Проф др Владета Јеротић

Пред Вама су одломци из књиге Професора др Јеротића "50 питања и 50 одговора из хришћанско-психотерапеyтске праксе". Књигу је издала издавачка кућа "Арс Либри" из Београда (библиотека Лавиринт-књига 16).

Питање број 1

И поред тога што сваки човек има у себи религиозну клицу, шта је основни разлог да та клица и проклија?

У први мах се чини да је лако одговорити на Ваше питање, уз навoђење, сигурно и Вама познатих чинилаца који могу позитивно да утичу на проклијавање „религиозне клице" у човеку, по Јунгу назване „архетипски религиозан човек". Мада постоје подстрекачки чиниоци који помажу развоју човекове религиозности, не би требало да занемаримо и следеће чиниоце: искрено религиозни родитељи, или бар један од њих који ће умети да створи истинску религиозну „атмосферу" у породици; повољан ток адолесценције у којој се природно буди радозналост за религију; нека књига или сусрет са неком особом, дубоковерујућом; озбиљна болест, нека спољашња несрећа, унутрашња душевна криза блиска „граничној ситуацији" која захтева ново одлучивање, итд.

Све ово јесу „окидачи" за оживљавање хомо религиосуса у нама, али сви ови чиниоци (и други овде непоменути) не морају да буду делотворни у подстицању „религиозне клице" да изникне и донесе плод. Мора да постоји још неки, и то одлучујући, тајанствени чинилац од кога зависи да ли ћемо постати веродостојно религиозни. Према уверењу и искуству хришћанских светитеља, пресудни моменат када неко постаје за цео живот прави хришћанин, јесте онај трен када му голуб Духа Светог слети на раме и шапне му Божју поруку. Овако су постајали религиозни и светитељски религиозни и они људи (о којима до сада овде није било речи) који у своме животу, од рођења, нису имали ниједан од малочас поменутих, покретачких чинилаца, који природно, буде у човеку, урођену му, религиозну клицу. Напротив. Многим људима, у њиховом протеклом животу, до оног изненадног просветљења Духом Светим, дешавале су се несреће које су од њих чиниле лопове и убице, блуднике и очајнике а због којих нико од њих није више ништа добро очекивао. А десило се чудо, необјашњиво и за најпаметнијег психолога!

За крај одговора оставио бих мало места и за хришћанског психолога, рекавши да као што клица нашег ја, вероватно и над-ја, иако урођена, није код свих људи истог квалитета, таква је, различитог квалитета, и религиозна клица у свима нама. Стога су и спољашњи повољни или неповољни услови за развој, релативни. А држим се још једног, овог пута субјективног уверења, позивајући се на Христове речи из Беседе на гори: Благо чистима срцем јер ће Бога видети! Нека је и најмањи део човековог срца остао неокаљан гресима, биће довољно да из тога сачуваног чистог дела срца, човек само једном искрено завапи Богу - Бог ће му се одазвати, и замрла „религиозна клица" проклијаће.

Питање број 7

Објасните, молим Вас, појам који сам од вас у неколико махова чуо: „освестити свој крст"?

Сваки човек носи свој крст, био он тога свестан или не, сматрао себе атеистом или теистом, будистом или хришћанином. Људи различитим именима зову тај крст: судбина, карма, коб, проклетство, итд. Појам крста, дакле, по правилу је везан за нешто мучно, неизбежно, неумољиво. И православни српски народ познаје вредност крста - отуд узречице:

Тако ми крсне свијеће, Тако ми крста у ком сам крштен! Тако ми крста часнога - али понекад би се тако радо отарасио крста и свалио га на неког другог.

Све што сам до сада рекао о крсту, није хришћанско схватање крста. Отуд сматрам да је наш однос

према крсту, оном сопственом, породичном, народном, нека врста пробе (теста) нашег односа према вери, конкретно, према православној хришћанској вери. „Осветити свој крст", значи постати свестан своје православне вере, то јест освестити голготску жртву Исуса Христа, Богочовека који је узео на себе грехе света и, заједно са Собом, распео и њих на крсту.

Прошло је две хиљаде година од Христовог живота на земљи, а људи који себе називају хришћанима, као да још нису схватили смисао Христове жртве, Христовог крста. Искупљење наших грехова Христовим страдањем, не значи, и када смо верујући хришћани, да крст не морамо да носимо, јер га је Христос понео за све нас. Оно што је битно знати јесте да Христос не тражи од мене да носим Његов, већ свој крст. Исус Христос добро зна да нико од људи није у стању да носи Његов крст. Довољно је за све људе и за сва времена, наравно ко у Христа верује, даје Христос једном заувек искупио све људе својим страдањем. Али, понављам, то не значи да ми крст није потребан. Напротив. Као хришћанин морам бити што је могуће више свестан да ћу понети крст друкчији од свих других људи, друге вере или невере (који такође носе свој крст). Какав то друкчији крст? То је крст који се лако носи до Голготе! У сва три јеванђеља (осим у Јовановом), говори се о „човјеку из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст". Рекао бих смело да се сви људи (не само хришћани) деле на оне који лако носе свој крст (јер су осмислили крст Христом) и на Симоне из Кирине, који носе крст само када су натерани. Голгота (смрт) све чека, а Васкрсење?

Питање број 11

Да ли човек може к Богу без зла у свету и у себи?

Вазда инспиративни Гете поручује: Умри и постани! Као да је процес нестајања и настајања, умирања и поновног рађања, универзални процес који се у еонима еона времена одиграва у галаксијама (којих је до сада телескопом избројано преко 100 милијарди) и на Земљи, са живим бићима и човеком. Шта бива са човеком када умре? За материјалисте, пошто душа није бесмртна, тело се распада и трансформисана материја служи другим бићима за развој. За оне који верују, душа после смрти тела наставља да живи, за хришћане у неком „међусвету" до Страшног суда, за будисте, хиндуисте, џаинисте, душа улази у неко ново тело, реинкарнирајући се хиљадама пута, а писац Књиге исповједника из Старог завета, сасвим у духу модерних атеиста и агностика, каже за човека који је умро: „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, који га је дао." Сада смо опет код питања: како се човек враћа Богу?

Умри и постани! Умри, за зло у себи, за грех који носиш, и постајеш опет чист, а тада си близу Богу, још овде на земљи, а и после смрти.

Зло у нама и зло у свету - одакле долази Зло? - сушта је стварност; о томе не треба расправљати. Оно што нас мучи и што тражи егзистенцијалан одговор, човеков је став према Злу. Да ли га, најпре, препознајемо као зло; ако смо га препознали, шта са њим? Да живимо у симбиози с њиме, као да га нисмо познали; да свесно сарађујемо са злом, увећавајући га тако (и у себи и у свету), или да се боримо против зла? Одговори на ово битно питање, као што видимо, различити су, и зависе, у првом реду, од наше вере. „Ако нема Бога, све је дозвољено", изговара неко лице у роману Достојевског. Скоро да је тако, али без непотребног упрошћавања, јер знамо да има људи који не верују у Бога, а ипак живе моралним животом; да не идемо чак до будиста или џаиниста, који не верују у Бога, а захтевају од својих верника строжији аскетски живот и од најаскетскијег хришћанина.

Наше знање о Злу које јасно видимо код другога човека и народа, као и у великим збивањима (најпре у ратовима, природним катастрофама, епидемијама), много мање јасно у себи самима, не би имало имена, нити би толико заокупљало нашу пажњу, да не постоји, у видљивом и невидљивом свету, нека противсила, нешто супротно Злу. Шта може да буде та супротна сила него Добро, и коме га онда приписати него Богу! Ако смо стигли до ове границе у нашем размишљању о Добру и Злу, остаје још један, немали напор, да поверујемо да је Добро јаче од зла, а Светлост моћнија и трајнија од таме. Ко нам најбоље помаже да овакву веру стекнемо, да је јачамо и до краја живота је одржимо? Онај који нам је пре две хиљаде година поручио (парафразирам): У свету ћете имати муке, зло и неразумевање,

бићете излагани гоњењима и мучењима све до смрти, али не бојте се, Ја сам победио свет!

С Исусом умиремо, а с Христом васкрсавамо!

Питање број 14

Да ли је све зло у човеку од ђавола?

За одговор на Ваше питање требало би знати порекло Зла које је наговештено од пророка Исаије (1,12-14) и пророка Језекиља (28,12-16) од времена Старог завета и нарочито, од времена Новог завета и Јовановог Откривења. Грчки мит о Прометеју-Титану (донекле и у миту о Фаетону, сину бога Сунца Хелиоса) који излази са Олимпа и кришом од врховног бога Зевса враћа људима једном одузету ватру, због чега га Зевс кажњава „кавкаским мучењем", од кога га ослобађа, жртвујући се, Херакле, односно кентаур Хирон - умногоме је налик на библијско виђење охолог Луцифера за којим полази човек, а овога искупљује, крсном жртвом, Спаситељ света Исус Христос.

Овим кратким излетом у позната митолошка казивања нисмо сазнали нешто више о пореклу Зла у свету (небеском, па онда земаљском?). Зло (Сатана) није у хришћанској теологији јединствено објашњено. Он је час принцип за себе који поседује силну, сопствену снагу којом влада Земљом и човеком, час је приватио бони; у првом случају, постоји опасност претварања монотеистичке хришћанске религије у дуалистичку, у другом, постоји тешкоћа занемаривања, потцењивања, а онда и потискивања принципа зла (зла као принципа или као личности?) Према неким тумачима овог проблема, до доласка Исуса Христа на свет, Сотона је имао слободан приступ Богу и Бог се њиме чак служио да искуша човекову верност и оданост. Књига о Јову о томе несумњиво говори. Од времена искупитељске жртве Сина Божијег и Сина човечијег, међутим, побеђен Христом, Сатана (Сотона) је пао са небеских висина на Земљу и од тада постаде и остаде „кнез овог света".

Није толико значајно да ли све зло долази од ђавола - зло је у нама као што је изван нас - колико је за човека пресудно да нам је Исус Христос, за нас и наше грехе распети и васкрсли, оставио поуздан и лековит наук како се једино можемо бранити и одбранити од зла, назвали га ми ђаволом или неким другим именом. Наравно да Христова порука људима, како се ваља односити према Злу, може бити прихваћена, озбиљно схваћена и примењена у животу, само од стварно верујућег хришћанског човека.

Питање број 17

Да ли је болест увек зло?

Површно посматрано јесте, јер нас свака болест, и она најбезазленија и најкраткотрајнија, телесна или психичка, омета у нашој намераваној активности, и готово се никад не упитамо да ли су наше непосредно замишљене активности исправне, пре свега морално исправне. Потрошачка култура XX века готово да је потпуно потисла питање смисла болести, јер бити болестан, у овој култури, значи највећу могућу несрећу; док траје болест (телесна или психичка), болесник је не само у материјалном губитку већ му, дужим боловањем, прети губитак радног места, те је тако и његова егзистенција угрожена. Уочивши ову беду човека у западноевропском свету (да ли само у њему?), један немачки психијатар, пре више од тридесет година, написао је поучну књигу с насловом Болест не моћи бити болестан.

За мој одговор на ово питање није битно да ли је човек одувек био болестан, да ли је човек палеолита био здравији него човек данашњице, да ли су и који су чиниоци кроз векове пресудно утицали што је човек постајао све болеснијиЈер, зар није довољно што знамо да је човек „на смрт болестан", па да се упитамо за смисао болести! Необична је у човековом понашању према болести управо чињеница да он, суочавајући се готово свакодневно са смрћу, остаје, наизглед, равнодушан и према болести и према

могућој, сопственој наглој или споријој смрти. Због оваквог човековог понашања, које као да носи „слепу мрљу" према болести и смрти, чини се као даје страх од смрти његова природна одбрана.

Окренимо се сада дубљем сагледавању смисла болести. сагледавању приступачном нарочито верујућим људима. Зашто болест, нарочито болест која нас је снашла, не би имала неки смисао? Какав смисао? Па да нас нечему поучи. Најпре томе да смо, најчешће, сами узрочници неке наше болести, лаке, теже или и најтеже. Ако смо ову и овакву стварност открили и тако постали (и када нисмо психотерапеути) „психосоматичари", на најбољем смо путу да у другој фази нашег освешћивања смисла болести, постанемо пажљивији и проницљивији (јачајући интроспекцију) у погледу наших осећања, мисли и поступања у свакодневном животу са собом и у сусрету с другим људима. Тако ћемо, наиме, све боље уочавати колико су управо наша осећања и мисли одговорни за настанак неке болести (акутне или хроничне), односно за релативно добро одржавање нашег здравља. Најзад, у трећем, узнапредовалом степену освешћивања, осмишљавања, увида у смисао сваке болести, човек стиже до захвалности Богу што му је Бог послао болест, што га је на тај начин опоменуо да није хришћански исправно живео и, затим, преко нове захвалности, што му је Бог открио пут и начин оздрављења (и од најтежих болести, што је медицинска емпирија могла да докаже!), или што га је очувао здравим усред болести свакодневице, друштва и доба у коме живи.

Тако смо, донекле, одговорили на Ваше питање, подстичући Вас да и сами откривате Божију и човекову истину, да болест не мора да увек буде само зло.

Питање број 24

Какве су шансе у нашем народу зе обнову хришћанства у себи, односно Бога у себи, и да ли наши духовници, и ми са њима, имамо ту снагу?

Хришћанство је динамичка религија која у своме језгру носи тежњу ка обнови, непрестаној обнови што значи непрестаном поправљању, усавршавању јер пред собом има непревазиђен и у историји света јединствен углед - Богочовека Исуса Христа. Једном откривен у сржи сопственог бића, Он више не мирује и тражи непрестану борбу, остављајући нам као оружје, парадоксално, Свој Мир. Његов мир није онај који нам свет даје, варљив, тренутан, површан мир. Христов мир је залога наше унутарње борбе дa освојимо савршенство Његово. Отуд је света Терез Авилска у праву када каже: „Борите се док не умрете у борби, јер нисте овде ни за што друго већ да се борите". Давно пре ове католичке светитељке, свети Јефрем Сирин рекао је исто: „Нема одмора на земљи онима који желе спасење."

Обнова хришћанства у хришћанским народима зависи од обнове хришћанства у поједином човеку.Што је дубља, искренија и стална потреба у хришћанима да себе обнављају, што значи да се приближавају Богу, биће успешнији препород, када је реч о нашем народу, православној души овога народа. Вера и љубав према Христу шири се као топао талас са једног места на друго. Овако пробуђени верници подстицајно делују на духовнике, а духовници који непрестано себе обнављају водом са Христовог извора, делују полетно на своје вернике.

Питање број 26

Да ли смо стрпљиви као народ?

Питате ли Ви то мене што Вам збиља није довољно јасно какав смо народ, или што од мене очекујете одговор психотерапеута, на питање како лечити себе (нестрпљивог)?

Не знам да ли смо баш најнестрпљивији народ на свету, али видим, чујем, знам (као и Ви уосталом) да наше нестрпљење води до животне угрожености. Подсећам да нас је Јован Цвијић давно, тачно и

неумитно окарактерисао као „виолентне Динарце", уздржавајући се (као научник) од било каквог субјективног суда оваквог одређивања српског карактера.

Нестрпљиви су, па и жестоки многи медитерански народи, али ми се од њих ипак у много чему разликујемо. Наша нестрпљивост, наиме, није доброћудна, хумористична или весела, као што је нестрпљивост Италијана или Грка. Наша нестрпљивост, нажалост, најчешће је прекомерна, горопадна, насилна. Уперена је против другог човека, мада ретко да не озледи и нестрпљивог агресора. Није место да истражујемо порекло овакве наше деструктивне и самодеструктивне нестрпљивости. Довољно је да кажем да је она делом урођена, а делом стечена карактера. Можда смо такви били и у прапостојбини, пре доласка на Балкан, а можда смо такви постали услед мешања са изразито агресивним монголским народима (Авари, Турци), или нас је такве, ратоборне и „херојске" учинила „идентификација са агресором", скоро непрекидни ратови који су претили, каткад, истребљењем или изумирањем народа.

Може ли се лечити злоћудна нестрпљивост? Ако је она урoђена карактерна црта неког човека или једног народа (конкретно српског), помоћи нема („помоћи нам нема, али ћемо ипак преживети" зар не?) „Јеси ли видио човека нагла у бесједи својој? више има надања од безумна него од њега" {Приче Соломонове).

Уколико је наше нестрпљење мањим делом урођено, већим делом стицано кроз векове (наслеђе стечених особина, додуше, није доказано!) можда и има помоћи. Како, говорићемо другом приликом.

Питање број 27

У нашој православној средини, а и ван ње, људи воле да говоре о „прозорљивим" људима. Шта ви мислите, да ли постоје такви људи?

Чувајмо се прецењивања неких људи и придавања њима „чудотворних моћи", измећу осталих и „прозорљивости" (буквално, оних који виде или гледају кроз, који препознају скривене мисли и осећања људи, који сагледавају будућност). Прво, зато што такви људи најчешће немају такве моћи; друго, зато што се величајући их изнад других људи, „надимамо их" (јачамо њихов, сваком човеку урођени, нарцизам, како би рекли психотерапеути) и треће, зато што када једном откријемо да „прозорљивости" у њима нема, доживљавамо сами тешка разочарења.

Овакво моје упозорење (психотерапеутско и хришћанско), не значи да негирам две чињенице: једна је непрестана човекова тежња и чежња према Богу, кога желимо да сретнемо, најпре, у другом човеку (тако га најчешће и сретнемо), а друга је чињеница, да Божијих угодника, „прозорљивих духовних стараца" има. Њихов број је, међутим, далеко мањи него што замишљамо, отуд је опасна наша жеља да некога човека (духовно или световно лице, свеједно), ко нам се учини (у машти) као „Божији човек", направимо својим идолом. Силна човекова потреба да од људи ствара „богове" - у политици, свету уметности и нарочито у религији - као даје вечна и незасита!

Не треба, даље, заборавити, да има прозорљивих људи са парапсихолошким способностима (телепата, видовитих људи, биоенергетичара, спиритиста итд.), који не само да нису никакви хришћански верници, или и „свети људи'', већ нису увек ни морални људи. Још су хришћански свети Оци упозоравали да овакви „чудотворци" могу бити у свесној или несвесној служби демона, али да могу бити и душевно болесни при чему не треба увск изједначавати душевно болесног човека са поседнутошћу неким демоном. Доказано је да се овакве парапсихолошке способности у човеку -независно да ли је искрен или лажан хришћанин, да ли је поседнут или није поседнут од демона - некад наслеђују. Једном речи, када се говори о „прозорљивости" неког човека треба бити опрезан.

Питање број 35

Може ли се оправдати или бар разумети постојање безброј религијских секти, култова и деноминација, различитих философских праваца, па и различитих религија, и то кроз читаву људску историју – тајанственошћу космоса, земље, живота и човека?

Делимично, мој одговор је позитиван. Треба, ипак, разликовати о којим је тајнама реч. Неке тајне остаће, можда, за човека вечне тајне: постанак живота, порекло зла, закони еволуције, ширење космоса, смртност и бесмртност живих бића, смисао историје итд.

Друге тајне лагано бивају од науке разјашњене - али не заборавимо да и наука може да погреши, мада себе поштено исправи: старост васионе, постанак homo sapiensa, дељивост атома, настанак болести, изглед Земље итд.

Одговор на треће, за човека најважније тајне - како треба да живи - одговор, приближно исти или сличан, давале су кроз хиљаде година религије, са најзначајнијим скоком, од политеизма ка монотеизму. Исус Христос донео је човеку најпотпунији и најсавршенији одговор на вечно питање: одакле, зашто, куда. Свети Исак Сирин је овај одговор светитељски сажео: „Сви греси су попут прашине у Божијим очима, осим једног. Неосетљивост за Васкрслог."

Питање број 40

Како поступати са ројем питања о тајнама живота и људи?

На једна питања одговор нећемо никад добити и треба их оставити аутентичним мистичарима; на друга нећемо добити одговор јер су површна, летећа, превише знатижељна и разноврсна. 0 њима најбоље говори Свети Никодим Агиорит (1748-1809) кад каже: „Чувати ум од некорисног знања и празне радозналости. Интересовање за много ствари је често плод гордости; то су замке злог духа који покушава да нас саплете радозналошћу... Распредајући о високим стварима, заборављају да чувају чистоту срца; гордост ума је гора од гордости воље."

Има, срећом, и трећих питања на која једино и добијамо одговор, а то су она која нас годинама истински муче. Човек треба да уме да разликује ове три групе питања.

Питање број 42

Да ли неуротичан човек може да буде добар и искрен верник?

Требало би најпре ближе одредити шта значи бити „добар и искрен верник". Тешко да неко може за себе да каже да је управо такав верник. С друге стране, психолошки и психотерапеутски посматрајући, мало ко може да тврди да није бар мало неуротичан. И како треба онда одговорити на Ваше питање? Ако је свака болест која се јави у човеку, телесна или душевна (психосоматска најчешће), шанса или изазов за његову индивидуацију, зашто неуроза не би била шанса човеку да постане верник или да буде бољи и искренији верник него што је био! То, нажалост, не значи да ће сваки облик неурозе бити позитиван изазов човеку у његовој индивидуацији или обожењу. Некад је борба у човеку са његовом неурозом доживотна, отуд је и исход његове борбе за бољу и искренију веру неизвестан. Уколико је његова борба (као верника) са неурозом успешнија, све ће мање, с временом, бити у човеку неурозе, а све више блистаће у њему права вера. Зар Христос није дошао у свет да спасе грешнике, а зар у грешницима нема највише болести. наравно и неурозе!

Питање број 44

Може ли неуротичар пре да се излечи вером него лековима? И, ако може, на који начин?

Вера је тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо - Ти имаш веру? Имај је сам у себи пред Богом. Благо оном који не осуђује себе за оно шта нађе за добро - Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје" - непролазне су речи Апостола Павла у његовим посланицама (Јеврејима, Римљанима, Филипљанима).

Голема је невоља, већ одавно, што је човек изгубио веру која може „и горе да премешта", па оном јадном малом вером која му је преостала, једва духовно животари, не успевајући њоме да помогне ни себи ни другима.Могао бих и овако да одговорим на Ваше питање: да је човек имао јачу веру, не би ни оболео од неурозе, а када је већ оболео, нека ојача веру не би ли она била довољна у лечењу. Пазите, у лечењу, не знам да ли и у излечењу. Неуроза, као што је познато, има безброј врста, најлакше би их могли сврстати у теже, лакше и средње тешке. Скренуо бих Вам пажњу да се неурозе, за разлику од психоза, првенствено лече психотерапијом, ређе и неуспешније само медикаментима, некад успешно, комбинујући их. Вера је, међутим, увек потребна, и када се неуроза лечи на први, други или трећи поменути начин. И неверник када поверује лекару, психотерапеуту, некој пилули, успешније се лечи него када је реч о човеку који у све и свашта сумња. Пробе са плацебом (псеудолек, безазлена таблета) показале су велику сугестивну и аутосугестивну моћ човека, која не треба да се схвата пејоративно, већ као израз урођене човекове вере.

Питање број 46

Да ли је боље ићи добром психијатру или добром духовнику за решење психичких проблема?

Не изгледа ми тешко у први мах да одговорим на ово питање, ваљда зато што сам годинама говорио, а и писао о овом проблему (можда најтемељније у мојој књизи Хришћанство и психолошки проблеми човека, Богословски факултет СПЦ, Београд, 1997.)

Сви наши психички проблеми и духовни су проблеми, они су то и када су телесне природе (проучава их психосоматска медицина). Ми смо као духовна бића одговорни за сва збивања која се одигравају и у нашој душевној и телесној сфери. Наши најчешћи психички проблеми происходе из нашег односа са људима, најчешће са оним нама најближим, у породици, а онда и на радном месту. Наши односи са блиским људима, међутим, зависе у великој мери од наших односа са самим собом. Моја жена, муж, родитељи, деца могу да ме оправдано или неоправдано љуте, изазивају у мени агресију, могу да ме плаше, изазивајући у мени препознат или непрепознат страх, могу да ме чине тужним, изазивајући с временом депресију, али сва ова афективна душевна стања могу, после краћег или дужег времена, да ме учине телесно болесним. Почетак свих душевних (психичких) проблема, у мени је. „Кад бисмо сами себи судили, не би нам се судило", поручује нам апостол Павле (у / посланици Коринћанина, 11, 31),

Да ли желим уопште да препознам стваран узрок проблема (а онда најпре у себи да га препознам), или не желим. потискујући га у несвесно, прво је значајно питање које треба да постави себи човек који је свесно препознао да има психичке проблеме. Друго је значајно питање, да човек који је препознао у себи психичке проблеме одговори, може ли или не може да их реши сам. Ако закључи да не може да их реши сам, следи треће питање: коме треба да иде, духовнику или психијатру? Уколико овај човек није хришћански верник, до одлуке се лако долази, он ће се одлучити да оде психијатру (психологу, психотерапеуту). Одлука је отежана у случају религиозног човека, односно хришћанског верника (у нашој средини, најчешће, православног). Идеално решење – оно је у многим европским земљама постало реално - била би одлука да се оде религиозном психијатру, односно психотерапеуту. Онај болесни верник, међутим (болестан услед нагомиланих психичких проблема, стварног душевног

разбољевања, психосоматских тегоба) чији је степен вере виши од обичних „традиционалних" верника, највероватније да ће предност у одлуци дати духовнику (многи „практицирајући" православни верници имају свога исповедника, било у лицу калуђера или свештеника). Али онда је на духовнику, збиља добром (како сте га у питању назвали), даље одлучивање, наиме, да ли ће своје исповедајуће чедо задржати под окриљем својих молитава и савета, или ће га упутити на једнократну или вишекратну консултацију психијатру (опет добром психијатру у кога духовник има поверење), не одбијајући га од себе и од даљих разговора са собом. Када сам малочас нагласио да је реч о добром духовнику, нисам мислио само на његову несумњиву верност и оданост православљу (реч је и даље о православном вернику који има проблеме), већ и на његово релативно познавање или интуитивно препознавање тежине психичког обољења свога верника. Добро је познато да, са малим изузецима, теже душевне болести (психозе) не могу да се поправе или излече само молитвама и саветима и најбољих духовника, већ им је неопходна помоћ, медикаментозна и психотерапеутска (некад и болничка) доброг психијатра. У случајевима хроничних душевних болести, када је у питању верник, не би требало да буде никаквог колебања - оваквом човеку неопходна је помоћ, и психијатра и духовника.

Питање број 47

Да ли се треба исповедати иако се не осећа кајање у себи?

Исповедање и причешћивање спадају у седам светих хришћанских тајни, па сваки православни српски хришћанин треба да их извршава. Колико пута годишње треба верник да се исповеди, остављено је њему самом да одлучи; свакако да ова, и природна потреба и хришћанска дужност, треба да буду упражњаване више пута годишње. Исповест не би требало да будe, у хришћанској цркви, принуда или само спољашња дужност верника. Човек одлази на исповест духовнику (свештенику или калуђеру), у цркву или у манастир када је нешто згрешио и онда препознао свој грех (када осети унутарњу потребу за исповешћу), а има жељу да га некоме блиском повери. Хришћански исповедници одавно знају (а психотерапеути ово њихово знање могли су да потврде у XX веку) да исповедање, и када је искрено, не мора да значи и кајање (о „Кајању и покајању" писао сам у књизи Свети Марко Подвижник и други оглвди. „Арс Либри'', Београд,1998).

На Ваше питање сада следи директан одговор: треба се исповедати и када се не осећа кајање, и управо то треба исповедити - да се не осећа покајничка потреба! На интуицији је и искуству доброг духовника да без осуде, постепено и стрпљиво, у току поновљених исповедања, приближи свога исповедајућег верника покајничкој исповести.