MOJA PESMA

Nemam pticu, ali imam pesmu, reči su joj ko perje šarene. Nemam psa, ali imam pesmukoja stalno trčkara uz mene.

Jastuku je uveče šapućem, samo tiho da je krevet čuje, pesmica me ko psetance grejei ko dobra ptica uspavljuje.

ŠOFER VELIKE KUĆE

Moj tata vozi tramvajšto putuje sa jednog kraja grada na drugi kraj po šinama koje okovane leže, i, ponekad, trolejbus — veliki crveni pauk koji je između bandera ispleo čelične mreže. Moja mama ne vozi ulicama ni drumovima, njena su kola bez točkova. Moja mama vozi lift kroz tunel između spratova. Čas putuje glavom — gore, čas nogama ide — dole. Gore? Dole! Dole? Gore! — vodi mama razgovore. Na sprat prvi,pa na treći,pa na peti,onda opetdole sleti pa poleti kao ptica do poslednjih stepenica ispod krova, pa iznova. Pa iznova:— Gore? Dole!— Dole? Gore! — vodi mama razgovore.Čas je mama iznad glava,

čas je mama ispod nogu, čas lift pita:— Možeš? Čas lift kaže:— Mogu. Možeš? Mogu. Možeš? Mogu.I publiku tako mnogu mama prima i deli je spratovima.

VRTEŠKA

Šalji, tata, telegram — ja na poštu da ga dam.

Sad na pošti kod poštara niko vrata ne otvara, niti stoje brave, alke, nit ih drže kvake, šarke, niti piše: "Guraj", "Vuci".

Nit šta škripi, nit šta struže. Sad na pošti kod poštara ko vrteška sa vašara vrata kruže.

Šalji, tata, telegram — ja na poštu da ga dam. Kad ga dam, da se provozam.

ULICE

Svake večeri ulice mnoge otprate zadnji tramvaj do stana, ispruže svoje umorne noge duge od jednog do drugog dana.

Umiju ulice tamno lice,

za prelaz oboje svoje staze, zakrpe kaput i nogavice da sutra po njima ljudi gaze.

Zatvore kapije i okna snena, utule bele svetiljke svoje, što kao leptiri bez imena čeličnim stubom probodeni stoje.

A onda ćute ulice mnoge, ležeći gledaju zvezde jasne, samo poneko šaptanje noge podseti ulicu na goste kasne.

GRADSKI KONJ

Trolejbuse, trolejbuse, ti si staro gradsko kljuse, imaš svoju štalu ličnu, jedeš slamu električnu, putnici u tebi stoje, rođak ti je konj iz Troje, po gradu te kas lomata, Odisej je tebi tata, samo s ratom nemaš veze, imaš radne obaveze.

POSLEDNJA STANICA

Kraj moje kuće, na uglu, gde ljudi uvek stoje, prijatelj stari, trolejbus, odmara točkove svoje.

Obrazi rumeni se znoje. Dahće prijatelj stari. Debela okna mu drhte ko dedi naočari.

Prijatelj lulu pali— varnicu trolom kresne —i tad u kola niko,za minut, ući ne sme.

Poslednja stanica to je odmah kraj kuće moje, pa često gledam trolejbus kad odmara točkove svoje.

ŠTA JE OTAC

Molim vas, recite,otac šta je?Da li je otac tataili — sudija za prekršaje?

Mene otac stalno ispituje i želi ovo i ono da čuje. I kad sam u školu pošla, i kad sam iz škole došla, i zašto je ovo ovako, i zašto je ono onako, i zašto je ovo ovde — zašto ono nije onde, i kako sam smela ovo, i kako sam smela ono, i znam li ja da sam već velika, i znam li ja da više nisam mala, znam li ja šta je karakter tvrđi od čelikai znam li ja pošto je šnala?I zašto nisam mislila, i kako nisam pazila, i šta sam opet zgazila,i kako, kako,i zašto, zašto,i smem li, smem li,i znam li, znam li?Pa zato pitamotac šta je.Da li je otac tataili — sudija za prekršaje?

FIFI

Ovaj čas, ovaj čas jedan pas na uzici od svile, sa noktima lila, s mašnicom od tila

prolazi kraj nas.

Jedna žena stara sa njim razgovara:

— Fifi, gledaj pravo, — Fifi, digni rep. — Fifi, pazi drvo. — Fifi, nisi slep. — Fifi, mašnu pazi. — Fifi, lepo gazi. — Fifi, to ne njuši. — Fifi, gore uši. — Fifi, ti znaš ko si. — Fifi, ne prkosi. — Fifi, jezik niže. — Fifi, hodi bliže. — Fifi, ne skakući. — Fifi, sad ćeš kući.

Tako Fifi živi na uzici od svile, sa noktima lila, sa mašnom od tila. Tako žena stara sa njim razgovara. Tako ovaj čas prođoše kraj nas.

UOČI GODINE NOVE

Uoči Godine nove kad tata platu primi, u tramvaj obično sedne i nešto šapuće zimi.

Tako obiđe varoš i radnje po njoj rasute. Iz jednog izloga čudnog kupi mi cipele žute.

I tamo gde knjiga ima uspori korak tata, ozbiljno gleda po njima i hvata se za vrata.

Unutra čika-prodavac upita: — Šta biste hteli? A tata njemu kaže:— Moj dečak bajke želi!

I kada uveče kućidonesu tatu staze,ja primim poklon i kažem:— Hvala ti, Deda-Mraze!

DEČJE RUKE

Šta može stati u dečje ruke, u dve lake orahove ljuske? Mogu dve lepe rumene jabuke ili dva bela pera od guske.

U dečje ruke šta može stati, u dve bele kolevčice meke? Tu mogu stati od trave vlati i sedam srebrnih kapi iz reke.

Šta može stati u dečje šake, u dve korpice od prstiju? Četiri trešnje nežne i lake tu mogu lepo da se skriju.

Na dečje dlanove šta može leći, na krevetiće meke ko oblačak? Tu može leći repić psećii jedan mali šareni mačak.

UČITELJU O, učitelju, vrati mi klikere.

Tri kamenca od kamena iz plamena lavine, s ramena mermer-planine, trideset dana glačana od tri majstora Bračana;

i tri staklenca obla, ko tri kolenca na prstu, ko tri biserna zrna, ko oči srna; I tri siva olovca, iz džepa tvoga osnovca, od tri majstora livena, u vodi srebrnoj mivena.

Kad tri kamenca skakuću, kad tri staklenca šapuću, kad tri olovca zazvone, sve na svetu potone. O, učitelju, vrati mi klikere. U svakome po jedan dečak živi i nisu oni krivi što danas ne znam.

DRUG DRUGU

Ko ima druga, ima sve —i prijatelja i pomoć u svakoj prilici, adresu za pisma, i gitaru za pesmu, i još deset prstiju kada je malo svojih deset,i uvo za tajnu, i uvo za želju, i još jedne oči, i još jednu pamet.

Drugarstvo nije ptica,— ptica odleti. Drugarstvo nije beli zec,— zec je plašljiv. Drugarstvo nije pahuljica,— pahuljica je lepa, ali se istopi. Drugarstvo nije zlato,— zlato se kupuje. Drugarstvo nije šaputanje,— šaputanje se pretvara u jedinicu.

Drugarstvo je kao hrabrost vojnička,kao časna reč,kao stalno sećanje na druga.

Ako živiš u Prilepu, možeš imati druga u Zagrebu. Sa njim se možeš sresti u letovalištu, na logorovanju, na ekskurziji, na radnoj akciji, kod babe i dede na selu.

Tražite se, drugovi, širom domovine. Tražite se pokraj svakog puta, puteljka, ispod svakog brda, planine, pokraj svake reke, rečice, usred svakog polja, livade...

DA LI TO U GRAD DOLAZI JESEN

Da li to u grad dolazi jesen kad na uglu čiča kesten peče i neki dečak, žeravkom zanesen, pred kestenjarom čuči celo veče.

Da li to u grad jesen stižekad čistač počinje s lišćem igrui kad mu vihor kapu dižei zavrti ludo ko dečak čigru.

Da li to gradom jesen svira i moje mame prati pesmu ili je zviždukom veseljko dira što krpom starom zavija česmu.

Da li to gradom jesen žuta zadrma školska zvona redom i sriče bukvar iz školskih klupai prva slova piše kredom.

SVE U KRUG

Padne lišće na ulice i trotoare,sakupi se u gomilei ne zna gde će.Naiđe vetar,vrti se oko lišća,šu-šu, šapuće mu nešto,nagovara ga na put

i onda ga povedena jednu stranu,na drugu stranu,pa u krug,pa opet nekuda vetar vuče za sobomdugački rep od lišća;pa opet ga sabija u gomile,i onda tek lišće shvatida ga vetar vuče za nos.

SAVA

Takva je reka Sava, ne ume da spava.

I ujutru i uveče zna samo da teče.

Početak joj žica vode, al' voda daleko ode.

Pojili je sleva, zdesna, postala joj kuća tesna.

Zaneo je momak plav, udala se za Dunav.

DUNAV

Teče Dunav sa severai sve nešto uz put smera.

Tek kod grada Beograda zastao je iznenada.

Pravi lakat, menja tok, pa sad teče na istok.

Prolazi kroz luku sa Savom pod ruku.

Jedan mornar reče: svadba im još teče.

RADOZNALA PESMA

Šta to radi pripijena za dno mora školjka plava?— Spava.

Šta ježevi morski rade kad ih gleda neko dete?— Prete.

Šta ribice male rade kad ribari bace mreže?— Beže.

A kad ja sa stene skočim šta to kaže more plavo?— Bravo!

MORNAR

Jednom sam negde pročitao neki je mornar svašta znao:

Umeo je da golica kita,da oblake čita,da po suvu brodi,da dubi na vodi,da talase jaši,da sa bradom plaši,da lengerom peca,da ga vole deca,da sa morem peva,i u vodi zeva,da ostrva nađei opazi lađe —samo nikad znao nijegde to riba vodu pije.

ON

Zazvonio telefon,

tata viknu: — To je on! Prijatelj me traži! Mama viknu: — To je on! To me krojač traži! Baba viknu: — To je on! To me deda traži! I ja viknuh — To je on! To me drugar traži!

Uze tata telefon a iz njega viknu on: — Izvini me, mili moj, pogrešan je broj!

IMENJACI

Ima kod nas jedna baka sa tri mala imenjaka.Ona ima mačka Žuću,pseto Žuću,i unuka Žuću.

Svakog jutra baka ove imenjake na rad zove.

Mačak misli: pseto zove. Pseto misli: dete zove.Unuk misli: mačka zove...

Kad na ručak zove baka sva tri čuju imenjaka.

Mačak kaže:— mene zove! Pseto kaže:— mene zove!Unuk kađe:— mene zove!

Ko da su im zečji kracizačas stignu imenjaci.

OBLAK

Jedan oblak vrlo smeo na najvišu kuću seo

usred našeg grada tako iznenada.

Još mu smešno što je seood smeha je hteopućišto sedina kući.

Jedan oblak vrlo smeona najvišu kuću seousred našeg gradatako iznenadada je nekojedva reko:— Bež'te, nebo pada!

MALI GROF U TRAMVAJU

Jedna je žena u tramvaju digla graju.

Čupkala je muf i vikala: — Uf!Kakav je to red kad tu sedi ded i još ne znam koj', a ne sinčić moj!

A sinčić je mleo kao žrvanj beo: — Mama, ja bih seo. Mama, ja bih seo.

Ustao je ded da ne kvari red. Sinčić reko: — Of! i seo ko grof.

ŠKOLA

Škole su velike mirne ovce koje okače veliko zvonce pa zvone, zvone i decu gone

u žute male avione.

Škole su velike i dobre mame, stotinu dece neguju same, napamet znaju svu svoju decu, i bajke pričaju o mesecu.

Škole su veliki čudni dvorci koje osvoje hrabri osnovci svakog septembra puščanom paljbom i olovkama - dugačkom sabljom.

Svakog septembra kad jesen stupi po dva su borca u školskoj klupi.

ŠAPUTANJE

Od kuće do škole, od škole do kuće uvek se ponešto šapuće, šapuće.

Tiho, tiše, tiho, tiše, Tiho — ko padanje kiše.

Šapuću se pisma i šapuću tajne, šapuću se zakletve velike i trajne.

Tiho, tiše, tiho, tiše, tiho — ko padanje kiše.

POSLEDNJE PITANJE

I šta ćemo raditi sa torbama na kraju školske godine?

bacićemo ih svi u vis.

Pa onda?

Onda još jednom.Pa onda?

Onda još jednom.

I onda?

Onda ćemo ih uhvatiti u ruke i zaboraviti sve đačke muke.

JOŠ JEDNO ZAŠTO

Škole nisu hoteli i po sobama učitelji ne ređaju krevete, pa zašto onda u školskoj klupi zaspi poneko dete?

Školske učionice nisu fudbalska igrališta na kojima učitelj u pištaljku svira, pa zašto se onda u učionicamaza vreme odmora sunđer šutira?

Eh, zašto, zašto, zar se na svako zašto mudro odgovoriti mora? Ovoga puta, izvinite, ostavićemo vas bez odgovora.

ZAŠTO

Ne svlače se ptice, u reci ribice, u šumi lisice, na livadi cvetići, u kući pužići, na grani vrapčići, ni medvedi, medojedi, ni ovce u toru, ni školjke u moru,

ni žabe u bari, ni noćni čuvari — zašto Joca da se svlači, spavaćicu da oblači?

VUKOVICA

Vuk je junaki danas i negdaotac Stevana majka mu Jegdau Tršićuuz koze i kišenaučioda čita i piše.Bio pisarkod Veljka Hajdukai kuburudržala mu ruka.Dve mu nogeal jedna drvenaizrasla muiz desnog kolena.Nije nikadkaskao za četomi s drvenomleteo je svetom.Umeo je zemlje da premostiVuk Karadžićdoktor pismenosti.Za jezike imao je darapa ordenje nosi od tri cara.U njemu je snaga povelikaimao je srce baš Čelikaiznad fesanosio nebesaispod fesatrista samokresa.Majstor slovaVitez od Azbukeimao jei pamet i ruke.Što u glavito u ruku stavišto u ruci

to i u azbuci.

POGAĐALICA

Otvoren prozor — kuća govori.Zatvoren prozor — ćutanje u sobama.Otvorena vrata — kuća se raduje.Zatvorena vrata — brava tuguje.Dete na otvorenom prozoru — pred kućom drugovi.Dete iza zatvorenog prozora — u kući kazna.Dete na vratima — gost na pragu.Dete iza zatvorenih vrata — ulica pusta.Cveće u prozoru — sreća u kući.Ptica na prozoru — kolevka se ljulja u kući.Mačka i pas na pragu — dete na stazi.Otac na vratima — dete u naručju.Stolica iza zatvorenih vrata — rat na ulici.Stolica ispred otvorenih vrata — kuća se sasvim otvorila.Otvoreni prozori i vrata — granica između kuće i sveta nema.

ŠALJIVI DAN

Prvog aprila se ceo svet šali, šale se veliki, šale se mali. Tada se na veliko laže.

I to obično.

A šta je prvog aprila neobično?

Neobično je kad se kaže — Ti imaš nos.

Prvog aprila se ceo svet šali, šale se veliki, šale se mali.

I to nije čudno.

Ali je čudo nad čudima — što je prvi april dan velikog laganjai dan dobrog slaganja među ljudima.

SMEHA DECI

I smeha,smeha,i smeha deci!

Smešan oblak nebom nek plovi, učitelj nek priča smešne priče,smešni nek su brci u čiče, i nek su smešni dečji snovi.

I smeha,smeha,i smeha deci!

Vesela pesma nek decu budi, i nek se veselo u krevet ode, veselo samo — ko žubor vode, pa će porasti veseli ljudi.

Pa zato smehai smeha deci!

LUTKA BEZ GLAVE

Pred kućom, na ulici, sedi devojčica i drži lutku bez glave. Dok ljudi prolaze, ona razgovara s lutkom.

Jedan čika zastade, pa joj reče:

— Kako možeš da razgovaraš s lutkom koja nije živa?— Ona je živa — brzo odgovori devojčica.— Kako je živa kad nema glavu?— Ima glavu — odvrati devojčica.— Nema glavu! — reče čika ljutito.— Ima!— Nema!— Ali vi, čiko, ne umete da se igrate!

KRPENJAČA

Moja krpenjača ima osobine čitave naše porodice. Napravili smo je moj brat Mirko i ja. Neki put kad se najjače šutne, ide strašno sporo kao i naša baka, a ponekad lako skakuće — kao sestrica. Nekad brzo juri kao Mirko. Često voli da odleti na krov baš kao i tata koji svakodnevno popravlja crepove. Neki put šepa kad ide — kao i naš hromi deda.

Poneki put i veselo odskoči kao i mama kad se raduje, a ponekad se (tako isto) zaokrugli kao moje lice, pa liči na pravu loptu.

Znate li zašto je ona takva?

Zato što je napravljena od bakine zimske čarape, od sestrine bele čarapice, od Mirkove nogavice, od tatine rukavice, od postave dedinog kaputa, od parčeta mamine kecelje i od moje stare pocepane maramice.

CВЕЈЕДНО

Легао Јоца синоћ у кревет.

Пробудио се јутросу девет.

Зевнуо двапуттога јутра,

па реко: - Некаустаћу сутра.

ЗАШТО

Не свлаче се птице, у реци рибице, у шуми лисице,

на ливади цветићи,у кући пужици,

на грани врапчићи, ни медведи,

медоједи,ни овце у тору,

ни шкољке у мору,ни жабе у бари,

ни ноћни чувари - зашто Јоца да се свлачи,

спаваћицу да облачи?

РАДОЗНАЛА ПЕСМА

Шта то ради припијена за дно мора,

шкољка плава?

- Спава.

Шта јежеви морски радекад их гледа неко дете?

- Прете.

Шта рибице мале радекад рибари

баце мреже?

- Беже.

А кад ја са стене скочимшта то каже море плаво?

- Браво.

МАЛИ ГРОФ У ТРАМВАЈУ

Једна је жена у трамвају

дигла грају.

Чупкала је муф и викала: - Уф!Какав је то ред кад ту седи дед

и још не знам кој' а не синчић мој|

А синчић је млеокао жрвањ бео:

- Мама, ја бих сео. Мама, ја бих сео.

Устао је дедда не квари ред.

Синчић реко: - Оф!и сео ко гроф.

ИМЕЊАЦИ

Има код нас једна бакаса три мала имењака. Она има мачка Жуцу,

псето Жуцуи унука Жуцу.

Сваког јутра бака ове . имењаке на рад зове.

Мачак мисли:псето зове.

Псето мисли: дете зове.

Унук мисли: мачка зове...

Кад на ручак зове бакасва три чују имењака.

Мачак каже:- мене зове!Псето каже:- мене зове!Унук каже: - мене зове!

Ко да су им зечји краци зачас стигну имењаци.

САНОВНИК

Нека се пробуде деца!Тумачимо сан:

Ко је сањао зецатрчаће цео дан

Ко је сањао мраваимаће посла доста .

Ко је сањао реку прећи ће преко моста.Ко је сањао димњак наћи ће два динара.

Ко је сањао лоптугеометрију одговара.

Ко није имао снова не треба ништа да пита

и данас песму овуне мора да прочита.

ОН

Зазвони телефон,тата викну: "То је он!Пријатељ ме тражи!" Мама викну: "То је он!То ме кројач тражи!" Баба викну: "То је он!То ме деда тражи!"

И ја викнух: "То је он!То ме другар тражи!"

Узе тата телефон, а из њега викну - он:

" Извините ме, мили мој,погрешан је број!"

ШАПУТАЊЕ

Од куће до школе, од школе до куће увек се понешто шапуће, шапуће.

Тихо, тише,тихо, тише,

Тихо - ко падање кише.

Шапућу се писмаи шапућу тајне,

шапућу се заклетве велике и трајне.

Тихо, тише, тихо, тише,

тихо - ко падање кише.

СВАКОГА ДАНА

Свакога дана кад с посла дођемој тата мени косу чупне,

мој тата мене шаком лупнеи каже: - Јак си као гвожђе.

Свакога дана кад пере руке

он насапуни сестри лице, и прска водом канаринце,

и с нашом мачком игра жмурке.

Свакога дана кад за сто седне мој тата брата за носић дирне,

мој тата брату на уво свирнеи вади неке бомбоне медне.

А после ручка, свакога дана,капетан тата и ми морнари

узмемо само најпрече ствари, седнемо журно на кауч старии испловимо из нашег стана.

ШТА ЈЕ ОТАЦ

Молим вас, реците отац шта је.Да ли је отац тата

или - судија за прекршаје?

Мене отац стално испитујеи жели ово и оно да чује.И кад сам у школу пошла

и кад сам из школе дошла, и зашто је ово овако и зашто је оно онако, и зашто је ово овде - зашто оно није онде,и како сам смела ово и како сам смела оно,

и знам ли ја да сам већ велика и знам ли ја да нисам више мала,

знам ли ја шта је "карактер тврђи од челика"и знам ли ја пошто је шнала?

И зашто нисам мислила и како нисам пазила,

и шта сам опет згазилаи како, како

и зашто, зашто и смем ли, и смем ли,и знам ли, и знам ли?

Па зато питам отац шта је.

Да ли је отац татаили - судија за прекршаје.

ФИФИ

Овај час, овај час један пас,

на узици од свиле, са ноктима од лила, с масницом од тилапролази крај нас.

Једна жена стара са њим разговара:

- Фифи, гледај право,Фифи, дигни реп. Фифи, пази дрво. Фифи, ниси слеп.

Фифи, машну пази. Фифи, лепо гази.

Фифи, то не њуши. Фифи, горе уши.

Фифи, ти знаш ко си.Фифи, не пркоси.

Фифи, језик ниже. Фифи, ходи ближе. Фифи, не скакући.

Фифи, сад ћеш кући!

Тако Фифи живина узици од свиле,са ноктима лила,

са машном од тила, Тако жена стара,

са њим разговара. Тако овај час

прођоше крај нас.

УЧИТЕЉУ

О, учитељу, врати ми кликере.

Три каменцаод камена

из пламеналавине,

с рамена мермер-планине,тридесет дана глачана

од три мајстора Брачана;и три стакленца

обла,к'о три коленца

на прсту,к'о три бисерна зрна,

к'о очи срна;И три сива оловца,

из џепа твога основца,од три мајстора ливена,у води сребрној мивена.

Кад три каменца скакућу, кад три стакленца шапућу,

кад три оловца зазвоне,све на свету потоне.

О, учитељу,врати ми кликере.

У свакомепо један дечак живи

и нису они кривишто данас не знам.

СМЕХА ДЕЦИ

И смеха.смеха,

и смеха деци!

Смешан облак небом нек плови, учитељ нек прича смешне приче,

смешни нека су брци у чиче,и нек су смешни дечји снови.

И смеха. смеха,

и смеха деци!

Весела песма неку децу буди,и нек се весело у кревет оде,весело само - ко жубор воде,па ће порасти весели људи.

Па зато, смеха,

и смеха деци!

ВРТЕШКА

Шаљи, тата, телеграм - ја на пошту да га дам.

Сад на пошти код поштаранико врата не отвара,нити стоје браве, алке,

нит' их држе кваке, шарке,нити пише: "Гурај", "Вуци".

Нит' шта шкрипи нит' шта струже. Сад на пошти код поштара

ко вртешка са вашара врата круже.

Шаљи, тата, телеграм - ја на пошту да га дам.

Кад га дам, да се провозам.

ШУГЕ

Аутомобили по граду летекао да јуре једни друге, као да се играју "шуге".

А онај, паркирани крај тротоара, искочио је из игре

па се одмара.

Игра траје дању и ноћуи годинама је дуга, -

али се не зна ко кога јурии нико не зна ко је "шуга".

Саобраћајци кажу: - То је добро, а шофери: - То је права срећа,

јер ако аутомобил аутомобил "ошуга" то би била саобраћајна несрећа.

ГОСТИОНИЦА ЗА АУТОМОБИЛЕ

Бензинске станице су пивницеза аутомобилски свет.

Ту свраћа "мерцедес", "шевролет" и "застава",

југословенска марка.

Свако попије бокал-двакао Шарац Краљевића Марка.

Ове гостионице немају столове

ни столице, нити келнери носе

блузе беле боје.Аутомобили су самистолови и столице

које идуи које стоје.

Када код бензинске станице,велике аутомобилске кафане,

десет аутомобила станеједан другом иза леђа,

кад се десет аутомобила поређа у једну штрафту,

то личи на караван слоновакоји сурлама пију

бензин, уље и нафту.

Бензинске станице су пивницеза аутомобилски свет.

Кад ожедне, сврате "мерцедес" и "шевролет".Ту се "фића" тетура од пића.

ЈОШ ЈЕДНО ЗАШТО

Школе нису хотелии по собама учитељи

не ређају кревете,па зашто онда

у школској клупизаспи понеко дете?

Школске учиониценису фудбалска игралишта

на којима учитељу пиштаљку свира,па зашто се онда

у учионицамаза време одмора сунђер шутира?

Еx, зашто, зашто,зар се на свако зашто

мудро одговорити мора?Овога пута, извините,

оставићемо васбез одговора.

НАЈТИША ПЕСМА

ПСТПСССССССССТ

СТАВИТЕ НА УСТА ПРСТИ КАЖИТЕ:КАТАНАЦЛАНАЦ,

КОМ ИЗЛЕТИВРАБАЦ,

ТАЈ ЈЕЗЕЛЕНИ ЖАБАЦ.

ПСТПСССССССССТ

ПЕВА СЕ ПЕСМА НАЈТИША,МЕКА КО ЛЕТЊА КИША

КО ЛЕПЕТ ЛЕПТИРОВИХ КРИЛАКО ШАПАТ СВИЛА

ПСТПСТ

ПРСТНА УСНУ

ПЕВА СЕ НАЈТИША ПЕСМА -ЈЕДВА ЧУЈНО ДИСАЊЕ БЕБЕ У СНУ.

МОЈ ПАС

Мој пас зна шта је то километар.Толико износи његова шетња свакога дана.

Мој пас зна шта је то ветар.То је оно што диже прашину око његовог стана.

Мој пас зна шта је то столица.То је оно што личи на њега, али не лаје.

Мој пас зна полица шта је.То је оно на шта се мачак попне кад се он пропне.

Ш КОЛА

Школе су велике мирне овце које окаче велико звонце

па звоне, звоне и децу гоне у жуте мале авионе.

Школе су велике и добре маме, стотину деце негују саме,

напамет знају сву своју децу, и бајке причају о месецу.

Школе су велики чудни дворци које освоје храбри основци

сваког септембра пушчаном паљбом и оловкама - дугачком сабљом.

Сваког септембра кад јесен ступи

по два су борца у школској клупи.

МАМИНО СРЦЕ

У срцу моје маме и моје срце куца.

Кад њено куцне - так, моје се чује - тик. Њено је око топло к'о око жутог сунца и у том топлом оку станује и мој лик.

КО СЕ БОЈИ МРАКА ЈОШ Ч. Чупићу

Ја сам ноћас мрак чувао, док га нисам одувао

јутрос с прага.

(А то значи - од мрака сам јачи).

Ја сам светлост ноћас био, над мраком сам стално бдио

све до јутра.

(А то значи - од мрака сам јачи).

Јурио сам страшне снове што кроз црни мрак заплове

све до зоре.

(А то значи - од мрака сам јачи).

Храброст ми је таква дана, зато спавам преко дана.

СИТАН ВЕЗ

Четири члана посаде умире од досаде.

А шта ради пети?

Пет чланова посаде умире од досаде.

А шта ради шести?

Шест чланова посаде умире од досаде.

А шта ради седми?

Седам чланова посаде умире од досаде.

А шта ради осми?

Осам чланова посаде умире од досаде.

А шта ради девети?

Девет чланова посаде умире од досаде.

А шта ради десети?

Десет чланова посаде умире од досаде.

А шта ради капетан? капетан је досадан.

ДОК СЕ БЕОГРАД СПРЕМА ДА САЊА

На белим грудима високих кућашто у ставу мирно избацују прсадок се Београд спрема да сања,

светлуцају жути прозорикао да генерал на коњу дрмусастотину златних одликовања.

Тада улица Теразије пође у шетњуобучена као велике даме

са огрлицом од сребрног неонаи тихо да не начини у граду пометњу

закачи плави брош Хромсове рекламеи обује ципеле са потпетицом од бетона.

А са њом прошета још понека улицаса ђинђувама од плавог стакла

и прстењем што злато лије.И Славија се ближе примакла

под својим шеширом од челичних жицада види нов појас витке Албаније.

ШОФЕР ВЕЛИКЕ КУЋЕ

Мој тата вози трамвајшто путује са једног краја града на други крај

по шинама које оковане лежеи, понекад, тролејбус – велики црвени паук

који је између бандера исплеочеличне мреже.

Моја мама не вози улицамани друмовима,

њена су кола без тошкова.Моја мама вози лифт

кроз тунел између спратова.

Час путује главом – горе,час ногама иде – доле.

Горе? Доле!Доле! Горе?води мамаразговоре.

На спрат први,па на трећи,па на пети,онда опет

доле слети,па полетикао птица

до последњихстепеница

испод крова,па изнова.Па изнова:

- Горе? Доле!- Доле! Горе? –

води мама разговоре.

Час је мама изнад глава,час је мама испод ногу,

час лифт пита:- Можеш?

Час лифт каже:- Могу!

Можеш?Могу.

Можеш?Могу.

И публикутако многу

мама примаи дели је

спратовима.

БАЛАДА О РУМЕНИМ ВЕКНАМА

У зимска јутра, на нашем сатукад седам пута наковањ звекне,

пошаље мама мене и татупо две велике румене векне.

А кад руменке загреју шакеи мирис хлеба топли шал свије,ко врели кестен корица прсне

и носић векне у длан се скрије.

Свака је векна печено прасепа путем грицкам носиће меке,

њушкице топле што слатко красеобразе сјајне румене векне.

Кад се вратимо с ињем у коси,у кући строго запита мама:- Ко то у џепу мишеве носи

што векне гризу по улицама?

УСПАВАНКА

Кад спава дечак мој,спавају му и ноге,

у ногама ход,у ходу пут,

на путу птица.

Кад се пробуди дечак мој,поскоче му ноге,

у ногама ход,у ходу пут,

на путу птица.Нека узме птицу и нека се игра.

ПОСЛЕДЊЕ ПИТАЊЕ

Шта ћемо радити с торбамана крају школске године?

Бацићемо их сви увис.

Па онда?

Онда још једном.

Па онда?

Онда још једном.

И онда?

Онда ћемо их ухватити у рукеи заборавити све ђачке муке.

МАМИНЕ ТАШНЕ И ТАТИНИ ЏЕПОВИ

Мамине ташне и татини џеповинајмоћније су ствари за децу.

Ти пожелиш - тата, стави руку у џеп -и већ грицкаш румену перецу.

Ти пожелиш - мама, отвори ташну -и већ чупкаш реп плишаном зецу.

Мамине ташне су мали фризерски салони за даме,татини џепови пуни новина личе на бирое за рекламе

мамине ташне су албуми татиних и дечјих слика,у татиним џеповима звецка новац као да свира џез-музика,

мамине ташне су пуне мириса ружиног цвета,татини џепови су мали киосци цигарета.

 Мамине ташне и татини џеповито су мали, сасвим мали сефови,

и мале, сасвим мале касе,из којих тата и мама пресипају новац

у твоје плаво гипсано прасе.

ШТА ЈЕ СТРАШНО

Страшно је кад неко плачеа нико га не пита

- зашто плаче.

ЊИВЕ

Школске су табле зелене њиве,разнога цвећа и плода пуне,ту расту слова, цртежи живе

и сунђер залива мале рачуне.

У јесен учитељ њиве сеје,а онда ђаци из жутих клупанегују жито док зима веје,

у топлом јуну сви жању скупа.

Дубоке бразде заоре креда,запара шестар, прашину дигне,

полети песма и муци не дана ове ђачке њиве да стигне.

А облак сунђер кишу носи,натапа њиве и наводњава,храни, чисти, растиње роси

на ђачкој табли зеленој ко трава.

ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК

Здраво, војско оштрих оловака,задраво, колоно ђака

у септембарском маршу.

Лева, десна,десна, лева,чујем кораккако пева.

Поздравиће вас сви ко праве војнике,и маме и тате и баке и чике,

ко праве регруте што озбиљни ћуте.

Учитељи – генералии чике десетари

све дивизије ђакаи све ђачке трупе

сместиће лепо у школске клупе.

Здраво, војско оштрих оловака,здраво, колоно ђака

у септембарском маршу,ја знам да школска година не траје

ни суботу ни петак,већ много више,зато викнимо –

УРА ЗА ВЕЛИКИ ПОЧЕТАК!

Р ЕДАРИ

Да ли је све у реду у вашем стану,моји редари?

Имате ли креду добро зарезану,моји редари?

Да ли је табла јутрос умивена,моји редари?

Да ли је чета ђака постројена,моји редари?

Да ли је сунђер већ пијан од водеи да ли сања мора којим броде,

рибе и лађе и велики чамцикриви као кришке, жути ко опанци?

ПАХУЉЕ

Кад летимо по граду,пахуљице смо мале,девојчицама у коси

ми смо сребрне шнале.

Кад летимо по граду,ми смо звездице мале,дечаке са звездицама

претварамо у генерале.

Кад летимо по граду,лабудова смо пера,

ал' смо и цветић зимеса татиног ревера.

Балет лепо да играсвака пахуља уме,а на грудима маме

свака је брош од срме.

КАД ПАДАЈУ КИШЕ

У нашем граду кад киша падаи када мирно дремају баке,појуре реке низ тротоаре,зашуме реке уз ивичњаке.

С кровова лију водопадии воду носе улице стрме

и мале тихе слапове градигрбаво камењеиз калдрме.

Тада нестају странице лакеновина старих. Односе воде:татине чланке, приче за бакеи моје маме страницу моде.

Јер, од њих деца бродове праве,шаљу, не чекајући да им се врате,

па зато воде мирно понесудечије лађе папирнате.

ДЕЦЕМБАР

У децембра кројачаигла и конац бељи

од браде Мраза стара.По земљи игла корача,хаљину везе по жељи

сребрног јануара.

Звезду до звезде шије,беле провлачи концеи нагу земљу крије

срмена жица до жице,само понекад боцне

иглица неком.

ВРАПЦИ

Данасврапци

не слећу на жицеразапете између кућаи на кровове црвене,

данасврапци

у тренуткувеликих техничких достигнућа

обожавајутелевизијске антене.

КАД НАМИГУЈУ ДЕЦА

Кад деца погледају високо, високои кад им упадне трун у око,тада деца ништа не виде

и ништа не чују,само, само,

намигују.

А докле?

Док у око не дуне мамаи не подигне марамицом трепавице,све док трун не исплови са сузама

и не оде поточићем низ лице.

Дотле.

МОЈА ПЕСМА

Немам птицу, али имам песму,речи су јој ко перје шарене.Немам пса, али имам песмукоја стално трчкара уз мене. 

Јастуку ја увече шапућем,само тихо да је кревет чује,

песмица ме ко псетанце грејеи ко добра птица успављује.

ПАРДОН

Срео слону шетњистоногу

и згази јојтридесети трећу

ногу.

Учтиво сурлуподиго слон

и реко:- Пардон! 

ЛОВАЦ ЈОЦА

Бам!Бам!Бам!

Убих лава сам!

Так!Так!Так! 

Убих тигра чак!

Трас!Трас!Трас!

Неста морски пас!

Шкљоца!Шкљоца!Шкљоца!

Ја сам ловац Јоца!

ЛЕПО ДЕТЕ

У лепога дететасве је лепо:мамине очи,татина коса,

мамино чело,татина брада,мамине руке,татине ноге,

мамино срце,татина памет,мамин мир,

татина хитрина,мамин стас,

татина снага...

ПРВАК

Сав је стао

у плаву футролу,на леђима

носи целу школу. 

ДЕЧЈА ПЕСМА

Кад порастем бићу, бићу!Све је моје, све је моје!Широм срце отворићу

за све ствари што постоје.

БЕОГРАД

Тарабе од воде,темељи му брда,

кров му небо боде,а улице свуда.

Војник био често,радник увек осто,слободе је престо,све решава просто:

Своје госте гости,домаћинство чува,зна да се премости,с прага зло одува.

Деца су му цвеће,људи су му снага,

свет ка њему крећесунцем преко прага.

ДЕБЕЛИ

Када фудбал игра, кажу:- Буди судија, дебели.

Када се врти чигра, кажу:- Није за тебе, дебели.

Кад хоће да прескачу, кажу:- Прескакаћемо те, дебели.

Кад су јако весели, кажу:- Заиграј, дебели.

О, запевај, дебели, тужну песму:

"Зашто сви људинемају душу мекуко шампите беле

и речи слаткекао баклаве."

Када уђем у трамвај, кажу:- Два места за дебелог!

Ако ме не зову "Дебели" – кажу:- Детенце-буренце.

О, тужну песму пева дебели околачима маминим,кифлама татиним,

крофнама бабиним.

ТАТА И МАМА

Тата и мама су љубави велико другарствои зато иду подруку.

Тата и мама сувисоки јаблан и нежна јела.

Тата и мама сучетири руке једног срца.

Кад се тата и мама у свету изгубе,одмах се траже.Тата и мама су

две дечије страже.

ГРАДСКИ ПАРК ПОД СНЕГОМ

На парк градскивејавица пала.Блесну царски

врти од кристала.Човек смамљен

лепотом и страхомда тај кристал

не окруни дахом,не хте хитро

тад у парк да крочи,да се диве

пошле саме очи.

СВЕТ

Све што деца расту више,смањују се маме, тате.

Лустер, што се тихо њише,одједанпут сви дохвате.

Нека, нека,стао човек до човека.

ЗАГРЉАЈИ

Грлила сам пајацеи грлила меде,

грлила сам мацеи луткице бледе.

Грлила сам маму, тату,Пинокија носа дугог,

загрљај сам дала брату,а сада бих неког другог.

Отворене руке ћуте,загрљаје нове слуте.

ОДЈЕДНОМ

У кући, одједном,

патуљасто све је:сто и столице,

кревет, пећ што греје,а ја као тата

виши сам од маме,могао бих кућу

да ставим на раме.

ДРУГО ПРОЛЕЋЕ

Кад лишће зеленооко нас процвета

жуто као сено,ту је и крај лета.

То пролеће друго,јесен му је име,

има златно цвећешто траје до зиме.

ВЕТАР

Да бисте видели ветарпотребно је једно стабло,уредно очешљана коса,

шешир на глави,папир на земљи,заставица у руци,

завеса у отвореном прозору.

(Кад се стабло зањише,кад се коса рашчешља,

кад се шешир подигне са главе,кад заставица у руци завијори,

кад завеса залепрша у отвореном прозору,видели сте ветар.)

ЗИМНИЦА

Ја сам цар,цар Ајвар,ти царица

Папричица,а наш синАјварин.

На сваком смо пируи ми у тањиру.

ПУТОВАЊЕ ДО РУЧКА

Пре подне је узбрдица.Казаљке се увис пењу

као Сунце-сијалицашто ужива у кружењу.

Путовати даном вреди,ноге су нам добра вуча.На врх дана подне седи,кашикама златним руча.

Од кревета па до столана коме се ручак дими

путујемо дана поладок нас, гладне, сто не прими.

Од буђења па до ручкастанице су уз пут многе,ко путује ко воз пућка,точкови му буду ноге.

Станице се уз пут множе:Купатило, Кујна, Школа.Ужином се малом ложета двонога наша кола.

У БИБЛИОТЕЦИ

Књига прича тихои гледа у очи,а ти се задихо,

зној са чела точи.

Подвиг ти на уму,а страх ти у глави,ти би у прашуму,а тигар у трави.

Пробуди се, прени,страх много не вреди,

страницу окрении тигра победи.

АВАЛА

 Јесте ли чули за Авалу,за нашу планину плаву?

Свакога дана дигнесто аутомобила на главу.

ПУШАЧИ

Нема већих пушачаод Дунава и Саве,

за један дан попушеједну Дрину, једну Драву

и три Мораве.

ШТА СВЕ ИМА У ЈАСТУКУ

Шта све има у јастуку,у јастуку на кревету

кад се спава мом детету?

Шта све има у јастуку?

Не гурај у њега руку,

већ прислони уво својеи чуј како снове кројебела пера од гусака

у собици пуној мрака.

У јастуку на креветууспаванке мом дететупева мали хор гусака

и још хор од сто лутака,и још хор од сто војника,и још много добрих чика

приче прича у јастукуу ком звона тихо туку.

У јастуку море имаи брод један који плови,

у јастуку ловац живикоји дечји умор лови,

у јастуку фрула свира,свако може да је чује,са њим може да путује

свако дете,у јастуку птица има,

на њој деца кроз ноћ лете.

Шта све има у јастуку,у јастуку на кревету

кад се спава мом детету?

Лези, игро, са дететомпа ћеш чути над креветомпесму тиху, фрулу танку.

У јастуку птица певао том како дете зевакад јој чује успаванку.

ОБЛАК

Један облак врло смеона највишу кућу сеоусред нашег града

тако изненада.

Још му смешно што је сео –од смеха је хтео

пућишто седина кући.

Један облак врло смеона највишу кућу сеоусред нашег града

тако изненадада је некоједва реко:

- Беж'те, небо пада!

ИВИН ВОЗ

Из куће је излетеона улицу Ива,

сав задихан, захуктао,ко локомотива.

Видели га друговипа за њим и они,

потрчали, захуктали,ко прави вагони.

Сад улицом тако јурита чудна колона.

То воз Ивин путујеса седам вагона.

Рен

-   Извините, молим,Станите за трен,Да ли сте, случајноВи господин рене

- О не, не, никако.Немам времена,Жжжурим...Уосталом,Ја са жена рена.

- Ви сте, значи, реница,Нашег рена женица?- А ко сте ви, молим?Пардон, ја сам ренде,Звано још и треница...Сузе, сузе, сузе,Обришите сузе,Ви млаки, ви јаки, ви

Здрави к’о дрен,Јер овде се стружеЉути корен Рен.

Опростите знате,Због нежнога носаНећемо се ваљдаСви одрећи соса.

О не, не никако,Ни једнога трена,Кобасица куванаНе може без рена.

Краљица Викторија И Џорџ, кувар њен,- Учи нас историја-Волели су рен.

Хенри Осми, зна сеСлавни суверен,Јео је к’о дете Хреновке и рен.

Али,Шта ме се то тиче,Прошлост – то је сен,Сузе, сузе, сузе,Обришите сузе,Ви млаки, ви јаки,Ви здрави к’о дрен,

Јер овде се струже Љути коренРен.