Društvo spektakla

Guy Debord

1967

Sadržaj

Prolog 3

1: Vrhunac razdvajanja 4

2: Roba kao spektakl 10

3: Privid jedinstva i podeljenosti 14

4: Proletarijat kao subjekt i predstava 19

5: Vreme i istorija 37

6: Spektakularno vreme 44

7: Upravljanje prostorom 48

8: Negacija i potrošnja u kulturi 52

9: Materijalizovana ideologija 60

Predgovor za četvrto italijansko izdanje 63

Predgovor za treće francusko izdanje 73

Neobjavljeni predgovor za prvo izdanje 75

Najava knjige iz 1967. (letak) 76

O autoru 79

Gi Debor: bibliografija i drugi izvori 80Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Filmovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Nekoliko biografija i antologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Postojeći prevodi (Gi Debor i SI) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81www . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81Impresum . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 82

2

Prolog

„Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvuspektakla. Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.“ — Gi Debor, 1992.

3

1: Vrhunac razdvajanja

„U sadašnje vreme, koje prednost daje znaku nad onim što je označeno, kopiji nadoriginalom, predstavi nad stvarnošću, pojavnosti nad suštinom… istinito se smatraprofanim, a samo je iluzija sveta. Tačnije, sveto se uvećava u meri u kojoj istinitouzmiče, a iluzija pojačava, tako da najvišem stepenu iluzije odgovara najviši stepensvetosti.“— Fojerbah, iz predgovora za drugo izdanje Suštine hrišćanstva (1843)

1. U društvima u kojima preovlađuju moderni uslovi proizvodnje, život je predstav-ljen kao ogromna akumulacija prizora. Sve što je nekada bilo neposredno doživljava-no, udaljeno je u predstavu.2. Slike odvojene od svih aspekata života stapaju se u jedinstveni tok stvari, u kojemprethodno jedinstvo života više ne može ostvariti. Fragmentarno opažana stvarnostregrupiše se u novo, sopstveno jedinstvo, kao odvojeni lažni svet, predmet pûke kon-templacije. Specijalizacija slika sveta dostiže vrhunac u svetu nezavisnih slika, kojeobmanjuju čak i same sebe. Spektakl je konkretizovana inverzija života, nezavisnokretanje neživota.3. Spektakl se u isto vreme ispoljava kao sâmo društvo, kao deo društva i kao sred-stvo objedinjavanja. Kao deo društva, to je fokusna tačka naše vizije i svesti. Sâmačinjenica da je reč o odvojenom sektoru govori o tome da se nalazimo u domenuobmane i lažne svesti: jedinstvo koje spektakl postiže nije ništa drugo do zvaničnijezik opšteg razdvajanja.4. Spektakl nije samo skup slika; to je društveni odnos između ljudi posredovan sli-kama.5. Spektakl se ne može shvatiti samo kao vizuelna obmana koju stvaraju masovnimediji. To je pogled na svet koji se materijalizovao.6. Sagledan u celini, spektakl je u isto vreme rezultat i cilj vladajućeg oblika proizvod-nje. On nije samo dekor stvarnog sveta, već sâmo srce nestvarnosti ovog društva. Usvim posebnim aspektima – vestima, propagandi, reklami, zabavi – spektakl pred-stavlja vladajući oblik života. To je sveprisutna afirmacija već napravljenih izbora,kako u oblasti proizvodnje, tako i u oblasti potrošnje vezane za tu proizvodnju. Ioblik i sadržaj spektakla služe kao potpuno opravdanje uslova i ciljeva postojećegsistema. Spektakl je i stalno prisustvo tog opravdanja, jer on uspostavlja monopolnad najvećim delom vremena koje ljudi provode van sâmog procesa proizvodnje.7. Sâmo razdvajanje je sastavni deo jedinstva sveta, globalne društvene prakse pode-ljene na stvarnost i sliku. Društvena praksa, koja stoji naspram prividno nezavisnog

4

spektakla, u isto vreme je i celina koja sadrži taj spektakl. Ali, unutrašnji rascep izo-bličuje tu celinu, do te mere da spektakl izgleda kao njen jedini cilj. Jezik spektaklasastoji se od znakova vladajuće organizacije proizvodnje – znakova koji su u istovreme i krajnji proizvod te organizacije.8. Odnos spektakla i konkretne društvene aktivnosti ne može se sagledati apstraktno:svaka strana te suprotnosti i sama je podeljena. Spektakl, koji falsifikuje stvarnost,proizvod je sâme te stvarnosti. Obrnuto, stvarni život je materijalno prožet kontem-placijom spektakla i na kraju ga potpuno upija i počinje da se ravna po njemu. Objek-tivna stvarnost prisutna je u oba ta aspekta. I jedna i druga strana, ustanovljene nataj način, preobražavaju se u sopstvenu suprotnost: stvarnost se pojavljuje u grani-cama spektakla, a spektakl postaje stvarnost. To uzajamno otuđenje čini suštinu itemelj celokupnog postojećeg poretka.9. U potpuno izokrenutom svetu, istinito je trenutak lažnog.10. Pojam spektakla povezuje i objašnjava širok spektar naizgled nepovezanih poja-va. Prividna različitost i kontrasti između tih pojava izviru iz društvene organizacijepojavnosti, ispod koje treba prepoznati njenu pravu prirodu. Sagledan u njegovimokvirima, spektakl je afirmacija pojavnog i izjednačavanje celokupnog društvenogživota ljudi s tom pojavnošću. Ali, kritika koja zahvata sâmu suštinu spektakla otkri-va u njemu samo vidljivu negaciju života – negaciju koja je postala vidljiva.11. Da bismo opisali spektakl, njegov nastanak, način funkcionisanja i snage kojemu se suprotstavljaju, moramo napraviti neke veštačke razlike. U analizi spektaklaprinuđeni smo da u izvesnoj meri koristimo jezik sâmog spektakla, utoliko što sekrećemo kroz oblast metodologije društva koje sebe izražava kroz spektakl. Naime,spektakl je u isto vreme i jezik i program naše društveno-ekonomske formacije. Toje istorijski trenutak u kojem smo zatečeni.12. Sâm spektakl predstavlja sebe kao široku i nedostupnu stvarnost koja nikadane može biti dovedena u pitanje. Njegova jedina poruka glasi: „Ono što se vidi jedobro, ono što je dobro vidi se.“ Pasivni pristanak, koji spektakl zahteva, zapravo jeveć efikasno nametnut njegovim monopolom nad pojavnošću, načinom na koji sepojavljuje, koji ne ostavlja nimalo prostora za bilo kakav odgovor.13. Tautološki karakter spektakla potiče iz činjenice da su njegov cilj i njegova sred-stva identični. To je sunce koje nikada ne zalazi nad carstvom moderne pasivnosti.Ono pokriva ceo globus, večito se kupajući u sopstvenoj svetlosti.14. Moderno industrijsko društvo je suštinski, a ne slučajno ili veštački spektakular-no. Za spektakl – vidljivi odraz vladajućeg ekonomskog poretka – ciljevi su ništa,razvoj je sve. Spektakl ne teži ničemu drugom do sebi samom.15. Kao nezaobilazni pogon za pakovanje svega što se danas proizvodi, kao opštaartikulacija principa na kojima počiva sistem i kao razvijeni ekonomski sektor, kojidirektno proizvodi sve veću količinu slika-stvari, spektakl je glavni proizvod današ-njeg društva.16. Spektakl je u stanju da podredi sebi ljude, upravo zato što ih je ekonomija većpotpuno podredila svojim ciljevima. Spektakl nije ništa drugo nego ekonomija ko-

5

ja se razvija zbog sebe same. To je, u isto vreme, veran odraz proizvodnje stvari iizobličujuće opredmećenje samih proizvođača.17. Prvi stepen u dominaciji ekonomije nad društvenim životom ispoljava se kaoočigledna degradacija biti u imati: ljudsko ostvarenje više se ne izjednačava sa onimšto neko jeste, već sa onim što poseduje. U sadašnjem stadijumu, kada društvenimživotom potpuno dominira akumulirana ekonomska proizvodnja, dolazi do opštegpomaka od imati ka izgledati: Sveukupno „imanje“ sada mora da obezbedi prestiž ipostigne krajnji cilj kroz svoj pojavni oblik. U isto vreme, individualna realnost jepostala društvena, u smislu da je potpuno zavisna od društvenih sila i oblikovananjima. Individualnoj stvarnosti je dopušteno da se pojavi samo kada zapravo nijestvarna.18. Kada se stvarni svet preobrazi u pûke slike, te slike postaju stvarna bića, kojaefikasno podstiču hipnotičko ponašanje. Pošto je zadatak spektakla da nam prekorazličitih, specijalizovanih oblika posredovanja pokazuje svet koji se više ne možedirektno doživeti, on neminovno, na prostoru kojim je nekada vladao dodir, dajeprednost pogledu: najapstraktnije i najnepouzdanije čulo najbolje se prilagođava op-štoj apstraktnosti sadašnjeg društva. Ali, spektakl nisu samo slike, niti samo slike iton. To je sve što izmiče čovekovoj aktivnosti, sve što ometa i zavarava njegovu spo-sobnost preispitivanja i korekcije. To je suprotnost dijalogu. Spektakl se regenerišesvuda gde predstavljanje postaje nezavisno.19. Spektakl nasleđuje sve slabosti zapadnog filozofskog projekta, koji je uvek nas-tojao da aktivnost shvati kao predstavu; on je vezan za neprestani razvoj tehničkeracionalnosti, koju je iznedrio taj isti oblik misli. Spektakl ne ostvaruje filozofiju, onsvodi stvarnost na predmet filozofije; to je sav konkretni život ljudi sveden na spe-kulativni univerzum.20. Filozofija, moć odvojene misli i misao odvojene moći, nikada nije bila u stanju daprevaziđe teologiju. Spektakl je materijalna rekonstrukcija religiozne iluzije. Spekta-kularna tehnologija nije razvejala religiozne mitove u koje su ljudi projektovali svojeotuđene moći; ona ih je samo spustila na zemlju, tako da su čak i najsvetovniji as-pekti života postali neprozirni i nepodnošljivi. Lažni raj, koji je nekada bio potpunanegacija zemaljskog života, više se ne projektuje u nebesa; on je ugrađen u sâm taj ži-vot. Spektakl je tehnološka verzija progona ljudskih moći u onostrano; to je vrhunacčovekovog unutrašnjeg odvajanja od samog sebe.21. Sve dok je nužnost društveno snevana, san ostaje društvena potreba. Spektaklje noćna mora modernog društva okovanog lancima; on, u krajnjoj liniji, izražavasamo čežnju tog društva za snom. Spektakl je čuvar tog sna.22. Činjenica da je praktična moć modernog društva odvojena od društva i da čini ne-zavisan sektor – spektakl – može se objasniti samo činjenicom da toj moćnoj praksinedostaje čvrstina i da se ona nalazi u stalnoj kontradikciji sa samom sobom.23. U korenu spektakla nalazi se najstarija od svih društvenih specijalizacija – specija-lizacija moći. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugihaktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog društva pred njim samim, koji uručuje

6

svoju zvaničnu notu na dvoru gde nikome drugom nije dopušteno da govori. Takoje najmoderniji aspekt spektakla ujedno i najarhaičniji.24. Spektakl je neprestani govor vladajućeg poretka o sâmom sebi, njegov neprekidnimonolog samouzdizanja, autoportret tog poretka u fazi njegove potpune dominacijenad svim aspektima života. Fetišistički privid čiste objektivnosti u spektakularnomodnosu prikriva činjenicu da je u stvarnosti reč o odnosima između ljudi i izmeđuklasa: kao da neka druga Priroda, sa svojim neumitnim zakonima, dominira celimnašim okruženjem. Ali, spektakl nije neizbežna posledica tog navodno „prirodnog“tehnološkog razvoja. Naprotiv, društvo spektakla je oblik koji sam bira svoj tehno-loški sadržaj. Ako spektakl, shvaćen u ograničenom smislu „masovnih medija“, kojisu njegova najpovršnija manifestacija, prodire u društvo u obliku čisto tehničke apa-rature, treba shvatiti da ta aparatura nikako nije neutralna i da je razvijena u skladusa unutrašnjom dinamikom sâmog spektakla. Ako se društvene potrebe epohe, u ko-joj su te tehnologije razvijene, mogu zadovoljiti samo uz njihovo posredovanje, akosu upravljanje društvom i svi kontakti među ljudima postali potpuno zavisni od tihsredstava za trenutnu komunikaciju, onda je to zato što je ta „komunikacija“ suštinskijednostrana. Svi mediji preporučuju se vladarima postojećeg poretka kao sredstvo zasprovođenje posebnih oblika upravljanja. Društvena podela izražena kroz spektaklneraskidivo je vezana za modernu državu – taj proizvod društvene podele rada, kojije u isto vreme glavni instrument klasne vladavine i koncentrisani izraz svih druš-tvenih podela.25. Razdvajanje je alfa i omega spektakla. Institucionalizacija društvene podele radau obliku klasne podele iznedrila je prethodni, religiozni oblik kontemplacije: mitskiporedak kojim se svaka vlast oduvek kamuflirala. Religija je afirmisala kosmički iontološki poredak, koji je odgovarao interesima gospodara, tumačeći i ulepšavajućisve što je društvo trebalo, a nije moglo da obezbedi. U tom smislu, svaka odvojenavlast je uvek bila spektakularna. Ali, nekadašnja opšta odanost jednoj religioznojpredstavi bila je samo izraz opšteg osećanja gubitka, imaginarna kompenzacija zabedu konkretne društvene aktivnosti, koja se još doživljavala kao jedinimogući uslovegzistencije. Nasuprot tome, moderni spektakl precizno utvrđuje šta društvo možeda obezbedi, ali tako što strogo razdvaja moguće od dopuštenog. Spektakl čini ljudenesvesnim promena uslova njihove praktične egzistencije. To veštačko božanstvostvara sâmo sebe i nameće sopstvena pravila. Ono se otkriva u svojoj pravoj prirodi:kao autonomno razvijena, odvojena sila, zasnovana na sve intenzivnijoj proizvodnji,koja nameće sve veću podelu rada na parcijalne pokrete diktirane kretanjem mašina,a za potrebe tržišta, koje se neprestano širi. U takvom razvoju, svaka zajednica i svakakritička svest iščezavaju; snage koje su se u tom procesu razvijale kao razdvojene jošse nisu ujedinile.26. Opšte odvajanje radnika od proizvoda rada teži da eliminiše svaku zaokruženusvest o ostvarenoj aktivnosti i svaku direktnu, ličnu komunikaciju između proizvo-đača. Sa sve većom akumulacijom odvojenih proizvoda i sve većom koncentracijomproizvodnog procesa, dostignuća te aktivnosti i komunikacija postaju monopol onihkoji upravljaju sistemom. Trijumf tog ekonomskog sistema, zasnovanog na razdva-janju, proletarizuje ceo svet.

7

27. Zahvaljujući uspehu takvog načina proizvodnje, čiji je glavni proizvod samo raz-dvajanje, konkretno iskustvo, koje je u ranijim društvima bilo vezano za ljudski rad,zamenjuje se, makar duž ivica sistema, izjednačavanjem života sa neradnim vreme-nom, sa neaktivnošću. Ali, takva neaktivnost ni u čemu nije oslobođena od proizvod-ne aktivnosti: ona je i dalje potpuno zavisna od nje, kao nelagodno i opčinjeno po-koravanje zahtevima i posledicama proizvodnog sistema. Sâmo to stanje jeste jednaod posledica sistema. Nema slobode izvan žive aktivnosti; spektakl zato poništavasvaku aktivnost, pošto je celokupna stvarna aktivnost prisilno stavljena u funkcijuglobalne izgradnje spektakla. Na taj način, ono što se naziva „oslobođenjem od rada“,slobodno vreme, nije ni oslobođenje od rada, niti oslobođenje od sveta oblikovanogtim radom. Nijedna aktivnost koju je rad oteo ne može se ponovo osvojiti ako osta-jemo podređeni proizvodima tog rada.28. Vladajući ekonomski sistem je začarani krug izolacije. Njegove tehnologije zasni-vaju se na izolaciji i samo je uvećavaju. Od automobila do televizije, robe koje spek-takl bira da proizvodi istovremeno služe i kao oružje za efikasnu odbranu uslova kojistvaraju „usamljenu gomilu“. Spektakl uvek iznova stvara sopstvene pretpostavke,na sve konkretniji način.29. Spektakl je nastao iz izgubljenog jedinstva sveta, a ogromna ekspanzijamodernogspektakla otkriva svu veličinu tog gubitka: pomeranje svakog individualnog rada isvih proizvoda rada u apstrakciju, savršeno se uklapa u prirodu spektakla, jer jeupravo apstrakcija konkretan način njegovog postojanja. U spektaklu se deo svetapredstavlja tom svetu kao stvaran i superioran. Spektakl je opšti jezik tog razdvajanja.Posmatrači su povezani samo jednosmernim odnosom sa centrom koji ih razdvajajedne od drugih. Spektakl ujedinjuje ono što je razdvojeno, ali samo kao razdvojeno.30. Otuđenje posmatrača, koje nesvesno povećava snagu predmeta njegove kontem-placije, odvija se na sledeći način: što više pokušava da ga shvati, manje živi; što seviše poistovećuje sa vladajućom predstavom o potrebi, sve manje razume vlastiti ži-vot i vlastite želje. Otuđenje aktivnog subjekta u spektaklu ogleda se i u činjenici danjegovi gestovi više nisu njegovi; to su gestovi nekog drugog, koji mu ih predstavlja.Posmatrač se nigde ne oseća kod kuće, jer je spektakl svuda.31. Radnici ne proizvode sebe već silu koja je nezavisna od njih. Uspeh takvog oblikaproizvodnje i obilje koje proizvodi, proizvođači doživljavaju kao obilje lišavanja. Sasve većim gomilanjem proizvoda njihove otuđene aktivnosti, svo vreme i sav prostorpostaju im strani. Spektakl je mapa tog novog sveta, koja se tačno poklapa sa terito-rijom koju predstavlja. Sile koje su izmakle našoj kontroli prikazuju nam se u svojsvojoj moći.32. Društvena uloga spektakla je proizvodnja otuđenja. Ekonomska ekspanzija sesastoji, pre svega, u širenju tog posebnog sektora industrijske proizvodnje. „Rast“,podstaknut proizvodnjom koja je sâma sebi cilj, ne može biti ništa drugo do rastistog onog otuđenja koje se nalazi u njenom korenu.33. Iako odvojeni od onoga što proizvode, ljudi ipak proizvode svaki detalj svog svetasa sve većom snagom i tako se još više udaljavaju od njega. Što više njihov životpostaje njihovo delo, to su oni više isključeni iz sopstvenog života.

8

34. Spektakl je kapital akumuliran do stepena u kojem postaje slika.

9

2: Roba kao spektakl

„Suština robe može se shvatiti tek kad ona postane univerzalna kategorija društvakao celine. Samo u tom kontekstu postvarenje proizvedeno robnim odnosima stičeodlučujući značaj, kako za objektivni razvoj društva, tako i za odnos ljudi prematom društvu, koje potčinjava njihovu svest i čini od nje samo izraz tog postvarenja…S progresivnom racionalizacijom i mehanizacijom rada, to potčinjavanje se samojoš više pojačava, tako da ljudsko ponašanje postaje sve manje aktivno, a sve višekontemplativno…“— Lukač, Istorija i klasna svest (1923)

35. U osnovnoj aktivnosti spektakla – integrisanju svih fluidnih aspekata ljudskeaktivnosti i njihovom prevođenju u čvrsto stanje, u izokretanju svih živih vrednostiu čisto apstraktne vrednosti – prepoznajemo svog starog neprijatelja, robu. Nešto,na prvi pogled, tako trivijalno i očigledno, a opet tako složeno i puno metafizičkihnijansi.36. Fetišizam robe, dominacija „vidljivih i nevidljivih stvari“ nad društvom, dostiževrhunac u spektaklu, u kojem sav stvarni svet biva zamenjen izborom slika projek-tovanih iznad njega, ali kojima ipak uspeva da se nametnu kao jedina stvarnost.37. Svet koji nam spektakl prikazuje, u isti mah prisutan i odsutan, jeste svet robekoji dominira celim živim iskustvom. Svet robe se tako prikazuje kakav zaista jeste,zato što je njegov razvoj identičan otuđenju ljudi, kako jednih od drugih, tako i odsvega što proizvode.38. Gubitak kvaliteta, tako očigledan na svakom stupnju spektakularnog jezika, odpredmeta koje glorifikuje i ponašanja kojim upravlja, potiče iz sâme prirode siste-ma koji na svaki način izbegava stvarnost. Robni oblik svodi sve na kvantitativniekvivalent. Razvija se ono što je kvantitativno i samo ono što je kvantitativno.39. Uprkos tome što isključuje kvalitet, takav razvoj prolazi kroz kvalitativne prome-ne: spektakl odražava činjenicu da je taj razvoj prešao prag sopstvenog obilja. Iako jeta kvalitativna promena uzela maha samo delimično, u nekoliko ograničenih oblasti,ona je na opštem planu već prisutna kao standard koji je roba dostigla, tako što jecelu planetu pretvorila u jedinstveno svetsko tržište.40. Razvoj proizvodnih snaga je nesvesna istorija koja je realno stvarala i menjalaživotne uslove ljudskih grupa. To je ekonomska osnova svih ljudskih poduhvata. Uprirodnim ekonomijama, pojava robnog sektora predstavljala je višak preživljavanja.Robna proizvodnja, koja podrazumeva razmenu različitih proizvoda između nezavis-nih proizvođača, dugo je opstajala na zanatskom nivou, kao marginalna ekonomskaaktivnost čija je kvantitativna stvarnost ostajala skrivena. Ali, gde god je robna pro-izvodnja nailazila na društvene uslove u kojima su se trgovina i akumulacija kapitala

10

odvijali na širokom planu, ona je preuzimala potpunu kontrolu nad ekonomijom. Ce-la ekonomija je postala ono što je sama robna proizvodnja, u tom svom pohodu, većbila: proces kvantitativnog razvoja. Ta stalna ekspanzija ekonomije u obliku robapretvorila je i sâm ljudski rad u robu, u najamni rad, uspevajući da konačno ostvaristepen obilja dovoljan da reši inicijalni problem opstanka – ali samo zato da bi se uvekiznova regenerisala u istom obliku, ali na višem nivou. Ekonomski rast je oslobodiodruštvo pritiska pûkog preživljavanja, ali ga nije oslobodio njegovog oslobodioca.Nezavisnost robe se proširila na celu ekonomiju i postala njen gospodar. Ekonomijaje promenila svet, ali ga je promenila u svet pod vlašću ekonomije. Ta lažna priroda,u kojoj je ljudski rad postao otuđen, zahteva da rad zauvek ostane u njenoj službi; apošto ona sâma postavlja taj zahtev i odgovara na njega, svi društveno dozvoljeniprojekti i poduhvati bivaju stavljeni u službu njenog jačanja. Obilje roba – drugimrečima, obilje robnih odnosa – postaje ništa drugo do povećano preživljavanje.41. Sve dok uloga ekonomije, kao osnove celog društvenog života, nije bila primeće-na, niti shvaćena (upravo zato što izgleda tako poznata), dominacija robe nad celomekonomijom se sprovodila na prikriven način. U društvima gde je stvarnih roba bilomalo ili gde su one bile teško dostupne, novac je bio prividni gospodar, predstavnikviše sile koja je ostajala nepoznata. Sa sve većom podelom rada i početkom masovneproizvodnje za globalno tržište, koje je donela industrijska revolucija, roba je ko-načno postala vidljiva sila koja kolonizuje ceo društveni život. U toj tački, političkaekonomija se nametnula kao dominantna nauka i kao nauka o dominaciji.42. Spektakl je faza u kojoj roba uspeva da kolonizuje ceo društveni život. Komodifi-kacija nije samo očigledna:mi više ne vidimo ništa drugo. Svet koji vidimo je svet robe.Moderna ekonomska proizvodnja proširuje svoju diktaturu kako prostorno, tako i pointenzitetu. U manje industrijalizovanim regionima, njena vladavina se već ispolja-va kroz prisustvo nekoliko prestižnih roba i imperijalističke dominacije, nametnuteiz industrijski razvijenijih regiona. Njihov društveni prostor neprestano se zastirenovim slojevima robe. S napredovanjem „druge industrijske revolucije“, otuđena po-trošnja postaje isto toliko dužnost masa, koliko i otuđena proizvodnja. Celokupnidruštveni prodati rad postaje totalna roba, čiji se neprestani obrt mora održavati posvaku cenu. Da bi se to postiglo, ta totalna roba mora se u fragmentiranom obli-ku vratiti isto tako fragmentiranim pojedincima, koji su potpuno odsečeni od celineproizvodnog procesa. U tom cilju, specijalizovana nauka dominacije razbija se na ceoniz daljih specijalizacija, kao što su sociologija, primenjena psihologija, kibernetika isemiologija, koje su zadužene za nadgledanje samoregulacije svake faze tog procesa.43. U početnoj fazi akumulacije kapitala „politička ekonomija videla je proletera is-ključivo kao radnika“, koji želi samo da obezbedi minimum uslova potrebnih za odr-žanje svoje radne snage, nikada ga ne posmatrajući iz perspektive „njegove ljudskostii slobodnog vremena“. Ta perspektiva vladajuće klase uskoro je bila revidirana: sveveće obilje roba dostiglo je nivo koji je zahtevao višak kolaboracije radnika. Sada, nakraju radnog dana, na radnika se više ne gleda s prezirom, koji je ranije tako oči-gledno bio prisutan u svim aspektima organizacije i održavanja proizvodnje; na njihse sada gleda kao na odrasle osobe, s puno ljubaznosti i predusretljivosti, u skladus njihovom novom ulogom, ulogom potrošača. Humanizam robe preuzima nadlež-

11

nost nad radnikovom „ljudskošću i slobodnim vremenom“, prosto zato što političkaekonomija sada može i mora da preuzme potpunu dominaciju nad tim sferama i tobaš kao politička ekonomija. „Usavršeno poricanje čoveka“ tako preuzima vlast nadcelom ljudskom egzistencijom.44. Spektakl je neprekidni Opijumski rat1 koji se vodi zato da bi se ljudi prisilili daizjednače dobra s robama, a zadovoljstvo s pûkim preživljavanjem, i koji se širi posopstvenim zakonima. Potrošačko preživljavanje mora stalno da proširuje svoj do-men, upravo zato što uvek podrazumeva osećanje oskudice. Povećano preživljavanjenikada ne dolazi do razrešenja; ne postoji tačka u kojoj bi se njegovo širenje zausta-vilo, jer ono potpuno pripada domenu oskudice: ono može da pozlati siromaštvo, aline i da ga prevaziđe.45. Automatizacija, koja je u isto vreme najnapredniji sektor moderne industrije i naj-verniji izraz njene prakse, primorava robni sistem da razreši sledeću kontradikciju:tehnološka oprema, koja objektivno vodi ka eliminaciji poslova, mora u isto vremeda sačuva rad kao robu i kao jedinog stvaraoca robe. Jedini način da se izbegne taposledica automatizacije (ili bilo kod drugog, manje ekstremnog načina za poveća-nje radne produktivnosti), koja vodi ka smanjivanju ukupnog obima nužnog radnogvremena, jeste stvaranje novih poslova. Tom cilju služi rezervna armija nezaposle-nih, koja se uglavnom regrutuje za tercijarni sektor, usluge, kao pojačanje trupamazaduženim za distribuciju i glorifikaciju najnovijih roba; na taj način zadovoljava sejedna stvarna potreba – za sve masivnijim propagandnim kampanjama, koje trebada navedu ljude da kupuju sve nepotrebnije robe.46. Razmenska vrednost se prvo pojavljuje kao izraz upotrebne vrednosti, ali pobedakoju odnosi koristeći se svojim oružjima, stvara uslove u kojima se taj oblik vrednostipojavljuje kao autonomna sila. Time što mobiliše svu ljudsku upotrebnu vrednosti preuzima monopol nad njenom realizacijom, razmenska vrednost uspeva da nadnjom uspostavi potpunu dominaciju. Upotrebljivost se sada vidi samo u okvirimarazmene, kojoj je prepuštena na milost i nemilost. Razmenska vrednost, koja je upočetku bila plaćenik u službi upotrebne vrednosti, sada preuzima inicijativu i krećeu rat za ostvarenje sopstvenih ciljeva.47. Stalno opadanje upotrebne vrednosti, koje je oduvek pratilo kapitalističku ekono-miju, dovelo je do pojave novog oblika siromaštva u okviru pojačanog preživljavanja.To siromaštvo postoji uporedo sa starim oblikom siromaštva, koji još istrajava i kojise ogleda u činjenici da je ogromna većina ljudi primorana da prihvati ulogu naj-amnih radnika, u stalnoj jurnjavi za ciljevima koje im nameće sistem, i da svakood njih zna da se tome mora potčiniti ili umreti. Stvarnost te ucene – činjenice dačak i u najsvedenijim oblicima (hrana, sklonište) upotrebna vrednost ima sopstvenuegzistenciju samo u okviru iluzije obilja povećanog preživljavanja – objašnjava op-šti pristanak na iluziju modernog oblika robne potrošnje. Stvarni potrošač postajepotrošač iluzija. Roba je materijalizovana iluzija, a spektakl njen opšti izraz.

1 Opijumski rat: Rat 1840-42, kojim je Kini nametnuta obaveza uvoza opijuma iz britanskih kolonijalnih poseda.— Prim. prev.

12

48. Upotrebna vrednost je ranije bila shvatana kao implicitni aspekt razmenske vred-nosti. Sada, u izokrenutom svetu spektakla, ona se mora eksplicitno izraziti, zato štoje njena realnost erodirala usled prekomernog razvoja robne ekonomije, ali i zato štoona nastavlja da služi kao lažno opravdanje za jedan lažni život.49. Spektakl je naličje novca. Spektakl je i sâm apstraktni, opšti ekvivalent za svevrste roba. Ali, dok je novac dominirao društvom kao izraz opšte ekvivalencije isredstvo za razmenu različitih dobara čije se namene ne mogu porediti, spektakl sejavlja kao moderna dopuna novca: izraz sveta robe kao celine, koji služi kao opštiekvivalent za sve što taj svet može da bude i što može da postigne. Spektakl je novackoji može samo da se gleda, jer je u njemu sva upotrebna vrednost već razmenjenaza totalitet apstraktnih predstava. Spektakl nije samo sluga lažne korisnosti, već je isam lažna upotreba života.50. Sa postizanjem ekonomskog obilja, ukupni rezultat društvenog rada postaje vid-ljiv i na taj način podređuje celokupnu stvarnost pojavama koje postaju primarniproizvod rada. Kapital više nije nevidljivi centar koji upravlja procesom proizvodnje:on se neprekidno akumulira i širi na ceo svet u obliku vidljivih predmeta. Sveukupnoširenje društva je njegov portret.51. Trijumf ekonomije, kao autonomne sile, u isto vreme nagoveštava njenu propast,jer sile koje je oslobodila sada mogu da eliminišu ekonomsku nužnost, koja je bilanepromenljiv osnov svih ranijih društava. Zamenjivanje te nužnosti nužnošću neo-buzdanog ekonomskog razvoja, znači zamenjivanje zadovoljavanja osnovnih ljud-skih potreba (danas jedva pokrivenih) neprestanom proizvodnjom lažnih potreba,pri čemu sve one, u krajnjoj liniji, vode ka ostvarenju samo jedne lažne potrebe: zaodržanjem vladavine ekonomije kao autonomne sile. Ali, takva ekonomija gubi sva-ku vezu sa svim autentičnim potrebama sve dok dolazi iz društveno nesvesnog, kojene zna do koje je mere zavisno od nje. „Sve što je svesno, sklono je habanju. Sve što jenesvesno ostaje nepromenjeno. Ali, jednom oslobođeno i ono počinje da se urušava.“(Frojd)52. Kada društvo jednom shvati da zavisi od ekonomije, ekonomija počinje da zavi-si od društva. Kada podzemna snaga ekonomije dostigne tačku vidljive dominacije,ekonomija gubi svoju moć. Ekonomski Id mora biti zamenjen sa Ja. Do te promenemože doći samo iz sâmog društva, iz borbe unutar društva. Njen ishod zavisi od is-hoda klasne borbe, koja je u isto vreme proizvod i proizvođač ekonomske osnoveistorije.53. Svest o žudnji i žudnja za svešću su jedan isti projekat, koji u svom negativnomobliku teži ukidanju klasa i ka tome da radnici direktno raspolažu svim aspektimasvoje aktivnosti. Suprotnost tom projektu jeste društvo spektakla, u kojem roba sa-gledava sâmu sebe, u svetu koji sama stvara.

13

3: Privid jedinstva i podeljenosti

„Na našem filozofskom frontu razvila se živa polemika oko pojma ‘jednog koje sedeli na dva’ i ‘dva koja se spajaju u jedno’. Reč je o borbi između pristalica i protiv-nika materijalističke dijalektike, o borbi između dva shvatanja sveta: proleterskog iburžoaskog. Oni koji osnovni zakon prirode vide u tome da se ‘jedno deli na dva’pristalice su materijalističke dijalektike. Oni koji osnovni zakon vide u tome da se‘dva spajaju u jedno’ protivnici su materijalističke dijalektike. Obe strane povuklesu jasnu demarkacionu liniju, a njihovi argumenti su dijametralno suprotni. Na ide-ološkom planu, ta polemika predstavlja odraz akutne i složene klasne borbe koja sedanas odvija u Kini i u celom svetu.“— Crvena zastava (Peking), 21. septembar 1964.

54. Spektakl je u isto vreme ujedinjen i podeljen, kao i sâmo moderno društvo. Svakopojedinačno jedinstvo zasniva se na nasilnim podelama. Ali, u spektaklu i sâma takontradikcija dolazi u sukob sa svojim izokrenutim značenjem: podele koje predstav-lja su izraz opšteg jedinstva, dok je jedinstvo koje predstavlja izraz opšte podeljenos-ti.55. Iako se sukobi između različitih sila za kontrolu nad istim društveno-ekonomskimsistemima zvanično predstavljaju kao nepomirljivi antagonizmi, oni zapravo odra-žavaju suštinsko jedinstvo sistema, kako na međunarodnom planu, tako i u okvirusvake nacije.56. Prividni spektakularni sukob između rivalskih oblika otuđene vlasti, u isto vremeje i stvaran, utoliko što izražava neujednačenu i konfliktnu prirodu razvoja sistema,kao i manje ili više protivrečne interese klasa i grupa unutar klasa, koje prihvataju tajsistem i koje pokušavaju da u njemu igraju što važniju ulogu. Kao što razvoj najna-prednijih ekonomija podrzumeva sukob između različito definisanih prioriteta, takose i unutar totalitarnih, državno-birokratskih oblika ekonomskog upravljanja, kao i uzemljama u kolonijalnom ili polukolonijalnom položaju, javljaju izrazito divergentnioblici proizvodnje i vlasti. Primenujući kriterijume koji se pokažu prikladnim, spek-takl je u stanju da te suprotnosti prikaže kao potpuno različite društvene sisteme.Ali, u stvarnosti, to su samo posebni sektori, čija je suština potpuno uključena u glo-balni sistem koji ih obuhvata u jedinstveno kretanje, koje je celu planetu pretvorilou oblast svog delovanja: kapitalizam.57. Društvo koje je u isto vreme spektakl, ne dominira nerazvijenim područjima sa-mo pomoću ekonomske hegemonije; ono dominira njima i kao društvo spektakla. Čaki kada izostaje odgovarajuća materijalna osnova, moderno društvo osvaja društvenupovršinu svih kontinenata različitim sredstvima spektakla. Ono postavlja pozorni-cu za lokalnu vladajuću klasu i oblikuje njen program. Pored toga što budi žudnju

14

za pseudodobrima, spektakl nudi i različite oblike lažne revolucije za lokalne revo-lucionare. Birokratski režimi nekih industrijalizovanih zemalja imaju svoje posebneoblike spektakla, ali i oni su samo deo totalnog spektakla, koji sam sebi služi i kao laž-na opozicija i kao stvarna podrška. Čak i ako lokalni spektakli razviju neke posebneoblike totalitarne specijalizacije u oblasti društvene komunikacije i kontrole, sa sta-novišta sistema kao celine te specijalizacije igraju samo ulogu koja im je dodeljenau okviru globalne podele spektakularnih zadataka.58. Iako ta podela spektakularnih zadataka održava postojeći poredak kao celinu,ona je primarno usmerena ka zaštiti glavnog uporišta svog razvoja. Spektakl počivana ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjoj liniji teže dominaciji nadcelim tržištem spektakla, rušeći sve ideološke ili policijsko-državne protekcionističkebarijere, koje postavljaju lokalni spektakli u svojoj težnji ka nezavisnosti.59. Iza svetlucave spoljašnosti spektakla, modernim društvom dominira težnja ka op-štoj banalizaciji, čak i tamo gde su razvijeniji oblici robne potrošnje naizgled umno-žili mogućnost izbora između različitih uloga i predmeta. Nasleđe religije i porodice(ova druga je i dalje glavni mehanizam za prenošenje klasne vladavine s generacijena generaciju), sa svom moralnom represijom koju nameću te dve institucije, možese spojiti s razmetljivom težnjom ka zemaljskim nagradama, upravo zato što život uovakvom svetu ostaje represivan i nudi samo lažne nagrade. Samozadovoljno pris-tajanje na status quo može da koegzistira i s čisto spektakularnim oblicima pobune:samo nezadovoljstvo postaje roba čim ekonomija obilja razvije kapacitete za preradu tenaročite sirovine.60. Medijske zvezde su spektakularne predstave živih ljudskih bića, projekcija op-šte banalnosti u slike mogućih uloga. Kao specijalisti za prividni život, zvezde služekao objekti poistovećivanja, koji ljudima pružaju nadoknadu za stvarnost fragmen-tirane produktivne specijalizacije u kojoj zapravo žive. Uloga slavnih ličnosti je dapredstavljaju različite životne stilove i različita društveno-politička stanovišta na pot-puno slobodan način. One otelovljuju nedostižne plodove društvenog rada tako štodramatizuju sporedne proizvode tog rada, koje magijski projektuju iznad njega, kaonjegove krajnje ciljeve: vlast i dokolicu, odlučivanje i potrošnju, kao početak i krajtog procesa koji se nikada ne dovodi u pitanje. U slučaju vlasti, vladajući režim mo-že sebe da personalizuje u liku neke pseudozvezde; u slučaju potrošnje, potrošačkezvezde agituju da budu priznate kao pseudosile koje dominiraju živim iskustvom.Ali, ponašanje tih zvezda nije slobodno, niti je ono što nude zaista izbor.61. Agent spektakla koji stupa na pozornicu u ulozi zvezde je sušta suprotnost indi-vidui; on je isto toliko neprijatelj sopstvene individualnosti koliko i individualnostidrugih. Time što stupa u spektakl, kao model s kojim se treba poistovetiti, on se odri-če svih autonomnih odlika, u težnji da se poistoveti sa opštim zakonom poslušnos-ti prema postojećem poretku stvari. Potrošačke zvezde, koje se pojavljuju u oblikurazličitih tipova ličnosti, samo pokazuju kako svaki od tih tipova ima jednak pris-tup oblasti potrošnje i da iz nje može izvući jednako zadovoljstvo. Političke zvezdemoraju posedovati pun spektar najvrednijih ljudskih osobina: tako su sve zvaničnerazlike između njih poništene njihovom zvaničnom sličnošću, jer sve one moraju biti

15

izuzetne u svim oblastima delovanja. Kao vođa države, Hruščov je naknadno postaogeneral i preuzeo zasluge za pobedu u bici kod Kurska, dvadeset godina nakon štose ona odigrala. Kenedi je preživeo kao govornik, koji je čak i samom sebi održao po-smrtni govor, jer je Teodor Sorenson (Theodore Sorensen) nastavio da piše govoreza njegovog naslednika, u istom onom stilu koji je značajno doprineo pokojnikovojjavnoj ličnosti. Istaknute ličnosti koje personifikuju sistem poznate su upravo zatošto nisu ono što izgledaju: one stiču veličinu tako što se spuštaju ispod realnostinajbeznačajnijeg individualnog života i tako što svi to znaju.62. Lažni izbori koje nudi spektakularno obilje, izbori zasnovani na suprotstavljanjukonkurentskih, a ipak savezničkih spektakala, različitih, a opet međusobno poveza-nih uloga (označenih i otelovljenih pre svega u predmetima), razvijaju se u borbuizmeđu iluzornih kvaliteta, koja treba da podstakne revnosnu odanost kvantitativ-nim tričarijama. Oživljavaju se i lažne arhaične opozicije – regionalizmi i rasizmi,koji služe kao sredstvo za sticanje magijski i ontološki superionog statusa u okvi-ru potrošačke hijerarhije – kao i beskrajni niz delimičnih sukoba, od takmičarskihsportova do političkih izbora, koji stvaraju privid razigranog entuzijazma. Gde godse uspostavi potrošačko obilje, duž fasade napravljene od iluzornih uloga, javlja sejoš jedan spektakularni antagonizam: između mladih i starih. Prave odrasle osobe,ljudi koji su gospodari svojih života, zapravo ne postoje. U isto vreme, neprestanopodmlađivanje postojećeg ni na koji način nije odlika onih koji su danas mladi; tajmladalački polet je prisutan samo u ekonomskom sistemu, u dinamici kapitalizma.Stvari su te koje vladaju i koje su mlade, dok se neprestano otimaju za prestiž i za-menuju jedne druge.63. Spektakularne podele sakrivaju jedinstvo u bedi. Ako se različiti oblici istog otu-đenja međusobno bore pod maskom nepomirljivih antagonizama, onda je to zatošto svi oni počivaju na stvarnim, ali potisnutim kontradikcijama. Spektakl postoji ukoncentrisanom i raspršenom obliku, u zavisnosti od konkretnog oblika siromaštvakoje u isto vreme sakriva i održava. U oba slučaja, to je uvek ista slika srećnog skladaokruženog očajem i užasom, nepomično središte bede.64. Koncentrisani spektakl je prevashodno vezan za birokratski kapitalizam, iako se,kao tehnika za jačanje državne vlasti, može primeniti i u manje razvijenim ekono-mijama, ali i u zemljama razvijenog kapitalizma, posebno u trenucima krize. Biro-kratsko vlasništvo je i sâmo koncentrisano, utoliko što svaki birokrata stiče pravona to vlasništvo samo kao pripadnik zajednice birokrata. Pošto je proizvodnja roba ubirokratskom kapitalizmu manje razvijena, ona takođe poprima koncentrisan oblik:roba koju birokrate prisvajaju je ukupan društveni rad, a ono što prodaju društvuje opšte preživljavanje. Diktatura birokratske ekonomije ne ostavlja eksploatisanimmasama ni delić prostora za slobodan izbor, jer ona sâma mora da pravi sve izbore;zato se svaki nezavisan izbor, bez obzira da li je reč o izboru hrane ili muzike, tretirakao objava rata. Taj oblik diktature može opstati samo uz neprestanu primenu nasi-lja. Njegov spektakl nameće sliku dobra koja sažima sve što zvanično postoji, slikukoja se obično svodi na jednu ličnost, onu koja sistemu garantuje totalno jedinstvo.Svako je dužan da prihvati magijsko poistovećivanje s tom apsolutnom zvezdom ilida nestane. Taj gospodar nepotrošnje svih ostalih je herojska slika koja sakriva apso-

16

lutnu eksploataciju, koja se sprovodi u cilju prvobitne akumulacije kapitala, stalnopodsticane nasiljem. Ako cela kineska populacija mora da izučava Maovu misao dotačke poistovećivanja s njim, onda je to zato što ona ne može da bude ništa drugo.Dominion koncentrisanog spektakla je policijska država.65. Difuzni, raspršeni spektakl vezuje se za robno obilje, za stabilne uslove razvojamodernog kapitalizma. U njemu svaka pojedinačna roba afirmiše veličinu ukupnerobne proizvodnje, a spektakl je njen raskošni, reklamni katalog. Nepomirljivi zah-tevi otimaju se za mesto na pozornici ujedinjenog spektakla ekonomije obilja, a raz-ličite zvezde-robe istovremeno promovišu oprečne društvene politike. Automobilskispektakl, na primer, teži savršenom saobraćajnom protoku i tako izaziva rušenje sta-rih gradskih oblasti, dok gradski spektakl nastoji da ih očuva kao turističke atrakcije.Ionako sumnjivo zadovoljstvo potrošnje celine tako se stalno odlaže, jer stvarni po-trošač ima pristup samo delićima potrošačkog raja, kojima, bez izuzetka, nedostajukvaliteti celine.66. Svaka pojedinačna roba bori se za sebe. Ona osporava sve ostale robe i nastojida se nametne svuda, kao jedini primerak svoje vrste. Spektakl je epska poema teborbe, koju ne može da okonča čak ni pad Troje. Spektakl ne opeva ljude i njihovaoružja, već robe i njihove strasti. U toj slepoj borbi, svaka roba, sledeći sopstvenestrasti, nesvesno podstiče nešto što je premašuje: globalizaciju robe, koja se podudaras komodifikacijom celog globusa. Tako dolazimo do sledećeg rezultata tog lukavstvarobe: dok se svaka pojedinačna roba iscrpljuje borbom, opšti robni oblik nesmetanonastavlja put ka svojoj apsolutnoj realizaciji.67. Zadovoljstvo više ne dolazi iz upotrebe roba proizvedenih u ogromnim količina-ma; u njima se uživa upravo zato što su roba. Potrošača ispunjava pravi religioznizanos prema suverenoj slobodi robe, čija upotreba postaje sama sebi svrha. Talasientuzijazma za određenim proizvodima podstiču se uz pomoć svih sredstava komu-nikacije. Neki film je u stanju da pokrenemodnu groznicu; neki magazin, koji otkrivanovamesta noćnog života, pokreće celu liniju novih proizvoda. Neprestano smenjiva-nje tih ćudljivih trendova ukazuje na činjenicu da masa roba postaje sve apsurdnija,da je sâma ta apsurdnost postala roba. Tričarije koje se dobijaju kao bonus pri ku-povini nekog luksuznog proizvoda, ali koje onda počinju da se prodaju i razmenjujukao kolekcionarske dragocenosti, izraz su mističnog samoprepuštanja onostranostirobnog univerzuma. Sakupljači tih tričarija, proizvedenih samo zato da bi bile sakup-ljane, akumuliraju zapravo robne oproste: slavna znamenja stvarnog prisustva robemeđu vernicima. Postvareni ljudi ponosno izlažu dokaze svoje intimnosti s robom.Poput starog religioznog fetišizma, s njegovim grčevitim napadima i čudesnim izle-čenjima, fetišizam robe podstiče sopstvene trenutke vatrene egzaltacije. Sve to imasamo jednu svrhu: proizvodnju navike potčinjavanja.68. Lažnim potrebama, koje nameće moderna potrošnja, ne mogu se suprotstavitinikakve izvorne potrebe ili želje koje nisu i same oblikovane društvom i njegovomistorijom. Ali, proizvodnja obilja roba predstavlja totalni raskid sa organskim razvo-jem društvenih potreba. Njihova mehanička akumulacija stvara bezgraničnu izvešta-

17

čenost, koja nadjačava svaku izvornu želju. Kumulativna snaga te autonomne izve-štačenosti ima za posledicu falsifikovanje celog društvenog života.69. Slika blaženog društvenog jedinstva u potrošnji ipak samo odlaže svest potrošačao stvarnoj podeljenosti do njegovog sledećeg razočarenja nekom određenom robom.Svaki novi proizvod se svečano najavljuje kao jedinstvena kreacija, koja će drama-tično skratiti put do toliko žuđene obećane zemlje totalne potrošnje. Ali, kao i u slu-čaju pomodnog dodeljivanja nekog naizgled aristokratskog imena, koje se na krajudaje svim pojedincima istog uzrasta, predmeti čije posedovanje obećava posebnostdospevaju u masovnu potrošnju samo ako su proizvod masovne proizvodnje. Svojprestižni status ti osrednji predmeti duguju tome što, makar za trenutak, dospevajuu žižu društvenog života, slavljeni kao otkrovenje nedokučivih ciljeva proizvodnje.Ali, predmet koji je u spektaklu bio prestižan, postaje običan čim ga potrošač – a snjim i svi ostali potrošači – donese kući. Uvek prekasno, on otkriva njegovu suštin-sku bedu, koja je posledica bede načina njegove proizvodnje. U međuvremenu, nekidrugi predmet je već spreman da ga zameni u svojstvu predstavnika sistema, žudećiza svojim trenutkom slave.70. Lažni karakter tog zadovoljstva otkriva se upravo kroz neprestanu promenu pro-izvoda i opštih uslova proizvodnje. Entiteti, koji se bezočno predstavljavju kao vrhu-nac savršenstva, bivaju zamenjeni kako u difuznom, tako i u koncentrisanom spek-taklu, a jedino što se nikada ne menja je sâm sistem. Staljina su, kao i bilo kojudrugu demodiranu robu, prezrele iste one snage koje su ga prvobitno promovisale.Svaka nova laž reklamne industrije prećutno priznaje onu prethodnu. A sa svakimsunovratom personifikacije totalitarne vlasti, iluzorna zajednica, koja ga je nekadajednoglasno podržavala, razotkriva se kao pûka gomila usamljenika lišenih iluzija.71. Stvari koje spektakl predstavlja kao večne zasnivaju se na promeni i zato se me-njaju zajedno sa svojom osnovom. Spektakl je totalno dogmatičan, a ipak nesposobanda isporuči bilo kakvu čvrstu dogmu. Pred njim ništa nije dovoljno postojano. Ta ne-postojanost je prirodno stanje spektakla, a opet potpuno suprotna njegovim pravimtežnjama.72. Nestvarno jedinstvo spektakla sakriva klasnu podelu koja pruža osnov stvarnomjedinstvu kapitalističkog oblika proizvodnje. Ono što obavezuje proizvođače da učes-tvuju u izgradnji sveta, u isto vreme ih razdvaja od njega. Ono što sjedinjuje ljudeoslobođene lokalnih i nacionalnih ograničenja, u isto vreme ih i razdvaja. Ono štozahteva sve veću racionalnost, u isto vreme hrani iracionalnost hijerarhijske eksplo-atacije i represije. Ono što stvara apstraktnumoć društva, stvara i njegovu konkretnuneslobodu.

18

4: Proletarijat kao subjekt i predstava

„Jednako pravo na sva dobra i zadovoljstva ovog sveta, uništenje svake vlasti, ukida-nje svih moralnih ograničenja – to su, u krajnjoj liniji, bili zahtevi koji su stajali izapobune od 18. marta i povelja te strašne organizacije koja joj je dala svoju vojsku.“— Parlamentarna istraga o pobuni od 18. marta (o Pariskoj Komuni, 1871) (Enquêteparlementaire sur l'insurrection du 18 mars 1871, 1872)

73. Pokret koji menja postojeće uslove bio je dominantna društvena sila još od po-bede buržoazije u ekonomskoj sferi. Njegova dominacija je postala vidljiva kada jeta pobeda bila ostvarena i na političkom planu. Razvoj proizvodnih snaga je uzdr-mao stare proizvodne odnose, a celokupni statični poredak se urušio. Sve što je biloapsolutno, postalo je istorijsko.74. Kada su ljudi bačeni u istoriju i primorani da učestvuju u radu i borbama koji ječine, oni moraju da sagledaju svoje odnose na jasan i nedvosmislen način. Ta istorijanema drugi cilj osim onoga što se razvija unutar nje, iako se u konačnom, nesvesnomi metafizičkom viđenju istorijske ere smatralo da je razvoj proizvodnih snaga onošto je sâmu istoriju učinilo predmetom istorijskog kretanja. S druge strane, subjektistorije može biti jedino samoproizvodnja života – živi ljudi koji postaju gospodari ivlasnici sopstvenog istorijskog sveta i sopstvenih potpuno svesnih poduhvata.75. Klasna borba, koju je tokom dugog revolucionarnog perioda zaoštravao usponburžoazije, razvijala se uporedo s dijalektičkom „istorijskom mišlju“, koja se višenije zadovoljavala tumačenjem postojećeg. Njen cilj je bilo pronalaženje načina dase postojeće prevaziđe i tako ujedno odbace i svi oblici razdvajanja.76. Za Hegela pitanje više nije bilo kako tumačiti svet, već kako tumačiti promenusveta. Ali, pošto je sebe ograničio na pûko tumačenje te promene, Hegel predstav-lja samo filozofsku kulminaciju sâme filozofije. On je pokušao da shvati svet koji serazvija sam po sebi. Takva istorijska misao stiže uvek kasno; ostaje joj da samo re-trospektivno objašnjava ono što se već dogodilo. Zato ta svest uspeva da prevaziđerazdvajanje samo na planumisli. Hegelov paradoksalni stav – podređivanje smisla ce-le stvarnosti njenoj istorijskoj kulminaciji, uz istovremeno proglašavanje sopstvenogsistema za tu kulminaciju – proističe iz proste činjenice da je taj mislilac buržoaskihrevolucija XVII i XVIII veka u filozofiji video samo način za izmirenje s posledicamatih revolucija. „Čak i kao filozofija buržoaske revolucije, ona ne uspeva da obuhva-ti ceo proces te revolucije, već samo njegovu završnu fazu. Zato to i nije filozofijarevolucije već Restauracije.“ (Karl Korš, Teze o Hegelu i revoluciji) Hegel je po posled-nji put obavio zadatak filozofa: „glorifikaciju postojećeg“; ali ono što je za njega većpostojalo kao jedino stvarno bilo je ništa manje nego celokupno istorijsko kretanje.Pošto je ipak zadržao spoljašnju poziciju misli, taj njen položaj mogao je da maskira

19

samo pomoću prethodno zacrtanog projekta Duha – te apsolutne, herojske sile, kojaje postigla sve što je htela i htela sve što je postigla – i čiji se krajnji cilj podudara sasadašnjim trenutkom. U tom procesu prevazilaženja istorijskom mišlju, filozofija jedošla do tačke u kojoj je mogla da glorifikuje svet samo osporavajući ga; naime, dabi uopšte govorila, morala je da pođe od pretpostavke da je celokupna istorija došlado svog krajnjeg cilja, a da je jedini sud, koji bi mogao da utvrdi istinu, već zatvoren.77. Kada proletarijat kroz svoje akcije pokazuje da ta istorijska misao nije zaborav-ljena, njegovo osporavanje zaključaka te misli u isto vreme potvrđuje njen metod.78. Istorijska misao se može spasiti samo ako postane praktična misao; a praksa pro-letarijata, kao revolucionarne klase, nije ništa drugo nego ta istorijska svest koja de-luje u totalitetu svog sveta. Svi teorijski pravci revolucionarnog radničkog pokreta– Marks, ali i Štirner (Max Stirner) i Bakunjin – izrasli su iz kritičkog sukobljavanjasa Hegelovom mišlju.79. Marksovu teoriju nemoguće je razdvojiti od Hegelove metode, ali i od revoluci-onarnog karaktera te teorije, od njene istine. U tom smislu, odnos između Marksa iHegela uglavnom je bio zanemarivan i pogrešno tumačen ili čak osuđivan kao slabatačka onoga što se kasnije tako pogrešno preobrazilo u doktrinu poznatu kao „mar-ksizam“. Bernštajn (Eduard Bernstein) je posredno otkrio vezu između dijalektičkemetode i agitacije u prilog istorije, kada je u svojoj knjizi „Teorijski socijalizam ipraktična socijaldemokratija“ ukazao na nenaučno predviđanje skore proleterske re-volucije u Nemačkoj, izneto u Manifestu iz 1847: „Ta istorijska autosugestija, greškakakvu ne bi napravio čak ni najnaivniji politički vizionar tog doba, bila bi sasvim ne-shvatljiva, posebno ako se ima u vidu da je u to vreme Marks već ozbiljno izučavaoekonomiju, kada u njoj ne bismo prepoznali odraz antitetičke Hegelove dijalektike,od koje se ni Marks, ni Engles nisu nikada potpuno oslobodili. U to vreme opštegpreviranja, taj uticaj se pokazao još fatalnijim po njihovu misao.“80. Preokret koji je Marks izveo u cilju „spasavanja“ misli od buržoaske revolucije,prenoseći je u drugačiji kontekst, nije bio prosto stavljanje materijalističkog razvojaproizvodnih snaga na mesto Hegelovog Duha, koji hrli u susret sebi sâmom – Duha,čija je objektivizacija identična njegovom otuđenju i čije istorijske rane ne ostavlja-ju ožiljke. Naime, kada istorija jednom postane stvarna, ona više nema cilj. Marks jerazorio Hegelov stav distanciranja od događaja, kao i pasivnu kontemplaciju, ne pozi-vajući se pri tom na bilo kakvu višu, spoljnu silu. Zato je od tada jedina briga teorijeda bude svesna svojih postupaka. Nasuprot tome, današnja pasivna kontemplacijaekonomskih kretanja predstavlja netranscendirani produžetak nedijalektičkog aspek-ta Hegelovog pokušaja da stvori zaokruženi sistem: samo dokaz da tom ekonomskomprocesu, da bi opravdao sebe, nisu više potrebni ni Hegel, niti dokazi dobijeni na čis-to kontemplativnom planu. To kretanje, koje moderno društvo danas slavi, jeste onajsektor sveta u kojem za misao više nemamesta, sektor čiji mehanički razvoj efikasnodominira celim društvom. Marksov projekat je projekat svesne istorije, u kojem sekvantitet, nastao iz slepog razvoja čisto ekonomskih proizvodnih snaga, mora pre-obraziti u kvalitativno prisvajanje istorije. Kritika političke ekonomije je prvi čin tog

20

kraja preistorije: „Od svih instrumenata proizvodnje, najveća proizvodna sila je sâmarevolucionarna klasa.“81. Marksova teorija je tesno povezana s naučnommišlju utoliko što i sâma nastoji daracionalno shvati snage koje zaista deluju u društvu. Ali, ona ide i dalje od naučnemisli; ona čuva naučnu misao samo tako što je stalno prevazilazi. Ona pokušavada shvati društvene borbe, a ne društvene zakone. „Priznajemo samo jednu nauku:istoriju.“ (Nemačka ideologija)82. Buržoaska epoha, koja istoriji želi da podari naučno utemeljenje, previđa činje-nicu da nauka kojom raspolaže i sama nastaje na temeljima istorijskog razvoja eko-nomije. Ali, istorija suštinski zavisi od tog ekonomskog znanja sve dok ostaje samoekonomska istorija. Mera u kojoj naučne opservacije previđaju uticaj istorije na eko-nomiju (i ceo proces koji stalno menja vlastite naučne premise), ogleda se i u arogan-ciji onih socijalista koji su poverovali da su precizno izračunali ritam ekonomskihkriza. Sada, kada se pokazalo da neprestane intervencije političke vlasti uspevaju daspreče krize, isti taj mentalitet u tome vidi osetljivu ravnotežu, koja vodi ka konač-nom uspostavljanju opšte ekonomske harmonije. Projekat prevazilaženja ekonomijei upravljanja istorijom mora da obuhvati nauku ovog društva, ali ne može i sam dabude naučni projekat. Revolucionarni pokret ostaje buržoaski, sve dok smatra daaktuelnom istorijom može upravljati sredstvima naučne spoznaje.83. Utopijski pravci socijalizma, iako istorijski zasnovani na kritici postojeće društve-ne organizacije, s pravom se nazivaju utopijskim sve dok ignorišu istoriju (to jest, svedok ignorišu stvarne borbe i protok vremena, koji ne dotiču njihovu nepromenljivusliku srećnog društva), ali ne i zato što odbijaju nauku. Naprotiv, utopijski misliocibili su potpuno u vlasti naučne misli ranijih vekova. Oni su predviđali dovršenje iispunjenje tog opšteg racionalističkog sistema. Sebe nisu videli kao goloruke pro-roke, jer su čvrsto verovali u društvenu moć naučnog dokaza, tako da su čak, kaoSen-Simon, verovali u mogućnost osvajanja vlasti uz pomoć nauke. Zombart (Wer-ner Sombart) se pitao: „Zašto hoće da osvoje borbom ono što samo treba dokazati?“Ali, naučno razumevanje utopista nije uključivalo svest da neke društvene grupeimaju interes da održe status quo i da na raspolaganju imaju sve potrebne snage, kaoi oblike lažne svesti potrebne da se to stanje trajno održi. Njihovo poimanje stvar-nosti je daleko zaostajalo za istorijskom realnošću razvoja sâme nauke, podređenodruštvenim imperativima tog razvoja, koji su određivali ne samo koji će nalazi bitiprihvaćeni već i šta uopšte može, a šta ne može biti predmet naučnog istraživanja.Utopijski socijalisti su ostali zatočenici iznošenja istine u naučnommaniru, a ta istinaje za njih bila samo apstraktna slika – oblik mišljenja koji se pojavio u prethodnimfazama društvenog razvoja. Sorel (Georges Sorel) je primetio da su model za otkriva-nje i izlaganje društvenih zakona utopisti videli u astronomiji: njihovo neistorijskoshvatanje harmonije bilo je prirodna posledica njihovog pokušaja da na društvo pri-mene nauku koja je najmanje zavisila od istorije. Tu harmoniju su opisivali na istinačin na koji je Njutn opisivao opšte naučne zakone, a srećan rasplet, koji su stalnoprizivali, „imao je u njihovoj društvenoj nauci istu ulogu kao i inercija u klasičnojfizici“. (Građa za teoriju proletarijata)

21

84. Naučno-deterministički aspektMarksovemisli je upravo ono što ju je učinilo pod-ložnom „ideologizaciji“, kako za njegovog života, tako još i više u teorijskom nasleđukoje ostavio radničkom pokretu. Napredovanje istorijskog subjekta je opet bilo odlo-ženo, dok je ekonomija, ta istorijska nauka par exellence, sve više dobijala na značajukao garant svoje buduće i neminovne negacije. Tako je revolucionarna praksa, jedinipravi faktor te negacije, bila sve više potiskivana iz teorijskih razmatranja. Najvećavažnost je pridavana strpljivom proučavanju ekonomskog razvoja, a sva patnja kojuje taj razvoj nosio sa sobom bila je dočekivana s hegelovskom smirenošću. Rezultatje bilo „groblje dobrih namera“. Sada je jasno da se, u skladu s „naukom o revoluciji“,svest uvek javlja prerano i da mora biti promišljena. „Istorija je pokazala da nismobili u pravu, ni mi, niti oni koji su mislili kao mi“, pisao je Engels 1895. „Postalo jejasno da je ekonomski razvoj širom kontinenta u to vreme bio daleko od zrelosti“(Predgovor za, Karl Marx, Die Klassenkämpfe in Frankreich 1848 bis 1850, 1895). To-kom celog života Marks je gradio doslednu teoriju, ali izlaganje te teorije odvijalo sena terenu vladajuće misli, kao kritika posebnih disciplina, pre svega političke eko-nomije, glavne nauke buržoaskog društva. Upravo u tom osakaćenom obliku, koji jekasnije prihvaćen kao „ortodoksan“, Marskova teorija je postala „marksizam“.85. Slabosti Marksove teorije prirodno su vezane za slabosti revolucionarne borbeproletarijata tog vremena. Nemačka radnička klasa nije ostvarila revoluciju iz 1848.godine; pariska Komuna bila je poražena u izolaciji. Samim tim, ni revolucionarna te-orija nije mogla biti potpuno ostvarena. Činjenica da jeMarksu uglavnom ostajalo datu teoriju brani i dalje usavršava u čitaonici Britanskogmuzeja, imala je obogaljujućeposledice na samu teoriju. Marksovi naučno izvedeni zaključci o budućem razvojuradničke klase, zajedno sa organizacionom praksom koja se oslanjala na te zaključke,postali su prepreke s kojima se proleterska svest suočila u kasnijem periodu.86. Teorijski nedostaci naučne odbrane proleterske revolucije (kako u sadržaju, ta-ko i u obliku u kojem je bila izložena) u krajnjoj liniji proističu iz poistovećivanjaproletarijata s buržoazijom u težnji ka revolucionarnom osvajanju vlasti.87. Marks je još u Komunističkom manifestu pokušao da dokaže legitimnost proleter-ske vlasti, navodeći kao argument uzastopne pokušaje njihovih prethodnika, što gaje vodilo ka preteranom pojednostavljivanju istorijske analize i njenom svođenju nalinerani prikaz razvoja oblika proizvodnje, u kojem klasna borba nužno vodi „ili ka re-volucionarnom preobražaju celog društva ili ka međusobnom uništenju sukobljenihklasa“. Ipak, istorijske činjenice govore da je „azijatski način proizvodnje“ (kako gaje Marks nazivao na drugim mestima) opstao u skoro neizmenjenom obliku uprkossvim klasnim sukobima, da slugama nikada nije uspelo da zbace feudalne gospodarei da nijedna pobuna robova u antičkom svetu nije vodila ka vladavini slobodnih lju-di. Taj linerani prikaz previđa činjenicu da je buržoazija jedina revolucionarna klasakoja je ikada pobedila, da je to jedina klasa za koju je razvoj ekonomije bio istovre-meno i uzrok i posledica dolaska na vlast. Isto pojednostavljivanje vodilo je Marksaka zapostavljanju ekonomske uloge države u upravljanju klasnim društvom. Usponburžoazije je oslobodio ekonomiju od države, ali samo utoliko što je prethodno sta-nje bilo oruđe klasne represije unutar statične ekonomije. Buržoazija je prvobitnorazvila sopstvenu, nezavisnu ekonomsku moć, u prelaznom periodu u kojem je dr-

22

žava počela da slabi, a feudalizam počeo da narušava ravnotežu između različitihdruštvenih snaga. S druge strane, moderna država, čija je trgovačka politika poče-la da pruža podršku razvoju buržoazije i koja se razvila u državu same buržoazije,tokom liberalne (laissez-faire) epohe, postepeno je izrasla u centralnu silu planskogupravljanja ekonomskim procesom. Marksu je ipak uspelo da opiše „bonapartistički“prototip moderne državne birokratije, stapanje kapitala i države u „nacionalnu vlastkapitala nad radom, javnu silu stvorenu u cilju održavanja društvenog podaništva“– oblik društvenog poretka u kojem buržoazija odbacuje sav istorijski život, osimonog svedenog na ekonomsku istoriju stvari, izlažući tako i sebe „osudi na političkuništavnost, kao i sve druge klase“. Ovde se već nazire društveno-politička osnovamodernog spektakla, koja negativno ukazuje na to da je proletarijat samo pretendentna istorijski život.88. Jedine dve klase kojima se bavi Marksova teorija, dve čiste klase kojima je po-svećena celokupna analiza Kapitala, jesu buržoazija i proletarijat. To su jedine dverevolucionarne klase u celoj istoriji, ali koje deluju u vrlo različitim uslovima. Bur-žoaska revolucija je okončana; proleterska revolucija je i dalje neostvaren projekat,koji se oslanja na ranije revolucije, ali koji se od svih njih kvalitativno razlikuje. Akose previdi originalnost istorijske uloge buržoazije, onda je lako prevideti i konkretnuoriginalnost proleterskog projekta, koji neće postići ništa ako ne razvije sopstvenuzastavu i ne prepozna „svu veličinu svog zadatka“. Buržoazija je došla na vlast jer jeto bila klasa koja je razvijala ekonomiju. Proletarijat ne može da razvije vlastiti, novioblik vlasti, ako ne postane svesna klasa. Razvoj proizvodnih snaga, sam po sebi, negarantuje sticanje te moći – čak ni posredno, usled sve većeg lišavanja koje taj razvojpovlači za sobom. Tom cilju ne služi ni osvajanje državne vlasti u jakobinskom stilu.Proletarijat ne može da iskoristi nijednu ideologiju koja svoje posebne ciljeve lažnopredstavlja kao opšte, jer se on nemože zadovoljiti ni jednom delimičnom stvarnošćukao svojom sopstvenom.89. Ako se Marks, posebno za vreme svog aktivnog učešća u proleterskoj borbi, pre-više oslanjao na naučne metode, do te mere da je stvorio intelektualnu osnovu zailuziju ekonomizma, jasno je da on lično nije imao takvih iluzija. U čuvenom pismuod 7. decembra 1867. godine, koje je pratilo jedan kritički osvrt na Kapital – a kojeje sâm napisao, sa idejom da ga Engels predstavi štampi kao delo jednog protivnika– Marks je jasno ukazao na ograničenja svoje nauke: „Lične sklonosti autora (kojesu mu možda nametnuli njegova politička uverenja i prošlost), naime, način na kojion lično vidi i predočava krajnje posledice sadašnjih kretanja i društvenih procesa,nemaju veze s njegovom javno publikovanom analizom.“ Ograđujući se tako od „ten-dencioznih zaključaka“ sopstvene objektivne analize, uz ironiju onog „možda“, po-vodom vannaučnih izbora koji su mu navodno bili „nametnuti“, Marks je posrednootkrio metodološki ključ koji povezuje ta dva aspekta njegove misli.90. Spajanje znanja i akcije mora se sprovesti unutar same istorijske borbe, tako dase oni neprestano uzajamno potvrđuju. Proletarijat je bio formiran kao subjekat kojiu tom procesu organizuje revolucionarnu borbu i reorganizuje društvo u trenutkurevolucije – to je tačka u kojoj se moraju stvoriti praktični uslovi za formiranje svesti,uslovi u kojima se teorija prakse potvrđuje kao praktična teorija. Ali, revolucionar-

23

na teorija je doslovno ignorisala to ključno pitanje organizacije tokom celog periodaformiranja radničkog pokreta, kada je ta teorija još uvek imala jedinstven karakternasleđen od istorijske misli (i kada je s pravom pretendovala da se razvije u jedins-tvenu istorijsku praksu). Umesto toga, pitanje organizacije je postalo najslabija tačkaradikalne teorije, oblast konfuzije, koja je vodila ka povratku na hijerarhijske i eta-tističke taktike pozajmljene od buržoaske revolucije. Oblici organizacija radničkogpokreta, nastali iz tog teorijskog nehata, pokušali su da održe jedinstvo teorije, raz-bijajući se na specijalizovane i fragmentirane discipline. Ta ideološki otuđena teorijanije više bila u stanju da prepozna praktičnu opravdanost jedinstvene istorijske mis-li, koju je zapravo izdala, posebno kada se opravdanost njenog postojanja iskazivalau spontanim pobunama radničke klase; ona je čak aktivno doprinosila potiskivanjusvakog izraza ili sećanja na to jedinstvo. A upravo ti istorijski oblici, koji su nastajaliu samoj borbi, bili su jedini praktičan teren na kojem je teorija mogla da se potvrdi.Upravo ti oblici su bili ono što je nedostajalo teoriji, samo što ta potreba nije bila for-mulisana i teorijski. Sovjet, na primer, nije bio teorijsko dostignuće. Ako se vratimojoš dalje u prošlost, vidimo da se najveća teorijska istina Međunarodnog radničkogudruženja nalazi u samom njegovom praktičnom postojanju.91. Početni uspeh Prve internacionale omogućio je da se oslobodi svih zbunjujućihuticaja vladajuće ideologije koji su preživeli unutar nje. Ali, poraz i progon koji suubrzo usledili, izbacili su na površinu sukob između dva različita viđenja proleterskerevolucije, od kojih je svako imalo jedan autoritaran aspekt koji je blokirao moguć-nost svesnog samooslobođenja radničke klase. Rascep između pristalica Marksa i Ba-kunjina, koji je uskoro postao nepremostiv, nastao je oko dva pitanja: pitanja vlastiu budućem revolucionarnom društvu i pitanja organizacije sadašnjeg pokreta, pričemu je svaki od suparnika kasnije potpuno promenio svoje stavove. Bakunjin je od-bacio kao iluziju stav da se klase mogu ukinuti primenom autoritarnih sredstava nadržavnu vlast, upozoravajući da bi to vodilo ka ponovnom uspostavljanju vladajućebirokratske klase i ka diktaturi onih koji sebe smatraju najupućenijima. Marks, kojije verovao da će zajedničko sazrevanje ekonomskih kontradikcija i radničke svestiu demokratskim uslovima ograničiti ulogu proleterske države na kratku, prelaznufazu, neophodnu da bi se učvrstili novi društveni odnosi, osudio je Bakunjina i nje-gove sledbenike kao autoritarnu, konspirativnu elitu, koja sebe svesno stavlja iznadInternacionale, sa sumanutim planom da društvu nametne neodgovornu diktaturunajrevolucionarnijih elemenata (ili makar onih koji su sebe smatrali takvima). Svojesledbenike Bakunjin je zaista mobilisao na toj osnovi: „Usred opšte bure mi trebada budemo nevidljivi vodiči revolucije, ne pomoću bilo kakvog vidljivog oblika vlas-ti, već pomoću kolektivne diktature naše Alijanse – diktature bez ikakvih oznaka,naziva i zvaničnog statusa, a opet još moćnije, upravo zato što neće imati nijednood pojavnih obeležja vlasti.“ Tako su se te dve ideologije radničke klase našle nepo-mirljivo sukobljene, svaka sa svojom delimično tačnom kritikom, ali sa izgubljenimjedinstvom istorijskemisli i pretenzijom da se nametnu kao ideološki autoriteti. Moć-ne organizacije poput nemačke Socijaldemokratije i Federacije iberijskih anarhista(FAI) verno su služile svaka svojoj ideologiji, a posledice su svuda bile drugačije odonoga što se želelo.

24

92. Činjenica da su anarhisti videli ciljeve proleterske revolucije kao neposredno os-tvarive, izražava svu snagu i slabost borbe kolektivističkih anarhista (jedine strujeanarhizma koju treba uzeti ozbiljno; pretenzije individualističkih oblika anarhizmaoduvek su bile smešne). Od istorijske misli moderne klasne borbe anarhisti su pre-uzeli samo zaključke; njihovo isključivo insistiranje na tim zaključcima bilo je dopu-njeno svesnom ravnodušnošću prema pitanju metode. Njihova kritika političke borbeje samim tim ostajala apstraktna, dok je njihova posvećenost borbi na ekonomskomplanu bila usmerena ka prividu konačnog rešenja, koje se, po njima, moglo postićijednim udarcem, na dan generalnog štrajka ili opšte pobune. Anarhisti su bili pot-puno posvećeni ostvarenju jednog ideala. Anarhizam ostaje samo ideološka negacijadržave i klasnog društva – upravo onih društvenih uslova koji i podstiču odvojeneideološke pristupe. To je ideologija čiste slobode, koja sjedinjuje sve i odbacuje svakupredstavu o istorijskom zlu. To sjedinjavanje svih delimičnih zahteva u jedan, sve-obuhvatan zahtev predstavlja najveći doprinos anarhista, koji su odbacili postojećestanje sa stanovišta života kao celine, a ne samo iz nekog ograničenog, specijalizo-vanog kritičkog ugla. Ali, pošto se to sjedinjavanje videlo samo kao apsolutno, uskladu sa individualnim hirom i bez davanja prednosti nekom određenom načinuaktuelizacije, anarhizam je bio osuđen na propast kao suviše nedosledan. U svakojkonkretnoj borbi anarhizam se pozivao na uvek istu, sveobuhvatnu lekciju, u kojojje video dovoljnu i sasvim dovršenu platformu celog pokreta. To stanovište izrazio jei Bakunjin u pismu iz 1873. godine, kada je napustio Federaciju Jure: „U prethodnihdevet godina Internacionala je razvila sasvim dovoljno ideja da spasi svet, samo ka-da bi ga ideje mogle spasiti. Izazivam svakog ko tvrdi da ima neku novu. Nema viševremena za ideje, vreme je za akciju.“ Taj stav bez sumnje sledi proletersku istorijskumisao da se ideje moraju staviti u praksu, ali zato potpuno napušta istorijski teren,sa uverenjem da su odgovarajući oblici tog prelaska na praksu već pronađeni i da senikada neće promeniti.93. Anarhisti, koji su svojim ideološkim uverenjima sebe jasno izdvojili od ostatkaradničkog pokreta i sami su reprodukovali to razdvajanje kompetencije u sopstve-nim redovima, stvarajući tako uslove koji pogoduju neformalnoj dominaciji svakepojedine anarhističke organizacije nad svojim članstvom, oličene u njihovim vode-ćim propagandistima i ideolozima, specijalistima, čiji su osrednji intelektualni dome-ti bili dodatno ograničeni stalnim pozivanjem na nekoliko večitih istina. Ideološkaodanost anarhista donošenju jednoglasnih odluka, utrla je put nekontrolisanim ma-nipulacijama tih specijalista za slobodu. Revolucionarni anarhizam je očekivao istujednoglasnost, postignutu istim sredstvima i od masa nakon njihovog oslobođenja.Pored toga, odbijanje anarhista da uzmu u obzir velike razlike u položaju različitihmanjina uključenih u aktuelne borbe, a zatim i u postrevolucionarnu zajednicu slo-bodnih ljudi, stalno ih je vodilo u izolaciju, posebno kada bi se ukazala potreba zadonošenjem kolektivnih odluka; to se potvrdilo u bezbrojnim anarhističkim pobuna-ma u Španiji, koje su na lokalnom nivou trpele poraz za porazom.94. Ta iluzija, na kojoj je izvorni anarhizam manje ili više jasno insistirao, potiče izuverenja da je revolucija tu, odmah iza ugla, i da će trenutno ostvarenje te revolucijedokazati svu ispravnost anarhističke ideologije, kao i oblika praktične organizacije

25

razvijenih u skladu s tom ideologijom. Godine 1936. anarhizam je zaista uspeo dapokrene društvenu revoluciju, koja je predstavljala najnapredniji izraz proleterskesnage ikada ostvaren. Ali, čak i u tom slučaju, treba imati u vidu da je opšti ustanakpočeo kao pûka odbrambena reakcija na pokušaj vojske da izvede puč. Pored toga,oklevanje da se revolucija izvede u potpunosti, još u prvim danima borbe – zato štoje Franko već kontrolisao polovinu zemlje i bio snažno podržavan sa strane, zatošto je ostatak međunarodnog proleterskog pokreta već bio poražen i zato što je an-tifašistički blok uključivao različite buržoaske snage i etatističke radničke partije –pokazuje da je organizovani anarhistički pokret bio nesposoban da proširi delimičnadostignuća revolucije i da ih zatim odbrani. Njegovi priznati lideri su postali minis-tri, taoci buržoaske države, koja ne samo da je uništila revoluciju, već je nastavila dagubi i u građanskom ratu.95. „Ortodoksni marksizam“ Druge internacionale je bio naučna ideologija socijalis-tičke revolucije, koja je svu istinu poistovetila sa objektivnim ekonomskim proce-sima, a sebi stavila u zadatak da radnicima, edukovanim kroz njihove organizacije,dokaže svu neumitnost tih procesa. Ta ideologija oživljava neku vrstu vere u moć pe-dagoške demonstracije, koju smo sretali još kod socijalista-utopista, u kombinacijis kontemplativnim sagledavanjem istorijskog toka. Taj stav je bio lišen i hegelovskedimenzije istorijskog totaliteta i statične slike totaliteta koju su razvili utopisti (a naj-raskošnije Furije). Taj naučni stav, koji je uspeo samo da oživi tradicionalnu dilemuizmeđu simetričnih etičkih opcija, prisutan je i u Hilferdingovom (Rudolf Hilferding)apsurdnom zaključku da razumevanje istorijske nužnosti socijalizma „ne daje nikak-ve smernice o praktičnom stavu koji bi trebalo zauzeti. Naime, jedno je shvatiti daje nešto neminovno, a nešto sasvim drugo staviti sebe u službu te neminovnosti“(Finanzkapital). Oni kojima nije uspelo da shvate da su, za Marksa i revolucionarniproletarijat, jedinstvena istorijska misao i praktičan stav koji treba zauzeti bili jedno,završili su kao žrtve prakse koju su usvojili.96. Ideologija socijaldemokratskih organizacija stavila je te organizacije pod kontro-lu profesora zaduženih za edukaciju radničke klase, a oblik organizacije odgovaraoje toj vrsti pasivnog sledbeništva. Učešće socijalista iz Druge internacionale u poli-tičkim i ekonomskim borbama bilo je nesumnjivo vrlo konkretno, ali u isto vreme iduboko nekritičko. Bila je to neskriveno reformistička praksa u ime iluzorne revoluci-je. Ova ideologija revolucije bila je podrivena sopstvenim proklamovanim uspesima.Izdizanje socijalističkih novinara i parlamentarnih predstavnika iznad ostatka po-kreta, podstaklo je te aktiviste, koji su ionako bili regrutovani među buržoaskominteligencijom, da brzo usvoje i buržoaski životni stil. Čak su i industrijski radnici,regrutovani u borbama po fabrikama, pod uticajem sindikalne birokratije postajalibrokeri radne snage, čiji je jedini zadatak bio da tu robu prodaju po „dobroj ceni“. Dabi ta aktivnost makar ličila na revolucionarnu, kapitalizam bi morao da se pokaženesposobnim da je toleriše na ekonomskom planu; ali, pokazalo se da kapitalizamnije imao nikakvih problema sa tolerisanjem tog legalističkog političkog izraza. Na-učna ideologija socijaldemokrata je tvrdila da kapitalizam neće moći da toleriše oveekonomske antagonizme, ali istorija je uporno dokazivala suprotno.

26

97. Bernštajn, socijaldemokrata veoma nesklon ideologiji, ali zato vrlo privrženmeto-dologiji buržoaske nauke, bio je makar dovoljno iskren da ukaže na tu kontradikciju(prisutnu i kod reformističkog pokreta engleske radničke klase, koji se nikada ni-je opterećivao bilo kakvim revolucionarnim zahtevima). Ali, sâm istorijski razvoj jepružio konačni dokaz. Iako pun iluzija svih vrsta, Bernštajn je tvrdio da kriza kapi-talističkog načina proizvodnje neće čudesno uvećati snagu socijalista, koji su želelida preuzmu revoluciju oslanjajući se upravo na to ortodoksno viđenje toka događa-ja. Tokom dubokih društvenih previranja pokrenutih Prvim svetskim ratom, što jezaista dovelo do buđenja radikalne svesti, u najmanje dva navrata se pokazalo dasocijaldemokratska hijerarhija nije u stanju da nemačkim radnicima pruži edukacijukoja bi ih preobrazila u teoretičare: prvi put, kada je ubedljiva većina članova partijepodržala imperijalistički rat; drugi put, kada je partija skršila ustanak spartakovaca.Bivši radnik, Ebert (Friedrich Ebert), koji je postao jedan od socijaldemokratskih vo-đa, očigledno je ostao dobar hrišćanin, kada je govorio da revoluciju mrzi „isto kolikoi greh“. Pored toga, pokazao se i kao pravi vesnik predstavničkog socijalizma, koji seuskoro razvio u smrtnog neprijatelja proletarijata u Rusiji i drugde, kada je sasvimprecizno izrazio suštinu tog novog oblika otuđenja: „Socijalizam znači mnogo rada.“98. Kao marksistički mislilac, Lenjin je bio samo verni i dosledni sledbenik Kauckog,koji je revolucionarnu ideologiju „ortodoksnog“ marksizma primenio na postojećeuslove u Rusiji, na koje se nije mogla primeniti reformistička praksa Druge interna-cionale. U ruskim uslovima, boljševička praksa upravljanja proletarijatom spolja ipomoću disciplinovane, podzemne partijske organizacije predvođene intelektualci-ma, „profesionalnim revolucionarima“, postala je nova profesija, koja se nije uklapalani u jedan postojeći profesionalni sektor kapitalističkog društva (caristički režim oči-gledno nije bio u stanju da tu postigne bilo kakav kompromis). Tako su boljševicipostali jedini profesionalci u oblasti totalne društvene dominacije.99. S približavanjem rata i kolapsom internacionalne socijaldemokratije pred izazo-vom tog rata, autoritarni ideološki radikalizam boljševika pokazao se sposobnim dasvoj uticaj proširi širom sveta. Krvavi poraz demokratskih iluzija radničkog pokretapretvorio je ceo svet u Rusiju, dok je boljševizam, kao vlasnik jedinog revolucionar-nog prodora ostvarenog u tom kriznom periodu, ponudio svoj hijerarhijski i ideolo-ški model proletarijatu svih zemalja, požurujući ga da se svojoj vladajućoj klasi štopre obrati „na ruskom“. Lenjin nije prigovaraomarksizmuDruge internacionale zbogtoga što je bio revolucionarna ideologija, već zato što je prestao da bude revolucionar-na ideologija.100. Istorijski trenutak u kojem je boljševizam trijumfovao u Rusiji za sebe, a socijal-demokratija vodila pobedničku bitku za stari svet, označava konačno uspostavljanjeonog stanja stvari koje se nalazi u srcu dominacije modernog spektakla: predstavlja-nje radničke klase je postalo njen najveći neprijatelj.101. „U svim prethodnim revolucijama“, pisala je Roza Luksemburg u Die Rote Fahneod 21. decembra 1918, „protivnici su se suočavali otvoreno i direktno: klasa protiv kla-se, program protiv programa. U ovoj revoluciji, trupe koje štite stari poredak ne borese pod znamenjima vladajuće klase, već pod zastavom ’socijaldemokratske partije’.

27

Kada bi se glavno pitanje ove revolucije postavilo otvoreno i direktno – kapitalizamili socijalizam? – ogromna većina proletera ne bi imala nikakvih dilema.“ Tako je, sa-mo nekoliko dana pre konačnog uništenja, radikalna struja nemačkog proletarijataotkrila tajnu novih uslova stvorenih celim dotadašnjim razvojem (čemu je značaj-no doprinelo i predstavljanje radničke klase): spektakularnu organizaciju odbranevladajućeg poretka, društvenu oblast kojom vladaju prividi, gde se nijedno „glavnopitanje“ više ne može postaviti „otvoreno i direktno“. U toj tački, revolucionarno pred-stavljanje proletarijata je postalo glavni razlog i najvažnija posledica opšteg falsifi-kovanja društva.102. Organizacija proletarijata po boljševičkom modelu bila je, u isto vreme, posledi-ca nazadnih uslova u Rusiji i odustajanja radnika iz razvijenijih zemalja od revoluci-onarne borbe. Ti nazadni uslovi pogodovali su i naglašavanju kontrarevolucionarnihaspekata, koje je ovaj oblik organizacije nesvesno uključivao još od svojih početa-ka. Uzastopni neuspesi evropskih radničkih pokreta da iskoriste zlatnu priliku kojase ukazala u periodu 1918–1920. (neuspeh koji je podrazumevao i nasilno unište-nje sopstvene radikalne manjine), samo su pomogli konsolidaciju boljševičke vlastii omogućili tom lažnom dostignuću da se celom svetu predstavi kao jedino mogućeproletersko rešenje. Preuzimajući monopol nad državom, kao jedini predstavnik ibranilac vlasti radničke klase, boljševička partija je našla opravdanje za sebe i pos-tala ono što je već bila: partija vlasnika proletarijata, koja je temeljno iskorenila sveprethodne oblike vlasništva.103. Tokom dvadeset godina, različite socijaldemokratske struje u Rusiji vodile subeskrajnu debatu o uslovima koji bi mogli dovesti do pada carizma – slabost bur-žoazije, većinsko seosko stanovništvo i potencijalno odlučujuća uloga proletarijata,koji je već bio grupisan i spreman za borbu, ali koji je činio samo manji deo populaci-je. Tu debatu je u praksi razrešio činilac koji se nije pojavljivao ni u jednoj hipotezi:revolucionarna birokratija, koja se stavila na čelo radničke klase, osvojila je vlast inastavila da nameće novi oblik klasne dominacije. Čisto buržoaska revolucija nijebila moguća; priče o „demokratskoj diktaturi radnika i seljaka“ bile su najobičnijezamajavanje; u isto vreme, vlast proleterskih sovjeta nije mogla da se održi pod pri-tiskom klase malih zemljoposednika, nacionalne i internacionalne Bele reakcije, alii sopstvenih predstavnika, odvojenih i otuđenih u obliku partije radničke klase, kojaje preuzela potpunu kontrolu nad državom, ekonomijom, svim oblicima i sredstvi-ma izražavanja, a uskoro i nad mislima ljudi. Teorija o permanentnoj revoluciji, kojisu promovisali Trocki i Parvus, a koju je Lenjin usvojio aprila 1917. godine, pokaza-la se kao jedina prihvatljiva teorija za zemlje s minimalno razvijenom buržoazijom,ali je i tu postala istinita tek s pojavom do tada nepoznatog faktora – birokratskeklasne vlasti. U brojnim raspravama unutar boljševičkog vođstva, Lenjin se pokazaokao najdosledniji zagovornik centralne, diktatorske vlasti koncentrisane u rukamatog vrhovnog, ideološkog predstavnika. Lenjinu je uspevalo da uvek bude u pravu,u smislu da je bez izuzetka podržavao upravo ona rešenja proistekla iz ranijih izbo-ra manjine koja je sada imala apsolutnu vlast: demokratiju, koja je bila uskraćenaseljacima uz pomoć države, sada je trebalo uskratiti i radnicima, a zatim i komunis-tičkim sindikalnim vođama, svim običnim članovima partije i konačno kadrovima iz

28

najviših slojeva partijske hijerarhije. Na Desetom kongresu, kada je Kronštatski so-vjet već bio vojno poražen i sahranjen pod pravom salvom optužbi, Lenjin je napaoradikalne birokrate koji su se izdvojili u frakciju „radničke opozicije“ i uputio im ulti-matum čiju je logiku Staljin kasnije proširio na apsolutnu podelu sveta: „Možete bitiovde s nama ili protiv nas, napolju, s puškama u rukama, ali ne i nekakva opozicija…Imali smo dovoljno opozicije.“104. Posle Kronštata, birokratija je konsolidovala svoju poziciju jedinog vlasnika sis-tema državnog kapitalizma – na unutrašnjem planu kroz privremeni savez sa selja-cima („Nova ekonomska politika“), a na spoljašnjem pomoću radnika mobilisanih ubirokratske partije Treće internacionale kao podrškom ruskoj diplomatiji, sabotira-jući ceo revolucionarni pokret i podržavajući buržoaske režime, radi sticanja većesigurnosti na međunarodnom planu (režim Kuomintanga u Kini 1925–1927, Narod-ni Front u Španiji i Francuskoj, itd.). U sledećoj fazi birokratski režim je nastavioda učvršćuje vlast izlažući seljake teroru, u okviru primitivne akumulacije kapitala,najbrutalnije u istoriji. Industrijalizacija iz vremena Staljinove vladavine otkrila jekrajnje namere birokratskog sistema: nastavak vladavine ekonomije i očuvanje sâmesuštine tržišnog društva – rada kao robe. Ali, taj proces je ukazao i na nezavisnostekonomije: ekonomija je uspostavila potpunu dominaciju nad društvom i pokazalase sposobnom da održi klasnu vladavinu neophodnu za svoje nesmetano odvijanje.To znači da je buržoazija stvorila nezavisnu silu, koja, sve dok je nezavisna, može dafunkcioniše i bez buržoazije. Totalitarna birokratija nije bila „poslednja posedničkaklasa u istoriji“, kako je to govorio Bruno Rici (Bruno Rizzi); to je bila samo zamenaza vladajuću klasu u sistemu robne ekonomije. Klimavi sistem kapitalističkog vlas-ništva bio je zamenjen sirovijom verzijom samog sebe – pojednostavljenim, manjerazuđenim i centralizovanim kolektivnim vlasništvom birokratske klase. Taj nera-zvijeni oblik vladajuće klase odgovara uslovima ekonomske nerazvijenosti; on predsobom nema drugu perspektivu, nego da se uhvati u koštac s tom nerazvijenošću sa-mo u određenim delovima sveta. Hijerarhijski i etatistički okvir tog sirovog izdankakapitalističke vladajuće klase obezbedila je partija radničke klase (koja je i sama bilaoblikovana hijerarhijskim odvajanjem karakterističnim za buržoaske organizacije).Kao što je to primetio Ante Ciliga tokom robijanja u jednom od Staljinovih zatvora,„tehničko pitanje organizacije postalo je društveno pitanje“. (Lenjin i revolucija)105. Revolucionarna ideologija – to dosledno razdvajanje – koja je u lenjinizmu dos-tigla najviši stepen voluntarizma kao oblika upravljanja stvarnošću, sa staljinizmomse vratila svojoj suštinskoj nedoslednosti. U toj fazi, ideologija više nije bila oruđe,već sâma sebi cilj. Ali, laž koja više ne dopušta bilo kakav izazov postaje ludilo. To-talitarna ideologija u isto vreme poništava stvarnost i određuje joj jedini smisao:postoji samo ono što ona kaže da postoji. Iako je taj primitivni oblik spektakla bioograničen uglavnom na nerazvijene regione, on je ipak odigrao suštinsku ulogu uglobalnom razvoju spektakla. Taj poseban oblik materijalizacije ideologije nije pre-obrazio svet ekonomski, kao što je to uradio razvijeni kapitalizam; on je samo, uzpomoć policijsko-državnih metoda, promenio ljudsku percepciju sveta.106. Vladajuća totalitarno-ideološka klasa je gospodar izokrenutog sveta: što je taklasa moćnija, ona više insistira na tome da zapravo ne postoji, a svoju moć koristi

29

pre svega zato da bi nametnula to viđenje. Ona je, međutim, skromna samo u tomsmislu; naime, ta zvanično nepostojeća birokratija svoje nepogrešivo vođstvo pro-glašava za krunu dosadašnjeg istorijskog razvoja. Iako je njeno postojanje svuda oči-gledno, birokratija, kao klasa, mora biti nevidljiva. Posledica toga je da ceo društveniživot postaje oblik ludila. Društvena organizacija totalnog krivotvorenja potiče iz teosnovne kontradikcije.107. Staljinizam je bio i vladavina terora unutar birokratske klase. Teror, na kojem jepočivala vlast te klase, nužno se okrenuo protiv nje: ona nije imala nikakvo pravnoutemeljenje, nikakav zakonski priznat status posedničke klase, koji bi važio za svenjene pripadnike. Njeno vlasništvo moralo je biti maskirano jer se temeljilo na laž-noj svesti koja je svoju vlast mogla da održi samo pomoću vladavine opšteg terora,u kojoj su njeni pravi motivi bili potpuno zamračeni. Članovi vladajuće birokratskeklase imali su samo pravo kolektivnog vlasništva nad društvom; u toj velikoj laži,oni su igrali ulogu proletarijata koji upravlja socijalističkim društvom; kao glumci,morali su da se striktno pridržavaju tog scenarija ideološke izdaje. Ali, da bi zaistaučestvovali u tom krivotvorenju, njihova legitimnost je morala biti potvrđena. Nije-dan birokrata, kao pojedinac, nije imao pravo na vlast; da bi se dokazao kao proleter,morao je da se pokazuje kao sušta suprotnost birokrati; s druge strane, nije se mo-gao dokazati ni kao birokrata, jer je zvanična politika glasila da birokratija ne postoji.Zato je legitimitet svakog birokrate potpuno zavisio od zvaničnog pečata vladajućeideologije; ona je svim birokratama koje nije uništila priznavala pravo na kolektiv-no članstvo u „socijalističkom režimu“. Iako su birokrate imale kolektivno pravo nadonošenje svih društvenih odluka, koheziju njihove klase mogla je da obezbedi sa-mo koncentracija njihove terorističke vlasti u jednoj ličnosti. Ta ličnost je bila izvorjedine praktične istine vladajuće laži; samo je ona imala pravo da povlači nepokoleb-ljivu liniju razdvajanja – iako je ta linija stalno bila prilagođavana. Staljin je donosioneopozive odluke o tome ko jeste, a ko nije član vladajuće birokratije, ko je „prole-ter na vlasti“, a ko „izdajica i plaćenik Vol Strita ili Mikada“. Atomizirane birokratemogle su da dobiju svoj kolektivni legitimitet samo kroz ličnost Staljina – gospodarasveta koji je uskoro počeo da sebe doživljava kao vrhovno biće, nad kojim ne postojinijedan viši oblik duha. „Svoju pravu prirodu – sveprisutnu vlast – gospodar svetaprepoznaje kroz razorno nasilje koje primenjuje nad svojim podanicima, lišenim sva-ke moći.“ On je sila koja sama određuje oblast svoje dominacije, ali i „sila koja jedinaima pravo da pustoši tu oblast“.108. Vremenom je ta ideologija, kroz osvajanje totalne vlasti, i sâma postala totalna,menjajući se tako iz delimične istine u totalitarni falsifikat. Istorijska misao bila je ta-ko temeljno poništena, da ni sama istorija, čak ni na nivou elementarnog empirijskogznanja, više nije mogla da postoji. Totalitarno birokratsko društvo živi u večitoj sa-dašnjosti, a sve što se ranije dogodilo postoji samo kao oblast otvorena za policijskuintervenciju. Taj projekat, koji je najavio još Napoleon, sa idejom o „monarhističkidirigovanoj energiji sećanja“, u staljinizmu je ostvaren kroz stalno prepravljanje is-torije, koje nije menjalo samo tumačenje prošlih događaja, već i sâme događaje. Ali,cena tog oslobođenja od istorijske stvarnosti bila je gubitak svakog racionalnog, refe-rentnog okvira nužnog za kapitalizam kao istorijski sistem. Dobro je poznato koliko

30

je rusku ekonomiju koštala naučna primena jedne poludele ideologije (treba se samosetiti Lisjenkovog fijaska).1 Ta protivrečnost – činjenica da se totalitarna birokratija,koja pokušava da upravlja industrijskim društvom, nalazi razapeta između svoje po-trebe za racionalnošću i stalnog potiskivanja racionalnosti – ujedno je i njena najvećaslabost u poređenju s normalnim kapitalističkim razvojem. Kao što ne može da rešiproblem poljoprivrede na uobičajeni kapitalistički način, birokratija je inferiorna uodnosu na kapitalizam i u oblasti industrijske proizvodnje, jer proizvodnju može daplanira samo na autoritaran način, zasnovan na nerealnim i potpuno falsifikovanimpretpostavkama.109. Između dva svetska rata revolucionarni pokret radničke klase je bio uništenzajedničkom akcijom staljinističke birokratije i fašističkog totalitarizma (potonji je,kao organizacija, bio direktno inspirisan partijskim modelom koji je prvi put ispro-ban i razvijen u Rusiji). Fašizam je bio očajnički pokušaj da se buržoaska ekonomijaspase od dvostruke opasnosti krize i proleterske subverzije. Bilo je to opsadno stanje,u kojem se kapitalističko društvo spasilo tako što je sebi ubrizgalo dozu racionali-zacije, u vidu masivne državne intervencije. Ali, ta racionalizacija je bila podrivenairacionalnošću sopstvenihmetoda. Iako je fašizam pozivao na odbranu glavnih ikonaburžoaske ideologije, koje su postale konzervativne (porodica, privatno vlasništvo,moralni poredak, patriotizam), u isto vreme mobilišući sitnu buržoaziju i nezapos-lene radnike, uspaničene ekonomskom krizom ili razočarane neuspelim pokušajemsocijalista da izvedu revoluciju, on, u suštini, nije bio ideološki pokret. Fašizam jeotvoreno pokazivao svoje pravo lice: bilo je to nasilno oživljavanje mita, koji pozivana učešće u zajednici zasnovanoj na drevnim pseudovrednostima: na rasi, krvi, vo-đi. Bio je to tehnološki opremljeni primitivizam. Njegova izveštačena reinterpretacijamita, u novom, spektakularnom kontekstu, izvođena je primenom najsavremenijihmetoda uslovljavanja i iluzije. Zato fašizam ima značajnu ulogu u formiranju mo-dernog spektakla, a način na koji je uništio stari radnički pokret čini ga jednom odtemeljnih sila savremenog društva. Ipak, pošto je bila reč o jednom od najskupljihnačina za očuvanje kapitalizma, ulogu fašizma preuzele su najveće kapitalističke dr-žave, kao mnogo snažniji i racionalniji oblici tog poretka.110. Kada je ruska birokratija konačno uspela da se reši svih ostataka buržoaskogvlasništva koji su ometali njenu vlast u sferi ekonomije, da razvije ekonomiju zbogsvojih ciljeva i bude priznata kao član kluba velikih sila, poželela je da na miru uživau svojim dostignućima, što je zahtevalo odbacivanje svih oblika proizvoljnosti ko-jima je još uvek bila podređena. Tako se ona odrekla staljinizma kao svog porekla.Ali, ta osuda je ostala staljinistička – proizvoljna, neobrazložena i otvorena za stalnaprilagođavanja – zato što tajna ideološke laži nikada ne sme biti otkrivena. Birokratijase ne može osloboditi, ni politički, niti kulturno, jer njeno postojanje kao klase zavisiod njenog ideološkog monopola, koji je, koliko god bio masivan i nezgrapan, ipaksamo titula vlasti. Ta ideologija je izgubila svaku strast za svojim originalnim izra-zom, ali je i u tom rutinskom obliku zadržala represivnu ulogu kontrole nad svakimmišljenjem i zabrane bilo kakve konkurencije. Birokratija je tako ostala beznadežno

1 Trofim Denisovič Lisjenko: ruski genetičar-agronom, čiji su kvazinaučni eksperimenti napravili pustoš u ru-skoj poljoprivredi. — Prim. prev.

31

vezana za ideologiju u koju više niko nije verovao. Vlast koju je koristila da bi iza-zvala strah, sada je izazivala samo podsmeh, ali je i tako ismevana uspevala da seodrži pod stalnom pretnjom povratka iste one terorističke sile koje je pokušavala dase otarasi. Tako se, kad god je mislila da dokazuje svoju superiornost na terenu ka-pitalizma, ta vlast otkrivala samo kao siromašni rođak kapitalizma. Kao što je njenastvarna istorija bila u suprotnosti sa fasadom legaliteta, a njeno brutalno održavanoneznanje u suprotnosti s njenim naučnim pretenzijama, tako je i njen pokušaj dase s kapitalizmom nadmeće u oblasti proizvodnje robnog obilja bio frustriran činje-nicom da to obilje ima sopstvenu, unutrašnju ideologiju, koja podrazumeva sloboduizbora u neograničenom spektru lažnih spektakularnih alternativa – lažnu slobodukoju birokratska ideologija i dalje nije mogla da dopusti.111. U sadašnjoj fazi razvoja birokratije, njena ideološka pretenzija na vlast svudadoživljava kolaps. Vlast uspostavljena nacionalno, u ime internacionale perspektive,sada se mora pomiriti s time da svoj sistem laži može zadržati samo u nacionalnimgranicama. Nejednak ekonomski razvoj različitih birokratija sukobljenih interesa,koje su uspele da razviju sopstveni „socijalizam“, u više zemalja je vodio ka opštoj,javnoj konfrontaciji s ruskom ili kineskom laži. Od tada, svakoj birokratiji na vlastiostalo je da pronađe sopstveni put; isto važi i za sve totalitarne partije koje teže vlasti(posebno one koje su preživele iz doba Staljina među nekim nacionalnim radničkimklasama). Taj kolaps na međunarodnom planu bio je dodatno pogoršan nekim unu-trašnjim osporavanjima, koja su prvi put postala vidljiva za vreme pobune radnikau istočnom Berlinu, koji su tražili „vladu metalskih radnika“ – a posebno u slučajuMađarske, gde je to osporavanje išlo do osnivanja suverenih radničkih saveta. Ali, nakraju se to urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskoj mistifikaciji po-kazuje i kao krajnje nepovoljno za budući razvoj kapitalističkog društva. Buržoazijaje na dobrom putu da izgubi protivnika koji ju je objektivno podržavao, jer je stvaraoiluziju o jedinstvenom karakteru cele opozicije postojećem poretku. Podela rada izmeđuta dva uzajamno podupiruća oblika spektakla dovršava se cepanjem samih pseudo-revolucionarnih uloga. Spektakularni činilac propasti radničkog pokreta i sam hitau susret svom uništenju.112. Jedini savremeni sledbenici lenjinističke iluzije su različite trockističke frakcije,koje tvrdoglavo istrajavaju u poistovećivanju proleterskog projekta sa ideološkim,hijerarhijskim organizacijama, uprkos istorijskom iskustvu koje odbacuje takvu per-spektivu. Udaljenost trockizma od istinski revolucionarne kritike sadašnjeg društvadonekle odgovara značajnoj udaljenosti u odnosu na neke stavove koji su bili po-grešni i u vreme kada su bili osnova stvarnih borbi. Do 1927. Trocki je bio suštinskiodan birokratskoj vrhuški i isto vreme nastojao da preuzme kontrolu nad njom, radistvaranja autentične, boljševičke spoljne politike. (Na primer, dobro je poznato daje, u nameri da pomogne u sakrivanju čuvenog Lenjinovog „Testamenta“, išao dotleda okleveta svog najbližeg sledbenika Maksa Istmana [Max Eastman], koji je objaviotaj dokument.) Trockog je osudila njegova vlastita, polazna perspektiva: naime, kadabirokratija jednom postane svesna da se na domaćem frontu razvila u kontrarevolu-cionarnu klasu, ona je osuđena da sličnu kontrarevolucionarnu ulogu igra i u drugimzemljama (iako, naravno, i dalje u ime revolucije). Njegovi kasniji pokušaji da stvori

32

Četvrtu internacionalu patili su od istih slabosti. Postavši bezuslovni sledbenik bolj-ševičkog oblika organizacije (što je postao tokom druge ruske revolucije, 1917), dokraja života je odbijao da se suoči s pravom prirodom birokratije kao nove vladajućeklase. Kada je 1923. Lukač predstavio taj isti organizacioni oblik kao dugo traženuvezu između teorije i prakse, u kojoj proleteri prestaju da budu samo „posmatrači“zbivanja unutar svoje organizacije i postaju svesni akteri i stvaraoci tih zbivanja, onje boljševičkoj partiji pripisao u zasluge sve ono što ta partija nije bila. Uprkos dubinisvog teorijskog rada, Lukač je ostao samo ideolog koji govori u ime vlasti potpunootuđene od proleterskog pokreta, verujući i uspevajući da svoju publiku uveri kakose u toj ulozi oseća kao kod kuće. U narednom periodu, kada je vlast pokazala kakolako otpisuje svoje lakeje, Lukačeva beskrajna samopokajanja otkrila su, s karika-turalnom jasnoćom, do koje se mere poistovetio s nečim potpuno suprotnim sebi isvemu za šta se zalagao u Istoriji i klasnoj svesti. Lukačev primer najbolje ilustrujeistinitost osnovnog pravila koje važi za sve intelektualce ovog veka: ono prema čemusu pokazivali respekt bila je tačna mera njihove degradacije. Ipak, svoje aktivnostiLenjin nije prikrivao takvim iluzijama; naprotiv, dopuštao je da „partija ne može daistražuje da li između filozofije njenih članova i partijskog programa postoji nekakontradikcija“. Partija, čiji je idealizovan portet Lukač tako neprikladno oslikao, ustvarnosti je bila podešena samo za jedan specifičan i ograničen zadatak: osvajanjevlasti.113. Pošto se neolenjinistička iluzija današnjih trockista nalazi u stalnoj kontradik-ciji sa stvarnošću modernih kapitalističkih društava (buržoaskih ili birokratskih), netreba da nas čudi što ta platforma ima najbolji prijem u formalno nezavisnim, „nera-zvijenim“ zemljama, u kojima birokratski državni socijalizam, u režiji lokalnih vlada-jućih klasa, jedva dostiže nivo čisto ideološkog ekonomskog razvoja. Hibridni sastavtih vladajući klasa je manje ili više jasno vezan za njihov položaj unutar buržoasko-birokratskog spektra. Njihovo stalno manevrisanje na međunarodnom planu, izme-đu dva pola kapitalističke vlasti, zajedno s brojnim ideološkim kompromisima (najvi-še sa Islamom) koji proističu iz njihove heterogene društvene baze, lišili su tu degra-diranu verziju ideološkog socijalizma svakog ozbiljnog sadržaja, osim policije. Takojedan tip te birokratije formira organizaciju sposobnu da kombinuje borbu za naci-onalno oslobođenje sa seljačkom pobunom; zatim, kao u Kini, pokušava da primenistaljinistički model industrijalizacije na društvo još manje razvijeno nego što je tobila Rusija 1917. Birokratija sposobna da sprovede industrijalizaciju može se razvitiiz sitne buržoazije i doći na na vlast uz pomoć vojnih oficira, kao što je bio slučaj uEgiptu. Na drugim mestima, kao u Alžiru posle rata za nezavisnost, birokratija, ko-ja se tokom rata razvijala kao paradržavna vlast, može učvrstiti svoju poziciju krozkompromis s tankim slojem nacionalne buržoazije. Najzad, u bivšim kolonijama cr-ne Afrike, koje su ostale tesno vezane za američku i evropsku buržoaziju, lokalnaburžoazija nastaje tako što prisvaja državu (najčešće na osnovu vlasti tradicionalnihplemenskih poglavica). Strani imperijalisti ostaju pravi gospodari tih zemalja, ali uodređenoj fazi njihovi domaći akteri mogu biti nagrađeni za prodaju lokalnih pro-izvoda, tako što će dobiti lokalnu državu – državu nezavisnu od lokalnih masa, ali nei od imperijalizma. Rezultat je veštačka buržoazija, koja nije sposobna da akumulira

33

kapital, već samo da proćerda višak vrednosti koji ubira iz lokalnog rada i subvenci-ja dobijenih od država-mentora i međunarodnih monopola. Ta klasa, nesposobna daispuni normalnu ekonomsku ulogu buržoazije, uskoro se može naći pred izazovomopozicionih pokreta oblikovanih po birokratskom modelu, prilagođenom lokalnimuslovima, koji teže preuzimanju njenog poseda. Ali, uspeh te birokratije na planuindustrijalizacije počinje da stvara istorijske uslove njenog poraza: akumulirajućikapital, ona akumulira i proletarijat, stvarajući tako sopstvenu negaciju u zemljamagde takva negacija ranije nije postojala.114. U složenim i strašnim događajima koji su obeležili epohu klasne borbe i namet-nuli joj novi niz uslova, proletarijat industrijskih zemalja je izgubio sposobnost darazvije sopstvenu, nezavisnu perspektivu. U krajnjoj analizi, on je izgubio i sve svojeiluzije. Ali, ne i svoje biće. Proletarijat nije eliminisan. On ostaje prisutan, u jasnomi nesvodivom obliku, u uslovima sve većeg otuđenja modernog kapitalizma. Njegačini ogromna većina radnika koji su izgubili svaku kontrolu nad svojim životima ikoji, postavši toga svesni, sebe ponovo definišu kao proletarijat, silu koja teži negacijiovog društva iznutra. Taj proletarijat je objektivno osnažen eliminacijom seljaštva,kao i činjenicom da se uslovi i način rada u uslužnom sektoru i intelektualnim pro-fesijama sve više oblikuju po uzoru na fabričke. Ipak, subjektivno, proletarijat je jošuvek daleko od svake praktične klasne svesti, što važi ne samo za „bele“, već i za „pla-ve kragne“, koji i dalje ne mogu da prevaziđu svu impotenciju i mistifikacije starihpristupa. Ali, kada taj proletarijat otkrije da njegova vlastita, otuđena snaga doprino-si stalnom jačanju kapitalističkog društva, ne više samo u obliku njegovog otuđenograda, već i u obliku sindikata, političkih partija i institucija državne vlasti, koje je samstvorio u cilju svog oslobođenja, onda on, kroz konkretno istorijsko iskustvo, uviđa ito da se kao klasa mora suprotstaviti svemu što mu se nameće spolja, kao i svim obli-cima specijalizacije vlasti. Proletarijat je nosilac revolucije koja više ništa ne ostavljaizvan sebe, revolucije koja podrazumeva stalnu dominaciju sadašnjice nad prošlošćui totalnu kritiku svakog oblika razdvajanja; on mora pronaći i odgovarajuće oblikeakcije koji će izneti tu revoluciju. Nikakvo kvantitativno ublažavanje njegove bede,nikakvo iluzorno učešće u hijerarhijskom sistemu ne može da doneti trajan lek zanjegovo nezadovoljstvo: proletarijat ne prepoznaje sebe ni u jednoj posebnoj neprav-di kojoj je bio izložen, niti u ispravljanju bilo koje posebne nepravde ili čak mnogihtakvih nepravdi, već samo u ispravljanju one apsolutne nepravde, koja ga isključujeiz istinskog života.115. Novi znaci negacije koji se javljaju u ekonomski najrazvijenijim zemljama, a ko-je spektakl ne razume ili pokušava da falsifikuje, dokaz su da je novo doba već počelo.Već smo videli neuspeh prvog napada radničke klase na kapitalizam; sada prisustvu-jemo neuspehu kapitalističkog obilja. Antisindikalna borba radnika na Zapadu prvoje naišla na otpor kod samih sindikata; pobunjena omladina pokreće nove proteste,još uvek nejasne i zbunjene, ali koji se jasno vide u odbijanju umetnosti, svakodnev-nog života i stare, specijalizovane politike. To su dve strane nove, spontane pobune,koja se u prvi mah ispoljava kao kriminalna, a obe su vesnici drugog proleterskognapada na klasno društvo. Izgubljena deca te još uvek nepokretne armije, koja izlaze

34

na bojište – izmenjeno, a opet isto – okupljaju se oko novog Generala Luda, koji ihovog puta poziva da unište mašineriju dozvoljene potrošnje.116. „Dugo traženi politički oblik kroz koji radnička klasa može da ostvari svoje eko-nomsko oslobođenje“, jasno je naznačen u ovom veku u obliku revolucionarnih rad-ničkih saveta, koji su donosili sve odluke i imali svu izvršnu vlast, povezujući seu saveze (federacije) preko delegata koji su odgovorni svojoj bazi i koji mogu bitiopozvani u svakom trenutku. Saveti, kakvi su zaista postojali, bili su samo grubanaznaka njihovih mogućnosti, jer su odmah bili potiskivani i poraženi različitim me-hanizmima odbrane klasnog društva, u koje svakako treba uračunati i lažnu svest.Kao što je Panekuk (Anton Pannekoek) ispravno naglasio, vlast radničkih saveta vi-še „otvara pitanja“ nego što ih rešava. Ali, upravo u okviru takvog oblika društveneorganizacije, problemi proleterske revolucije mogu pronaći svoje pravo rešenje. To jeteren na kojem se sreću svi preduslovi istorijske svesti: teren na kojem se ostvarujeaktivna, direktna komunikacija, gde se ukida svaka vrsta specijalizacije, hijerarhi-je i razdvajanja, i gde se postojeći uslovi transformišu u „uslove jedinstva“. U tomprocesu proletarijat postaje subjekt koji odbacuje svoju čisto kontemplativnu ulogu:njegova svest sada je jednaka praktičnoj organizaciji koju je sam izabrao, jer se tasvest više ne može razdvojiti od njegovog doslednog delovanja na istoriju.117. S vlašću saveta – koja na međunarodnom planu mora zameniti sve druge oblikevlasti – proleterski pokret postaje svoj vlastiti proizvod. Taj proizvod se više ne raz-likuje od svog proizvođača, a njegov jedini cilj je njegovo vlastito ispunjenje. Samona taj način negacija života u spektaklu može i sama biti negirana.118. Pojava radničkih saveta u prvoj četvrtini ovog veka bila je najnapredniji izrazstarog proleterskog pokreta, ali je prošla skoro nezapaženo, osim u prerušenom iz-danju, jer su saveti bili potiskivani i uništeni, zajedno sa ostatkom pokreta. Danas,iz perspektive nove proleterske kritike, saveti se mogu sagledati u pravom svetlu,kao jedini neporaženi aspekt jednog poraženog pokreta. Istorijska svest, koja uviđa dasu saveti jedini prostor za njeno delovanje, sada se može uveriti da oni više nisu naperiferiji pokreta koji se gasi, već u samom središtu pokreta koji se tek uzdiže.119. Revolucionarna organizacija koja nastaje pre uspostavljanja vlasti radničkih sa-veta, mora pronaći odgovarajuće oblike borbe; ali, istorijsko iskustvo govori da onaviše ne može polagati pravo na to da predstavlja radničku klasu. Njen prvi zadatakje da se unutar sebe radikalno odvoji od sveta razdvajanja.120. Revolucionarna organizacija je dosledan izraz teorije prakse, sve dok ostvarujedvosmernu komunikaciju s praktičnom borbom u procesu formiranja praktične te-orije. Njena vlastita praksa treba da ojača tu komunikaciju i doslednost same borbe.U trenutku revolucije, kada sva društvena razdvajanja bivaju ukinuta, organizacijamora ukinuti samu sebe kao poseban oblik razdvajanja.121. Revolucionarna organizacija mora da razvije sveobuhvatnu kritiku društva, tojest, sveobuhvatnu kritiku svih aspekata otuđenog društvenog života, odbijajućikompromis s bilo kojim oblikom odvojene vlasti, bilo gde u svetu. U njenoj borbiprotiv klasnog društva, oružje je suština samih boraca: zato revolucionarna organi-zacija ne sme dozvoliti da se uslovi razdvajanja i hijerarhije, koje nameće vladajući

35

poredak, pojave unutar nje. Ona se ne sme deformisati vladajućim spektaklom.Jedino ograničenje u pravu svakog da učestvuje u njenoj totalnoj demokratiji jesteto što svaki njen pripadnik mora da shvati i usvoji njenu doslednu kritičku teoriju ida tu doslednost ispoljava kako na planu same kritičke teorije, tako i u vezi izmeđute teorije i praktične aktivnosti.122. Pošto sve veće otuđenje, koje kapitalizam nameće na svim nivoima, čini da radni-ci sve teže shvataju i imenuju svoju bedu i tako ih dovodi u poziciju da tu bedu odbaceu potpunosti ili da je ne odbace uopšte, revolucionarna organizacija mora shvatiti dase protiv otuđenja ne može boriti otuđenim formama.123. Proleterska revolucija u potpunosti zavisi od toga da li će mase, po prvi put,početi da prepoznaju i žive teoriju, kao razumevanje ljudske prakse. Ona zahteva daradnici postanu dijalektičari i da svoje ideje ostvare u praksi. Ona zahteva od svo-jih „ljudi bez svojstava“ mnogo više nego što je buržoaska revolucija zahtevala odkvalifikovanih individualaca kojima je poverila svoj zadatak (budući da je delimičnaideološka svest, koju je stvorio jedan segment buržoaske klase, počivala na ekono-miji, tom centralnom aspektu društvenog života, u kojem je buržoazija već bila navlasti). Sam razvoj klasnog društva, koji ga je doveo do stanja spektakularne organi-zacije neživota, čini da revolucionarni projekat i očigledno postane ono što je oduvekbio u suštini.124. Revolucionarna teorija je od sada neprijatelj svake revolucionarne ideologije iona to zna.

36

5: Vreme i istorija

„Gospodo, život je kratak!I zato, ako živimo,živimo da bismo gazili po glavama kraljeva!“— Šekspir, Henri IV, deo I (1597)

125. Čovek, to „negativno biće koje jeste samo u meri u kojoj potiskuje Biće“, nemože se odvojiti od vremena. Čovekovo prisvajanje sopstvene prirode u isti mah jei njegovo shvatanje razvoja sveta. „Sama istorija je deo prirodne istorije, preobražajprirode u čoveka.” (Marks) I obrnuto, ta „prirodna istorija“ ima svoje stvarno posto-janje samo u procesu ljudske istorije, jedine osmatračnice s koje se može obuhvatitiistorijska celina (kao modernim teleskopom, koji omogućava našem pogledu da sevrati unazad kroz vreme i da posmatra udaljavanje galaksija na rubovima univerzu-ma). Istorija je uvek postojala, ali ne uvek u svom istorijskom obliku. Temporalizaci-ja čoveka, koja se odvija kroz društvo, isto je što i humanizacija vremena. Nesvesnokretanje vremena pokazuje se i obistinjuje u istorijskoj svesti.126. Istinsko, iako još skriveno istorijsko kretanje počinje sporim i neprimetnim nas-tajanjem „stvarne čovekove prirode“, one „prirode koja se rađa u ljudskoj istoriji snastajanjem ljudskog društva“; ali društvo koje je razvilo tehnologiju i jezik, kojeje već proizvod sopstvene istorije, svesno je samo neprestane sadašnjosti. Pamćenjenajstarijih je granica sveukupnog znanja, jer znanje uvek prenose živi. Ni smrt, nitiprokreacija ne shvataju se kao zakon vremena. Vreme ostaje nepomično, kao zatvo-reni prostor. Kada složenije društvo postane svesno vremena, ono će nastojati da ganegira: ono, naime, vidi vreme ne kao nešto što prolazi, već kao nešto što se vra-ća. Statično društvo organizuje vreme u skladu sa svojim neposrednim doživljajemprirode, dakle po modelu cikličnog vremena.127. Ciklično vreme preovlađuje već u iskustvu nomadskih naroda jer oni na svakommestu kroz koje prođu zatiču iste uslove; Hegel primećuje da je „lutanje nomada sa-mo prividno, zato što je ograničeno na jednolične prostore“. Društvo koje se nastanina određenom mestu, uredi ga i individualizuje u skladu sa svojim potrebama i takoispuni prostor određenim sadržajem, istovremeno se zatvara u unutrašnjost te loka-cije. Periodični povratak na ista mesta sada postaje čist povratak vremena na istommestu, ponavljanje niza aktivnosti. Prelazak iz pastoralnog nomadstva u sedelačkupoljoprivredu označava kraj dokone i prazne slobode i početak mukotrpnog rada.Na agrarnom modelu proizvodnje, kojim dominira ritam godišnjih doba, počiva pot-puno razvijeno ciklično vreme. Večnost pripada unutrašnjosti tog vremena: ona jevraćanje istog, ovde, na zemlji. Mit je unitarna misaona konstrukcija; on garantuje

37

da ceo kosmički poredak bude ustrojen oko poretka koji je društvo ostvarilo u svojimgranicama.128. Društveno usvajanje vremena i samoproizvodnja čoveka ljudskim radom do-gađaju se u društvu podeljenom na klase. Moć koja se konstituisala iznad siromaš-tva društva u kojem vlada ciklično vreme, klasa koja organizuje taj društveni radi prisvaja njegov ograničen višak vrednosti, istovremeno prisvaja i vremenski višakvrednosti, koji je rezultat njene organizacije društvenog vremena: samo ona posedu-je ireverzibilno vreme života. Bogatstvo koje se nagomilava u sektoru moći i trošina raskošne svetkovine, zapravo je rasipanje istorijskog vremena na površini društva.Samo vlasnici tog istorijskog viška vrednosti poseduju saznanje o stvarnim događa-jima i mogu u njima da učestvuju. To vreme, odvojeno od kolektivne organizacijevremena koja preovlađuje u repetitivnoj proizvodnji osnove društvenog života, tečeiznad sopstvene statične zajednice. To je vreme avanture i rata, u kojem gospodaricikličnog društva grade svoje lične istorije; to je i vreme koje se pojavljuje u sudarusa stranim zajednicama, u poremećaju nepromenljivog društvenog poretka. Istorija,dakle, iskrsava pred čovekom kao nešto što mu je strano, kao nešto što nije želeoi od čega je verovao da je zaštićen. Ali, s tim preokretom vraća se i onaj negativniljudski nemir koji se nalazi u začetku celog (privremeno obustavljenog) razvoja.129. Ciklično vreme je po sebi vreme bez sukoba, ali sukob postoji već u tom detinj-stvu vremena: istorija se najpre bori za to da postane istorija u praktičnoj aktivnostigospodara. Ona stvara površnu ireverzibilnost; njeno kretanje stvara upravo ono vre-me koje ona sâma iscrpljuje u unutrašnjosti neiscrpnog vremena cikličnog društva.130. „Hladna društva“ su ona društva koja su maksimalno usporila svoj udeo u is-torijskom kretanju i koja održavaju u ravnoteži svoje suprotstavljanje prirodnomčovekovom okruženju, kao i svoje unutrašnje suprotnosti. Iako krajnja raznovrsnostinstitucija koje su osnovane u tu svrhu svedoči o fleksibilnosti samostvaranja ljudskeistorije, to svedočanstvo može da primeti samo spoljni posmatrač, antropolog kojigleda unazad sa osmatračnice istorijskog vremena. U svakom od tih društava, nekakonačna strukturalizacija isključila je svaku mogućnost promene. Apsolutni kom-formizam postojećih društvenih praksi, s kojima su zauvek poistovećene sve ljudskemogućnosti, nema više nikakvu spoljnu granicu, osim straha od pada u bezobličnoživotinjsko stanje. Članovi tih društava mogu sačuvati svoju ljudskost samo po cenuda zauvek ostanu isti.131. Nastanak političke moći, koji je izgleda povezan s poslednjim velikim tehnolo-škim revolucijama (kao što je topljenje gvozdene rude) na pragu perioda koji nećeupoznati velike preokrete, sve do pojave moderne industrije, vremenski se podudarasa slabljenjem krvnih veza. Od tog doba, smenjivanje generacija izlazi iz sfere čis-tog prirodnog ciklusa i stupa u sferu događajnosti, smenjivanja moći. Ireverzibilnovreme je vreme onog koji vlada, a dinastije su njegova prva merna jedinica. Oružjevladara je pismo. U pismu jezik dostiže svoju potpunu nezavisnu stvarnost kao posred-nik među svestima. Ali ta nezavisnost se podudara sa opštom nezavisnošću odvojenemoći, kao posredovanje koje konstituiše društvo. S pismom se pojavljuje svest kojase više ne prenosi u direktnom odnosu među živima: to bezlično pamćenje je zapravo

38

pamćenje društvene administracije. „Spisi su misli države; arhive su njena sećanja.“(Novalis)132. Hronika je izraz ireverzibilnog vremena moći, ali i sredstvo koje održava volun-tarističko napredovanje vremena beležeći prethodne tragove, pošto orijentisanostvremena teži da se izgubi kada se određena moć sruši. Tada vreme ponovo pada uravnodušni zaborav svojstven cikličnom vremenu, jedinom vremenu koje poznajuseljačke mase – a one se ne menjaju s propašću carstava i njihovih hronologija. Po-sednici istorije dali su vremenu smer, a smer je, u isti mah, i značenje. Ali ta istorijase zasebno razvija i nestaje; ona ne utiče na dublje ravni društva jer ostaje odvojenaod zajedničke stvarnosti. Zato se istorija istočnih carstava za nas svodi na istorijureligija: svrgnute hronologije ostavile su za sobom naizgled autonomnu istoriju ilu-zija koje su ih obavijale. Pod okriljem mita, gospodari zadržavaju privatno vlasništvonad istorijom, pre svega tako što se služe iluzijom: u Kini i Egiptu oni su dugo imalimonopol na besmrtnost duše, a njihove najranije, zvanično priznate dinastije bile susamo imaginarne rekonstrukcije prošlosti. Ali to iluzorno gospodarsko posedovanjetada je bilo jedini mogući oblik posedovanja, kako zajedničke istorije, tako i istorijegospodara. Širenje njihove stvarne istorijskemoći ide ukorak s vulgarizacijom iluzor-nog mitskog posedovanja. Sve to proizlazi iz sledeće proste činjenice: u meri u kojojsu gospodari preuzimali na sebe dužnost da mitski jemče stalnost cikličnog vreme-na, kao u sezonskim obredima kineskih careva, oni sâmi su se oslobađali cikličnogvremena.133. Da bi čista hronologija, koju obogotvorena moć bez objašnjenja nudi svojim po-danicima kao zemaljsko izvršenje mitskih zapovesti, ustupila mesto svesnoj istoriji,bilo je potrebno da velike grupe ljudi iskuse stvarno učešće u istoriji. Iz te praktičnekomunikacije između onih koji su priznali jedni druge kao posednike jedinstvene sa-dašnjosti, koji su iskusili stvarno bogatstvo događaja kao sopstvenu aktivnost i kojise u svojoj epohi osećaju kao kod kuće, pomalja se opšti jezik istorijske komunikaci-je. Oni za koje postoji ireverzibilno vreme otkrivaju ono što je vredno pamćenja i uisti mah, opasnost zaboravljanja: „Herodot iz Halikarnasa ovde izlaže plodove svojihistraživanja, da vreme ne bi uništilo ljudska dela.“134. Razmišljanje o istoriji ne može se razlučiti od razmišljanja o moći. Grci su prvirazumeli šta znači moć i prvi su o njoj raspravljali. To je bila demokratija gospodaradruštva, sušta suprotnost stanju u despotskim državama, u kojima moć ne polažeračuna nikom drugom do sebi i to u svom nepristupačnom i neprozirnom unutraš-njem jezgru – to su dvorske revolucije, koje su iznad svake rasprave i kao uspešne ikao neuspešne. Međutim, moć, koju su delile grčke zajednice, bila je ograničena napotrošnju društvenog života, a njegova proizvodnja bila je odvojen i statičan domenrobovske klase. Živeli su samo oni koji nisu radili. Podele među grčkim zajednica-ma i njihova borba za eksploataciju stranih gradova bili su ospoljeni izraz načelarazdvajanja, na kojem je svaka od njih iznutra počivala. Uprkos svojim snovima ouniverzalnoj istoriji, Grčka se ujedinila tek kad joj je zapretila invazija spolja; pretoga, njeni nezavisni gradovi-države nisu mogli da usaglase ni kalendare. U Grčkojje istorijsko vreme postalo svesno, ali još ne i svesno sebe.

39

135. Nestajanje povoljnih uslova koji su vladali u grčkim zajednicama, povuklo jeza sobom nazadovanje zapadne istorijske misli, koje nije bilo praćeno obnavljanjemstarih mitskih struktura. U sudarima mediteranskih naroda, u usponu i padu Rim-skog carstva, pojavile su se poluistorijske religije, koje su postale ključni činioci novesvesti o vremenu i novi oklop odvojene moći.136. Monoteističke religije bile su kompromis između mita i istorije, između ciklič-nog vremena, koje je i dalje vladalo u proizvodnji i ireverzibilnog vremena, u kojemsu se narodi međusobno sukobljavali i iznova grupisali. Religije koje su proizašle izjudaizma zapravo su apstraktna univerzalna priznanja ireverzibilnog vremena, kojeje demokratizovano i otvoreno svima, ali samo u domenu iluzornog. Ukupno vremeje usmereno ka jednom jedinom završnom događaju: „Carstvo Božje je blizu.“ Iakosu izrasle na tlu istorije i u njemu pustile korenje, te religije su i danas radikalnosuprotstavljene istoriji. Poluistorijske religije su utvrdile kvalitativni početak u vre-menu (Hristovo rođenje, Muhamedovo bekstvo), ali se njihovo ireverzibilno vreme– uvodeći akumulaciju, koja će u islamu poprimiti oblik osvajanja, a u reformisanomhrišćanstvu uvećavanja kapitala – u verskoj misli izokrenulo kao neko odbrojavanje:to je čekanje, u vremenu koje se smanjuje, da nastupi Strašni sud i s njim drugi, is-tinski svet. Večnost je proizašla iz cikličnog vremena. Ona je njegova onostranost.Ona je element koji ograničava ireverzibilnost vremena, koji suzbija istoriju unutarnje sâme, postavljajući sebe s one strane ireverzibilnog vremena, kao tačka u koju seciklično vreme vraća i u kojoj se poništava. Bosije (Jacques-Bénigne Bossuet) kaže:„A kroz vreme koje prolazi, stupamo u neprolaznu večnost.“137. U srednjem veku, tommitskom svetu koji svoju dovršenost ostvaruje izvan sebe,istorija je već nagrizla ciklično vreme, iako ono još vlada većim delom proizvodnje.Izvesna ireverzibilna temporalnost priznata je svim pojedincima u smenjivanju ži-votnih doba, u životu koji je shvaćen kao putovanje u jednom smeru, kao nepovratniprolazak kroz svet čiji smisao prebiva izvan njega samog: hodočasnik je čovek kojiizlazi iz tog cikličnog vremena i postaje stvarni putnik, a ne simbolički, kao svi ostali.Lični istorijski život i dalje nalazi svoje ispunjenje u sferi moći, u tome što učestvujeu borbama za moć ili za svrgavanje postojeće moći. Ali, ireverzibilno vreme moći sa-da se neograničeno deli zahvaljujući ujednačavanju orijentisanog vremena u okriljuhrišćanske ere – to je svet naoružane vere, u kojem se igra gospodara okreće okovernosti i utvrđivanja ko kome treba da bude veran. To feudalno društvo, nastaloiz susreta „organizacione strukture osvajačke vojske, koja se razvila za vreme osva-jačkog pohoda“ i „proizvodnih snaga zatečenih u osvojenim zemljama“ (Nemačkaideologija) – a među te proizvodne snage treba uvrstiti i njihove proizvodne jezike –podelilo je vlast u društvu između crkve i države, koja je, sa svoje strane, podeljenana složene odnose sizerenstva i vazalstva, kao i na seoske posede i gradske zajednice.U toj raznovrsnosti mogućeg istorijskog života, posle neuspeha Krstaških ratova –glavnog, zvaničnog istorijskog poduhvat tog sveta – polako se otkrivao potajni radepohe: ireverzibilno vreme koje je postepeno i neprimetno podrivalo društvo, vremekoje je živela buržoazija proizvodeći robe, osnivajući i šireći gradove, posvećujućise komercijalnom istraživanju planete – praktično eksperimentisanje koje je zauvekuništilo mitsko ustrojstvo kosmosa.

40

138. U doba opadanja srednjeg veka, svest još privržena starom poretku, doživlja-vala je ireverzibilno vreme koje je proželo društvo u obliku opsednutosti smrću. Toje melanholija nad raspadanjem jednog sveta, poslednjeg u kojem je sigurnost mi-ta još bila protivteža istoriji; ta melanholija vidi kako se sve zemaljske stvari nužnokvare i propadaju. Velike pobune evropskih seljaka bile su, između ostalog, njihovpokušaj da odgovore istoriji koja ih je nasilno istrgla iz patrijarhalnog sna zajam-čenog feudalnim sistemom. To je milenaristička utopija zemaljskog raja, u kojoj uprvi plan izbija ono iz čega je potekla poluistorijska religija, kada su rane hrišćanskezajednice, kao i judaistički milenarizam iz kojeg su potekle, odgovorile na nemire inesreće svog vremena tako što su najavile blisko ostvarenje Božjeg carstva, dodajućitime antičkom društvu element nemira i subverzije. Kada je počelo da deli vlast ucarstvu, hrišćanstvo se odreklo onoga što je preostalo od te nade kao pûkog suje-verja: to je smisao Avgustinovog uveravanja da je Božje carstvo odavno nastupilo,da je ono zapravo osnovana crkva, uveravanja koje je prototip apologije moderneideologije. Društvena pobuna milenarističkog seljaštva prirodno se najpre izražavakao želja da se uništi crkva. Ali, milenarizam se razvija u istorijskom svetu, a nena tlu mita. Moderna revolucionarna očekivanja nisu iracionalni nastavak milena-rističke verske strasti, kao što Norman Kon veruje da je pokazao u svojoj Težnji zamilenijumom (Norman Cohn,The Pursuit of the Millennium, 1957). Naprotiv, sam mi-lenarizam, poslednja borba revolucionarne klase koja govori religijskim jezikom, većje bio moderna revolucionarna tendencija, kojoj je nedostajala samo svest o sopstve-noj istorijskoj prirodi. Milenaristi su bili osuđeni na poraz zato što nisu bili u stanju daprepoznaju revoluciju kao sopstveni poduhvat. To što je milenaristima bio potrebanspoljni podsticaj na delovanje, Božja odluka, zapravo je posledica činjenice da su po-bunjeni seljaci uvek išli za vođama koji nisu pripadali njihovim redovima. Seljačkaklasa nije mogla da stekne tačnu svest o funkcionisanju društva i o načinu vođenjasopstvene borbe: upravo zato što njeno delovanje i njena svest nisu bili jedinstveni,ona je izražavala svoj projekat i vodila svoje ratove u skladu sa slikom zemaljskograja.139. Novo zaposedanje istorijskog života, renesansa, koja je videla svoju prošlost isvoje opravdanje u antici, donosi radostan prekid s večnošću. Njeno ireverzibilnovreme jeste vreme beskonačnog gomilanja saznanja; istorijska svest proizašla iz is-kustva demokratskih zajednica i sila koje ih uništavaju, ponovo je, s Makijavelijem,preuzela analizu desakralizovane moći i izrekla o državi ono što je do tada bilo neiz-recivo. U bujnom životu italijanskih gradova, u umeću svetkovanja, život se shvataokao uživanje u proticanju vremena. Ali, to uživanje u prolaznosti i sâmo je moralobiti prolazno. Pesma Lorenca de Medičija, koju Burkhart (Jacob Burckhardt) sma-tra suštim izrazom „duha renesanse“, zapravo je pohvala koju to krhko svetkovanjeistorije izriče samom sebi: „Kako je lepa mladost – što tako brzo mine.“140. Neprestana težnja apsolutne monarhije, to jest njene države, da monopolizujeistorijski život, težnja koja je jedan vid prelaza ka potpunoj dominaciji buržoaske kla-se, pokazuje istinu novog, ireverzibilnog vremena buržoazije. To je vreme rada, kojeje prvi put oslobođeno cikličnosti. S buržoazijom rad postaje proces preobražavanjaistorijskih uslova. Ona je prva vladajuća klasa koja shvata rad kao vrednost. Ukida-

41

jući sve privilegije, ne priznajući nijednu vrednost koja ne proizlazi iz eksploatacijerada, buržoazija je opravdano poistovetila svoju sopstvenu vrednost vladajuće klases radom, a napredak rada sa sopstvenim napretkom. Klasa koja gomila robu i kapitalneprestano menja prirodu, tako što menja sam rad oslobađajući njegovu produktiv-nost. Ukupan socijalni život već se usredsredio u ornamentalnom siromaštvu dvora,u drečavoj nošnji ledene državne administracije koja kulminira „profesijom kralja“;sve istorijske slobode morale su se pomiriti sa svojom propašću. Sloboda feudala-ca, da se poigravaju sa ireverzibilnim vremenom, istrošila se u njihovim poslednjimizgubljenim bitkama – u ratovima Fronde i u ustanku Škotlanđana u korist ČarlsaEdvarda. Svet je promenio osnovu.141. Pobeda buržoazije je pobeda duboko istorijskog vremena, vremena ekonomskeproizvodnje, koje trajno i potpuno preobražava društvo. Sve dok je agrarna proizvod-nja glavni oblik rada, ciklično vreme, zaostalo na dnu društva, objedinjuje i podstičesile tradicije koje koče kretanje. Ali, ireverzibilno vreme buržoaske ekonomije isko-renjuje te žive fosile širom sveta. Istorija, koja je do tada izgledala kao niz aktivnostipripadnika vladajuće klase i zato bila pisana kao istorija događaja, sada se shvata kaoopšte kretanje koje na svom putu nemilosrdno gazi pojedince. Istorija, koja otkrivasvoju osnovu u političkoj ekonomiji, postaje svesna postojanja onoga što je bilo nje-no nesvesno, ali ne uspeva da ga osvetli, tako da ono i dalje ostaje nesvesno. Jedinastvar koju je tržišna ekonomija zaista demokratizovala jeste ta slepa preistorija, kaonova sudbina kojom niko ne vlada.142. Istorija koja je prisutna u svim dubinama društva teži da nestane s njegove po-vršine. Pobeda ireverzibilnog vremena je, u isti mah, njegova metamorfoza u vremestvari jer je oružje te pobede serijska proizvodnja u skladu sa zahtevima tržišta. Glav-ni proizvod koji je sa ekonomskim razvojem premešten iz sfere luksuznih retkosti usferu tekuće potrošnje jeste, dakle, istorija, ali samo kao istorija apstraktnog kreta-nja stvari, koje dominira svakom kvalitativnom upotrebom života. Dok je cikličnovreme moglo da podnese porast onog dela istorijskog vremena koji su proživljavalipojedinci i grupe, dominacija ireverzibilnog vremena proizvodnje težiće da društve-no eliminiše to proživljeno vreme.143. Buržoazija je, dakle, omogućila svest o ireverzibilnom vremenu i nametnula tovreme društvu, ali mu nije dozvolila da ga upotrebi. „Istorija je postojala, ali je višenema“, zato što klasa posednika ekonomije, koja ne može da raskine sa ekonomskomistorijom, mora da potiskuje svaku drugačiju upotrebu ireverzibilnog vremena kaoneposrednu pretnju. Vladajuća klasa, sačinjena od stručnjaka za posedovanje stvarikoji su, kao takvi, u posedu tih stvari, mora da veže svoju sudbinu za održavanje tepostvarene istorije, to jest za očuvanje nove nepokretnosti unutar istorije. Radnik,koji se nalazi u osnovi društva, prvi put nije materijalno otuđen od istorije, jer je sa-da baza onaj deo društva koji se ireverzibilno kreće. Zahtevajući da živi istorijskovreme koje sam proizvodi, proletarijat otkriva prosto, nezaboravno jezgro svog re-volucionarnog projekta, a svi prethodni neuspeli pokušaji ostvarenja tog projektaobeležavaju moguća polazišta novog istorijskog života.

42

144. Ireverzibilno vreme buržoazije, koja je postala gospodar istorije, najpre se pred-stavilo kao apsolutni početak: prva godina Republike. Ali revolucionarna ideologijaopšte slobode, koja je prognala i poslednje ostatke mitskog sistema vrednosti, kaoi sve vidove tradicionalnog uređenja društva, već je nagovestila stvarnu volju kojuje zaodenula rimskom togom: neograničenu slobodu trgovine. Pošto je ubrzo otkri-lo da će morati da obnovi pasivnost, koju je iz temelja uzdrmalo da bi uspostavilosopstvenu apsolutnu vladavinu, robno društvo je „u hrišćanstvu, s njegovim kultomapstraktnog čoveka… našlo svoju najprikladniju dopunu.“ (Kapital) Buržoazija je stom religijom tako sklopila kompromis, koji se ogleda i u predstavljanju vremena:napustila je svoj kalendar, a njeno ireverzibilno vreme se uobličilo po kalupu hriš-ćanske ere i postalo njen produžetak.145. S razvojem kapitalizma ireverzibilno vreme se ujednačilo na svetskom nivou. Uni-verzalna istorija postala je realnost jer se ceo svet objedinio u razvoju tog vremena.Ali, ta istorija, koja je u svakom trenutku svuda ista i dalje nije ništa drugo do odba-civanje istorije unutar nje same. Ono što širom sveta izgleda kao isti dan, u stvari jesamo vreme ekonomske proizvodnje, vreme isečeno na jednake apstraktne segmen-te. To ujednačeno ireverzibilno vreme pripada svetskom tržištu, pa tako i svetskomspektaklu.146. Ireverzibilno vreme proizvodnje je, pre svega, mera robe. Dakle, vreme kojese zvanično priznaje širom sveta kao opšte vreme društva, zapravo samo odražavaposebne interese od kojih je sačinjeno, i nije ništa drugo do posebno vreme.

43

6: Spektakularno vreme

„Nemamo ničeg svog, osim vremena, u kojem živi čak i onaj koji druge kuće nema.“— Baltazar Grasijan, Priručni orakul i umeće razboritosti (Baltasar Gracián, Oráculomanual y arte de prudencia, CCXLVII, 1647)

147. Vreme proizvodnje, vreme-roba, zapravo je beskonačno gomilanje istovetnih in-tervala. To je apstraktno ireverzibilno vreme čiji se svi segmenti moraju pokazati nahronometru kao kvantitativno jednaki. Realnost tog vremena može se svesti na uza-jamnu zamenljivost njegovih jedinica. O društvenoj vladavini vremena-robe moglobi se reći: „Vreme je sve, čovek nije ništa; u najboljem slučaju on je skelet vremena.“(Beda filozofije) To je obezvređeno vreme, sušta suprotnost vremenu definisanom kao„polje u kojem se razvijaju ljudske snage“.148. Opšte vreme ljudskog nerazvoja postoji i u komplementarnom vidu, kao potroš-no vreme proisteklo iz modernog oblika proizvodnje i koje se vraća u svakodnevniživot društva kao pseudociklično vreme.149. Pseudociklično vreme nije ništa drugo do potrošni oblik proizvedenog vremena-robe. Ono ima ista osnovna svojstva: homogene, uzajamno zamenljive jedinice i od-sustvo kvalitativne dimenzije. Ali, kao potproizvod vremena-robe, koji ima ulogu dauspori konkretni svakodnevni život i da održava njegovo zaostajanje, pseudocikličnovreme je opterećeno pseudovalorizacijama i pokazuje se kao niz navodno individu-alizovanih momenata.150. Pseudociklično vreme je vreme potrošnje koja je svojstvenamodernom ekonom-skom preživljavanju, uvećanom preživljavanju u kojem je svakodnevno iskustvo liše-no odlučivanja i podvrgnuto ne više prirodnom poretku, već pseudoprirodi koja serazvila iz otuđenog rada; stoga ono sasvim prirodno pronalazi stare ciklične ritmo-ve koji su vladali životom preindustrijskih društava. Pseudociklično vreme se, u istimah, oslanja na prirodne tragove cikličnog vremena i gradi nove homologne spojeve:dan i noć, radne i neradne dane, periodične odmore.151. Pseudociklično vreme je vreme koje je preoblikovala industrija. Vreme zasnovanona proizvodnji robe i sâmo je potrošna roba, koja objedinjuje ono što se razdvojilosa dezintegracijom starih unitarnih društava – privatni, ekonomski i politički život.Sveukupno potrošno vreme modernog društva na kraju se shvata kao sirovina zaraznovrsne nove proizvode, koji se iznose na tržište kao upotreba društveno organi-zovanog vremena. „Proizvod koji već postoji u obliku pogodnom za potrošnju, možeposlužiti i kao sirovina za neki drugi proizvod.“ (Kapital)152. U svojim najrazvijenijim sektorima, koncentrisani kapitalizam orijentiše se kaprodaji „potpuno opremljenih“ blokova vremena, pri čemu je svaki od njih jedinstve-

44

na roba koja u sebi spaja određen broj različitih roba. Tako se u sve moćnijoj ekono-miji usluga i „slobodnog vremena“ može pojaviti formula „sve je uključeno u cenu“,bilo da je reč o spektakularnom živom okruženju, kolektivnom turističkom pseudo-putovanju, pretplati na potrošnju kulturnih dobara ili prodaji same društvenosti uobliku „uzbudljivih razgovora“ i „susreta sa slavnim ličnostima“. Takva spektakular-na roba, koja sigurno ne bi imala prođu kada realnosti koje parodira ne bi bile svesiromašnije, može se uporediti s modernim načinima prodaje po tome što se možedobiti na kredit.153. Potrošno pseudociklično vreme je spektakularno vreme, kako u užem smislu,kao vreme provedeno u konzumiranju slika, tako i u opštijem smislu, kao slika po-trošnje vremena. Vreme potrošnje slika, medijuma svih roba, istovremenao je poljeu kojem potpuno dolaze do izražaja i instrumenti spektakla i cilj koji oni globalnopredstavljaju, stecište i oličenje svake pojedinačne potrošnje: znamo da se uštedavremena, kojoj moderno društvo neprestano teži – bilo da je reč o brzini prevozaili o supi iz kesice – na kraju svodi na to da prosečni Amerikanac gleda televizijutri do šest sati dnevno. Društvenom slikom potrošnje vremena dominiraju isključivotrenuci dokolice i odmora – trenuci koji se dovode u vezu s daljinom i koji su, podefiniciji, poželjni kao i svaka spektakularna roba. Ta roba je ovde eksplicitno prika-zana kao niz trenutaka realnog života čije ciklično vraćanje željno iščekujemo. Ali,upravo u tim trenucima koji su dodeljeni životu, spektakl se razvija i reprodukuje itako postiže viši stepen intenziteta. Ono što je prikazano kao pravi život, pokazujese samo kao još spektakularniji život.154. Iako ovo doba vidi sebe kao učestalo vraćanje mnogobrojnih svetkovina, ono je,zapravo, doba bez svetkovina. Ono što je u cikličnom vremenu trenutak učestvova-nja zajednice u raskošnom trošenju života, nije više moguće u društvu bez zajednicei bez raskoši. Njegove vulgarizovane pseudosvetkovine, parodije dijaloga i poklona,navode ljude na preterano trošenje novca, ali im donose samo razočaranje, koje sekompenzira obećanjem nove obmane. Što više opada upotrebna vrednost vremenamodernog preživljavanja, to se ono više razmeće u spektaklu. Realnost vremena za-menjena je njegovim publicitetom.155. Dok je u starim društvima potrošnja cikličnog vremena bila u skladu s njihovimrealnim radom, pseudociklična potrošnja razvijene ekonomije protivreči apstrakt-nom ireverzibilnom vremenu njene proizvodnje. Dok je ciklično vreme bilo realnoproživljeno vreme nepokretne iluzije, spektakularno vreme je iluzorno proživljenovreme realnosti koja se neprestano preobražava.156. U procesu proizvodnje uvek se javlja nešto novo, ali potrošnja je prošireno vra-ćanje istog. Zato što mrtav rad dominira živim radom, u spektakularnom vremenuprošlost dominira sadašnjošću.157. Nedostatak opšteg istorijskog života znači da ni individualni život još nema isto-riju. Spektakularno dramatizovane pseudodogađaje, koji se neprestano nude pažnji,nisu doživeli oni koji dobijaju informacije o njima; štaviše, ti događaji se odmahzaboravljaju jer se suviše brzo smenjuju: spektakularna mašina neprestano pulsirai proizvodi nove. S druge strane, ono što je zaista doživljeno nema nikakve veze sa

45

zvaničnim ireverzibilnim vremenom društva i direktno je suprotno pseudocikličnomritmu njegovih uzgrednih proizvoda. To odvojeno individualno iskustvo svakodnev-nog života lišeno je jezika, pojmova i kritičkog pristupa sopstvenoj nezabeleženojprošlosti. Ono ne može da se izrazi. Ono je neshvaćeno i zaboravljeno, pregaženolažnim spektakularnim pamćenjem onoga što ne zavređuje da bude zapamćeno.158. Spektakl, kao način na koji današnje društvo parališe istoriju i sećanje i suzbijasvaku istoriju koja proističe iz istorijskog vremena, jeste lažna svest vremena.159. Da bi se radnicima nametnuo status „slobodnih“ proizvođača i potrošačavremena-robe, njihovo vreme moralo je najpre biti predmet nasilne eksproprijacije.Pojavu novog, spektakularnog oblika vremena omogućilo je upravo to prvobitnooduzimanje vremena proizvođača.160. Neizbežna biološka ograničenja radne snage – očigledna zavisnost od prirodnogciklusa budnosti i sna, kao i obogaljujuće posledice ireverzibilnog vremena na životpojedinca – moderni proizvodni sistem tretira isključivo kao drugorazredna pitanja.Kao takva, ona se ignorišu u svim zvaničnim izjavama i u predstavljanju potrošnihdobara, vidljivog izraza njegovog trijumfalnog pohoda. Paralisan, u lažnom središtukretanja svog sveta, posmatrač više ne vidi život kao kretanje ka ostvarenju i smr-ti. Onaj koji je odbio da živi ne može više da prihvati ni sopstvenu smrt. Reklameživotnog osiguranja sugerišu da će čovek biti odgovoran za ekonomski gubitak akoumre ne doprinevši funkcionisanju sistema, dok reklame za „američki način umira-nja“ ističu čovekovu sposobnost da u posmrtnom stanju očuva najveći mogući prividživota. U svim područjima reklame, starenje je strogo zabranjeno. Na svakom poje-dincu je da mudro ekonomiše svojim „kapitalommladosti“; pokazuje se, međutim, dataj kapital, ma koliko brižno negovan, nikada ne može dostići trajnost i kumulativ-nu moć ekonomskog kapitala. To društveno odsustvo smrti identično je društvenomodsustvu života.161. Kao što je pokazao Hegel, vreme je nužno otuđenje, sredina u kojoj se čovekostvaruje tako što gubi sebe, u kojoj postaje drugi da bi postao ono što uistinu jeste.Suprotnost vremenu je upravo vladajuće otuđenje, koje je proizvođaču nametnutokao tuđa sadašnjost. U tom prostornom otuđenju, društvo, koje u korenu razdva-ja čoveka od aktivnosti koju od njega krade, zapravo odvaja čoveka od njegovogsopstvenog vremena. Upravo društveno otuđenje, koje se u načelu može prevazići,zabranilo je i okamenilo mogućnosti i rizike živog otuđenja u vremenu.162. Iza prolaznih moda koje se neprestano smenjuju na frivolnoj površini spektaklapseudocikličnog vremena, vrhunski stil našeg doba i dalje prebiva samo u onomečime vlada pritajena, a ipak očigledna nužnost revolucije.163. Prirodna osnova vremena – konkretno iskustvo prolaženja vremena – ljudskaje i društvena i zato što postoji za čoveka. Ograničenost ljudske prakse, različitihnivoa rada, humanizovala je, ali u isti mah i dehumanizovala vreme, kako cikličnovreme, tako i odvojeno, ireverzibilno vreme ekonomske proizvodnje. Revolucionarniprojekat besklasnog društva, sveukupnog istorijskog života, teži ukidanju društvenemere vremena u korist ludičkog modela ireverzibilnog vremena pojedinaca i grupa,modela u kojem istovremeno postoje nezavisna, ali i udružena vremena. To je pro-

46

gram potpunog ostvarenja komunizma u vremenu, komunizma koji ukida „sve štopostoji nezavisno od pojedinaca“.164. Svet već sanja o takvom vremenu, ali mora postati svestan tog sna da bi gaostvario.

47

7: Upravljanje prostorom

„Ko god da zagospodari gradom koji je navikao na slobodu, a ne uništi ga, možesamo da očekuje da i sâm bude uništen; naime, takav grad uvek može naći povodza pobunu, u ime svoje ranije slobode i drevnih običaja, koje ne mogu da potisnuni protok vremena, niti sva potonja blagodet. Šta god novi vladar činio, kakve godmere predostrožnosti preduzimao, stanovnici nikada neće zaboraviti tu slobodu i teobičaje – osim ako se ne razdvoje i ne rasele.“— Makijaveli, Vladar (1513)

165. Kapitalistička proizvodnja je ujedinila prostor, rušeći sve barijere između druš-tva i njegovog okruženja. Ta unifikacija predstavlja u isto vreme ekstenzivan i in-tenzivan proces banalizacije. Akumulacija robe, masovno proizvedene za apstraktniprostor tržišta, koja je uzdrmala sve regionalne i zakonske barijere, kao i sva korpora-tivna ograničenja koja su u srednjem veku imala za cilj očuvanje kvaliteta zanatskeproizvodnje, podrila je i autonomiju i kvalitet samih mesta. Ta sila homogenizacijeje teška artiljerija koja ruši sve Kineske zidove.166. Slobodan prostor robe se neprestano menja i preoblikuje ne bi li postao štosličniji sebi, ne bi li se što više približio idealu nepokretne monotonije.167. Eliminišući geografsku udaljenost, to društvo proizvodi novu unutrašnju uda-ljenost, u obliku spektakularnog razdvajanja.168. Turizam – protok ljudi upakovan za potrošnju, nusproizvod protoka robe – pri-lika je da se negde ode i vidi ono što je već banalizovano. Ekonomska organizacijaputovanja ka različitim mestima unapred garantuje njihovu jednoličnost. Moderni-zacija, koja je već redukovala vreme putovanja, istovremeno je ograničila i realniprostor u kojem se i ka kojem se može putovati.169. Društvo koje menja celo svoje okruženje razvilo je sopstvene tehnike za obliko-vanje same teritorije koja čini osnov za sve različite aspekte tog projekta. Urbanizam,„gradsko planiranje“, jeste metod kojim kapitalizam preuzima kontrolu nad celim pri-rodnim i ljudskim okruženjem. Sledeći logiku potpune dominacije, kapitalizammože,a sada i mora, da ceo prostor prekroji u svoj vlastiti dekor.170. Upadljiva potreba za zamrzavanjem života, koju kapitalizam ostvaruje kroz ur-banizam, hegelovskim rečnikom se može opisati kao apsolutna prevlast „miroljubivekoegzistencije unutar prostora“ nad „nemirnim postajanjem, u protoku vremena“.171. Dok sve tehničke snage kapitalizma rade na primeni različitih oblika razdva-janja, urbanizam tim snagama pruža osnov i priprema teren za njihov dalji razvoj;urbanizam je sama tehnologija razdvajanja.

48

172. Urbanizam je moderan način za rešavanje aktuelnog problema očuvanja klasnevladavine pomoću razbijanja radnika, među kojima je, u uslovima urbane proizvod-nje, došlo do opasnog približavanja. Neprestana borba protiv svega što bi moglo davodi ka takvom približavanju našla je u urbanizmu najefikasniju oblast delovanja.Još od Francuske Revolucije, svi potonji režimi nastojali su da razviju sredstva za us-postavljanje reda i zakona na ulici, što je kulminiralo ukidanjem sâme ulice. Pišućio „civilizaciji… koja ide jednosmernim putem“, Luis Mamford (Lewis Mumford) jeu Gradu u istoriji ukazao na činjenicu da je, s razvojem masovne komunikacije navelikim udaljenostima, izolacija stanovništva postala mogo efikasniji način kontro-le. Ali, opšti trend ka izolaciji, koji čini samu suštinu urbanizma, mora da uključi ikontrolisanu reintegraciju radnika na osnovu planiranih zahteva prodizvodnje i po-trošnje. Ta reintegracija dovodi izolovane pojedince u blizak kontakt, ali samo kaoizolovane pojedince: fabrike, kulturni centri, turistička mesta i izgradnja stambenihčetvrti, potpuno su u funkciji uspostavljanja te lažne zajednice. Ista kolektivna izolo-vanost preovlađuje čak i unutar porodične ćelije, gde svepristuni prijemnici porukaspektakla ispunjavaju izolaciju vladajućim slikama – slikama koje svu svoju snagucrpu upravo iz te izolacije.173. U svim ranijim epohama arhitektonske inovacije bile su namenjene isključivovladajućoj klasi. Sada, po prvi put u istoriji, pojavljuje se arhitektura posebno di-zajnirana za siromašne. Estetska beda i široke razmere tog novog iskustva stanova-nja proističu upravo iz njegovog masovnog karaktera, koji je opet posledica njegovefunkcije i modernih uslova izgradnje. Očigledno jezgro tih uslova je autoritarno odlu-čivanje, koje apstraktno pretvara celo okruženje u okruženje apstrakcije. S početkomindustrijalizacije, svuda se pojavljuje ista arhitektura, čak i u zemljama najzaostali-jim u tom pogledu, kao osnovni preduslov za razvoj novog tipa društvenog života.Protivrečnost između rasta materijalnih snaga društva i hroničnog izostanka progre-sa u pravcu bilo kakve svesne kontrole nad tim snagama, otkriva se najjasnije krozrazvoj urbanizma, pitanje termonuklearnog naoružnja ili kontrole rađanja (gde se nahorizontu već nazire mogućnost manipulacije potomstvom).174. Samouništenje urbanog okruženja uveliko je u toku. Eksplozija gradova ko-ja je njihovo ruralno okruženje prekrila „bezobličnom masom urbanih otpadaka“(Mamford), direktna je posledica imperativa potrošnje. Diktatura automobila, te robe-vodilje prve faze ekonomije robnog obilja, ostavlja svoj trag u vidu autoputeva kojirazdiru stara gradska jezgra i podstiču sve veću disperziju. Unutar istog procesa, de-limično obnovljeno urbano tkivo ubrzano se kristališe oko „pogona za distribuciju“– džinovskih prodajnih centara, izgrađenih usred nedođije i okruženih hektarimaparkinga. Međutim, ti hramovi grozničave potrošnje izloženi su istoj, neodoljivojcentrifugalnoj sili, koja ih odbacuje čim oko sebe razviju dovoljno urbanih elemena-ta da bi bili zamenjeni novim prodajnim centrima. Međutim, tehnička organizacijapotrošnje je samo najvidljiviji aspekt opšteg rastakanja, koje je grad dovelo do tačkeu kojoj počinje da troši samog sebe.175. Ekonomska istorija, koja je tokom celog razvoja gravitirala oko suprotnosti iz-među grada i sela, danas je došla dotle da poništava oboje. Kao rezultat sadašnjeparalize svakog istorijskog razvoja osim nezavisnog kretanja ekonomije, taj početak

49

nestajanja gradova i sela ne ukazuje na prevazilaženje njihove razdvojenosti, već nanjihov istovremeni kolaps. Uzajamna erozija grada i sela, posledica neuspeha isto-rijskog razvoja koji je morao da prevaziđe postojeću urbanu stvarnost, ogleda se ueklektičkoj mešavini njihovih istrgnutih fragmenata, koja pokriva najveći deo indus-trijalizovanih oblasti širom sveta.176. Univerzalna istorija je rođena u gradovima, a svoju zrelost je dostigla kroz od-lučujuću pobedu grada nad selom. Za Marksa, jedna od najveći zasluga buržoazijekao revolucionarne klase bila je ta što je „potčinila selo gradu“, u kojem je „sam vaz-duh oslobađajući“. Ali, ako je istorija gradova istorija slobode, ona je takođe i istorijatiranije, državne uprave koja kontroliše ne samo selo već i grad. Grad je služio kaoistorijsko poprište bitke za slobodu u vreme kada se u toj borbi još nije moglo pobe-diti. Grad je fokusna tačka istorije jer u sebi istovremeno otelotvoruje koncentracijudruštvene snage, koja omogućava istorijski projekat i svest o prošlosti. Neprekidnouništavanje gradova je samo još jedan znak neuspeha čovečanstva da podredi eko-nomiju istorijskoj svesti; znak neuspeha društva da se ujedini kroz prisvajanje onihsila koje su do sada bile otuđene od njega.177. „Selo predstavlja suštu suprotnost: izolaciju i odvajanje.“ (Nemačka ideologija)Na isti način na koji uništava gradove, urbanizam stvara lažno selo, razdvojeno odprirodnih odnosa svojstvenih tradicionalnom selu i od direktnih (i direktno izazva-nih) društvenih odnosa istorijskih gradova. Uslovi stanovanja i spektakularna kon-trola pomoću „planskog okruženja“, vodili su ka pojavi veštačkog novog seljaštva.Geografska raštrkanost i zatucanost, koji su oduvek sprečavali seljaštvo da preduz-me neku nezavisnu akciju i postane stvaralačka istorijska snaga, danas odlikuju i temoderne proizvođače: njima je svet koji stvaraju nepristupačan, isto kao i prirodniradni ritam agrarnih društava. Seljaštvo je oduvek pružalo pouzdan osnov „orijental-nom despotizmu“, utoliko što je svojom rascepkanošću stalno podsticalo tendencijuka birokratskoj centralizaciji. Novo seljaštvo, generisano sve većom birokratizaci-jom moderne države, razlikuje se od starog po tome što njegova apatija sada morabiti istorijski proizvedena i održavana; prirodno neznanje zamenio je organizovanispektakl falsifikovanja. Pejzaž „novih gradova“, koje naseljava to novo, tehnološkoseljaštvo, upadljiv je odraz represije istorijskog vremena na kojem počiva. Njihovmoto bi mogao da glasi: „Ovde se nikada ništa nije dogodilo, niti će se dogoditi.“ Sna-ge istorijskog odsustva bile su u stanju da stvore svoj vlastiti pejzaž, jer se njihovoistorijsko oslobođenje, koje se mora odigrati u gradovima, još nije dogodilo.178. Istorija koja preti ovom pomračenom svetu mogla bi potencijalno da podrediprostor direktno doživljenom vremenu. Proleterska revolucija predstavlja tu kriti-ku ljudske geografije, kroz koju bi pojedinci i zajednice mogli i morali da stvarajumesta i događaje u skladu s prisvajanjem ne samo svog rada, već svoje celokupneistorije. Uvek promenljivo polje igre tog novog sveta i slobodno poigravanje s pra-vilima sâme igre, omogućiće oživljavanje regionalne autonomije, koja više neće bitivezana isključivo za neki određen lokalitet; tako će se ponovo otvoriti mogućnostza prava putovanja – putovanja kroz autentičan život, koji je i sâm putovanje, kojesadrži sav smisao tog života.

50

179. Najrevolucionarnija ideja u vezi sa urbanizmom, sama po sebi, nije ni urbanistič-ka, niti tehnološka ili estetska. To je projekat rekonstrukcije celokupnog okruženjau skladu s potrebama radničkih saveta, antidržavne diktature proletarijata, tog izvrš-nog dijaloga. Saveti će biti delotvorni samo ako uspeju da preobraze postojeće usloveu celini; oni pred sebe ne mogu postaviti neki skromniji zadatak, ako zaista žele dabudu prepoznati i da sami sebe prepoznaju u svetu koji stvaraju.

51

8: Negacija i potrošnja u kulturi

„Da li zaista veruješ da će Nemci izvesti političku revoluciju za našeg života? Dragiprijatelju, to su samo pusti snovi… Sudimo o Nemačkoj na osnovu njene sadašnjeistorije – a ti svakako nećeš prigovoriti da je cela istorija falsifikovana ili da savdanašnji javni život ne odražava stvarno raspoloženje ljudi. Uzmi bilo koje novine iodmah ćeš se uveriti da mi nikada nismo prestali (i da nas u tome nikakva cenzuranije sprečavala) da slavimo slobodu i nacionalnu sreću u kojoj danas uživamo!“— Ruge, pismo Marksu, mart 1844.

180. Kultura je opšta sfera znanja i predstava o proživljenom iskustvu unutar isto-rijskih, klasno podeljenih društava. To je uopštavajuća snaga, koja postoji kao odvo-jen entitet, kao podela intelektualnog rada i kao intelektualni rad podele. Kulturase jasno odvaja od jedinstva na mitu zasnovanog društva „kada ljudski život izgubimoć ujedinjavanja, kada suprotnosti izgube svoje žive veze i odnose, i postanu auto-nomne“. (Hegel, Razlika između Fihteovog i Šelingovog sistema) Postavši nezavisna,kultura započinje svoju imperijalističku karijeru samoobogaćivanja, koja, u krajnjojliniji, vodi ka ukidanju te nezavisnosti. Istorija, koja je omogućila relativnu autono-miju kulture, kao i sve ideološke iluzije o toj autonomiji, ispoljava se i kao istorijakulture. Trijumfalni pohod istorije kulture može se shvatiti kao progresivno razot-krivanje nedovoljnosti sâme kulture, kao marš ka njenom samoukidanju. Kultura jeoblast potrage za izgubljenim jedinstvom. U toj potrazi, kultura, kao odvojena sfera,osuđena je da negira sebe.181. U borbi između tradicije i inovacije, što je osnovna tema unutrašnjeg kulturnograzvoja istorijskih društava, inovacija je ta koja uvek pobeđuje. Ali, kulturnu ino-vaciju ne stvara ništa drugo do ukupno istorijsko kretanje; kretanje koje, postajućisvesno sebe kao celine, teži da ode s one strane sopstvenih kulturnih pretpostavki itako se usmeri ka prevazilaženju svih oblika razdvajanja.182. Brzo proširivanje društvenog znanja, uključujući i svest o istoriji kao glavnojosnovi kulture, vodilo je ka nepovratnom formiranju samosvesti koja je uništila Boga.Ali, taj „prvi uslov svake druge kritike“ (Marks) ujedno je i prvi zadatak neprekidnekritike. Kada više nema ni jednog odbranjivog pravila ponašanja, svaki plod kulturegura kulturu ka njenom kraju. Za kulturu važi isto što i za filozofiju: u trenutku kadapostane potpuno nezavisna, svaka njena disciplina je osuđena na propast – pre svegazato što i dalje pretenduje da pruži sveobuhvatan izveštaj o društvu kao celini, a nakraju i zbog fragmentarnog karaktera svoje metode, koja može biti operativna samounutar određene dicipline. Nedostatak racionalnosti je ono što kulturu, kao odvojenusferu, osuđuje na propast, jer ta kultura već nosi u sebi težnju ka pobedi racionalnog.

52

183. Kultura je iznikla iz istorije koja je rastočila prethodni način života, ali, pošto jeona zasebna sfera unutar delimično istorijskog društva, njeno razumevanje i čulnakomunikacija neminovno ostaju delimični. Ona je smisao jednog nedovoljno smisle-nog sveta.184. Kraj istorije kulture pokazuje se na dva suprotna načina: kao projekat koji težisopstvenom prevazilaženju unutar sveukupnog istorijskog kretanja i kao njena tež-nja da se sačuva u obliku mrtvog predmeta spektakularne kontemplacije. Prva težnjaje vezala svoju sudbinu za društvenu kritiku, druga za odbranu klasne vladavine.185. Svaki od ta dva načina koji označavaju kraj kulture, postoji nezavisno, unutarsvih aspekata saznanja i unutar svih aspekata čulnog predstavljanja (to jest, onogašto se nekada zvalo umetnošću, u najširem smislu). U slučaju saznanja, akumulacijifragmentarnih saznanja koja su postala beskorisna – budući da odobrenje od stranepostojećih uslova zahteva odricanje od sopstvenog znanja – suprotstavlja se teorijaprakse, koja jedina ima pristup istini svakog od tih oblika znanja; samo ona zna tajnunjihove upotrebe. U slučaju čulnog predstavljanja, kritičkoj autodestrukciji nekadaš-njeg zajedničkog jezika društva suprotstavlja se njegova veštačka rekonstrukcija uobliku robnog spektakla, iluzorne predstave neživota.186. Kada društvo jednom izgubi svoje mitski zasnovano zajedništvo, ono gubi svereferentne tačke istinski zajedničkog jezika, sve do trenutka kada podele unutar tenepomične zajednice ne budu prevaziđene pojavom prave istorijske zajednice. Kadase umetnost, koja je bila taj zajednički jezik društvene neaktivnosti, razvije u ne-zavisnu umetnost u modernom smislu, koja izrasta iz svog prvobitnog religioznoguniverzuma i postaje individualna proizvodnja pojedinačnih ostvarenja, i ona bivapodređena kretanju koje upravlja istorijom svih posebnih kultura. Njena deklaracijao nezavisnosti ujedno je i objava njenog kraja.187. Pozitivan značaj moderne dekompozicije i destrukcije cele umetnosti leži u uni-štavanju jezika komunikacije. Negativna posledica tog razvoja je to što zajedničkijezik više ne može da poprimi oblik jednostranih zaključaka koji su odlikovali umet-nost istorijskih društava – zadocnele portrete tuđih života lišenih dijaloga, koji sutaj nedostatak smatrali neizbežnim – ali, koji se mora ponovo pronaći u praksi kojaujedinjuje direktnu aktivnost s njenim vlastitim jezikom. Stvar je u tome da se zaistauzme učešće u zajednici dijaloga i u igri s vremenom, koje je do sada, u poetskim iumetničkim delima, bilo samo predstavljano.188. Kada umetnost postane nezavisna i počne da slika život u raskošnim bojama, toje znak da se život već približio kraju. Taj trenutak ne mogu da podmlade nikakveboje, ma koliko jarke, već samo sećanje. Veličina umetnosti vidi se samo u sumrakživota.189. Prodor istorijskog vremena u umetnost prvi put se ispoljava u baroku. Barokje bio umetnost sveta koji je izgubio središte s kolapsom poslednjeg mitskog poret-ka: srednjovekovne sinteze ujedinjenog hrišćanstva i duha jednog Carstva, koja jeuspostavila harmoniju između nebeske i zemaljske vlasti. Ta umetnost promene ne-minovno je odisala prolaznošću koju je otkrivala u svetu oko sebe. Ona je izabrala„život umesto večnosti“ (Eugenio d’Ors). Najveća dostignuća baroka bili su, pre sve-

53

ga, teatar i festival ili teatarski festivali, u kojima je jedini cilj svakog pojedinačnogumetničkog izraza bio da doprinese izgradnji scene koja je služila kao centar ujedi-njavanja. Ta scena je bio pasaž, izraz ugrožene ravnoteže unutar vladajuće dinamikehaosa. Donekle preterano insistiranje na konceptu baroka u savremenim estetskimraspravama, ukazuje na svest da umetnički klasicizam više nije moguć: svi pokušaji,tokom poslednja tri veka, da se uspostavi normativni klasicizam ili neoklasicizambili su samo kratkotrajne veštačke konstrukcije, koje su govorile zvaničnim jezikomdržave (bilo apsolutne monarhije, bilo revolucionarne buržoazije zaogrnute u rimsketoge). Ono što je sledilo posle baroka, bila je umetnost u još većoj meri individualis-tička i negatorska, koja je u talasima, od romantizma do kubizma, ponavljala svojenapade, sve dok nije potpuno rasparčala i uništila celu sferu umetnosti. Nestanakistorijske umetnosti, koja je bila deo interne komunikacije jedne elite i koja je zadruštvenu osnovu svoje polunezavisnosti imala donekle razigrane uslove koje suposlednji izdanci aristokratije uspevali da održe, takođe ukazuje na činjenicu da jekapitalizam prvi oblik klasne vladavine koji priznaje totalni nedostatak ontološkogkvaliteta; svoj smisao on nalazi samo u upravljanju ekonomijom, što ukazuje na gu-bitak svakog ljudskog umeća. Skladno jedinstvo baroknog ansambla, kojeg već dugonema u svetu umetničke kreacije, u izvesnom smislu oživljen je u današnjoj mahnitojpotrošnji celokupne dosadašnje umetnosti. Pošto su sve umetničke forme prošlostiprepoznate i priznate istorijski, a zatim retrospektivno reklasifikovane kao faze je-dinstvene „svetske umetnosti“, ta umetnost je postala deo globalne pometnje kojasama po sebi predstavlja neku vrstu barokne strukture višeg nivoa, strukture kojaapsorbuje i sam barok i sve njegove moguće reinkarnacije. Naime, po prvi put u isto-riji, umetnosti svih epoha i civilizacija mogu se sagledati i prihvatiti zajedno, a samačinjenica da je danas moguće sakupljati te umetničke suvenire i prebirati po njimaukazuje na kraj sveta umetnosti. U ovo doba muzeja, u kojem je umetnička komuni-kacija postala nemoguća, svi raniji umetnički izrazi prihvataju se na isti način: svieventualni problemi u komunikaciji s nekim od tih izraza pomračeni su današnjomnemogućnošću komunikacije u celini.190. Umetnost u fazi nestajanja – u procesu negacije, koji teži sopstvenom preva-zilaženju unutar istorijskog društva u kojem istorija još nije direktno življena – uisto vreme je umetnost promene i najčistiji izraz nemogućnosti promene. Što su nje-ne pretenzije veće, ona se sve više udaljava od svog ispunjenja. Umetnost je nužnoavangardna; u isto vreme, ona zapravo ne postoji. Ona je avangarda sopstvenog nes-tajanja.191. Dada i nadrealizam su dva događaja koji obeležavaju kraj moderne umetnos-ti. Iako su toga bili samo delimično svesni, oni su bili savremenici poslednje velikeofanzive revolucionarnog proleterskog pokreta; poraz tog pokreta, koji ih je zatekaou klopci umetničke sfere čiju su oronulost osuđivali, bio je glavni razlog njihove ne-pokretnosti. Dada i nadrealizam bili su istorijski povezani, ali i suprotstavljeni. U tajsukob bili su ugrađeni najznačajniji i najradikalniji dometi oba pokreta, ali u njemuse razotkrila i unutrašnja nedovoljnost njihove jednostrane kritike. Dada je pokušalada ukine umetnost, a da je ne ostvari; nadrealizam je hteo da ostvari umetnost, a da

54

je ne ukine. Kritička pozicija koju su kasnije razvili situacionisti pokazala je da suukidanje i ostvarenje umetnosti nerazdvojni aspekti prevazilaženja umetnosti.192. Spektakularna potrošnja koja je sačuvala kulturu prošlosti u zamrznutom obli-ku, sa svim ponavljanjima njenih negativnih aspekata, na planu kulture predstavljaotvoren izraz onoga što u svom totalitetu zapravo jeste: izricanje neizrecivog. Čak inajekstremnija destrukcija jezika zvanično se pozdravlja kao još jedan izraz razmet-ljivog pristanka na status quo, u kojem je sva komunikacija elegantno proglašenaodsutnom. Kritička istina te destrukcije – stvarni život moderne poezije i umetnosti– očigledno je potisnuta, jer spektakl, čija je funkcija da istoriju sahrani u kulturi,primenjuje sopstvenu strategiju promocije modernističkih pseudonoviteta. Tako jemoguće da se jedna škola nove književnosti, koja otvoreno priznaje da se ne baviničim drugim do kontemplacijom pisane reči radi nje sâme, dočeka kao nešto novo.U međuvremenu, uporedo s tvrdnjom da sama smrt komunikacije ima svoju poseb-nu lepotu, većina modernih tendencija u okviru spektakularne kulture – koja je uisto vreme najtešnje vezana za represivnu praksu ukupne društvene organizacije –pokušava da „kolektivnim projektima“ stvori kompleksno neoumetničko okruženjesačinjeno od istrgnutih elemenata; na primer, urbanistički projekti koji uključuju os-tatke stare umetnosti ili hibridne estetsko-tehnološke forme. Na planu spektakular-ne pseudokulture, to je izraz opšteg pokušaja razvijenog kapitalizma da preoblikujefragmentiranog radnika u „društveno integrisanu jedinku“ – tendencija koju odne-davno opisuju neki američki sociolozi (Rajsman, Vajt, itd.). (David Reisman; WilliamWhyte) U svim tim oblastima, cilj ostaje isti: preurediti društvo bez zajedništva.193. Od kada je postala roba, kultura teži da postane vodeća roba društva spektakla.Klark Ker (Clark Kerr), jedan od najistaknutijih ideologa tog trenda, izračunao jeda ceo proces proizvodnje, distribucije i potrošnje znanja već dostiže 29% američkogbruto nacionalnog proizvoda. On predviđa da će u drugoj polovini ovog veka kulturapostati vodeći sektor američke ekonomije, kao što je to u prvoj polovini veka bilaautomobilska industrija ili kao što je to u drugoj polovini prošlog veka bila železnica.194. Zadatak različitih oblasti znanja je da u procesu razvoja spektakularne misliodbrane jedno neodbranjivo društvo i tako ustanove opštu nauku lažne svesti. Tamisao je potpuno uslovljena činjenicom da ona ne može, niti želi da prizna svojumaterijalnu zavisnost od društva spektakla.195. Zvanična misao društvene organizacije pojavnosti i sâma je zamračena opštimnedostatkom komunikacije koji treba da odbrani. Ona ne shvata da je sukob u osnovisvega što postoji na ovom svetu. Specijalisti vlasti spektakla, vlasti koja je apsolutnau oblasti sopstvene jednosmerne komunikacije, apsolutno su korumpirani svojimiskustvom prezira i uspehom tog prezira; naime, oni za svoj prezir nalaze opravdanjeu svesti o tome do koje je mere pasivni posmatrač dostojan prezira.196. Pošto trijumf sistema spektakla otvara nove probleme, dolazi do nove podele za-dataka unutar specijalizovanemisli tog sistema. S jedne strane, spektakularna kritikadruštva spektakla, kojom se bavi moderna sociologija, usmerena je na istraživanjerazdvajanja pomoću konceptualnih i materijalnih instrumenata sâmog razdvajanja.S druge strane, različite discipline, u koje se ušančio strukturalizam, razvijaju apolo-

55

giju spektakla – ispraznu misao koja nameće zvaničnu amneziju u odnosu na celo-kupnu istorijsku praksu. Ali, lažno očajanje nedijalektičke kritike i lažni optimizamotvorene promocije sistema, jednako su podanički.197. Sociolozi koji su počeli da postavljaju pitanje uticaja modernog društvenog ra-zvoja na životne uslove (pre svega u SAD), prikupili su veliki broj empirijskih poda-taka, ali nisu uspeli da dosegnu pravu prirodu predmeta svog istraživanja: oni nisuvideli da je taj predmet, sam po sebi, kritika društva. Posledica toga je da svi oni kojiimaju iskrene reformističke namere mogu samo da apeluju na etičke standarde ilina zdrav razum ili na neke druge mere od kojih nijedna ne predstavlja odgovor naprobleme na koje ukazuju. Pošto njihov kritički metod nije svestan negativnosti kojaleži u srcu ovog sveta, on se fokusira na opisivanje i osudu celog niza negativnosti,koje zagađuju površinu sveta kao neka iracionalna, parazitska pošast. Ta revoltiranadobra namera, koja se čak i u sopstvenim moralističkim okvirima iscrpljuje u osu-di samo nekih eksternih posledica sistema, može sebe videti kao kritičku samo akoignoriše suštinski apologetski karakter svojih pretpostavki i metoda.198. Oni koji osuđuju sklonost društva obilja ka stvaranju otpada, kao nešto apsurdnoi opasno, ne shvataju pravu svrhu tog otpada. U ime ekonomske racionalnosti oninezahvalno napadaju vernog iracionalnog čuvara koji tu ekonomsku racionalnostčuva od kolapsa. Danijel Borstin, na primer, čija knjiga Slika (Daniel Boorstin, TheImage: A Guide to Pseudo-events in America, 1962) opisuje potrošnju spektakularnerobe u Americi, ne dospeva do pojma spektakla, jer misli da može da razdvoji privat-ni život i „poštenu robu“ od „incidenata“ koje osuđuje. On ne shvata da sâma robastvara zakone čija „poštena“ primena vodi ka odvojenoj realnosti privatnog života injegovom pokoravanju kroz društvenu potrošnju slika.199. Borstin opisuje ispade sveta koji nam je postao stran, kao da je reč o ispadi-ma stranim našem svetu. Kada u maniru moralnog ili psihološkog proroka osuđujevladavinu površnih slika kao proizvod „naših ekstravagantnih očekivanja“, on imprećutno suprotstavlja „normalnost“ života koji realno ne postoji ni u njegovoj knji-zi, niti u njegovom dobu. Pošto se pravi ljudski život koji Borstin evocira nalazi uprošlosti, uključujući tu i prošlost u vlasti religiozne rezignacije, on nikako ne možeda sagleda prave razmere dominacije koju današnje društvo postiže pomoću slika.Istina ovog društva je ništa manje nego njegova negacija.200. Sociologija koja misli da se odvojena industrijska racionalnost može izolovatiod društvenog života kao celine, lako može da proglasi tehnike reprodukcije i komu-nikacije nezavisnim od opšteg industrijskog razvoja. Tako Borstin zaključuje da jesituacija koju opisuje nastala nesrećnim i bezmalo slučajnim susretom jedne neume-rene tehnologije za projektovanje slika i neumerenog apetita ka senzacionalizmu da-našnje publike. To vodi ka tumačenju spektakla kao posledice neumerene čovekovesklonosti da bude posmatrač. Borstin ne vidi da prodor prefabrikovanih „pseudodo-gađaja“, koji inače kritikuje, izvire iz proste činjenice da ukupna stvarnost današnjegdruštvenog postojanja sprečava ljude da stvarnost doživljavaju neposredno. Pošto is-torija proganja moderno društvo kao bauk, pseudoistorija se mora širiti na svakomnivou, da bi sačuvala ugroženu ravnotežu sadašnjeg zamrznutog vremena.

56

201. Moderna tendencija ka strukturalističkoj sistematizaciji zasniva se na izričitojili prećutnoj pretpostavci da će to brzo zamrzavanje istorijskog vremena trajati več-no. Antiistorijska misao strukturalizma veruje u večno postojanje sistema, koji nijenastao i koji nikada neće nestati. Njegova iluzija da je celokupna društvena praksanesvesno određena prethodno uspostavljenim strukturama, počiva na neopravdanojanalogiji sa strukturnim modelima koje su razvile lingvistika i antropologija (ili čakmodelima korišćenim za analizu funkcionisanja kapitalizma), dakle, na modelimakoji su bili pogrešni čak i u izvornom kontekstu. Taj promašeni rezon izvire iz ogra-ničenog intelektualnog i imaginativnog potencijala akademskih funkcionera, koji sudo te mere posvećeni svom bogobojažljivom slavljenju sistema, da im ne ostaje ništadrugo nego da celu stvarnost grubo svedu na taj sistem.202. Da bismo razumeli strukturalističke kategorije, treba da imamo u vidu da te ka-tegorije, kao i one u drugim istorijskim društvenim naukama, odražavaju oblike iuslove društvenog postojanja. Kao što o nekoj osobi ne sudimo na osnovu onoga štaona misli o sebi, tako ni o nekom društvu ne možemo suditi ili mu se diviti polazećiod toga da je jezik kojim to društvo govori o sebi nužno istinit. „O tom periodu pro-mene ne možemo suditi na osnovu njegove svesti o toj promeni; naprotiv, ta svest semože shvatiti samo u svetlu kontradikcija materijalnog života.“ Strukture su deca vla-dajućeg poretka. Strukturalizam je misao potpisana od strane države, oblik misli kojipostojeće uslove spektakularne „komunikacije“ smatra apsolutnim. Njegov metod is-traživanja kodiranog sadržaja poruke, sam po sebi je tek odraz njegovog nekritičkogprihvatanja društva, u kojem komunikacija poprima oblik vodopada hijerarhijskihsignala. Strukturalizam ne uspeva da dokaže transistorijsku prirodu društva spek-takla; naprotiv, sâmo društvo spektakla, koje se nameće kao jedina stvarnost, jesteopravdanje frigidnog sna strukturalizma.203. Kritički koncept spektakla svakako se može izokrenuti u plitku formuludruštveno-političke retorike, pomoću koje bi se sve moglo objasniti i kritikovatiapstraktno, što bi samo osnažilo sistem spektakla. Jasno je da nas sâme ideje nemogu odvesti s one strane vladajućeg spektakla; u najboljem slučaju, one nasmogu odvesti samo s one strane postojećih ideja o spektaklu. Da bi zaista uništilispektakl, ljudi moraju staviti u pokret praktične sile. Kritička teorija spektakla nećebiti istinita sve dok se ne poveže s praktičnim silama negacije ovog društva; a tanegacija, nastavak revolucionarne klasne borbe, može postati svesna sebe samo akorazvije kritiku spektakla, teoriju o svom stvarnom položaju, o konkretnim uslovimasadašnjeg izrabljivanja, koja će osloboditi sav njen skriveni potencijal. Ta teorijaod radničke klase ne očekuje čuda. Ona vidi redefinisanje i ispunjenje proleterskihzahteva kao dugoročni cilj. Insistiranje na veštačkim razlikama između teorijskei praktične borbe – budući da formulacija i komunikacija koje ta teorija želi dapostigne nisu moguće bez rigorozne prakse – jeste zastor koji pomračuje i otežavaput kritičke teorije, ali i sudbinu praktičnog pokreta koji pokušava da deluje nadruštvenom planu.204. Kritička teorija mora da se izražava svojim jezikom – jezikom kontradikcija,koji je formalno i sadržajno dijalektički. Njena kritika je u isto vreme sveobuhvatna

57

i istorijska. To nije „nulta tačka pisanja“ već njena suprotnost. To nije negacija stila,već stil negacije.205. Sam stil dijalektičke teorije predstavlja skandal i uvredu važećih jezičkih stan-darda i senzibiliteta oblikovanog tim standardima, zato što koristi postojeće konceptesvestan njihove nestalnosti i nužnosti njihove destrukcije.206. Taj stil, koji u sebi nosi vlastitu kritiku, mora izražavati dominaciju sadašnje kri-tike nad celom njenom prošlošću. Način izlaganja dijalektičke teorije otkriva njennegativni duh. „Istina nije poput gotovog proizvoda na kojem se više ne vide tragovialata.“ (Hegel) Ta teorijska svest o kretanju, čiji tragovi moraju ostati vidljivi na njojsamoj, izražava se izokretanjem uobičajenih odnosa između koncepata i diverzijom(détournement) nad svim ranijim kritičkim dostignućima. Hegelova praksa izokreta-nja genitiva bila je izraz istorijske revolucije, iako samo na planu misli. Mladi Marks,nadahnut primerom Fojerbaha, koji je sistematski izokretao subjekat i predikat, nanajefektniji način je koristio taj pobunjenički stil, koji na „filozofiju bede“ odgovara„bedom filozofije“. Diverzija radikalizuje zaključke prethodne kritike, okamenjene uprihvaćene istine i tako pretvorene u laž. Kjerkegor je takođe namerno koristio tajmetod, iako ga je istovremeno i osuđivao: „Uprkos svim vašim trikovima i obrtima,kao što se pekmez uvek vraća u špajz, tako i vi završavate s nekom malom frazomkoja nije vaša, i koja podstiče uznemiravajuća preispitivanja.“ (Filozofski fragmenti)Kao što priznaje u istoj knjizi, ta upotreba diverzije podrazumeva distancu premasvemu što je postalo zvanična istina: „Još jedno zapažanje, povodom vaše primedbeda u svom izlaganju često koristim pozajmljene izraze. To ne poričem. U stvari, tosam radio namerno. U sledećem poglavlju knjige, ako ga uopšte napišem, nazvaću tajproblem njegovim pravim imenom i odenuti ga u odgovarajuću istorijsku odeždu.“207. Ideje se usavršavaju. Značenje reči igra veliku ulogu u tom usavršavanju. Plagi-jat je nužan. Napredovanje zavisi od njega. On se pripija uz piščevu rečenicu, koristinjen izraz, briše pogrešnu ideju i zamenjuje je ispravnom.1

208. Diverzija je suprotnost citatu, pozivanju na teorijski autoritet, već narušen sa-mom činjenicom da je postao citat – deo istrgnut iz svog konteksta i kretanja, a ukrajnjoj liniji i iz opšteg okvira svog doba, kao i iz konkretnog stava (ispravnog ilipogrešnog). Diverzija je fleksibilni jezik antiideologije. Ona se pojavljuje u komuni-kaciji koja zna da taj jezik ne može garantovati nikakvu izvesnost. To je jezik koji nemože i ne želi da bude potvrđen nekom prethodnom ili kritičkom referencom. Napro-tiv, njegova unutrašnja doslednost i praktična delotvornost su ono što daje vrednostjezgru starih istina koje ponovo stavlja u pokret. Diverzija je utemeljila svoj zadataksamo na sopstvenoj istini – istini sadašnje kritike.209. Diverzija otvoreno izražena u teoriji odbija svaku pomisao da bi ta teorija moglabiti autonomna. Da bi u domen sâme teorije uvela istu vrstu nasilne diverzije, kojaremeti i odbacuje svaki ustanovljeni poredak, diverzija stalno podseća na to da sâmateorija nema nikakav značaj, da se može ostvariti samo kroz istorijsku akciju i krozistorijsku korekciju stava o toj praksi.

1 Da bi ilustrovao prethodnu tezu, Debor citira Isidora Dikasa, Lotreamona, od reči do reči, ne navodeći izvor.Odlomak je iz Dikasovih Poezija. — Prim. prev.

58

210. Prava vrednost kulture može se postići samo negacijom kulture. To više ne smebiti samo kulturna negacija. Ona u izvesnoj meri ostaje na planu kulture, ali sadaima potpuno drugačije značenje.211. Izraženo jezikom suprotnosti, kritika kulture je sveobuhvatna kritika utoliko štoobuhvata kulturu kao celinu – sva njena saznanja i poeziju – i utoliko što se više neodvaja od kritike društva kao celine. Ta sveobuhvatna kritička teorija danas ide ususret sveobuhvatnoj društvenoj praksi.

59

9: Materijalizovana ideologija

„Samosvest postoji po sebi i za sebe samo ako postoji i za drugu samosvest. Drugimrečima, ona postoji samo ako je prepoznata i prihvaćena.“— Hegel, Fenomenologija Duha (1807)

212. Ideologija je temelj misli klasnog društva tokom istorije ispunjene sukobima.Ideologije nikada nisu bile pûka fikcija; one su iskrivljena svest o stvarnosti i zatosu, kao takve, bile realni faktor u proizvodnji realnih pogubnih posledica. Ta veza jeintenzivirana napredovanjem spektakla – materijalizacijom ideologije koju je doneouspeh autonomnog sistema ekonomske proizvodnje. Spektakl poistovećuje društvosa ideologijom, koja celu stvarnost oblikuje po sopstvenoj slici.213. Čim ideologija – ta apstraktna pretenzija ka univerzalnom i sve iluzije vezaneza nju – stekne priznanje u uslovima univerzalne apstrakcije i delotvorne diktatureiluzija koja preovlađuju u modernom društvu, ona više nije voluntaristička borbafragmentarnog, već njegov trijumf. Ideološke pretenzije poprimaju oblik zaravnjene,pozitivističke preciznosti: one više ne predočavaju mogućnost istorijskog izbora, većsamo diktat bespogovornih činjenica. Posebni nazivi ideologija se polako gube. Po-sebni ideološki oblici koji podupiru sistem svode se na „epistemološku osnovu“, kojasebe vidi kao nešto što nadilazi sve ideologije. Materijalizovana ideologija nema ime,kao što nema ni neki poseban istorijski program. Drugim rečima, istorija različitihideologija je završena.214. Ideologija, čija celokupna unutrašnja logika vodi ka onome što jeManhajm (KarlMannheim) nazvao „totalnom ideologijom“ – despotizmom jednog fragmenta, kojise nameće kao lažna svest o zamrznutom totalitetu, kao totalitarni pogled na svet –doživljava svoju kulminaciju u nepokretnom neistorijskom spektaklu. U tački svojekulminacije i ona se rastvara u društvu kao celini. Kada se to društvo i samo kon-kretno razgradi, ideologija – ta poslednja iracionalnost koja stoji na putu istorijskomživotu – takođe mora nestati.215. Spektakl je vrhunac ideologije jer on najpotpunije otkriva i izražava suštinu svihideoloških sistema: osiromašenje, porobljavanje i negaciju stvarnog života. Spektaklje materijalni „izraz razdvajanja i otuđenja između čoveka i čoveka“. To je „nova sna-ga obmane“, koja počiva na sistemu proizvodnje u kojem se „sa sve većom masomstvari, uvećava i otuđena sila kojoj su ljudi potčinjeni“. To je najviši stadijum ekspan-zije koja potrebu okreće protiv života. „Potreba za novcem je jedina stvarna potrebakoju moderni ekonomski sistem proizvodi i ujedno jedina potreba koju proizvodi.“(Ekonomsko-filozofski rukopisi) Hegelov opis novca kao „samopokretača života nečegšto je mrtvo“ (Jenska realfilozofija) proširuje spektakl na ceo društveni život.

60

216. Nasuprot projektu naznačenom u Tezama o Fojerbahu (ostvarenje filozofije krozpraksu, što nadilazi suprotnost između idealizma i materijalizma), spektakl zadržavasve ideološke crte materijalizma i idealizma, tako što ih predstavlja kao lažnu kon-kretnost svog univerzuma. Kontemplativni aspekt starogmaterijalizma, koji svet vidisamo kao predstavu, a ne kao aktivnost – i koji tako zapravo idealizuje materiju –ostvaruje se kroz spektakl u kojem su konkretne stvari automatizovani gospodaridruštvenog života. Obrnuto, snevana aktivnost idealizma u spektaklu se ostvarujekroz tehničko posredovanje znakova i signala, koji konačno materijalizuju apstrakt-ni ideal.217. Paralelu između ideologije i šizofrenije, o kojoj je govorio Jozef Gabel u Laž-noj svesti (Joseph Gabel, La Fausse Conscience,1962), treba posmatrati u kontekstu teekonomske materijalizacije ideologije. Društvo je postalo ono što je ideologija većbila. Potiskivanje prakse i antidijalektička lažna svest koja nastaje usled tog potiski-vanja, ispunjavaju svaki trenutak svakodnevnog života podređenog spektaklu. Tapodređenost sistematski uništava „sposobnost za susret“ i zamenjuje je društvenomhalucinacijom: lažnom svešću o susretu, „iluzijom susreta“. U društvu u kojem nikone može da prepozna onog drugog, niti da sam bude prepoznat, svaki pojedinac gubisposobnost da prepozna sopstvenu stvarnost. Ideologija je ovde kod kuće; razdvaja-nje je izgradilo njen svet.218. „Izgleda da su u kliničkoj slici šizofrenije“, piše Gabel, „najtešnje povezane de-zintegracija dijalektike totaliteta (s razdvajanjem svesti kao ekstremnim oblikom) idezintegracija dijalektike postajanja (s katatonijom kao ekstremnim oblikom).“ Za-tvorena u zaravnjeni univerzum, okružena ekranom spektakla koji je opčinjava, svestposmatrača opaža samo fiktivne sagovornike, koji je izlažu jednosmernommonologuo svojim robama i politici svoje robe. Spektakl se, u svom punom rasponu, pokazujekao „fenomen ogledala“ („signe du miroir“, kao u depersonalizaciji; prim. prev.). Onošto se u njemu vidi je dramatizacija iluzornog bekstva od opšteg autizma.219. Spektakl uništava granicu između sopstva i sveta, gazeći to sopstvo, sa svihstrana opkoljeno prisustvom-odsustvom sveta. Spektakl uništava i granicu izmeđuistinitog i lažnog, tako što neposredno doživljenu istinu potiskuje ispod konkretnogprisustva lažnog, iza kojeg stoji cela organizacija pojavnosti. Pojedinci koji pasiv-no prihvataju svoju podređenost otuđenoj svakodnevnoj realnosti tako se gurajuu ludilo, koje na tu sudbinu reaguje tako što traži oslonac u iluzornim magijskimtehnikama. Pravi izraz tog lažnog odgovora na komunikaciju na koju je nemogućeodgovoriti jeste potrošnja. Potrošačeva prinudna sklonost ka imitiranju je istinskiinfantilna potreba, uslovljena svim aspektima tog suštinskog lišavanja. Kao što kažeGabel, u opisu sasvim drugog nivoa patologije, „abnormalna potreba za predstavlja-njem kompenzuje se paničnim osećanjem postojanja na margini života“.220. Ako logika lažne svesti ne može da uistinu spozna sebe, potraga za kritičkomistinom o spektaklu mora biti istinska kritika. U praksi, ona mora da se bori međuostalim neprijateljima spektakla, ali tako što sa njima neće imati nikakve veze. Timešto bezglavo pristaju na bedne reformističke kompromise ili upuštaju u pseudorevo-lucionarne zajedničke akcije, svi oni koje goni apstraktna želja za neposrednim re-

61

zultatima, zapravo se pokoravaju zakonima vladajuće misli, usvajajući perspektivukoja ne priznaje ništa osim najnovijih vesti. Tako se isti delirijum javlja i u redovi-ma onih koji tvrde da mu se suprotstavljaju. Kritika koja teži da ode s one stranespektakla mora znati kako da čeka.221. Samooslobođenje našeg vremena je oslobođenje od materijalne osnove izokre-nute istine. Tu „istorijsku misiju uspostavljanja istine u svetu“ (Kritika Hegelove filo-zofije prava, varijacija) ne mogu da ostvare ni izolovani pojedinci, niti rascepkane imanipulisane mase. To može postići samo klasa koja je u stanju da ukine sve klase,tako što će svu vlast otuđenih oblika demokratije svesti na savete, u kojima praktič-na teorija potvrđuje samu sebe i sama procenjuje svoje akcije. To će biti moguće tekkada se pojedinci „neposredno povežu sa opštom istorijom“ (Nemačka ideologija), anjihov dijalog stekne sposobnost da postavlja sopstvene uslove.

(1967)

62

Predgovor za četvrto italijansko izdanje

Prevodi ove knjige, prvi put objavljene u Parizu krajem 1967, pojavili se u desetak zemalja; čestose dešavalo da se nekoliko prevoda pojavi na istom jeziku, kod konkurentskih izdavača; i skorosvi su bili loši. Svi prvi prevodi nigde nisu bili verni i tačni, sa izuzetkom portugalskog i moždadanskog. Prevodi objavljeni na holandskom i nemačkom bili su dobri u svojim drugim verzijama,iako je nemački izdavač tada propustio priliku da ispravi brojne štamparske greške. U Engleskoji Španiji trebalo je sačekati treće izdanje, da bi se videlo šta sam zaista napisao. Ipak, najgore jebilo u Italiji, gde je još 1968. izdavač De Donato objavio daleko najčudovišniji prevod, što je samodelimično bilo popravljeno s dva rivalska izdanja koja su usledila nešto kasnije. Povrh toga, PaoloSalvadori je pronašao odgovorne za taj ispad, upao u njihove prostorije i doslovno ih ispljuvao,što je sasvim prirodno za dobrog prevodioca kada naiđe na loše. Dovoljno je reći da je četvrtiitalijanski prevod, koji je uradio Salvadori, izvanredan.

Ta ekstremna manjkavost tolikih prevoda, koje, sa izuzetkom četiri ili pet najboljih, nisamodobrio, ne znači da je ovu knjigu teže razumeti nego bilo koju drugu koja je zaslužila da budenapisana. Takav tretman nije rezervisan prevashodno za subverzivnu literaturu, zato što falsi-fikatori tu makar ne moraju da strahuju da će ih autor izvesti na sud ili zato što bi netačnostipridodate tekstu mogle ohrabriti buržoaske i birokratske ideologe u njihovim pokušajima da gaospore. Nemoguće je prevideti činjenicu da je većina novijih prevoda, u bilo kojoj zemlji, čak ikada je reč o klasicima, urađena na sličan način. Plaćeni intelektualni rad normalno teži da sepokori zakonima industrijske proizvodnje dekadencije, u kojoj profit izdavača zavisi od brzineobavljenog posla i lošeg kvaliteta upotrebljenog materijala. Ta proizvodnja, tako gordo oslobođe-na od svakog privida brige za ukus javnosti – pošto je, finansijski usredsređena i zato uvek boljeopremljena i tehnološki, preuzela monopol nad celim tržišnim prostorom svojom nekvalitetnomponudom – u stanju je da sve besramnije manipuliše usiljenom potražnjom i opštim gubitkomukusa, kao glavnim posledicama svega toga u masi njenih klijenata. Bez obzira da li je reč o sta-novanju, teletini ili plodovima neukog duha lošeg prevodioca, glavna preokupacija, koja se takosuvereno nameće, postala je činjenica da se danas može brže i jeftinije dobiti ono za šta je kvali-fikovanom radu nekada bilo potrebno više vremena. Ipak, s druge strane, istina je da prevodiocidanas nemaju mnogo razloga da razbijaju glave nad značenjem neke knjige, a posebno da pret-hodno nauče jezik o kojem je reč, budući da skoro svi savremeni autori koji se danas objavljujuočigledno pišu u žurbi, iz straha da će ubrzo zastareti. Kakva je svrha prevođenja nečega što jeionako bilo uzalud napisano i što na kraju niko neće čitati? Ta naročita harmonija je onaj aspekt ukojem je spektakularni sistem dostigao savršenstvo, iako se u svakom drugom pogledu raspada.

Ipak, ta praksa današnjih izdavača ne može se primeniti na Društvo spektakla, koje zanimadrugačiju publiku, zbog drugačije namene. Knjiga ima raznih, ali one su danas podeljene mnogooštrije nego ranije. Mnoge se nikada i ne otvore; nekolicina se ispisuje na zidovima. Svoju po-pularnost i uverljivost ove druge duguju upravo tome što prezira dostojne instance spektakla ine govore o njima ili se na njih osvrću samo uzgred, s nekim banalnim zapažanjima. Pojedincikoji su spremni da rizikuju svoje živote zbog opisa određenih istorijskih događaja i njihove pri-

63

mene, poželeće, prirodno, da sami istraže dokumente, u rigorozno preciznim prevodima. Nemasumnje da se u sadašnjim uslovima višestruko povećane produkcije i prekomerno centralizovanedistribucije knjiga, u tom kvazitotalitetu, ogromna većina naslova pokazuje uspešnim ili, mno-go češće, neuspešnim, u prvih par nedelja po objavljivanju. To je ono na čemu sav taj izdavačkikrpež danas zasniva svoju politiku brzoplete proizvoljnosti i fait accompli (svršenog čina), kojaje možda sasvim primerena za one knjige o kojima će se pričati, svejedno kako i samo jednom.Te privilegije ovde nema i potpuno je uzaludno prevoditi moju knjigu na brzinu, zato što će tajzadatak uvek iznova preuzimati neki drugi ljudi, a loše prevode stalno smenjivati bolji.

Jedan francuski novinar1, koji je nedavno objavio prilično debelu knjigu, najavljivanu kaodelo koje bi moglo oživeti celokupnu idejnu debatu, nekoliko meseci kasnije je svoj neuspehobjašnjavao kao posledicu nedostatka čitalaca, a ne ideja. Onda je zaključio kako živimo u društvuu kojem više niko ne čita knjige i kako bi se Marks, kada bi danas objavio Kapital, jedne večeripojavio u nekom televizijskom programu posvećenom literaturi, da se već sutradan o njemu nebi govorilo ništa. Ta smešna greška zaudara na milje iz kojeg potiče. Ako bi neko danas objavioknjigu koja donosi istinsku kritiku društva, onda je jasno da bi se uzdržao od pojavljivanja nateleviziji, kao i na drugim, sličnim skupovima, tako da bi se o toj knjizi pričalo i posle deset ilidvadeset godina.

Iskreno, verujem da nema nikog na ovom svetu ko bi se mogao zainteresovati za moju knjigu,osim onih koji su neprijatelji postojećeg društvenog poretka i koji delotvorno rade s tih pozicija.Moju sigurnost u tom pogledu, teorijski dobro utemeljenu, potvrđuje iskustveno opažanje retkihi oskudnih kritika ili aluzija koje je knjiga izazvala među onima koji imaju ili se trude da steknuautoritet potreban da bi se u spektaklu govorilo javno, pred onima koji ostaju nemi. To šarenodruštvo stručnjaka za prividne rasprave, koje se i dalje, samo neumesno, naziva „kulturnim“ ili„političkim“, nužno je usvojilo logiku i kulturu sistema koji ih upošljava, ne samo zato što su zato bili izabrani već, iznad svega, zato što nikada nisu bili obučavani za nešto drugo. Među onimakoji su navodili knjigu da bi joj pridali neki značaj, do sada nisam primetio nikog ko bi rizikovaoda kaže, makar ukratko, o čemu je tu uopšte reč: tačnije, samo ih je zanimalo da ostave utisakkako je njima to svakako jasno. U isto vreme, oni koji su u njoj pronašli neku manu, kao danisu pronašli nijednu drugu, pošto ništa drugo nisu ni rekli. I uvek bi ta jedna mana kritičarubila dovoljna. Jedan zamera knjizi da se ne dotiče problema države; drugi joj zamera da ignorišepostojanje istorije; treći je odbacuje kao iracionalnu i nečuvenu pohvalu čiste destrukcije; četvrtije optužuje da je služila kao tajni vodič za sve vlade formirane posle njenog objavljivanja. Pedesetdrugih je odmah došlo do raznih neobičnih zaključaka, u istom snu razuma.2 I bez obzira da li supisali u časopisima, knjigama ili pamfletima sastavljenim ad hoc, svi su koristili taj ton mušičaveimpotencije, u nedostatku nečeg boljeg, naravno. S druge strane, koliko je meni poznato, svojenajbolje čitaoce ova knjiga danas nalazi u italijanskim fabrikama. Italijanski radnici – koji mogupružiti primer svojim drugovima iz ostalih zemalja, svojim nedolaženjem na posao, svojim divljimštrajkovima, koje ne mogu okončati nikakvi posebni ustupci, svojim lucidnim odbijanjem rada isvojim prezirom prema zakonu i prema svim etatističkim partijama – u svojoj praksi su dovoljnodobro shvatili o čemu je reč, tako da su im teze iz Društva spektakla mogle koristiti, čak i ako suih čitali samo u osrednjim prevodima.

1 Alain de Benoist (1943), francuski filozof, osnivač „Nove desnice“ (Nouvelle Droite).2 Aluzija na naslov Gojinog crteža, „San razuma rađa čudovišta“ (El sueño de la razón produce monstruos), iz

ciklusa Los Caprichos, 1797–1799.

64

Komentatori su se najčešće pravili kako ne znaju čemu bi mogla poslužiti neka knjiga kojune mogu svrstati u neku od kategorija intelektualne produkcije koje vladajuće društvo priznajei ako nije napisana iz ugla neke od specijalizovanih delatnosti koje to društvo ohrabruje. Takoje izgledalo da su namere autora skrivene. Ipak, u njima nije bilo ničeg tajanstvenog. U Pohoduna Francusku 1815, Klauzevic (Clausewitz) je primetio: „U svakoj strateškoj kritici, najvažnije jepostaviti se u položaj aktera; istina, to je često veoma teško. Većina strateških kritika potpuno binestala ili bi se svela na vrlo neznatne distinkcije u razumevanju kada bi pisci hteli ili mogli dase u mislima postave u sve okolnosti u kojima su se nalazili akteri.“

Godine 1967. hteo sam da Situacionistička internacionala (SI) dobije teorijsku knjigu. U tovreme SI je bila ekstremistička grupa koja je najviše doprinela povratku revolucionarne borbe umoderno društvo. Bilo je lako primetiti kako se ta grupa, koja je odnela pobedu na planu kritičketeorije i veštomanevrisala na terenu praktične agitacije, približava vrhuncu svoje istorijske akcije.Tako se ukazala potreba za knjigom koja će biti na raspolaganju u previranjima koja će ubrzouslediti, ali koja će nastaviti da živi i posle njih, u dužem periodu subverzivnog delovanja koje suti nemiri otvorili.

Dobro je poznata sklonost ljudi da beskorisno ponavljaju pojednostavljene fragmente starihrevolucionarnih teorija, čija im izlizanost ostaje skrivena, usled proste činjenice da nikada nisu nipokušali da ih primene u bilo kakvoj delotvornoj borbi za preobražaj uslova u kojima zatiču sebe;zato ništa bolje ne shvataju ni kako su te teorije mogle da se, s promenljivom srećom, praktičnoprimene u sukobima iz drugih vremena. Uprkos tome, kada se tom pitanju priđe hladne glave,jasno je da oni koji zaista žele da uzdrmaju postojeće društvo moraju formulisati teoriju kojato društvo temeljno objašnjava ili koja makar ostavlja utisak da može pružiti zadovoljavajućeobjašnjenje. Čim se neka takva teorija malo proširi, pod uslovom da je to praćeno sukobima kojinarušavaju javni mir, čak i pre nego što bude ispravno shvaćena, sveprisutno nezadovoljstvobiće samo još jače i ogorčenije zbog maglovite svesti o tome da uopšte postoji neka teorija kojaosuđuje postojeći poredak. Posle toga, kada s gnevom započnu rat za slobodu3, svi proleteri ćemoći da postanu stratezi.

Nema sumnje da neka opšta teorija, koja pred sobom ima takav cilj, nikako ne sme dopustitisebi da deluje pogrešno već na prvi pogled i da se zato ne sme izložiti riziku da se nađe u ra-skoraku s kasnijim razvojem događaja. Ali, ona isto tako mora biti i potpuno neprihvatljiva. Napotpuno zaprepašćenje svih onih koji samo središte postojećeg sveta smatraju dobrim, ona gamo-ra pokazati lošim, upravo zato što uspeva da otkrije pravu prirodu tog sveta. Teorija spektaklazadovoljava oba uslova.

Najveća vrlina ispravne kritičke teorije jeste to što sve ostale odmah čini smešnim. Tako su1968, kada nijedna druga organizovana struja – koje su, u pokretu negacije kojim je započelopropadanje tadašnjeg oblika vlasti, samo branile sopstvenu zaostalost i svoje sitne interese – nijeraspolagala knjigom moderne teorije, niti je bila u stanju da prepozna bilo šta moderno u klasnojvladavini koju je pokušavala da zbaci, situacionisti mogli da izlože jedinu teoriju zastrašujućemajske pobune; oni su bili i jedini koji su govorili o novim, gorućim problemima, koje niko druginije ni spominjao. Ko plače nad konsenzusom? Mi smo ga uništili. Cosa fatta capo ha.4

3 Aluzija na Sen Žista, „Rat za slobodu se mora voditi s gnevom“. U pismu Paolu Salvadoriju, od 7. februara 1979,Debor objašnjava: „Gnev nije rabbia (bes): on je nešto manje nasilan; on je opravdaniji.“

4 Približno: rešena stvar, „šta je učinjeno, učinjeno je“. Izreka koju navodi Dante u Paklu, pevanje xxviii, stihovi106–109 („što bi, bi“, u prevoduMihovila Kombila, Nolit; Beograd, 1974). Pripisuje se firentinskom političaru Moski dei

65

Petnaest godina ranije, 1952, četvoro ili petoro ne baš uglednih osoba iz Pariza, rešilo je daistraži zastarevanje umetnosti. Zahvaljujući srećnoj posledici odvažnog napredovanja tim putem,izgledalo je da su stare linije odbrane, o koje su se razbili prethodni napadi društvene revolucije,probijene i prevaziđene. Ukazala se prilika za nov napad. Prevazilaženje umetnosti bilo je taj„severozapadni prolaz“ geografije pravog života, za kojim se toliko često tragalo duže od jednogveka, posebno od početka samouništenja moderne poezije. Prethodni pokušaji, u kojima su semnogi istraživači izgubili, nikada nisu vodili direktno ka toj perspektivi. Verovatno je to bilozato što su u starom domenu umetnosti još uvek nalazili nešto vredno pljačke, ali, iznad svega,i zato što se činilo da barjakom revolucije već mašu neke druge, mnogo vičnije ruke. Ali, tajcilj nikada nije pretrpeo tako potpun poraz, niti je bojno polje ikada izgledalo tako pusto, kao učasu kada smo se mi rasporedili na njemu. Mislim da podsećanje na te okolnosti može najboljeobjasniti ideje i stil Društva spektakla. Ako se neko uopšte potrudi da pročita ovu knjigu, mislimda će se složiti da petnaest godina koje sam proveo razmišljajući o uništenju države, nisam niprespavao, niti proćerdao.5

U ovoj knjizi nema ni jedne reči koju bi trebalo promeniti; osim tri ili četiri slovne greške, ništadrugo nije ispravljeno u desetak kasnijih izdanja, koliko ih je bilo u Francuskoj. Laskam sebi daspadam među retke savremene primere osobe koja je pisala, a da je događaji nisu odmah opovr-gli, i to ne stotinu ili hiljadu puta, kao druge, nego nijednom. Ne sumnjam da će potvrda na kojunailaze sve moje teze potrajati do kraja ovog veka, a verovatno i duže. Razlog je jednostavan:shvatio sam konstitutivne faktore spektakla, „u okviru opšteg kretanja i, samim tim, s njihoveefemerne strane“.6 Drugim rečima, sagledao sam celinu istorijskog kretanja koje je moglo izgra-diti ovaj poredak, koji sada počinje da se raspada. U tom smislu, jedanaest godina koje su prošleod 1967, čije sam sukobe upoznao izbliza, bile su samo trenutak u neminovnom ishodu onogašto je bilo napisano, iako su, unutar samog spektakla, te godine bile ispunjene pojavom i smenji-vanjem šest ili sedam generacija mislilaca, od kojih je svaka bila konačnija od prethodne. U tomperiodu, spektakl nije radio ništa drugom osim što je bio još verniji svom pojmu, dok se stvarnipokret njegove negacije samo širio, sve više i sve intenzivnije.

Zapravo je na samom društvu spektakla bilo da doda nešto ovoj knjizi, iako verujem da za timenije bilo potrebe: za još jačim i uverljivijim dokazima i primerima. Mogli smo da vidimo kako sefalsifikovanje zgušnjava i srozava do proizvodnje najtrivijalnijih izmišljotina, kao lepljiva maglanagomilana iznad tla svakodnevnog života. Videli smo kako tehnička i ekonomska kontrola ljudii prirodnih sila stremi apsolutu i ide čak do „telematskog“ (informatičkog) ludila, dok se njenegreške uvećavaju istom brzinom kao i njena sredstva. Videli smo kako se državna laž razvija posebi i za sebe, potpuno zanemarivši svoju kontradiktornu vezu sa istinom i uverljivošću, takoda je mogla zaboravljati na sebe i menjati se iz časa u čas. Italija je nedavno bila u prilici da sezamisli nad tom tehnikom, u vreme otmice i ubistva Alda Mora, kada je ova dostigla vrhunac, alikoji će uskoro biti prevaziđen, ne samo ovde već svuda. Verzija italijanskih vlasti, koju su brojnenaknadne izmene više pogoršale nego ojačale, a svi komentatori bili dužni da javno prihvate, nije

Lambertiju (Mosca dei Lamberti, kraj XII veka, do 1243), koji je na većanju o tome da li se treba osvetiti protivničkomtaboru, navodno rekao: „Oni koji razmatraju sve, nikada neće rešiti ništa. Cosa fatta capo ha!“

5 Diverzija (détournement) odlomka iz Makijavelijevog pisma Frančesku Vetoriju (Francesco Vettori), od 10.decembra 1513, povodom Vladara: „Ako neko bude čitao ovo delo, primetiće da petnaest godina koje sam proveoproučavajući državničko umeće nisam ni prespavao, niti proćerdao.“

6 Marks, Pogovor za drugo nemačko izdanje Kapitala, 1873.

66

bila uverljiva nijednog sekunda. U nju nije ni trebalo poverovati već je samo trebalo da stoji uizlogu, kao jedina roba, da bi onda sve bilo zaboravljeno, baš kao i neka loša knjiga.

Bila je to mitološka opera s grandioznom scenskom mašinerijom, čiji su teroristički junaci za-pravo lisci koji hvataju plen u klopku, lavovi koji se ne plaše nikoga, sve dok taj plen drže u šaci,ovčice koje iz tog udara nisu izvukle ni najmanju sitnicu koja bi mogla naškoditi režimu kojemse navodno suprotstavljaju. Rečeno nam je kako su „crvene brigade“ imale sreću da se nose snajnesposobnijom policijom na svetu i da su se, pored toga, lako infiltrirale u njene najviše sfere.To objašnjenje nije baš dijalektičko. Pobunjenička organizacija koja neke svoje članove dovodiu kontakt s državnim bezbednosnim službama, u koje ih uvodi godinama ranije, gde ovi lojalnoobavljaju svoju dužnost, sve do velike prilike, morala bi imati u vidu da i manipulatori ponekadbivaju izmanipulisani; zato ne bi smela da pati od te olimpske sigurnosti u sopstvenu nekažnji-vost, karakteristične za vrhovnog komandanta „crvenih brigada“. Ali, italijanska vlada je naumilanešto bolje, uz zdušno odobravanje svojih pristalica. I ona je, kao i druga strana, planirala infil-traciju agenata svojih specijalnih službi u tajnu terorističku mrežu, gde bi ovima bilo još lakše danapreduju do samog vrha i sruše svoje nadređene, kao što su to nekada za račun carističke Ohraneuradili Malinovski (Malinowski), čovek kome je uspelo da prevari čak i lukavog Lenjina, i Avez,koji je, kada se jednom našao u vrhu „borbene organizacije“ Partije socijalista-revolucionara, toiskoristio da bi organizovao ubistvo premijera Stolipina. Samo jedna nesrećna okolnost ometadobru volju države: njene specijalne službe počele su da se raspadaju. Sve do sada, nijedna tajnaslužba nije bila demontirana, kao, recimo, neki džinovski tanker nasukan u priobalnim vodamaili neka industrijska postrojenja u Sevesu.7 Zadržavajući svoje arhive, doušnike i aktivne oficire,tajna služba jednostavno menja ime. Tako je u Italiji SIM (Servizio Informazioni Militare), Vojnaobaveštajna služba fašističkog režima, poznata po sabotažama i ubistvima u inostranstvu, poddemohrišćanskim režimom postala SID (Servizio Informazioni Difesa; Bezbednosno-obaveštajnaslužba). A kada je neka vrsta foto-robota doktrine „crvenih brigada“ – bedna karikatura onoga štobi trebalo da misle i čine oni koji zagovaraju ukidanje države – bila kompjuterski programirana,jedan lapsus (ako je istina da te mašine zavise od nesvesnog onih koji ih hrane podacima) učinioje da isti inicijali, SIM, znače „Stato imperialista delle multinazionali“ (Imperijalistička državamultinacionalnih kompanija), što je onda bilo pripisano pseudokonceptu koji „crvene brigade“automatski ponavljaju. Ta SID, ogrezla u italijanskoj krvi, morala je nedavno biti raspuštena, za-to što je, po naknadnom priznanju same države, još od 1969. organizovala i direktno izvela –najčešće, iako ne i uvek bombama – taj dugački niz pokolja, koji su, u zavisnosti od sezone, bilipripisivani anarhistima, neofašistima i situacionistima.8 U času kada „crvene brigade“ obavlja-

7 Seveso, grad u Italiji, nadomak Milana. Misli se na industrijsku nesreću, od 10. jula 1976, kada je iz jednehemijske fabrike, kasnije zatvorene, u vazduh ispušteno nekoliko kilograma TCDD dioksina.

8 Navođenje situacionista u ovom kontekstu nije preterivanje, što možda treba napomenuti, zbog onih komenta-tora SI iz akademskog i umetničkog miljea, po pravilu pošteđenih bilo kakvih rizika, koji su ovaj i još neke Deborovekasnije tekstove svrstavali u kategoriju „paranoidnih“ (Povodom ubistva Žerara Lebovisija, 1984; Komentari o društvuspektakla, 1988). U Francuskoj i Italiji policija je rutinski pratila članove SI i njene simpatizere, još od 1966. i Strazbur-škog skandala (pamflet „Beda studentskog života“), a naročito od 1968, kada je, po okončanju pobune, praktično celagrupa morala da napusti Francusku. Glavni pomagač SI i Deborov bliski prijatej, Žerar Lebovisi, ubijen je iz zasede1984 (Gérard Lebovici, filmski producent, osnivač izdavačke kuće Editions Champ Libre, koja je trebalo da bude „Gal-limard revolucije“), dok su Debor i Đanfranko Sangvineti (videti dalje u tekstu), tokom sedamdesetih i osamdesetihgodina, više puta bili primoravani na izgnanstvo. Prisustvo situacionista, kao zakletih neprijatelja države, ne samou policijskim dosijeima, već i u popularnoj svesti tog vremena, beleže i neki poznati filmovi, kao što je „Istraga nadbesprekornim građaninom“, Elija Petrija (Elio Petri, Indagine su un cittadino al di sopra di ogni sospetto, 1970; scena

67

ju potpuno isti posao, koji ovog puta ima mnogo veću operativnu vrednost, SID ne može da sebori protiv njih, zato što je raspuštena. Kod tajne službe dostojne svog imena, i njeno raspušta-nje je tajno. Ne možemo proceniti koliki je deo jedinica dobio priliku za časno povlačenje, kaoni šta je pripisano „crvenim brigadama“, a šta možda pozajmljeno iranskom Šahu, kao u slučajupodmetanja požara u jednom bioskopu u Abadanu. Isto tako ne možemo znati ni koliki je deo dis-kretno likvidirala sama država, verovatno zgrožena saznanjem da su njene instrukcije ponekadbile prekoračene i za koju se zna da će bez oklevanja pobiti Brutove sinove9 da bi se njeni zakonipoštovali, pošto je njeno beskompromisno odbijanje da razmisli o pružanju makar minimalnihustupaka radi spasavanja Alda Mora, konačno dokazalo da još uvek poseduje sve nepokolebljivevrline republikanskog Rima.

Đorđo Boka (Giorgio Bocca), koji se smatra najboljim analitičarem italijanske štampe i koji je1975. prvi naseo na Cenzorov Realistički izveštaj10, povukavši za sobom u istu grešku celu nacijuili makar onaj kvalifikovani sloj koji piše za novine, nije se obeshrabrio u obavljanju svog poslazbog te nesrećne demonstracije sopstvene gluposti. I možda je pravi blagoslov za njega što je totada bilo dokazano naučnim eksperimentom, zato što bismo u suprotnom bili sigurni da je samoiz podmitljivosti ili straha mogao 1978. napisati knjigu Moro: Una tragedia italiana (Moro: Jednaitalijanska tragedija), u kojoj žuri da proguta doslovno sve mistifikacije puštene u opticaj i daonda ih izbljuje nazad, preporučujući ih kao izvrsne. Samo jednom se prisetio glavnog pitanja,koje je, naravno, postavio naglavačke, kada je napisao:

„Stvari danas stoje drugačije; s crvenim terorom iza sebe, ekstremističke radničke frakcije mo-gu se suprotstaviti ili pokušati da se suprotstave politici sindikata. Svako ko je prisustvovao ne-kom radničkom skupu, u fabrikama kao što je Alfa Romeo iz Arezea, mogao je da vidi kako grupaekstremista, ne veća od stotinu pojedinaca, može zauzeti prve redove i izvikivati optužbe i uvredena račun Komunističke Partije, koje ova mora da trpi.“

Za revolucionarne radnika nema ničeg normalnijeg od toga da vređaju staljiniste, čime stičupodršku skoro svih svojih drugova. Oni žele revoluciju. Zar na osnovu dugog, prethodnog iskus-tva nisu naučili da je prvi korak u tom pravcu isključivanje staljinista sa sastanaka? Pošto to nisubili u stanju da urade 1968. u Francuskoj i 1975. u Portugaliji, revolucija nije uspela. Besmislenoje i odvratno podmetati kako „ekstremističke radničke frakcije“ ne bi mogle doći do te neophod-ne tačke bez terorista „iza sebe“. Naprotiv, to se desilo zato što je veliki broj italijanskih radnikaodbacio politiku staljinističkih sindikata, koju sada sprovode „crvene brigade“, čiji nelogični islepi terorizam za njih može biti samo smetnja. Masovni mediji su onda iskoristili priliku da tupolitiku, bez trunke dileme, prepoznaju u veštom rasporedu radničkih trupa i njihovim proble-

saslušanja uhapšenih studenata). Ipak, treba imati u vidu da je SI bila raspuštena još 1972, da je nije smenila nijednadruga grupa, čak ni najlabavija, i da njeni bivši članovi sigurno nisu privlačili toliku policijsku i medijsku pažnju kaoneke ultralevičarske terorističke organizacije, naročito Crvene brigade i RAF.

9 Makijaveli, Vladar : „Onaj ko zavede tiraniju, a ne ubije Bruta ili ko osnuje republiku, a ne ubije Bruta i njegovesinove, neće vladati dugo.“ Još jedna aluzija koju Debor otkriva italijanskom prevodiocu, Paolu Salvadoriju, u pismuod 7. februara 1979.

10 Cenzor, Istinoljubivi izveštaj o poslednjoj šansi za spas kapitalizma u Italiji (Censor, Rapporto veridico sulle ultimaopportunita di salvare il capitalismo in Italia), samizdat, avgust 1975. Autor je zapravo Đanfranko Sangvineti (Gianfran-co Sanguinetti), bivši član SI i Deborov najbliži saradnik do 1980. Pamflet je predstavljen kao delo anonimnog „bogatogindustrijalca“, bliskog vrhu demohrišćanske vlasti („Cenzor“) i donosi detaljnu analizu italijanske političke scene, izugla vladajuće elite, kao i njenih pravih aspiracija. Niko nije primetio falsifikat; štampa, predvođena Bokom, mesecimaje spekulisala o navodima iz Izveštaja i njegovom autoru, da bi u decembru iste godine Sangvineti javno izneo njegoveprave namere. Ubrzo je, pod pritiskom vlasti, morao da napusti Italiju. Najveći književno-politički skandal u istorijiItalije posle Drugog svetskog rata.

68

matičnim vođama. Boka insuinira kako su staljinisti morali da trpe te uvrede, koje su uvelikozaslužili svuda u poslednjih šezdeset godina, zato što bi ih u suprotnom fizički napali teroristi,koje su autonomni radnici držali u rezervi. To je samo posebno glupa bokaserija („boccasserie“,po samom Boki, „bokovština“; prim. prev.), budući da svako zna da su u to vreme i mnogo kasnije„crvene brigade“ dobro pazile da staljiniste ne napadaju lično. Iako žele da ostave takav utisak,„crvene brigade“ ne biraju svoje periode aktivnosti i svoje žrtve slučajno i po ličnom nahođenju.U takvoj klimi, neizbežno se proširuje periferni sloj za iskreni terorizam manjih razmera, kojise manje ili više nadzire i privremeno toleriše, kao ribnjak u kojem se krivac uvek može uhva-titi i poslužiti na tanjiru; ali, „udarne snage“ glavnih intervencija mogle su se sastojati samo odprofesionalaca, kao što potvrđuje svaki detalj njihovog stila.

Italijanski kapitalizam i njegova vladajuća garnitura imaju veoma podeljena mišljenja o zaistavitalnom i izuzetno neizvesnom pitanju upotrebe staljinista. Neki moderni sektori krupnog pri-vatnog kapitala su odlučno skloni tome ili su to bili; drugi, koje podržavaju mnogi menadžeriiz redova polunacionalizovanog preduzetničkog kapitala, imaju negativniji stav. Najviši državnipersonal raspolaže velikim prostorom za autonomnije manevrisanje, zato što su odluke kapeta-na starije od volje brodovlasnika kada brod tone, ali je podeljen između sebe. Budućnost svakogklana zavisi od toga kako će nametnuti svoje interese, dokazujući ih u praksi. Moro je verovao u„istorijski kompromis“, to jest, u sposobnost staljinista da konačno skrše pokret revolucionarnogradništva. Druga struja, koja je u ovom trenutku u poziciji da izdaje naređenja nadzornicima „cr-venih brigada“, nije verovala u to ili je makar verovala da staljiniste, zbog bednih usluga koje bimogli pružiti, na šta bi ionako pristali, ne treba preterano štedeti već da ih treba batinati još jače,da se ne bi suviše osokolili. Videli smo da ta analiza nije bila bez vrednosti: kada je Moro otet, uprvom napadu na „istorijski kompromis“, koji je na kraju legalizovan parlamentarnim ukazom,staljinistička partija je nastavila da se pravi kako veruje u nezavisnost „crvenih brigada“. Zarob-ljenik je održavan u životu onoliko dugo koliko je trebalo produžiti poniženje i sramotu prijatelja,koji su trpeli ucenu plemenito se čudeći šta ti nepoznati varvari uopšte očekuju od njih. Zato jesve okončano čim su staljinisti pokazali zube i javno aludirali na zakulisne manevre, a Moro jeumro prevaren. Ali, „crvene brigade“ imaju drugu funkciju, od mnogo opštijeg interesa, a to jeda zbune ili diskredituju proletere koji se zaista pobune protiv države, a jednog dana će možda ilikvidirati one najopasnije među njima. Staljinisti odobravaju tu ulogu, zato što im to pomaže uobavljanju njihovog teškog zadatka. Oni ograničavaju ispade strane koja se pokazuje štetnom ponjih, tako što u ključnim trenucima javno iznose uvijene insinuacije, kao i glasnim i jasnim pret-njama u pregovorima s državnim vlastima. Njihovo oružje odvraćanja jeste to što bi u svakomtrenutku mogli reći sve što znaju o „crvenim brigadama“, od samog početka. Ali, svakome je jas-no da to oružje ne mogu upotrebiti, a da ne unište „istorijski kompromis“ i da zato iskreno žele dau toj stvari ostanu diskretni, kao i u slučaju operacija nekadašnje SID. Šta bi bilo sa staljinistimaako izbije revolucija? Zato se i dalje ritaju, ali ne previše. Deset meseci posle otmice Alda Mora,kada su iste nepobedive „crvene brigade“ po prvi put ubile jednog staljinističkog sindikalistu,takozvana Komunistička Partija je odmah reagovala, ali na čisto protokolarnom terenu, naime,tako što je zapretila svojim saveznicima ne bi li je ovi konačno uvažili kao partiju koja je svakakolojalna i konstruktivna, ali koja će uskoro biti na strani većine, a ne samo strana u okviru većine.

69

Kao što kašeta uvek smrdi na ribu11, tako će i staljinisti uvek biti u svom elementu kada seoseti zadah prikrivenog državnog zločina. Zašto bi oni bili pošteđeni toga, u atmosferi pregovorau vrhu italijanske državne vlasti, s nožem u rukavu i bombom ispod stola? Zar to nije stil u kojemsu se rešile razmirice između Hruščova i Berije, Nađa i Kadara, Maoa i Lin Piaoa? Najzad, vođeitalijanskog staljinizma i sami su u mladosti bili koljači, u vreme prvog „istorijskog kompromisa“,kada su, za račun demokratske španske republike i zajedno sa ostalim službenicima Kominterne,izveli kontrarevoluciju 1937. Tada su njihove sopstvene „crvene brigade“ otele Andresa Nina12 iubile ga u nekom od tajnih zatvora.

S tim žalosnim činjenicama mnogi Italijani su se upoznali iz prve ruke, dok ih je mnogo višeodmah uzelo u obzir. Ali one nikada nisu obelodanjene, zato što prvi nisu imali načina da tourade, a drugi volje. Ipak, na ovom nivou analize, treba podsetiti na „spektakularnu“ politikuterorizma, nasuprot onome što vulgarno, a opet uvijeno, ponavljaju mnogi novinari i profesori,kako su teroristi ponekad vođeni željom da se o njima priča. Italija je zbir društvenih kontradik-cija celog sveta i sada pokušava da, na dobro poznat način, u jednoj zemlji ujedini represivnuSvetu Alijansu klasne vladavine, buržoaske i birokratsko-totalitarne, koja već otvoreno deluje naceloj površini zemlje, u ekonomsku i policijsku solidarnost svih država, iako, opet, ne bez odre-đenih razmirica i izmirivanja računa na italijanski način. Pošto je na trenutak bila najrazvijenijazemlja koja se najviše približila proleterskoj revoluciji, Italija je i najmodernija laboratorija me-đunarodne kontrarevolucije. Druge vlade, rođene u prespektakularnoj buržoaskoj demokratiji, sdivljenjem gledaju na italijansku vladu zbog hladnokrvnosti koju uspeva da zadrži, iako je iakoje sa svih strana izložena poniženjima, kao i zbog smirenog dostojanstva s kojim se valja u blatu.To je lekcija koju će u dužem periodu morati da primenjuju i kod kuće.

U stvari, vlade i brojne podređene sile koje im pomažu, svuda nastoje da postanu umerenije.Već se zadovoljavaju time da svoje vratolomno i panično upravljanje procesom koji postaje svečudniji i kojim očajnički pokušavaju da ovladaju, prikažu kao mirno i rutinsko obavljanje tekućihposlova. Slično njima, zahvaćena vihorom vremena, spektakularna roba je prošla kroz zapanjuju-ći obrt u toj vrsti lažnog opravdanja. Ona je nekada, kao izuzetna dobra – ključ za neki nadmoćni

11 U pismu Paolu Salvadoriju od 7. februara 1979, Debor predlaže ovome da pronađe neki italijanski pandanfrancuskom, „La caque sent toujours le hareng“ („kašeta uvek smrdi na haringu“). Rešenje iz Arkzinovog izdanja(videti bibliografiju), sa svojim dalmatinskim prizvukom, ovde je sasvim dobro poslužilo. Debor dalje objašnjava nekenijanse te fraze, koje u prevodu ipak izostaju: „Pronađi neki italijanski ekvivalent, ali to mora biti nešto uvredljivo ivulgarno. Na francuskom, ’haringa’ znači i ’makro’, svodnik. Kakva lepa slika za staljiniste!“

12 Andrés Nin ili Andreu Nin i Pérez, 1892–1937. Vođa POUM, Partido Obrero de Unificación Marxista (Radničkapartija ujedinjenih marksističkog ujedinjenja), nezavisne marksističke partije, u čijim su se redovima borili i DžordžOrvel (George Orwell) i nadrealista Benžamen Pere (Benjamin Péret). Najveće žrtve republikansko-komunističkog(staljinističkog) puča iz maja 1937, čija su glavna meta ipak bili anarhisti, ali suviše brojni i uticajni da bi se moglidirektno likvidirati. Ipak, i oni su bili primorani da usvoje novu „realističku“ politiku republikanske koalicije, koja jenajviše zavisila od pomoći Sovjetskog Saveza. Prethodno su, iako ne tako jedinstveno i izričito kao POUM, smatralida se revolucija i borba protiv fašista moraju voditi uporedo, umesto da se ratni ciljevi svedu samo na ovo drugo, aeventualna revolucija ostavi za period posle uspostavljanja stabilnog demokratskog poretka. Ta nova politika bila jedirektiva Kominterne i uslov za dobijanje sovjetske pomoći u naoružanju i oficirskom kadru. Iako su u slučaju Španijespoljašnji razlozi bili preteški i presudni, Orvel je u toj politici video glavni unutrašnji razlog republikanskog poraza:ljudi su izgubili motivaciju; umesto da se bore i rizikuju sve za nešto novo, ostalo im je samo da odvrate fašističkuopasnost i praktično se vrate na odnose pre izbijanja rata. (Kataloniji u čast, 1938; Sjećanje na Španjolski građanskirat, 1942; George Orwell, Odabrana djela, knjiga br. 5 , August Cesarec, Zagreb, 1983.) U pismu Bretonu, od 7. marta1937, direktno sa aragonskog fronta, Benžamen Pere potvrđuje Orvelovu ocenu o ulozi staljinista, nekoliko mesecipre sukoba iz maja 1937, kada je razdor postao očigledan, ali objašnjava i svoje razloge za prelazak u anarhističkumiliciju, zbog konfuznog i kontradiktornog ponašanja POUM u mnogim drugim pitanjima.

70

ili čak elitistički oblik egzistencije – predstavljala sasvim normalne i obične stvari: automobil,cipele, doktorat iz sociologije. Spektakularna roba danas mora da kao normalne i bliske stvaripredstavlja ono što je postalo sasvim neobično. Da li je to zaista hleb? Vino? Paradajz? Jaje? Ku-ća? Grad? Ne, sigurno, zato što je niz unutrašnjih promena, kratkoročno ekonomski korisnih zaone koji kontrolišu sredstva za proizvodnju, uspeo da zadrži ime i dobar deo izgleda tih stvari, aliih je lišio njihovog ukusa i sadržaja. Ipak, stalno nas uveravaju kako razna potrošačka dobra ne-sumnjivo odgovaraju svojim tradicionalnim imenima, a kao dokaz se navodi to što ničeg drugog inema, tako da je poređenje postalo nemoguće. Kao što danas samo nekolicina ljudi zna gde trebapotražiti ono izvorno u mestima koja još uvek postoje, tako i lažno može legalno preuzeti imeistinitog, koje je izumrlo. Isti princip koji vlada hranom i ljudskim staništem, proteže se svuda,sve do knjiga i najnovijeg privida demokratske rasprave, koji spektakl nalazi za shodno da namprikaže.

Suštinska protivrečnost spektakularne dominacije zahvaćene krizom jeste u tome što nije uspe-la tamo gde je bila najjača, u nekim prostim materijalnim zadovoljstvima, koja isključuju mnogadruga zadovoljstva, ali za koja se mislilo da su dovoljna u stalnom obnavljanju privrženosti masaproizvođača-potrošača. Upravo ta materijalna zadovoljstva spektakl je zagadio i prestao da ispo-ručuje. Društvo spektakla je svuda počelo u prinudi, prevari i krvi, ali je obećavalo bolje dane.Verovalo je da ga ljudi vole. Sada više ne obećava ništa. Ono više ne kaže: „Ono što je prividno jedobro; ono što je dobro, prividno je.“ Sada jednostavno kaže: „To je tako.“ Ono iskreno priznajeda je nepopravljivo, iako je stalna promena – promena svega što postoji u ono najgore – njegovasuština. Izgubilo je svaku opštu iluziju o samom sebi.

Sve eksperti vlasti i svi njihovi kompjuteri uključeni su u stalne, multidisciplinarne konsultaci-je, ako ne zato da bi pronašli lek za bolesno društvo, onda zato da bi makar održali privid njegovogpreživljavanja, onoliko dugo koliko je to moguće, čak i posle pada u komu, kao u slučaju Frankaili Bumedijena (Boumediene). Jedna stara narodna pesma iz Toskane završava se mnogo brže imudrije: „E la vita non è la morte/ E la morte non è la vita/ La canzone è già finita.“13

Svako ko bude pažljivo čitao ovu knjigu primetiće da ona ne nudi nikakve garancije o pobedirevolucije, trajanju njenih operacija ili teškim putevima kojima mora proći, a još manje o tomekako će ta revolucija, što se ponekad olako obećavalo, doneti savršenu sreću svakome. Moj pris-tup, u isto vreme istorijski i strateški, manje nego bilo koji drugi14 polazi od toga kako bi živottrebalo da bude idila lišena svih nevolja i svakog zla, samo zato da bi nama bilo prijatnije, a da suuzrok nedaća ljudi samo nedela nekolicine bogataša i glavešina. Svako je plod svojih dela, pa akomu njegova pasivnost prostire postelju, neka se onda i izvali u nju. Najvažnija posledica katas-trofalnog raspada klasnog društva jeste činjenica da je po prvi put u istoriji prevaziđeno pitanjeda li ljudi, kao celina, vole ili ne vole slobodu: sada će biti prisiljeni da je vole.

Opravdano je priznati sve teškoće i veličinu zadataka koji stoje pred revolucijom koja želi dastvori i održi besklasno društvo. Ona može lako započeti svuda gde autonomni radnički save-ti, koji ne priznaju bilo koji autoritet izvan njih samih ili bilo čije vlasništvo i koji svoju voljupostavljaju iznad svih zakona i specijalizacija, ukinu odvajanje pojedinca, robnu ekonomiju idržavu. Ali, revolucija će pobediti samo ako se nametne svuda, univerzalno, ne prepuštajući ni

13 Doslovno: „Život nije smrt/ smrt nije život/ pesmi je već kraj.“14 Parafraza i problematizacija rečenice iz Marksovog predgovora za prvo izdanje Kapitala, 1867, u kojoj ovaj

uspostavlja vrlo krutu vezu između „pojedinca“ i njegovog društvenog određenja: „Moj pristup, koji na razvoj eko-nomskog formiranja društva gleda kao na proces prirodne istorije, manje nego bilo koji drugi smatra pojedinca odgo-vornim za društvene odnose kojima je kao biće određen, ma koliko da se subjektivno može uzdići iznad njih.“

71

delić teritorije bilo kojem obliku otuđenog društva, koje i dalje postoji. Tada ćemo opet videtiAtinu ili Firencu, iz koje niko neće biti proteran, kako seže do svakog kutka sveta, i koja će, poštoporazi sve svoje neprijatelje, najzad moći da se radosno preda istinskim podelama i beskrajnimsukobima istorijskog života.

Ko još može verovati u neki manje radikalan realistički ishod? Ispod svakog dostignuća i sva-kog projekta ove nesrećne i smešne sadašnjosti ispisane su reči Mene, Tekel, Ufarsin,15 koje naj-avljuju neminovni pad svih gradova iluzija. Dani ovog društva su odbrojani. Njegovi razlozi injegove zasluge su izvagani i pokazalo se da ne pretežu. Njegovo stanovništvo je podeljeno nadve strane, od kojih jedna želi da ovo društvo nestane.

Gi Debor, januar 1979.

15 Reči koje se pojavljuju na zidu, za vreme gozbe na dvoru vavilonskog cara Baltazara (Valtasar, Belšazar), koje,po tumačenju proroka Danila (Danijela), najavljuju njegovu skoru propast: „Izbrojano, izvagano i podeljeno.“ Ili, uprevodu Starog zaveta:

„A ovo je pismo napisano: MENE, MENE, TEKEL, UFARSIN.A ovo znače te reči: MENE, brojao je Bog tvoje carstvo i do kraja izbrojao.TEKEL, izmeren si na merila, i našao si se lak.FERES, razdeljeno je carstvo tvoje, i dano Midijanima i Persijanima.“(Biblija, Danilo, 5: 25; prevod: Đura Daničić, Vuk Karadžić)

72

Predgovor za treće francusko izdanje

Društvo spektakla se prvi put pojavilo u novembru 1967. godine, u Parizu, u izdanju Buchet-Chastel. Nemiri 1968. učinili su knjigu poznatom. Drugo izdanje, bez ikakvih izmena, objavilaje 1971. godine izdavačka kuća Champ Libre, koja je 1984. promenila naziv u Editions GérardLébovici, u čast ubijenog urednika. Knjiga je redovno štampana sve do 1991. Tekst ovog trećegizdanja identičan je onom iz 1967. godine. Naravno, isto pravilo važiće i za druge moje knjige čijeizdavanje priprema Gallimard; nisam od onih koji se ispravljaju.

Ovde izložena kritička teorija nema razloga da se menja sve dok opšti uslovi dugog istorijskogperioda, koje je ona po prvi put tačno opisala, ostaju nepromenjeni. Potonji razvoj naše epohesamo je potvrdio i dodatno ilustrovao teoriju spektakla. Potvrda ove teorije može se smatratiistorijskom i u manje uzvišenom smislu: ona svedoči o tome šta je tokom sukoba iz 1968. godinebilo najekstremnije stanovište, drugim rečima, dokle se u tom trenutku moglo ići. Od tada sučak i najveće budale tog vremena mogle da nauče lekciju i to na svojoj koži: šta tačno znači„negacija života koja je postala vidljiva“, „gubitak kvaliteta“ u vezi sa oblikom robne proizvodnjeili „proletarizacija sveta“.

Kasnije sam, po potrebi, dodavao zapažanja o nekim najznačanijim novinama koje je razvoj do-gađaja izbacio na površinu. U predgovoru za novo italijansko izdanje iz 1979. godine, bavio sam senovinama u prirodi industrijske proizvodnje i tehnikama upravljanja, koje su pratile promene usamoj vladavini spektakla. U Komentarima o društvu spektakla (1988), izneo sam neoborive doka-ze da je nekadašnja „svetska podela spektakularnih zadataka“ između rivalskih tabora zgusnutogi raspršenog spektakla, izrodila kombinaciju te dve forme: integrisani spektakl.

To stapanje moglo bi se izraziti nešto izmenjenim tekstom teze 105 Društva spektakla, u kojojsam, na osnovu situacije koja je važila pre 1967, naglasio razliku između te dve prakse: pošto jeVeliki raskol unutar klasne vladavine prevaziđen, sada bismo mogli reći da je jedinstvena praksaintegrisanog spektakla „svet izmenila ekonomskim, a percepciju ljudi policijskim sredstvima“ –pri čemu je reč o sasvim novoj vrsti policije.

Svet je mogao da se zvanično proglasi ujedinjenim, zato što se stapanje na ekonomskom ipolitičkom planu već dogodilo. Štaviše, sumorna perspektiva, koja preti svakoj odvojenoj vlasti,diktirala je potrebu da se svet ujedini još ranije, da bi u uslovima potpunog konsenzusa mogaoda deluje kao blok, kroz jedinstvenu organizaciju svetskog tržišta, u isto vreme prerušenog ipodržanog spektaklom; a opet, taj svet nikada neće biti ujedinjen.

Totalitarna birokratija, „koja u tržišnoj ekonomiji služi kao zamena za vladajuću klasu“, nikadanije s takomalo vere gledala na svoju sudbinu. Ona je znala da će uvek biti samo „nerazvijeni oblikvladajuće klase“, iako je uvek želela da postane nešto više. Pre mnogo godina, teza 58 postavila jekao aksiom da se „spektakl zasniva na ekonomiji obilja, a proizvodi takve ekonomije u krajnjojliniji teže dominaciji nad celim tržištem spektakla“.

Ta žudnja spektakla za modernizacijom i unifikacijom, zajedno sa svim drugim tendencijamaka pojednostavljivanju društva, vodila je ka tome da 1989. ruska birokratija iznenada, kao pokomandi, pređe na ideologiju demokratije – drugim rečima, na diktaturu „slobodnog tržišta“ –

73

i tako prizna sva prava homo spectatora (čoveka-posmatrača). Niko se na zapadu nije duže odjednog dana bavio značajem i mogućim posledicama tog izuzetnog medijskog događaja – samojoš jedan dokaz, možda izlišan, o napretku tehnika spektakla. Trebalo je samo registrovati oči-gledan geološki potres. Fenomen je rutinski zabeležen, datiran i proglašen dovoljno poznatim;samo jedan prost znak – „pad Berlinskog Zida“, besomučno ponavljan – odmah je prihvaćen kaozamena za sve druge nesumnjive znake demokratije.

Tokom 1991. prve posledice te spektakularnemodernizacije dovele su do potpunog raspada Ru-sije. Tako su, mnogo očiglednije nego na Zapadu, pogubne posledice opšteg ekonomskog razvojapostale vidljive. Pometnja koja danas vlada na celom Istoku ipak je samo posledica tog opštegrazvoja. Svuda se postavlja isto strašno pitanje, koje već dva veka proganja svet: kako nateratisiromašne da rade, kada ih jednom porazite, a sve njihove iluzije nestanu?

Teza 111, koja je uočila prve znake opadanja Rusije, čiju smo konačnu eksploziju upravo ispra-tili, i koja je tako nagovestila skori nestanak svetskog društva i njegovo (kako bi se to danas reklo)brisanje iz memorije kompjutera, ponudila je i jednu stratešku procenu čija će ispravnost uskorobiti očigledna: „U krajnjoj analizi, ovo urušavanje globalnog saveza zasnovanog na birokratskojmistifikaciji pokazuje se i kao krajnje nepovoljno za budući razvoj kapitalističkog društva.“

Treba imati u vidu da je ova knjiga pisana sa svesnom namerom da naudi društvu spektakla.Ipak, u njoj nema ničeg preteranog.

Gi Debor, 30. jun 1992.

74

Neobjavljeni predgovor za prvo izdanje

Evo prve situacionističke teoretske knjige. Situacionisti su jedan prilično tajanstven pokret, ali okojem se sada sve više govori. Okupljanje predstavnika studenta iz Strazbura oko njihovih teza(Beda studentskog života, 1966), za koje je „Le Mond“ pisao da su dostigle stepen „ekstremizmakoji je teško nadmašiti“, izazvalo je skandal. Očigledan je i njihov uticaj na pokret „provo“ (Am-sterdam), iako su oni kritikovali naivnost javnih istupa tog nedozrelog oblika agitacije. U ovomtrenutku, njihove ideje se nalaze u središtu najnaprednijih borbenih struja koje se formiraju uEngleskoj i Americi.

Gi Debor, urednik časopisa Situacionistička internacionala, u ovoj knjizi izlaže osnove novekritike, koju je teško klasifikovati, ali koja svuda počinje da dovodi u pitanje moderno društvo.Funkcionisanje „masovnih medija“, urbanizam, neuspeh radničkog pokreta, degradacija životau kontekstu otuđene proizvodnje, razmatraju se iz sveobuhvatne perspektive. Ova knjiga nećepropustiti da iznenadi, budući da protivreči svim uverenjima današnje levice. Metodološka domi-nacija kretanja moderne misli, koja počinje sa Hegelom i Marksom, ovde je, kao što će se moćivideti u toku izlaganja, usmerena na potpuno drugačiji cilj: revoluciju.

Tekst prosleđen izdavaču, povodom izlaska knjige (Buchet-Chastel, Paris, 14. XI1967), ali koji je ostao neobjavljen. Guy Debord, Oeuvres, Gallimard, Paris, 2006, str.875.

75

Najava knjige iz 1967. (letak)

Letak koji je pratio izlazak knjige, 1967. Tekst je preuzet iz teze 123 (poglavlje 4,„Proletarijat kao subjekt i predstava“). Na drugoj polovini letka nalazio se strip satekstom iz knjige Raula Vanegema (ili Vanehema), Rasprava o svakodnevnom životuza dobro mlade generacije (Raoul Vaneigem, Traité de savoir-vivre à l'usage des jeunesgénérations, 1967).

76

77

78

O autoru

„Gi Debor (Guy Debord). Sebe smatra filmskim stvaraocem. Član Situacionističke internacionale(SI) i jedan od njenih osnivača (1957). Dugo vremena ličnost odgovorna za publikacije SI u Fran-cuskoj. Sada, kao i onda, uključen u razne aktivnosti te organizacije u nekoliko zemalja u kojimase odvija situacionistička agitacija, posebno u Nemačkoj, Engleskoj i Italiji. Sebe ponekad nazivaGondi ili Dekajo.1 Godine 1967. objavio knjigu Društvo spektakla. Sledeće godine, jedna od vode-ćih figura najesktremnije struje u previranjima iz maja 1968. Posle tih događaja, njegove teze suimale veliki uticaj na evropsku i američku ultralevicu. Francuz. Rođen 1931. godine, u Parizu.“

Ironična autobiografska crtica iz drugog izdanja Društva spektakla (Champ Libre,1971). Gi Debor se ubio 30. novembra 1994, ispalivši sebi metak u srce.

1 Gondi ili kardinal Rec (Jean François Paul de Gondi, cardinal de Retz, 1613–1679), autor čuvenih Memoara(Mémoires, period do 1655), na koje se Debor nekoliko puta pozivao u svojim tekstovima i jedan od glavnih akterapobune poznate kao Fronda (Fronde, 1648–1653). Colin des Cayeaux (Kajo ili Dekajo), lopov i razbojnik (datum rođenanepoznat, verovatno obešen 1460. ili 1461), pratilac slavnog francuskog pesnika Fransoa Vijona (François Villon, rođen1431, sudbina posle 1463. nepoznata; te godine je bio osuđen na smrt vešanjem, prvo zbog krađe, onda i zbog jednoguličnog obračuna, da bi presuda posle bila preinačena u progonstvo; od tada mu se gubi svaki trag).

79

Gi Debor: bibliografija i drugi izvori

Bibliografija

Fin de Copenhague, Debord-Jorn, Copenhagen: Bauhaus Imaginiste, 1957; Paris, Allia, 1986.Mémoires, (koautor Asger Jorn), Paris, International Situationniste, 1959; Paris: Le Belles Lettres,

1993.Contre le cinéma, Aarhaus, Denmark, Institute scandinave de vandalisme compare, 1964.La Société du spectacle. Paris, BuchetChastel 1967. Paris, Champ Libre 1971, 1983, 1987. Paris,

Gallimard 1992.La Véritable scission dans l’Internationale (koautor Gianfranco Sanguinetti). Paris, Champ Libre

1972.In girum imus nocte et comsumimur igni, Paris: Gerard Lebovici, 1978; 1990.Ordures et déballés a la sortie du film „In girum imus nocte et cosumimur igni“, Paris, Champ Libre,

1982.Commentaires sur la société du spectacle, Paris, Gerard Lebovici, 1979; Paris, Gallimard, 1992.Considérations sur l’assassinat de Gerard Lebovici, Paris, Gerard Lebovici, 1985.Le „Jeu de la guerre“: relevé des positions successives de toutes les forces au cours d’une partie, Paris:

Gerard Lebovici, 1987.Panégyrique: volume 1. Paris: editions Gerard Lebovici 1989.Preface à la quatriéme édition italienne de „La Société du spectacle“. Paris, Champ Libre 1979; Paris,

Gallimard, 1992.Cette mauvaise réputation…, Paris, Gallimard, 1993.Oeuvres (sabrana dela), Paris, Gallimard, 2006.

Filmovi

Hurlements en faveur de Sade. Film Lettristes, 1952. (90 min.)Sur le passage de quelques personnes a travers une assez courte unite de temp. Dansk-Fransk Expe-

rimentalfilmskompagni, 1959. (20 min.)Critique de la séparation, 1961. DanskFransk Experimentalfilmskompagni (20 min.)La Société du spectacle. Simar Films, 1973. (90 min.)Réfutation de tous les jugements, tant élogieux qu’hostiles, qui ont été jusqui’ici portes sur le fim LaSociété du spectacle. Simar Films, 1975. (25 min.)

In girum imus nocte et cosumimur igni. Simar Films, 1978. (80 min.)Guy Debord, son art et son temps (dokumentarni, autorka Brigitte Cornand). Canal +, 1994. (60

min.)

80

Nekoliko biografija i antologija

Vincent Kaufmann: Guy Debord: La révolution au service de la poésie, Librairie Arthéme Fayard,2001. Eng., Guy Debord: Revolution in the Service of Poetry, University of Minnesota Press, 2010.

Anselm Jappe: Guy Debord, University of California Press, 1999; PM Press, Oakland, CA, u najaviza 2018.

Andrew Hussey, The Game of War: The Life and Death of Guy Debord, London, Jonathan Cape,2001; Pimlico, 2002.

Len Bracken: Guy Debord, Revolutionary, Feral House 1997.Ken Knabb (ed.): Situationist International Anthology, Bureau of Public Secrets, 1981; 1989; 1995.Christopher Gray (ed.): Leaving the Twentieth Century: The Incomplete Work of the Situationist

International, London: Free Fall, 1974; Rebel Press, 2001.Tom McDonough (ed.): Guy Debord and the Situationist International: Text and Documents, MIT

Press, 2002.

Postojeći prevodi (Gi Debor i SI)

Društvo spektakla i Komentari društvu spektakla, Arkzin, Zagreb, 1999.Situacionistička internacionala: Beda studentskog života, anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka

br. 7, 2004. Prevod: AG.Gi Debor, Urlici u slavu de Sada (filmovi), anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 9, 2006. Ovo

izdanje sadrži tekstove četiri Deborova filma: Urlici u slavu de Sada (1952), O prolasku nekolikoosoba kroz prilično kratku jedinicu vremena (1959),Kritika odvajanja (1961) i In girum imus nocteet consumimur igni (1978). U međuvremenu je na stranici Porodične biblioteke objavljen i tekstfilma Odbacivanje svih mišljenja, pozitivnih i negativnih, izrečenih o filmu „Društvo spektakla“(1975).

Situacionistička internacionala: izbor tekstova, Gradac, 164–165–166, 2008. Uredio AG, preveli Mi-odrag Marković i AG. Ovaj trobroj časopisa Gradac donosi prevode 107 tekstova Letrističke iSituacionističke internacionale.

www

Bureau of Public Secrets (kompletna Situationist International Anthology i tekstovi svih filmova):http://www.bopsecrets.org

Situationist International Online (najveća arhiva): http://www.cddc.vt.edu/sionline/index.htmlNot Bored: http://notbored.orgA Situationist Book Collector’s Blog (dokumenti i originalna izdanja): http://situationniste-

blog.wordpress.comDebordiana (FR): http://debordiana.chez.com/debordiana.htm; http://debordiana.noblogs.orgPorodična biblioteka: http://anarhija-blok45.net

81

Anarhistička biblioteka: http://anarhisticka-biblioteka.net/authors/situacionisticka-internacionala

Impresum

Guy Debord, La Société du spectacle, Gallimard 1992 (1967); Society of the Spectacle,trans. by Ken Knabb, Bureau of Public Secrets, 2002; Guy Debord, Oeuvres, Paris,Gallimard, 2006.Prvo štampano izdanje: anarhija/ blok 45, Porodična biblioteka br. 4, maj 2003 (sailustrovanim Dodatkom, o SI, Deboru, reakcijama na ovu knjigu, itd., što je ovdeizostavljeno).Preveo Aleksa Golijanin, 2003 (2012, 2017).OVAJ PREVOD NIKADA NE BI UGLEDAO SVETLOST DANA DA NIJE BILO SLA-VICE.aleksa.golijanin@gmail.comhttp://anarhija-blok45.net

82

Anarhistička bibliotekaAnti-Copyright

Guy DebordDruštvo spektakla

1967

Guy Debord, La Société du spectacle, Gallimard, Paris, 1992; Society of the Spectacle, translated byKen Knabb, Bureau of Public Secrets, 2002; Guy Debord, Oeuvres, Gallimard, Paris, 2006.

Preveo i priredio: Aleksa Golijanin, Beograd, 2003 (2012, 2017), uz pomoć Slavice M. Porodičnabiblioteka br. 4, drugo izdanje, radna verzija, 2017. Prvo štampano izdanje: maj 2003.

http://anarhija-blok45.net

anarhisticka-biblioteka.net