Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet

Seminarski rad iz predmeta Istorija azijsko-pacifičke regije 1, na temu:

Društveni položaj žene u japanu

Mentor: dr Milica Jotov Student: Konstantin Milekić, br. Indeksa: 2013/399, studijska grupa: 24

17.12.2014.

SadržajDruštveni položaj žene u Japanu..................................................................................................................2

Položaj žene u japanskom jeziku..............................................................................................................2

Status žene u japanskom društvu.............................................................................................................3

Istorijski i religijski kontekst..................................................................................................................3

Status majki i domaćica........................................................................................................................9

Zaključak.............................................................................................................................................11

Društveni položaj žene u

Japanu

Uvod

Temu za seminarski rad „Društveni položaj žene u Japanu“ sam izabrao iz radoznalosti koju je u meni podstakao sam naslov ove teme, zato što nikada ne bih predpostavio da je položaj ženskog dela japanske populacije ugrožen u meri u kojoj jeste, sudeći po podacima na koje sam ja naišao. Ugroženost žena u Japanu korene vuče iz daleke istorije, a primenu nalazi i u savremenim društenim sistemima. Pokretačku snagu crpe iz tradicije, duboko ukorenjene u japanskom mentalitetu. Ogleda se na gotovo svim aspektima života, od jezika, preko međuljudskih odnosa u raznim sredinama, kako u porodičnom okruženju, tako i na poslu; pa sve do političkog sistema, čije se težnje manifestuju na životu pojedinca i čitave zajednice, i određuju perspektive za eventualnu sociološku tranziciju u blžoj ili daljoj budućnosti.

Položaj žene u japanskom jeziku

Mnogi japanski izrazi koji se koriste za opisivanje žena oslikavaju široko prihvaćene stereotipe i opštu naklonost jačem polu, kao što pokazuju sledeći izrazi: „Onna no ichinen iwa omo toosu (Ženska odlučnost breg roni; Iako žene izgledaju slabo i bespomoćno, one su opsesivne i osvetoljubive)“; „Onna wa bakemono (Žene su čudovišta; Žene mogu da promene svoj izgled uz pomoć šminke i odeće)“; „Onna no chie wa ushiro e mawaru (Ženska pamet je naopaka; Žene su glupe i nesposobne za brzo misljenje i zakljucivanje)“; „Otoko wa matsu, onna wa fuji (Muškarac je kao bor, a žena kao vistarija; žena od muškarca zavisi baš kao što od bora zavisi biljka vistarija, vrsta puzavice sa belim ili ljubičastim listovima koja se obmotava oko bora živeći s njim u nekoj vrsti parazitskog odnosa); „Otoko wa dokyoo, onna wa aikyoo (Muškarcima je data odvažnost, a ženama zavodljivost)“, i bezbroj drugih.

Ne samo da veliki broj japanskih izraza u vezi sa razlikama između polova propisuje šta je to prihvatljiv i neprihvatljiv izgled i ponašanje žena i muškaraca, več im i određuje uloge i status u društvu.

Japanski jezik ima veoma širok spektar termina za razlikovanje muškaraca i žena u zavisnosti od stepena formalnosti jezičkog izraza, kao i starosti osoba o kojima je reč. Onna (žena) i otoko (muškarac) su najčešći izrazi za odraslu ženu i odraslog muškarca. Pored toga, reč onna ima u većoj meri nego otoko negativnu i seksualnu konotaciju nasleđenu iz drevnih vremena. Mnogi feministički nastrojeni istraživači su proučavali ove konotativne razlike zasnovane na polu, naročito od takozvanog drugog talasa feminizma koji je počeo 1970ih godina. Među njima se naročito ističu: Endo, 1995; Hio 2000; Hiraga, 1991; Nakamura, 1999; i Takahashi, 1991.

Negativnost termina onna je primetna i u izrazima: „Onna sannin yoreba kashimashii (Kada se susretnu tri žene, naprave galamu)“; „onna no asajie“ (ženska niska inteligencija)“; „Onna sakashuu shite ushi urisokonau (Pametna žena ne uspeva da proda kravu; žene mogu na prvi pogled izgledati bistro, ali su neuspešne, zato što „od drveta ne vide šumu“)“ itd.

Dalje primecujemo veliki broj izraza u japanskom koji žene opisuju kao seksualne objekte: onna guse (zavodjenje slabijeg pola; nagon muskaraca da zavedu svaku ženu sa kojom se susretnu), onna asobi/ onna dooraku (zadovoljavanje ženom/ uživanje u ženi; imati ljubavne odnose sa mnogo žena), kao i onna tarashi (zavodnik; muškarac koji zavede i iskoristi mnogo žena) itd.

Pored negativnog i seksualnog prizvuka termina koji opisuju žene u japanskom jeziku, postoje još neka konotativna distinktivna obeležja koja odvajaju žene od muškaraca u jezičkoj ravni. Opšte uzev, ženski princip stoji u čvrstoj asocijativnoj vezi sa nečim malim, tihim i pasivnim, dok se muški princip vezuje za nešto veliko, glasno, aktivno i pozitivno, što se vidi iz sledećih primera: onna zaka („ženska strmina“ – mala strmina), nasuprot otoko zaka („muška strmina“ – velika strmina), medaki („ženski vodopad“ – mali i tihi vodopad) i odaki („muški vodopad“ – veliki i glasni vodopad), menami („ženski talas – nizak i slab talas), nasuprot onami („muški talas“ – visok i jak talas), medoki (žensko vreme – nesrećno vreme) i odoki (muško vreme – srećno vreme) i memeshii (ženskast, nedovoljno muževan), nasuprot ooshi (hrabar, muževan). Pritom, izraz memeshii se najčešće koristi kao kritika upućena muškarcu čiji je izgled „kao ženski“. Postoji jedan sličan, još uvredljiviji izraz: onna no kusatta yoona („kao prokleta žena“), koji se upotrebljava kao kritika upućena muškarcu koji je neodlučan i kukavica. Oba ova izraza opisuju neke osobine koje se kod muškarca smatraju nepoželjnim.

Štaviše, nesimetričnost u odnosu prema dva roda se oseća u većini izraza koji opisuju žene. Na primer, sledeće reči i fraze nemaju odgovarajućeg parnjaka koji se odnosi na muški rod: jonan (teškoće sa ženama, muke muškaraca u odnosima sa ženama); makienu (gubitnik; omraženi; neudata žena posle tridesete godine života koja još uvek nema decu); akujo (loša žena, žena koja ima mnogo mana u svom karakteru i ponašanju); rooba (stara žena); gusai (glupa žena, ponižavajući naziv za suprugu); jukujo (zrela žena; seksualno aktivna sredovečna žena) 1.

Status žene u japanskom društvu

U početku, žena beše Sunce,

Autentično, pravo ljudsko biće.

Sad je žena poput mesečine.

Sada drugi lađom kormilari,

Odblescima tuđeg sjaja svetli,

Ubledeli mesec plavičasti2

Istorijski i religijski kontekst

Veruje se da su žene u drevnom japanu bile veoma moćne i uticajne, o čemu nam govori Hiratsuka (1886-1771), jedna od prvih feministkinja u Japanu, čija pesma koja je iznad navedena i odiše ovom tematikom objavljena 1911. godine u prvom izdanju feminističkog časopisa Seito (Bluestocking3), koji je te godine osnovala. Hiratsuka je na početku svoje pesme aludirala na boginju Sunca, Amaterasu Omikami. Po japanskoj kosmogoniji, Amaterasu Omikami predstavlja praizvor nastanka svih stvari. Priče o Amaterasu Omikami se mogu naći i u Kojiki (Drevni zapis4), što je najstariji istorijski i književni zapis u Japanu, čija je kompilacija izvršena 712. godine, kao i u Nihon Shoki (Japanske Hronike), najstarijem istorijskom spisu nastalom po narudžbini Carskog dvora 720. godine. Slično tome, u drevnim japanskim legendama, žene se pojavljuju u ulogama aristokrata, šamana i poglavara, za koje se verovalo da su bliži onome što se smatralo božanskim od muškaraca, i koje su upravljale izvodjenjima svetih rituala. Na primer, Gishi Wajinden, dokument koji je kompiliran u u kasnom trećem veku i koji se bavi praistorijom Japana i koji potiče iz Kine, govori o harizmatičnom liku žene šamana koja je postala vladar Japana 239.

1 Preuzeto iz knjige Women in theLanguage andSociety of JapanThe Linguistic Roots of BiasNAOKO TAKEMARUMcFarland & Company, Inc., PublishersJefferson, North Carolina, and London2 Slobodni prevod pesme autora Hiratsuka, 1911, pp. 1–23 Neprevodiv engleski izraz za dobro obrazovanu, učenu ženu koja se ne interesuje za stvari koje se tradicionalno smatraju ženskim, već se vise bavi učenjem i istraživanjem. Oxford Advanced Learner’s Dictionary: bluestocking4 Eng. The Record of Ancient Matters

godine kada je uspostavila diplomatske odnose sa kineskom Wei dinastijom, najmoćnijom od kineskih dinastija u periodu od 220. do 265. godine.5

Počevši od period Nara, koji je trajao od 710. do 794. godine, pa tokom ranog Heian perioda, od 794. do 1185, postojala je jedna vrsta bračne institucije nazivane tsumadokion ili kayoikon, u kojoj je par zadržavao odvojena mesta boravka, i muž je posećivao svoju suprugu. U ovakvoj bračnoj vezi, porodično imanje se prenosilo sa majke na ćerku.6 Ova praksa je opisana u ljubavnim pesmama u Manyoshu (Zbirka deset hiljada listova), najstarijoj antologiji pesama, koju je sakupio Japanski carski dvor u desetom veku.

Žene su učinile značajan doprinos japanskoj književnosti kroz istoriju nakon što je ustanovljeno pismo. Smatra se da su u Japan prvobitno uvedeni karakteri ideografskog tipa, poznati kao kanji,7 doneseni iz Kine u trećem i četvrtom veku i korišćeni u najvećoj meri od strane obrazovanog dela muške populacije. Tokom perioda Heian (794-1185), fonetski znaci koji se zovu hiragana sačinjeni su od ideografskih karaktera da bi se omogućila transkripcija japanskog jezika. Kanji, ugaoni ideografski karakteri, nazivani su otoko de (muška ruka), dok je hiragana, fonesko pismo sačinjeno od znakova kružnog oblika koji potiču od ideografskog pisma, nosilo naziv onna de (ženska ruka) i koristile su ga najviše žene. Mnoge žene sa dvora su tokom Heian perioda (794-1185), koji je ostao zapamćen po aristokratskoj kulturi, ulazile u književne krugove i postajale ugledne u njima. Jedan značajan broj klasičnih dela nastao je od ruku ženskih autora kao što su Ono Komachi, Izumi Shikibu, Seisho Nagon, Murasaki Shikibu i mnogi drugi. Nihova dela se i danas čitaju i proučavaju među širokim krugovima čitalaca. Među najpoznatijim je Genji Monogatari (Priča o Genji) čiji je autor Murasaki Shikbu.

U kasnom periodu Heian (794-1185), raširila su se budistička i šinto učenja koja su žene povezivala s nečistotom i grehom. Tokom perioda Kamakura (1185-1333) kada su samuraji preuzeli vlast od aristokrata, na tim religioznim uporištima razvila se doktrina koja je žene smatrala inferiornim, nasuprot superiornim muškarcima i ta se doktrina naročito raširila među privilegovanom samurajskom klasom, naročito u periodu Edo (1603-1867). Nasuprot samurajskim ženama čija je uloga sad postala ograničena samo na radjanje muških naslednika, žene srednje i niže klase, žene poljoprivrednika, trgovaca i umetnika su i dalje uživale autonomiju do izvesne mere.8

Ipak, shvatanje da su muškarci superiorni u odnosu na žene (danson joshi), ukorenilo se u svim slojevima tokom perioda Meiđi koji je trajao od 1868, do 1912. godine, kada je Građanskim zakonikom iz 1898 legitimizovana primena ie9 sistema, koji se zasnivao na porodičnoj organizaciji samurajske klase između perioda Kamakura (1185-1333) i perioda Edo (1603-1867). Sistem ie je podrazumevao da najstariji sin postaje naslednik imovine kako bi se loza održala, ali i da preuzme autoritet nad ostalim članovima porodice. Pod ovim patrijarhalno uređenim sistemom došlo je do ekstremne nejednakosti među polovima, koja je postala jedan od glavnih elemenata hijerarhijskog uređenja patrijarhalnog društva u Japanu pre Drugog svetskog rata.

5 Hane, 1991; Sugimoto, 1999.6 Obayashi, 2005.7 Reč koja potiče od kineske reči hanzi, što znači – kineski karakteri (Han je naziv dominatne kineske etničke zajednice). 8 Kaneko, 1995; Okano, 1995.9 Ie znači: porodica, dom.

Industrijalizacija i utvrđivanje pojma sarariiman10 u periodu Taisho (1912-1926) je dodatno podstakla razdvajanje muških i ženskih društvenih uloga i ideju „muškarca na poslu, a žene kod kuće (otoko wa shigoto, onna wa katei)“, naročito u posleratnom, urbanizovanom japanskom društvu. Iako je patrijarhalni sistem porodične organizacije zvanično ukinut nedugo nakon Drugog svetskog rata, i jednakost polova zagarantovana Ustavom koji je donesen 1946, neke zaostale, duboko ukorenjene posledice stanovišta da je muškarac superioran (danson joshi) se i danas osećaju u mnogim sferama života u Japanu.

Mnogi faktori su imali udela u formiranju inferiornog statusa žena u Japanu, između ostalog šinto, konfucijanizam i budizam. Šinto je narodna religija poreklom iz Japana zasnovana na kultu prirode i kultu predaka. Prvi zapisi o šinto religiji nalaze se u Nihon Shoki (Japanske hronike), najstarijem japanskom istorijskom spisu koji je kompilirala Carska palata 720. godine. Od perioda Meiđi, koji je trajao od 1868. do 1912. godine, pa do završetka Drugog svetskog rata, car je smatran srcem države i bićem sa božanskom moći i šinto je postala državna religija, kako bi se promovisala ideologija nacionalizma. Od 1946, kada se car zvanično odrekao božanskog epiteta, šinto religija je odvojena od država.

Predmeti obožavanja u religiji šinto, često potiču iz prirode i to je: drveće, kamenje, izvori i tome slično. Obično su u prirodi obeleženi svetim šinto kanapom, koji se zove shimenawa, kao i kapijama (torii) koje se podižu na mestima za koja se veruje da na njima obitava božanstvo (kami- Bog). Torii kapije se takođe podižu na ulazu u šinto hramove koji se grade na svetoj zemlji. U okviru šinto religije postoji pojam kegare (skrnavljenje, prljanje), koji je prouzrokovan smrću, kao i krvlju i sličnim pojavama. Ovaj pojam je tumačen na štetu žena i povezivao ih sa nečistotom, što je postalo odlučujući faktor u promociji inferiornog položaja žena.

Osnivač konfucijanizma je Konfucije (Kong-zi), kineski učenjak i teoretičar, koji je živeo od 551. do 479. godine pre nove ere (u periodu Proleća i jeseni). Konfucijanizam jedni smatraju religijom, dok ga drugi nazivaju filozofijom. To nije religija po svojoj prirodi, već skupina moralnih, etičkih i političkih principa koji naglašavaju pobožnost, lojalnost, obrazovanje, marljivost i dobijanje povlastica po zasluzi, ali i poštovanje striktne društvene hijerarhije. Konfucijanizam je uveden u Japan preko Koreje u petom veku i imao značajan uticaj na japanski politički i zakonski sistem tokom sedmog veka. Iako je dominacija budizma sprečila konfucijanizam da se proširi, pojava neokonfucijanizma, pokreta koji je osnovao Džu-dz (Zhu-zi, 1130-1200), kineski filozof iz dvanaestog veka, sa odobravanjem je dočekana od strane šoguna iz perioda Edo (1603-1867), koji su želeli da učvrste svoju vlast. Insistiranje neokonfucijanizma na važnosti proučavanja kineskih klasika je dovelo do visoke stope pismenosti u Japanu.

Međutim, neokonfucijanizam je imao nepovoljan evekat na status žena, zahvaljujući svojem pogledu koji je zahtevao potpunu podređenost žene u odnosu na muškarca. Ovi pogledi na žene su bili ocrtani velikim brojem maksima zasnovanih na konfucijanskoj etici koja je propisivala i moralne principe kojima bi žene trebalo da se vode. Na primer, ove maksime su bile utkane u Onna Daigaku (Maksime za žene), knjigu sa moralnim uputstvima za žene, štampanu u ranom osamnaestom veku, koja je propisivala potpunu pokornost i odanost muškarcu. Onna Daigaku se zasniva na učenju neokonfucijanskog učenjaka, koji se zvao Kaibara Ekiken, i sastoji se od 20 maksima. Jedna od njih navodi niz osobina: pokornost, nezadovoljstvo, klevetanje i ogovaranje, ljubomoru i glupost kao najgore „poremećaje“ kojima se žene odlikuju i koji ih čine podređenim u odnosu na muškarce. Jedna druga govori o neophodnosti

10 Zaposleni muškarci, takozvani „beli okovratnici“, termin koji je u japanski jezik uveden transkripcijom engleskog termina salary men.

bezuslovnog poštovanja koje udata žena treba da oseća prema svom mužu i njegovoj porodici i koje treba da iskazuje odanim, poniznim i ljubaznim ponašanjem. Onna Daigaku ne samo da je otelotvorenje konfucijanske doktrine, već i patrijarhalne ideologije „superiornog muškarca, inferiorne žene“, koja je žene stavljala u podređen položaj u društvu.

Budizam je u Japan ušao preko Koreje u šestom veku kao sredstvo učvršćivanja političkog saveza između dve zemlje. Moćnici su i uprkos činjenici da je u pitanju strana religija, prihvatili i podsticali razvoj budizma kao državne religije u periodu Nara, koji je trajao od 710. do 794. godine. Od tog vremena došlo je do razvoja mnogih budističkih sekti, uključujući i Zen Budizam, čija se praksa zasniva na meditaciji i koji je uveden u periodu Kamakura (1185-1333) zahvaljujući japanskim budističkim monasima koji su učili metode Zen-a u Kini. U principu, budizam se trudi da dostigne prosvetljenje i stanje nirvane, i to prevazilaženjem ovozemaljskih muka i iskušenja. U današnjem Japanu, ostvareno je uzajamno postojanje dveju religija- šinto i budizma i procenjuje se da preko dve trećine stanovništva praktikuje običaje obe religije.

U vreme svog dolaska u Japan u šestom veku, budizam je isticao važnost koju asketizam predstavlja za monahe, i striktno im zabranjivao seksualne odnose sa ženama, koje su smatrane smetnjomza ostvarivanje asketske čistote. U mnogim budističkim sutrama očigledna je sva negativnost pogleda ove religija na žene. Jedna budistička sutra definiše „pet smetnji (goshoo)“ koje žene predstavljaju i „tri pokornosti (sanjuu)“11 kojima žene treba da se vode. Pet smetnji ih sprečavaju da ikada dosegnu spasenje putem transformacije u jedno od četiri indijaska božanstva (Brahma, Shakra, Mara i Cakravartin) ili u Budu. Ovo je stvorilo koncept „metamorfnog muškarca“, kroz koji je ženam omogućeno da dosegnu spasenje pretvaranjem u muškarca. Tri pokornosti (sanjuu) ženam poručuju: „Kao ćerka, slušaj svoga oca; po udaji povinuj se mužu; kada ostaneš udovica, onda budi pokorna volji svoga sina“.12 Slično tome, budistička sutra govori: „Onna sangai ni ie nashi (Ženama nije mesto ni u jednoj od tri ravni postojanja: prošlosti, sadašnjosti niti budućnosti)“.

Ideja telesne nečistote, koja potiče iz budizma i šinto religije, je stvorila sliku o ženama koja ih predstavlja kao grešna i nečista bića. Primera radi, Kepponkyo, budistička sutra koja je nastala u Kini u desetom veku, tvrdiila je da su žene pale u dubine pakla usled obilne krvne zagađenosti, prouzrokovane menstruacijom i porođajem. U šinto religiji, ideja krvne nečistote kao posledice ovih dvaju uzroka nastala je na Carskom dvoru u devetom veku. U svom klasičnom delu, Genji Monogatari (Priča o Genji), Murasaki Shikibu je govorila o običaju pod imenom miyasagari (povlačenje sa dvora) koji je primoravao žene da napuste dvor nakon što ostanu u drugom stanju.

Ovo povezivanje žena sa pojmom krvne nečistote dovelo je do njihovog isključivanja iz raznih sfera života i stvorilo tradiciju „nyonin kinsei (zabranjen pristup ženma)“, koja je postala široko primenjivana u dvanaestom veku. Ženama je zabranjeno učestvovanje u budističkim i šinto ritualima i festivalima, kao i stupanje na „svetu“ zemlju, na primer, šinto oltare, budističke hramove i planine reizan, koje su u šinto i budizmu smatrane svetim. Igrom slučajeva, i planina Fuji, najviša japanska planina, bila je zabranjena teritorija ženama do kasnog devetnaestog veka. Ženama je pristup bio zabranjen i na mnogim mestima čija namena nije bila religijska, kao u ribarskom čamcima, gradilištima, mestima proizvodnje sakea, sumo borbenim ringovima, kao i iza tezgi sa sušijem, i mnogim drugim mestima.

11 Nedovoljno precizan prevod sa engleskog jezika na kojem ovaj termin glasi: three obediences.12 Sopstveni prevod sa engleskog budističke sutre citirane u knjizi Women in the Language and Society of Japan, The Linguistic Roots of Bias, autora Naoko Takemaru.

Godine 1872, japanska vlada je dekretom zvanično ukinula zabranu pristupa ženama na pomenutim mestima. To je urađeno sa namerom da se popravi slika o Japanu u svetu i da se Japan predstavi kao moderna zemlja, između ostalog i povodom prvog japanskog sajma industrije održanog u Kjotu 1876. godine. Time je jednakost između žena i muškaraca postala zagarantovana Ustavom koji je stupio na snagu ubrzo nakon Drugog svetskog rata. Ipak, nasleđe iz prošlosti se i danas oseća u izvesnoj meri i podstiče izolovanje žena u izvesnim situacijama. Na primer, ženama je zabranjeno bavljenje jednim tradicionalnim vidom scenske umetnosti pod nazivom kabuki. To je veoma paradoksalan podatak, ako u vidu imamo da je taj vid umetnosti jedna apsolutno ženska kreacija i prvobitno je izvođen samo u ženskim krugovima u sedamnaestom veku. Zatim je 1629. praksa da žene igraju u ovakvim predstavama obezakonjena zbog tvrdnji da je nemoralna. Od tada kabuki izvode samo muškarci, od kojih neki igraju ženske uloge (što donekle podseća na englesko elizabetansko pozorište). Slično tome, ženama je zabranjeno učestvovanje u ceremonijama i obredima budizma i šinto religije i uprkos činjenici da su glavni organizatori takvih dešavanja do osmog veka i bile žene, kako je opisano u spisu zvanom Kojiki (Drevni zapis), kompiliranom 712. godine.

Osim toga, neke planine, gradilišta i šinto hramovi i dalje predstavljaju mesta na kojima je pristup ženama zabranjen. Planina Omine u Nari, južno od Kjota, je jedna od poznatijih reizan (svete planine) gde je ženama zabranjeno penjanje do vrha. U podnožju planine Omine nalazi se natpis izrezberen u kamenu koji glasi: „Ženama je zabranjeno dalje kretanje od ove tačke“. Kameni natpisi slične sadržine nose naziv kekkaiseki (kamenovi graničnici), i bili su postavljani na ulaze „svetih“ mesta, kao što su budistički hramovi i šinto oltari, kako bi zabranili pristup ženama. Ženama se i danas poručuje da ne ulaze u tunele koji su u procesu izgradnje kako ne bi razljutile boginju planina, za koju se veruje da izaziva nesreće u napadima ljubomore koje dobija zbog prisustva drugih žena. Tunel Seikan koji povezuje ostrva Honšu i Hokaido je završen 1988. bez prisustva i jedne žene na gradilištu tokom šesnaestogodišnje gradnje. Zahtevi za inspekciju od strane žena, vladinih zvaničnika, su svi odbijani zahvaljujući ovom sujeverju.

Slično tome, usled verovanja zastupljenog u religiji šinto da su žene „nečiste“ tokom mesec dana nakon porođaja, neki šinto hramovi zabranjuju ženama prolazak kroz ulazne kapije (torii) od mesec do sedamdeset dva dana posle porođaja. U šinto religiji, žene se smatraju „nečistim“ i sedam dana tokom menstrualnog ciklusa. Postoje tvrdnje da se od mladih neudatih žena, koje čine deo osoblja u šinto hramovima i koje pomažu sveštenicima u obavljanju rituala, zahteva da podležu hormonalnoj terapiji kako bi kontrolisale svoje menstrualne cikluse i kako ne bi „uprljale“ svetost mesta.13 Osim toga, ženama nije dozvoljen pristup na ostrvu Okinoshima, koje se smatra svetim i koje se nalazi na jugu Japana. Trenutno, jedini stanovnik ovog ostrva je šinto sveštenik i na ovom ostrvu su izvođeni obredi od četvrtog do desetog veka. Preko osamdeset hiljada obrednih predmeta je iskopano i proglašeno nacionalnom blagom 2006. godine. Uprkos protestovanju zabrinutih građanskih grupa koje se bore za prava žena, neki lokalni stanovnici i istoričari su pokrenuli kampanju da se ovo mesto uvrsti u zaštićena mesta svetske baštine koja priznaje Unesko (UNESCO) u skladu sa sporazumom iz 1972. Od 2007. godine ukupno 851 mesto širom sveta je zaštićeno ovim sporazumom, uključujući i Piramide u Egiptu, Veliki kineski zid i ostrva Galapagos.

Poslednjih godina, sve veći broj žena kao i organizacija koja se bore za ljudska prava se bore za raskidanje sa tradicijom zabranjivanja pristupa ženama na pojedinim mestima (nyonin kinsei). Godine 1990, prva žena na poziciji sekretara šefa kabineta, Moriyama Mayumi, tražila je od Japanske sumo

13 Okano, 1995.

asocijacije pristup ringu, kako bi uručila trofej jednom rvaču. Zatim, 2000. godine, Ota Fusae, prva žena guverner Osake, najvećeg grada u Japanu posle Tokija, izrazila je želju da stupi u sumo ring iz istog razloga kao Moriyama. S obzirom na to da je uručivanje sumo trofeja običaj koji su izvodili samo muškarci tokom istorije, obema su im odbijeni zahtevi. Japanska sumo asocijacija je insistirala na zabrani pristupa, kako bi se očuvala „čistota“ ringa i „svetost“ sumo rvanja, koje je postalo jedan od šinto rituala.

Ovi incidenti su propraćeni velikom medijskom pažnjom, naročito slučaj guvernerke Ota. Japanski mediji su 1990. godine proglasili početak jedne nove ere, nazvane onna no jidai, što znači „era žena“, a pritom su imali u vidu jedan događaj koji se odigrao prethodne godine i bacio novu svetlost na političku i socijalnu situaciju u Japanu. Bila je to pobeda Socijalističke partije na izborima leta 1989. godine, sa Doi Takako, prvom ženom čelnikom stranke. Ne samo da je Doi bila prva žena na čelu Socijalističke partije tokom četrdeset godina njenog postojanja, već je bila prva žena-lider u celokupnoj istoriji japanske politike. Pobeda na izborima 1989. je označila novu epohu, jer je donela kraj monopolu Liberalno-demokratske partije, koja je na vlasti bila preko trideset godina.

Suprotno popularnosti Doi Takako, guverner Ota je dobila nedovoljnu javnu podršku. Izvestan broj upitnika na temu Otinog izazivanja tradicionalnih normi dao je indikacije da je javnost najvećim delom na strani Japanske sumo asocijcije i da većina ispitanika ima kritički stav prema guverneru. Nedugo nakon poslednje uložene žalbe guvernera Ote na odluku o zabrani pristupa, Japanska sumo asocijacija je po prvi put narušila tradiciju svog prestižnog Saveta sumo šampionata (Sumo Championship Council) da u svoje redove prihvata samo muškarce i u svoj odbor uvrstila prvu ženu člana, Uchidate Makiko, obožavaoca ovog sporta, esejistu i scenaristu. Uchidate ne samo da je podržala stav Japanske sumo asocjijacije da treba održati tradiciju „nyonin kinsei“, već je i uputila kritike guverneru i komentarisala ističući da ukoliko se tradicija ne očuva, žene će u sveti prostor sumo ringa stupati na visokom podpeticama.14

Godine 2005, grupa ljudi, protivnika „nyonin kinsei“ tradicije i njene primene u vidu zabrane pristupa ženama planini Omine, jedne od poznatih reizan (svetih planina), posetila je hram na planini Omine kako bi pregovarala o ukidanju ovog običaja. Kada su se pregovori završili neuspehom, obe strane su se složile da raspravu treba nastaviti; ipak, tri žene, članovi aktivističke grupe, su se popela na vrh planine neposredno nakon pregovora, kao vid protesta protiv daljeg poštovanja ove tradicije. Premda su postupci žena koje su protestovale naišli na izvesnu podršku nekih krugova, Omine hram, lokalni živalj, koji se protivi ukidanju tradicije „nyonin kinsei“, kao i nekoliko medijskih kuća kritikovale su ovaj postupak sa stanovišta da je tradicija o kojoj je reč duboko ukorenjena u japansku kulturu i da ju je nemoguće napustiti. Prethodne godine, planina Omine sa okolnim oblastima postala je dvanaesto mesto u Japanu zaštićeno Sporazumom o svetskoj baštini, uprkos stalnih protesta boraca za ženska prava i građanskih organizacija koje se protive tradiciji „nyonin kinsei“.15

Nekoliko godina kasnije, tačnije 2007. godine, grupa žena je napravila donaciju u vrednosti od 4,3 miliona jena (što približno iznosi 43000 američkih dolara) kako bi bila izgrađena pokretna karnevalska bina, koja bi učestvovala na Gion festivalskim svečanostima.16 Iako je „nyonin kinsei“ politika i njena

14 Uchidate, 2006.15 Minamoto, 2005.16 Gion svečanosti se održavaju kod Yasaka hrama u Kjotu tokom čitavog meseca jula i postoji još od sredine devetog veka. Ovaj kulturni događaj finansira japanska vlada, jer se smatra nacionalnom blagom u čitavom Japanu. Glavno obeležje ovog događaja su veličanstveno ukrašene pokretne dvospratne bine, sa muzičarima koji uživo nastpaju na drugom spratu. Bine kao da plutaju po ulicama dok učestvuju u procesiji u centru Kjota.

primena na festivalu zvanično napuštena 2001. godine, ženama je i dalje zabranjeno da nastupaju u muzičkim grupama zajedno sa muškarcima, kao i da učestvuju u procesiji.17 Štaviše, ženama nije dozvoljeno ni da vide deo parade (neke od bina). Grupa žena o kojoj je reč je u martu 2007. godine napravila binu koja je zasebno prikazana i na kojoj je nastupao bend sačinjen samo od žena muzičara. Ipak organizatori festivala su zabranili učestvovanje te ženske bine u julskim svečanostima te godine. To je bio drugi takav pokušaj od jeseni 2002. godine, i grupa o kojoj je reč je izrazila svoju rešenost da nastavi da pregovara sa organizatorima, sve dok ne dobije pravo punog učešća u festivalu.

Status majki i domaćica

Opšti naziv za domaćice u japanskom jeziku je shufu, što na japanskom znači „glavna žena“, i one se mogu podeliti u dve kategorije. One koje sve svoje vreme posvećuju kućnim poslovima se zovu sengyoo shufu („profesionalna“ domaćica), a one koje usklađuju kućne poslove sa honorarnim ili stalnim zaposlenjem u nekoj firmi na primer, zovu se kengyoo shufu (domaćica koja ima i druge obaveze).18 Kao što ove reči mogu nagovestiti, u Japanu se na vođenje domaćinstva gleda kao na profesiju koja se sasoji od svih aspekata obavljanja kućnih poslova, brige o deci, organizovanja porodičnih finansija, brige o starim roditeljima, kako svojim tako i muževljevim, i drugih obaveza.

Podeljenost uloga među polovima označena frazom „muškarci na poslu, žene kod kuće (otoko wa shigoto, onna wa katei), promovisana je početkom dadesetog veka, kada se jJapan našao u procesu industrijalizacije i kada je isplivala nova klasa pod nazivom sarariiman.19 Posleratno urbanizovano japansko društvo je nastavilo da primenjuje ovu tradiciju, što je postalo jedan od faktora privrednog rasta koji je Japan doživeo od šezdesetih do sedamdesetih godina dvadesetog veka, i koji je bio bez presedana u istoriji svetske ekonomije. Tokom ovog perioda česta je bila upotreba fraze koja je oslikavala zavist zaposlenih muškaraca, koji su provodili mnogo sati na poslu, prema ženama domaćicama i koja je glasila: sanshoku hirune tsuki (tri obroka dnevno i siesta).

Domaćice u Japanu ne samo da omogućavaju svojim muževima da se u potpunosti posvete svom poslu, već i da učestvuju u čestim društvenim događanjima u vezi sa svojom profesijom, što kompanije od njih očekuju. Takav vid socijalizacije sa kolegama (tsukiai) i provođenje vremena sa poslovnim klijentima (settai) čini fundamentalni deo poslovanja u Japanu. Okupljanja u karaoke barovima, klubovima i restoranima posle radnog vremena i brojne partije golfa koje se igraju vikendom, su tipični primeri socijalizacije sa poslovnim partnerima. Japanske supruge se često žale na nedostatak komuikacije sa svojim muževima, koji kući dolaze kasno uveče, prumorni da bi izgovorili bilo šta osim: „meshi, furo, neru (večera, kupanje, spavanje)“.

Većina japanskih žena je osuđena na odgajanje dece bez pomoći muškarca, usled ogromnog broja sati koje Japanac provede u kancelariji. Iako od sedamdesetih godina postoji postepeno povećanje broja kengyoo shufu (domaćica koje imaju i zaposlenje), još uvek česta praksa među ženskim delom populacije je privremeno ili trajno napuštanje radnog mesta zbog obaveza koje nameće briga o deci. Kada deca dostignu školski uzrast, mnoge od ovih žena ponovo postaju deo radne snage kako bi povećale kućni prihod.

17 R. Inoue, 2005.18 Part-time adjunct homemakers.19 Izraz sarariiman je već objašnjen na strani 4.

Status i društvena uloga domaćica, naročito onih koje pripadaju kategoriji sengyoo shufu („profesionalna“ domaica), bili su čest predmet diskusije među feministkinjama i učenim ljudima i u Japanu i u drugim delovima sveta. Neki smatraju da takav položaj ženi daje dosta kontrole nad porodičnim finansijama, usmeravanju dece i upravljanjem kućom. Takođe navode da je status japanke određen stepenom njene autonomije u upravljanju kućom, te da bi uloge i status sengyoo shufu trebalo posmatrati kao pozitivne pojave.20 S druge strane, postoje i oni koji se sa takvim mišljenjem ne slažu i smatraju da „moć“ koju poseduju japanske sengyoo shufu nije nasleđeno pravo, već obaveza koju su im nametnuli muškarci i koju nemaju drugog izbora nego da prihvate.21

Japankama se pripisuje tradicionalna težnja da prave tajne zalihe novca za sopstvenu potrebu, koja se zove hesokuri i potiče još iz Edo perioda, koji je trajao od 1603. do 1867. godine. Običaj je bio raširen među udatim ženama koje nisu imale sopstveni prihod. Ovaj starinski običaj je i danas raširen u Japanu i po savremenim istraživanjima koje je obavila kuća živornog osiguranja „DIY“, od 500 ispitanika 45% je potvrdilo da poseduje ušteđevinu u prosečnom iznosu od 2,7 miliona jena (što je približno jednako 27000 dolara). Takve ušteđevine im daju osećaj sigurnosti i predstavljaju zalihu namenjenu trošenju tokom penzionerskog doba ili u vanrednim situacijama. Domaćice koje pripadaju kategoriji sengyoo shufu imaju prosečnu ušteđevinu u iznosu od 2,3 miliona jena (23000 dolara), domaćice koje imaju honorarno zaposlenje raspolažu cifrom od 2,5 miliona jena (25000 dolara), a one koje rade puno radno vreme u proseku uštede 4,8 miliona jena (48000 dolara).

Poreklo podele uloga zasnovana na razlikama među polovima u japanskom društvu delimično se vezuje za pokret „dobrih supruga i mudrih majki (ryoosai kenbo)“, koji je nastao u poslednjim decenijama devetnaestog veka. Zasnovan na stavu da glavnu ulogu žene treba da predstavlja uloga majke i vođenje računa o kućnim poslovima, „ryoosai kenbo“ je predstavjao ideal žene u patrijarhalnom društvu u Japanu pre Drugog svetskog rata.22 Od kraja devetnaestog veka pa do završetka Drugog svetskog rata, žensko obrazovanje u Japanu je bilo usklađeno sa idejom „ryoosai kenbo kyooiku“ (obrazovanje za dobre supruge i mudre majke), i sistematski je obučavalo žene nastojavši da razvije njihove veštine, manire i osećaj za to kako da budu dobre supruge i majke. Danas frazu ryoosai kenbo koriste oni koji kritikuju životni stil neudatih žena i domaćica koje su istovremeno zaposlene.

Jedna od uočljivijih razlika između predratnog i posleratnog izgleda tipičnog japanskog doma je broj članova porodice, naročito dece. Pre i tokom Drugog svetskog rata, žene su obično rađale četvoro, petoro dece i tada je povećanje populacije bilo jedan od glavnih zadataka ženskog stanovništva, jer je Japanu davalo perspektivu kao sile na svetskoj pozornici. Ovo nastojanje je podržavao i nacionalni slogan koji je glasio „Umeyo, Fuyaseyo (Rađajte! Množite se!)“. Posle rata, natalitet je postepeno počeo da opada, sa izuzetkom naglog porasta tokom sedamdesetih godina. Sudeći po statističkim podacima koje je objavilo ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja (Ministry of Health, Labor, and Welfare), prosečan broj dece koje je na svet donela jedna majka je 1950. godine iznosio 3,65, dok je taj broj 2005. bio 1,26. Opadajući natalitet je postao česta tema u medijima, koji su konstruisali termin shooshika (trend malog broja dece). Navođeno je nekoliko faktora zaslužnih za nastajanje ovog „trenda“, između ostalih i: povećan broj kasnih brakova, udate žene koje imaju zaposlenje, povećane cene školovanja, nedostatak učestvovanja muškaraca u vođenju kuće i drugo.

20 Ide, 1997; Iwao, 1993; Martinez, 1987; Reischauer & Jansen, 1995.21 Aoki, 1997; Morley, 1999; Y. Tanaka, 1995.22 Ishimoto, 1999.

Godine 1994, japanska vlada je usvojila predloge za sprovođenje kontramera usmerenih ka rešavanju problema niskog nataliteta. Međutim, mnoge žene su ove mere ocenile kao nerealistične i neprimenjive zato što ne zadovoljavaju potrebe žena na adekvatan način. U poslednje vreme, neki uticajni političari koji se smatraju odgovornim za uvođenje ovih mera su davali kontroverzne izjave o ženama i o opadajućem natalitetu. Godine 2007, ministar zdravlja, rada i socijalnog staranja, Yanagisawa Hakuo, je žene starosti od 15 do 50 godina nazvao „mašinama za proizvođenje dece (kodomo o umu kikai)“ u svom govoru u jednoj lokalnoj skupštini. Dalje je naveo da usled ograničenog broja ovih „mašina za proizvodnju dece“, svaka od njih je u obavezi da uloži veći napor kako bi rodila više dece i time dala svoj doprinos povećanju populacije u budućnosti. Uprkos brojnim protestima zakonodavaca, žena poslanika i ženskih organizacija, koje su zahtevale ostavku ministra, Yanagisawa je ostao na svom položaju. Nakon što mu je japanski premijer uputio opomenu zbog takve izjave, Yanagisawa je dao izjavu u kojoj se izvinio i naglasio da nije želeo da uputi uvredu ženama, nego je izraz „mašine za proizvodnju dece“ upotrebio figurativno, kako bi zainteresovao publiku upotrebom takve jedne retoričke figure.23

Zaključak

Majčinstvo je u Japanu obeleženo različitim atributima među koje se ubrajaju bezuslovna ljubav, saosećajnost, nesebičnost, požrtvovanost, predanost i tome slično. Mnogi sociolozi navode da se na japanske majke gleda ne samo kao na žene zadužene za brigu o deci, već i kao na simbol društveno-kulturnih vrednosti.24 Yamamura govori o japanskoj privrženosti idealu majke kao nekakvoj religijskoj težnji. Istovremeno, sve više žena, naročito onih koje pripadaju mlađoj generaciji, odlučuje se za drugačiji životni put, iz sumnje u dotadašnje ubeđenje da je majčinstvo jedino životno ispunjenje za jednu ženu. Uz opadajući natalitet i porast broja žena koje se ubrajaju u radnu snagu, čini se da je status i uloga žene u Japanu ušao u period tranzicije.

23 “Josei Wa,” 2007.24 Ohinata, 1995.

Literatura

1. Women in the Language and Society of Japan The Linguistic Roots of Bias, NAOKO TAKEMARU, McFarland & Company, Inc., Publishers Jefferson, North Carolina, and London;

2. Women in Japanese Society: Their Changing Roles, Seth Friedman, December 1992, http://www2.gol.com/users/friedman/writings/p1.html

3. http://www.japantimes.co.jp/life/2013/03/03/people/japanese-women-strive-to-empower- themselves/#.VAr5qfmSzUU

4. http://www.studentpulse.com/articles/286/women-in-ancient-japan-from-matriarchal- antiquity-to-acquiescent-confinement