Doviđenja, tamo gore-Pjer Lemetr.pdf

Biblioteka A R O B N A K N J I GA

Urednik Borislav Panti

Pjer Lemetr

DOVIENJA, TAMO GORE

S francuskog prevelaOlja Petroni

Naslov originalaPierre Lemaitre

Au revoir l-haut

Editions Albin Michel, 2013.

Copyright 2014. za srpsko izdanje arobna knjiga

La publication de cet ouvrage bnfici du Fonds Danilo Ki de lInstitut franais de Serbie.

Objavljivanje ove knjige pomogao je Francuski institut u Srbiji u okviru Programa podrke izdavaima Danilo Ki.

ISBN 978-86-7702-357-7

arobna knjigaBeograd 2014.

Nijedan deo ove publikacije, kao ni publikacija u celini, ne sme se reprodukovati, umnoavati, pretampavati niti u bilo kojoj drugoj

formi i bilo kojim drugim sredstvom prenositi ili distribuirati bez odobrenja izdavaa. Sva prava za objavljivanje ove knjige

zadravaju autor i izdava prema odredbama Zakona o autorskim pravima.

www.centrenationaldulivre.fr

Za PaskalinZa mog sina Viktora, s ljubavlju

Zakazujem ti sastanak na nebu, gde e nas, nadam se, Bog ponovo sastaviti. Dovienja, tamo gore, draga moja suprugo...

Poslednje rei koje je napisao an Blanar, 4. decembar 1914.

NOVEMBAR 1918.

1Svi oni to su mislili da e se ovaj rat brzo zavriti odavno su mrtvi. Upravo od tog rata. Stoga je Alber, u oktobru, s poprilinom dozom skepticizma primio glasine o primirju. Nije u njih poverovao nita vie nego u propagandu s poetka, koja je tvrdila, na primer, da su vapski meci toliko meki da se kao prezrele kruke rasprskavaju o uniforme, na ta su francuski vojnici urlali od smeha. Za etiri godine, Alber je video mnogo tipova koji su umrli od smeha primivi nemaki metak.

Bio je veoma svestan da njegovo odbijanje da poveruje u pribliavanje primirja prvenstveno ima veze s magijom: to se ovek vie nada miru, to manje poverenja poklanja vestima koje ga najavljuju, to je nain da se zavara zla kob. Samo to su, iz dana u dan, te obavesti pristizale u sve uestalijim talasima i to su svuda poeli da ponavljaju da e se rat uistinu okonati. ak su se, to je bilo gotovo neverovatno, mogli proitati govori o nunosti demobilisanja najstarijih vojnika koji su se godinama vukli po frontu. Kad je primirje postalo razumna mogunost, nada da e se iz rata izvui ivi poela je da opseda i one najpesimistinije. Zbog toga vie niko nije bio zagrejan za pitanje ofanzive. Prialo se da e 163. peadijska pokuati na silu da pree na drugu stranu Meze. Neki su i dalje govorili o razraunavanju s neprijateljem, ali sve u svemu, gledano odozdo iz pozicije Albera i njegovih drugova nakon pobede saveznika u Flandriji, osloboenja Lila, austrijskog rasula i kapitulacije Turaka, ljudi su bili mnogo manje zagrejani od oficira. Uspeh italijanske ofanzive, Englezi u Turneu, Amerikanci u atijonu... videlo se da su na

Pjer Lemetr D O V I E N J A , T A M O G O R E12 13

pravom putu. Vei deo jedinice poeo je da kupuje vreme i videla se veoma jasna linija razgranienja izmeu onih koji bi, kao Alber, rado saekali kraj rata sedei mirno pod opremom, puei i piui pisma, i onih koji su goreli od elje da iskoriste poslednje dane kako bi se jo malo klali sa vabama.

Ta se linija razgranienja tano poklapala sa onom koja je razdvajala oficire od svih drugih ljudi. Nita novo, mislio je Alber. Glaveine su elele da osvoje to je mogue vie na terenu kako bi imale to bolju poziciju za pregovarakim stolom. Samo to nisu tvrdili da osvajanje trideset metara moe stvarno da promeni ishod sukoba i da je umreti danas jo korisnije nego umreti jue.

U tu je kategoriju spadao porunik DOlne-Pradel. Kad su ga pominjali, svi su izostavljali njegovo ime, partikulu, Olne, crticu i govorili jednostavno Pradel, jer znalo se da zbog toga iskae iz koe. A time se igralo na sigurno, jer je za njega bilo pitanje asti da to nikada ne pokae. Klasni refleks. Alber ga nije voleo. Moda zato to je lep. Visok, vitak, elegantan, s mnogo tamnosmee kovrdave kose, pravim nosem, predivno oblikovanim tankim usnama. I tamnoplavim oima. Za Albera, pravi gad. Uz to, uvek besan izraz lica. Od onih nestrpljivih tipova koji nisu znali za ustaljenu brzinu: ili je ubrzavao ili je koio; izmeu to dvoje, nita. Koraao je s napred izbaenim ramenom, kao da namerava da gura nametaj, naletao je na vas punom brzinom i sedao naglo; to je bio njegov uobiajeni ritam. ak je bila neobina ta meavina: s tim svojim aristokratskim dranjem, istovremeno je izgledao i strahovito civilizovano i naisto surovo. Pomalo kao taj rat. Moda se zbog toga tako dobro snalazio u njemu. Uz to, jedna od onih irokih plea od veslanja, bez sumnje, i tenisa.

Bilo je jo neto to Alber nije voleo kod njega: njegove dlake. Crne dlake, svuda, sve do zglavaka na prstima, u bunovima koji su izvirivali iz okovratnika tano ispod Adamove jabuice. U vreme mira, sigurno je morao da se brije nekoliko puta na dan da ne bi izgledao kao kakav sumnjivac. Nema sumnje da je bilo ena na koje je sve to ostavljalo

utisak te silne dlake, ta mujaka, divlja, muevna, nekako panska strana. Samo Sesil... Najzad, na stranu Sesil, Alber nije mogao da podnese porunika Pradela. A pre svega, uvao ga se. Zato to je ovaj voleo da juria. Da kree u juri, da napada, osvaja, to mu se stvarno dopadalo.

Zapravo, ve neko vreme je bio jo manje io nego obino. Oigledno mu je mogunost primirja sputala moral na nulu, sasecala njegov rodoljubivi zanos. Porunika Pradela ubijala je pomisao na okonanje rata.

Pokazivao je zabrinjavajue nestrpljenje. Mnogo mu je smetao nedostatak poleta kod vojske. Kada bi krupnim koracima grabio kroz prolaz iz rova u rov i obraao se ljudima, uzalud je u svoje govore ulivao sav svoj entuzijazam, pominjao satiranje neprijatelja kojem bi poslednji juri zadao samrtni udarac, u odgovor je dobijao samo prilino nejasno mrmljanje, ljudi su se mudro slagali s njim dremajui u cokulama. Nije se radilo samo o strahu od umiranja, ve o pomisli na umiranje sada. Umreti poslednji, mislio je Alber, to je kao umreti prvi, nema nieg glupljeg.

No, upravo to e se i dogoditi.Dok su dosad, u iekivanju primirja, dani tekli prilino mirno,

najednom je sve buknulo. Palo je nareenje odozgo, koje nalae da se iz vee blizine nadzire ta rade vabe. Meutim, ovek nije morao da bude general da bi shvatio da rade isto to i Francuzi, ekaju kraj. Svejedno, valjalo se u to uveriti. Poev od tog trenutka, vie niko nije uspeo tano da rekonstruie sled dogaaja.

Za taj izviaki zadatak porunik Pradel je odabrao Luja Terijea i Gastona Grizonijea, teko je rei zato, jednog mladog i jednog starog, moda zbog spoja jedrine i iskustva. U svakom sluaju beskorisnih svojstava, zato to su obojica ivela jo manje od pola sata nakon izbora. U normalnim uslovima, nisu morali da odlaze predaleko. Valjalo im je ii du linije sever-istok nekih dvesta metara, na nekoliko mesta upotrebiti makaze, zatim otpuzati do drugog reda bodljikave ice, baciti


pogled i vratiti se rekavi da je sve u redu, s obzirom na to da su svi bili sigurni da se nije imalo ta videti. Uostalom, dvojica vojnika i nisu bila zabrinuta to e se tako pribliiti neprijatelju. Imajui u vidu status quo iz poslednjih nekoliko dana, vabe bi ih, ak i kad bi ih primetile, pustile da pogledaju i da se vrate, bilo bi to pomalo kao ubijanje vremena. Samo to su, dok su dvojica osmatraa napredovala, povijena to je vie mogue, na njih pripucali kao na zeeve. Zauo se fijuk metaka, tri puta, a zatim silna tiina; za neprijatelja, stvar je bila svrena. Njihovi su odmah pokuali da vide gde su, ali poto su osmatrai bili krenuli sa severne strane, nije se moglo videti mesto na koje su pali.

Oko Albera, svi su ostali bez daha. A onda su se zauli uzvici. ubrad. vabe su uvek takve, kakav gadan soj! Varvari, itd. Povrh svega, mladi i starac! To nije menjalo nita, ali svima je izgledalo kao da Nemci nisu ubili samo dva francuska vojnika, ve su s njima smakli dva simbola. Ukratko, svi su bili istinski besni.

U narednim minutima artiljerija je iz pozadine, i to s otresitou za koju se skoro i nije znalo da je kadra, zasula nemake linije sedamdesetpeticama, da se ovek zapita kako su saznali.

Nakon toga, zaplet.Nemci su uzvratili vatru. S francuske strane nije trebalo dugo da se

svi okupe. Pokazaemo mi tim kretenima. Bio je 2. novembar 1918. Tad se to jo nije znalo, ali bilo je manje od deset dana do kraja rata.

I povrh svega, napasti na Dan mrtvih. Pa ti nemoj previe panje pridavati simbolima...

I evo, ponovo smo upregnuti, pomisli Alber, spremni da se penjemo na gubilita (tako su zvali merdevine koje su sluile za izlazak iz rova, pa vi govorite o izgledima) i da se s glavom napred zaleemo prema neprijateljskim linijama. Svi su momci, u povorci po jedan, napeti kao lukovi, s mukom gutali pljuvaku. Alber je bio trei po redu, iza Berija i mladog Perikura, koji se okrenuo kao da eli da proveri da su svi zaista tu. Pogledi im se ukrstie, Perikur mu se osmehnu, osmehom deteta koje se sprema za neku dobru alu. Perikur se vrati na svoj poloaj. ekalo

se nareenje za napad, grozniavost je bila gotovo opipljiva. Francuski vojnici, sablanjeni ponaanjem vaba, sada su bili usredsreeni na svoj bes. Iznad njih, granate su parale nebo u oba smera i potresale zemlju sve do prolaza meu rovovima.

Alber je pogledao preko Berijevog ramena. Porunik Pradel je s jedne male osmatranice dvogledom ispitivao neprijateljske linije. Alber se vrati na svoj poloaj u povorci. Da nije bilo tako buno, mogao je da razmisli o onome to ga je muilo, ali veoma otri fijuci nizali su se jedan za drugim, prekidani eksplozijama od kojih ste podrhtavali od glave do pete. Pa se vi usredsredite u takvim uslovima.

Za sada, momci iekuju nareenje za napad. Dakle, nije loa prilika za posmatranje Albera.

Alber Majar. Bio je to mrav momak, blago flegmatinog tempera-menta, samozatajan. Govorio je malo, dobro se slagao s brojevima. Pre rata, bio je blagajnik u jednoj podrunici banke Union parizijen. Taj mu se posao nije preterano dopadao, ostao je na tom mestu zbog svoje majke. Gospoa Majar je imala samo jednog sina i oboavala je efove. I naravno, Alber kao ef banke, ta kaete, odmah se time oduevila, ubeena da mu onako pametnom nee dugo trebati da se vine na vrh. Tu naglaenu sklonost ka autoritetima nasledila je od oca, zamenika podefa kabineta u Ministarstvu pota, koji je hijerarhiju svoje uprave zamiljao kao metaforu svemira. Gospoa Majar je volela sve efove, bez izuzetka, nije pridavala znaaja ni njihovom kvalitetu ni njihovom poreklu. Imala je fotografije Klemansoa, Moraa, Poenkarea, oresa, ofra, Brijana... Otkako je izgubila mua, koji je komandovao etom uniformisanih uvara u Luvru, veliki ljudi su joj bili izvor neuvenih oseanja. Alber nije bio zagrejan za banku, ali nije se opirao, s njegovom majkom jedino se tako i moglo. Ipak je poeo da pravi sopstvene plano-ve. eleo je da negde ode, privlaio ga je Tonkin, mada prilino neod-reeno, istini za volju. U svakom sluaju, napustiti posao raunovoe, raditi neto drugo. Ali Alber nije bio brz tip, kod njega je sve iziskivalo vreme. A veoma brzo tu se nala i Sesil, strast koja je nastupila odmah,


Sesiline oi, Sesilina, usta, Sesilin osmeh, a nakon toga nuno i Sesiline grudi, Sesilino dupe, pa kako da misli da neto drugo.

Za nas dananje mukarce Alber Majar ne izgleda preterano visok, metar i sedamdeset tri, ali za njegovo vreme to je bilo u redu. Nekada su ga gledale devojke. Sesil naroito. Zapravo... Alber je mnogo gledao Sesil i, ona je, posle nekog vremena, po sili tako upornog zurenja, gotovo sve vreme, naravno primetila da on postoji pa je i ona njega gledala. Imao je lice koje budi nenost. Metak mu je okrznuo desnu slepoonicu tokom bitke na Somi. Silno se uplaio, ali se izvukao s oiljkom u obliku zagrade, koji mu je lagano vukao oko na stranu i davao mu neto osobeno. Uz njegovu dozvolu, zanesena i opinjena Sesil ga je pomilovala vrhom kaiprsta, to mu nije podiglo moral. Najzad, Alber je imao sitno bledo lice, gotovo okruglo, s tekim kapcima koji su mu davali izraz tunog Pjeroa. Gospoa Majar je gladovala da bi njemu obezbedila crveno meso, uverena da je bled zato to mu nedostaje krvi. Uzalud joj je Alber hiljadu puta objasnio da to nema nikakve veze, njegova majka nije spadala u ljude koji tek tako menjaju miljenje, uvek je pronalazila primere, razloge, uasavala ju je pomisao da nije u pravu, ak se i u pismima vraala na stvari od pre mnogo godina, to je bilo zaista muno. Da se ovek zapita da se Alber nije zbog toga prijavio u vojsku ve na poetku rata. Kad je to saznala, gospoa Majar je snano vritala, ali to je bila toliko teatralna ena da je bilo nemogue razaznati ono to spada u podruje straha od onoga to spada u podruje pozorita. Vritala je, upala kosu, i brzo se pribrala. Poto je njeno poimanje rata bilo prilino klasino, brzo je sebe ubedila da Alberu, onako pametnom, nee dugo trebati da zablista, da dobije unapreenje, videla ga je kako kree u napad, u prvom redu. U njenoj glavi on je izvravao neko junako delo, odmah je postajao oficir, kapetan, zapovednik, ili ak i vie, general, takve se stvari viaju u ratu. Alber ju je, pakujui se, putao da pria.

Sa Sesil su stvari bile mnogo drugaije. Nju rat nije plaio. Pre svega, to je bila patriotska dunost (Alber je bio iznenaen, nikada je nije

uo da izgovara te rei), zatim, zapravo i nije bilo razloga za strah, to je na neki nain bila formalnost. Svi su tako priali.

Alber je pomalo sumnjao u to, ali Sesil je, naposletku, bila pomalo nalik na gospou Majar, imala je prilino postojane ideje. Po njenim reima, rat nee biti dugog daha. Alber nije bio daleko od toga da joj poveruje; pored onih ruku, pored onih usta, pored svega toga, Sesil je mogla Alberu da kae ta god je htela. ovek ne moe da shvati da li je poznaje ili ne, mislio je Alber. Za nas, ta je Sesil jedna lepa devojka, nita vie. Za njega je bila neto sasvim drugo. Svaka pora njene koe, Sesiline koe, bila je sainjena od posebnog molekula, njen dah je imao poseban miris. Imala je plave oi, u redu, vama to ne znai nita, ali za Albera su te oi bile bezdan, provalija. Evo, uzmite njena usta i stavite se na trenutak na njegovo mesto, na mesto naeg Albera. Od tih je usta on dobijao tako tople i nene poljupce da mu se stomak nadimao do pucanja, oseao je kako njihova pljuvaka utie u njega, pio je sa njih s toliko strasti, bila su kadra za takva uda da Sesil nije bila samo Sesil. Bila je to... I onda je, odjednom, ona tvrdila da emo taj rat pojesti za doruak, a Alber je toliko sanjao da ga Sesil pojede za doruak...

Danas je, oigledno, o stvarima sudio mnogo drugaije. Znao je da rat nije bio nita drugo do ogromna lutrija s pravim mecima, u kojoj je preiveti etiri godine u osnovi bilo jednako udu

A zavriti iv zakopan na nekoliko trenutaka od kraja rata, e to bi, iskreno, zaista bilo lag na torti.

Ipak, upravo to e se i dogoditi.Mali Alber, iv zakopan.To se desi kad nema sree, rekla bi njegova majka.Porunik Pradel se okrenuo ka svojoj eti, pogled mu se prikovao

za poglede prvih ljudi koji ga, sleva i zdesna, gledaju kao da je Mesija. Klimnuo je glavom i nastavio da die.

Nekoliko minuta kasnije, Alber blago povijen tri u prizoru kraja sveta, guei se pod granatama i fijukanjem metaka, steui oruje svom snagom, tekog koraka, glave uvuene meu ramena. Zemlja je tusta


pod cokulama zato to je tih dana mnogo padala kia. Pored njega neki urlaju kao ludi, da bi se opili, da bi se okuraili. A neki, naprotiv, napreduju kao i on, usredsreeni, stomaka vezanog u vor, suvog grla. Svi hrle prema neprijatelju, naoruani konanim besom, eljom za osvetom. U stvari, to je moda nekakva izopaena posledica najave primirja. Doiveli su ih toliko mnogo da, kad ovek vidi da se ovaj rat zavrava tako, uz toliko mrtvih drugova i toliko ivih neprijatelja, on prosto oseti elju za krvoproliem, da s tim zavri jednom zasvagda. Prolio bi krv bilo kome.

ak bi i Alber, zastraen pomilju da e umreti, proburazio prvog ko naie. Ali tu ima poprilino mnogo prepreka: trei je morao da skrene nadesno. U poetku je pratio liniju koju je zacrtao porunik, ali uz sve to fijukanje metaka, granate, ovek nuno mora da se kree u cikcak. Utoliko pre to je Perikura, koji je iao tik ispred njega, pokosio metak, pa mu je pao skoro pod noge, tako da je Alber imao tek toliko vremena da ga preskoi. Gubi ravnoteu, nekoliko metara tri po inerciji i pada na telo starog Grizonijea, ija je neoekivana smrt dala znak za polazak u ovaj konani pokolj.

Uprkos mecima to su fijukali svud oko njega, Alber se u mestu zaustavio videvi ga tako opruenog.

Prepoznao je njegov injel, zato to je u rupici za dugme uvek nosio onu crvenu stvaricu, moju legiju poasti, govorio je. Nije Grizonije bio istananog duha. Ne preterano prefinjen, ali dobar tip, svi su ga voleli. To je on, nema sumnje. Kao da mu se velika glava zabola u blato, a ostatak tela ostao u vazduhu zato to je pao navrat-nanos. Tik do njega, Alber prepoznaje mlaeg, Luja Terijea. I on je delimino prekriven blatom, zgren, pomalo u poloaju fetusa. Dirljivo je umreti u tim godinama, u takvom stavu...

Alber ne zna ta ga je spopalo, nekakva slutnja moda, pa grabi starca za rame i gura ga. Mrtvac teko odskae i sputa se na stomak. Alberu je potrebno nekoliko sekundi da shvati. A zatim mu istina pada u oi: kad se ovek kree prema neprijatelju, ne umire od dva metka u lea.

Opkorauje le i pravi nekoliko koraka, i dalje pognut, ne znamo zato, meci vas stignu i kad ste uspravni i kad ste povijeni, ali to je refleks, izloiti se to je manje mogue, kao da se sve vreme ratovalo u strahu od nebesa. Evo ga pred telom malog Luja. Stegnuo je pesnice blizu usta, ovako, ludo je koliko mlad izgleda, dvadeset dve godine. Alber mu ne vidi lice, celo umrljano blatom. Vidi mu samo lea. Jedan metak. Sa dva stareva metka, to je tri. Raun je sveden.

Kada se uspravi, Alber je jo sav zabezeknut tim otkriem. Onime to ono znai. Budui da momci, na nekoliko dana od primirja, vie nisu preterano urili da drakaju vabe, jedini nain da ih neko natera u napad bio je da ih razjari: gde je, dakle, bio Pradel kada je ovoj dvojici momaka pucano u lea?

Boe blagi...Zapanjen tom injenicom, Alber se okree i na nekoliko metara od

sebe ugleda porunika Pradela kako juri prema njemu, trei onoliko brzo koliko mu je dozvoljavala oprema.

Njegovo je kretanje odluno, glava savreno uspravna. Ono to Albert najpre vidi jeste njegov jasan i neposredan pogled, poruniki pogled. Potpuno reen. Sve se najednom rasvetljava, cela ta pria.

U tom trenutku Alber shvata da e umreti.Pokuava da napravi nekoliko koraka, ali vie nita ne funkcionie,

ni njegov mozak, ni njegove noge, nita. Sve se odvija prebrzo. Rekao sam vam, Alber nije ba brz. U tri koraka, Pradel je kod njega. Tik pored njega zjapi velika rupa, rupa od granate. Alber dobija porunikovo rame posred grudi, od toga gubi dah. Posre, pokuava da povrati ravnoteu i pada unazad, u rupu, prekrtenih ruku.

I dok pada u iroku rupu od granate kao na usporenom snimku vidi kako se udaljavaju Pradelovo lice i taj pogled u kojem sada razaznaje sve ono to je u njemu izazivako, samopouzdano i hukako.

Kad je stigao na dno jame, Alber se kotrlja oko svoje ose, a oprema jedva da ga usporava. Puka mu se zaplie u noge, on uspeva da se podigne i odmah se prilepljuje za iskoeni zid rupe, kao da se leima


hitro naslanja na vrata iz straha da e ga neko uti ili iznenaditi. Ukopan na petama (glinasta zemlja je klizava kao sapun), pokuava da povrati dah. Njegove se misli, kratke i zbrkane, neprestano vraaju na ledeni pogled porunika Pradela. Iznad njega, bitka je izgleda narastala, nebo je naikano girlandama. Mleni svod je obasjan plavim ili narandastim oreolima. Granate u oba smera padaju kao kod Gravelota,1 u kompaktnom i neprekidnom prasku, grmljavini od fijuka i eksplozija. Alber podie pogled. Tamo gore, nagnuta nad ivicu rupe kao aneo smrti, ocrtava se visoka prilika porunika Pradela.

Alber ima utisak da je dugo padao. U stvari, izmeu njih ima, koliko, jedva dva metra. I manje, bez sumnje. Ali u njima je sve. Porunik Pradel je gore, rairenih nogu, ruku vrsto zakaenih za opasa. Iza njega, isprekidani bleskovi bitke. Mirno gleda u dno bunara. Nepokretan. Zuri u Albera, s neodreenim osmejkom na usnama. Nee ni prstom mrdnuti da ga izvue odatle. Alber se gui, krv mu udara u glavu, grabi puku, oklizne se, za dlaku izbegne pad, na rame, ali kada se njegovo oruje konano uzdigne prema ivici rupe, tamo vie nema nikoga. Pradel je nestao.

Alber je sam.Isputa puku i ponovo pokuava da povrati dah. Ne bi trebalo da

eka, nego odmah da se popne uz padinu levka, potri za Pradelom, puca mu u lea, uhvati ga za guu. Ili da se pridrui ostalima, razgovara s njima, vie, uini neto, mada zapravo ne zna ta. Ali osea se silno umornim. Ophrvala ga je iscrpljenost. Zato to je sve to veoma glupo. Kao da je spustio kofer, kao da je stigao. ak i kad bi eleo da se popne, ne bi mogao. Bio je na dva prsta od toga da zavri s ovim ratom, a evo ga na dnu rupe. Vie se sruio nego to je seo, i spustio glavu u ake. Pokuava ispravno da analizira situaciju, ali moral mu je u trenu okopneo. Kao sorbe. Jedan od onih koje Sesil oboava, s limunom, od kojeg joj kripe zubi uz izraz lica kao u maeta, a Albera obuzme elja da je stegne u naruje. Zapravo, kad je ono bee dobio njeno poslednje 1 Bitka kod Gravelota iz 1870. godine najvea je bitka u francusko-pruskom ratu. (Prim. prev.)

pismo? I to ga je iscrpelo. Nije to nikome pomenuo: pisma od Sesil postala su kraa. Poto e se rat uskoro zavriti, ona mu pie kao da je sasvim zavren, pa vie nema potrebe da se bude opiran. Za one koji imaju cele porodice to nije tako, pisma i dalje stiu, ali za njega, koji ima samo Sesil... Tu je i njegova majka, ali ona je zamornija od svega drugog. Ona pie pisma onako kako razgovara, kad bi samo mogla o svemu da odlui umesto njega... Sve je to Albera potroilo, nagrizlo, povrh svih drugova koji su poginuli i na koje bi eleo da ne misli previe. Ve je doiveo trenutke obeshrabrenosti, ali ovaj je ba loe pao. Ba kad mu je bila potrebna sva energija. Ne bi znao da kae zato, ali neto u njemu je najednom popustilo. Osea to u stomaku. Lii na silan umor i teko je kao kamen. Uporno odbijanje, neto beskrajno pasivno i spokojno. Kao kraj neega. Kada je stupio u vojsku, kada je pokuavao da zamisli rat, potajno je, kao i mnogi drugi, mislio da e u sluaju opasnosti biti dovoljno da se pravi da je mrtav. Sruie se ili e ak, iz elje za verodostojnou, uzviknuti pretvarajui se da je pogoen posred grudi. Potom bi mu bilo dovoljno da ostane opruen i eka da se stvari smire. Kada padne no, otpuzao bi do tela nekog drugog druga, nekog stvarno mrtvog, i ukrao mu papire. Nakon toga bi nastavio da se kree kao reptil, satima i satima, zaustavljajui se i zadravajui dah kad god bi se zauli glasovi u noi. Uz hiljadu mera predostronosti iao bi napred sve dok najzad ne pronae put kojim bi krenuo ka severu (ili ka jugu, zavisno od verzije). U hodu bi napamet nauio sve elemente svoga novog identiteta. Potom bi naiao na neku zalutalu jedinicu iji bi kaplar, visok tip sa... Ukratko, kao to vidimo, za jednog blagajnika u banci, Alber ima prilino romaneskni duh. Nema sumnje da su na njega uticale matarije gospoe Majar. Na poetku sukoba, tu je sentimentalnu viziju delio s mnogima. Viao je ete utegnute u lepe crvene i plave uniforme kako napreduju u zbijenim redovima prema neprijateljskoj vojsci obuzetoj panikom. Vojnici su drali svetlucave bajonete isturene pred sobom dok je ratrkani dim od nekoliko granata potvrivao da je neprijatelj u rasulu. U osnovi, Alber je krenuo u jedan stendalovski rat,


a obreo se u prozainoj i varvarskoj klanici koja je proizvodila hiljadu mrtvih dnevno tokom pedeset meseci. Da biste stekli predstavu o tome, bilo bi dovoljno da se malo podignete, pogledate prizor oko svoje rupe: tlo s kojeg je vegetacija sasvim nestala, izbueno hiljadama rupa od granata, posuto stotinama tela u raspadanju od ijeg vam se kunog mirisa ceo dan podie utroba. Pri prvom zatiju, pacovi krupni kao zeevi divljaki juriaju od lea do lea kako bi se s muvama borili oko ostataka to su ih crvi ve naeli. Sve to zna Alber, zato to je bio nosa nosila u Enu2 i zato to je, kada vie nije pronalazio ranjenike koji jecaju ili vrite, sakupljao sve vrste tela, u svim stadijumima raspadanja. Na tom je podruju bio pravi poznavalac. Bio je to nezahvalan posao za njega koji je uvek imao osetljiv stomak.

A kao nedaa nad nedaama za nekoga ko e kroz nekoliko trenutaka biti iv zakopan, on pomalo pati i od klaustrofobije.

Kad je bio sasvim mali, oseao je kako mu se podie eludac na pomisao da e majka pri izlasku moda zatvoriti vrata njegove sobe. Nije govorio nita, ostajao je u krevetu, nije eleo da alosti svoju majku, koja je uvek govorila da ve ima dovoljno problema. Ali nou ga je mrak opinjavao. I ak i kasnije, ne tako davno, sa Sesil, kada bi se igrali u postelji. Kada bi se obreo sasvim prekriven, ostajao je bez daha, obuzimala ga je panika. Utoliko vie to ga je Sesil ponekad stezala nogama, da ga zadri. Da bi videla ta e biti, govorila je smejui se. Ukratko, smrt od guenja je smrt koje se najvie plaio. Na sreu ne razmilja o tome, u odnosu na ono to ga eka, biti zarobljenik Sesilinih svilenkastih butina, ak i s glavom pod pokrivaem, bilo je rajski. Kad bi mislio na to, dobio bi elju da umre, na Alber.

to je, uostalom, ba zgodno, jer e se upravo to i desiti. Ali ne odmah. Malo kasnije, kada se presudna granata bude rasprsnula nekoliko metara od njegovog sklonita i podigla gomilu zemlje visoku poput zida koji e se sruiti i celog ga prekriti, nee mu preostati jo mnogo ivota, ali e svejedno biti dovoljno da zaista shvati ta mu se

2 Departman u Pikardiji. (Prim. prev.)

deava. Albera e obuzeti divlja elja da preivi, elja kakvu mora da oseaju laboratorijski pacovi kada ih uhvate za zadnje noge, ili svinje pre nego to e ih zaklati, krave pre nego to e ih zatui, neka vrsta iskonskog otpora... Na to e morati malo da prieka. Da prieka da mu plua pobele u potrazi za vazduhom, da mu se telo iscrpi u oajnikom pokuaju da se oslobodi, da glava samo to mu ne eksplodira, da mu ludilo obuzme duh, da... ne preuranjujmo.

Alber se okree, poslednji put gleda prema gore, najzad, i nije to tako daleko. Naprosto je predaleko za njega. Pokuava da prikupi snagu, da ne misli na opremu, na puku, kai se za kosu stranu rupe i, uprkos umoru, poinje da se penje. Nije lako. Noge mu se klizaju, klizaju se na blatnjavoj ilovai, nemaju na ta da se oslone, uzalud zabija prste u zemlju, svom snagom udara vrhom stopala ne bi li napravio nekakvo uporite, nita ne vredi, ponovo pada. Tada odbacuje puku, torbu. Kada bi morao potpuno da se razodene, ne bi oklevao. Izvaljuje se na zid i poinje da puzi na stomaku, kretnje su mu nalik kretnjama veverice u kavezu, grebe u prazno i ponovo pada na isto mesto. Stenje, jaue, a potom vriti. Obuzima ga panika. Osea kako mu nadiru suze, pesnicom udara u zid od ilovae. Ivica nije tako daleko, kakvo sranje, kad prui ruku, gotovo bi mogao da je dodirne, ali onovi mu se klizaju, svaki osvojeni centimetar odmah je nanovo izgubljen. Moram da izaem iz ove jebene rupe!, vriti na samog sebe. I uspee u tome. Da, umree, jednog dana, ali ne sada, ne, bilo bi previe glupo. Izai e odavde, i traie porunika Pradela i kod vaba ako bude trebalo, pronai e ga i ubiti. Sokoli ga pomisao da e srediti tog pedera.

Zaustavlja se na trenutak na toj tunoj injenici: iako pokuavaju ve etiri godine, vabe nisu uspele da ga ubiju, a uspee jedan francuski oficir.

Jebiga.Alber klekne i otvori torbu. Vadi sve iz nje, stavlja porciju meu

noge; rairie kabanicu po klizavom zidu rupe, zaboe u zemlju sve to mu padne pod ruku, da mu poslui kao hvataljka, okree se i upravo u


tom trenutku zauje se granata na nekoliko desetina metara iznad njega. Najednom zabrinut, Alber podie glavu. U ove etiri godine nauio je da razlikuje granate od sedamdeset pet od granata od devedeset pet, stopetice od stodvadesetica... Nad ovom okleva. Sigurno zbog dubine rupe ili zbog udaljenosti, ova se najavljuje nekim udnim, kao novim zvukom, istovremeno tupljim i priguenijim od ostalih, nekakvim priguenim hrkom koji se zavrava neverovatno snanim svrdlanjem. Alberov mozak ima taman toliko vremena da se zapita. Detonacija je bila neizmerna. Zemlja se potresa u munjevitom gru i oglaava se tekom i zlokobnom tutnjavom pre nego to e se podii. Vulkan. Izgubivi ravnoteu od potresa, a i od iznenaenja, Alber gleda u vazduh zato to se sve namah zamrailo. A tamo, umesto neba, desetak metara iznad sebe, vidi kako se, skoro kao na usporenom snimku, valja ogroman talas smee zemlje ija se pokretna i krivudava kresta lagano povija u njegovom pravcu spremna da se spusti prema njemu kako bi ga obujmila. Sjajna i gotovo lenja kia kamenia, grumenja, otpadaka svih vrsta najavljuje njen neumitni dolazak. Alber se zgri i blokira disanje. To uopte nije ono to treba uiniti, naprotiv, treba se istegnuti, to e vam rei svi koji su umrli zatrpani. Zatim nailaze dve ili tri napete sekunde tokom kojih Alber zuri u zavesu od zemlje to pluta na nebu i izgleda kao da okleva kada e i gde da padne.

Za trenutak, taj e se zastor obruiti na njega i prekriti ga.U normalna vremena Alber lii na neki Tintoretov portret, isto da

steknete sliku. Uvek je imao tune crte lica, s veoma jasno ocrtanim usnama, isturenom bradom i velikim podonjacima koji podvlae izvijene i veoma crne obrve. Ali u ovom trenutku, poto mu je pogled uperen ka nebu i poto vidi da mu se pribliava smrt, vie lii na nekog Svetog Sebastijana. Crte su mu se naglo izduile, celo lice mu je nabrano od bola, od straha, u nekoj vrsti zamolnice koja je utoliko besmislenija to Alber za ivota nikada nije verovao ni u ta, i nee zbog peha koji mu se deava poeti da veruje u neto. ak i kada bi imao vremena.

Uz strahovit prasak, zavesa se obruava na njega. ovek bi oekivao udarac koji bi ga istog trena ubio. Alber bi umro i to je sve. Ono to se deava gore je od toga. Kamenii i kamenje nastavljaju da padaju na njega kao grad, potom stie zemlja, koja prekriva sve i sve je tea. Alberovo telo je prikovano za tlo.

Postepeno, kako se zemlja gomila na njemu, sve je nepokretniji, prignjeeniji, sabijeniji.

Svetlost se gasi.Sve se zaustavlja.Nastupa novi poredak u svetu, svetu u kojem vie nee biti Sesil.Prvo to ga pogaa, tren pre panike, jeste nestanak zvukova rata. Kao

da je sve naglo uutalo, kao da je Bog odsvirao kraj partije. Naravno, da je obratio malo panje, shvatio bi da se nita nije zaustavilo, da zvuk do njega naprosto stie filtriran, ublaen koliinom zemlje koja ga pritiska i prekriva, gotovo neujan. Ali za sada Alber ima previe drugih briga da bi vrebao zvuke ne bi li saznao nastavlja li se rat, zato to je za njega vano to da se on upravo zavrava.

im se prasak ublaio, Alber je paralisan. Ja sam pod zemljom, misli; to je, meutim, samo jedna prilino apstraktna pomisao. Tek kad pomisli, ja sam iv zakopan, stvar poprima uasno konkretan vid.

A kada odmeri razmere katastrofe, vrstu smrti koja ga eka, kada shvati da e umreti uguen, bez vazduha, Alber u trenutku poludi, potpuno poludi. U glavi mu se sve pomuti, on vrisne, i na taj besmisleni vrisak rasipa ono malo kiseonika to mu je preostalo. Zakopan sam, ne prestaje da ponavlja sebi, a duh mu ponire u tu zastraujuu oiglednost u toj meri da ak jo nije ni pomislio da otvori oi. Samo pokuava da se pomeri u svim pravcima. Sva preostala snaga, sva ona panika koja raste u njemu pretvara se u miini napor. U tom vrpoljenju troi neverovatnu energiju. Sve uzalud.

I najednom prestaje.Zato to je upravo shvatio da pomera ruke. Vrlo malo, ali ih pomera.

Zadrava dah. Padajui, glinasta zemlja puna vode napravila je neto

Documents

Doviđenja, tamo gore-Pjer Lemetr.pdf