W. Dilthey (1833 - 1911) (Beleške sa predavanja )

Nemački filozof i psiholog. Pripada Vuntovoj epohi. Sličnosti po shvatanju psihologije i stavu da psihologija nije bila tako jednoznačna. Diltaj je gotovo potpuno ignorisan. Pripada posthegelovskom dobu, a to doba možemo opisati kao doba koje je primarno interesovanje prebacilo na iskustvo i iskustveno. Ali, iskustvo nije tako jednostavno. Diltaj je zastuapo holistički (celoviti) pojam iskustva. Sa druge strane, on nastavlja filozofski projekat utemeljenja znanja. To je započeo Kant Kritikom čistog uma, a nastavio Diltaj Kritikom istorijskog uma. Možemo ga svrstati u idealističku tradiciju, ali on ju je proshirio i obogatio.

Diltaj se uključuje u diskusiju o prirodnim i humanističkim naukama. Njegovo interesovanje se odnosi na duhovne nauke. Prirodne nauke su se do 19. veka već potvrdile; sticanje znanja koje se može potvrditi. Zahvaljujući tome prirodne nauke su se i istakle. Druge nauke su htele to da preuzmu, da steknu status prirodnih. Počele su da se vode rasprave da li se taj odnos svodi na model prirodnih nauka. Nasuprot primarnosti metoda, primaran postaje predmet.

U čemu je razlika između čoveka (svesti) i kamena? Samo telo /kamen/ nema uticaja na izbor, dok čovek mozhe da bira. Da bismo opisali ljudski postupak, moramo da razumemo namere; koji je cilj, svrha i to je konstitutivno za samo određenje delanja i ne može se svesti samo na niz opisa koji odgovaraju fizičko-hemijskim procesima. To se može samo poniranjem u tu dublju strukturu. To je ono shto razlikuje predmet duhovnih i prirodnih nauka. Kao što ljudsku istoriju ne čine samo istorija oruđa već i ideja. To je jedan simbolički univerzum. Područje ljudskog delanja je konstitutivna dimenzija smisla (koji se može dokučiti na specifičan način). Kada se govori o čoveku, duhovnim nakama subjekt je sadržan u objektu saznanja. To je bila ta velika dilema; prirodne i duhovne nauke su različite i uslovljene su razlikama u predmetu izučavanja. Ta dilema je zaokupljala i Diltaja.

Diltaj je relevantan za psihologiju, uprkos tome shto ga je istorija psihologije zaboravila. Prema Diltaju, psihologija je trebalo da obavi taj zadatak - utemeljenje duhovnih nauka.

3 faze Diltajeve koncepcije:U poslednjoj fazi se odvojio od psiholoških pojmova i okrenuo se

hegelovskoj tradiciji objektivnog duha.Prva faza se hronološki mozhe locirati u 80-e godine 19. veka.Druga faza - 1894. je objavio Ideje o opisnoj i raščlanjavajućoj

psihologiji. U prvoj fazi Diltaj je postavio sebi zadatak postavljanja i proširenja duhovnih nauka. Smatrao je da je nužno zasnovati znanje na sigurnim temeljima. Ali, smatrao je da je ljudsko iskustvo bogatije nego samo saznanje. Empiristička i Kantova filozofija operišu, u najboljem slučaju, saznajnim subjektom. Ne teče prava krv, vej razrađena misaona aktivnost. Čovekov odnos prema svetu nije svodljiv samo na saznanje već ima i afektivnu i voljnu dimenziju.

ISKUSTVO ~saznajna

1

~afektivna~voljna dimenzija.

Tu Diltaj vidi zadatak duhovnih nauka, kao shto je u svom vremenu video vreme za njih. One mogu da budu filozofski dobro zasnovane.

Diltaj je u drugoj fazi ponudio rešenje - psihološko utemeljenje duhovnih nauka. On je smatrao da je čovekovom iskustvu neposredno dat doživljaj celovitog sklopa, i to treba da bude polazište i psihologija koja će moći da ispuni zadatak zasnivanaja duhovnih nauka.

Treba razumeti Diltajev pojam iskustva. On smatra da su sve nauke iskustvene. Ali, empirija, iskustvo, nije svodljiva na saznajnu dimenziju, a ni na čulno iskustvo. Njemu je potreban bogatiji pojam iskustva, ali to iskustvo nam je dato u doživljaju našeg odnosa prema svetu. Formulišu se hipoteze između elemenata. To je objašnjavajuća psihologija i Diltaj kritikuje pretenzije takve psihologije. Pored objašnjavajuće, potrebno je izgraditi i opisno ili analitičku psihologiju, tj. raščlanjujuću i ona mozhe da ispuni zadatak, jer je njeno polazište u celovitom doživljaju, dato nam je iskustvo. Kao shto nam je neposredno u dozhivljaj data i religioznost. Bio mu je potreban drugachiji pojam iskustva i psihologije.

Kritichar Ebinghaus Psihologija ima dugu proshlost, a kratku istoriju.Diltaj nije protivnik iracionalzima, vetj se zalazhe za konstatualizovanje

znanja.Diltaj smatra da se chovek spoznaje kroz svet i to je ta vazhna

karakteristika.AKo je sve relativno, to bi bio skepticizam. Kroz istoriju je nastalo sve

shto chini ljudski rod, ali ne sledi ni relativistichki ni skeptichki stav. Diltaj: "Istorijski um."

Naglashava se i uoga samog uma, rech je o istorijskom umu. On posmatra um u istorijskom kontekstu. Tu je sadrzhana dimenzija objektizovanja uma, ali i dimenzija samospoznaje uma, kritike uma. I kritika uma je delo istorijskog procesa.

Ukljucheni smo u taj proces. Veruje u kompetenciju istorijskog uma. U tretjoj fazi ukljuchena je kategorija izraz. Izraz je povezan sadozhivljajem i tako postaje drugiima dostupan.Tretji pojam je razumevanje izraza, onoga shto jee distupno. Tako dopiremo do samog dozhivljaja. To najvishe definishe hermenautichku situaciju. Mozhe se odrediti kao umetje razumevanja tumachenja. To je uchenje o veshtini tumachenja i taj modalitet saznanja je neophodan. "Prirodu objashnjavamo, drushtveni zhivot razumemo." Na razumevanju je izgradjen ljudski svet. ALi, Diltaj je razumevanje podvrgao metodskoj refleksiji.

Pitanje je da li postoji samo jedan modalitet saznanja ili je potreban taj drugachiji.

Problem tumachenja Homera vetj tada se javlja kao herm. problem. Postoji vetj duga tradicija tumachenja alegorija, ti chini istoriju hermenautike. Na tom pitanju tumachenja su se desili rascepi u celini. Ona je insistirala na nuzhnosti tumachenja Biblije i u renesansi je bilo plodno vreme za hermenautiku. P:ostoji teoloshke, literarne hermenautike. Pravila kako se odredjeno mesto tumachi.

Shlajermaher je napustio tradiciju pravila hermenautike i zasnovao psiholoshku koncepciju. Ona je podrazumevala da se razumevanjem umetnichkih dela mzhe uzhiveti u dozhivljeni svet autora takih dela. On je

2

verovao da mozhemo da razumemo i dela iz drugoh epoha. U daljem razvojum ovakvo shvatanje herm. biva kritikovano u delu Kritika i metoda H. G. Gadamera. Za njega razumevanje nijed metod saznanja. Razumevanje je nachin postojanja choveka u svetu. Da egzistira kao bitje koje razumea. On je kritikovao opsednustost metodom u nauchnom saznanju, ona ne mozhe biti put do istine. Ne mozhemo stitji do razumevanja koje bi bilo iscrpno.Prema njemu je herm. filozofija osnova filozofije.

Zasnivanje duhovnih nauka-Vilhem Diltaj (psiholozi)

Objashnjavajuca psihologija utvrdjuje kauzalni sklop pomocu kojeg zeli da pojmi sve pojave dushvenog zivota. Zeli da konstrukciju dushevnog sveta s obzirom na njegove sastavne delove snage i zakone, objasni isto tako kao shto fizika i hemija objashnjavaju telesni svet. Jasni predstavnici objashnjavajuce psihologije su asocijacionistichki psihoolozi Herbert, Spenser i Ten koji zastupaju razlichite oblike materijalizma. Razlika izmedju objashnjavajucih i opisnih nauka izvire iz jezichke upotrebe. Pod objashnjavajucom naukom treba razumeti svako podvodjenje jednog podruchja pojava pod kauzalni sklop izvrsheno posredstvom ogranichenog broja jednoznachno odredjenih elemenata tj sastavnih delova skupa. Ovaj pojam oznachava ideal jedne takve nauke formiran narochito kroz razvoj atomske fizike. Objashnjavajuca psihologija zeli da pojave dushevnog zivota pomocu ogranichenog broja jednoznachno odredjenih elemenata podvede pod jedan kauzalni sklop. Ta ideja u sebi nosi mogucnost neogranichenog razvoja duhovnih nauka ka jednom strogom sistemu kauzalnog saznanja, sistemu koji bi odgovarao onom u prirodnim naukama. Specifichna osobina objashnjavajuce nauke lezi u tome shto je ona uverena da ce iz jednog ogranichenog broja jednoznachno odredjenih elemenata razviti potpuno i jasno saznanje dushevnih pojava. Ovu psihologiju bismo mogli da oznachimo i kao konstruktivnu. Objasnjvajuca psihologija moze da ostvari svoj cilj jedino povezivanjem hipoteza. Pojam hipoteze shvatamo na razlichite nachine. Svaki zakljuchak koji putem indukcije dopunjava celokupnost iskustvasmemo najpre da oznachimo kao hipotezu. Zakljuchna rechenica sadrzana u jednom takvom zakljuchku sadrzi jedno ochekivanje koje se preko onog shto je dato proteze na ono shto nije dato. Bilo bi besmisleno hteti iz psihologije iskljuchiti hipotetske sastavne delove. U prirodnim naukama se pojam hipoteze formirao se u odredjenom smislu na osonovu uslova saznanja prirode. Kako je u chulima data samo koegzistencija i sukcesija bez uzrochnog sklopa onog shto postoji istovremeno ili jedno iza drugog, to kauzalni sklop u nashem shvatanju prirode nastaje tek kroz dopunu. Hipoteza predstavlja nuzno pomocno sredstvo napredujuceg saznanja prirode. Po pravilu se postavlja vishe hipoteza kao podjednako mogucih, to je zadatak da se posredstvom razvijanja onog shto iz njih sledi i uporedjivanja toga sa chinjenicama jedna hipoteza dokaze a druge iskljuche. Snaga prirodnih nauka lezi u tome shto imaju pomocna sredstva pa tako postupku daju najvishi stepen tachnosti i sigurnosti. U kojoj tachki ce jedna hipoteza koja lezi u temelju jedne prirodno nauchne teorije preko povezivanja sa ukupnim prirodnim saznanjem i preko

3

proveravanja konsekvenci na chinjenicama dostici takav stepen verovatnoce koji joj omogucava da odbaci ime hipoteze predstavlja nereshiv problem. Postoji jednostavna osobina s obzirom na koju mogu da unutar shirokog podruchja razlikujemo hipoteze od stavova zasnovanih na zakljuchcima. Tamo gde jedan zakljuchak jednu pojavu ili krug pojava dovodi u jedan za njih zadovoljavajuci kontekst, koji je u skladu sa svim inache postojecim chinjenicama i opshtevazecim teorijama ali ne moze da iskljuchi druge mogucnosti objsanjenja to je hipoteza. Ova osobina se nikada ne pojavljuje ako jedan stav nema status hipoteze. Mi ne posedujemo apsolutnu osobinu s obzirom na koju bismo prirodno naucne stavove koji su pronashli definitivnu formulaciju, mogli u svim uslovima da razlikujemo od stavova koji sklop pojava izrazavaju privremeno samo imajuci u vidu trenutno stanje nasheg znanja o ovim pojavama. Izmedju najvisheg stepena verovatnoce koji doseze induktivno utemeljena teorija i apodiktichnosti karakteristichne za osnovne matematichke odnose uvek ostaje nepremostiv jaz. Hipoteze nemaju odluchni znachaj samo kao odredjeni stadij u nastanku prirodno nauchnih teorija; nemoguce je sagledati na koji nachin bi nashe objashnjenje prirode i uz pretpostavku o najvishem mogucem rastu njegove verovatnoce moglo da ikada izgubi hipotetski karakter. Ukoliko objashnjavajuca psihologija zeli da sada postupak prirodno nauchnog formiranja hipoteza kojim se datosti dodatno prikljuchuje jedan kauzalni sklop prenese na dushevni zivot nastaje pitanje o opravdanosti ovog prenosa. Potrebno je pokazati da se u opbjashnjavajucoj psihologiji ovo prenoshenje zaista zbiva, i potrebno je navesti gledishta s kojih se ovo prenoshenje stavlja u sumlju. Konstatujmo chinjenicu da svakoj objashnjavajucoj psihologiji u osnovi lezi jedna kombinacija hipoteza chiji hipotetski karakter s obzirom na navedenu osobinu nesumljiv, tj one nisu u stanju da iskljuche ostale mogucnosti. U objashnjavajucoj psihologiji svakoj takvoj vezi hipoteza suprotstavlja mnoshtvo drugih hipoteza. Nereshivost metafizichkog problema odnosa duhovnog i telesnog sveta josh uz to sprechava chisto sprovodjenje sigurnog kauzalnog saznanja na ovom polju. Ukoliko zelimo da izgradimo potpuno kauzalno saznanje zapleteni smo u maglu hipoteza. Posredstvom pukih hipoteza se iz psihichkih elemenata i procesa izmedju njih izvodi samosvest. Posedujemo samo hipoteze o uzrochnim procesima preko kojih stecheni dushevni sklop neprekidno na nashe svesne procese zakljuchivanja i htenja tako snazno i zagonetno utiche. Hipoteze kao elementi psiholoshkog kauzalnog objashnjenja omogucavaju dedukciju svih dushevnih pojava i na njima treba da potvrde svoju istinitost. Zastupnici objashnjavajuce psihologije obichavaju da se u cilju obrazlozenja opsezne primene hipoteza pozivaju na prirodne nauke. Na pochetku istrazivanja utvrdjujemo pravo duhovnih nauka da svoju metodu samostalno odrede u skladu sa njihovim objektom. Duhovne nauke moraju polazeci od najopshtijih pojmova generalnog uchenja o metodu preko proveravanja na svojim specifichnim objektima da dospeju do odredjenih postupaka i principa unutar svog podruchja kao shto su uchinile prirodne nauke. Nashe saznanje moramo prilagoditi prirodi nashih objetat. Duhovne nauke se od prirodnih razlikuju pre svega po tome shto ove druge za svoj predmet imajju chinjenice koje u svest dolaze spolja pojavljuju se kao fenomeni i date su pojedinachno dok se u duhovnim naukama chinjenice pojavljuju iznutra kao realnost i kao jedan zivi sklop. Za prirodne nauke iz ovog sledi da je sklop prirode u njima dat samo preko dopunjujucih

4

zakljuchaka posredstvom jedne veze hipoteza. Za duhovne nauke sledi naprotiv da to njima u osnovi svuda lezi sklop dushevnog zivota kao izvorno dat. Prirodu objashnjavamo, a dushevni zivot razumevamo. Jer u unutrashnjem opazanju su dati procesi, dejstva veze funkcija kao pojedinachnih chlanova dushevnog zivota u vezi sa celinom. Dozivljeni sklop je primaran, distingviranje njegovih pojedinachnih chlanova dolazi naknadno. Unutar psihologije hipoteze ni u kom sluchaju ne mogu da igraju istu ulogu kao unutar saznanja prirode. U tom saznanju se celokupna povezanost ostvaruje kroz formiranje hipoteza dok je u psihologiji upravo sklop izvorno i kontinuirano dat u dozivljaju Zivot je svuda samo kao sklop tu. Da bi psihologija u velikoj grupi dushevnih chinjenica proizvela temeljni sklop njoj dakle nisu potrebni pojmovi koji bi chinili osnovu zadobijeni preko zakljuchivanja. Nije prinudjena da kada o uzroku takvih procesa formira jednu hipotezu tu hipotezu uzida u temelje psihoologije. Njena metoda potpuno se razlikuje od metoda fizike. Hipoteza nije neophodna osnova. Objashnjavajica psihologija podvodi pojave dushevnog zivota pod ogranicheni broj jednoznachno odredjenih objashnjavajucih elemenata sasvim hipotetichkog karaktera. Onda se ne mozemo saglasiti s tim da se to shto predstavnici objashnjavajuce psihologije proglashavaju za neizbeznu sudbinu celokupne psihologije moze obrazlozitit s obzirom na analognu ulogu hipoteza u saznanju prirode. U psiholoshkom podruchju hipoteze ni u kom sluchaju nemaju uchinak kao u prirodno nauchnom saznanju. U podruchju dushevnog zivota ne mogu se chinjenice podignuti do tachne odredjenosti, neophodne za proveravanje jedne teorije preko uporedjivanja njenih konsekvenci s takvim chinjenicama. Ni u jednoj odluchnoj tachki nije uspelo iskljuchivanje drugih hipoteza i potvrdjivanje one hipoteze koja je ostala. Na granichnom podruchju prirode i dushevnog zivota su se eksperiment i kvantitativno odredjenje pokazali korisnim za formiranje hipoteza. Za centralna podruchja psihologije to se ne moze reci. Ovde za hipotezu vazi ono shto Shopenhauer pogreshno tvrdi za sve hipoteze:jedna takva hipoteza vodi u glavi u kojoj je jednom dobilaa svoje mesto ili je chak urodjena jedan zivot koji je slichan zivotu organizma ukoliko ona iz spoljashnjeg sveta preuzima samo ono shtto je za nju korisno i homogeno dok ono shto je heterogeno i shtetno ili uopshte ne pushta da dodje do nje ili ako neizbezno dodje sasvim neokrnjenog ponovo izbacuje. Zbog toga takva povezivanja hipoteza u objashnjavajucoj psihologiji nemaju izgleda da se ikada dignu do ranga koji imaju prirodno-nauchne teorije. Ostaje otvoreno pitanje da li bi opisni ili analitichki pristup mogao da izbegne zasnivanje nasheg razumevanja dushevnog zivota na osnovu hipoteza. Objashnjavajuca ili konstruktivna psihologija koja operishe hipotezama, po analogiji sa saznanjem prirode, ima negativne posledice na razvoj duhovnih nauka. Pozitivnim istrazivachima na ovom podruchju se danas chini nuzno ili odricanje od svakog psiholoshkog zasnivanja, ili prihvatanje svih nedostataka objashnjavajuce psihologije. Duhovne nauke ili koriste osnovu koju im pruza psihologija i time poprimaju hipotetichki karakter ili pokushavaju da svoje zadatke reshe bez nachela bilo kakvog nauchno sredjenog pregleda nad dushevnim chinjenicama oslonjene ne samo na dvoznachnu i subjektivnu psihologiju zivota. Objashnjavajuca psihologija prenosi na teoriju saznanja i duhovne nauke svoj potpuni hipotetichki karakter. Teorija saznanja i duhovne

5

nauke se u odnosu na potrebu za psihologijskim zasnivanjem ipak mogu da ujedine i pored znatne razlike s obzirom na obim i dubinu ovog zasnivanja. Duhovne nauke traze upravo za pojmove i stavove kojima su prinudjene da operishu jednu chvrstu, opshtevazecu osnovu. One imaju sasvim opravdanu odbojnost prema filozofskim konstrukcijama oko kojih se vodi spor i koje ovaj spor tako unose u empirijske analize i poredjenja. Nije potrebno dokazivati da bi objashnjavajuca psihologija ukoliko bi se zasnivala samo na hipotezama koje ne mogu da poprime status teorije koja bi bila uverljiva i koja bi iskljuchila druge hipoteze, nuzno morala da prenese svoju nesigurnost na iskustvene nauke o duhu, koje bi se na nju oslanjale. Empirija koja se odriche toga da iz razumljenog sklopa dushevnog zivota utemelji ono shto se u duhu dogadja nuznim je nachinom naplodna. Ovo se moze dokazati na svakoj pojedinachnoj duhovnoj nauci. Svakoj od njih su potrebna psiholoshka saznanja. Psiholoshke chinjenice chine sastavni deo sistema kulture, bez psiholoshke analize oni se ne mogu razumeti. One u sebi sadrze sklop, jer je dushevni zivot jedan sklop. Razumevanje ovog unutrasnjeg sklopa u nama uslovljava saznanje. Razvo jpojedinachnih duhovnih nauka vezan je za izgradnju psihologije tako i njihovo povezivanje u jednu celinu moze da bude izvrsheno bez razumevanja dushevnog sklopa u kom su one povezane. Bez uspostavljanja veze sa psihichkim sklopom u kome su veze utemeljene su agregat, svezanj, ali ne sistem. Gruba predstava o njihovoj povezanosti zasniva se na gruboj predstavi o sklopu dusevnih pojava. Veze u kojima se privreda, pravo, religija, umetnst, nauka nalaze medjusobno i sa spoljasnjom organizacijom ljudskog drustva, mogu se uciniti razumljivim ipak samo iz obuhvatnog, jednoobraznog dushevnog sklopa iz kog su nastale i egzistiraju bez ugrozavanjaIsta poteshkoca opterecuje teoriju saznanja, jedna vrsna shkola koja se odlikuje ishtroumnoshcu svojih predstavnika zahteva potpunu nezavisnost teorije saznanja od psihologije. Ona tvrdi da je u Kantovoj kritici uma preko jedne narochite metode, ova emancipacija teorije saznanja od psihologije u principu izvrshena. Ona zeli da razvije ovu metodu. Njoj se chini da tu lezi buducnost teorije saznanja. Duhovne chinjenice, koje chine materijal teopije saznanja ne mogu medjusobno povezivati a da u pozadini ne postoji neka predstava dushevnog sklopa. Privid da se ovo moze uchiniti se zasniva na tome da teoretichar saznanja u svojoj vlastitoj zivoj svesti poseduje ovaj sklop i prenosi ga u svoju teoriju. On ga predpostavlja. On se koristi njime. On ga ne kontrolishe.Zbog toga se nuzno u njemu iz jezichkog i misaonog kruga epohe podvlache tumachenja ovog sklopa u psiholoshkim pojmovima. Osnovni pojmovi Kantove kritike uma u potpunosti su poticali iz jedne odredjene psiholoshke shkole. Klasificirajuce uchenje Kantove epohe o mocima je u njegovoj kritici uma imalo za rezultat kruta izdvajanja odvajanje fahova. Npr razdvajanje opazanja i mishljenja kao i materije i forme saznanja. Oba razdvajanja, tako kruta kakve ih kant shvata, razaraju jedan zivi sklop. Ni na jedno svoje otkrice Kant nije polagao kao na oshtro razdvajanje prirode i principa opazanja i mishljenja. Ali on prevladava to strogo razdvajanje dajuci jasne dokaze o delatnosti razuma unutar chulnosti.Kant nije mogao da dedukuje ove kategorije iz diskurzivnog mishljenja. Celokupno diskurzivno mishljenje se ne moze predstaviti kao jedan vishi nivo misaonih procesa. Danas ne mozemo tako chvrsto drzati odvajanje materije i forme sprovedenog u Kantovom sistemu. Mnogo vazniji su unutrashnji odnosi koji

6

svuda postoje izmedju raznovrsnosti oseta kao materije nasheg saznanja i forme u kojoj ovu materiju shvatamo. Mi istovremeno posedujemo medjusobno razlichite zvuke i ujedinjujemo ih u svesti a da njihovu razdvojenost ne shvatamo kao uporedjivanje. Jedno mnoshtvo oseta mozemo da zajedno u jednoj uporedosti.Odnos psihologije i teorije saznanja-Odnos psihologije prema teoriji saznanja je drugachiji od odnosa bilo koje druge nauke prema njoj pa chak i od odnosa od strane Kanta predpostavljenih matematike, matematichke prirode, prirodne nauke i logike. Dushevni sklop chini osnovu saznajnog procesa i saznajni proces se prema tome moze prouchavati samo u tom dushevnom sklopu i da se odredjuje s obzirom na njegove moci. Metodsku prednost psihologije smo videli u tome shto je dushevni sklop njoj dat neposredno, zivo kao dozivljena realnost. Dozivljaj tog sklopa lezi u osnovi celokupnog shvatanja duhovnih istorijskih i drushtvenih chinjenica. Istorija-nauka duha ima kao svoju osnovu ovaj dozivljeni sklop i ona ga postepeno uzdize do jasne svet. Osnova teorije saznanja se sastoji u zivoj svesti i opshtevazecem opisivianju ovog dushevnog sklopa. Teoriji saznanja nije potrebna jedna dovrshena, provedena psihologija. Ali provedena psihologija je ipak samo nauchno dovrshenje onog shto takodje chini osnovu teorije saznanja. Teorija saznanja je psihologija u kretanju, i to psih. koja se krece prema jednom odrejdneom cilju. Svoju osnovu ona ima u samosvesti koja obuhvata celokupno neokrnjeno stanje dushevnog zivota: smisao opshtevazecosti, istine, stvarnosti se odredjuje tek polazeci od ovog stanja. Opisna ili analitichka psiihologija Pod opsinom psihologijom podrazumevamo prikazivanje sastavnih delova i sklopova koji se jednoobrazno pojavljuju u svakom razvijenom ljudskom dushevnom zivotu. I to prikazivanje njihove povezanosti u jedan jedini sklop koji nije dobijen domishljanjem ili zakljuchivanjem nego je dozivljen. Ova psihologije je opisivanje i analiza jednog sklopa koji je izvorno i uvek dat kao zivot sam. Njen predmet chine zakonomernost u sklopu razvijenog dushevnog zivota. Ona prikazuje ovaj sklop unutrashnjeg zivota u jednom tipichnom choveku. Ona posmatra, analizira, experimentishe i uporedjuje. Njen znachaj u rashchlanjenosti nauka se zasniva upravo na tome shto svaki sklop koji ona koristi moze da se posredstvom unutrashnjeg opazanja jednoznachno verifikuje i das e moze pokazati da je svaki takav sklop chlan jednog opuhvatnijeg sklopa do koga se nije doshlo preko zakljuchivanja nego nam je on izvorno dat. Opisna i analitichka psiologija je bitna za objashnjavajucu psihologiju jer objashnjavajuca psihologija u opisnoj dobija chvrste deskriptivne skele, utvrdjenu terminologiju, tachne analize i vazna pomocno sredstvo za kontrolu svojih hipotetichkih objashnjenja. Opisna ili analitichka psihologijaPojam opisne i analitichke psihologije potekao je iz prirode nashih dushevnih dozivljaja, iz potrebe za nepristrasnim i celovitim poimanjem dushevnog zivota, kao i iz sklopa duhovnih nauka i funkcije psihologije unutar njega.Potpuna stvarnost dushevnog zivota mora dospeti do prikazivanja i po mogucstvu do analize pri chemu to opisivanje i analiza moraju da poseduju najveci dostizni stepen sigurnosti. U tom sklopu ce biti vaznije u uskim granicama saznavanja izneti ono shto je sigurno nego istresti obilje nagadjanja o duhovnim naukama. Ono je zadatak psihologije unutar duhovnih nauka, koji se ne moze reshiti konstrukcijom izvrshenom na osnovu

7

hipotetichkih elemenata objashnjenja. Psihologija mora da podje od razvijenog dushevnoog zivota, a na da ga izvodi iz elementarnih procesa. Analiza i sinteza, i njima pripadajuce indukcija i dedukcija neodvojive su i u psihologiji, uslovljavaju se u zivom procesu saznanja. Postupak psihologije mora da bude opisan i analitichan, bez obzira da li su sintetichki misaoni procesi neophodni. Predmet mora da bude razvijeni chovek i potpuni dushevni zivot. On treba u totalitetu da bude shvacen, opisan i analiziran. Opshte metode ljudske nauke na pojedinim podruchijima poprimaju narochit karakter. Pre svega narochita priroda nasheg iskustva o dushevnim pojavama daje saznanju sklopa te prirode posebne osobenosti i da preko toga opshte metode poprimaju na ovom podruchju blaza odredjenja. To se pokazuje vazecim kod metodskih operacija opisivanja i analize, objashnjavanja i stvaranja hipoteza. Ako objekte postavimo u odnose uzorka i dejstva, za to je u chulnim utistima sadrzan samo uslov, koji lezi u pravilnom sledu, medjutim sam kauzalni odnos nastaje iz sinteze koja potiche iz nashe unutrashnjostti. Unutrashnje opazanje pochiva na unutrashnjem saznanju, dozivljavanju i ono nam je dato naposredno. U osetu je dato neshto nedeljivo jednostavno. Ako izvrshimo chin mishljenja onda je u njemu jedno mnoshtvo unutrashnjih chinjenica ipak istovremeno sazeto u nedeljivo jedinstvo jedne funkcije, chime u unutrashnje iskustvo stupa neshto novo, za shta u prirodi ne postoji analogija. Mi neprestano dozivljavamo spajanja, povezivanja dok u isto vreme moramo chulnim nadrazajima da u osnovu stavljamo povezanost i sklop. Psihichka snaga je u stanju da do svesti dovede samo jedan ogranichen broj momenata unutrashnjeg sklopa. Kod nesamerljive promenljivosti sadrzaja svesti neprekidno se vracaju iste veze, i tako se njihova forma postepeno jasno pojavljuje. Isto tako jasnija i sigurnija postaje svest o tome kao ove sinteze ulaze u sve obimnije povezivanja i kako na kraju grade jedan sklop. Ako jedan momenat redovito prouzrokuje drugi, ili jedna klasa momenta drugu, ako onda u drugim ponovljenim sluchajevima ovaj drugi momenat uzrokuje treci, ili druga klasa momenata trecu, i ako se to nastavlja kod 4 ili 5 momenta, onda se iz toga na kraju mora sa opshtom izvesnoshcu formirati svest o sklpopu svih ovih chlanova, mora se formirati svest o sklopu chitavih klasa momenata. U drugim sluchajevima pazljivom koncentracijom posmatrachke delatnosti izdvajamo iz haosa zbivanja jedan pojedinachni deo i pokushavamo da ga neprekidnim opazanjem ili secanjem zadrzimo za shto tachnije poimanje. U hitrom toku unutrashnjim zbivanja izdvajamo jedno takvo zbivanje,izolujemo ga, uzdizemo da pojachane paznje. U toj delatnosti izdvajanja je dat uslov za dalji postupak apstrakcije. Samo pomocu apstrakcije mozemo da iz jednog konkretnog sklopa izdvojimo jednu funkciju, jedan nachin povezivanja. Uz pomoc uopshtavanja utvrdjujemo uvek ponovno vracajuju formu jedne funkcije, ili konstantu odredjene stupnjevitosti osethnih sadrzaja, skalu intenziteta osecanja, onako kako su nam svima poznate. U svim ovim logichkim aktima su sadrzani: razlikovanje, ujednachavanje, odredjivanje stepena razlichitosti. Iz tih logichkih delatnosti nuzno izrastaju podela i imenovanje u kojima lezi zachetak definicije. Razlikotati, izjednachavati, odredjivati stepen razlichitosti, povezivati, razdvajati, apstrahovati, vishe sklopova vezivati za jedan sklop, iz vishe chinjenica dobiti jednoobraznost. Takve operacije su sadrzane u svakom unutrashnjem opazanju ili proizilaze iz njegovog sklopa. Prva osobenost shvatanja

8

unutrashnjih stanja koje uslovljava psiholoshko istrazivanje a to je intelektualnost unutrashnjeg opazanja. Do unutrashnjeg opazanja dolazi, podjednako kao i kod spoljashnjeg opazanja, uz sadejstvo elementarnih logichkih operacija. Na unutrashnjem opazanju moze se narochito jasno videti da su elementarne logichke operacije nerazdvojne od shvatanja sastavnih delova unutrashnjih opazanja. Druga osobenost shvatanja dushvnih stanja je da shvatanje nastaje iz dozivljaja i ostaje povezano sa njim. U dozivljaju se u zajednichkom delanju nalazed zbivanja svih sposobnosti dushe. U njemu je dat sklop, dok chula nude samo mnoshtvo pojedinachnosti. Pojedinachno zbivanje je od strane celog totaliteta dushevnog zivota uneseno u dozivljaj, a njegova povezanost u samom sebi i sa celinom dushevnogg zivota pripada neposrednom iskustvu. Ovo odredjuje priroda razumevanja nas samih i razumevanja drugih. Objashnjenje se odvija posredstvom chisto intelektualnih procesa, ali razumevamo takok shto sve dushevne sposobnosti sadejstvuju u procesu shvatanja. Kod razumevanja polazimo od sklopa celine, koji nam je dat kao ziv da bismo onda iz njega uchinili shvatljivim ono pojedinachno. Upravo to shto zivimo s svesti o sklopu celine nam omogucava da razumemo pojedinachnu rechenicu, pojedinachni iskaz ili pojedinachni postupak. Sve psiholoshko mishljenje zadrzava osnovnu crtu da shvatanje celine omogucuje i odredjuje interpretaciju pojedinachnog. Takodje se i rekonstrukcija opshte ljudske prirode u psihologiji mora drzati izvornog postupka razumevanja. Dozivljeni sklop dushevnog zivota mora da ostane chvrsta, dozivljena i neposredno sigurna osnova psihologije kako god da ona inache duboko ulazi u pojedinachna experimentalna istrazivanja. Sigurnost psihooshkog postupka pochiva na punoj realnosti svakog objetka na neposrednoj datosti njihovog unutrashnjeg sklopa ona ce biti josh ojachana jednom daljom osobenoshcu unutrashnjeg iskustva. Pojedinachni dushevni procesi u nama, povezanost dushevnih chinjenica koje u nama opazamo, nastupaju sa razlichitom svesti o njihovoj vrednosti za celinu nasheg zivotnog sklopa. U samom unutrashnjem poimanju odvaja se bitno od nebitnog. Psiholoshka astrakcija, koja izdvaja sklop zivota, za ovu svoju delatnost poseduje u ovoj neposrednoj svesti o vrednosti pojedinachnih funkcija za celinu jednu nit vodilju koja saznavanje prirode ne poseduje. Daljnja osnovna crta psiholoshkog istrazivanja, ono izrasta iz dozivljavanja samo i da u njemu ukoliko zeli da se zdravo i neometano razvija, mora ostati chvrso ukorenjena. Na dozivljavanje se nadovezuju jednostavne logichke delatnosti, u psiholoshkom posmatranju nalazimo ujedinjenje. Ono omogucavaju fixiranje opazenog u opisivanju, njegovo oznachavanje u imenovanju, pregled nad njim u razdeobi. Kao samo od sebe prelazi psiholoshko mishljenje u psiholoshko istrazivanje. U prirodnim naukama vec trradicionalno postoji razlika izmedju opisnog i ogjashnjavajuceg postupka. Pojam opisne nauke dobija unutar psihologije mnogo dublji smisao nego shto ga moze imati u prirodnim naukama. U psih je sklop funkcija u dozivljaju dat iznutra. Sve pojedinachno psih saznanje je samo razlaganje ovog sklopa. Na taj nachin je ovde neposredno i objektivno data jedna chvrsta struktura tako da opisivanje na ovom podruchju ima nesumljivu i opshtevazecu osnovu. Sklop pojedinih momenata ne dobijamo njihovim dopunjavanjem vec psih misljenje artikulishe i distringvira polazeci od datog sklopa. U sluzbi ove opisane delatnosti stoje logichke operacije: uporedjivanja, razlikvanja, merenja stepena, odabiranja, i povezivanja, apstrakticije, povezivanja delova u jednu

9

celinu, izvodjenje jednoobraznih odnosa iz pojedinachnih sluchajeva, rashchlanjavanje pojedinachnih procesa, razdeoba. Sve su one na jednak nachin ukljuchene u postupak posmatranja. Dushevni zivot shvatamo kao sklop funkciija u kome su sastavni delovi povezani i koji se sam sastoji od pojedinachnih sklopova narochite vrste ok kojih svaki sarzi novi zadatak za psihologiju. Ove zadatke je oguce reshiti samo putem rashchlanjavanja. Opisna psihologija mora istovremeno da bude analitichka. Pod aanalizom uvek razumevamo rashchlanjavanje date kompleksne stvarnosti. Analizom se izdvajaju sastavni delovi koji su u stvarnosti povezani. Analiza ima za svoj krajnji cilj da rashchlanjavanjem stvarnosti pronadje realne faktore a indukcija i experiment su njena pomocna sredstva. Shvacen na ovako opshti nachin posptupak analize je zajednichki duhovnim i prirodnim naukama. Postupak anlaize se razlichito oblikuje u zavisnosti od podruchja primene.Ukoliko je psih mishljenje kontinuirano u prirodnom napredovanju bez usputnih hipoteza prelazi u psih nauku. Analiza se izvrshava tako shto se procesi rashchlanjavaju. Potrebno je objasniti jedan pojedinachni momenat dushevnog sklopa i dovesti ga u vezu sa celim sklopom. Analiza u sebi zadrzava uvek neshto od zivotnog umetnichkog procesa razumevanja. Iz ovih odnosa proizilazi mogucnost jedne psihologije-psihologija analize koja polazeci od na opshtevazeci nacin polomenjog skloa dushevnog zivota analizira pojedinachne chlanove ovog sklopa, njihove sastavne delove i funkcije koje ih povezuju, opisuje, istrazuje, onoliko temeljno koliko je to moguce, ali pri tom ne pokushva da konstruishe celokupni kauzalni sklop psih zbivanja. Dushevni zivot nije moguce komponovati iz sastavnih delova, konstruisati ga sazimanjem. Opis i analitichka psih zavrshava hipotezama dok objashnjavajuca psih njima zapochinje. Mogucnost opisne i analitichke psih pochiva upravo na tome da nam je jedan takav opshtevazeci zakoniti sklop sklop koji obuhvata celokupni dushevni zivot dostupan bez primene metode konstrukcije, razvijenje u objashnjavajucim prirodnim naukama. Opshti deo deskriprtivne psihologije opisuje, imenuje i na taj nachin stvara psih terminologiju. Tu je potrebno rashchlanjavanje. Dalji zadatak opshteg dela je isticanje strukturne povezanosti formiranog dushevnog zivota. Analiza mora da nadje strukturni zakon koji inteligenciju, nagonski i emotivni zivot i voljna delanja povezuje u rashchlanjenu celinu dushevnog zivota. Sklop koji u ovom zakonu strukture dolazi do izrazaja sastoji se jedino od zivih iskustava o pojedinachnim vezama sastavnih delova dushe. Njegovo znachenje nam je dato u unutrashnjem iskustvu. Prma ovom iskustvu je karakter tog sklopa za nas istovremeno teteoloshki i kauzalan. Iz teleoloshkog karaktera ovog sklopa sledi kao 2 osnovni zakon dushevnog zivota koji deluje po uzduznom pravcu-zakon razvoja. Kada u dushevnoj strukturi i snagama ne bi postojala svrsishodnost i vrednosni sklop koji tu strukturu s jednom odredjenom tendencijom tera napred onda se o zivotnom toku ne bi moglo govoriti kao o razvoju. Formule transedentalne filozofije koje se tichu prirode nashe sintetichke moci su samo apstraktni i neprimereni izrazi za osobine nasheg dushevnog zivota koje kroz stvaralachko dejstvo dovode do razvoja i oblika tog zivota. Treci opshti odnos je sadrzan u promeni stanja svesti i u uticaju stechenog sklopa dushevnog zivota na svaki pojedinachni akt svesti. Svaki pojedinachni akt svesti u svom pojavljivanju i karakteru zavisi od celog ovog stechenog dushevnog sklopa i moguce je pronaci prave odnose izmedju uchenja o uskoci svesi, njenom jedinstvu i razlikama unutrashnjih stanja.

10

Slobodna zivotnost dushevnog zivota se analitichki rashchlanjava kroz uvid u ovaj odnos. U sredishtu ovog stechenog sklopa je neprestano delatan splet nagona i osecanja. Interes prelazi u proces paznje. Pojedinachna nadrazenost svesti, ne egzistira apstraktno, vec je chine procesi koji sada oblikuju opazanje, formiraju predstavu secanja, oblikuju cilj ili ideal, i sve to u zivotnom sklopu sa celokupnim stechenim dushevnim zivotom. Unutrashnji, obuhvatni odnos u kojm se polazeci od stechenog sklopa dushevnog zivota deluje na pojedinachne procese u svesti li se na njih neprekidno utiche, stoji u unutrashnjoj povezanosti sa zakonom strukture dushevnog zivota. Taj odnos je zavistan od delatnosti strukture. On nastupa samo bolikovan sa diferenciranjem strukture, kroz koje se medjusobno razdvajaju opazanje, secanje, paznja, nevoljni procesi i volja koja njima ovladava. Odnosi dejstva idu do nastanka intersa, pojachane nadrazenosti svesti, koja dobija svoje mesto u procesima shvatanja. Ti odnosi idu preko sukoba nagona do poticanja praktichnog interesa. Ako su stanja radspodele svesti i procesi dejstva stechenog dushevnog sklopa na formiranje svesnih akata zavisni od zivih odnosa koji potichu iz strukture dushevnog zivota oni ipak formiraju jedan sklop koji uz pomoc apstrakcije moze biti izdvojen. Unutrashnjem opazanju ovaj sklop nije na isti nachin otvoren kao sklop strukture. Dejstvo formiranih odnosa asocijacije gde se u svesti pojavljuje predstava, morala je da ischezne pred kritikom. Psih bi pre svega trebala da tachno opisuje, da se trudi da izdvoji oblike reprodukcije, a da bude obazriva sa uvodjenjem mogucih hipoteza. Svaki pojam o prirodi jedne chinjenice koja se moze reprodukovati i koja je dejstvujuca, koja je postala nesvesna. Kao i svaka odluka o tome da li je psihichka, fizichka ili psiholfizichka ima hi[potetski karakter. Svaki pojam o nastanku reprodukcije je hipoteza, kao shto je hipoteza svaka ideja o nachinu dejstva stechenog sklopa chinjenica na svesne predstave. Ove hipoteze chine stvarnu osnovu objashnjavajuce psihologije. Ove hipoteze podlezu teshkocama koje su za sada nereshive. Medjudejstvo svesti i nesvesnog je za prvu hipotezu nerazumljivo. Sve anegdote koje prelaze iz jedne psih u drugu moraju se podvrgnuti ispitivanju. Sve procese treba uchiniti dostupnim experimentu. Svuda je rech o iskustvu i medjudejstvu nesvesnog i svesnog a nikada o medjudejstvu telesnog i dushevnog; unutar ovog medjudejstva rech je samo o opisivanju njegovih oblika. Postoji rashchlanjavanje 3 sklopa povezana u strukturu dushevnog zivota:Osnovno stanovishte za analizu ovih sklopova rezultira iz nachina na koji su nam dati. Stecheni sklop dushevnog zivota sadrzi pravila od kojih zavisi tok pojedinachnih dushevnih procesa. ON chini osnovni predmet psiholoshkog opisivanja i analize uunutar tri velika, u dushevnu strukturu povezana chlana dushevnog zivota- inteligencije, nagonskog i osecajnog zivota i voljnih delanja. Ovaj stecheni sklop imamo u razvijenom choveku. ON se ne nalazi u celini u podruchju svesti, mozemo ga najpre shvatiti samo posredno, u pojedinachnik delovima ili u dejstvu na dushevne procese. U jeziku, mitu, i religijskom obichaju, moralu pravu i spoljashnjoj organizaciji nalaze se proizvodi sveukupnog dua. Rashchlanjavanje prozivda ljudskog duha koje zeli da zadobije uvid u nastanak dushevnog sklopa, negove oblike i dejstvo mora sa analizom istorijskih proizvoda da poveze posmatranje i sakupljanje delova istorijskih procesa. Analiza nastanka, oblika i dejstva dusevnog sklopa, izvrshena s obzirom na njegove osnovne momente zapochinje rashchlanjenim

11

sklopom opazaja, predstava i saznanja u razvijenom dushevnom zivotu odraslog choveka.Spenser primecuje da se analiza na ovom podruchju najdalje uznapredovala jer se tu na produktima mogu naj;akshe razlikovati sastavni delovi. Zigvart je ustanovio glavni predmet rashchlanjavanja inteligencije- na primeru broja, vremena, prostora i kretanja. Svaki takav sklop predstavlja jedno saznatljivo pravilo, Ako se ova pravila analitichki utvrde, gube se razlike pojedinachnih individuuma, zahvataju se objektivni i konstantni odnosi koji leze u osnovi ljudske inteligencije. Velike konstantne sklopve kojima se krece nasha inteligencija moguce je razlozitit na elementarne sastavne delove i porcese. Time shto se sadrzaji injihove veze pokazuju kao jedni prema drugima promenljiviv, odvajaju se jedni od drugih. Ali na shto vishem nivou se odvijaju pov ezivanja kroz koja se sazima, to je slobodna zivotnost nasheg shvatanj pojavljuje kao delatnost i odvaja od oseta. Moramo uzeti u obzir da u namam samima mora za svaki sklop da bude sazdrzana mogucnost njihovog strukturisanja. U svakom intelektualnom sklopu nalazi se jedan odnos sastavnih delova koje je moguce razlikovati, koji svakako dopushta analitichko prikazivanje ali ne i konstrukciju jednog takvog sklopa. Objashnjvajuca psih zeli da iz odredjenih elementarnih procesa koje prouchava kao shto su asocijacija, stapanje, apercepcija, konstrushe velike sklopove kao su prostor vreme i kauzalnost. Opisna psih odvaja opis i analizu ovih konstantnih sklopova od objashnjavajucih hipoteza. Omogucava opshtevazeci sistem psih saznanja, u kom je celina dushevnog zivota neposredno, jasno i oshtro vidjena. Neizbezno je da o nastanku nasheg opazaja stvarammo hhipoteze.Mi elementarne procse u nama ne opazamo neposredno

Odnos psihologije i teorije saznanja

Po Diltajevom tumačenju, odnos psihologije prema teoriji saznanja je drugačiji od odnosa bilo koje druge nauke prema njoj. Duševni sklop čini osnovu saznajnog procesa. Duhovne činjenice čine materijal teorije saznanja i međusobno se ne mogu povezati ukoliko u pozadini ne postoji neka predstava duševnog sklopa. I sami teoretičari znanja poseduju ovaj sklop, a on naravno biva prenešen na teoriju. Duševni svet unutar svakog od nas uvek posreduje u odnosu sa spoljašnjim svetom. Obzirom da je jasno da jedna teorija saznanja u osnovi razmatra duševni svet, njena saradnja sa psihologijom je neosporna. Teorija saznanja iz psihologije, kao i iz drugih nauka, preuzima ono što bi joj moglo koristiti. Iz psihologije preuzima sklop stavova u meri i na način koji joj je potreban. Nakon što preuzme odgovarajući materijal, testira njegovo važenje i opravdanje primene. Postavlje se pitanje, koliko nesigurna i nedovršena psihologija može da bude od koristi teoriji saznanja koja čini osnovu nauka, temelj i sigurnost? Psihologija poseduje nešto što ni jedna druga nauka ne može da joj pruži. Psihologija ima ogromnu metodsku prednost time što joj je predmet, duševni sklop dat neposredno, kao doživljena realnost. Doživljaj tog sklopa je u osnovi

12

duhovnih istorijskih i društvenih činjenica. Osnova teorije saznanja se sastoji upravo u toj živoj svesti i opštevažećem opisivanju duševnog sklopa. Teorija saznanja svoju osnovu ima u samosvesti koja obuhvata celokupno stanje duševnog zivota, što je predmet i psihologije. Psihologija se može smatrati dovršenjem teorije saznanja, a teorija saznanja je psihologija u kretanju prema određenom cilju.

Zasnivanje duhovnih nauka

Razvoj duhovnih nauka je počeo veoma davno ali još uvek traje. Na putu svog utemeljenja nailazile su na mnoge poteškoće i na medjusobna razilaženja. Duhovne nauke rekonstruisu i utemeljuju istorijski svet. Diltaj se bavi njhovim zasnivanjem i to radi kritikujući Kanta. Diltaj čoveka shvata kao istorijsko biće, biće koje se objektivizuje kroz istoriju. Da bismo razumeli svet, istorijski svet mora biti dostupan saznanju. Kod Kanta i Loka saznanje je shvaceno samo kao kognitivni proces. To je po Diltaju nedovoljno. Odredjen je celovit drustveni sistem u kom su povezani opazaji, misli, osecanja i volja. Zahvaljujuci holistickom odnosu covek je mogao da izgradi holisticki svet- kognitivni, afektivni i voljni procesi. Diltaj kritikuje intelektualizam, zasnivanje istoricnosti saznanja i mogucnost saznanja te istoricnosti.Diltaj je predstavnik dualističke psihologije: prirodno-naučne i duhovno-naučne. Prirodu objašnjavamo, a društveni život razumevamo. Psihologija treba da podje od iskustva koje je dato kao celovito i smisaono. To je psihološki svet pojedinca, ali ni on nije neposredno dostupan drugima. Da bi opisali doživljaje koristimo se jezikom na koji smo upućeni kao sredstva kojima saznajemo doživljaje drugih ljudi. Može se reći da je razvoj duhovnih nauka može da ide u dva pravca. Ugledajući se na naporan ali ipak plodan razvoj prirodnih nauka, duhovne nauke su počele da preuzimaju metode od njih. U ovoj fazi nastaje ključan problem. Usled različitosti predmeta proučavanja ovih dveju nauka, one zahtevaju i različite metode. Predmet istraživanja duhovnih nauka je čovek, kao celina i u čitavoj svojoj kompleksnosti. Čovek, kao takav, odlikuje se mnogobrojnim promenama i uzrokuje promene u sredini. Podatke koje duhovne nauke koriste potiču iz čoveka, kao realnost se pojavljuju iznutra. Intresovanje je usmereno na duhovni život, izvorno dat. iz toga se vidi da duhovnim naukama ostaje da razumeju duhovni život, a prirodnim da svoj predmet objasne. Dakle, nasuprot opštevažećim, potvrđenim činjenicama u prirodnim naukama, duhovne su osuđene na krajnje nestalan subjekt proučavanja. Imajući to u vidu, prvi zadatak im je da samostalno pronađu metod najadekvatniji svom predmetu. Rešenje ovog problema može da ide preko korišćenja hipoteza,a tu se duhovne nauke, sledeći objašnjavajuću psihologiju, oslanjaju na prirodno naučni metod. Na ovaj način ulažu u objektivnost, a ometaju iznalaženja sigurnih osnova i ulaze u začarani krug hipoteza. S druge strane, mogu da se prepuste reševanju problema bez načela, uz oslanjanje na subjektinu psihologiju zivota. Na ovoj bitnoj prekretnici za razvoj duhovnih nauka, preti opasnost od zalaženja u krajnosti. U zelji da izbegnu nepouzdanost kroz nalikovanje filozofiji, beže ka čistoj

13

empiriji koja preti da postane neproduktivna. Ovaj problem je veoma bitno rešiti jer se u duhovnim naukama, pa i psihologiji, na mišljenje nadovezuje delanje, istraživanje.

Svakoj duhovnoj nauci potrebna je psihologija jer veliki broj pojmova samo u psihološkom sklopu može da se objasni, a samo psihologiji je in neposredno dat, u čemu je njena metodološka prednost. Kako su sistemi kulture nastali iz duševnog sklopa, samo kroz njega i mogu da se objasne, a za to je nužna psihološka analiza. Objašnjavajuća psihologija ipak ne pomaže razvoj duhovnih nauke, jer nekritično preuzima metode prirodnih nauka, dok od opisne psihologije imaju više koristi. Bez razumevanja duševnog sklopa, duhovne nauke nisu sistem, jer je on ono sto ih zapravo povezuje.

14