješ glavu u pesak?

Otvorila je vrata i ušla u predvorje, ne videvši Fibi koja je stajala kao

ukopana od zaprepašćenja. Za tri godine nikada nije došlo do povišene reči

između Rozmeri i Trumana.

- Šta je bilo sa rezervacijama za moje putovanje u Floridu, gospođice

Hempton?- pitao je, stojeći u dovratku dnevne sobe neprijatnim, hrapavim

glasom.

Rozmeri je već bila na stepeništu. Okrenula se dok su joj suze tekle niz

obraze, a telo se treslo od mešavine besa i poniţenja.

- Ako ţelite te rezervacije, raspitajte se sami- odgovorila je besno. –

Ovog trenutka vam podnosim svoj otkaz

Ona se okrete, ne obraćajući paţnju na njegovo zaprepašćeno lice, i otrča

na sprat.

Ostala je u svojoj sobi preostali deo dana. Nije se pomakla iz svoje stolice

pored prozora posmatrajući rasne konje u ograđenom pašnjaku i crna

goveda koja su pasla na livadama koje su se pruţale doklegod je pogled

dosezao.

Poţelela je da siđe dole i da tresne nešto teško na arogantnog rančera. Tri

godine je trpela njegovu tiransku narav, postavila se između njega i ostalog

sveta, uklanjala sve prepreke, zakazivala glupe rezervacije, slala cveće,

čestitke i poklone njegovim simpatijama, vodila njegovu korespondenciju,

dopuštala da je izvuče iz kreveta u dva sata posle ponoći da bi joj izdiktirao

nešto što mu je palo na pamet. Sve je to trpela tri duge godine, i sada, za

nepunih pet minuta, on je izbacio iz svog ţivota. Moţda je to i namerno

učinio, mislila je u sebi.

Pronicljiv kakav je bio, moţda je pogodio njena osećanja i na ovaj način

joj olakšao odlazak. Radije je prihvatila tu misao, nego da ostane u uverenju

da mu ona nije predstavljala ništa i da je tako lako moţe uvrediti.

Kukavica, moj! Ne bi isterala ni pet dolara na aukciji! Oči su,joj se

sklopile pri pomisli na te uvredljive reči. Nikada do tada nije joj se obratio

na taj način. Umeo je da viče i besni, ponekad nije mogao da savlada svoju

eksplozivnu narav, gunđao bi zbog njenog sporog kucanja dok bi nervozno

koračao po sobi gore- dole. Ali, njegove primedbe nisu nikada bile lične,

nikada je nije dotakao, niti je to ikada pokušao. Bio je to čisto platonski

odnos od samog početka. Sve do danas kada je konačno odlučio da kaţe

istinu i stavi joj do znanja šta misli o njoj kao ţeni.

Boreći se sa suzama dohvatila je telefon i pozvala Dţejkoba Rejlija.

Kada se javio, nije mogla da zadrţi plač. - Dţejkobe - jedva je izgovorila.

— Roz, jesi li to ti? - pitao je ne verujući, jer je nikada nije čuo da plače.

Borila se sama sa sobom da se savlada. - Ja sam. Ja... ja sam se strahovito

posvađala sa Tmmanom. Da li bi mogao... moţda ne bi trebalo da te molim

da dođeš posle onoga što je rekao sinoć, ali...

— Daj mi pet minuta - rekla je Dţejkob odsečno. - Neka samo pokuša da

me izbaci s praga.

Spustio je slušalicu i Rozmari sa suzama u očima ode do svog toaletnog

stočića da pokuša malo da sredi svoje lice. Bila je besna na svoj odraz u

ogledalu. Lice kao u sove, skupljena kosa u punđu, bled i beţivotan izraz

lica. Odjednom je osetila ţelju da izgleda drugačije, da izgleda onako kao

što je izgledala sinoć, kada su se ljudi okretali za njom i smešili se

zadovoljno. Nikada nije znala šta to znači kada ti se neko divi, i odjednom

je osetila da je to osećanje kao droga. Odbacila je majčine nazore, rešila je

da ih se jednom zauvek oslobodi, i odmah prionula na posao.

Izvukla je ukosnice iz svoje duge kose i pustila je da joj padne na ramena,

četkajući je snaţnim pokretima sve dok nje dobila divan sjaj i padala u

savršenim talasima. Skinula je naočare i ostavila ih zauvek. Nanela je malo

šminke na lice, isto onako kao što je to sinoć učinila.

Zatim je prišla svome ormaru i potraţila neku leţernu haljinu.

Obula je bele sandale i sišla da sačeka Dţejkoba. Svi tragovi suza su bili

nestali, ali, njeno srce je tuklo kao ludo, jer nije bila sigurna u sebe, šta bi

uradila kad bi Truman...

Pre nego što je mogla da završi svoju misao, vrata njegove sobe su se

otvorila i on uđe u predvorje, strogog i zategnutog lica, čvrstog koraka. Ona

je stajala tamo kao neka vitka mlada statua, bojeći se susreta s njim do koga

je moralo doći.

Baš tada, on je podigao pogled i ugledao je kako stoji tamo gore kao

ukopana uz ogradu stepeništa, i izraz koji nikada nije videla, brzo prelete

preko njegovog lica.

Pogledao je, kao da je nikada ranije nije video, posmatrao je njeno mlado

telo čije blage obline nisu više bile skrivene u bezličnoj haljini, njenu

talasastu tamnu kosu koja je padala na ramena, zelene oči tako blede i

široke koje su ga gledale pogledom prestrašenog mačeta.

— Za ime sveta! - prošaptao je tako tiho da ga je jedva čula.

Nikada nije videla Trumana nesigurnog, bar ne sve vreme dok je radila

kod njega, ah, tog trenutka on je delovao nesigurno. Zbunilo je to. I moţda

malo uplašilo. Ĉvrsto je drţala ogradu stepeništa, jer su joj kroz glavu

prolazile sve one uvredljive reči koje joj je bacio u lice.

— Dţejkob dolazi po mene - rekla je s napetošću u glasu. - Kasnije ću

nadoknaditi ovo vreme - dodala je nesigurno - ali, sada moram nekuda da

izađem. - Ugrizla se za usnu da bi sprečila suze koje je osetila u krajevima

očiju.

— Rozmari... - počeo je oklevajući. Njegove oči su sijale dok je posmatrao.

— Nisam mislio ono što sam rekao - mrmljao je, kao daje teško pronalazio

reči, a ona je bila uverena da je tako. - Kunem se, nikada nisam mislio...

hoćeš li da dođeš ovamo i sedneš: Hoću da govorim s tobom.

Uzdrţala se da ne kaţe nešto uvredljivo. - Nema više šta da se kaţe -

prošaptala je prigušeno. - Vi ste već sve rekli.

— To si ti bila sinoć sa Rejlijem, zar ne? - upitao je odjednom. Oči mu su

suziše dok je proučavao njeno lice. - Osećao sam da me ona uspravna leđa

podsećaju na nekoga, ali, nikako nisam mogao da se setim na koga. Za ime

sveta, zbog čega sva ta kamuflaţa sve ove godine? U kom cilju, „sunašce"? -

pitao je oštro.

Sva se skupila kada je čula da je nazvao po poznatom nadimku, jer se setila

šta je rekao Dţejkobu sinoć. - Šta ţelite, gospodine Mekgaune? Treba nešto

da vam učinim, ili ţelite da mi „date malo volje za rad"? - dodala je gorko.

Odjednom je shvatio. - Ĉula si svaku prokletu reč, zar ne?

— Kao što kaţete, svaku prokletu reč - odbrusila je. - Moţete da poručite

Lorni da veoma cenim što me je uzela u zaštitu. Bolja je nego što vi

zasluţujete.

— Bez sumnje - rekao je tiho i dalje je posmatrao, kao da je nikada ranije

nije video. - Nisi mi odgovorila. Zašto ta maskarada sve ovo vreme?

— Pričala sam vam kakva je bila moja majka - odgovorila je gorko. -

Njeno strogo vaspitanje je imalo dubokog korena. Ali, sinoć je bilo nešto

izuzetno, i Dţejkob me je zamolio... to sam učinila njemu za ljubav...

— Nema veze - odvrati on hladno. - Mogu da pogodim. Znači, zato

odlaziš da radiš kod njega. Mala se zaljubila - rugao se, ţeleći da to zvuči

kao neki greh. - Za ime sveta, on je dovoljno star da ti

bude otac!

— A vi ste skoro dovoljno stari da budete Lornin otac. - odgovorila je

besno.

—To je drugo...

— Kladim se da jeste - odbrusila je s prezirom u očima. - Kada bih spavala

sa Dţejkobom, i to bi bilo drugo, zar ne?

-Ti, mala...!

Podigla je ruku i krenula prema njemu, ali je uhvati za ruku pre nego što je

mogla da spusti šamar na njegovo arogantno lice.

Njene bledozelene oči sijale su kao komadići kolumbijskog smaragda.

— Da me više nikada niste tako nazvah - prošaptala je besno. - Moţda

zasluţujem neke pogrde, ali takvu nikako, i zato zadrţite svoje

bezobrazluke za sebe, gospodine Mekgaune!

Njegove oči su sevnule, posmatrajući tu tananu figuru spremnu na borbu,

koja mu je prkosila, i on se skoro nasmešio. -Ti, mala oštrokonđo! - rekao je

dišući teško. - Zar ti zaista misliš da moţeš da mi se suprotstaviš?

Nešto u načinu kako je to izgovorio, u pogledu kojim je obuhvatio,

nateralo je da zadrhti.

— Ja... ja... ne plašim se ni vas, ni tuceta takvih kao što ste vi? - uzviknula

je

trijumfalno.

Njegov pogled pada na njena usta. - O, još kako - promrmljao je.

- Uplašila si se od mene još prvog dana kada si došla. I još uvek se plašiš.

— Rečima me ne moţete zaplašiti, gospodine Mekgaune - odgovorila je

napregnuto.

— Ti se ne plašiš onoga što ja kaţem ili moje naravi - sloţio se s njom. –

Ali - njegov glas postade tih i neţan - ti me se uţasavaš u fizičkom smislu.

Ili si mislila da ja neću da osetim kako drhtiš, Rozmari?

Trgla se, jer je shvatila da drhti, i ona pocrvene do ušiju. Vrisnula je i

povukla svoju ruku, a on joj je dozvolio da pobegne. Stajao je tamo nemo

kao neki gorki pobednik i u očima koje su bile prikovane za nju, blistala je

samouverenost.

Ni sama nije smela da zamisli šta bi se dogodilo da u tom času nisu čuli

šum automobila koji se pribliţavao. Njihova paţnja je bila skrenula tom

pravcu. Rozmari se okrenula i brzo izašla napolje, a Truman je išao odmah

iza nje. Dţejkob je izašao iz svog velikog automobila i plamtećih očiju

posmatrao Trumana.

- Vodim Roz na ceo dan - rekla je Trumanu mirno. - Ako imaš nešto

protiv, saslušaću te.

Truman ga je gledao pravo u oči. - Sinoć sam te opomenuo da ne dolaziš

na moj prag! - rekao mu je tihim pretećim glasom.

- Od danas će po nju dolaziti moj vozač - odgovorio je Dţejkob. - Ali, sve

dok ne odradi svoj dvonedeljni otkazni rok, ja ću je viđati svaki dan ako

budem ţeleo.

- Onda bolje pošalji nekog od svojih radnika - odgovorio je Truman

borbeno -jer u protivnom, gađaću te iz puške ako se pojaviš na kapiji!

Rozmari je zgranuto pogledala u pravcu svog poslodavca, prosto ne verujući

svojim rođenim ušima. Nikada nije čula da Truman nekome ovako nepromišljeno

preti niti ga je videla tako besnog.

- Šta je, Trumane? - izazivao ga je Dţejkob. - Da nisi ljubomoran?

Trumanove oči zaplamteše, ah brzo splasnuše. Rozmari je sela pored

Dţejkoba i očima molila Dţejkoba da krenu pre nego što se nešto

nepredviđeno dogodi.

*

Tek kada su bili na pola puta do Dţejkobove kuće, Rozmari je odahnula s

olakšanjem. - Nisam se nadala da ću ovako lako da prođem. Nikada ga

nisam videla toliko ljutitog!

—Zato što uvek sve ide onako kako on ţeli - primetio je Dţejkob polagano.

- Ali ovoga puta, nije bilo tako. Nemoj da mu dozvoliš da te primora, Roz.

Truman je đavolski tvrdoglav i ja nemam poverenja u njega.

— Truman nije pokvaren...

— Truman je opasan - odgovorio je Dţejkob. - Ne verujem da bi te on ikada

fizički povredio, ali oboje smo svesni šta si sve doţivela zbog njegove

naprasite naravi. Razmisli polako i razumno! Ne izazivaj sudbinu.

Rozmari je bila i suviše umorna za bilo kakav razgovor i samo je klimala

glavom u znak saglasnosti.

—Roz- rekao je neţno, uhvativši njen pogled kada se okrenula prema

njemu.

— Šta ti je rekao?

Bilo joj je neprijatno i ona se zagleda kroz prozor automobila umesto da da

pogleda u oči. - Previše, ali ako nemaš ništa protiv, ne bih sada ţelela da o

tome govorim.

—U redu, u redu, drugar! - sloţio se odmah.

Nastavih su da se voze putem koji je prolazio kroz zelena polja mladog pamuka

i kikirikija, a devojci je prijala udobna voţnja. Zatim su otišli u grad i

proveli prijatno popodne.

Skoro se smračilo kada su stigli do Dţejkobove kuće, prostrane i jake

jednospratnice.

Za stolom u kuhinji sedeli su Dţejkobov trinaestogodišnji sin

Bob i Dzejkobova sestra Nives koja je na sebe preuzela ulogu domaćice

kuće.

—Već je bilo vreme da se vratite, jer večera čeka - rekla je Dţejkobu i

namignula Rozmari. - Sedite da večeramo.

Dţejkob je bez reči seo i počeo da sipa jelo u svoj tanjir.

— Poslednji put sam videla Dţejkoba ovako raspoloţenog kada ga je Bob

Holis pobedio na licitaciji prošle godine.

— Ja sam kriva - objasnila je Rozmari. - Strahovito sam se posvađala sa

Trumanom i on me je spasao.

— Već je bilo vreme - nasmešila se Nives. - Ponosna sam na tebe.

Rozmari širom otvori oči i zapita. - Zašto?

— Dopustila si mu da te gazi otkako te poznajem. Vreme je da nađe neku

drugu krpu. Ona Lorna bi bila dobra za to - dodala je.

—Posvađala si se sa Trumanom? - upao je Bob uzbuđeno. Roz je sa

smeškom konstatovala da on ima iste očeve tamne oči i lepo izvajan nos.

— Jesam – priznala je Rozmari. Dečakove oči se raširiše. - Da li si mu

udarila šamar?

—Bobe! - izgradila ga je tetka.

—Ovaj, hteo sam da znam, jer još nisam video osobu koja je udarila

Trumana da nije otišla razbijenog nosa - smejao se Bob.

—Dečaci! - umešala se Nives. Zastala je i radoznalo se upiljila u Roz. -

Jesi h ga udarila?

—Nisam, ah sam pokušala – odgovorila je Rozmari s malim smeškom na

usnama.

—Ja sam hteo da mu udarim jedan šamar! - upao je Dţejkob, pijuću svoj

ledeni čaj. - Strašno je tvrdoglav! Isterao me je sa svog imanja i zapretio da

će pucati u mene ako se ponovo tamo pojavim!

Nivesine oči samo što nisu iskočile iz svojih duplji. - Truman Mekgaun ti je

pretio? On nije zdrav! Nikada još nisam čula da je nekom pretio.

- Mi smo u mnogo čemu rivali - priznao je Dţejkob - ali sve do sada bilo

je to na prijateljskoj osnovi. Mislim da je ljubomoran što sam izveo Roz.

Ponaša se kao da je ona njegova svojina.

Rozmari pocrvene od besa. - On jednostavno ne trpi ako sve ne ide

onako kako je on zamislio.

- Nisi videla kako te je gledao kada si ulazila u automobil - dodao je

Dţejkob. - Ja jesam. A ja znam šta takav pogled znači u očima muškarca.

Takav pogled u Trumanovim očima mi se nimalo ne dopada. On je đavolski

podmukao kada ţeli nešto i u ovom trenutku on je odlučio da te zadrţi. Ko

zna šta sve moţe da učini...

- Mogu da se brinem o sebi - odvrati- laje Rozmari.

- Truman je opasan.

- Obećavam ti da me neće otrovati - rekla je s poluosmehom.

- Za otrov ne brinem. Roz, mi smo prijatelji, zar ne? Onda kao prijatelju

savetujem ti da odeš odatle što pre moţeš. Da odem po tvoje stvari...

- Dţejkobe - rekla je - ti si moj prijatelj i hvala ti zbog brige za mene. Ali,

obećala sam da ću da odradim moj dvonedeljni otkazni rok, i to ću i da

učinim. Ja se ne bojim Trumana.

- Ja se ne bojim za tebe - insistirao je. - Ti si još uvek beba u pelenama

za pokvarenjaka kao što je Truman.

Ona ga pogleda svojim zelenim očima.

- Ti to ozbiljno misliš, Dţejkobe? Ali, valjda ne misliš...? Uostalom, on je

veren sa Lornom.

— Truman veren? - prekinula ih je svojim uzvikom Nives. - Mora da se

dobro zatreskao u to crvenokoso strašilo kada ţeli da se oţeni.

— Pazi šta govoriš pred dečakom - opomenuo je Dţejkob.

— Zašto? Skoro će da napuni četrnaest godina - odgovorila je Nives - i

verovat- no zna mnogo više nego što bi ti ţeleo.

— Truman voli Lornu - rekla je Roz, ţeleći da odbrani devojku.

— Ne verujem da je zaljubljen u nju - Nives je vatreno branila svoj stav. -

Ko- liko puta s￡m ga čula kako kaţe da neće nikada da dozvoli nekoj ţeni

da mu toliko pomuti razum kao što je to njegova maj- ka učinila njegovom

ocu. Njegov otac se ubio kada se njegova majka razvela od njega.

Rozmari je klimala glavom. - O tome nismo nikada razgovarali.

— Verovatno zato jer ga i suviše boli - Nives je nastavila stisnutih usana. -

Ne verujem da ćeš videti Trumana ludo zaljubljenog u neku ţenu. Ali ako

neku bude toliko ţeleo, a ne bude je dobio, on će se oţeniti s njom. I nemoj

da misliš da ta crvenokosg. zavodnica to ne zna. Ona isto toliko pripada

ranču kao i ja Petoj aveniji.

— Šta da radiš tamo, da ribaš pod? - rugao se Dţejkob. - Uzgred budi

rečeno, da li je telefonirao Stivens u vezi sa licitacijom u Atlanti?

Ĉim se promenila tema razgovora, Rozmari je mogla da se opusti i više ne

misli na svog naprasitog poslodavca. Bar na trenutak. svakim trenom, koji

je prolazio, sve se više plašila svog povratka na ranč.

IV

Ostala je na Dţejkobovom ranču prilično dugo i pri povratku rado je

prihvatila Dţejkobov poziv da popiju po jednom piće u obliţnjem diskoklubu.

Muzika je bila glasna i zaglušujuća, i ona oseti neku slabost u nogama.

Ljudi oko njih su se smejali i zabavljali, i njihova veselost je malo rasterala

njenu gorčinu. Nije ništa pila sem ponekad neku čašicu viskija, ali, sada je

ubedila Dţejkoba da joj naruči čisti viski. U prvi mah, jak ukus i miris nisu

joj se dopali, ali što je dalje pila sve joj se više sviđao. Lice joj se ozari, mišići

opustiše i odjednom sve njene brige nestadoše u muzici i smehu.

Kada su izašh iz diskkluba, Rozmari je najglasnije što je mogla pevala

„ţuta ruţa iz Teksasa".

Još uvek se dobro drţala kada su došli do Trumanovog ranča.

Dţejkob je zaustavio ispred glavnog ulaza. Kuća je bila nekako zloslutno

osvetljena.

— Roz, ne mogu te pustiti samu u takvom stanju - insistirao je Dţejkob.

— Svakako da moţeš - uzviknula je, štucajući i smejući se. Malo je

šeprtljala oko brave i smejući se vikala u noć. - Tako sam bezbriţna!

I Dţejkob je takođe izašao iz kola i uhvativši je pod ruku doveo je do

stepeništa baš u trenutku kada je Truman izašao. Njegove srebrnastosive

oči su sevale, kosa razbarušena nervoznim pokretom

ruku, otkopčane košulje, bez kravate - prava slika nervoznog iščekivanja.

— Do đavola, mislim da je bilo krajnje vreme da se vratiš kući - viknuo je

na Rozmari koja mu se samo nasmešila.

— Htela je čisti viski - objasnio je Dţejkob umorno.

— Do đavola, to nisi smeo da dozvoliš - kazao je Truman. - A moţda si je

namerno naveo na to?

Dţejkobove usne se stisnuše. - Još jedna takva primedba i ja ću te prostrti

po patosu - rekla je Dţejkob mirno.

Truman ispruţi ruku da uhvati Rozmari. - Fibi će se postarati o njoj -

rekao je. - Nemoj da ti se motor hladi.

Dţejkob je zurio u njega. - Jesi ah izgubio svoju pušku? - izazivao ga je

namerno.

Truman duboko uzdahnu i oči mu se suziše. - Obojica smo svesni da si

uspeo da je pridobiješ u trenutku slabosti, jer, ona ne bi nikada pristala da

me napusti. Ne očekuj bilo kakve usluge. I ne za- kazuj joj sastanke, jer će

imati da padne na nos od posla u toku ove nedelje - do- dao je značajno.

— Nema veze - odgovorio je Dţejkob s hladnim osmehom. - Ako me

bude zvala, doći ću, a ti radi šta znaš. Laku noć!

Bez ijedne reči više, Truman je povukao Rozmari u kuću i za sobom

zalupio vrata.

Rozmari je pokušala da izvuče svoju ruku iz čeličnog stiska njegove ruke,

dok je prosto vukao uz stepenište.

— Pustite me! - protestovala je, osećajući da obamrlost izazvana

alkoholom, na koji nije bila naviknuta, nestaje.

— Tek kada te otreznim - rekao je kratko. - Sada ćeš da se okupaš,

devojčice.

— Ja sam se već okupala - odgovorila je gordo.

— Ah, ne onako kako ti sada sledi. Fibi? - viknuo je glasno. - Kada nije

do- bio odgovor, viknuo je još glasnije. - Fibi?

— Dolazim, dolazim, imam samo dve noge i obe koristim na najbrţi

mogući način. - Fibi je gunđala dok se penjala uz stepenice.

— Šta joj se dogodilo? - upitala je zabrinuto kada je pogledala razbarušenu

kosu i sjajne oči mlade ţene. - Ona ne liči na Rozmari. Gde su joj naočare, a

njeno odelo... Jeste li sigurni da je to Rozmari? - pitala je tihim, radoznalim

glasom. - Gde ste je našli?

— Kako izlazi iz automobila Dţejkoba Rejlija kao nevaljalo kučence -

rekao je Truman osorno. - Okupaj je hladnom vodom i otrezni je - dodao

je, bacivši zabrinuti pogled na Rozmari. Ona se čvrsto drţala za naslon

kreveta, kao da joj od toga zavisi ţivot.

— Ah, jadno dete će se smrznuti - bunila se Fibi.

— Ako ti nećeš, ja ću - rekao je, i Fibi je bila sigurna da ga ništa ne bi

sprečilo da svoju pretnju sprovede u delo.

— Šta sve neću doţiveti! - Fibi uhvati Rozmari i povuče je za sobom. -

Hajde, dete, moram da te spasem.

— Zar ne moţeš da me spaseš bez tog hladnog kupanja? - pitala je

Rozmari sneno.

Fibi se samo nasmejala. - Ti znaš da gospodin Truman ne preti u prazno.

Uostalom, odmah ću doći da te ušuškam. Doneću ti aspirin i šolju tople

čokolade.

— Šta će mi aspirin? - mrmljala je Rozmari dok joj je Fibi otkopčavala

bluzu.

Kada je Fibi okupala i ušuškala u krevet shvatila je zašto joj je aspirin bio

potreban. Glava joj je bučala, osećala je mučninu i na samu pomisao na

viski koji je popila. Nije bilo potrebno da joj bilo ko šta kaţe, ah je znala da

će sama sebe da mrzi sutradan ujutru.

Truman je ušao u trenutku kada je Fibi odlazila pošto je donela aspirin i

toplu čokoladu. Nonšalantno se naslonio na naslon kreveta i buljio u bledo

lice uokvireno razbarušenom crnom kosom koja je padala na njena ramena.

— Osećaš se loše? - pitao je mirnog izraza lica, ali su njegove srebrnastosive

oči đavolski sjajile.

— Osećam se uţasno - prošaptala je, uspevši da otpije gutljaj-dva toplog

napitka.

— Hoćeš li još jedan čisti viski? – pitao je.

Zurila je u njega svojim zelenim očima. - Mrzim vas.

— Zašto? Nisam te ja napio.

— Nije ni Dţejkob i zato nemojte njega da krivite.

— Zašto si to učinila, bebice? - pitao je tiho.

Pogledala je njegovo ozbiljno lice i spustila pogled. - Zar mi je potreban

razlog?

— Da! Nikada te ranije nisam video pijanu. Da li si to učinila zbog onoga

što sam ti rekao, Rozmari? - pitao je smrknutog pogleda. -I sama znaš

koliko sam brz i naprasit, ah nisam mislio one stvari koje sam ti rekao. Do

đavola! - gunđao je. - Ne ţelim da odeš. Uopšte ne postoji bilo kakav razlog

za to. Ĉak i kada se oţenim sa Lornom. Vas dve se dobro slaţete.

Muškarci su, mislila je jadno u sebi, najgluplja stvorenja koje je priroda

stvorila.

— Ipak ću da idem - rekla je tvrdoglavo. - Potrebnija sam Dţejkobu nego

vama.

Oči mu se suziše i opasno zasijaše. - Zašto? Da mu kucaš ili...

— Nemojte to da izgovorite, Trumane Mekgaune! - usudila se da kaţe, jer

je vrlo dobro znala šta će reći ako ga ne prekine.

— Mala čistunice - ismevao je, pomatrao je obline njenog tela koje su se

nazirale ispod tankog pokrivača. - Zar vaš odnos nije otišao dalje? Nije mi

jasno kako je uspeo da se uzdrţi da te ne odvuče na neko skriveno mesto?

Tvoj izgled sa spuštenom kosom, bez onih groznih naočara... - Namrštio se.

- Ilije sva ta senzualnost samo spolja?

Pocrvenela je zbog pogleda u njegovim očima. Naterao je da se oseća

ugroţenom, da joj bude neprijatno.

— Zašto ste pretili da ćete ga ubiti? – pitala je.

— Ne znam - odgovorio je pošteno, odmahujući glavom. Izbegla je njegov

pogled, uzela aspirin i popila ga s toplom čokoladom.

— Ostani, Rozmari - rekao je tiho, s neobičnom bojom glasa.

Podigla je pogled. - Ne mogu - rekla je jednostavno. - Ne mogu posle

onoga što sam čula da govorite. Ne mogu kada znam šta stvarno mislite o

meni.

— Zaista znaš? - pitao je, a ona je ugledala nešto tamno, nepoznato u

njegovom pogledu. - Znam li ja?

Osetila je da neka vrsta elektriciteta struji među njima i tek tada je

primetila da je njen pokrivač malo skliznuo i otkrio belinu njene

baršunaste koţe. Posmatrao je kao što nikada ranije nije činio, pogledom

odraslog muškarca, i njeni prsti su drhtali dok je privlačila pokrivač k sebi.

Njegove oči su uhvatile njen unezveren pogled. Polagan, senzualan

osmeh zaigrao je na krajevima njegovih usana i sjaj njegovih očiju je

primora da se oseti ranjivom i slabom. On se nasmeja tiho.

-Tidivno stvorenje - rekao je zamišljenoo.

Nije mogla da se uzdrţi. - Ĉini mi se ste rekli da ličim na kokošku –

odvratila je uvređeno, sećajući se njegovih rrči.

Pošao je prema vratim i zastao s rukom na kvaci, okrenuvši se prema

njoj. - Devojčice, pilići su meki i paperjasti i od njihovog dodira te podilazi

milina- rekao je i nasmešio se, videvši rumenilo koje joj je oblilo lice.

Dugo jerazmišljala o njegovoj primedbi, o pogledu koji joj je uputio.

Dţejkob je bio u pravu. Kada je Truman nešto ţeleo birao načina da dođe

do toga. Pokušaće s udvaranjem, a moţda i nečim još više, da bi sprečio

Rozmari da ode. Zadrhtala je pri pomisli na onaj tamni, čudni plamen koji

je zasjao u njegovim očima dok je očima pratio konturu njenog tela, i pitala

se da li bi mogla da se odupre Trumanu uprkos svoje ljubavi prema njemu.

Ako bi je ikada dotakao... odmah je odbacila tu uznemirujuću misao i

zaspala.

*

Uspavala se prvi put posle tri godine. Pošla je u prizemlje da potraţi nešto

za jelo.

— Puca mi glava - poţalila se Fibi.

— Nije ni čudo. Viski nije za tebe - prekorno je rekla Fibi.

— Gazda je već otišao u polja?

— Nije, čeka te strpljivo da dođeš k sebi da bi ti izdiktirao neka pisma -

čula je nezadovoljni glas iza sebe.

Vidno se trgla kada je ugledala Trumana koji je seo pored nje za sto.

Pogledom je prelazio preko njene figure. Na sebi je imala belu pletenu

košulju i odgovarajuće pantalone. Kosu nije stavila u punđu, jer nije imala

vremena, a naočare je nemarno gurnula na vrh glave, tako daje delovala

vrlo sportski.

— Deluje mladoliko, zar ne? - smešila se Fibi dok je stavljala zemičke i

dţem na sto.

— Kao samo proleće - sloţio se Truman. Posmatrao je Rozmari toplim

pogledom, a ona je bila crvena u licu zbog njegove primedbe. - Bez sumnje,

Dţejkobov uticaj - dodao je s prezirom koji nije ţeleo da sakrije.

— Bez sumnje - sloţila se Rozmari s njim.

Njegove oči sevnuše. Nagnuo se nazad na naslon stolice i pijuckao svoju

kafu. Ona se pripremila za oluju.

Izgleda da je i Fibi to osetila, jer je odjednom obrisala ruke, promrmljala

nešto i izašla.

— Ono što sam rekao Rejliju i dalje ostaje. Ne ţelim da se pojavljuje na

mom imanju - rekao je Truman.

—Ili ćete da ga ubijete? - pitala je bezbriţno, pogledavši ga nonšalantno.

—Ne moram da ga ubijem - odvratio je on. - Ako si naumila da me

napustiš, ima mnogo posla koji ţelim da se završi pre nego što odeš, a to

znači da nećeš imati mnogo vremena za izlaske. Pričuvaj svoje planove

kada budeš radila za njega. Ja te ne plaćam za besposličenje.

—Od kada ja to izbegavam da obavljam svoje duţnosti? - upita ona.

—Od kada si se upetljala sa Dţejkobom Rejlijem.

—Ja se nisam upetljala s Dţejkobom.

—Nisi? - rekao je to s posebnim naglaskom.

Lice joj je pozelenelo od besa. Ustala je, ostavljajući nedovršen doručak. -

Ako ţelite, moţemo da radimo, gospodine Mekgaune.

— Sedi i dovrši doručak - rekao je tiho. - Ne ţelim da se onesvestiš zbog

gladi. Ionako si dovoljno mršava.

Ona besno zabaci svoju dugu, talasastu kosu. - Od mnogih izlazaka -

odgovorila je. - Zahvaljujući vama izgubila sam apetit.

— Samo ti kontriraj - rekao je tiho dok je ustajao - pa ćeš videti dokle ću

ti dopustiti da ideš.

— Ja vas se ne bojim - rekla je prkosno, okrenuvši se da izađe iz

prostorije.

— Još uvek - odvratio je i pošao za njom, i te preteći izgovorene reči

imale su neko zloslutno značenje.

*

Nekoliko časova su radili u napetoj atmosferi. On joj je diktirao pismo za

pismom. Povremeno bi osetila njegov pogled na sebi. Hteo je da se uveri da

li je uspeo da je zbuni. mačke i miša bilo je nešto novo u njenom odnosu

sa Trumanom. Bilo uzbudljivo, ali je stajalo ţivaca.

— Jesi h uspela sve da napišeš? - pitao je kada je završio i poslednje pismo.

— Da - odgovorila je milo. - Da li ste razočarani?

Vilice mu se sastaviše, a lice otvrdnu. Počeo je da ustaje nekem

zloslutnom silovitošću koja je primora da joj srce počne da lupa kao ludo,

kada su se iznenada vrata otvorila i unutra je uletela Lorna kao vetar u

elegantnom kostimu.

— Dobro jutro, dragi! - smešila se Trumanu. - Zdravo, Rozmari - dodala

je prijatnim glasom.

— Dobro jutro! - odgovorila je Rozmari i spustila pogled kada je Lorna

obavila svoje vitke ruke oko Trumanovog vrata i privukla ga k sebi da bi ga

poljubila.

— Rozmari? - Lorna se naglo okrenula raširenih očiju od iznenaođenja. -

Jesi si to ti? - prošaptala je.

—Ona je - Truman se smešio zlobno. Usredsredio je svoj pogled na svoju

sekretaricu. - Dţejkobov ručni rad - dodao je.

Lorna je zadirkivala. - Romansa na vidiku?

- Moţda - oprezno se sloţila Rozmari. Truman se okrenuo. -

Samo da obavim jedan telefonski razgovor., pa ću da te povedem sa sobom

do korala da ti pokaţemo kako ţigošemo stolku.

Rozmari se mogla zakleti da je Lornino lice postalo bar za dva stepena

svetlije. - Ţigosanje? Ali, Trumane, mili - prela je kao mačka, stavljajući

svoju neţnu ruku na njegovu čvrstu, mišićavu.

- Unapred sam se radovala našoj voţnji do Nju Hejvena.

- - Ići ćemo kasnije- odgovorio je Truman neumoljivo. –Sada nemam

vremena. Moram da zovem veterinara. Znaš koliko ima posla kada se sva

stoka okupi.

- - Ne znam, u stvari, nisam baš sigurna da bih ţelela i da znam. –Lorna

se nasmejala nervozno. – Mrzim svu tu prašinu, mili, i stoka tako smrdi.

- Trumanove vilice se stisnuše. – Navići ćeš se na to.

- Lorna popusti. – Moţda. Kada se venčamo, mogu da odem u Nju

Hejven i da pobegnem od svega toga. Zadrţaću svoj stan, pa ćemo moći da

odlazimo tamo za vikend.

- Truman nije na to rekao ni reči, ali, na licu mu se ogledala bura.

Okrenulo je jedan broj i odlučnim glasom obavio razgovor sa veterinarom.

- Moţemo da idemo- Truman se obratio Lorni, uzeo svoj stari širok

rančerski šešir i gurao je ispred sebe ka vratima. Nije ni pogledao Rozmeri.

Bilo je to namerno, Roz je znala, i zato je više vređalo. Truman moţe da

bude pravi đavo kada se stvari ne odvijaju onako kako je on zamislio. E, pa

ovoga puta neće biti onako kako on ţeli, mislila je u sebi Rozmeri.

Sledeća dva dana Roz je radila svoj posao sa preciznošću robota, ignorišući

Trumanove ispade i nestrpljenje, sa stoičkom mirnoćom, mada je bila daleko

od toga da se tako osećala. Izgleda da su trećeg dana stvari došle do

kulminacije, Bio je to dug, zamoran dan i Rozmeri je sela u stolicu za ljuljanje

na tremu i drţeći na krilu razgovarala sa Dţejkobom Rejlijem. Tadaje naišao

Truman.

— Dţejkobe, moram da prekinem -

reklaje ona brzo.

— Kada ćemo se videti? - pitao je Dţejkob.

—Moţda za vikend. Pozvaću te telefonom. Laku noć! - Spustila je slušalicu

pre nego što je mogao bilo šta da kaţe i brzo ustala i ostavila telefon na

svoje mesto. Zatim se vratila na stolicu.

—Razgovarala si sa Dţejkobom? - pitao je Truman bezbriţno.

— Pretpostavljam da mi je to dozvoljeno? - odvratila je slatkim glasom.

I dalje je uporno posmatrao. - Kada si slobodna - sloţio se. - Da h si završila

ona pisma koja sam ti izdiktirao?

—Jesam - rekla je veselo. - Uradila sam i one izveštaje o dodatnom prinosu.

— Tako ste efikasni, gospođice Hempton - rekao je sarkastično. - Kako ću

da ţivim bez vas?

— Vi moţete da ţivite bez igde ikoga - rekla je tiho. - Sami ste sebi

dovoljni, kao mornar.

Ja sam sluţio u mornarici, devojčice- podsetio je.

—Jadna Lorna - promrmljala je. - Nikada neće osetiti da je nekome

potrebna.

—Još kako će to da oseti - rekao je nekim neţnim polutonom, i s osmehom

koji je govorio sve.

Pocrvenela je, jer joj je bilo neprijatno. - Bez sumnje - rekla je odsečno - ali

da li će to biti dovoljno?

On se nasmejao slatko. - Zar ne znaš odgovor na to pitanje?

*

Znala je da se upustila u bitku iz koje ne moţe da izađe kao pobednik. Zaljuljala

je svoju stolicu i prenela svoju paţnju na obrise drveća. u dvorištu i

umirujuću pesmu cvrčaka.

— Danas je stigao ugovor o prenosu imovine, potpisan od strane Lojda

Gordona - kazala je kao uzgred. - Arhitekta vam je takođe poručio da su

planovi za novu poslovnu zgradu gotovi.

— Nikada nisi odobravala moju taktiku, devojčice. Ali, ona uspeva. Niko

ne moţe da uspe u velikim poslovnim transakcijama, a da ne upotrebi

izvesnu dozu nemilosrdnosti.

— Ne mogu da zamislim Dţejkoba takvog - rekla je tiho. I to je bilo

istina.

— Zato neće ništa ni da stvori - rekao je oštro. - Njegovo imanje će ostati

isto kao što je i danas, jer on nema dovoljno ambicija. Ţiveće pristojno, ah

njegove investicije neće mu doneti mnogo.

— To je dobro za Dţejkoba - ustala je u Dţejkobovu odbranu. - Lepo je

kada povremeno naiđeš na čoveka koji je zadovoljan onim što ima.

— A šta on to ima, Rozmari? - pitao je mirno. - Šarm? Produhovljenost?

Ličnost? Ili je samo dobar u krevetu?

U ţivotu nije osetila toliki bes. Drhtala je od ljutine dok je naglo ustala iz

stolice i prošla pored Trumana prema vratima.

— Ne dozvoljavam da me vi ih bilo ko vređa na taj način - rekla je

ledeno.

On naglo ispruţi raku i dohvati je za nadlakticu tako jako da je osetila

strahoviti bol. Naglim trzajem on je okrete prema sebi. Osetila je toplinu

njegovog tela zbog blizine, miris duvana koji se mešao s mirisom znoja.

— Postaješ prokleto drska, devojčice, a to mi se ne sviđa - rekao je glasom

koji je sekao kao noţ. - Moţeš da ujedaš Rejlija tim tvojim jezikom, ah,

ovde to ne pali. Ne dozvoljavam da mi bilo ko odgovara, bar ne na mome

pragu.

— Da, da. Niko se i ne usuđuje - odgovorila je mada je i taj napor da

govori gušio. - Gospodin „svemogući" Mekgaun ne dozvoljava da mu se

protivreči.

— Što ćeš odmah da vidiš - rekao je zloslutno. Bacio je polupopušenu

cigaretu u dvorište i svojim čeličnim rukama zagrlio njeno vitko telo i

pritisnuo ga uz sebe svom duţinom.

V

Osetila je paniku zbog iznenadnog, neočekivanog kontakta. Počela je da

se bori s njim, da se odupire, ne bi li se malo izmakla od njega i izmigoljila

se iz tih ruku koje je osećala kao čelične okove i izbegla teţinu njegovih

grudi.

— Pustite me - vikala je divlje.

— Prisili me - rekao je glasom koji ni- je mogla da prepozna.

Zabacila je glavu i prkosno ga pogledala svojim bledozelenim očima koje

su iskrile. Disala je teško zbog bezuspešnog napora da se oslobodi. Ĉinilo joj

se da joj se telo pretvorilo u metal, da je ukočeno i ledeno, u tom prvom

brutalnom zagrljaju u celom njenom ţivotu.

— Da h si očekivala da ćeš da pobediš - pitao je strogim glasom, a u očima

mu je plamtela prigušena ljutina. - Mogao bih da slomim tvoje mlado telo

kao šibicu.

— U redu. Priznajem da ste fizički jači - rekla je ljutito, još uvek dišući

teško.

— A sada me pustite.

— Ne, dok ne dobiješ ono što si traţila od onog trenutka kada sam se peo

uz ove stepenice - rekao je prigušenim, pretećim glasom.

Pre nego što je mogla da ga upita šta je mislio, on je sagnuo glavu i ona je

prvi put u ţivotu osetila poljubac jednog muškarca.

Ukočila se pri čvrstom, vlaţnom dodiru, zbog njegove ţurbe da prisili

njene usne da mu se pokore pod toplinom njegovih, zbog brutalnog načina

na koji je drţao tako da se osećala slabom da mu se odupre.

Nije imao milosti za njenu naivnost i njeno neiskustvo. Ljubio je strasno,

njene drhtave senzualne usne, dok su mu ruke klizile iza njenih leđa do

kukova i strasno je privlačile uz sebe.

Uplašeni uzvik izlete iz njenog grla. Odupirala se o njegove gradi svom

svo- jom snagom, osetivši neku vrstu uţasa pri dodiru s njegovom golom

maljavom koţom.

On prestade odjednom da je ljubi i zagleda se u njene širom otvorene i

strahom ispunjene oči. Lice joj je bilo bledo kao smrt i još dok je gledao u

nju osetio je kako drhtaj proţima njeno telo koje je bilo tako intimno

priljubljeno uz njegovo.

Odjednom, shvatio je istinu.

— Ovo ti je prvi poljubac u ţivotu? - uzviknuo je, kao da ne moţe da

veruje u sopstvene reči.

Usne su joj drhtale dok je pokušavala da govori. - Jeste - prošaptala je

potreseno. -I ako je to slast poljupca o kome se toliko govori, ne ţelim da

me iko još jednom poljubi.

Njegove ruke se olabaviše i ona iskoristi tu priliku da se izvuče iz

njegovog zagrljaja i da pobegne. Nije se zaustavila dok nije osetila sigurnost

svoje sobe.

*

Cele noći je ponovo i ponovo preţivljavala taj poljubac. Prvi poljubac je

trebalo u sebi da nosi neku neţnost. Sanjala je o tome daje Truman ljubi, da

mu ona uzvraća poljupce, ali, ovaj brutalni napad pre je bio mora nego san.

On je ţeleo da je time kazni, i to je i bila kazna. To je bio način da joj

pokaţe koliko je bila slaba i ranjiva, u odnosu na njegovu snagu. Naučila je

lekciju, ah na način koji je bio bolniji svakim trenutkom koji je prolazio.

Šta h je mislio o njoj? Da je bila laka, da je bila moţda Dţejkobova

ljubavnica? Sklopila je oči, sećajući se svega. Moţda je tako mislio dok je

nije poljubio. Ĉovek Trumanovog iskustva u tome ne moţe da pogreši. Uz

lagani drhtaj setila se s koliko iskustva je ljubio. Pitala se šta bi bilo kada bi

se opustila uz njegovo čvrsto telo i dopustila mu da je nauči kako to moţe

da se odvija između muškarca i ţene. Izigravanje učitelja neiskusne devojke

nije pristajalo Trumanovom karakteru, a da joj pruţa zadovoljstvo bila je

poslednja stvar koja bi mu pala na pamet. Imao je Lornu radi zadovoljstva,

a Rozmari, privremeno, za posao.

Jedina stvar koju nije shvatala bila je zašto je izabrao taj način da joj se

sveti. Truman nije bio čovek koji bi eksperimentisao, ili se zabavljao s

nekom neproduhovljenom ţenom. A to nije bio ni njegov uobičajeni način

osvete. Ali, Rozmari se nikada s njim nije svađala do pre neki dan, ona se

uvek predavala s osmehom i prihvatala svaki njegov, ma koliko

nemilosrdan, plan koji bi smislio tim njegovim briljantnim, pronicljivim

umom. Ah, sada su se stvari promenile. Ona je počela da mu protivreči, a

on to nije dozvoljavao. I on je koristio oruţje koje je imao.

Zagnjurila je svoje lice u jastuk, osećajući da njegova sveţina oduzima

nešto od vreline njenog lica. Zašto se nije za-ljubila u Dţejkoba Rejlija? On

je više bio njen tip. Neţan, ljubazan, briţljiv. Nimalo nalik na Trumana.

Truman bi spalio ţenu i ostavio njen pepeo. Takva mu je bila priroda. I

sada je, više nego ikada, ţelela da se njen otkazni rok što pre završi, da mu

se ne bi pruţila još neka prilika da je još više rani.

*

Kada je Roz sutradan ujutru sišla na doručak i počela da radi, Truman je

već bio otišao na ranč. Kao da je izbegavao da se susretne s njom. Bila je to

smešna misao i ona je istog časa odbaci. Truman je bio čovek takvog kova

koji se nije bojao da se suoči s bilo kim i ne bi se nimalo zbunio zbog onog

što se sinoć dogodilo. Ne bi se čudila da on sve to izvrne tako da izgleda

kao da ga je ona na to navela.

Lorna se nenadano pojavila za vreme ručka, traţila je Trumana.

- Obećao je da ćemo ići danas u Nju Hejven - ljutila se Lorna kada joj je

Roz- mari saopštila da nije videla svog poslodavca od jutros. - Unapred sam

se radovala ručku u nekom lepom, mirnom restoranu.

— Fibi nema ništa protiv da postavi još jedan tanjir - rekla joj je Roz

ljubaznim glasom, smešeći se.

Lorna joj je uzvratila osmeh, ah još uvek nije mogla da se načudi promeni

u izgledu Trumanove sekretarice. - Izgledaš sasvim drugačije - rekla je s

nekim ustezanjem. - Mlađa, ţivahnija. Da h je Truman u pravu kada kaţe

da si zainteresovana za Dţejkoba Rejlija?

Rozmari se vrpoljila na svom sedištu. - On je vrlo drag čovek - priznala

je. -I vrlo je zabavno u njegovom društvu.

— Dosta je stariji od tebe, rekla bih - iskušavala je Lorna.

— Ima samo trideset i četiri godine - podsetila je crvenokosu manekenku.

- Godinu dana mlađi od gospodina Mekgauna.

Lorna se namršti. - Nikada ga ne zoveš Truman, zar ne? Uvek puno ime i

prezime ili gospodin Mekgaun.

Ona sleţe ramenima uz osmeh.

— On je moj poslodavac. Osećala bih se vrlo neugodno da ga zovem

njegovim imenom.

Lorna zatrese glavom. - Nikako ne mogu da shvatim kako moţeš da radiš

s njim iz godine u godinu i da ostaneš na čisto poslovnom odnosu - rekla joj

je Lorna i sela, a zatim pripalila cigaretu svojim dugim, manikiranim

prstima. - Da nisi zbog toga insistirala na svojoj kamuflaţi, da bi sve ostalo

u strogo poslovnom odnosu?

To je malo potreslo, ali Roz nije htela na to da se osvrće. - Moje

vaspitanje ni- je dopuštalo bilo kakvu vrstu nepristojnosti - odvratila je

mirno. - Onda me je Dţejkob jednom zamolio da se drugačije obučem zbog

njega...

Lorna se osmehnula što je delovalo kao neka vrsta olakšanja. - Nisi mogla

da odoliš, zar ne? - smejala se. - Truman mi je rekao da si to ti bila sa

Dţejkobom one noći u klubu. Mora da si se uţasno osećala kada si čula

kako Truman govori o tebi.

— Bilo je... zaista vrlo neprijatno - tiho se sloţila. - Hvala što ste me uzeli

u zaštitu.

— Nema na čemu. Muškarci mogu ponekad da budu uţasni i surovi. Da h

si mu zato dala otkaz?

— Dehmično. Sledećeg jutra smo se strašno posvađali - priznala je. - On...

on je rekao ne prihčno uvredljive stvari o meni. Uz ono što sam slučajno

čula, bi- la je to kapkojaje prelila čašu. A i Dţej- kob pokušava da me

nagovori da predem kod njega već više od godinu dana. Ko- načno sam

pristala.

— On ima sina.

— Boba. Dečaka od četrnaest godina, slika i prilika svog oca. - Nasmejala

se. -I sestru Nives koja mu vodi kuću. Ona je prava dama.

— Meni zvuči kao gotova porodica - primetila je Lorna. - Deca su

jedan od velikih problema u mom braku sa Trumanom. Ne mogu da

prihvatim rizik i da ostanem u drugom stanju bar za nekoliko godina, ako

mislim da nastavim da se bavim ovim poslom. A ja neću da se odreknem

manekenskog posla. I suviše sam mnogo radila da bih postigla sadašnji

renome.

— Vi ste odlična manekenka - rekla je Roz iskreno.

Lorna se lenjo nasmeja. - Vrlo je na- porno i često vrlo teško, ali, ja se

svim srcem predajem tom poslu.

— Zar ne biste mogli da pauzirate dok ne rodite dete? - pitala je Roz

naivno.

— Od samog pomena bebe dobijam ospice - nastavila je manekenka suvo.

- Meni je dvadeset pet godina. Preostalo mi je još nekoliko godina pre nego

što počnu bore da mi se javljaju. Pelene i suze su jadna zamena za

reflektore i platu koju ja dobijam. Truman će to shvatiti. Oboje ćemo

morati da učinimo neke ustupke, ah verujem da će naš brak uspeti.

Truman ne pravi nikakve ustupke, ah, izgleda da to Lorna još uvek nije

shvatila. Roz je imala osećaj da neće na to čekati još dugo.

— Verovatno ga mnogo volite - rekla je Roz smešeći se.

— Draga moja, ljubav se i suviše precenjuje - smejala se Lorna. - Truman

mi je drag, ali, ja ga više ţelim nego što sam zaljubljena u njega. A i on ţeli

mene. I - dodala je suţenih očiju - onog dana kada mi stavi burmu na ruku

on će me do- biti, nikako ranije. – Posmatrala je Rozmarino zaprepašćeno

lice. - Šta je, šokirana si, draga? To je jedini način na koji ţena moţe da

upeca Trumana. On nije od one vrste „ljubav do groba"? On je potentan, i

senzualan muškarac koji traţi da ţena zadovolji njegovu vulkansku strast.

Dosada sam uspevala da ga odrţim na odstojanju, ah verujem da ću uskoro

da ga imam u šaci.

— Tako to predstavljate da zvuči nekako... hladno - kazala je devojka.

Lorna zatrese glavom.

—Nije. Pruţiću Trumanu sve što ţeli, i onoliko koliko sam sposobna,

voleću ga. Ali njemu nije potrebna zaljubljena, posesivna ţena - on je

previše samostalan. Njemu je potrebna ţena u krevetu s vremena na vreme,

koja će ga ostavljati na miru sve ostalo vreme, a ja mogu to da mu pruţim.

Samo mali broj ţena mogao bi da ţivi pod tim uslovima, i ti to znaš. Ţena

koja bi ga volela bukvalno bi ga uništila. A ja to neću.

Gunđajući, Roz je morala da prizna da je manekenka u pravu. Truman ne

bi voleo posedovanje, privrţenost ili zavisnost. Bio je tako nezavisan da ne

bi ţeleo ţenu koja nije kao on. Ta misao je ras- tuţi. Nije videla nikakvu

budućnost.

— 0, mili, tu si! - uzviknula je Lorna iznenada, gaseći svoju cigaretu dok

je Truman ulazio u sobu, sveţe istuširan, mokre kose. Ličio je na nekog

manekena u elegantnom sivom odelu koje je odgovaralo boji njenih očiju. -

Mislila sam da si zaboravio - zadirkivala ga je Lorna, grleći ga.

— Ja ne zaboravljam mnogo, lutkice - rekao je s poluosmehom. On

pogleda Rozmari koja je izbegavala njegov pogled.

— Imaš li dovoljno posla dok se ne vratim iz Nju Hejvena? - pitao je

Truman pomalo ljutitim glasom.

— Svakako - odgovorila je Roz mirno. Još uvek nije htela da susretne

njegov pogled, jer je osetila kako joj srce divlje tuče na sam zvuk njegovog

glasa.

— Ako sve završiše pre vremena, počni da sređuješ fajlove. Izbaci stare

podatke - dodao je grubo. - Hoću da počnem iznova kada dođe tvoja

zamena.

— Da, gospodine - naglasila je namerno, mirnog glasa bez ţurbe, efikasno

kao svaka dobra sekretarica.

Osetila je njegovu srdţbu pre nego što je upravila svoj pogled prema

njegovom licu i uverila se da je bila u pravu. Ona spusti pogled na kalendar

pred sobom.

— Da li imam neki zakazani sastanak danas popodne? - pitao je.

— Ne. Imate sastanak sutra ujutru u osam i trideset sa trgovcem hrane za

stoku iz Fajersajda - podsetila ga je.

— Otkaţi ga - rekao joj je. - Neću se vratiti tako rano. Obavesti ga da sam

sredio taj problem sa lokalnim rančerima.

Šta da radim ako ne mogu da ga pronađem? - pitala je ljutito.

— Onda, idi i doručkuj s njim, draga moja, i objasni mu situaciju -

izgovorio je s ledenom strpljivošću. - Stavi obavezno naočare i obuci neku

od tvojih širokih haljina, verujem da ćeš ga oduševiti.

Stisnula je zube, i da Lorna nije bila prisutna, sigurno bi mu kazala da bi

radi- je pokušala sa striptizom. On kao da je pročitao njenu misao i

arogantno je posmatrao, kao da je izaziva da to i kaţe.

— Moţda ću to i da uradim - rekla je umilnim glasom. - Potrebna mi je

praksa.

Odmah je shvatio na šta je ciljala i samo na trenutak je izgledao zbunjen,

ali, odmah je njegovo lice poprimilo svoj uobičajeni tvrdi izraz.

— Pođimo, lutkice - pozvao je Lornu, stavljajući posesivnim pokretom

svoju ruku oko njenog struka. - Dug je put.

— Nije, ako uzmemo u obzir kako ti voziš - nasmejala se Lorna. - Zdravo,

Rozmari!

- Zdravo! - odgovorila je meko. Umalo nije dodala „lepo se zabavi", ah,

nije smela više da izaziva Trumana. Njegovi postupci su bih nepredvidivi i

ona se setila Dţejkovih reči. Truman je bio opasan. Ako ga se ranije malo i

plašila, nije imala bilo kakvog razloga za to. Sada je bilo nešto drugo. Pitala

se kako će da prođu još ovih nekoliko dana.

Bar se neće vratiti do sutra uveče. Moći će malo da odahne. Ali, biće zajedno

sa Lornom i sama ta pomisao natera je da poţeli da vrisne. Uskoro će

se venčati. Toje barijera koju niko ne moţe da ukloni. Oči joj se napuniše

suzama. Tri godine ga je volela i izgubila ga zbog ţene koja će moći samo

strast da mu pruţi. Neće nikada dobiti sina za kojim je ţudeo, neće imati ko

da se brine o njemu kada bude bolestan, ili kada ostari ili...

Obrisala je suze. To se više nije ticalo nje. Ţivot je bio pred njom i bilo je

vreme da misli na svoju budućnost. Morala je da napravi neke planove.

Morala je sebi da postavi neki cilj. Tre- balo je dobro da razmisli da li je

posao koji je čeka kod Dţejkoba Rejlija njena krajnja stanica. Jedino joj je

bilo jasno da će morati da stvori veću distancu između sebe i Trumana

Mekgauna.

Dţejkob je telefonirao kasno popodne i pozvao je na večeru.

— Prihvatam. - Sloţila se s osmehom. - Truman je odveo Lornu u Nju

Hejven i neće se vratiti do sutra. Cela noć i ceo dan blagoslovenog mira!

— Zar su stvari dotle došle tamo kod vas? - pitao je Dţejkob iznenada i

ona je

mogla da ga zamisli kako škrguće zubima.

Ona duboko uzdahnu. - Tako nekako - konačno je priznala.

— Reci mi, zašto je Truman poveo Lornu u Nju Hejven? - upitao je.

— Na ručak.

— Na ručak? Zašto nisu otišh do Fajersajda? Bliţe je.

— Nemam pojma - odvratila je Roz. - Mislim da je htela da obiđe svoj

stan ili tako nešto. Poslednje dve nedelje provela je ovde, pa se uţelela

grada.

— Nije baš povoljno vreme za Trumana da bude odsutan sa ranča -

primetio je Dţejkob. - Predstoji sakupljanje stoke. To je đavolski mnogo

posla. Nije nimalo lak posao pokrenuti toliku stoku sa zimskih na letnje

pašnjake, zatim ţigosanje, veterinarski pregled, vakcinisanje...

— Nemoj meni da pričaš - uzdahnula je Roz. - Šta misliš na čijem ramenu

kukaju kada nema Trumana u blizini? Radni dan od šesnaest časova, bez

slo- bodnih dana, naţuljena stopala, bez pića, jer im Truman zabranjuje

piće za vreme sakupljanja stoke, mašine koje se kvare... Sve sam to čula i

ponovo ću da slušam. Koliko sam shvatila iz Trumanove priče, sakupljanje

je već počelo, jer je pozvao Lornu da gleda ţigosanje.

— Verovatno onih novih koje je kupio - Dţejkob je podseti. - Kladim se

da je pozvao veterinara Braskina da ili pregleda i vakciniše u isto vreme.

— U pravu si - odvratila je. - 0, boţe, sve je do sada išlo i suviše glatko.

Zaboravila sam da ću morati da preţivim tu uţasnu guţvu dok sam još

ovde.

— Ako ti slomimo nogu, nećeš moći da mu budeš od pomoći - šalio se

Dţejkob.

—0, ne - odgovorila je. - Obe noge su mi potrebne da bih mu se sklonila s

puta!

—Šta to smera, Roz? - pitao je mračno.

— Samo njegova uobičajena nepopravljiva narav - mirno je lagala. - Bolje da

prekinemo i da se spremim. Hoćemo h ponovo do hotela „Kozomora" i još

jednom podstaknemo daminu ljubomoru?

Zaćutao je. - Zašto da ne? Neka vidi šta gubi - kikotao se.

*

Dţejkob je bio mnogo raspoloţeniji nego obično i Rozmari se smejala, što

već nedeljama nije činila. Restoran je bio pun, ali ne i pretrpan, pa je mogla

da vidi kako plavuša gleda u njihovom pravcu.

—Onaje upecana- rekla je Roz Dţejkobu. - Mogu ti reći da me gleda

popreko.

— Nemaš ništa protiv?

—Zar bih inače bila tu? - pitala ga je Rozmari.

Dţejkob se smešio. - Zar nije slatka, Roz?

—Jeste. Samo, Dţejkobe, nije mi jasno zašto je ne pozoveš pozvedeš negde?

Da li se plašiš nje?

Vrpoljio se na stolici. - Moţda, pomalo. - Uzdahnuo je. - Nisam više u prvoj

mladosti i imam sina. Mnogim ţenama se ta kombinacija ne dopada.

—Moţda će se njoj dopasti. — Roz se naţe prema njemu. - Hajde, idi i

pozovi je da izađete.

— Roz, ne mogu.

—Moraš. Sakupi hrabrost. Moraš da saznaš na čemu si.

— U redu, Roz, u pravu is. Idem, ah ako me odbije, ti ćeš biti kriva.

Gledala ga je ispod oka dok je prilazio stolu za kojim je plavuša sedela

sama. On se nagnuo prema njoj i nešto joj govorio. Videla je osmeh na

devojčinom licu i ona se opusti. Neţni pogled koji je plavuša uputila

Dţejkobu govorio je više od bilo kakvih reči.

*

Sve vreme dok su se vozili natrag na ranč, Dţejkob je pričao samo o

Barbari, kako je divna i koliko je srećan što je nazad prihvatila da izađe s

njim.

— Kako to „najzad" kada je nikada ranije nisi pozivao - dirala ga je

Rozmari. Oboje su se smejali i bili zadovoljni ovim izlaskom.

Kada su stigli pred Trumanovu kuću, Dţejkob je zaustavio auto.

— Voleo bih kada bih mogao nekako da ti pomognem, a ne samo da ti

dam zaposlenje - kazao je.

— Sve je u redu, Dţejkobe - rekla je, okrećući nervozno torbicu u ruci. -

Samo sam malo iscrpljena, a to će vreme da sredi. Nisam još odlučila o

svojoj budućnosti. Moţda neću dugo da ostanem ni kod tebe. Uvek sam

nekako mislila da ću ovde i ostati - rekla je s uzdahom i pokazala na

Mekgaunov ranč. - Ali, stvari su se promenile. Sada sam shvatila da postoje

i druga radna mesta na kojima bih zadovoljila. Mogla bih da se zaposlim

kod nekog advokata, lekara, ih da nešto studiram. Svet se otvara preda

mnom.

— Zar ti neće biti ţao da odeš odavde? - upitao je razmislivši malo.

Pogledala je sebi u krilo. - To nisam rekla. Međutim, vreme leči većinu

rana, pa čak i one koje nanese Truman Mekgaun. Preţiveću, kao i ostali.

On podiţe njeno lice prema prigušenoj svetlosti koja je dolazila iz trema.

— Truman je prokleta budala - rekao je tiho. - Lorna nije ţena kakva

njemu treba. Ranč će joj se smučiti za dve nedelje, pa će pobeći u Nju

Hejven da se oporavi. Ne verujem da grešim, ah ona će da ţivi tamo, a

Truman ovde, i on će morati da ide u Nju Hejven da bi je video. Ona se

neće nika