Филолошки факултет

Универзитета у Бањој Луци

Српски језик и књижевност

Семинарски рад Тема:

Марин Држић

Ментор: Студент:

Др Мирјана Арежина Горан Симић

Бања Лука, децембар 2015.

1

Увод

О Марину Држићу

Књижевна фигура Марина Држића до данас остаје недоречена и загонетна, већим

дијелом непозната и наслућена. И поред свих настојања књижевне историје, и

поред свих проучавања његових дјела, све још увијек узмиче цјеловитом

књижевном портрету. О Марину Држићу много је више претпоставки засниваних

на основу логичких закључивања, него на основу поузданих вијести и до краја

протумачених смислова његових књижевних ријечи, али и оне ипак постепено

откривају једну занимљиву људску и књижевну појаву.

Прва непознаница у том књижевном портрету је година рођења његовог. Прва

вијест која уопште помиње постојање Марина Држића потиче тек из године у којој

је Држић већ пунољетан. Била је то 1526. година, када је добио једну мало значајну

црквену дужност, а како је за такав чин морао бити пунољетан, тај податак је

пружио основу за претпоставку да је рођен око 1508. године. Било је то

свједочанство о избору Држића за једног од двојице старјешина дубровачке градске

црквице Свих Светих. По уобичајеном начину стицања образовања, морао је до

тада завршити градску хуманистичку школу, а образован, на нивоу својих

савременика, био јесте, али је већ тада у документима о избору за старјешину

поменут и као клерик. Марин Држић је тада имао тек 18 година, и није се знало,

тачније данас је непознато, чиме ће се одређено у животу бавити, а његово

комедиографско дјело које својом слободном сликом ренесансног живота припада

другој страни тога живота, почело је да настаје тек двије деценије касније. Тада је

био већ у звању свештеника, што и даље, у то доба, није било у супротности са

духом ренесансног поимања живота.

Породица Држић је била грађанска, не племићка, и за њене чланове и није постојао,

осим трговине, велики избор за животно опредјељење. Породица Држић је, по

генеалогијама и хроникама, била которског поријекла и у XIII вијеку прешла из

Котора у Дубровник. Окренута у пишчево доба трговачким пословима и на Истоку

и на Западу, како је било уобичајено, припремала је све синове за будуће трговце,

што су они и постајали, и управо су Држићева браћа трговалa на Балкану (у

Скопљу), на Медитерану, у Венецији, у Ливорну. Културном ареалу који је

додиривао сам Марин Држић највише је значило што је његов брат Влахо Држић

водио дуго породичне послове у Венецији, бавио се и сликарством и низ година

био дио културног круга, коме је припадао и тада чувени италијански писац, и сам

аутор низа комедија – Пијетро Аретино.

Нова необичност у још увијек готово неухватљивој биографији великог писца јесте

у томе што из сљедећих двадесетак година нема никаквих вијести о њему. Нови

подаци о његовом животу потичу из времена када му је било већ тридесетак година.

Средишња је у томе 1538. година која је уз мање битне вијести непосредно из

претходних и сљедећих, одједном отворила позорницу његовога живота и породице

његове.

У друштвеном и економском животу Републике стицај околности, прије свега

хришћанско-турски ратови у позадини широм Балкана и несигурни трговачки

2

путеви, на које су Дубровчани били упућени, учинио је да неколико грађанских

трговачких породица, међу њима и Држићева – доживи трговачки банкрот. Тај

податак и може имати и не мора непосредне везе са Држићевим даљим одлукама,

али свакако је свједочанство о великом потресу од кога се Држићи више никада

нису опоравили.

Иста та, 1538. година нуди и податак да је на њеном почетку изабран за

привременог оргуљаша дубровачке катедрале. Није требало много домишљања да

се закључи да је то значило да је био озбиљно музички спреман.

Одавно се, као преважан, у историји књижевности на прво мјесто ставља податак

да је тридесетогодишњи Марин Држић крајем те 1538. године од дубровачке владе

затражио стипендију за одлазак на студије. На студије црквеног и цивилног права,

медицине, теологије, литературе, филозофије и другог, дубровачки младићи су

одлазили на универзитете који су били престижни у појединим од тих дисциплина,

најчешће у најближу Падову, у Ферару, у Рим, у Болоњу. Држић се из нејасних

разлога опредијелио за студије у тосканском граду Сијени. Колико је тачно боравио

у Сијени, не зна се. Свакако био је тамо између 1538. и 1542. године, а можда и

нешто дуже. Средином 1541. године Марин Држић је доживио значајну част –

изабран је за управника студентског дома, а истовремено је, према уобичајеном

поступку, постао и вицеректор универзитета.

Све ово не би било вриједно помена да се у Сијени није непосредно сусрео са

раскошном ренесансном позорницом, на којој су игране чувене пасторале сијенског

типа и ерудитне комедије и да на тој позорници није заиграо и он сам. У двије

најважније области, у састављању ведрих, шарених, динамичних ерудитних

комедија, које нико прије њега, ни послије њега у Дубровнику није писао и у

стварању еклога сијенског типа, Држић је школу изучио управо у Сијени. Када је

ушао у тајне комедиографског посла, када је спознао суштину авангардне поетике,

за Држића боравак у Сијени више није имао ни смисла, ни занимљивости. Не

завршивши студије права, али и из породичних разлога, послије неколико година

проведених у Италији враћа се у Дубровник.

Почетком 1548. године, са четрдесет година већ, Држић се пење на позорницу

сопственог живота и први пут га видимо у улози писца. Те године аматерска

дружина изводи његову прву комедију Помет. Од тог часа за читаву сљедећу

деценију, Држић не силази са те позорнице, у њој настају сва његова драмска дјела

и он их уз славу, и на радост, али и уз оптужбе и приговарања, и забране приказује

из године у годину пред Дубровчанима.

У Дубровнику није постојало професионално позориште и све његове драме

изводиле су аматерске позоришне дружине. Чинили су их младићи који су

представе припремали заједно са писцем, играли су, прерушени, и женске улоге, и

све чинили ваљда највише за своје весеље и забаву.

Држић је био аутор неоспорног талента. Његове драме су на сцени текле природно,

све је у њима било једноставно и лако, посебно је то важило за комедије које је

писао богатим језиком препуним живих слика народног говора, спонтаног хумора и

довитљивих опаски. Језик његових комедија је најбољи примjер народне говорне

прозе. Тај његов ход по радости стварања и по мукама отпочињао је првом

дубровачком правом ренесансном комедијом Помет, почетком 1548. године, а

завршавао се цензуром којом је забрањено приказивање његовог посљедњег

3

драмског дјела, трагедије, а то је био препјев Еврипидове Хекубе 1558. године (ипак

приказане наредне сезоне). Осим драмског рада, ништа се значајно у тој деценији

није појављивало у Држићевој биографији. И тада, већ у шестој деценији живота,

Марин Држић отпочиње још једну, неочекивану авантуру. Престао је да пише и да

се бави театром, прибира новац, залажући и посљедње ствари које је посједовао и

напушта Дубровник. Настањује се за стално у Венецији. Најзад се бави

свештеничким позивом и постаје капелан венецијанског надбискупа. Уз два-три

доласка у Дубровник и у Фиренцу, у Венецији проводи посљедње године живота.

Умро је 2. маја 1567. године у Венецији. Сахрањен је у заједничкој гробници

свештеника нижега реда у венецијанској цркви Светог Ивана и Павла.

Пасторална драма

Пасторала или пастирска игра је сценски облик који се развио у предренесанси и

ренесанси те задобио одлике цјеловитог театарског дјела ( најмање три чина, већи

број ликова, развијена радња). Тематски и идеолошки, пасторала се наслања на

дугу традицију буколичко-идиличке књижевности. Описује живот у складу с

природом, док су јој фабуле претежно љубавне, гдје се препреке које коче срећу

двоје младих с временом превладавају и све се срећно завршава. Крајолик у којем

се радња збива префигурација је грчке Аркадије, па се зато у фабули знају јавити и

ликови попут сатира, полубожанстава и божанстава. Стилску компоненту

пасторала дијели с различитим облицима лирског љубавног пјесништва, па ће се

тако у њој наћи у изобиљу петраркистичких фигура уобичајених у савременој

лирици. Веза пасторале с лирским пјесништвом у дубровачкој је књижевности још

и изразитија, и то зато што се она у Дубровнику развила из еклоге, дакле

пастирског разговора, као жанра на граници између лирике и драме.

Први забиљежени такав текст у дубровачкој књижевности је Радмио и Љубмир

Џоре Држића. Прве праве пасторале, које су биле у складу с оним што се стварало у

Италији, писао је Никола Наљешковић. Протагонисти његових пасторала су

пастири, главна тема је љубав, а за стиховни образац Наљешковић бира двоструко

римовани дванаестерац. Важно је и то што је Наљешковић увео и антитезу правих,

стилизованих, конвенционалних пастира, као пуноправних становника идилског

свијета, и људи који с њима дијеле исти амбијент, али га другачије схватају: они су

обични сељаци и конвенције су им потпуно непознате. При томе је важно и што се

на тај начин постижу комични ефекти. Исто је тако важно што Наљешковић

смијешта радњу својих пасторала у дубровачко залеђе, па су тако његови

неконвенционални, убоги пастири заправо домаћи људи, као што ће се то послије -

ефектније и изразитије - догађати и код Држића.

Држић је написао три пасторале, од којих се само једна - Тирена - може сматрати

конвенционалном. Друге двије пасторале посве су нетипичне, јер се у обје главна

досјетка састоји у томе што се доводе у питање књижевне и театарске конвенције.

4

Пасторалa Марина Држића

Тирена

Тирена је драма у пет чинова, писана у двоструко римованом дванаестерцу. Само

на једном мјесту Држић користи другачији метрички образац - у осмом призору

четвртог чина Тирена тужи за Љубмиром у осмерачким катренима. Први пут је

изведена 1548. године прид двором. Године 1551. изведена је на пиру Влаха

Николина Држића и Марије Синчићевић, а за ту је пригоду написан нови пролог.

Први пут је објављена 1551. године у Венецији: Тирена, комедија Марина Држића,

приказана у Дубровнику годишта MDXLIII, у којој улази бој на начин од морешке и

танац на начин пастирски. То издање, које се дуго сматрало изгубљеним,

пронашао је Е. Стипчевић 2007. у миланској библиотеци Nazionale Braidense.

Откриће Тирене помјерило је годину праизведбе у 1548. годину ( до тада се

мислило да је први пут изведена 1549.). У самом наслову истакнута је важност

плесне компоненте драме. Након приказивања Тирене Држића су оптужили да је

плагирао дјело Мавра Ветрановића. Бранио се у посланици Свитлому и вридному

властелину Сабу Никулинову Марин Држић, а затим је реаговао и сам Ветрановић

пјесмом Пјесанца Марину Држићу у помоћ.

Радња Тирене једноставна је и својим склопом свједочи да је Држић слиједио

концепцију еклоге сијенског типа – пастир Љубмир заљубљен је у вилу Тирену и

таман када се назире могућност за остварење њихове љубави, умијеша се сатир,

што компликује односе младих и одлаже испуњење њихове среће. Додатне

комичне заплете уносе сусрети других пастира са вилом јер се сви одреда

заљубљују у њу и слијепо је слиједе одговарајући зову свога срца. Живости радње у

еклоги доприносе неочекивани сусрети јунака, нагли обрти и рачвање драмских

токова. Појава виле неодољивом снагом привлачи јунаке те ови губе разум и

постају сушта супротност свог пређашњег понашања. Коначно разрјешење доноси,

према шематизованој форми еклоге, задовољење свима – Љубмир осваја Тирену, а

она осталим пастирима дарује за дружбенице своје сестре.

Тирена је приказивана два пута, те су за њу написана и два пролога. Пролог уз прво

извођење, у коме учествују два сељака (Вучета и Обрад), најављивао је укратко

садржај драме и патриотским стиховима величао Дубровник. Вучета и Обрад хвале

Дубровник, његово благостање, праведност и срећан живот, његове становнике, а

посебно његов политички положај.

Вучета каже:

Видиш ли ови град и властеле ове?

По свему свиту сад добро име њих славе.

Источна господа по божјој милости

отоманског плода милују их дости;

и тамо од запада узмножна господа

љубе их сва сада, - милос им туј бог да;

размирје не имају на свиту с никиме,

корабље пливају њих витром свакиме.

5

Након тога Вучета Обраду описује сцену и укратко препричава садржај Тирене,

лексиком утврђеном за locus amoenus описује Ријеку дубровачку као домаћу

Аркадију те истиче да на том мјесту “млад дјетић с тим вилам при води / старе

куће Држић сву младос проводи” те да су га виле овјенчале ловоровим вијенцем

“да ову државу прослави до небес”. Даље Вучета велича Џору Држића и Шишка

Менчетића као Држићеве славне претходнике, а истиче и Ветрановићево пјесничко

умијеће. Пролог завршава позивом протагониста да погледају представу. Структура

и мјесто у склопу драме одредили су важну улогу пролога на размеђу двају свјетова

– реалног (свијета публике и свакодн­вице) и имагинарног (свијета позоришне

илузије), јер се јунаци који говоре пролошки текст исказују као водичи што

публику ритуално - умјетнички преводе из једне равни бивствовања у другу. За

друго извођење, на свадбеном весељу, написан је нови пролог (дијалог Обрада и

Прибата). У другом прологу Држић хвали породице слављеника и дубровачких

племића, и даје низ аутобиографских појединости које су објашњавале историју

извођења Тирене и потврђивале његово ауторство.

Радња драме одвија се на магијском пропланку кон језера, гдје је кладенац мјесто

сусрета природног са натприродним. У првом призору првог чина “узмножни”

пастири Љубенко и Радмио разговарају о несрећној Љубмировој љубави према

Тирени. У другом призору Тирена, идући у лов сама, велича љепоте прољећа те

наилази на медвједа и полази у лов за њим. У дидаскалији се наводи - Овди се поје

у лугу, а у трећем призору у петраркистички интонираном монологу, лексиком и

реторичким средствима љубавне лирике (антитезе, хиперболе) Љубмир тугује због

несрећне љубави, питајући се када ће му се Тирена смиловати. Мислећи да му нема

помоћи, прижељкује смрт. У дидаскалији се наводи - Овди се Љубмир хоће убит, а

вила му скровена из луга говори. Тирена тјеши и храбри Љубмира, а он ју моли да

му се покаже. У четвртом призору, након што вила изађе пред њега, Љубмир

велича њезину љепоту те ју моли да му се смилује у љубавној патњи, што му

Тирена и обећава. Затим, како је назначено дидаскалијом, долази Сатир, вила пред

њим утече, а Љубмир полази за њим у потјеру. У првом призору другог чина

Тирена у монологу очитује љубав према Љубмиру, супротстављајући то стање

пријашњој небризи за љубав, чуди се моћи љубави. Боји се да сатир није учинио

штогод нажао Љубмиру. У другом призору први пут на сцену ступа један влах –

припрости пастир Миљенко, који исказује љубав према вили петраркистичким

лексиком прожетим елементима фолклора (пословице, заклињања). Од тога

призора елементи класичне пасторале почињу се мијешати с

рустикално-фарсичним елементима. На сцени се налази и Тирена, која одбија

Миљенкове љубавне понуде те га иронично позива да јој се придружи у води

студени. У трећем призору, након дидаскалије која упућује да је вила скочила у

кладенац, Миљенко лексиком фолклорне поезије изражава чуђење и тугу због

њезина одласка у студенац, желећи јој помоћи да изађе из воде. У четвртом

призору води се дијалог између влаха Радата и Миљенка: Радат прекоријева

Миљенка због љубавнога махнитања разлозима разумног сељака, заинтересованог

за материјална добра и несклоног љубавним лудоријама припроста младића: У води

богме ’е управ, – прилично то ослу је!; … Нут његова врага од воде што чини! /

Двигни се отуда, магањо несвиесна! / Јунаци, нут чуда! Отуд, свињо обиесна!.

Миљенко моли Радата да не дира у његове љубавне муке, а Радат му пријети да ће

6

га оздравити од лудорија, жалећи се на љубавно махнитање као на вражју биес те

иронизује моћ Купидона, која људе чини слијепима и неразумнима и позива

Миљенка да се врати кући. У петом призору појављује се Стојна, Миљенкова мајка,

у потрази за сином, а Радат јој објашњава да јој син проводи живот у слаткој

љубави и да у води хлади се. Стојна се жали да је Миљенко запустио домаће обвезе,

да му стадо нападају вукови, а да он не хаје и не стиди се. Миљенко јој одговара: Ах,

мајко, синак твој није они ки је био! те да му је вила од горе срдачце занијела. И

Радат и Стојна покушају увјерити Миљенка да је његова љубав само фантазија,

наказан и дјавља напас. На Стојнина увјеравања да планинске виле не љубе

припросте него само узмножне пастире те на молбе да се врати кући и да међу

сељанкама изабере љубу, Миљенко се оглушује. Призор, у којем се у највећем

интензитету конфронтују мотиви потраге за идеалом, узвишеном срећом и љубави

те аргументи разумних припростих пастира, завршава Радатовом саркастичном

изјавом да ће Миљенка излијечити од љубави батином. У шестом призору

реалистички интониран дијалог воде Радат и Стојна: Радат сматра да је Стојна

требала оженити сина (Обиесна дјетета укроти женоме) те ламентира о

савременој младости којом махнита љувени биес; Стојна се пак тужи на невјесте

као на лијене, гиздаве и свадљиве. Радат јој се супротставља сматрајући да стари

превише приговарају младима те износи аргументе за миран и складан суживот

младих и старих. У првом призору трећег чина Миљенко монолошки исказује

љубавну чежњу за вилом због које је заборавио на родбину те се жали на старост

која нема разумијевања за младе и њихове проблеме. Одлучан је слиједити своју

изабраницу. У другом призору Љубмир тугује за Тиреном, коју је одвео Сатир и

страхује над њеном судбином. У трећем се призору Радат, понављајући мисао о

свемоћи љубави, жали на Купида, који је ранио Миљенка те хвали угодан живот у

сеоској средини. Дидаскалија говори да ту Радат заспи, а долази Купидо. У

четвртом призору Купидо, срдит на Радата, говори да је он моћан бог који рањава

богове и људе, младе и старе, те да ће ранити и старога Радата Тиренином љепотом

како би доказао своју моћ. То се убрзо и остварује: у кратком петом призору

Тирена пролази покрај Радата, а већ у шестом призору, након дидаскалије Радат,

видјевши вилу, за њом се ужеже, пастир је посве промијењен од љувене стрелице,

чуди се новом стању - Неки ме огњени живи плам скончава, схватајући да га је

ранила љубав којој се прије ругао. У седмом призору појављују се нови ликови: то

су власи Драгић, Вучета и Обрад, који су кренули по Миљенка. Њих тројица износе

различите аргументе против љубави те позивају и Радата да им помогне да

Миљенка одведу кући. Али Радат изјављује да ни он није онај који је прије био – и

њега је занијела љубав. Припрости пастири чуде се Радатовој старачкој љубави,

присјећајући се његове пријашње разумности. Одлуче побјећи са злог мјеста. У

првом призору четвртог чина Радат тугује због виле, свјестан да је стар и да ће

дјевојке увијек бјежати од њега, а опет мисли да је млад и спреман за љубав.

Појављује се Драгић, Радатов син, упозорава оца да је мајка забринута и чуди се

промијењену очеву стању те, огорчен на оца и дјетињасто се јуначећи, пријети богу

љубави. У другом призору Купидо се жели осветити дјетету Драгићу и ранити га

стрелицом како се не би охолио да је имун на љубав, а у трећем призору

разговарају Купидо, преобучен на влашку и Драгић, свађајући се као два дјечака. У

четвртом се призору, у сусрету с вилом, већ рањен Драгић диви њезиној љепоти и

7

нуди јој љубав, чему се вила благо руга. Вила напушта несрећно заљубљеног

Драгића дарујући му јабуку. У петом призору дијалог воде мали Драгић и Радат,

исповиједајући и изражавајући сваки своју љубав према Тирени, а у шестом

призору Сатир – такође ужежен за вилом – тугује у стилу онодобне љубавне лирике,

узалудно трагајући за њом. У седмом призору, након вербалног окршаја, Љубмир

бије бој са Сатиром, који га удари каменом те Љубмир онесвијештен пада, а Тирена

(осми призор), мислећи да је мртав, тугује над њим и проклиње Сатира који је задао

смрт њеном драгом. На крају се од боли принемага. У првом призору петога чина

Љубмир, опоравивши се од ударца, угледа Тирену и мислећи да ју је убио Сатир

тугује те одлучује и сам поћи у смрт за својом љубљеном. Појављују се Радмио и

Љубенко те им Љубмир приповиједа шта се догодило (други призор), а доласком

Ремете (трећи призор), који огорчен ламентира над свијетом пуним тамне

тамности и зла, почиње расплет драме: Ремета, својеврсни deus ex machina,

посредник између неба и земље, тјеши пастире обећавајући им помоћ у

оживљавању виле. Пастири се завјетују и обећавају боговима разне дарове, само да

поврате Тирену. Из неба се чује глас: Завјете примамо, пастири љувени, / а душу

враћамо прилиепој Тирени. Вила се диже из мртвих и усхићено обраћа Љубмиру. У

четвртом призору појављује се Миљенко изјављујући љубав Тирени, а Радат га

тјера; долази до свађе између “узмножних” и “убогих” пастира која завршава

плесом на бојни начин од морешке, у који се у сљедећем, петом призору умијешају

и три сатира те у троје бој бију, како говори дидаскалија. Вила смирује зараћене

стране обећавши им дарове:

пастиром вас разум од свита и знање,

сатиром памет, ум и љуцко спознање;

осталим да’ ћу свис, да знају на свити

како је у несвис груба ствар живити.

Свакому ћу још дат једну од мо’их сестара,

ку ће вик уживат, ш њом да се истара .

Радмио позива све да оставе бој и пођу за вилом, уживају у рајској љепоти

Тирениних сестара и благодатима живота, а сатири позивају присутне на мир.

Ремета захваљује богу на срећном исходу те овди с танцом чине мир, и с танцом

одходе за вилом. У шестом, завршном призору јавља се Купидо, обраћајући се

онима који слушају да више не чекају младост (ликове из драме), јер су они отишли

за вилом те закључује оптимистичким ријечима: ненавис не море учинит немила /

да ружа од горе ни румена ни била.

У погледу концепције јунака Тирене Држић је, слиједећи постојећу схему драме

сијенског типа, начинио дистинкцију међу ликовима према њиховој припадности

различитим “реалностима” унутар литерарне фикције. Према томе, ликови су

митолошка бића (Тирена, Купидон, сатир) и ликови из свакодневице – пастири и

ремета. Пастири се диференцирају на још једном плану, те постоје “узмножни”

(Љубмир, Радмио, Љубенко), који љубав изражавају петраркистичким маниром, и

“убоги” (Радат, Миљенко, Драгић, Стојна), који исказују стварна осјећања на

једноставан и комичан начин. Оваква подјела одражава се на структуру читавог

дјела гдје митолошка бића и “узмножни” пастири својим дејством конституишу

8

оквире идеализованог пасторалног амбијента, а појава “убогих” сељака се

препознаје као отисак стварности. Фабула и јунаци из реалног живота приказани су

миметички увјерљиво да гледаоци могу у сусрету са “убогим” сељацима да потврде

своје свакодневно искуство и да у Радату и његовим земљацима лако препознају

умјетничке одливке становника из дубровачког залеђа и људи из стварног

окружења са којима су били у додиру готово свакодневно. Насупрот томе,

фантазија (виле, сатири) раскриљује врата ка измаштаном како би обично и

свакодневно оплеменила.

Развијено драмско дјело, подијељено у пет чинова, с трима јединствима, у којем се

преплиће богата митолошко-пасторална фабула, коју обликују идеализовани

ликови вила, сатира и античких богова са сељачко-влашком, реалистичком,

мјестимице и натуралистичком радњом, познатом из сијенских рустикалних драма,

било је, уз већ устаљене облике класичне комедије и трагедије, жанровски

иновативно у Држићево доба. Утицај сијенских лакрдијско-фарсичних драмских

облика уочава се у тренуцима кад се у радњу умијешају власи. Дакле, у Тирени се

појављују неки елементи типични за сијенске пучке саставке (сељак погођен

Купидовом стрелицом, пародија пастирске идиле, морешка), иако је Држићево

дјело разведеније и сценски развијеније, а ликови сељака нису пародирани ни

сатирички приказани, него имају реалистичке црте и одређену лирску компоненту.

Сама пасторално-идилична радња релативно је схематична: два вјерна пастира

траже изгубљеног пријатеља на простору шуме с извором у средишту, несретна

љубав, идеализовани јунак у потрази за љубљеном вилом који жуди за смрћу, сатир

који прекида краткотрајну срећу, вила која бјежи пред опасношћу, смрт виле пред

драгим, за којега сматра да је мртав. Таква је фабуларна схема била нормирана у

еклогама још од Овидијевих Метаморфоза. Лик Ремете, који посредује између

земље и неба оживљујући Тирену, такође је био познат у пасторалној књижевности.

Тиренино ускрснуће доводило се у везу с расплетима у разним пучким драмским

облицима те тумаче наводило да коријене таквог мотива траже у представама у

част плодности или доласка новога годишњега доба. И мотив приношења завјетне

жртве боговима коју чине пастири (Љубмир жртвује своје срце, Радмио лиру, а

Љубенко пјесме), како би се омогућила катарза, доводио се у везу с идентичним

мотивима у онодобним дјелима, али тумачи Тирене склони су у жртви Држићевих

пастира видјети оригиналну ауторову мисао: пастири иза којих се, по њима,

скривају три млада дубровачка књижевника или пак прерушени чланови богатога

грађанства, од којих је један вјеројатно сам аутор, приносе жртве на олтар

апсолутне Љубави у смислу неоплатоничара, а вила Тирена, дотад наоко водена

вила, након ускрснућа ће се манифестовати као неоплатоничка Caritas. Тако би

смисао пасторално-идиличне приче и њеног расплета био алегоријски: Тирена ће се

ујединити с људским бићем како би га оплеменила, а и остали пастири ће добити

дарове божанске милости. Нешто другачију интерпретацију понудила је Joanna

Rapacka, која у Тирени види дјело које осликава смијешну стварност и озбиљну

фикцију, дјело које тематизује сусрет природног с натприродним свијетом и у којем

ликови, који бораве у простору дубраве с извором, губе свој идентитет. Анализом

пролога и неких сегмената фабуле, Joanna Rapacka долази до закључка да Тирена

води дијалог с постојећом литературом, с утврђеном литерарном конвенцијом,

9

истовремено се идентификујући и дистанцирајући од наслијеђеног модела.

Показујући да су све мотивације у дјелу подређене законима природног, а не

натприроднога свијета, закључује да дјело тако преноси ауторску свијест о

немогућности остварења идеала, компромитујући пасторални свијет. Иако слиједи

схему свих пасторала (сусрет крај извора, очаравање, признање, нестанак виле,

потрага за вилом, сусрет са суздржанима, њихови неуспјешни савјети, даљње

трагање), ликови показују двојност, разапетост између озбиљности и комичности, а

таквим се поступком идила преобликује у бурлеску која исмијава модел предложак.

Притом Држићева бурлеска има литерарни, пародијски карактер: она пародира

петраркизам краја XV и првих деценија XVI вијека. Једном ријечју, пародирање,

компромитовање пасторалног модела темељно је значење Тирене: у дјелу све

постаје смијешно, пасторални је свијет лажан. Иако је стварност натјерала поезију

у лаж, систем вриједности који презентује поезија није ослабљен. Тирена,

утјеловљење љепоте, иако се удаљила од човјека, остаје идеалом. Расцијепљеност

између реалности и сањарења повезује све ликове, који, иако различити по

друштвеном статусу и доби, показују универзалну природу, а та је природа

човјекова двојност. Сукоб између идеалних вриједности и ограничења људске

природе, нерјешив у земаљским категоријама, остаје темељна идеја драме.

Жанровски иновативна (спој класичне пастирско-идиличне еклоге и различитих

облика пучких, рустикалних лакрдија), Тирена говори о релевантним проблемима,

не само ренесансне епохе него и универзалним: човјековој разапетости између

реалних, физичких ограничења и тежње за љепотом и идеалом, нудећи такве

смислове на озбиљан, а истовремено ироничан, мјестимице и пародијски начин.

10

Венера и Адон

Венера и Адон је митолошко-рустикална драма у стиховима. Подијељена је у осам

призора, писана је двоструко римованим дванаестерцима; само се у првом призору,

у Вукодлаковој питалици те у другом призору, у реплици сатира, појављују по

четири осмерца. Први пут је објављена у књизи Пјесни Марина Држића уједно

стављене с мнозим друзим лијепим стварми. Други је пут штампана 1607. у

венецијанском издању Пјесни, а трећи пут 1630. у књизи Тирена, комедија Марина

Држића. Приказана је на пиру Влаха Николина Држића и Марије Синчићевић,

1551. године о покладама. Може се само нагађати да је драму извела Помет

дружина. На пиру, који је трајао мјесец дана, изведена је и Тирена. У првој сцени се

говори о тој свадби на коју је позван и један влах:

Вукодлак:

Мучи, козо, мучи! Јучер ме властелин,

Влахе Држић, ручи, властеоски прави син,

да ћу пјан и сит бит за вас мјесец ови.

Којак:

Одкле идеш, умиеш рит? Јели те вукови!

Вукодлак:

Жени се тај младић и води владику

рода Синчичевић анђеоску прилику.

Стáром тî властели мјере сребро и злато.

Прво новије издање приредио је Фрањо Петрачић за седму књигу едиције Стари

писци хрватски. Критичко издање, настало на темељу рукописа и издања из 1607. и

1630. године објавио је 1930. године Милан Решетар у истој серији. То је издање с

опсежним коментаром поновио Франо Чале у књизи Марин Држић: Дјела (1979).

У драми су приказане двије различите и садржајем углавном неповезане радње. У

једној се обликује митолошко-алегоријска прича о љубави Венере према лијепом

Адону (преузета из грчке митологије, одакле је прешла у Овидијеве Метаморфозе),

а у другој, рустикалној фабули, приказује се свијет влаха који су се због различитих

разлога затекли у Дубровнику: Вукодлак је позван на свадбу, а Грубиша, Којак и

Владе долазе у град јер се Грубиша жели оженити дубровачком годишницом.

Друга драмска радња смјештена је изван позорнице, те је цијела драма

структурисана као театар у театру: рустикална радња је оквир унутар којег се

коментарише митолошко-алегоријска радња. У првој драмској фабули осим Венере

и Адона као споредни ликови појављују се Купидо, виле и сатири, а у другој

ликови влаха: Вукодлак, који сам себе назива Гризивино, Којак, Грубиша, синовац

Којаков, те Владе, Грубишина мајка. Драма започиње на просценијуму комичним и

11

бурлескним разговором влаха, у којем су додирнуте различите теме. У једној

реплици Вукодлак хвали вино као извор ужитка, затим с Којаком коментарише

предстојећу свадбену свечаност; та два влаха међусобно се вријеђају и погрдно

говоре о годишници којом се жели оженити млади Грубиша, а чега се и његова

мајка Владе прибојава и одговара га од те намисли, говорећи о годишницама као

неморалним, језичавим, крадљивим и блудним бићима. Тај први драмски призор, у

којем Вукодлак спомиње стварне дубровачке локалитете (Плочка улица, Орландов

споменик), својеврстан је пролог, специфичан оквир драмској радњи која ће

услиједити, а отвара простор града из перспективе сељака, влаха, припростих и

неприлагођених дошљака и странаца, заузетих понајприје материјалним бригама и

тјелесним ужицима. Тек у другом призору отвара се “права” сцена (одкрије шена), а

на њој се појављују виле које поју и танцају те узвишеним стилом изричу

похвалницу божици Венери и величају љубав као извор живота, највећих радости и

ужитака. Тај сегмент драме писан је високим стилом, у складу са

петраркистичко-пасторалном лириком те је прожет лексиком аркадијског угођаја

(Locus amoenus). У трећем призору Венера пјева о љубави према Адону која је и њу,

премда богињу, смамила па је стога оставила богове и пошла за лијепим младићем,

а он јој љубав не узвраћа. Четврти призор обликован је као дијалог између Венере и

Купида у којем га она потиче да Адона свеже љубавном узом, што јој Купидо и

обећава. У дидаскалији се наводи да власи гледају призор те се чуде, а све то након

што се шена сакрије. У петом призору Којак и Вукодлак коментаришу претходну

сцену, не знајући је ли то био сан или збиља јер никад досад нису видјели таква

чудеса; мисле да је то нешто с небеса. Грубиша, очаран Венером, одлучи јој

постати слугом, а његова је мајка због тога очајна. Вукодлак Грубишину љубав

према Венери иронично коментарише да ће небога Маруша, годишница којом се

Грубиша пошао у град оженити, пролијевати сузе, а јунак Грубиша ће уживати с

вилама. Шести призор отвара се плесом сатира и виле те доласком пет других

сатира који хоће уграбити вилу, али први сатир је успијева одбранити, што је

назначено дидаскалијом (Опет се одкрије шена и сатир с вилом танца, пак дотрче

пет сатир и хоће му вилу уграбит и с свијема бој бије, и одрве им се и вилу

схрани).Долази Адон, уморан и жељан сна у тихој дубрави. У седмом призору

Купидо веже љувеном узом уснулог Адона. Он се буди, рањен је Купидовом

стрелицом те у дијалогу с Венером обећава јој:

Да ти сам вик сужан, и твојој липости

да служим ноћ и дан са свом мом крипости.

А Венера се заклиње да ће га вјечно љубити. Пошто оду, започиње осми призор, у

којем власи, устрашени оним што су виђели, коментаришу митолошко-фантастичне

догађаје, закључујући да то мјесто није здраво јер ту виле затрављују и рањавају

људе те да су на том мјесту некад стравиле и Миљенка и старог Радата, чиме се

асоцира на ликове и догађаје из Тирене. Којак:

Није здраво мјесто овој, нека ти 'е Вуле, знат;

овди су прем виле њекад, стари веле,

Миљенка стравиле, Радата узеле !

12

Којак назива Купида мала сјета која вазда опћи с вилама и за којега стари говоре

да кога он устријели, вас живот тај цвили, а оздравит не море. Вукодлак позива

остале влахе да оду с тога мјеста; Грубиша се међутим опире, а Вукодлак, који

иронично коментарише да је Грубиша жену притилу у граду искао и ктио горску

вилу, предлаже да га ставе у врјећину како га у дубрави не би зачарала бијела вил, па

нека се ожени сеоском дјевојком Веселом. Позива влахе да сви пођу на свадбену

вечеру.

Драма је обликована на упоредним фабулама: једној узвишеној,

митолошко-алегоријској (љубав Венере и Адона алегорија је вјечне љубави), и

другој, рустикалној (приказивање тјелесних ужитака), у којој се коментарише

митолошко-алегоријска радња и која је, драматуршки, оквир првој. Између двају

драмских радњи као да и нема повезница. Венера и Адон је дјело у којем се

преплићу елементи високе, елитне, и пучке, популарне књижевности. Притом

митолошка прича дјелује на сељаке, они су се престрашили и одлучили бјежати са

злога мјеста, те припростога Грубишу, којега је затравила вила и који се жели

винути у сфере узвишене љубави, не оженити поквареном годишницом, него

сеоском дјевојком. Смисао таквог драматуршког поступка могао би се тумачити

овако: између узвишеног, вилинског те припростог и ниског не постоји могућност

хармоније и разумијевања. Таквом структуром остварено је својеврсно дјело

дубровачке ренесансне драмске књижевности које се у стручној литератури

различито жанровски одређивало. Сматра се да узор Држићевим дјелима треба

тражити у сијенским рустикалним драмама, како због њиховог облика као споја

еклоге и средњовјековне фарсе, тако због комичних ликова сељака и сељанки и

због тога што се у драмску радњу уводио плес морешка.

Лео Кошута сматра да то дјело није ни пасторала ни мелодрама, него

митолошко-алегоријски састав у стиху, који је писац назвао приповијес, а тако су се

у Држићево доба називали мали састави у стиху, митолошког и алегоријског

садржаја, какви су се изводили на италијанским дворовима у 15. и првој пол. 16.

Вијека. Жанровски је, по Кошути, дјело двоструко: ријеч је и о

митолошко-алегоријској драми и о фарсичном, лакрдијском дјелу, сличном пучким

драмским облицима какви су у то доба били популарни у Италији, а били су

обиљежени комиком и смијехом, често цинизмом и сатиричношћу, спремношћу да

се наругају свим друштвеним класама, а нарочито сељацима. Даље Кошута

констатује да је “техника дјела” техника театра у театру те да таква структура

одговара сијенским саставима у којима се узвишени, пјеснички свијет

супротставља свијету сељака. Посебно се Кошута позабавио најоригиналнијим

ликом дјела – Вукодлаком. Кошута сматра да тај лик посједује црте једне древне

маске, вукодлака, хтоничкога лика балканског анимизма, који по народном

вјеровању носи са собом мртвачки сандук (у питалици на почетку дјела Вукодлак

се назива Седми муж, презиме Дуги нос те каже да са собом носи свој стан).

Кошута тај лик доводи у везу с покладним маскама дугог носа којима су се у

древна времена приказивали духови умрлих те би лик Вукодлака могао бити

далеки потомак једне од маски какве су се појављивале на свадбеним свечаностима.

Констатујући да је митолошка радња само споредна, Фрањо Швелец тумачење

дјела темељи на фарсичном, лакрдијском дијелу драме те износи мишљење да је

13

митолошка прича само допуна у функцији фарсе, фантастична пројекција сељачког

празновјерја. Неки проучаваоци посебно су се позабавили структуром дјела,

елементима “упризорене стварности” који говоре о пиру на којем се драма

представљала, тачније поступком театра у театру: прича о Венери и Адону

уоквирени је приказ у комедију стављен, дакле фикционална позоришна творевина

отворена погледу гледалаца. Неки пак проучаваоци посебну су позорност обраћали

плесу, пјевању и борби сатира у дјелу.

Због супротстављања високог, петраркистичког и ниског, реалистичко-гротескног

стила, одвијања драмске радње и на сцени и на просценијуму, дјело се у стручној

литератури жанровски различито одређивало: пастирска игра, комедиола,

митолошко-алегоријска игра, рустична еклога, спој митолошке идиле и сељачке

лакрдије, спој конвенционалне пасторале и сељачке лакрдије, једном ријечју као

жанровски специфично дјело чији је смисао тешко једнозначно интерпретирати.

Без обзира на то како тумачимо дјело, Венера и Адон је – различитим тоновима и

преплитањем узвишеног и комичног, галеријом различитих ликова, те

комплексним смисловима – литерарно постављено питање о дуалистичкој природи

човјекова бића и свијета, питање које на драмски начин утјеловљује мисао о

подијељености свијета на узвишени и ниски, који се повремено додирују и сударају,

али се никада до краја не могу разумјети.

14

Грижула

Грижула је драма у пет чинова (7+6+7+6+5 призора), већим дијелом писана прозом,

а дјелимично стихом. Изворни наслов ове фантастично-реалистичне комедије, као

и крај текста, није сачуван, па се, према ликовима, осим наслова Грижула користи

и Плакир. Драма је приказана на пиру племића Влаха Соркочевића и Кате

Соркочевић. Влахово име је неколико пута споменуто у дјелу:

Вила: Пирници, знајући ја вила од планина срце Влаха Саркочевића ер је веле

ужежено за обеселит вас, Влахо прид нас виле велике је молбе чинио да ми виле

дођемо на његов пир. И будући Влахо младић слатке ријечи, црнок, племените ћуди,

научан с ловом се враћат дома, ùмје толико, ер ми виле од планине дођосмо на

његов пир с нашијем пјесни, с нашијеми играми и с нашијеми осталијеми

планинскијеми салаци за Влаху угодит а вам којигод плакијер дат« (други пролог);

Вила: Нево, Ово ти грудица, умијеси и сјутра га поклони твому Влахи, да руча,

и реци му: ’Ловци у лов, јунак на бој, а храбар г ђевојци; прјесначић теби, Влахе

мени’;

Плако: А то је, ер Љубав вечерас хоће здружит Влаха Саркочевића својом

вјереницом, а то се не може учинит без чисте Дијане.

Драма започиње двама пролозима. Слава Небеска изговара први пролог,

састављен од дванаест двоструко римованих дванаестераца. У прва четири описује

аркадијски крајолик, у сљедећа четири представља Дијану која с вилама

крепостима влада свијетом, а у посљедња четири алудира на пир Влаха

Валентинова Соркочевића и Кате Соркочевић. Други пролог изговара Вила, која у

прози хвали Влаха, који је њу и њезине дружице лијепим ријечима придобио да му

дођу увеличати пир, што су оне и учиниле, а затим кратко најављује радњу: с једне

се стране налази Дијана с четири виле крепости (Правда, Хитрос, Јакос, Тихоћа), на

другој Жуђење (Купидо), а између та два табора вјечна је борба. У планини се

затекао “смијешни ремета”, кога виле, због заљубљености у једну од њих,

исмијавају.

У првом чину, у четрнаест двоструко римованих дванаестераца, Грижула јадикује

јер га је опчинила горска вила те моли не би ли како дошао пред Купида или пред

Плакира и изнио им своју тугу. Наставља у прози, апострофирајући плачне очи,

љувене туге, вилино ледено срце. Долази Груба која тражи влаха Драгића, кога

неизмјерно воли, али он ју је оставио и отишао трагати за вилом. Сусреће Грижулу,

који је најприје позива на травици зеленој да починемо , а кад она одбије те га

притом назове старцем, Грижула је извријеђа: Ја груб?! Груба ти мати, груб ти

отац, све ти грубо; груба и ти била! (…) Да кад си груба, груба пођи тја од мене –

лијепа, к мени!. Увреде понавља и у четвртом призору, али у осмерачким стиховима

(седам их је разбијено у четверце). Скривена, Груба посматра сусрет Радоја,

Драгића и Мионе. Радоје и Миона покушавају уразумити Драгића да не трчи за

вилом, али он је одлучан: Раде, охај бесједе, ни ме зови веће! Што одлучих, одлучих

– за бијелом вилом идох!

Појављује се Груба, моли га да се врати, али јој он објашњава да му је била у срцу

док није наишла вила, која га је сасвим обузела. Све то слушају Радоје и Миона,

15

чудећи се толикој опчињености вилом, покушавајући га одвратити од потраге, али

он их поновно одбија и одлази. Остају Радоје и Миона, он јој каже да је воли и да

неће бјежати од ње, али се она лукаво извлачи објашњењем да јој мајка није

допустила бити с њим.

У другом чину Купидо заповиједа сину Плакиру да постави замку јер охоле виле не

поштују његову моћ те их треба научити.

Купидо:

О Плако, синко мој, замчица гди ти је?

Запни ми вил оној, на послу га није!

Ово је она вил ка толи не сцијени

огњене моје стрил ни мој плам огњени:

сатри јој охолас, чин' да зна с горкости

огњена што је влас љувене крипости.

Плакир обећа да ће то учинити и потврдити да је прави син свога оца. Мудрос

долази божици Дијани и обавјештава је да се Плакир приближио њиховом двору и

спрема замку, нашто она заповједи трима вилама да се спреме за битку с Плакиром

(узмите стрјелице, на бој се све справ’те!), али Трећа вила предлаже да оне њему

поставе замку, што Дијана одобри. Док оне вијећају, Плакир је у трави поставио

замку. Открива стратегију: прво ће виле намамити слатким ријечима, а кад га виде

самога, прићи ће му, он ће побјећи, а једна ће се ухватити у замку.

Плакир: Ја ћу поћ на тврди стан Дијане божице, да спијам гдје су бијеле виле; прве

видим, хоћу на њих ударити слаткоме ријечи. Оне, видећи ме самога, хтјеће на

мене ударит, ер виле Плакира на саму ишту, а ја ћу прид њими утећ, - тријеба је

лисичит! - оне се ће за мном тискнут, тјерат ме ће, тако их ћу довести на

ступицу. Није га вазда стрјелами играт, - варками се је сада помоћ.

Дијани поновно долази Мудрос и саопштава да је Плакир поставио замку те да не

треба излазити из двора, него му се супротставити на друкчији начин. Дијана

прихвата предлог па трима вилама наређује да му се одупру “старијем оружјем”.

Кад Плакир умилним ријечима почне позивати виле ван, оне га стану гађати

јабукама те он побјегне. У међувремену се сусрећу Грижула и Омакала. Грижула је

мами у своју, називајући ју којекаквим деминутивима (кћерце, момице, овчице,

кокошице, кошутице), а њену угроженост у планини у којој се “замчице запињу”

упоређује с односом звијери према плијену: Овчице, да те вук не уије, из травице

да ми те змија не печи; Да ми те, моја кокошице, орлић не подбије оџгара; обиди!;

Уљези, кошутице, да ми те орлак не уграби. Омакала му каже да је она дубровачка

годишница која је побјегла од зле госпође, па затим опширно описује какве јој је

све неправде госпођа наносила: морала је обављати по неколико послова одједном,

одијевати госпођу, кухати, одлазити у куповину, послуживати господара, бринути

се око дјеце. Притом ју је госпођа оптуживала да је преприсна с господарем

(Ослицо, што су толике бесједе с господаром и распреданце?), тукла ју је по глави

јер је заборављала шта јој је наредила, па је умјесто главичастих игала купила

велике, а умјесто да је сенталији однијела колач (тартара), однијела га је постолару,

код којег је заправо требала провјерити је ли обијелио оне црјевје, је ли охшубре

16

сашио, је ли пантуфе на бнетачку свршио. Осим тога, вријеђали су је мушкарци

кад је одлазила у куповину, добацујући јој простачке реченице (Кад ћеш по оно

доћ?), а она је све то морала обављати слабо обувена (Што боса идеш?). Грижула

јој се пожали да је он побјегао од своје годишнице, која га је такође малтретирала:

А кад бих надвор пошао, тако би ме и полила јухом мјеште водице русате: ’А купи

купусца, а купи ларда; не куп’ говеђа меса; куп’ морача, куп’ лука, куп’ воња, куп’

конаваоскијех лоћика’, – куп’ ово, куп’ оно, куп’ третје, куп’ десето! Вргох се

тобоцем, утекох у пустињу, да одахнем, да респирам; али, Омакалице моја, с туге

у тугу упадох – виле ме узеше!.

У трећем чину Радоје жали за Мионом, која га је оставила, а он без ње не може

живјети ни јести. Толико је заљубљен да кад му каже: ’Раде, Радићу!’ тако ми се

срце и стресе. Из прикрајка га гледа Миона, уживајући у његовим ријечима. Воли и

она њега, али га ипак држи подаље од себе; савјетује дјевојкама да никад не

пристану отпрве на мушко удварање, него да се најприје нећкају, изговарају се да

им мајка брани, а кад он каже да ће је испросити код мајке, нека одврате да ће

пристати тек кад мајка да одобрење и тако ће му измамити више свиле (тј.

различитих дарова). Угледа Вилу па се сакрије. Вила тражи своје друге не би ли им

исприповиједала смијешну згоду с Драгићем, који се у њу заљубио. Затим долазе

Грижула и Омакала. Грижула Вили Омакалу представља као невриједну особу:

Чељаде је, розице, – добра је овако, не умије ништа, пуштеница је, промјењује

госпође. (…) Из Града је гдјено су Међу црјевјари и Пријеки и Међу полаче, гди се

ђевојкам запиње. Вила се не обазире на његове ријечи, ушутка га те пита Омакалу

како је у Дубровнику, а она се пожали да се све промијенило нагоре, исквариле се

владике и господари, а нису боље ни годишнице.

ВИЛА: Што се чини у Дубровнику?

ОМАКАЛА: Госпо, срам ме је и говорит! Госпође су почеле бачкјелом дјевојке бит,

а госпари хоће да их дјевојке изувају; а Међу црјевјаре су толико штипанце, ер све

дјевојке на вариете отидоше. А и дјевојке се иштетише: оставише красти

госпођам хљебе, ларад и мавасију, а ставише се красти пече од зрцалаца, и

црљенога и бијелога, и гуње сентат на прове. А госпође заборавише и кухат и после

кућње чинит; а сто посал хоће обједном да се чине, и све им обједном заповиједају.

Тако зле, госпе, цокуле лете како град по кућах, а дјевојке почеше у пустињу

бјежат од госпођа.

Вила је шаље нека набере цвијећа од којег ће она сплести Грижули вијенац. Вила и

Грижула остају сами. Будући да је Грижула напасан старац (а ти си зао, руками

играш, каже Вила), предлаже да му свеже руке, око врата стави везицу па га поведе

у свој двор. Вила му каже да би најбоље било да га стави у врећу и под изговором

да су у њој хаљине потајно уведе међу остале виле. Грижула је одушевљен

предлогом, што изриче у стиховима:

Умиру, а поју не како куф прибил,

а то је, ер моју не видим биелу вил;

а живем, ер сам роб и бит ћу, вило, твој,

доколи тамни гроб покрије тиело овој.

Али чим је Грижулу стрпала у врећу, Вила се ухвати у Плакирову замку. Будући да

је забранила Грижули говорити, он се не одазива на њене вапаје. Наилази Драгић,

17

чује Вилине позиве, а истовремено и Грижулин глас из вреће, што га уплаши.

Долази Плакир и одводи Вилу, која га лијепим ријечима покушава привољети да је

ослободи. Ужаснути Драгић све то непомично гледа, а затим од страха утече.

Појављују се Вукосава и Станиша, Драгићев отац и Грубина мајка. Станиша говори

о младости која се искварила јер нема родитељске стеге, наступило је вријеме у

којем лудос влада, а мудрос је погрђена. Вукосава пак говори о искварености

женског свијета: старице желе бити младе, док су дјевојке постале лијене, само по

прозорима стоје, смију се, оговарају, гиздају се. Угледају врећу, али је не отварају

него одлазе.

У четвртом чину Дијана грди Мудрос да је заспала и због тога је Вила ухваћена у

Плакирову замку. Мудрос се оправдава, каже да и она има непријатеља, а то је Сан,

али све се да исправити: Плакир је сада самоувјерен и биће неопрезан па виле то

треба да искористите и поставити му замку, што виле и учине. Грижула и даље

јадикује у врећи, коначно схватајући бесмисленост љубави према Вили: Овако

свакому буди тко се вили дава везат; тко се вили дава за роба, у врјећи свезан

остаје, да се од њега свак страши, да од њега свак бјежи. У трећем призору Радоје

и Миона пјевају у осмерачким стиховима о младићу који се удвара дјевојци, а она

га одбија, с тим што стихове фолклорног поријекла (Храбар млади купус сади)

прилагођавају својој ситуацији. Уто долази Груба, која још увијек тражи Драгића.

Миона јој савјетује да би она на њеном мјесту дигла руке од Драгића и тјерала по

гори вјетровуше (тј. живјела слободно), али Груба је заљубљена, њено срце

припада Драгићу (Мионе, да би ми срце са мном било! Да је са мном, мирна бих

била«). Тада Миона одржи монолог о супериорности жена над мушкарцима, који

без њих не би могли живјети.

Миона:

Иди! - Ваше туге, сјетне жене, на руке од људи дошле. Распирамо се и придирамо

се за њих, и још им смо криве. Тко људем вида оброк? Жене! Тко их пуђа од буха?

Жене! Тко их крпи? Жене! Тко им у кући ради? Ко им упреде и кошуље кроји? Жене!

Голи би без нас ходили; а нут, а нут какви су.

Затим се присјећа лијепог времена кад су Амазонке отјерале мушкарце и саме себи

биле довољне. Миона каже да се иначе не би удала ни да јој дају (много блага).

Радоје се на то наљути па каже да ако хоће плакати, нека плаче, али ако жели њега,

он ће бити њезин. Груба је разњежена тим ријечима, истовремено и растужена те

каже Миони да би она била срећна кад би Драгић био попут Радоја, прекори је да

пуше на врућ укроп, тј. да одбија оно што може имати. У међувремену је Плакир

одвео Вилу у Купидов двор, за што му је отац дао свој лук и стријеле, па је он

изишао. Неопрезно упадне у замку, виле га ухвате, свежу и одводе пред Дијану.

Дијана наређује Мудрости да упита Правду како казнити Плакира, а Правда

одређује да га омрче и затворе у тамницу. Плакир се покушава спасити,

подсјећајући виле да им такав чин не приличи, али га оне не слушају. Ипак, Плакир

зна да ће се из свега извући: без мира између Дијане и Купида неће се моћи

здружити Влахо и његова заручница.

18

Плакир:

Од сужанства Плакирова да и виле плакир имају: ма сужанство Плакирово хоће

још велик мир учинит међу чистом Дијаном и међу горуштом Љубави. А то је, ер

Љубав вечерас хоће здружит Влаха Саркочевића својом вјереницом, а то се не

може учинит без чисте Дијане; уврћу се, да мир међу њими учиним и да чистоћа и

љубав од сада један без другога нигда не стоји и, бијеле виле, веће Плако неће ваш

непријатељ бит.

У петом чину сусрећу се Драгић и Миона; он јој се повјери да је погријешио и да би

се радо вратио Груби, а Миона му потврди да је лоше поступио (Онако ли се

дјевојке пуштају? Ах, једа за њоме проплачеш, тер ти ју кигоди бољи јунак уграби?

Биједан, што ти је припало тер од дјевојке бјежиш?). Наилазе Станиша и

Вукосава и изгрде дјецу: Станиша изруга Драгићеву заљубљеност у вилу и његово

од љубави издрто срце (Нут гдје се је укувеочао! За вилами је отишао), а Вукосава

Груби одржи предавање о томе какве су биле некадашње невјесте.

Вукосава:

Звала и не дозвала, звала те и не дозвала се, веће ако ћу ја биједна! Нута дјевојака

садањијех! У наше младе дни, и стара сам била, нијесам господара мога именом

зазвала; а у кући, колико да нијесам ни вјерена била, нијесам смјела вјереника у очи

погледат и, како од туђега, од њега сам бјежала; нег кад би ми мајка рекла:

"Сједи' ту!", тако бих зацрљенивши се и сјела, од срамане бих знала али уз мајку

сједим али уз вјереника.

Станиша наређује Вукосави да с Грубом иде кући, а он ће оставити Драгића нека и

даље дивља за вилама. Миона је посматрала претходну сцену па закључује

пословицом: Зато се рече: ’Што имам, не марим; што не имам, жудим; а притио

лонац, не окусивши, засића, а мледан, и једући, глад буди’. Долази Радоје, који је

обавјештава како се завршила прича с Грубом и Драгићем: Вукосава је одобрила

њихову везу (Ходите, старали се заједно!), а сложио се и Станиша, који је с

Радојем наздравио за срећу. Радоје пита Миону требају ли и они учинити исто, а

она, будући да се све вријеме измотавала да није добила мајчин пристанак, лукаво

одговара: Што маја рече, нијесам ли ти рекла?. Након тога поздравља пирнике:

Остај збогом тко пирује, а ми овамо имамо посао. У четвртом призору Мудрос

наређује Опословници да оде у Купидов двор и предложи размјену Плакира и Виле,

јер је то нужно, будући да су на пир Влаха Соркочевића позвани и Купидо и Дијана,

а није га с немиром на така весеља доходит. Опословница каже да ће изабрати пут

преко Дубровника те да ће се претворити у годишницу, али неће попут њих три

посла уједно чинит, она то чини друкчије, како је и природно: ја сваки посао посе

чиним. У посљедњем, петом призору враћа се Омакала с цвијећем које је у

четвртом призору трећега чина отишла убрати по Вилину налогу. Каже да се једва

ослободила напасног сатира. Угледа врећу, зачује Грижулин глас, а затим га –

након нећкања и приговора да је сад треба, а прије је жудио за Вилом – одвеже.

Грижула закључи да им у планини није мјесто те да ће ју узети за домаћу. Омакала

испрва није сигурна, али пристаје само ако јој дарује сукњу, а Грижула обећава и

цокуле на бнетачку. Затим се обраћа гледаоцимаа, поручујући: Што умјесмо,

чинисмо; а веће напријед ни умијемо ни хоћемо, и нитко напријед не губ’ ријечи.

19

Грижула само дијелом припада пасторалној традицији, најприје по једној скупини

митолошких ликова и заплету у том дијелу приче. Оно пак што је Држић отпочео у

Тирени – улазак оштроумних дубровачких влаха у аркадијски свијет – у Грижули је

постало правило, с једном битном разликом: у вилу више неће бити заљубљен

узмножни пастир, него старац. За разлику од Љубмира, због којег је Тирена умрла

(а затим оживјела), Грижула је вилама предмет исмијавања: У овој планини стоје

сатири и стоји један смијешан ремета, који нас виле веле чини смијејат; упије, дан

и ноћ помоћ пита (други пролог). Оно што су за виле планине, за Грижулу је

пустиња, умјесто Вилине наклоности, Грижула ће добити поругу, умјесто уласка у

вилинске дворе, завршиће у врећи. Простор Грижуле је простор заробљености, он

не пружа уточиште онима који теже за складом, чистоћом и љепотом, него постаје

мјесто неспокоја и опреза – виле се боје Купида, Плакир се боји вила, Груба се боји

да ће баш ту изгубити Драгића, Драгић у том простору губи себе (Твој сам њекад

био, сад нијесам твој ни мој), Омакала бјежећи од једног зла упада у друго,

Грижула бива исмијан. Аркадија Грижуле није више она из Тирене, гдје је потрага

за идеалом додуше била узалудна, али се на крају показало да је смислена.

Разграђивање аркадијског Држић је извео увођењем лика Грижуле: он петраркира

онако како је некада тужио Љубмир у Тирени, али то више није уздисање младог

пастира, то је потрошено јадиковање старца , његови су стихови замаскирана жеља

не за узвишеном него тјелесном, сексуалном љубави, он је дволичан, спреман жени

(Груби) – након што га одбије – рећи да је ружна, спреман је удварати се Омакали,

али онда рећи да не умије ништа, пуштеница је, промјењује госпође. Идила

карактеристична за аркадијску пасторалу претворена је у своју супротност, а иза

сретног завршетка – помирења Дијане и Купида – крије се отрежњење. Ову игру

заљубљених парова који се траже у зачараном кругу, Држић је проткао мишљу коју

као моралну поуку и опомену упућује својој публици: кад обични људи пређу

границе које су им као људима одређене и дођу у додир с вилинским свијетом, они

постају комични и жртве немира и неспоразума. Грижула је драма о растанку с

илузијом да је до савршенства могуће доћи, а ако се то покушава, пријети опасност

да се пропусти оно што човјеку стоји на располагању, колико год било несавршено.

Најпрецизније је то изрекла Миона: Зато се рече: ’Што имам, не марим; што не

имам, жудим; а притио лонац, не окусивши, засића, а мледан, и једући, глад буди’.

Истовремено, Грижула је драма утјехе: Радоје и Миона успијевају избјећи

опасностима јер не траже срећу другдје, него једно у другоме. Комбинујући

конвенционалне мотиве карактеристичне за митолошко-алегоријску драму,

растерећујући ликове влаха карикатуралних црта и грубог хумора, уплићући у

драмску фабулу теме из дубровачке стварности, критички се постављајући спрам

ње, Држић је Грижулу проткао смисловима која дјела сличне генеричке

припадности немају. Пародирајући тему идиличног свијета у којем пастири вјечно

трагају за вилама, кроз три наоко споредне невилинске приче обликовао је мисао о

нескладу између идеала и стварности, онога што желимо и што можемо добити,

показујући да се срећа не налази у аркадијском имагинарију и трагању за вилом

(жуђена вриједност), него у стварности коју живимо. Стога актуалност Грижуле

није у алегоријској глорификацији брака, него у имплицитној причи о љубави коју

не треба тражити с друге стране познатог и доступног.

20

Закључак

Писањем драма Држић се бавио релативно кратко, само једну деценију, и за то

вријеме успио је да покрене читав позоришни живот Дубровника. У области драме

обогатио је овај род усавршавањем и разгранавањем постојећих жанрова и

увођењем нових. Писао је еклоге пасторалног, пасторално-рустикалног и

рустикално-митолошког садржаја, и у великој мјери развио и обогатио ову врсту.

За Држићево драмско стварање пресудна су била искуства и учења на страни, у

италијанским градовима који су се истицали позоришним дјеловањем.

Држић није састављао пастирске еклоге какве су постојале у дубровачкој

књижевности јер за њега статична идиличност није била драмски привлачна. У

еклогама сијенског типа нашао је модел како да изађе из традиционалног оквира и

преко хумора и реалистичних елемената споји фиктивну причу са духом свога

времена. Преузео је схему заплета и систем драмских поступака, али није слијепо

слиједио сијенске драме.

Држић је написао три пасторале, од којих се само једна – Тирена – може сматрати

конвенционалном. Ријеч је ту о вили у коју се заљубио пастир, појављује се и мотив

привидне смрти, да би се све на крају сретно завршило. И Тирена међутим има

прилично неконвенционалан пролог, што га говоре двојица сељака, Вучета и Обрад.

Друге двије пасторале сасвим су нетипичне, јер се у обје главна досјетка састоји у

томе што се доводе у питање књижевне и театарске конвенције. Чини се то на два

различита начина. У драми Венера и Адон радња почиње тако да се двојица сељака

нађу у кући гдје ће се играти комад, па разговарају, потом се дигне застор, они

мотре идиличну радњу, да би је – кад се застор спусти – коментарисали. То се

понавља више пута, па се тако успостављају двије разине збиље и двије разине

фикције, а пасторална радња одлази у други план. У Грижули се пак вишеструко

тематизује књижевна традиција. Употреба стиха је необична, јер је већина текста у

прози, нешто стихова се рецитује, а на неким мјестима стих треба схватити и као

обичан говор; ти су сегменти кратки и очито се уз њихову помоћ жели упозорити

на традицију праве пасторале, у којој се иначе говори искључиво у стиховима.

Грижула зато и није права пасторала, него напола комедија. Држић је имао мање

интереса за традиционалну пасторалу, а више га је занимало да тај жанр искористи

за специфичне умјетничке циљеве.

21

Литература

Изворна литература:

Држић, Марин - Тирена, Грижула, Венере и Адон, Дјела Марина Држића,

СПХ, VII, ЈАЗУ, Загреб, 1930

Општа литература:

Бојовић, З. - Марин Држић, Братство, XII, Београд, 2008, стр. 11-25.

Богишић, Р. - Хрватска пасторала, Загреб, 1989, стр. 7-169.

Бојовић, З. - Историја дубровачке књижевности, Београд, 2014, стр. 144-155

Предметна литература:

Петаковић, С. - Пародија или не: о Тирени Марина Држића, Годишњак катедре

за српску књижевност са јужнословенским књижевностима, Филолошки

факултет Универзитета у Београду, Београд, 2010, стр. 123-139.

Богишић, Р. - Пасторале Марина Држића, Зборник радова о Марину Држићу,

Загреб, 1969. 98–120.

Решетар, М. - Увод, М. Држић, Дјела. СПХ, VII, ЈАЗУ, Загреб, 1930

Швалец, Ф. - Комички театар Марина Држића. Матица хрватска, Загреб,

1986.

Рапацка, Ј. - Марин Држић и криза ренесансне свијести: од Тирене до Плакира

и виле, 1998.

Кошута, Л. - Сиена у животу и дјелу Марина Држића, Зборник радова о

Марину Држићу (1508-2008), Загреб 2008, стр. 220-263.

Колендић, П. - Тирена Марина Држића, Полет, 5, 1949, стр. 24-30.

Скок. П. - Држићев Плакир, Разправе V-VI, Љубљана, 1930, стр. 1-37.

Лексикон Марина Држића, Дигитално издање

22