131

Arhe, II, 3/2005.UDK 16:801.73Originalni nauni rad

DAMIR SMILJANINirnberg

DISKURZIVITET I EVOKACIJAFORME LOGOSA U HERMENEUTIKOJ LOGICI

Apstrakt: Zadatak ovog rada o hermeneutikoj logici jeste koncizan prikaz pojma te granine discipline. U prvom delu odreuje se mesto hermeneutiko-logikih teorija u kontekstu lozo-je 20. veka, ujedno se predstavljaju njeni reprezentanti Georg Mi, Hans Lips i Jozef Kenig a onda se daje pregled tema jedne takve logike. Pri tom se u obzir uzimaju kako zajednike osobine tako i (metodske) razlike u nainu razmiljanja hermeneutikih logiara. U drugom delu lanka se, kao svojevrstan uinak hermeneutike logike, predstavlja tematizacija fenomena diskurzivi-teta i evokacije, a to ukljuuje i suprotnost isto diskurzivnih tvrdnji i evokativnih (metaforikih) izraza, odnosno iskaza. Na kraju lanka se iz ugla jedne opte lozofske logike baca pogled na jednu moguu specino lozofsku teoriju miljenja. Moe se oekivati da e hermeneutika logika dati produktivni podstrek konstituisanju jedne takve teorije miljenja. Kljune rei: hermeneutika logika, logos, diskurzivitet, evokacija.

Sasvim uproeno, istorija logike posle Kanta pokazuje dve tendencije: nagli razvoj formalne logike i traganje za alternativnim formama logikog miljenja. S jedne strane se krajem 19. veka, posebno pod uticajem matematike, razvija diskurs formalne logike (moglo bi se rei i formalni diskurs logike), dolazi do jaanja ideje logike sintakse i formalnih jezika, simbolika logika se formira kao samosvojna disiplina, a kao po-sledica te specijalizacije dolazi do odvajanja (u uem smislu) logikih od lozofskih problema. S druge strane, poev sa Kantovom koncepcijom transcendentalne logike, stvara se i jaa svest o mogunostima upotrebe logike i van okvira formalnog i for-malizovanog miljenja, javlja se potreba za logikim prouavanjem raznih sadraja i fenomena, to dovodi do zasnivanja razliitih vidova materijalne logike: transcen-dentalne kod Kanta, Fihtea i Huserla, dijalektike (Hegel), spoznajno-teorijske logike kod novokantovaca itd. Glavno pitanje sa kojim e se u toku 20. veka suoiti logika kao lozofska disciplina je da li se u vidu istog formalizma treba odvojiti od lozoje, poto se njegovi problemi mogu razmatrati nezavisno od lozofske take gledita koju logiar inae zastupa (ako je jo zastupa!), ili se sa promenjenim predznakom u slubi transcendentalne, dijalektike, fenomenoloke ili neke druge lozoje treba zadrati u okviru opte lozoje. No moda je postavljanje takve alternative nepotre-

132

bno ak i kao formalna logika ona je deo lozoje, ako nita drugo onda barem u institucionalnom smislu. Vanije je pitanje da li se zadaci logike mogu traiti i izvan okvira istraivanja forme miljenja, da li svaka logika koja se bavi tom formom mora da bude i formalna logika. Za razliku od logike koja je poetkom 20. veka krenula putem separacije, herme-neutika je ila u obrnutom pravcu: u to vreme dolazi do njene postepene ekspanzije. Istina, i ona je prvobitno bila koncipirana u kontekstu otcepljenja duhovnih od priro-dnih nauka. Hermeneutika metoda je bila zamiljena kao metoda sui generis duhovnih nauka, metoda koju iziskuju predmeti tih nauka, predmeti u mnogome razliiti od onih u prirodnim naukama. Dok je ispoetka bila iskljuivo usmerena na domen interpreta-cije tekstova kao duhovno-istorijskih dokumenata, ona je u prve dve-tri decenije novog veka poela da se proiruje na druge oblasti, da bi se uskoro transformisala u isto lozofsku metodu tumaenja sveta i bitka uopte. Ve kod Vilhelma Diltaja, osnivaa teorije duhovnih nauka, hermeneutika je postala oruem one lozoje koja se bavi trojstvom izraza, znaenja i razumevanja u ivotu. Poto se Diltaj u svom delu zala-gao za sintezu lozoje ivota i hermeneutike, onda ne udi to to sam ivot u takvoj lozoji postaje sloenim tekstom koji valja interpretirati kako bi se adekvatno razu-meo. Ali kako lozoja ivota ne bi ostala na nivou nepromiljenog iracionalizma, to su joj oduvek prebacivali njeni ogoreni protivnici, a hermeneutika mogla da proiri svoj tematski horizont, bio je potreban jo jedan korak ukljuivanje logike u izgradnju hermeneutike lozoje ivota. Taj korak preduzeli su predstavnici tzv. hermeneutike logike. Zadatak ovog priloga je saet prikaz hermeneutiko-logikih teorija, njihovih isto-rijskih korena, njihove sistematike i njihovog mogueg znaaja za sadanju lozoju. Prema tome bie potrebno navesti predstavnike hermeneutike logike, ukazati na slinosti, ali i na razlike njihovih koncepcija, zatim baciti pogled na predmete kojima se bave ili pak ustanoviti specinost perspektive pod kojom se posmatra jedan te isti predmet (I). Na primeru polarizacije fenomena diskurzivnog, predoene u vidu kon-trasta izmeu isto diskurzivnih tvrdnji i evokativnih iskaza, pokazae se kako logika ovde poprima crte jedne obuhvatne teorije znanja koja ak i fenomenu neiskazivog daje logiki smisao (II). Najzad valja razmotriti koju perspektivu bi hermeneutika logika mogla imati u kontekstu sadanje lozoje konkretno: koji doprinos ona moe dati konstituciji jedne isto lozofske teorije o miljenju (III).

I

Verovatno ne zauuje injenica da je ideja hermeneutike logike ponikla u okri-lju Diltajevog impozantnog projekta teorije duhovnih nauka. Diltaj sam ne govori o hermeneutikoj logici kod njega je re o logici duhovnih nauka [Logik der Geistes-wissenschaften]. Koncept takve logike poiva na kritici tradicionalne logike do Kanta i zahteva sledee tematske i metodske promene: kontekstualizaciju logike (logika mora biti smetena u kontekst ivota), genetsku analizu logikih fenomena, ukidanje primata iste teorije, zasnivanje formalnih logikih kategorija u realnim, proirenje dome-

133

na logike (pored diskurzivnog u njenu analizu mora biti ukljueno i ne-diskurzivno miljenje), kao i tematizacija pred- odnosno Nad-racionalnog znanja iji se izraz moe nai u stavovima ivotnog iskustva i ivotne mudrosti, zatim u svetskim nazorima, religiji i poeziji. Meutim, ne sme se izgubiti iz vida da je taj projekat ostao nedovren. Veina Diltajevih tekstova koji sadre nacrte takve logike teorije ini jedan deo nje-gove zaostavtine [1] tako da veina njegovih savremenika verovatno nije ni znala o kakvom opsenom projektu se tu u sutini radi. Nepoznavanje tih i drugih lozofskih ideja, posebno onih koje se tiu elaboracije tzv. lozoje ivota, doprinelo je mnogo stereotipu o Diltaju kao obinom duhovnom istoriaru ije je delo bez znaaja za razvoj sistematske lozofske misli. Ono to je zapoeo Diltaj nastavili su da razvijaju njemu bliski mislioci, a meu njima treba istaknuti pre svega njegovog uenika (i zeta!) Georga Mia [Georg Misch] (18781965), poznatog po svojoj Istoriji autobiograje [Geschichte der Autobiogra-phie, 4 toma], ali i po polemikoj knjizi Filozoja ivota i fenomenologija [Lebensphi-losophie und Phnomenologie] (1930.) u kojoj je stao u odbranu Diltaja i kritikovao Huserla i Hajdegera. Mi je do 1935. bio redovni profesor lozoje u Getingenu [Gt-tingen]. Kljunu ulogu u prezentaciji koncepta jedne hermeneutike logike imaju Mi-ova predavanja o logici i uvodu u teoriju znanja koja je drao vie puta izmeu 1927. i 1934. godine. Ta predavanja (tanije: drugi, sistematski deo predavanja) su pre deset godina izdata pod nazivom Izgradnja logike na tlu lozoje ivota [Der Aufbau der Logik auf dem Boden der Philosophie des Lebens] dakle sa prilinim, ali opravdanim zakanjenjem i moe se rei da zahvaljujui svom obimu (preko 500 strana) predsta-vljaju solidnu osnovu za prouavanje razvoja ideje o hermeneutikoj logici. (Jedan od razloga to je program hermeneutike logike ostao manje-vie nezapaen sigurno lei i u tome to ova predavanja vie decenija nisu bila dostupna iroj lozofskoj javnosti.) U tim predavanjima Mi se nadovezao na ideju ivotno-lozofske logike koja se poela nazirati u kasnom Diltajevom opusu, ali ju je i preciznije artikulisao i ono to je kod njegovog uitelja u raznim rukopisima ostalo u fragmentarnoj formi produbio, sistematski razvio i nadgradio, koristei se pri tom rezultatima tadanjih istraivanja drugih lozofskih disciplina, ali i antropologije, psihologije, biologije, nauke o jeziku. On se ve 1924. u lanku Ideja lozoje ivota u teoriji duhovnih nauka [Die Idee der Lebensphilosophie in der Theorie der Geisteswissenschaften] zalagao za proi-renje logikih fundamenata koje bi moglo doprineti produktivnom prevazilaenju su-protnosti izmeu prirodnih i duhovnih nauka. Tu svoju ambicioznu nameru je konano sproveo u delo u svojim predavanjima. Miova verzija hermeneutike logike je u sutini hermeneutika lozoja logo-sa. Logos () treba shvatiti u punom smislu grke rei: kao jedinstvo misli i rei, miljenja i govora, misaonosti i nedokuivosti, kako to kae Mi, aludirajui pri tom na Heraklitovu koncepciju logosa koja po njegovom miljenju nije bila merodavna za tradiciju logike od Aristotela do Kanta. Inae, slino shvatanje logosa kao jedinstva zborenja i miljenja je zastupao i Hajdeger koji je takoe zahtevao rehabilitaciju anti-kog pojma logosa kako bi se shvatio iskonski zadatak logike (Mi mu inae preba-cuje ontologizaciju logike). Logika se po Miu ne sme ograniiti samo na analizu suda kao isto diskurzivne forme. Naprotiv ona u vidu mora imati itav raspon logosa od

134

elementarnih izraajnih formi kao to su izraz lica ili deiktiki gest preko jezika kao je-dinstva delanja i izraajnog pokreta, rei i reenice kao njegovih elemenata, do govora i sloenijih diskurzivnih formi (naune tvrdnje, formule itd.) i najzad na drugom polu diskurzivnog do tzv. evokativnih iskaza. (Time je skiciran i tok samih predavanja: ona poinju od najelementarnijih formi i uzdiu se do kompleksnijih, isto diskurzi-vnih i evokativnih.) Univerzalna forma, od koje se mora poi u izgradnji logike, jeste izraz. Svet u kom ivimo je po Miu svet izraza. Ve na primarnom stupnju nejezi-kih fenomena u sloju ivotnog ponaanja, ak i kod ivotinja mogu se pronai tragovi smisla i znaenja. Otuda izgradnja logike treba da zapone na toj osnovi. Prvo se razmatra izraajni pokret (afektivni, mimiki izraz) ije znaenje neposredno opaamo, tako da se moe rei da su ovde izraz i znaenje srasli zajedno. Zatim sledi razmatranje ka nekom cilju usmerene radnje kao to je pokazni gest koji za razliku od mimike ukazuje na neki predmet u okolini; njegov smisao ili znaenje razumeju samo ljudi, ne i ivotinje. Ali i takva radnja ima samo ogranien obim, jer ona se odnosi samo na pojedinani predmet, tako da je njeno tumaenje usko povezano sa kontekstom po-kazivanja. Tek jezik nas oslobaa od neposrednog konteksta i usmerava na (duhovni) pogled ka predmetima koji nisu neposredno dati, a isto tako omoguuje da jednu stvar u razliitim situacijama prepoznamo kao identini predmet. On nas osposobljava da itav svet napravimo predmetom i prikazujemo ga u svom takobitku [Sosein]. Mi govo-ri o produktivno objektivirajuoj artikulaciji koju preduzima re, gde se ujedinjuju svest o predmetu i samosvest. [2] Sledei korak posle vertikalnog ralanjenja govora (u glasovnu artikulaciju, smisao ili znaenje [3] i odnos prema predmetu) je njegovo horizontalno strukturiranje, pod ime Mi podrazumeva sled rei unutar reenice i re-enica u okviru tematski strukturiranog govorenja, dakle, diskurzivnu struktura govora. No poto diskurzivitet kao fenomen kojim se bavi hermeneutika logika treba posebno da se razmatra u drugom odeljku, na ovom mestu prestaje prikaz Miove hermeneuti-ko-logike koncepcije, a njen dalji razvoj emo pratiti kasnije. Umesto toga emo se osvrnuti na druge mislioce koji su na svoj nain razvijali ideju hermeneutike logike. Tako se jedan vid hermeneutike logike moe nai i kod Hansa Lipsa [Hans Lipps] (18891941) koga bi u biografskom i sistematskom pogledu mogli nazvati Vitgentajnom hermeneutike. Ovaj otroumni mislilac, inae Huserlov ue-nik, jedno vreme je u Getingenu delovao kao privatni docent, a od 1928. i kao vanredni profesor lozoje. Pored toga je radio i kao vojni lekar. Ispoetka pod uticajem Hu-serla, a zatim posebno inspirisan od Hajdegerove egzistencijalne ontologije, on u toku tridesetih godina 20. veka razvija egzistencijalistiku varijantu hermeneutike logike u kojoj se pre svega tematizira zavisnost ljudskog miljenja i govora od konkretne situa-cije. Situacija ovde doslovno dolazi do rei. Stoga Lips kritikuje formalistiki pristup logikim fenomenima gde se upravo apstrahuje od ljudske situacije kako bi se navo-dno dobile iste forme. Morfologija suda po Lipsu mora biti zamenjena tipikom koraka u kojima se ostvaruje egzistencija. Slino kao i ivot kod Mia situacija je u sutini nedokuiva govor istie neto tako to to artikulie s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi. Otuda je svaka dikcija, svaka re i reenica neto ogranieno na osnovi neeg neogranienog. Lips uz to napominje da logos odlikuje i intersubjektivnost: on kao ne slui samo oznaivanju neega, ve prvenstveno ima svrhu

135

da se nekome neto oznai odn. Da se ovaj uputi, da mu se neto pojasni, stavi do zna-nja, naredi itd. U Lipsovoj hermeneutikoj logici se pored egzistencijalistike istie i pragmatina dimenzija. To i ne udi, poto ovek u situacijama svakodnevnog ivota uvek ima posla sa stvarima kojima valja baratati. Baratanje stvarima pri kom se one i ispituju predstavlja ostvarivanje egzistencije u kom ovek dolazi k sebi. Logike forme zato treba istraivati u kontekstu radnji, ne u vakuumu istog, izolovanog mi-ljenja. Ali ta je onda hermeneutiko u toj logici? Lips zahteva od hermeneutike logike da razotkrije nesvesne pretpostavke i anticipacije koje se izmiu reeksiji, kao i skrivene motive u koje se ovek zaplie i pri emu samog sebe zatie. Dakle, ta logika je u tom smislu hermeneutika, to ona predstavlja reeksivnu formu naknadnog osveivanja situativnih radnji; ona izriito ukazuje na ono to se oduvek ini, ali to se obino ne reektuje. Primer Lipsove egzistencijalistiko-pragmatike koncepcije pokazuje da hermene-utikom logikom ne treba smatrati samo hermeneutike teorije logosa, nego da i druge teorijske struje (kao na pr. pragmatizam ili egzistencijalizam) mogu uticati na prol one logike teorije koja eli biti alternativa formalno-logikom istraivanju. Meutim da hermeneutika logika isto tako ne mora stupiti u konkurenciju sa formalnom logikom pokazuje delo Miovog uenika Jozefa Keniga [Josef Knig] (18931974). Za razli-ku od svog uitelja (a i od Lipsa koga je lino poznavao) Kenig se u svojim naalost malo zapaenim delima zalagao za logiko-formalnu eksplikaciju lozofskih pojmo-va. Mada i pod uticajem Miove lozoje ivota on se posle drugog svetskog rata, doavi u dodir sa anglo-saksonskom lozojom (pre svega sa Raslom), zalagao za produktivno sjedinjenje matematike (!) i dijalektike logike. Ve u svojoj habilitaciji Bitak i miljenje [Sein und Denken], objavljenoj 1937. godine, on se kretao u kako to kae podnaslov te knjige graninom podruju izmeu logike, ontologije i lozoje jezika. Taj interdisciplinarni pristup problemima je nastavio i u nizu predavanja koja je tokom pedesetih godina prolog veka drao o razlici izmeu teoretskih i prakti-nih reenica. [4] Ali bez obzira na metodoloke razlike mogue je ustanoviti odreeno srodstvo sa Miovim, pa ak i sa Lipsovim hermeneutiko-logikim zamislima. Tri primera mogu ilustrovati to zajednitvo: promiljanje odreenog utiska, radikalne razlike izmeu reeninih formi i kontekstualnosti. Nadovezujui se na Diltajevo shvatanje impresije, te Miovu interpretaciju tog izra-za kao ivotnog pojma [Lebensbegriff] Kenig svoja razmiljanja u Bitku i miljenju zapoinje razmatranjima o logikom potencijalu tzv. odreenog utiska koji je ekviva-lentan utisku o neem odreenom. Odreeni utisak Keniga zanima kao iskljuivi izvor znanja o odreenim stvarima. Kao takav on je i od znaaja za teoriju predikacije u okviru koje se pravi razlika izmeu determiniuih i modikujuih predikata. U prvu klasu spadaju oni predikati koji oznaavaju osobine koje se mogu ulno opaati: boje, zvuk, miris itd. U drugu klasu Kenig ubraja one predikate koji se mogu samo posredno opaati ulima i koji ukazuju na neulne osobine stvari, recimo predikati kao to su ra-zumno, pravedno, lepo, dobro, bivstvujue itd. Plavo i pravedno nisu samo razliiti predikati, nego su kao predikati razliiti znai, radi se o formalnoj razlici. Kenigova teza je da su modikujui predikati dati samo posredstvom odreenog utiska; tavie, on ak tvrdi da ukoliko ne bi bilo tog utiska, mi ne bismo znali ta je onim pre-

136

dikatima oznaeno. Teorija o odreenom utisku je verovatno imala i uticaj na njegova kasnija razmatranja o metaforama o kojima e biti jo rei u narednom odeljku. Kao po-bornik, kako on to kae, vetine formalnog razlikovanja [Kunst formaler Unterschei-dungen] koju je, kao to se vidi na primeru razlike izmeu predikata, praktikovao ve u svojoj habilitaciji, Kenig je teoriju o radikalnim (formalnim) razlikama produbio u ve navedenim predavanjima o teoretskim i praktinim reenicama. Logika diferencija se temelji na dubljoj epistemolokoj, na razlici dveju formi znanja: znanja da ... [Wis-sen, da ...] i znanja kao ... [Wissen als ...]. Da se odreena stvar moe osloviti je radikalno razliito od toga da se neto oslovi kao stvar. Prva forma znanja, znanje da ..., svoje izvorite ima u ulnom opaanju i nuno se izraava jezikim sredstvima, dok je druga forma (znanje kao ...) oblik neposrednog znanja koje ne pridolazi bitku i koje se manifestuje u vidu odreenog ponaanja. Diferencija izmeu reeninih formi je, pak, povezana sa diferencijom znanstvenih formi: teoretska reenica je izjava-znanja da ..., a praktina reenica je izjava-znanja kao .... Tako je reenica Ovo je pas mog prijatelja Karla praktinog, a reenica Postoje psi teoretskog karaktera. I dok ima smisla pitati otkud znamo da je ono Karlov pas, potpuno je bez smisla pitanje odakle znamo da je pas uopte pas. Za razliku od teoretskih reenica praktine su uvek vezane za odreeni kontekst. Tek razjanjenje njenog situativnog znaenja moe pokazati da li je tano ono to se njom tvrdi. Ako se kae: Karl je plavokos, ta reenica se moe verikovati samo onda, ako znam koji Karl je time miljen. Taj Kenigov stav se podu-dara sa Lipsovim kontekstualistikim shvatanjem logiko-diskurzivnih formi (drugo je pitanje da li bi i Lips tvrdio nezavisnost teoretskih reenica od bilo kog konteksta). Kad smo ve kod poreenja Kenigove logike teorije sa Lipsovom treba napomenuti da i Kenig ukazuje na intersubjektivnost praktinih reenica. Praktine reenice su po nje-mu saoptenja [Mitteilungen] vezana za konkretnu govornu situaciju. One nisu samo sredstvo saoptavanja, nego su kao takve saoptenja. Saoptenje ima samo onda smi-sao, ako se nekome neto saoptava. Tako Kenigovo shvatanje konvergira sa Lipsovom interpretacijom a a.

II

Po onom to se dosad prikazalo moe se rei da hermeneutika logika naspram for-malne logike preuzima dvojnu funkciju: lozofsko-hermeneutiko utemeljenje logike (ne u smislu njene asimilacije od strane hermeneutike kao druge lozofske discipline, nego u smislu kontekstualizacije fenomena logosa u irem okviru ivota i egzistenci-je) i proirenje domena logikog (tematizacija ne-jezikih izraajnih formi, odreenog utiska ...). Ostanimo kod ovog poslednjeg. Po miljenju hermeneutikih logiara (po-sebno Mia i Lipsa) tradicionalna logika je ograniila fenomen logikog na domen teo-rije, a unutar ovog posebno na sud i njegove forme. Ali sud je samo jedna od moguih logikih formi ne smeju se zapostaviti ni reenica ni iskaz kao forme bliske sudu, a koje se ipak u odreenom (formalnom) pogledu razlikuju od njega. (Lips ide jo dalje i ubraja i pitanje, molbu, savet u domen logike, pa ak i izreke, poslovice, aforizme i druge jezike forme.) Kako bi se oblast logikog istraivanja prikazala u celom obimu

137

Mi predlae razmatranje diskurziviteta [Diskursivitt] kao opteg imenioca svih (jezi-kih) logikih formi, pri emu se slui metodom polarizacije: na jednom polu se nalazi isto diskurzivna, na drugom evokativna forma. Dovoljno je da se razloi struktura govora, kako bi se dobio uvid u specinost fenomena diskurziviteta. Kao to je ve napomenuto, Mi diferencira izmeu horizontalne i vertikalne strukture govora. Dok se vertikalna odnosi na ralanjenje govora u glasovnu artikulaciju, smisao odn. znaenje i predmetnost, pod horizontalnom strukturom Mi poima sm proces govorenja, njegov tok, dakle, sled rei kojima se grade reenice tako to se jedna re nadovezuje na dru-gu, zatim jedna reenica na drugu itd. Govor je tako ralanjena celina, ali ne u smislu kontinuiteta, neisprekidanog linearnog razvoja, ili kompozicije, obine sume de-lova, ve u smislu dijalektikog jedinstva: diskurzivitet govora je jedinstvo u mnotvu. Struktura govora je sintetikog karaktera, jedinstvo razdvajanja i spajanja, jedinstvo koje nastaje imanentnom sintezom delova. U kontekstu razmatranja horizontalne stru-kture govora postavlja se pitanje odnosa izmeu reenice i rei: da li rei kao delovi prethode reeninoj celini ili je reenica kao celina data pre rei? Veina prouavalaca jezika se nekala izmeu te dve alternative i obino bi pala odluka za jednu opciju. Mi razmilja drukije, naime, dijalektiki. Tako on konstatuje da se celina smisla za-miljenog, iako ona prethodi delovima govora, tek sa njihovom sukcesijom uobliava. Paradoksalno izraeno, govor je celina koja nosi svoje delove, ali koju isto tako nose njeni delovi. Mi se koristi jo jednom dijalektikom gurom koju preuzima od Diltaja, naime pojmom odreeno-neodreenog [das Bestimmt-Unbestimmte]. S jedne strane jedna misaona celina treba da se odredi tako to e se postepeno izdiferencirati unutar reenice; s druge strane rei koje su na poetku jo neodreene u svom znaenju, jer uzete za sebe ili u meusobnoj kombinaciji mogu razliito da se upotrebe, kroz svoj raspored u reenici dobijaju odreeno znaenje. Najzad ceo taj dijalektiki kompleks se d izraziti i formulom koja se moe nai i kod Miovog uitelja Diltaja, formulom eksplikacija koja je ujedno i stvaranje [Explikation, die zugleich Schaffen ist] to je i tendencija smog ivota. [5]

Sad je vreme da se sa opte karakterizacije diskurziviteta pree na razmatranje nje-govih formi koje su polarno odvojene jedne od drugih. isto diskurzivnim tvrdnjama na jednom polu su suprotstavljeni evokativni iskazi na drugom polu. Poto je re o polovima, mogue su i meovite odn. prelazne forme. Ali ostanimo kod krajnjih formi. Prvi tip iskaza, onih isto diskurzivnog karaktera, dovoljno je moda ak i previe istraen u tradicionalnoj logici. Radi se preteno o tvrdnjama koje izraavaju zao-kruenu misao, tako da se smisao onoga to se tu tvrdi moe direktno razumeti iz same tvrdnje (obino nije potrebna dodatna interpretacija onog to se tvrdi). Naravno da je poznavanje odreenog konteksta ili materije potrebno, ukoliko se ta tvrdnja nalazi u nekoj naunoj raspravi ali to ne menja nita na injenici da je misao naprosto asimi-lirana od iskazne reenice. Reenice su unutar isto diskurzivnog govora meusobno povezane, a obino je ta povezanost i metodski osigurana. Tom vrstom diskurzivnih iskaza se posebno slue nauke koje njima izraavaju injenice, zakonitosti ili sl, ali one se koriste i u svakodnevnom ivotu (recimo kad se eli iskazati neka namera). Otuda u njih spadaju faktine izjave, denicije, matematike i zike formule, obrasci itd. Pre-

138

dmeti takvih iskaza su, kako to kae Mi, bez sopstva, a oni obino znaenje dobijaju u teoretskom kontekstu. Primeri takvih teoretskih predmeta su prirodni fenomeni kao svetlost, voda, toplota, elektrina energija, masa ..., fenomeni koji izgube izraajni karakter kojim raspolau u obinim ivotnim situacijama, im ih se nauka prihvati. Ali isto diskurzivni iskazi predstavljaju samo jednu mogunost kako se misli mogu izraziti u diskurzivnom mediju. Znaenja se mogu i evocirati to je svojstvo tzv. evoka-tivnih iskaza. Dok isto diskurzivni iskazi u neku ruku mogu reprezentovati diskurzi-vitet u uem smislu (njegovu racionalnu stranu), evokativne izraajne forme zastupaju ono to bi se moglo nazvati intuitivnim miljenjem. Evokativni izrazi neku stvar daju samo u obrisima, oni je samo naznauju; ono to oni znae ne moe se u potpunosti (nedvosmisleno) izraziti obinim reima, a kamoli nauno normiranim pojmovima. U njima do izraaja dolazi draesni karakter [Anmutungscharakter] onoga to nam se deava u svakodnevnom ivotu, dra stvari i dogaaja sa kojima se tu susreemo. Ovde se ne govori o odreenoj stvari, ve se sama stvar izraava, ili kako to Mi metaforiki (dakle evokativno! [6]) izraava predmet pod dodirom rei treba da zatreperi. Za razliku od isto diskurzivnih iskaza evokativne forme se mogu nai i u oblasti estetskog oblikovanja, posebno u poeziji, ali i u metazici i religiji, pa ak i u naukama (prvenstveno u duhovnim naukama). Pesnik nam putem evokativnih izraza doarava sliku odn. Simbol neke stvari ili okolnosti koja nas nadrauje. Mi zato go-vori i o moi rei, analogija koju je posebno razvio Lips (o tome kasnije). Takoe u takvoj jezikoj praksi na videlo dolazi prednauni ili predteorijski odnos oveka prema stvarima. to se tie metazike i religije, evokacija tu prvenstveno ima ulogu da ukae na stvarnost koja se izmie isto diskurzivnim pojmovnim i iskaznim formama. Ali ono to je neiskazivo nije zato i neizrecivo; naprotiv, ono to se ne d iskazati nalazi se na krajnjoj granici izrecivog koju dostie evokativni izraz i tako, barem indirektno, saznajemo neto o njemu. Naposletku i duhovne nauke mogu imati koristi od evokaci-je, jer pomou nje u itaocu ili sluaocu treba da se stvori slika ili predstava o njihovim specinim predmetima. A kad je ve re o predmetima, onda valja napomenuti da predmeti evokativnih iskaza i oni duhovnih nauka imaju dosta toga zajednikog. Za ra-zliku od predmeta isto diskurzivnih iskaza koji su bez sopstvenog znaenja predmeti evokativnih iskaza znae neto sami od sebe, imaju sopstvo, na neki nain otkriva-ju ljudima svoj smisao. Mi ih naziva hermeneutikim oblijima [hermeneutische Gestaltungen]. Oni zadravaju svoj izraajni karakter ak i kad postanu predmetima naunog istraivanja. Zato je zadatak rada u duhovnim naukama da u svojim pojmo-vima ouva taj karakter koji u procesu terminologizacije moe da izgubi na svojoj snazi. Hermeneutika preuzima tu ulogu u okviru duhovnih nauka, pa je otuda potpuno razumljiv i poslednji korak koji zahteva Mi: ugraivanje hermeneutike u logiku kao sveobuhvatnu teoriju znanja, kako onog isto diskurzivnog, promiljenog, tako i onog o neiskazivom i nedokuivom koje imenuju evokativni izrazi. Kenigova teorija o teoretskim i praktinim reenicama se u odreenim takama do-diruje sa Miovim razmatranjima o diskurzivnim formama. Mogue je da su Miova predavanja o logici, koja je Kenig verovatno poznavao, imala uticaja i na razvoj njego-ve teorije o reenicama, mada se taj uticaj na prvi pogled teko primeuje. Karl-Hajnc Lembek [Karl-Heinz Lembeck] u svom lanku Logika i lozoja ivota [Logik und

139

Lebensphilosophie] (1996.) smatra da kriteriji koju po Miu ispunjava diskurzivni govor jesu i aspekti praktine reenice. Dakle, praktina reenica mora ispunjavati sle-dee uslove: (1) ona se odnosi na neto odreeno to se ne sme zameniti niim drugim; (2) ono to subjekt za sebe misli o neemu ovde postaje svesnim predmetom, subjekti-vno mnenje-za-sebe postaje svesnim mnenjem da ..., a time i elementom znanja da ..., dakle, praktina reenica u vidu saoptenja daje nam do znanja ta neko u stvari misli; (3) ona je, recimo kao saoptenje kojim se daje neki opis, obavezno vezana za kontekst i ima relativno znaenje u odnosu na onog koji govori i situaciju saoptavanja (kad neko kae da je Karl plavokos, verovatno e se pitati koji Karl je time miljen); (4) praktina reenica mora biti intersubjektivno razumljiva. Teoretska reenica po Lembe-ku ima slinosti sa isto diskurzivnim izrazom. Jer ona kao univerzalna ili partikularna reenica vai nezavisno od konteksta (singularne reenice su uvek praktinog karakte-ra); ona zatim predstavlja zakljunu tvrdnju o formalnim optostima iji predmet je reenina funkcija, ne singularno stanje stvari; najzad teoretska reenica ne postavlja hermeneutske zahteve, poto nisu potrebne dodatne informacije kako bi se utvrdilo da li je ta reenica istinita. Na primer, istinitost reenice Postoje drvea mogu utvrditi tako to u opaziti najmanje jedno drvo; meutim, da li je reenica Karl je plavokos istinita mogu utvrditi tek onda kad raspolaem dodatnim informacijama na osnovu da-ljih singularnih deskriptivnih reenica preko kojih saznajem o kom Karlu je re. Poto su tako povuene paralele izmeu Miove logike diskurziviteta i Kenigove teorije teo-retskih i praktinih reenica, ostaje da se vidi ta na strani Kenigove lozofske logike ima slinosti sa evokativnim izrazima. Mada se u tu svrhu ne poziva na Miovu teoriju evokacije, Kenig je u okviru svojih istraivanja logikih oblika identikovao formu koja se ne moe uvrstiti u tipologiju teoretskih i praktinih reenica, ali koja zasluuje interes hermeneutikog logiara. Naime, funkciju evokativne forme kod njega preuzima metafora. Promiljanje feno-mena metafore se moe nai kako u habilitaciji tako i u predavanjima o razlici izmeu teoretskih i praktinih reenica [7], a pored toga se iz vida ne smeju izgubiti ni govor o metafori koji je Kenig drao na jednom seminaru 1937., kasnije (1994.) izdat pod nazivom Napomene o metafori [Bemerkungen zur Metapher], ni prilog Priroda estetskog dejstva [Die Natur der sthetischen Wirkung] iz 1957. godine. Pod me-taforom Kenig smatra onaj izraz koji obino potie od neke rei koja uzeta za sebe ne predstavlja metaforu (na pr. nekome neto prebaciti u sebi sadri nemetaforiki glagol bacati). [8] Nemetaforini izrazi iz kojih se razvijaju metafore mahom potiu iz sfere ulnog opaanja (bacanje kamena, lopte ili nekog drugog predmeta je neto to se ulno moe opaziti). Metafora pak u nama doziva (doslovno: evocira!) sliku predmeta o kom je re; ona pri tom nita ne preslikava, ve doziva, kako Kenig napominje, iskonsku sliku [ursprngliches Bild] onog to oznaava. Meutim, metafore se razlikuju u sadrajnom i formalnom pogledu one mogu biti razliitog sadraja ili razliite for-me. Formalna razlika meu metaforama je svakako zanimljivija od sadrajne, tako da emo samo nju razmatrati. Da se dve metafore razlikuju po formi znai da su one kao metafore razliite metafore ili da su principijelno razliite metafore. Neka jedan primer to ilustruje. Tako se za neku osobu moe rei da sjajno izgleda. No isto tako moe biti re o sjajnom uinku. Te metafore se ne razlikuju samo po svom sadraju, ve se razli-

140

kuju i po svom metaforikom bitku. Dok je metafora sjajnog uinka neautentina [uneigentlich] u tom smislu to uinak ni u kom smislu ne sjaji, u sluaju metafore o neijem sjajnom izgledu se moe ak govoriti i o autentinoj [eigentlich] upotre-bi rei sjajan. Barem delimino, ne u potpunosti kao kad se govori o sjaju sunca. Metafora sjajnog izgleda po Kenigovoj terminologiji doziva sliku o metaforiki predstavljenom predmetu u modusu srednje autentinosti [mittlere Eigentlichkeit]. Kenig razlikuje pravu od obine metafore: obina metafora je ona koja se moe izraziti i ne-metaforikim izrazima, ali ne i prava, jer ova je izraz duevnog deavanja koje se samo pomou nje moe izraziti. Taj izraz je ovde ujedno kako ono to oznaa-va stvari tako i organ pomou kog je jedino mogue videti tu stvar. [9] Kad ne bismo raspolagali tim metaforikim izrazom ne bi bili u mogunosti da znamo za stvar koja je njime izraena. (Kenig takve izraze naziva i iskonskim metaforama.) Sjaj je neto to opaamo preko ula vida, dakle, on je sm neto ulno; umesto toga sjaj izgleda nekog oveka oznaava neulno dejstvo onoga to ovde zapaamo. U svojim razmatranjima o prirodi estetskog dejstva Kenig je dalje produbio svoju teoriju metaforikih izraza i doao do zakljuka da su svi izrazi odn. Iskazi koji opisuju estetska dejstva metafori-kog karaktera. tavie, estetsko dejstvo dolazi k sebi samo onda, ako ga neko opisuje (i to na metaforian nain). Kenig se tom prilikom sm slui evokativnim sredstvima: Da se deava da estetsko dejstvo dolazi k sebi, kada i tako to to ga ovek opisuje, moe se slikovito [!] izraziti i tako da se ono u neku ruku probudi, kad ga umesno opiemo. Umestan je opis koji ga pogaa ili dodiruje ili budi. A da se ono u neku ruku razbuuje moe se pak efektno iskazati i tako da ono uzvraa zvucima ili da rezonuje. [10] Evokacija postaje sredstvom iskazivanja misli a to je neto to je Mi zahtevao i od (hermeneutikih) logiara. Stoga nema sumnje, da je pored drugih intencija (onoga to je hteo postii svojim pristupom logikim problemima) Kenig u izvesnom smislu ostao Miov uenik. Bacimo jo pogled i na onu osobinu koju Lips pripisuje jeziku i rei, a koja je u dvo-strukom smislu povezana sa evokacijom: jednom zato to je sama evokativni izraz, a onda i iz tog razloga to se njome moe okarakterisati proces evociranja. Lips smatra da re raspolae izvesnom potencijom ili, kako bi se izrazio Mi, monou [Mchtigkeit]. Govor o potenciji je usmeren protiv jednostrane identikacije rei sa znakom po kojoj je re neto sekundarno, jer stoji u slubi signikata. Umesto toga Lips tvrdi da je re u stanju da deluje na stvarnost, pa ak i da je u izvesnom smislu izmeni, da joj d odre-eni oblik. Re pogaa i kazuje neto, ali nije samo oznaka neega. [11] S druge strane Lipsova namera nije da takvom karakterizacijom rei pribegne primitivnim misaonim formama po kojima rei raspolau nekom maginom moi. Pa ipak poree-nje sa maginim svetskim nazorom nije bez osnove, jer ovek moe biti pod snanim utiskom onoga to mu doarava re, a ponekad i pod uticajem same rei. Re jeste istinita ili postaje istinitom ne na osnovu nekakvog podudaranja sa stvarima, ve tako to se u ispunjenju pokazuje njena snaga. [12] Neto od magije rei sauvalo se i u odreenim formama koje se jo koriste u svakodnevnom ivotu kako to Lips pokazuje na primerima obeanja i kletve. Oto Fridrih Bolnov [Otto Friedrich Bollnow], jo jedan uenik Georga Mia, koji se zalagao za rehabilitaciju pojma hermeneutike logike u po-sleratnoj lozoji [13], saima Lipsove misli i kae: Onaj ko obeava preobraava se

141

sam u datoj rei tako to, usmeren od nje, samog sebe zahvata i tako iz neodreeno-nea-utentinog temelja ivota izvlai autentian bitak, a tek u ovom onda postoji mogunost vernosti kao i nevernosti. [14] A to se tie kletve on istie: Kletva se ispunjava, ne zato to je moda tana poput nekog predskazanja, nego tako to sopstvenom snagom dolazee dogaaje podvrgava svojoj moi. [15] Lips se prilikom tematizacije kletve izriito ograuje od mistikacije jezika, mada ne negira izvesnu srodnost rei sa ma-ginom silom: Ovde se re ne obdaruje nekom neshvatljivom i okultnom silom kao da su pri tom ... pogreno procenjene granice rei i njemu svojstven uinak. Stvar lei upravo obrnuto. Tek dovoenjem takve, ini se, nastrane upotrebe rei kao to je kletva, izreka itd. Znaenje rei u naem smislu se d razumeti samo kao jedna modikacija i usmerenje iste temeljne strukture. Dokuujua potencija rei, pojmovna sila jezika je istog porekla kao i ta vis magica. [16] Tako se Lips razmatranjem dejstva koju moe imati jedna re ili reenica pribliio teoriji govornih inova, s tim to je njegova teorija protkana i egzistencijalistikim i antropolokim motivima.

III

Iz dosadanjih razmatranja se moe izvesti zakljuak da teorija o diskurzivitetu i evokaciji, koju nalazimo u hermeneutikim logikama Mia, Lipsa i Keniga, predstavlja alternativu jednom skuenom formalno-specijalistikom shvatanju logosa koje je iz vida izgubilo obilje njegovih raznovrsnih formi i mogue nijanse jedne te iste forme. Hermeneutiko-logike koncepcije tako nisu ograniene samo na domen logike, nego se zahvaljujui svojoj univerzalnosti proteu i na teme drugih lozofskih disciplina, recimo lozoje jezika, spoznajne teorije, epistemologije, antropologije [17], ontologi-je (posebno kod Keniga), pa ak i metazike (kod Mia). To to se te teorije ne poduda-raju, a ponekad slede ak i razliite intencije, ne znai da je zajednika oznaka herme-neutika logika nepotrebna naprotiv, kretanje hermeneutiko-logikih razmiljanja u raznim pravcima otvara mogunost da se tematika logike raspodeli na vie oblasti, logika reeksija sa jednog nivoa prelazi na drugi, a isto tako da logiki problemi po-stanu dostupni i drugim lozofskim pravcima i disciplinama. Zato ne treba da zauuje injenica da je kod ovde navedenih hermeneutikih logiara re i o transcendental-noj, ivotno-lozofskoj logici, a kod Keniga bi se moglo govoriti i o zasebno kon-cipiranoj formalnoj logici (u tom smislu da ona prouava formalne razlike, razlike meu reeninim i drugim formama). Kada je ve re o etiketama kojima je mogue oznaiti Miova, Lipsova i Keni-gova istraivanja, onda treba napomenuti da je naziv hermeneutika logika svakako samo provizoran. Tako ga na pr. Mi koristi tek na kraju svojih predavanja; Lips je, istina, svom delu iz 1938. dao naslov Istraivanja o hermeneutikoj logici [Untersuc-hungen zu einer hermeneutischen Logik], ali on taj pojam ne razmatra zasebno, a Bol-nov navodi da mu je Lips prilikom jednog razgovora rekao da taj naziv nije smatrao najadekvatnijim; Kenig se tim pojmom slui samo u okviru izvetaja u kom je pred-stavio lozofski opus svog uitelja Mia, a u svojim (dosad objavljenim) sistematskim delima ga uopte ne koristi umesto o hermeneutikoj, on govori o lozofskoj logici.

142

Moda je ak i najbolje koncepcije tzv. hermeneutike logike smatrati doprinosom razvoju jedne specine lozofske logike koja je vie od alternative logistici. (Iz vida se ne sme izgubiti ni injenica da je pojanjavanje pojma hermeneutike logike postalo mogue tek sa izdanjem Miovih i Kenigovih predavanja pre deset godina to je dovelo do poveanja interesa za taj vid logike.) Pa ipak se taj pojam moe zadrati u svrhu oznaivanja logikih teorija Mia, Lipsa i Keniga, ne samo iz istorijskih razloga (me-usobno poznanstvo trojice lozofa za vreme njihove delatnosti u Getingenu), nego i zbog mnogo vanije injenice da su se bavili slinim temama. to se tie njegove recepcije u nemakim akademskim krugovima jo uvek se moe primetiti vezanost interpretacija za Diltajev projekat logike duhovnih nauka, tako da se izraz hermeneuti-ka logika esto poistoveuje sa tako shvaenom metodolokom logikom. (Zanimljiv je i podatak da pojedini autori teorije hermeneutikih logiara pokuavaju interpretirati iz ugla drugih tradicija recimo Mihael Vajngarten [Michael Weingarten] koji vidi izvesnu srodnost teoretskih intencija Erlangenske kole sa onima hermeneutike logike (on u stvari govori o logikoj hermeneutici!) jer se i ovde i onde radi o rekonstrukciji elementarnih odnosa sporazumevanja. [18]) Verovatno e tek detaljnije prouavanje Miovog, Lipsovog i posebno Kenigovog dela (ono je dosad najmanje istraeno) moi jo vie razjasniti ta se sve (ne) moe razumeti pod pojmom hermeneutike logike. Naravno da e tu ostati prostora i za nove interpretacije, a eventualno i za koncepcije koje e moda dati novi izgled onom pojmu odn. Samoj teoriji dodeliti druge zadatke. Poto se pojam hermeneutike logike jo nije etablirao kao terminus technicus, mo-gue je da se on interpretira i tako da se njegov obim proiri i na problem odreenja miljenja (moglo bi se rei i: problem miljenja o samom miljenju). Da ta interpre-tacija nije bez osnova pokazuje i opte prihvaeno shvatanje pojma logike po kom se ona bavi prouavanjem miljenja. No poto i neke nauke kao neurologija ili psihologija takoe imaju posla sa miljenjem obino se zadaci logike vide u prouavanju forme miljenja. Ali prouavanje forme miljenja ne mora biti uvek formalistiko, logika ne mora biti samo formalna logika. Logika se moe (ne-formalistiki) baviti i formama miljenja, misaonim formama [nem.: Denkformen], gde je akcenat na mnoini. A poto forma uvek pretpostavlja i odreen sadraj, moe se postaviti pitanje ta je onda sadraj miljenja. Da li su moda misli sadraj miljenja? Ako jesu, to bi se moglo izraziti i ovako: miljenje sadri misli. Misao bi se mogla shvatiti kao oblikovani sadraj. Pitanje je onda da li je smo miljenje kao proces kojim dolazimo do misli bez forme. Ili je ono sadraj neke vie forme? Da li u tom sluaju misaoni proces poprima oblik iteracije formi ili negde nalazi svoju granicu? Ali ta pitanja ve prelaze domen logike njima bi se verovatno trebala baviti meta-logika (novokantovac Emil Lask je na neka od njih dao odgovor u svom delu Logika lozoje i uenje o kategorijama [Die Logik der Philosophie und die Kategorienlehre]). Jedan nain na koji bi se mogao interpretirati odnos miljenja i misli, a da se izbegne problem regresa formi, jeste da se kae: Misao je izraz miljenja. Ili: Miljenje se izraava (u) mislima. Uvoenjem pojma izraza u logiki diskurs o miljenju (ili diskurs o logici miljenja?) otvara se konano i put hermeneutikoj logici. Jer, kao to smo videli, izraz je iz perspektive hermeneutike logike (barem one Miove) univerzalna kategorija. Hermeneutika logika bi tako imala zadatak da razjasni ta to uopte znai da se miljenje izraava. Izraava li se miljenje

143

samo od sebe ili smo mi kao subjekti miljenja ti koji izraavaju misli? Koju ulogu pri tom imaju znakovi odn. Jezik? Da li su misli samo onda misli kada se izraze obinim ili simbolikim jezikom? Nezavisno od toga kako e se odgovoriti ta pitanja moe se kon-statovati da u domen hermeneutiko-logike teorije pored mimikog, jezikog, diskur-zivnog i evokativnog izraza spada i misaoni izraz. Hermeneutika kao vetina izlaganja i logika kao disciplina miljenja se sjedinjuju u hermeneutikoj logici ako hoemo razumeti ta znai kad kaemo da se miljenje izraava, onda nam takva vrsta logike sigurno moe biti od koristi. Razmatranje problema odreenja miljenja je jedan od bitnih zadataka koje moemo da postavimo u okviru jedne opte lozofske logike. Onda se moe rei da je hermene-utika logika jedna verzija lozofske logike, neka vrsta logike razumevanja miljenja (misaonog izraza). Na primeru hermeneutike logike se moe pokazati ta prilikom prouavanja onog problema valja uzeti u obzir. Izraz je ve naveden kao kategorija koja e pri tom biti od znaaja. Ali i drugi aspekti e igrati zapaenu ulogu. Meu prvima treba navesti utisak on ovde dolazi u iu interesovanja kao mogui izvor odreenih misli. Kad ne bi bilo odreenog utiska, moda ne bismo imali odreenu misao o nekom predmetu ili dogaaju (miljenje, bolje rei, sumnju da neko neto krije preda mnom mogu imati samo onda, ako se u meni na osnovu neke situacije stvori takav utisak). Ponekad i oseaj preuzima funkciju tog utiska, pa se moe rei: Jedan oseaj mi kae da ... (izraz oseaj govori je inae primer izraza srednje autentinosti). Mora da se radi o nekom posebnom oseaju kada ga miljenje slua. Takoe i slike kao predmet hermeneutiko-logike teorije evokacije mogu da poslue pojanjenju izvesnih misli i da olakaju razmiljanje. Slike su u dvostrukom pogledu od znaaja: kao slike koje se javljaju prilikom samog miljenja, ali i kao slike kojima se slui lozofsko miljenje kako bi si predstavilo sutinu misaonog procesa ili metalozofsko miljenje u nameri da prikae formu odreenog tipa lozofskog razmiljanja (takvim analogijama se recimo slui Hans Lajzegang [Hans Leisegang] u svojoj studiji Misaone forme [Denkformen]). Najzad se i preko metafora mogu izraziti misli, ali i otkriti neki detalji koji se tiu tajan-stvene prirode samog miljenja. Uzmimo za primer metaforiki iskaz Palo mi je na um [da ...]. ta je njime iskazano? Pre svega da nisam ja taj koji je doao do te misli, nego da je ona u neku ruku dola k meni. Miljenje tako poprima oblik jednog autonomnog, moda ak i autopoetskog deavanja koje se izmie kontroli sopstva, koje u neku ruku sopstvo koristi samo poput nekog medija kroz koji se moe izraziti i time ostvariti. No, to su samo spekulacije koje e morati biti zamenjene detaljnim analizama ovde samo turo skiciranih problema. U svakom sluaju, mogue je da e hermeneutika logika (ili kako god se nazivala ta logika) pokazati put koji vodi u jednu nadsubjektivnu teoriju miljenja (eventualno i neku novu teoriju duha). U stvari ona je sama taj put put koji vodi od isto diskurzivnog do evokativnog pola, moda i u obrnutom pravcu, a moda ih ak i naputa.

144

NAPOMENE

[1] Ti tekstovi se nalaze u 19. i 20. tomu njegovih Sabranih dela (19. tom je izdat 1982., a 20. 1990. godine).[2] Jasno je da iz tehnikih razloga ovde ne mogu da se navedu sve etape razvoja logosa koje su prikazane u ovoj dinamikoj teoriji recimo razmatranje interjekcija, imena i funkcije imenovanja, kategorije toga tu i tako neega, aktivnog i pasivnog prikazi-vanja stvarnosti itd. , tako da akcenat mora da bude stavljen samo na one forme gde je jasno izraen momenat novog naspram prethodnih formi. [3] Da se pojmovi smisla [Sinn] i znaenja [Bedeutung] u hermeneutikoj logici esto poistoveuju moe se objasniti kroz specinost konteksta. Precizna distinkcija tih poj-mova je ionako mogua samo u okviru formalno-semantike teorije iskaza koju na pr. Nalazimo kod Fregea.[4] Ta predavanja su 1994. godine izdata pod nazivom Logika razlika teoretskih i pra-ktinih reenica i njen lozofski znaaj [Der logische Unterschied theoretischer und praktischer Stze und seine philosophische Bedeutung].[5] Kenig je tu formulu lozoje ivota izrazio na sledei nain: Dakle jezik, a zatim poblie izrazi, rei, dokuuju ivot ili ga izlau, i to tako to ga ekspliciraju, razlau ga na jedan nain koji nas opravdava da kaemo da te rei eksplicirano u isti mah nekako stva-raju ili proizvode iliti produciraju. (Josef Knig, Georg Misch als Philosoph, u: Nac-hrichten der Akademie der Wissenschaften in Gttingen, Phil.-Hist. Klasse, Gttingen 1967, str. 152249, ovde str. 227.) [Prevod ovog i svih ostalih citata: Damir Smiljani.][6] Evokacija je sredstvo koje mogu upotrebljavati i lozo, a kao to to pokazuje Miov sluaj i hermeneutiki logiari se slue tom (legitimnom!) metodom.[7] U svom lanku Logika i lozoja ivota Lembek se pita da li metaforika ree-nica predstavlja poseban reenini tip pored teoretske i praktine reenice. Zanimljivo je da ona ispunjava uslove kako teoretske tako i praktine reenice: s jedne strane vai i nezavisno od konteksta, s druge strane predstavlja takoe i hermeneutski oblik. Tako se moe rei Ljudi su skloni ganuu (stanju u kom su dirnuti), ali isto tako i Karl je ganut (dirnut). (Kad smo ve kod tog primera valja napomenuti da su metaforiki izrazi dirljiv [ergreifend] i dirnut [ergriffen] po Kenigu principijelno razliiti izrazi. Neto je dirljivo, ali neko je dirnut dok prvi izraz moe da se pripie i (neivim) stvarima, drugi je ogranien na ljude kao iva bia.)[8] Lips je kritikovao govor o prenoenju znaenja odn. prenesenom znaenju, jer je po njemu sm jezik u sutini metaforikog karaktera. A ne sme se prevideti ni to da je ak i govor o prenoenju znaenja metaforian.[9] Josef Knig, Bemerkungen zur Metapher, u: J. Knig, Kleine Schriften, Freiburg/Mnchen 1994, str. 156176, ovde str. 173.[10] Josef Knig, Die Natur der sthetischen Wirkung, u: J. Knig, Vortrge und Auf-stze, Freiburg/Mnchen 1978, str. 256337, ovde str. 303.[11] Hans Lipps, Die Verbindlichkeit der Sprache (1938), u: H. Lipps, Werke IV. Die Verbindlichkeit der Sprache, 3. izdanje, Frankfurt am Main 1977, str. 107120, citat: str. 115.[12] Ibid., str. 116.[13] Od posebnog znaaja je lanak O pojmu hermeneutike logike [Zum Begriff der

145

hermeneutischen Logik] koji je objavljen 1964. u jubilarnom spisu povodom Kenigo-vog 70. roendana. Njime je Bolnov hteo skrenuti panju lozofske javnosti na skoro zaboravljene mislioce Mia, Lipsa i Keniga, a takoe i pokazati vanost rehabilitacije njihovih istraivanja kako bi se prevaziao jaz izmeu logike i lozoje koji je poeo dominirati tadanjom lozofskom diskusijom.[14] Otto Friedrich Bollnow, Die Verbindlichkeit der Sprache , u: O. F. Bollnow, Stu-dien zur Hermeneutik. Band II: Zur hermeneutischen Logik von Georg Misch und Hans Lipps, Freiburg/Mnchen 1983, str. 251267, ovde str. 254. (Bolnov preuzima naziv Lipsovog lanka upor. Nap. 11.)[15] Ibid., str. 255.[16] Op. Cit. (upor. Nap. 11), str. 118.[17] Valja napomenuti da je pojam hermeneutike logike u okviru svojih lozofsko-an-tropolokih istraivanja koristio i Helmut Plesner [Helmuth Plessner], tanije u delu Mo i ljudska priroda iz 1931. godine. Plesner je cenio Miov rad, a bio je ak u prijateljskoj vezi sa Kenigom. U okviru posebne publikacije je 1994. godine izdata prepiska dvojice lozofa (tanije pisma izmeu 1923. i 1933. godine), a u dodatku te knjige se nalazi Kenigov opirni esej koji se kritiki bavi Plesnerovom knjigom Jedinstvo ula [Die Ein-heit der Sinne] (1923.). Dakle, radi se o vanom dokumentu kako istorije lozoje 20. veka, tako i recepcije hermeneutike logike odn. Njenog dijaloga sa drugim lozofskim disciplinama.[18] Michael Weingarten, Anfnge und Ursprnge. Programmatische berlegungen zum Verhltnis von logischer Hermeneutik und hermeneutischer Logik, u: Dirk Har-tmann/Peter Janich (ed.), Methodischer Kulturalismus. Zwischen Naturalismus und Pos-tmoderne, Frankfurt am Main 1996, str. 285314.

Damir SmiljaniNrnberg

DISKURSIVITT UND DER EVOKATION

Zusammenfassung: Ziel der vorliegenden berlegungen zur sog. hermeneutischen Logik ist eine prgnante Darstellung des Begriffs dieser Grenzdisziplin. Im ersten Teil wird eine kurze Standortbestimmung der hermeneutisch-logischen Theorien in der Philosophie des 20. Jahrhun-derts vorgenommen, gleichzeitig ihre Vertreter Georg Misch, Hans Lipps, Josef Knig vor-gestellt und eine bersicht ber die Themen einer solchen Logik gegeben. Dabei wird sowohl auf die Gemeinsamkeiten als auch die (methodischen) Unterschiede in der Vorgehensweise der hermeneutischen Logiker Rcksicht genommen. Im zweiten Teil des Aufsatzes wird als eigen-tmliche Leistung der hermeneutischen Logik die Thematisierung der Phnomene der Diskursi-vitt und der Evokation herausgestellt. Dabei wird der Gegensatz zwischen rein diskursiven Fest-stellungen und evokativen (metaphorischen) Ausdrcken bzw. Aussagen dargestellt. Am Ende des Aufsatzes wird aus der Sicht einer allgemeinen philosophischen Logik ein Blick auf eine genuin philosophische Theorie des Denkens gewagt. Es ist zu erwarten, dass die hermeneutische Logik selbst fruchtbare Impulse zur Konstituierung einer solchen Denktheorie geben wird. Grundbegriffe: hermeneutische Logik, logos, Diskursivitt, Evokation.