Скрипта из дубровачке за групе 05 и 06

1.Опште одлике хуманизма у књижевностиХуманизам је један вид ренесансе, прва фаза ренесансе. Развијао се крајем 14. века, а ренесанса има замах у 15. и 16. веку.Хуманизам и ренесанса (франц. „препород“) представљају поновно рађање античке културе, односно препород културе после Средњег века. Исто тако, представља и промену цивилизације (ово је из Маријиних бележака, те нисам сигуран на шта конкретно мисли; могуће је да мисли на општеконтиненталну промену цивилизацијског тока, а можда и на први уплив западне књижевности у српску књижевност). Хуманизам је прва фаза ренесансе и зачет је у Италији крајем 14. века, а у центру проучавања је сам човек (humanitas – човечност, уљудност). Ова епоха је условљена крупним социјалним променама – долази до стварања грађанског друштва, а стицањем капитала долази до развоја урбаних средина. У таквим урбаним језгрима су оснивани универзитети, под јаким утицајем Цркве. Географска открића (Америка) и хелиоцентрични приступ мењају слику о свету, а географске прилике погодују и развоју универзитета у Падови (близина Венеције), па су грађанске породице својим синовима куповале еманципацију (опет, нисам сигуран да ли мисли на дубровачку или на италијанску књижевност). Капитал је створио материјалну базу за развој културе; за успех је потребан новац, па се јављају мецене које материјално помажу ствараоце, а ови их заузврат величају у својим делима. Хуманисти, који су имали највише место у образовању, су сматрали да је цео свет њихов, а све у духу ослобођења човека. 1450. је штампана прва књига, а штампање књига је омогућавало већу доступност истих, што је погодовало развоју образовања. Прве књиге су штампане у тиражу до 150 примерака, а називају се инкунабулама (лат. incunabula=колевка). Хуманизам је био фаза ренесансе, одређујући даљи ток човечанства и постепену еманципацију средњовековног друштва. Хуманизам се од средњег века разликује по погледу на свет (однос индивидуалног и општег): у средњем веку уметничко дело даје представу о стварности створеној Божијом милошћу, а најчешћи књижевни поступак је алегоризација. У хуманизму писац постаје свестан свог уметничког стварања и ужива у својој слави, док се писац средњовековне књижевности одриче свог индивидуалног рада. Он не доноси еманципацију Цркве, она остаје битна са својим етичким кодексом. Новије стваралаштво покушава да прикаже стварност, а пажња се придаје чулности. Римска традиција представља упориште. Хуманизам се користи латинским, а ренесанса народним језиком. Хуманизам доноси ограничену демократизацију знања – новац и познавање латинског језика су значили могућност ширег образовања, те су само виши друштвени слојеви имали могућност културног уздизања. Крајем 14. и почетком 15. века се настава проширује и долази до коришћења грчког језика. Пад Цариграда 1453. године доноси избеглице са Истока и њихова знања. Антика постаје ослонац због сличних мишљења, а узор писаног стила је Цицерон. Настаје нова мисао о човеку који нема ништа заједничко са човеком средњег века.Одлика хуманиста је свестраност, а ренесансе разноврсност (вот д фак?). Уметност постаје важан чинилац живота, потражња уметничких дела повећава траженост уметника. У средњем веку, уметник је занатлија, а у хуманизму се уметник и његова дела цене. Уметност постаје врло моћна, а јавља се и уметничка критика. Жена преко уметности добија нову улогу у животу. Уместо Богородице, појављује се нека друга жена, куртизана (наслеђе грчке Хетере) – учена жена која окупља образовано друштво и пружа им „љубавне ужитке“(?). Жена постаје глумица, модел образоване владарке. Данте, Бокачо и Петрарка се сматрају највећим писцима епохе ренесансе. Врлина је за хуманисте ангажовање људских потенцијала стечених образовањем у личну корист у

1

свакодневном животу, а испољавање сопствене суштине је једно од основних начела хуманиста. Интелектуалац средњег века је човек контемплације, а хуманизма и ренесансе човек контемплације и акције. У песништву се славе најизразитији интелектуалци, а не Бог. Визија књижевности је реторичка, формално савршенство је циљ израза. Филологија се сматра корисном за проучавање класичних језика и дела. Поетика хуманизма је нормативна, заснива се на подражавању антике. Ренесанса представља даљи помак ка индивидуализацији. Одговор дао Никола С., а ја ћу мало да додам...Хуманизам је настао у Риму, ширио се на све земље које су излазиле на Медитеран док је источна Европа била блокирана. Дубровник је био самостална јединствена држава до почетка 19. века. Хуманизам означава научно-духовни садржај појаве (ренесанса је усмерена на целокупну културу). Антички човек постаје узор слободног човека. У Италији лат.јез. потискује народни. С једне стране хуманизам је велики прогресивни покрет који ће достићи врхунац у револуционарном ставу Е. Ротердамског и осталих хуманиста, а с друге стране хуманизам је пуко копирање спољних обележја антике у потпуно новим условима. Основна одлика: универзалност на нивоу елите – прихватање латинског језика. Најзначајнији центри хуманистичких окупљања биле су академије у Фиренци, Риму, Напуљу; цветају трактати, епистоле, расправе. Академијама се приписују највеће заслуге за стварање световне културе. Поезија је за хуманисте узвишени дар неба, а песници стварају под божанским заносом и стваралачким бесом. Песник је пророк који поезију ствара у пророчком надахнућу. Полицијано каже да треба узимати од свих класичних аутора а не идентификовати се са њима. Хуманистички центри се налазе у Дубровнику, Котору, на Хвару, у Шибенику, Задру.2. Хуманиста Винко Прибојевић о СловенимаЗорана: Винко Прибојевић је хуманиста, зачетник словенске идеје (славистичке мисли). Стварао је крајем 15. и почетком 16. века. Са Хвара је, студије је завршио у Падови и то права и теологију. За време боравка у Падови имао је прилику да се сретне са многим студентима из целе Европе. Схвата да Европа врло мало зна о Словенима а и оно што зна је лоше (о Словенима говоре као о необразованом народу без икакве прошлости и културе). По повратку на Хвар постаје директор гимназије. Долази у Краков (Пољска) где је тада био бискуп Мацеј Јеховита – чувени хуманиста који је најдаље отишао у захвату да Европи представи Словене који су јој непознати, дао је да се напише низ историја словенског народа. Сам бискуп је написао „Историју Пољске”, један грчки филолог „Историју Чешке”, а Прибојевић је у хрватској катедрали одржао говор „О пореклу и историјату Словена” (1525., Хвар). Ово је литерарни хуманистички спис, али и истовремено и научни трактат (позивао се на Плутарха, Плинија, Библију). Ово је прво дело у ком се зачиње и афирмише идеја словенства. Одликује га динамичност приповедања.Препричавање одломка који нам је по програмуОн прво указује на тешкоће да се докучи порекло народа јер су се племена измешала („замршен је историјат њиховог порекла”), да би се открила та загонетка, неопходан је велики труд. Наводи да већина писаца подлеже диктату публике, не пише истину него оно што би публика волела да чује. Прибојевић се представља као Далматинац, тј. како он каже Илир, и зато решава да држи говор о историјској судбини Словена. Он најпре укратко каже о чему ће све бити реч.Сматра да је потребно да прича о почецима словенске историје и почиње причу о потопу и Ноју. Наиме, најмлађи Нојев син Јафет је имао сина Тираса од кога су настали Трачани. Трачани су говорили језиком Межана, а Межани су сматрани Илирима. Отуда Прибојевић закључује да су сви настали од Трачана. Затим говори о Трчанима и утврђује границе њихове територије. Док говори о овоме, Прибојевић наводи неке изворе како би поткрепио свој одговор. И на крају износи своју тезу о пореклу Словена.

2

Прибојевић објашњава етимологију имена „Словени”, од речи „слава” и даје пример словенска имена. Истиче да је та слава заслужена, стечена је оружјем и крвљу Тирасових потомака. Каже да су Александар Велики и Аристотел били Словени.Говори о изворима који говоре колико су Словени владали осталим народима и да не заостају за осталим народима. Показује континуитет њиховог присуства.Од велике важности је посвета која је упућена хварском племићу Петру Витагићу. Рекао је да многи пишу да би оставили некакав траг и да би избегли пролазност и пропадљивост свога дела, а Прибојевић наводи да он то не ради због тога него да би допринео општем добру.3. Хуманиста Илија Цријевић (анализа песама по избору)Никола: Илија Цријевић је најзнаменитији дубровачки хуманиста. Потиче из две угледне дубровачке племићке породице (Соркочевић по мајци). Завршио хуманистичку гимназију у Дубровнику, а школовање наставио у Италији, у Ферари. Са 20 година стекао је велику славу на песничком такмичењу у Риму за циклус љубавних песама посвећен Римљанки Флавији; те песме је одликовао путени доживљај љубави, ренесансни хедонизам и слобода у опевању женског тела. За време боравка у Риму добро је упознао ново, хуманистичко поимање света и суштину нових литерарних стремљења. По повратку у Дубровник, био је професор и ректор гимназије, а имао је истакнуту улогу у власти Дубровачке Републике. Давао је предност латинском језику над народним, писао је дескриптивну, личну и родољубиву поезију, као и посланице. Међутим, исто тако је ценио и вредности народног живота и стваралаштва и то је истицао у својим делима. Био је истакнути родољуб и, између осталог, саставио је спев о постанку Дубровника, у коме је славио његову историјску и легендарну прошлост, „часну властелу“ и „мирне грађане“. Аутор је и првих књижевних расправа.„Мене та брешчића два”Дејан:У овој песми дата је представа вољене, тј. Флавије (њено име се открива на крају) – лирски субјект нам открива њене физичке и психичке квалитете како би мотивисао своју очараност. Након тог каталога драгиних особина које су иначе дате кроз поређења, лирски субјект констатује да она није са овога света већ је она дар богова. Имамо мотив чежње лирског субјекта и сазнајемо за препреке које се постављају испред лирског субјекта и онемогућавају му контакт са вољеном. Ово је типична љубавна песма која се састоји у обраћању лирског субјекта драгој са изношењем својих тежњи и жељом да драга услиши те тежње. Имамо представу саме драге и песник се ту служи поређењима, он то чини на следећи начин: сјај драгиних груди је јачи од сјаја мразних врлети, очи се пореде са звездама, коса се пореди са златом, врат са слоновом кости... Дакле, драга је неко ко долази са сјајем. Представљање драге смењује се дистисима који су директно обраћање драгој, у тим дистисима лирски субјект открива своје тежње и своје поступке. Он истовремено са представом драге открива своје намере предупређујући могуће негативно схватање таквог удварања. Лепота драге, уопште, чари драге, преплићу се, и као да су узроковане њеним духовним особинама, тј. њеном чедношћу. Тоталитет њене лепоте остварен је њеним духовним својствима. Њена спољашња лепота и унутрашња личност су у сагласју или чак у некој интеракцији. Чак, врхунац песникове очараности драгом је закључак о њеном божанском пореклу – она је божја креација и његов дар овоме свету. Песник се служи специфичном фигуром – поставља питања блиска реторичким и тим својим питањима он предупређује непожељне одговоре („Што да ту постављам замке? Да ти ласкаве просипам речи?...”). Песник сâм даје одговоре.Постоји слој латинског мита који он користи у тим својим поређењима. Тај слој поређења користи опет у портрету драге као вишег бића.

3

Ново у песми- смелост лирског субјекта. Иако ће касније причати о покорности он се драгој са императивом обраћа и чак хоће да том својом жељом опскрби и вољену, како би остварили љубавну везу и љубавни чин. Он себе назива и пастиром, што може имати разне елементе – може да указује на један чист витални пагански амбијент у коме се остварује љубавни чин Божице и њеног одабраног. Песникова смелост у тражењу уопште не контрастира него као да је сагласна са његовим унижењем, избацивањем свих његових својстава („Све пред љубављу пада”).У целој песми влада отклон од тог неког притиска спутаности, чак отклон и од мудрости. То је једна раскалашна, неспутана емоција. Призор који лирски субјект жели да му драга дâ, то је призор нагости, то је моменат који садржи бесмртност, вечност.„Мекша од киселог млека”Дејан:Овде се драга лирског субјекта указује као етерично, неухватљиво, чак ћудљиво вилинско биће (на самом почетку се дефинише њена појава). Није разрешено да ли је то реална драга, тј. да ли су ти призори одиграни или је она фантазија која се пред очекиваним а никад оствареним моментом измакне. Има доста телесности, тј. еротизма, може се рећи да је опис натуралистички. Нарочито се наглашава драгина пут, сјај њене коже, што указује да је она соларни принцип, нешто блиско божанском. Набрајају се чинови који увек остају недовршени (лирски субјект тражи пољубац у уста а драга га пољуби у образ) и ту се уочава одређена правилност. Драга је дакле етерична и неухватљива. Лирски субјект себе пореди са танталом, кога воћка мами и стално када би посегнуо за њом, измиче се. На крају лирски субјект покушава да утиче на драгу, последња два стиха су у императиву, ту он тражи од драге да га не заварава.Никола:„Мекша од киселог млека“:- љубавна песма - типичан регистар појмова – опис девојчиног физичког изгледа, бело је доминантна боја, светлост- белина пути – аристократска префињеност и духовност (платонистичка концепција идеалне драге)- пореди је са сликама из природе- њена лепота увек измиче његовој способности да је представи- слика девојке чија је рука под млазом воде&она му протичке кроз руке као вода – мотив чулног уживања- уноси елементе чулности, еротског доживљаја – и девојка у томе учествује, али она измиче, те муке хиперболично пореди са Танталовим, али то је афектирана скромност, чији се циљ види у поенти која је на крају песме – позив да му се она препусти- ова песма не опева само женску лепоту већ и женску ћуд- осећај пролазности, порука је да треба уживати- опис телесне лепоте прелази у слављење телесне лепоте и уживања, којим ће искористити живот- није петраркиста, а и написао је само 13 песама посвећених Флавији„Празник у затвору”Дејан:Ова песма је у форми посланице, почетак и крај су у апострофи – песник се обраћа адресату (извесном Градићу). Самим тим што песма почиње и завршава се апострофом, она има затворену структуру. Осим тога, песма се може рашчланити на три дела. Постоји и алузија на биографске датости, писац је тамновао. Најдужи део се бави паралелом између Христовог рођења и стања лирског субјекта. Ти догађаји повезани су природном асоцијацијом – празником, пошто је време Божића. Он наводи примере из Христовог живота тј. тренутка његовог рођења, износећи их у најбољем светлу и кроз контраст посредством паралелизма наводи свој случај, али у негативном

4

светлу. Лирски субјект пореди дан у затвору са Великим петком који је у хришћанској религији најтужнији дан, и каже да му је данашњи дан тужнији од Великог петка. Касније нам он открива своје стање – да је вргнут у тамницу, наводи да је то учинило Велико веће, отклања се оптужби да није служио отаџбини, приказује себе у светлу патриоте спремног на ратну одбрану земље. Осим тога, лирски субјект који је, како сам каже, неправедно оптужен и бачен у тамницу и самим тим он је симбол жртве. То се посебно потврђује увођењем паралеле са Христом.Занимљиво је то што у овој песми и у песми „Мене та брешчића два” имамо презентовано схватање уметности. У песми „Мене та брешчића два” лирски субјект пореди своје певање са лабудовим појем, што нам говори да он има високо мишљење о својој уметности, ако не то онда мисао о томе колико је сама уметност узвишена. У овој песми, лирски субјект успоставља занимљиву везу између ситуације и свог талента. Открива да је доспео у неприлике због одређеног вероватно вербалног иступа који он са једне стране карактерише и као неспутаност и слободу чисте речи која је према његовом гледишту срж уметности тј. поезије.Ову песму он завршава перспективом на будућност јер ће кроз четири дана напустити тамницу (то је најпоузданији податак који имамо), а с друге стране предвиђа повратак моралне равнотеже у којој ће невоља снаћи његовог, нама незнаног, противника. Тај непријатељ носи универзално зло јер се карактерише као сила која је посекла и Христа и многе Христове следбенике.Уочава се одређена управљеност на све временске димензије – прошлост, садашњост и будућност. Прошлост се повезује са Христовим рођењем, и помоћу тог догађаја се сабијају све те димензије времена на неки универзални начин. Садашњост је ово његово стање утамничености, а будућност представљају његова надања и предвиђања. Он је свему томе хтео да дâ универзалну тежину. Пошто је реч о посланичној форми, завршница је дата као обраћање адресату, са жељом да се његовом збивању дâ неки општи смисао.Никола:„Празник у затвору“- према спољашњој форми – посланица (обраћање пријатељу, биографски подаци), а по суштини лирска песма елегичног тона, са патриотским елементима- по структури, разликујемо три дела песме: 1) тренутно стање, 2) разлог затварања и 3) нада се да ће се непријатељима све вратити- контрасти: ћелија/дом, ћелија, ћелија/библијске појаве, мир/немир- библијска представа: све се дешава на Божић – даје контраст његовог несрећног дана и Божића- почетак и крај уметничког дела симболишу улазак и излазак из другог света- исповедно-елегични тон- повезивање мотива контрастом- „тај ми је дан тужнији него Велики петак“ – контраст: најтужнији дан/најсрећнији дан- кулминација контраста: не сматра вредним празник Христовог рођења- говори да није крив, да није издајник- уводи доста елемената из античке књижевности – средњовековни склопови настали од античких- сугестивност: Христа су разапели, њега осудили- стилизација: 1) немоћ – изопштеност, резигнација

2) снага 3) кулминација- реторска питања- употреба античких мотива у илустрацији својих патњи- екскламативне формулације

- уздиже себе (свој дар којим је служио отаџбини)

5

- пориче своју погрешку и даје своју одбрану – реторска расправа- мисаона језгра, став који хоће да пренесе није толико лирски

- подиже тон, узбуркане страсти- цела је песма компонована на реторски начин – придобијање пажње, емотивни склоп –

кулминација, завршетак целине„Бежиш и нећеш ту младост што нестанку хита...?“:- почетак и крај носе исту поруку: не треба патити над животом, већ искористити младост- најдубље животно искуство је уживање у љубавном заносу са драгом (и духовно и физичко спајање са вољеном особом представља бесмртност)- Цријевић никада не раскида са средњим веком – све што је дато на уживање је од Бога (Божја животна радост)- цео ток песме је дуго убеђивање (недостижна, идеална драга).4. Композиција петраркистичког канцонијераЗорана:Мотиви у љубавном канцонијеру нижу се по устаљеном редоследу, од мотива првог сусрета па све до тренутка кад драга умире.Први мотив са којим се срећемо у типичном пертаркистичком канцонијеру је мотив љубавног сусрета. Тај мотив ће се касније понављати и могу се пратити све уобичајене фазе кроз које лирски јунак пролази.Лирски јунак када је први пут угледао своју драгу заљубљује се истог тренутка. Карактеристичан је начин на који се љубав усељава у душу лирског субјекта, често он бива погођен љубавном стрелом која је уперена из драгиног погледа к срцу лирског субјекта. Стрела је митолошки мотив, најчешће се говори о Аморовој стрели, овај мотив се јавља код Петрарке, Менчетића и у пасторалама (наравно и код многих других песника, али ја овде наводим оне код којих сам ја сретала овај мотив).Затим, лирски субјект од тренутка заљубљивања постаје роб своје драге, јавља се мотив љубавног служења. Лирски субјект неизоставно пати, и то је мотив који се јавља скоро у свим песмама. Патња се јавља због неузвраћене љубави. Често песник може ићи још дубље у срж самог проблема и приказати нам каталошки слику љубавних мука кроз које пролази због неузвраћеног погледа. Драга не обраћа пажњу на лирског јунака и то је у почетку узрок јунакове патње. Лирски јунак тад тражи сапатника, а сапатник може бити природа или нека виша сила која ће утицати на драгу да га погледа. Осим тога, он има потребу да драга зна за његову патњу. Чим јунак добије поглед, прелази се на следећи степен тражења љубавног задовољства. Дакле, прво је чезнуо за погледом, а сад тражи пољубац. Драга је најчешће недоступно биће – може бити туђа тј. „у друзијех јес руци”. Зато наилазимо и на песимистичку слику, на љубав се гледа као на највећу несрећу, као на збир свих зала. Јавља се мотив љубавног проклетства, и тај мотив је условљен драгиним понашањем, она је хладна и нема милости, њу љубав не може да дотакне.У љубавни канцонијер могу бити укључене песме о љубавном сусрету на прозору. Лирски субјект изјављује драгој љубав а она пристаје и узвраћа му пољупцем. У ову скупину песама укључује се и посебна група, где заљубљени пар изводи љубавну игру („или хоћ’ или нећ’”). Постоји и мотив љубавног даривања, лирски субјект дарује драгој цвет и те песме нам преносе да је лепота драге у сагласности са лепотом цвећа, ова група песама је у функцији слављења њене лепоте.Такође, након мотива сусрета јавља се и мотив заклетве на верност, тад лирски субјект изриче себи клетву уколико икад буде заволео неку другу. Код Мажибрадића у љубавном канцонијеру посведочен је мотив љубавног неверства, описан је лик невернице као неког ко се лажно клео у верност.

6

Мотив мртве драге је последњи мотив у љубавном канцонијеру, лирски субјект говори о особинама које је драга поседовала за живота, она је паметна, племенита, вредна, и вероватно баш зато, као и све најлепше, умире прерано. Лирски субјект је смешта на врх „трећиех небеса”, тј. у рај. У оквиру овог мотива јавља се мотив усамљености, песник је одвојен од драге и зато он куне свој удес. Постоје и песме где је приказана слика лепотице која спава у природном амбијенту, на тај начин се ублажава смрт умрлог бића.П.С.- нисам користила никакву литературу да бих одговорила на ово питање.Никола:Начином певања у „Канцонијеру“, Петрарка је унео преокрет у песништву. У први план истиче сопствену индивидуалност и сублимира је у дубоко интровертну исповест. Присутна је егзистенцијална располућеност песничког субјекта између религиозног и индивидуалног. Петраркистичка поетика, као део поетике ренесансе, представља опозицију средњовековном поетском систему. „Канцонијер“ се првенствено састоји из сонета, а Петрарка га никада није званично поделио на два дела. У уводном сонету, песник се са временске дистанце, са искуством и пун горчине осврће на прошлост и младалачке дане. Већ на почетку „Канцонијера“ се наговештавају неки од кључних мотива: љубав, бол, узалудна нада, покајање, коначно сазнање. Распон лирско-рефлексивног регистра је широк и креће се од екстатичких доживљаја љубави преко горке резигнације због смрти вољене до коначног покајања и вере у Богородичину милост. Петрарка је установио и кодекс женске лепоте и кодекс осећања.Црте петраркистичког „љубавног романа“: лирски субјекат је песник, и певајући о љубави, он заправо пева о себи. Један од Петраркиних новитета је и певање о егзистенцијалном немиру, о чежњи за божанским и емотивном расцепу који га удаљава од божанско. Уметничка вредност се огледа и у форми, на језичко-стилском плану, звучној и ритмичкој организацији стиха. Делови петраркистичког љубавног романа: љубав на први поглед, топос драге на балкону или прозору, опис жене која је љубав изазвала (плавуша , „идеални портрет ренесансне жене“), исказивање песникове дуге, обично седмогодишње патње, узвраћање љубави, резигнација и окретање од земаљске ка божанској љубави. Петраркистички сонет се састоји из 14 стихова, и то из: два катрена са римом аббаабба и два терцета са римом цдецде или цдцдцд или у некој другој форми, али без завршног куплета. Пауза у развоју мисли, по правилу, долази након осмог стиха, да би допринела утиску независног јединства октаве, што уједно представља уметнички најкомпактнији и фонолошки најефектнији образац. Сестина читаоца извлачи из октаве и неретко долази до преокрета у развоју мисли.5. Канцонијер Шишка Менчетића (анализа песама по избору)4 љубавне и 1 сатирична песмаЗорана:У његовим песмама је наглашена тема сензуалне, узвраћене љубави. Припадао је напуљској школи која се ограђује од неких Петраркиних идеја: изостанак неоплатонизма, наглашена сензуалност те се песници приближавају пучким облицима а напуштају сонет. Највећи део опуса темом наслеђује петраркизам – описује се лепота песникове драге, али Менчетић делом песама одступа од класичног петраркизма те опева срећу услишеног љубавника. Осим петраркистичких утицаја у опусу се налазе и елементи средњовековног песништва, било као утицаја провансласке трубадурске лирике и мотива служења, било као лексичког утицаја немачке културе. Очит је утицај пучких мотива у средњовековљу, а појачани утицајем страмботизма, попут ритма народне песме, а јавља се и употреба умањеница („кладенац водице”), преузима се стих из бугарштице (15-ерац). Песме су стиховане у двоструко римованом 12-ерцу дубровачког типа, 12-ерцу са непреносном римом и

7

секундарним цезурама након 3. и 9.слога, уз главну цезуру након 6.слога (нпр. „Који чтиш/ сеј пјесни// молим те/ весело”), са изузетком 3 песме у 15-ерцу (8+7).Песме су већином љубавне тематике, често у акростиху имамо имена жена којима је песма посвећена, а постоји и неколицина сатиричних и морално-рефлексивних и 11 религиозних песама посвећених Христу. Доминира типп изјавне или дијалошке, односно апелативне песме, при чему се то не односи на све песме (нпр., песма „Први поглед” нема апелативности). Јављају се и 3 песме у којима је казивач жена а карактерише их једноставан песнички језик, јавља се мотив женине жудње за одсутним изабраником.„Први поглед” (песма бр.3)Моја анализаЛирски субјект говори о дану када је први пут угледао драгу. Дат је наговештај идеалног крајолика: зора, пролеће, предео пун цвећа и зеленила. Зора је архетипски мотив који се изједначује са фазом пролећа у књижевности, наговештава нам ведрију тематику, у овом случају то је топос сусрета са вољеном особом и моментално заљубљивање. Лирски јунак је погледао кроз прозор и видео на другом прозору драгу која је лепша од виле. Дат је опис ренесансне лепотице. Прво се наговештава њено племенито порекло и грациозност – „образ накићен у слави вас поје”. Затим, дата је слика „госпоје” која седи у белом руху, што је алузија на моралну чистоту али и гордост (сама реч „госпоја” алудира на горду лепотицу). Она је пустила косу након што је видела лирског јунака, како би сакрила своје лице – што још више привлачи посматрача. Ту се већ боље осликава психички профил драге. Након што је омађијала посматрача, она скупља косу правећи венац и оставља два златна прамена да јој прекрију чело. У последња два стиха описује се њен одлазак са прозора и стање посматрача тј. лирског јунака који постаје „горчи нер пелин”.„Блажена ти и сва твоја лјепота” (бр.262)Моја лоша анализаОва песма је препев чувеног Петраркиног сонета LXI. Испевана је у дванаестерачким дистисима, у непарнима се следе петраркистичка начела а у парним се наглашава сензуалност. Петраркин платонистички завршетак слављења духовне љубави према Лаури, као његове инспирације и музе, еротизира, мења елегичан тон у дитирампски, а у средишту више није лирски субјект него еротски доживљај вољене особе („Блажена љепос тва, блажена тва младос / покли се у мени сва дарова за радос”).Лирски субјект овде слави дан, час, месец, када је видео драгу и када је због ње патио, велича патњу за њом и бол који осећа. „Њена љепота потамњује славу Хелене и Лукреције те наличи Венери”(бр.157)Дејан:У акростиху имамо песниково име: Шишмундо. У прва два стиха вила улази у људски круг и засењује га светлошћу. Цела ситуација одише атмосфером откровења, прекида изненадне појаве које стварају снажан ефекат - на плану спољашњег света односно кола у које вила улази и на плану лирског субјекта. Друга ствар коју сазнајемо на плану ефекта вилине појаве у људском миљеу јесте есенција охолости садржана управо у тој њеној појави. Представљен нам је њен лик у покрету, динамици; представљен нам је њен ход, и та слика се појачава поређењима са серафимом и орлом путником, дакле, бићима која се одликују силовитим летом, који одишу својом моћи и неухватљивошћу. Необичност се огледа томе што се драга доводи у везу са мушким и јаким елементима. Затим, са свог личног становишта, лирски субјект употребљава блажи предмет поређења, љупког Купидона, задржавајући сву ефективну силину појаве драге. Њено лице се поистовећује са Аморовим оружјем а сам лирски субјект наступа као делатно лице, као лирски јунак,

8

откривајући нам своју личну реакцију у понизном гесту, можда пре у гесту посрамљености и ганутости.Окарактерисаће драгу афектирањем свог унижења. Опет, у овој песми наступа коришћење мотива птице као оличења силе. Лице које погађа златним стрелама осим повезивања са претходно поменутим Купидоном, може се тумачити и сличношћу са познатом представом сунца. Оваквом небесном представом драге, развија се мотив светлости присутан још с првом речју у песми.Похваљује се и афектира драгина лепота, постављајући се изнад античких узора (Хелене и Римљанке Лукреције). Имамо још један случај афектирања лепоте натприродном представом морских нимфи, односно сирена. Постоји у песми богато коришћење античко-митолошког и античко-културног слоја уз слободну интерпретацију. Дакле, сирене се представљају као хор постављен да слави драгу, Венерин двор као њено станиште. Занимљиво је то што долази до одређеног мешања по традицијама различитих а по смислу компактних слика илити представа, па имамо нпр. Венерин престол и анђеоски двор. Ту долази до мешања паганских и хришћанских симбола.Последње поређење којим се завршава песма укључује слику еденског миљеа као locus amoenus-a, односно цветне ливаде. Лични дојам драге од силе на којој се претходно инсистирало постаје осећај нежне и танане тајанствености.„Моја молитва”(бр.247)Дејан:По карактеру има облик молитве, исписана је у 2.лицу, тј. у апострофи вишем бићу на чијој се сили више инсистира епитетом „свемоги” и једној застрашујућој енормној димензији бића на коме приступају умрле сени представљене као гласови чиме се контрастно појачава положај тог вишег бића према свему створеном. Пример за те енормне димензије имамо у конструкцији „велја влас”. Лирски субјект исказује чежњу за састанком с ближњима, у чему сагледава екстатични моменат потпуне среће спрам које смрт делује ништавно, чак и као природан и прихватљив свршетак и услов погодбе са Богом. Лирски субјект завршава промишљањем и оне песимистичније алтернативе при чему духовно, тј. лично унижење и очај потврђују самодеструкцијом као јединим излазом. Лирски субјект константно кроз песму себе представља као умрлог који шапуће и тиме афектира свој чин слабости.„Зло од Котора” (бр.469)Зорана:Ово је прва сатирична песма у дубровачкој књижевности и уједно и прва која уноси антикоторанску тему у ову поезију. Которани доносе немир свуда, где год се нађу настаје свађа и галама. Већ у првој строфи се види негативна слика Которана која ће се још продубљивати. Лирски субјект их пореди са кукољем. Каже да су Которани изложени подсмеху и често их прогоне – „тер на њих још звоне јакино на облак” (алузија на народни обред растеривања облака дизањем велике буке. У наредној строфи лирски субјект исмева прождрљивост наводећи да Которани зову човека „гладником” јер им је храна најважнија. Храна је Которанима највеће задовољство, по храни се познаје ко је међу Которанима властелин.На крају песник упозорава Дубровчане да се чувају Которана због њиховог опаког језика.6. Џоре Држић, „Посланица Сладоју”Зорана:„Посланица Сладоју” је у форми посланице али по садржини то је љубавна песма. Може се говорити о њеној комплексности будући да имамо „песму у песми”, тј. композиција је прстенаста. Песма је ведра и има шаљив тон. На самом почетку песник нам идентификује адресата, наводећи његово име и „професију” („по дилу пјеснивче пјесниви”). У другом стиху песник изриче шаљиву клетву адресату:„тако те кроз вилу љувен гњив не огњиви!”, та клетва подстиче магијском функцијом

9

адресата на заљубљивање у вилу, по узору на Љубмира који ће бити поменут у наредном стиху. Дакле, у трећем стиху имамо интертекстуални коментар, песник жели адресату да га омађија вила по узору на Љубмира, јунака из његове пастирске еклоге.У наредним стиховима имамо песников став о поетици. Песник тражи од пријатеља да му пошаље смешну беседу која ће бити у функцији лека. Дакле, песник овде наглашава да су шаљиви стихови корисни јер изазивају смех који побољшава расположење и самим тим продужава век човеку.Затим, песник прави алузију на боравак у Стону, где је је време проводио на следећи начин: „Тамно дан, плачно ноћ проводим без мира, / а држат дух ни моћ, срце се подира./ Ни пића, ни питје, ништа ми не пруди, / нег венем јак цвитје кад сјевер опруди.” Важан је моменат заљубљивања у сељанку, која је како каже песник, лепша од виле: „висока и танка, румена и бела”, и не само то, песник хиперболизује њену лепоту - када она прође пољем све процвета за њом. Као печат њене лепоте је стих у ком песник каже да не може ни приближно описати њену лепоту. Лепота се описује и посредством реакције других, на њену лепоту није нико равнодушан, па чак ни они из највиших сталежа. На крају, песник се опет обраћа адресату, упућујући му шаљиву клетву, каже да ће га проклети ако му не учини оно што је на почетку тражио од њега.7. Џоре Држић, „Радмио и Љубмир”Зорана:Ово дело је кратка пастирска еклога, успостављен је дијалог између два пастира. Реч је о сукобу између њих (ПС – за оне који нису читали – наравно, не мислим на физички сукоб него на сукоб мишљења), они су контрастно постављени. Писац се служи етимолошким слојем, даје јунацима типизирана имена. Већ по њиховим именима можемо закључити нешто о каквим карактерима ће се говорити. Радмио је представник реалног, свакодневног, а Љубмир представник иреалног (фиктивног), може се рећи да је он сâм песник (тј. да се песник поистоветио са својим ликом пастира Љубмира).На самом почетку, Радмио слути по понашању да се Љубмир заљубио и пита га да ли га је завела вила. Љубмир затим описује начин на који се заљубио – срео је на обали језера вилу која разгледа лепоту природе. Вилина лепота се пореди са соларним принципима, јунак се пита за њено порекло – да ли је од небеса или од сунца. Она је сва у белом, што је показатељ чедности. Та чедност ће се затим потврдити и у наредним стиховима будући да је вила заветовала своју невиност богињи Дијани (заштитница чедности). Као типичан петраркистички мотив, јавља се мотив робовања. У тренутку када ју је угледао, Љубмир постаје њен „роб купљени”. Јунак обећава да ће због виле жртвовати цео свој живот, што је типично за петраркизам.Радмио има функцију резонера, покушава да га одврати, да га саветима и аргументима убеди да греши. Ту Радмио износи свој став о љубави, каже да је љубав опора као отров и да треба да је се клони, тамо где се она јави тешко ју је отклонити. Радмио покушава да убеди Љубмира да остане у селу, подсећа га на лепоту села, на пролеће, говори о „гиздавим сељанкама”. Љубмир не пристаје да послуша пријатеља, одговара да га само Бог може вратити, да је љубв према вили вечна а све остало је пролазно. Љубмир чак проналази и аргументе који су у контрасту са Радмиовим ставом и износи све мане села - каже да пролеће у селу кратко траје а онда долази зима. Он ипак одлучује да оде и тражи своју вилу. Радмио је тужан због његове одлуке, враћа се да чува стадо и наводи да ће му се мајка наљутити ако изгуби стадо. Љубмир му оставља имовину и говори шта да ради – као нека врста тестамента. На крају се опрашта од пријатеља.8. Песник Џоре Држић (анализа песама по избору осим Посланице Сладоју)Дејан:„Дража је од злата, лепша нер пролитје”(бр.3)

10

У акростиху имамо име Гиорета. Поређење је прожето ликом злата, односно драгог метала и природе у виталном периоду који је приближава слици идеализованог рајског предела. Драга се представља као вилинско биће обасуто „милоштом небеса” односно небеским својствима која се у њој могу препознати. Драга је описана по клишеу. Косе су јој попут златних жица, прожете енергијом ветра и покрета. Очи јо попут звезда испуњене светлошћу што потврђује раније поменуту везу с небеским. Обрве су окарактерисане у савршености потеза линије. Лице одражава спој белине и руменила као два својства у борби прожимања. Кулминација афектирања њене етеричности јесте у препознавању њене појаве као анђеоске. Уста су, као и обрве, особена својом нежношћу, крхким и ситним ненаметљивим обликом, што конгруира са музикалношћу њеног гласа. Њен смех као и глас, иако аудитивно својство, представља се визуелним средством (бисером).Користи се мотив воде као елемента чистоте, прозирности и светлости. Тим мотивом се служи лирски субјект на крају да искаже своју чежњу као жеђ. У опису драге карактеристична је аналогија са Дијаном, што потврђује нимфичну природу, али уноси и једну нову силовиту димензију у њен лик.„Рањеном срцу тражим лијека” (бр.70)Акростих: Гиорета (Џорета). Почиње фигуром понављања која потврђује меланхолично осећање унутар песме. Успоставља се паралелизам између духовне покретљивости и животног путешествија, везе између вањског и унутарњег света, где се збивања у потоњем узимају као узрочник деловања у спољашњем свету. Прожимање спољашњег и унутрашњег исказује се кулминативном екстазом бића које се шири ван себе до опасних граница смрти у напону да досегне вољено биће. Постоји тежња да се у будућем времену надиђе садашње ропско стање чарима драге у које иначе спада и надземаљска духовност. Негативан закључак, потврда непобедивости емоције, свршетак је чак алхемијско-медицинске потраге лирског субјекта. У перспективи управљеној ка будућности лирског субјекта сагледава сопствену смрт и свршетак свог живота као период зиме која обухвата његово срце рањено љубавном стрелом. Асоцира на бољку која у временском року врши деструкцију и нагризање темеља бића. Сликом убијене нежне појуће птице лирског субјекта инсистира на одређеној чистоти и племенитости своје смрти. Идентитет људског бића види се у емотивној равни човекове личности. Сам темељ и услов постојања сада бива угрожен самим собом, изнутра, својом активношћу која га шири до граничних могућности – до прекида постојања. Ау Деки, ал’ си га искомпликовао, па тек сад не разумем... Сад ћу ја мало да поједноставим.Песма је подељена на 7 целина, односно строфа. 1.строфа ће после постати рефрен – песник жели да нагласи битност меланхоличног осећања које је исказано у рефрену и зато га поставља у прву строфу, као неки мото песме – суштина. Осим тога, на тај начин увиђа се одређена правилност у песми, пре свега у погледу композиције – тако се прави затворена структура. У 2.строфи лирски субјект говори о сељењу срца из свог станишта. То пресељење је неминовно, и у његовом случају убрзано, јер „поглед весели њему на смрт приде”. У другој строфи још јаче се конкретизује узрок рањеног срца. Лирски субјект је смамљен вилиним очима, и то је исказано врло јаким речима, читав ум и свест су смамљени а срце жели себи смрт. Њен поглед је представљен као моћна сила. У 4.строфи лирски субјект трага за лековитим биљем које би га излечило али на крају схвата да од љубави нема лека. У 5.строфи наводи да ако ускоро не буде добио помоћ, доћи ће зима за његово срце, не може дуго да трпи ударац стреле и наступиће горка смрт. Дакле, и овде се зима повезује са смрћу. Зима је архетипска фаза, симбол хладног а самим тим и беживотног. У 6.строфи лирски субјект преноси слику из апстракције, на физички план, односно, слика која би требало да буде метафора за одређено осећање бива пренесена на физички план тј. оно што је апстрактно постаје свакодневно (лирског субјекта погађа стрела и он тражи лек, не налази га и спрема се да умре; вот д фак!чекај бре, па није ваљда стварно рањен?!). Пореди песму рањеног лабуда кога је ловац усмртио

11

са својом песмом односно тужењем. У последњој, 7.строфи лирски субјект прихвата своју судбину, мири се са тим да срце ипак мора да се пресели, и констатује да нико не може да живи без срца. „Ка се је јур вила ај ли још госпоја” (бр.10)Акростих: Ката. Почиње реторским питањем у којем се узвишење лепоте користи представама нимфе и племкиње. Лепота упоређена са елементом воде као силовитог принципа који се покреће из себе и у себи се завршава. Целом овом исказивању жели се обезбедити принцип истинитости исказан соларном представом.Или једноставније:Песма почиње реторским питањем које као да представља мотивацију за наредне стихове. Лирски субјект се пита која је то „вила” односно „госпоја” лепша од његове драге. Одговор не добијамо, већ лирски субјект одмах почиње да доказује то да је његова драга све надмашила лепотом. Наводи да све воде проистичу из мора, тако све лепе ствари проистичу од лепоте његове драге, и још наводи да је то очигледно као постојање зоре и сунца које излази на истоку. Драга се посматра као неки архетип, као праузор из кога су се изродиле многе лепоте. 9. Поезија Динка Златарића (анализа песама по избору)Припадао је трећој генерацији дубровачких петраркиста, био је следбеник бембиста. Његову поезију одликује префињен стилски израз, одабране речи, одмереност у сликовитости, елеганција какве до тад није било у дубровачкој поезији. У љубавној поезији опевао је традиционалне петраркистичке теме које је освежавао песничким изразом, уздизао стил беспрекорношћу (савршен 12-ерац), повишеним тоном који није прерастао у вербализам. На оригиналан начин обрађивао је многе старе теме, парафразирао античке мотиве, препевавао Петраркине стихове (изворне слике је преобраћао у реторска питања, али их је помињао у алузијама и сл.). Антиципирао је неке барокне теме и мотиве и тиме најављивао ново књижевно доба (нов однос према теми пролазности лепоте, моћи времена, променљивости среће и др.). Осим тога, писао је и сатиричне стихове о Томи Наталићу Будиславићу који су по много чему реалистични. Сатира је заснована на хиперболи. Његова рефлексивност је ближа духу новог времена.Дејан:„Ти си све што ја желим” (бр.9)У првом делу песме свет се представља као вођен двема тежњама ка моћи и ка знању. Динамика несмирености није само ограничена на људски род. Са свега овога у чему препознаје негативну страну и негативна својства амбивалентну природу разноликости тог космичког хаоса лирски субјект се пребацује на лични план изражавајући тежњу ка вољеном бићу. Лирски субјект себе потврђује као део тог устројства а опет у саморефлексији види своје тежње као племенитије. У обраћању драгој лирски субјект јој указује на њено јединствено значење и испуњавање сваке улоге и својства у његовој егзистенцији.Песма се завршава променом гласа и наступањем улоге Афродите што захтева и одређену литерарну компетенцију и познавање митолошког слоја у читању.Моја недостојна анализа:Лирски субјект наводи различите људске тежње и склоности – неко жели да влада целим светом, неки желе да накупе доста злата. Али свако зна које су могућности једног човека. Свако бира свој пут, свако има неко своје хтење а лирски субјект једино жели своју драгу – њене косе и образ (образ – ваљда метафора за лице, односно за читаву њену појаву, идентитет). Жели да јој испуни сваку жељу и наводи колико је она важна у његовим очима – „ти с’ моје желјење, ти покој, ти радос,/ ти мило живјенје и моја сва сладос”. Лирски субјект открива, по принципу контраста, до чега му је стало, а до чега не, и жели да и његова вила то зна. Њему нису од велике важности наспрам драге особе, мудрост, слава и благо, дакле, он одбацује и духовне и телесне погодности и једино придаје значај вољеној особи. На крају, лирски субјект излази из фикције и одаје почаст Парису који је пре њега установио који ефекат производи женска лепота.

12

„Непокој на далече своје госпође” (бр.27)Лирски субјект се представља у стању несреће и жалости чему је узрок растанак са вољеном „госпојом”. Стање лирског субјекта одаје се визуелном перспективом и свим могућим својствима и средствима те перспективе, тј. очима. Односно, космос се указује у својој тами јер је као основно видело призната само светлост на прозору драге. Сузе тих очију као увек повратни чин, као вечито повратни чин, откуцавају време егзистирања у тмини, а сама љубав постаје отров који изнова нагриза темељ бића. У недостатку и све већем редуковању одступнице лирског субјекта почиње да сагледава своју смрт.„Љубовник учињен прах од часа”(бр.40)Песма садржи барокни елемент – представу пешчаника као симбола времена, чији главни недостатак јесте незаустављивост; време је дато као димензија у којој нема простора за спокој. Прах из пешчаника се поистовећује с Љубмировим посмртним пепелом тако да се у тој морбидној представи у потрази за узроком потврђује деструкција и моћ љубави и њена способност за уништење. Вила је та која је очима пуним плама спржила Љубмирово тело и направила пепео (Јао што ме ова песма подсећа на ону народну „А што ми се Травник замаглио?блаблабла...Девојка га оком запалила, ај чарним оком кроз срчани пенџер.” Вау, како добра песма!). Апострофирање пепела добија посланички карактер завршавањем једне, по природи, дидактичне појаве.Зорана: „Ненавидос ноћи”Ноћ је архетипска фаза у књижевности, то је доба које изазива страх, немир, растројеност, то је време када наступају мрачне силе (у народној књижевности). Ноћ је симбол надреалног, сновидног, симбол свега што је магловито и што нема везе са стварношћу, самим тим и симбол уметности.У песми се прво у средиште поставља један појам, појам ноћи, а затим се тај појам објашњава – путем дескрипције, и дефинише. Ноћ је у песми контрастно постављена са даном, као „зла сестра” (персонификација). Ноћ се мрзи. Већ у првом стиху она се обележава као „сјен дану противна”, при чему у песми то значи негативност. Тек на самом крају песме сазнајемо зашто је ноћ толико тешка, а дан толико позитивно вреднован. Дан је време када се драга може видети, дан је светлост – а драга је светло биће, вила. Она припада светлости и симболише дан. Ноћ је тешка јер значи одсуство драге – мрак. У другом стиху ноћ је скрила сва дивна дела света – вероватно је и драга „дивно дело”. Необична је перцепција – тиме што је мрак као да се брише све што постоји, пошто није видљиво. Одлике ноћи су мрак, црнило, немост, слепост. Лирски субјект осећа немир – њему се чини у спором протоку времена да сунце касни. У песми, дакле, имамо унутрашње време – јер су његово трајање и проток дати из перспективе неспокоја лирског субјекта. У седмом стиху постоји контраст – онај ко почива, ко је миран и не познаје неспокој лирског субјекта, његову муку и болест, далек је и несхватљив. Лирски субјект се боји да до зоре неће заспати. У 11. и 12.стиху – апострофира се ноћ, лирски субјект покушава да је отера, назива је наказном и лупешком. Она (ноћ) тужнима одмаже, наиме – место да сном омогући заборав мука, она несаницом још више умножава немир. Интересантно, обично је ноћ кроз могућност сна обележена као бег и заборав, овде је обрнуто – јер је лирском субјекту одузета окрепљујућа моћ заборава. Лирски субјект тера ноћ да оде – као што се магијски одагнавају зле чини. Ноћ је лења – што је опет перспектива лирског субјекта – ноћ споро пролази. Од 16.стиха наговештава се долазак дана – певају птице, зора се буди. У 19.стиху апострофира се светлост (насупрот поменутој апострофираној ноћи) да што пре дође, јер светлост значи видети драгу. Дан, као што је на почетку речено, као противност ноћи, значи присуство драге.„Шали са гиздавијем пријатељем”Ово је сатирична песма, а „гиздави пријатељ” је лекар Томо Наталић Будиславић. Реч „гиздав” је заправо сарказам, подсмешљиво ружан. Песма почиње апострофом „О гиздави господине...” и та

13

апострофа има подсмешљиво висок тон. У првој строфи алудира се на уображеног пријатеља – уместо „над”, он „под собом” гледа звезде, толико је битан и велики. У другој строфи се опет говори колико је дотични пријатељ висок, небо је голо наспрам њега, он скаче као скакавац (поруга) више од Александра Македонског, од кога, тобоже Наталић (односно „гиздави пријатељ”) води порекло. У 3.и 4.строфи лирски субјект алудира на измишљено порекло Наталића, подсмева се његовим коренима. У 16.стиху сатирично лирско „ја” тражи гусле да опева славу јунака, односно Наталића. Затим, он опева генеалогију породице (21.стих), Наталићев деда, Мирослав, био је јунак – описује се као епски јунак са мачем, копљем, луком , лава је могао песничити, цврчком убити вола, појести кола хлеба – хумористички ефекат постигнут је хиперболом и алузијом (у односу на епске јунаке). Кућу је копљем прескакао, једном ногом. Више пута се сукобио са царем, а силне војске му је секао два пута замахнувши секиром. У 37.стиху се обраћа Наталићу и објашљава његову уображеност и надменост – наиме, с обзиром на то да му је деда био тако племенитог рода (подсмешљиво му се обраћа „свијетли кнеже”) није ни чудо што он плази језик на све друге људе. У 45.стиху опет му се обраћа и говори о његовој надмености – за њега су људи цврчци, простаци – бабе према младима, према сењском војнику Турци. У овим стиховима (48., и даље) алудира се на његову тобожњу посебност (опет, као код епских јунака) – одакле сунце излази до заласка (на целом свету, дакле) нема сличног. Неки су добри у понечему, али он је ненадмашан у свему. Он је витез, певач бољи од Хомера, лекар као Хипократ. Алудира се на снагу као код епских јунака – Змај Огњеног Вука и Сибињанин Јанка. Од његове песме и саме виле полуде од љубави. Он је мудар, леп, здрав, племенит (асиндетски се набрајају све добре особине), наравно, претеривање говори да он не поседује те особине. У 81.стиху сатирично лирско „ја” се наводно оправдава да не може више да пева о свим Наталићевим дивним особинама, јер га већ грло боли. И даље ће се певати о њему. У последњој строфи, као и у првој, алудира се на Наталићеву надменост, сатирично лирско „ја” потом покушава да дотакне Наталићеве сандале, понизно му се препоручујући. Значи да је Наталић негде горе, више од обичних људи.Сатира је врло директна, алузије су врло откривене. Коришћење реалних података из Наталићевог живота у споју су са измишљеним садржајима из епике. Главне Наталићеве особине које се исмевају: уображеност, надменост, прецењивање свог значаја.10. Поезија Динка Рањине (анализа песама по избору) Његова збирка песама носи наслов „Пјесни разлике” и објављена је 1563. и песме су писане на народном језику. Постоји посвета песнику и пријатељу Миху Менчетићу (дослован превод трактата Бернарда Таса о поетици – платонистичке идеје о поезији). Збирку одликује жанровска разнородност – љубавне, сатиричне, духовне, буколичке песме. Основ збирке чинила је љубавна лирика (следбеник напуљске школе петраркиста), коју одликује доста слободе у опевању љубави. Његова збирка је тематски разноврснија од поезије дубровачких претходника. Разликује се неколико тематских целина: 1.)песме које су формирале петраркистичку љубавну историју (песника је занела Латинка Ливија), 2)песме које су се садржајем мотивима и песничким изразом додиривале са усменом лириком 3)сатиричне 4)полемичке 5)програмске 6)посланице 7)побожне 8)рефлексивне 9)осмртнице.Ослањао се на страмботисте, песнике с краја 15.века, на њихове следбенике из 16.века, али и на бембисте. Самим тим, комбинујући оба начина ослањао се и на Петраркине песме. У односу према петраркизму мешали су се: непосредни утицај Петраркиних стихова, петраркистичке парафразе и његов лични однос према устаљеним клишеима. Рањина је желео да унесе реформе у песнички језик, да ослободи поезију превазиђених израза, старог начина коришћења слика и фраза из усмене лирике. У основи, бранио је револуционарно начело ондашње поетике да у књижевност треба уносити промене и залагао се за мишљење да ново време захтева нов израз. Његови стихови били су изразито

14

маниристички. Унео је промене у дубровачкој лирици – у метрици, разноврсним стиховима и облицима строфа, у рими... Он је песник на прелому две епохе.Зорана:„О ви сви љувени ки ове слишате” (бр.1; сонет)Ова песма је прва у Рањинином канцонијеру и представља уводну песму канцонијера. Испевана је у сонету. Лирски субјект се обраћа читаоцима и поручује им да ће по примеру његових стихова спознати шта је љубав. Наиме, ова песма је један вид превенције, ако читаоци на време схвате шта је љубав моћи ће да је се чувају пре него што љубав почне да влада њима („и од ње сваки вас чуват се сад справи / при нег вас под сву влас ње сила постави”). Песник оправдава то да свако треба да се чува љубавне силе следећим стихом: „ер свако, тко у блуду љувезан туј љуби,/...дни губи”. Осим тога, са љубављу је директно повезан и глагол „служити”, што је типично за петраркисте, лирски јунак је неко ко служи љубави. Затим, песник додаје да постоје многе згоде које нас могу задесити у љубави и пореди стање заљубљености са брањем цвета – „да тко мни цвит убрат, драча га ободе”, тј. од љубави никад не можемо да знамо шта нас очекује. Ова констатација се продубљује у наредној строфи, љубав је нешто што је лепо споља а отровно изнутра („зла змија у цвитју”), изједначава је са злом.Последња строфа је помало шаљива, упућује нас да ако желимо да прокунемо непријатеља довољно је да пожелимо да се љубав усели у њега.„Пјесан од кола” (1)Песма је у 1.лицу, лирски јунак је млада девојка. Песма је испевана по угледу на народну књижевност. Има свечан, весео тон. Лирски субјект прича причу која је у форми поуке, у последња два стиха имамо духовиту поенту. Песма опева љубавни сусрет.А сад мало препричавање (који блам што ово морам да радим...) Идући гором у рану зору, док славуј пева песму о болу, девојка је срела младића који лежи рањен у дубрави. Она га је лечила и разговарала веселим речима, а он је јачао. Када је оздравио, она је затражила од њега да и он њу излечи љубављу. Он, желећи да буде користан њој, њу оздрави љубављу. Зато, закључује, свима је на свету речено: ко учини корист младићу биће му узвраћено. „Пјесан од кола” (2)Ову песму пева младић који чезне да му се узврати љубав. Тема је љубавна чежња. Такође је по угледу на народну књижевност. За разлику од претходне песме која је шаљива, ова песма је тужнијег тона, насталог од неузвраћене љубави. У овој песми, младић (лирски јунак) се обараћа драгој – назива је драгим каменом, стакленим и бистреним Дунавом, драгим покојем, краљицом свог срца, рајском вилом, чистим златом... У 10.стиху, он моли драгу да престане да га мучи и да му узврати љубав. Опис драге и чежња су типично ренесансни. Лирски субјект због драге гори у љубавном пламену (11.стих и даље) – као суво дрво и свећа (поређење). У 13.стиху је дат асиндет: „гасну, чезну, блиђу...”. Лирски субјект чезне, копни, плаче, изгледа као смрт – умире у љубавним мукама. Тражи од ње да га услиши, да људи не би рекли да због ње умире.Имамо класичне ренесансне мотиве – љубавно служење, дворба, услишење љубави. Лирски јунак се пита (као и увек у ренесансном љубавном роману) да ли је шта згрешио да тако пати. Ако и јесте, каже, нека му учини милост. Он не може без ње, јер без ње је свет празан – сунце не сија, нема радости, цвећа (јер је она први цвет). Моли је због тога да омекша камено срце и прими његову љубав – односно да га награди за труд и служење, тиме што ће га примити у своје друштво.Дејан:„Од коси два прама, кораљне дви усти” (песма бр. 133)Песма представља типичну дескрипцију идеализоване лепоте драге са јачим нагласком на еротичности појединих детаља које и сам лирски субјект оцењује у једном моменту као ближе

15

вулгарном осећању из којег се „срамна рич изусти”. Завршница песме опонента је дотдашњем тону, обрћући значење реченог и показујући га као узорак неравнотеже и прогањајућег неспокојног елемента у личности тј. у духу. У наглашеној бесрамности лепоте могао би се наслутити зрачак несвојствених духовних атрибута драге (бесрамност у тој њеној личности).„Одијељење”З. В.:У првој строфи јавља се мотив растанка, али тај мотив је овде употребљен на општем плану, лирски субјект говори у множинском облику „они”. Песник наводи да сви они који путују по свету осећају бол када се растају од драгих особа. У другој строфи описано је једно универзално осећање свих оних који одлазе, осећају бол у срцу и полазе им сузе.(а сад Деки наступа) Постоји тумачење човекове онемелости због саме величине бола. Четврта строфа се већ приближава личном тону у спомињању случаја растајања захваљујући којег се спознаје обогаћеност, величина и посвећеност љубави и заједничког живота. Лични тон се коначно дотиче у следећој строфи где се ситуација открива као управо лична али се највећи део простора посвећује растојању човека од себе самога, што само афектира предност односа два духа. Следећа строфа је у 1.лицу, и ту се исказује (или још боље, препознаје) лично искуство – мрачно откровење већ представљене ситуације. У завршници се открива са објективног становишта лице које је наступило са овим исповедним тоном.11. Родољубље као тема дубровачке ренесансне поезијеЗорана:„Галиун”, Мавро Ветрановић(Галиун је брод) Ово је патриотска песма. Лирски субјект хвали дубровачку морнарицу, која је најбоља од свих, онај ко каже супротно – неће праведан умрети.Капетан морнарице, свети Влах (он је заштитник Дубровчана), је легендарно биће, тако да је и морнарица посебна. Плави (бродови) су као утве златокриле (митска бића). Морнари све морнарице су такође посебни људи, сналажљиви у набавци хране, храбри у борби против гусара. Морнарица и слобода су слава Дубровника. Дубровчани су цењени људи, религиозни и „правоверни”. Е, сад, они су толико национално снажни, да им суседи завиде.Антун Сасин је ваљда барок, али ајде... Антун Сасин, „Мрнарица”Рима: абаб цдцд ефеф...Поглавица од Мисине (Сицилије, место где су ради трговине многи Дубровчани боравили) се обраћа са прозора слугама да виде прелеп брод који им иде у сусрет. Он им показује и описује брод – бео као кад Даница порани, раширен као паун, плови као кад виле играју – као да су бродови спремни за бој. Пита се чији су – турски или маварски, и треба ли их се бојати. Налаже им да се наоружају и нападну их, а ако су то Дубровчани, да им укажу поштовање.Одговор поглавици од Мисине – одговарају морнари, кажу поглавици да се не брине. Одговарају му у форми антитезе (као у народној песми – ни ова, ни она, већ дубровачка флота). У њој су трговци – храбри, правоверни, сложни као браћа. Овде се парафразира „Галиун” Мавра Ветрановића (све до оног да је капетан св. Влах). Од 109.стиха пева се о храбрости, пре напада они се здраве у вину да друг друга не остави. Хиперболом се приказује њихова храброст – кад се почну топовима тући, цео свет се ори. Описује се њихово међусобно бодрење пред бој са Турцима – не смеју да испадну као жене. Боље је и смрт него ропство. Хитри су, спретни, не могу да их омету ни велике непогоде, кажњавају оне који поткрадају или нису добра браћа. Пред крај дана моле се Богу и поздрављају га, као и све морнаре. Сналажљиви, и ноћу држе отворене очи. На крају је дата похвала морнарици и Дубровнику. Ово је патриотска песма.

16

12. Посланица као литерарни жанр у ренесансној и барокној књижевности (анализа песама по избору)Зорана:Хорације Мажибрадић, „Посланица Валу Валовићу”Вало Валовић – пријатељ Хорација Мажибрадића, иначе, дубровачки песник. Посланица је написана 1601-1602. године. Наравно, посланица је написана у форми апострофе. Писац писма напомиње да је прошло више дана од када су му стигле песме пријатеља, по свој прилици љубавне, у којима овај опева своју тугу. Адресант (Мажибрадић) каже да му је он друг у туги. Валовић је Мажибрадићу писао о смрти двојице браће и другова – Мажибрадић закључује да смрт као јача, коси слабије – и овде имамо визију смрти са бритком косом. Такође, презентована је и визија кола смрти, која је барокног типа. То је стари мотив – коло смрти – живот је круг, круг је барокни симбол. Смрт само чека кога ће да стигне (28.стих). Адресант препоручује адресату да се радује, каже - благо ономе кога Бог зове себи. Писац се поверава пријатељу да је и њега смрт разделила од драгих бића – тако да ће адресат кад чује његову тугу, заборавити на своју. Сада следи каталог људи које је изгубио. И овде се износи мисао да је утеха у томе што је Бог онима које је узео дао вечни живот. Таман се смирио од смрти пријатеља Луке Шпањевића, али му је смрт узела још дражег друга, Савка Сушу. Имамо поступак градације. Адресант жали што и њега смрт није узела са Сушом, јер не би видео смрт жене. То га је највише погодило. Све га подсећа на њу, а он жели смрт како би се спојио са њом. Лирски субјект истиче да се неће смирити док не врати душу Богу, земљи тело. Поврх свега, као трагични епилог драме која се десила адресанту – догађа се још једна смрт – младог Драга, кога су непријатељи отровали. Мажибрадић предвиђа трагичан исход – остао је сам као пањ у гори (посечено дрво без плода) или брод на мору кога ветар шета тамо-амо. Обраћа се пријатељу у несрећи, ето и он је преживео толике смрти. Говори о променљивој срећи и судбини – некоме се догађа увек добро, некоме увек зло. Треба се, ипак, покорити судбини. Од 116.стиха Мажибрадић алудира на Валовићеву посланицу у којој га је овај хвалио за песме – и каже, „плод не дају сухе стјене”, немој ме заваравати. Валовић му поручује да ужива, али Мажибрадић каже да је прошло то време да пева и да следи госпође – „Голе кости ни пас неће”. Осим тога, Мажибрадић се жали и на сиромаштво, каже да је сличан Циганки која скита у потрази за храном. Наследство му отимају, али он неће да жали – нада се да ће доћи боље време. Онда се жали на место где живи и самоћу (дању вране гракћу, ноћу змије, галеби криче). Бави се риболовом – па кад шта ухвати, то му буде и за јело и за друштво (разговор). Има леут у који свира и који га теши у несрећи. Понекад лови са псом. Има једног пријатеља, Влајковића, кога воли. На крају говори о својој несрећи али и о животу, уопште. Размишља о свету кад нема шта друго, гради врх облака куле, верује и нада се – а ветар све руши. Цео живот је варка. Живот је непријатељски, туга се све више увећава (зато је одлазак Богу у целом писму означен као срећа), због тога пун беса куне живот, судбину, злу срећу. Поручује пријатељу да га пожали и да поздрави пријатеља Златарића.Професор је на вежбама причао нешто о форми посланице, ево и нешто о томе...Прво се даје осврт на пређашњи разговор. Затим, адресант предочава околности под којима пише – ово је садржај писма. Занимљива је слика смрти у овом писму, дата је слика времена, које све руши. Говори се о пролазности свега овоземаљског (барокно). Уноси обрт – исповеда несреће које су га задесиле. Филозофски слој посланице – нема смирења, присутна је свест о нестајању, немоћ да се одупре нестајању (врло модерно!). Књижевност је та која даје смисао, помаже човеку да се суочи са смрћу. Слика пања у гори – симбол усамљеног, изопштеног...То је о „Посланици Валу Валовићу”. А сад, ево шта је професор рекао о „Посланици Плавковићу”. Посланицу можемо поделити на два дела која су контрастно постављена. У првом делу имамо евоцирање сусрета са Плавковићем. Песник говори о Плавковићевој љубавној поезији, хвали лозу

17

Плавковића (племенитост, мудрост, углед, част, достојанство). Други део је аутобиографски. Песник наводи све несреће које су га задесиле.Посланица Микши Пелегриновићу, Петар ХекторовићОва посланица је у прози па би њу требало прескочити – нама је питање посланица као литерарни жанр. Шта сад?! Анализираћу Држићеву посланицу, иако нам она није по програму. То ће бити пример за ренесансну посланицу.Посланица Сабу Никулинову, Марин ДржићНастала је поводом плагијаторске клевете. Држић је оптужен да је своју драму Тирена плагирао од тада много познатијег Ветрановића. Зато он ову посланицу шаље властелину не би ли он пресудио да ли је он заиста плагијатор.На почетку посланице он се обраћа адресату, хвали његову мудрост, назива га племићем, говори о његовој правичности. Дакле, прво открива нешто о адресату, а затим и о себи. Представља себе као правог песника који дан проводи у шуми са вилама, стварајући – налик на познате песнике Џора Држића и Шишка Менчетића. Тек сад песник износи свој проблем, то јест проблем клевете. Он не наводи дословно о којој клевети је реч, него изриче стихове који су један вид алузије на ту клевету. Каже како многи причају да он сања ситуације са вилама – то је алузија на клевету о неоригиналности његове „Тирене”. Он заступа идеју Платонове филозофије да је песнички дар од Бога. Његов дар осећају и дубраве и цвеће и трава, и тиме се Држић правда код адресата (тиме оправдава оригиналност драме). Он жели да прослави Дубровник али га зли језици оптужише да је дело украо. Држић парафразира народну пословицу: „боље добар глас него златан пас”. Он се пита зар неко ко је почетник од људи не може да добије „почтену плату”. Његова плата била би му част коју би му његове песме донеле. Александра Великог и Цезара су песници прославили и сачували од заборава, тако би и он могао да сачува Дубровник од заборава. На крају каже да се неће оканути песничког посла.13. Посвета као специфични жанр у ренесансној и барокној књижевности (својства посвете покзати на примерима)Зорана:Као пример за посвету у ренесанси послужиће нам Марулићева „Јудита”. Ако се усредсредимо на структуру ове посвете, уочићемо неке правилности и можемо доћи до закључка да подсећа на жанр посланице. На самом почетку, у заглављу, писац се открива и изриче коме је дело посвећено. Затим, прелази се на сам текст посвете. Посвета је у форми апострофе, писац се обраћа свом куму и говори му како је дошао на идеју да напише дело. Дакле, говори се о побудама за писање. Док је претурао по књигама, писац је нашао „Историју Јудите” на латинском језику па је пожелео да је прочита и упамти, и да исприча причу на народном језику за оне који не знају италијански и латински. Истовремено, он се ограђује од тога да прижељкује било какву корист од писања, каже да пише из љубави. Хтео је да створи, како он каже, углађену историју, пише у стиховима - према поетици античких песника. Писац пореди себе са куваром који зачини своје јело да би било укусније. Затим изражава своје дивљење према Јудити, као један вид својеврсне похвале самој јунакињи и ту он практично на индиректан начин мотивише своје писање – највећа мотивација је писати о неком изузетном, а писац очито жели да наговести да је Јудита управо таква када каже да она заслужује да се о њој пише. На крају каже да стоји на услузи.Имамо датирање и лоцирање самог текста.Барокна посвета: Посвета из „Уздаха Мандалијене покорнице”Спев је посвећен Вићенцу Змајевићу, то јест ономе који је волео дело док је још било у рукопису и који је омогућио да се штампа. Следећи део посвете намењен је читаоцу. Овде он износи чињеницу да Словени немају своју ортографију (правопис) већ пишу латинским писмом, а свако то чини

18

различито. Помиње Џама Дубровчанина који је радио на овом проблему али је прошао слично као Платон са својим делом „Република” – неко га је оспоравао, неко прихватао, а нико наследио. Наводи конкретне промене које је унео у своје дело нпр. стављао је надредни знак да би означио скраћени облик заменице „ка”- која. Говори о граматичким изменама, на пример „он ју жуди” а у ствари је „он је жуди”. Каже да свако дело које изађе из штампе а буде похваљено наиђе на завидљивце који настоје да му ту славу помуте. Замерају му што његова Мандалијена говори учене теолошке речи које се само у школама и књигама могу наћи а она је притом и жена (неука). Он каже да њена вера у Исуса даје тако мудре речи. Такође су му замерили што ово дело није чисто духовно јер пева о њеном љубавном животу. Он каже да управо у тим стиховима лежи поука младим девојкама да се уклоне из лошег друштва и да се одрекну лоших навика, и најзад да се покају за своје грехе. На крају напомиње да је у делу записао (објавио) и неке своје љубавне песме које није спалио приликом одласка у Рим. Каже да ће ускоро изаћи из штампе и његов „Салтијер словински”. Својим делом исказао је неумерену љубав према словенском језику, народу и земљи. Уз то додаје да је дело пожељно више пута прочитати.14. Објаснити појам „хришћанска ренесанса” и навести главне представникеДраги читаоче, буди опрезан са редовима који следе, колега Н. С. их је скинуо са Википедије...Веома дуго кроз историографију ренесансно г доба провлачила се мање или више изражена теза о периферној улози религије и цркве у овом добу. Новија истраживања, нарочито од половине двадесетог столећа, а која су све више истицала континуитет између средњег века и ренесансе, све су јасније и непосредније указивала на интензивно и дубоко верско осећање ренесансног човека. Религијски живот мењао се у том периоду, и то споро и постепено, у смеру напуштања ауторитета цркве, развијања световне побожности и довођења у питање црквених схоластичких учења. У књижевности религиозне теме практично никада нису напуштене; још код Петрарке религиозни мотиви појављују се у многим његовим делима, па и у Канцонијеру неколико песама чисто је религиозне тематике; до 1500. године објављено је скоро сто издања Библије, Еразмо Ротердамски се врло интензивно бавио библијском филологијом итд.Већ рани хуманисти, схватајући поезију као "љупки вео који се баца преко истине", нису осећали озбиљнији несклад између класичне митологије и хришћанске вере, већ су ону прву лако стављали у функцију ове друге. Добар пример за то може бити рани дубровачки хуманиста Јаков Бунић, који је у младости написао спев Де рапту Цербери (О отмици Кербера), који је нешто касније посветио папи Лаву X, променивши само наслов спева: Суб фигура Херцули Цхристи праелудиум (Слављење Христа кроз фигуру Херкула; и иначе су хуманисти, још од Дантеа, у лику Херкула налазили многе Христове особине).У другој половини 15. века почела су да се појављују велика дела — како у књижевности, тако и у ликовним уметностима — са хришћанском тематиком, али структурирана према новим схватањима уметничког и књижевног стварања, дакле по узору на поетику и естетику класичног стваралаштва. Њихови аутори налазили су инспирацију у делима ранохришћанских аутора као што су Јувенко (Гаиус Веттиус Аqуилеус Јувенцус, шпански свештеник из половине 4. века, аутор латинске химне Хармонија Јеванђеља, у којој обрађује грађу из Јеванђеља по Матеју у стиховима грађеним по угледу на Вергилија), Седулије (Седулиус, из прве половине 5. века, аутор Ускршње песме /Цармен Пасцхале/ у којој опева чуда из Старог и Новог завета, прозног списа Пасцхале Опус и химне А солис ортус цардине) или Аратор из 6. века (аутор препева Дела апостолских Де ацтибус апостолорум).Најпознатија међу тим делима јесу спев О порођењу Богородичином Јакопа Санацара (Иацоппо Санназзаро, Де парту виргинис, 1526), затим велики еп Кристијада Марка Ђиролама Виде (Марцо Гироламо Вида, Цхристиас, 1535), као и једнако велики класичан еп Јакова Бунића О животу и делима Христовим (Де вита ет гестис Цхристи, 1526).

19

Овакав приступ књижевности и уметности, тј. обраду „старих“, религиозних тема и мотива, већином из Библије, али и из хагиографске и сличне литературе, али на нови начин, карактеристичан за ренесансу, дакле у облику и на начин који се угледају на класични период, називамо хришћанска ренесанса.15. Лирика Мавра Ветрановића (врсте; анализа песама по избору, осим „Ремете”)Писао је љубавне песме (оне нису сачуване, претпоставља се да их је уништио због црквене службе, покладне песме, митолошке, религиозне (оне инспирисане Библијом и оне општег типа), сатиричне (друштвена и политичка сатира, често у њима има аутобиографских слојева и рефлексивности), родољубиве песме (у виду самосталних песама, али често је родољубива тематика укомпонована у друга дела), посмртнице (поводом смрти савременика и пријатеља – Марина Држића, Марина Кристичевића), посланице (Петру Хекторовићу, Марину Држићу, хварској властели), песме у којима износи поетичке ставове.Зорана:„Пјесанца aurea aetas”aurea aetas – златно доба (митски)Лирски субјект размишља о златном добу, временима када се скромно, једноставно и природно живело - плело се пруће, живело у природи (а не у кућама). Живело се кратко, без злобе (цивилизација и напредак су криви за развој људских порока). Сунце је тада стално сјало, али није било прејако – међутим, људи се нису смрзавали и увек је било хране. Некада није било разлика и државних граница (36.стих), није било робовања – говеда су била слободна, нити је било алатки којима човек у зноју зарађује (41.стих), човек је јео небеску храну (51, 52.стих), није било богатства, разврата и раскоши као у времену у којем лирски субјект пева. Првобитно, човек је био одевен само у лист смокве (од 65.стиха). Сви су били једнаки, није било ни богатства, ни рата, ни бродова, ни гусара, ни ропства – сви су уживали слободу природе. Животиње се нису плашиле од људи (81.стих, и даље), а и међусобно нису биле крволочне (вук није дирао овце, лав није дирао ниједну животињу). Радост тог доба није била у имању и стицању, него у уживању божјих дарова и слободи једнакости. Вештина је донела преокрет (101.стих и даље), ово је преокрет у једноличном опису благостања. Гвоздено доба (и то је митолошки) које су зачели Вулкан (бог ковачке вештине) и Марс (бог рата) донело је разједињење света и уништило је једнакост. Тиме настају границе међу државама и настаје неслога. Церера (богиња плодности) је научила људе раду и обрађивању земље. Настаје вино и пијанство које човека баца у бесвесно стање (123.стих). Лирски субјект жали што је вода претворена у вино, које није тако добро, јер му одузима памет (131.стих). Затим, жали што је измишљено вретено и све чиме се набавља одећа (која није постојала у прво време). Опет (као у Ремети 2) се критикује богатство и жали за златним временима. Лирски субјект од Бога моли да се врати златно доба, да се укину наводне предности цивилизације, и настане ново безлобно и слободно доба, јер свет неће моћи да преживи са том количином злобе која се намножила (од 179.стиха). „Пјесанца у помоћ поетам”Песма у помоћ песницима – говори о слободи песничког заната. Лончару је дата глина да прави лонце, и они је обликују како желе. То је њихов материјал и они имају слободу да га обликују. Сликар има масти (боје), то је његов материјал и он га употребљава по својој вољи. А песницима је дато да прате музу, она је њихов водич, инспирација да певају у слободи.Имамо три строфе и три слике. Само, док су глина и боје средство за те уметности, муза и није баш средство за стварање...него речи. Мада, овде ваља схватити да је муза материјал из кога песник црпе своју уметност.„Пјесанца Марину Држићу у помоћ”

20

Повод песника да напише ове стихове је одбрана Марина Држића од оптужбе да је плагијатор. И не само то, публика га оптужује да је плагирао извесна Ветрановићева дела. Сад Ветрановић препричава „Тирену” и говори о њеним ликовима. Каже да је Држић овенчан славом и прославио је Дубровник. Песма се завршава апострофом, поручије да славимо Држића који пева песме под дејством музе и који је то заслужио у Дубровнику.„Галиун”(Галиун је брод) Ово је патриотска песма. Лирски субјект хвали дубровачку морнарицу, која је најбоља од свих, онај ко каже супротно – неће праведан умрети.Капетан морнарице, свети Влах (он је заштитник Дубровчана), је легендарно биће, тако да је и морнарица посебна. Плави (бродови) су као утве златокриле (митска бића). Морнари све морнарице су такође посебни људи, сналажљиви у набавци хране, храбри у борби против гусара. Морнарица и слобода су слава Дубровника. Дубровчани су цењени људи, религиозни и „правоверни”. Е, сад, они су толико национално снажни, да им суседи завиде. „Орлача Риђанка Котору говори проностик”(Орлача Риђанка је пророчица, проностик – пророчанство) Главна јунакиња је пророчица, и она приповеда. Објављено јој је да Котору саопшти лош глас, јер они погане (нехришћане) хоће оружјем да придобију, али они ће их победити. Лукави Турци се крију, желећи да покољу которске војнике. Многи ће пасти у заробљеништва, сељаци ће приходе морати да деле са грађанима. То се догађа због охолости Которана. Пророчица каже да им Млеци не могу помоћи. Млечани се плаше Турака, зато је и Котор беспомоћан. Даноноћно стрепи, Котор је због нечега нечастан, а пошто му од оружја и суседа нема помоћи – једино им Бог може помоћи или св. Трифун (заштитник Котора). Непријатељ је персонификован, приказан као огњени змај, односно као неман. Орлача завршава пророштво са жељом да се Которанима не оствари оно што им је прорекла.„Пјесанца штурку”Ово је религиозна песма, испевана је у апострофи, лирски субјект се обраћа цврчку. Пита се зашто нема његове песме да га развесели. Све пева и слави Богородицу, само цврчка нигде нема. Лирски субјект га моли да се појави и да запевају хвалу Богородици (она је краљица над краљицама, госпоја над госпојама). Од 81.стиха имамо хорску песму, лирски субјект са хором дозива цврчка да певају Богородици. Дата је и химна Богородици, која је у похвалном тону. Лирски субјект се после похвале може осећати сигурно у крилу Богородице и у њеној милости, а ђаво се радује јер је он крај ње.Никола о Мавру Ветрановићу, то јест његовим песмама:Из идеја друге „Ремете“ проистекао је низ песама. У њима је оцена морала бивала све оштрија, а по тону, садржају и песниковом критичком односу према стварности, они су биле праве друштвене сатире. Међу најуспелијима била је „Пјесанца Aurea aetas“, у којој је два пута описао своје време: једном посредно, парафразирајући познату митолошку представу златног, идеалног доба, идеалних људи и односа међу њима, а други пут непосредно, оживљавајући реалност. У њој је песника највише узнемиравало човеково попуштање пред пролазним задовољствима, па је, набрајајући нека од њих, истовремено и опомињао и васпитавао савременике. Према његовом осећању и уверењу, подједнако су разарали морал и мали и велики грехови (то је било једно од мишљења хришћанске ренесансе), пијанство, женска занетост улепшавањем, испразан живот, расипништво и др., јер су обезвређивали смисао трпљења које је проповедано као морална норма хришћанског живота. Занимљиво је да је и у овој песми непосредна сатира била уперена против жена. Детаљно је описивао њихов изглед, алудирајући на њихову слободу, на лакомисленост, парафразирајући стихове из „Ремете“. Из Ветрановићевих критичких описа жена у сатиричним песмама могао би се успоставити њихов изглед, а из ироничних опаски на рачун извештачености и вештачке лепоте, посредна хвала природне лепоте. Неколико мотива, који су били стална места у Ветрановићевим

21

друштвеним сатирама, поновио је песник у „Пјесанци кошути рањеној“. Била је то дуга песма (испевана у 710 дванаестераца), испуњена сваковрсним размишљањима, а највише религиозно-моралистичким рефлексијама. И у њој је величао прошла времена, незадовољан садашњим, певао је о пороцима које хране женска раскош и сујета, о охолости младих, о узалудној обузетости овоземаљским добрима и др. Заједно са преузимањем мита о златном добу, као форми за посредно представљање реалности на основу супротности, писац је прихватао и резигнирана размишљања о животу којих је било и код античких писаца. И у посебној песми о охолости и младости, критиковао је друштвене појаве свог доба: стару генерацију сменила је нова, млади су преузели власт, младост је охола, а охолост је подстицала на зло и прогонила је „приклонство“ добру. Песму је завршавао опоменом да охолост води у пропаст, а ту опомену је развијао у религиозно-рефлексивном смислу у песми „Пјесанца протива охоласти“. Младе је и критиковао и у „Пјесанци младости“, алудирајући на генерацију која не хаје за вечно блаженство, која је лења и разблудна. Сатирични поглед на дубровачку реалност садржала је и „Пјесанца спурјаном“. Певајући у њој о ванбрачној деци, рођеној у слободним љубавним везама, разрађивао је мисао из „Пјесанце младости“. Конзервативан и строг у свему што је реметило норме часног живота, Ветрановић је, не размишљајући о узроцима, певао о последицама, критички и некритички истовремено, пренаглашавајући грубо неукротивост, осионост и лицемерје „спурјана“. 16. Мавро Ветрановић, „Ремета” Зорана: „Ремета” („Стан’те звијери, стан’те птице”)Ово је религиозна песма, или чак спев. Ремета је пустињак. Он Богу исповеда (каталошки) муке којима се у пустињи подвргао да би му Бог показао прави пут. У песми је кроз форму исповести приказана борба лирског јунака са природом, злим људима и самим собом. Природа је непријатељска. Постоји песимизам у односу на све (опстанак у дивљини) осим у односу на Бога. Јунак је изложен физичком болу и психолошким искушењима – то је класичан подвижнички акт (мада, превише лелече за пустињака). Композиционо, песма је каталогизација и градација жалби (односно подвига).На почетку лирски јунак сазива (као у античкој књижевности) птице и звери и друге да стану (окамене се) да би слушали његову исповест. То је позивање читаоца на пажњу. Све треба да се упери ка исповести лирског субјекта. Песма се означава као жалба, тугованка - „јадовне моје пјесни”. Место певања је острво Св. Андрија. Статус јунака – усамљеност. Сазивају се митолошка бића да умире свет како би лирски јунак певао песму – инвокација је опширна (развучена) – сазивају се Нептун, сирене, Арион, Еол, виле. У 45.стиху се наводи сврха самовања – слава Бога. Јунак сам одабира пустињски крај где ће се подвизавати (53.стих), надаље иде опис тог места у виду каталога – стене, хриди, гуштери, без зеленила и дрвећа, дивље растиње, нема лека ако се човек разболи, оскудна природа, дивље и опасне птице наспрам питоме песме грлице и славуја (каталог је већим делом дат у негацији – шта је то чега све нема а за чим лирски јунак чезне. Животиње му не дају мира – жега му уништава храну (113.стих – трње уместо ружице, ловор уместо лимуна, наводи се каталошки оскудно наспрам плодног). Ипак, лирском јунаку је највећи непријатељ глад (129.стих). Са доласком пролећа обнавља се и душа лирског јунака (од 137.стиха). Али, нова зима (ту имамо проток времена, пустињак је дуго у том крају) доноси временске непогоде (олује, ветрови, запара, муње, буре) и тугу. Од тих невоља, он се брани молитвом. Буре му униште брод („плавца”), још се и физички повреди покушавајући из мора да извуче свој брод. Опет се описују муке са налажењем хране, од 220.стиха он покушава да улови рибу али безуспешно, а с друге стране ни оно што може да једе нема на чему да направи (нема уље да направи зеље). За то време, нико му не даје ништа да се прехрани и живи (241.стих), људи хоће да га покраду (од 245.стиха) – све што посади од хране, узму

22

му, обијају му стан, једу зимницу и др. Текст је препун хипербола – однеше му све – од игле до мало соли из кутије. А поврх свега, растиње му појеле гусенице, и други инсекти, бубе и сл. Напада га морски медвед и још му се подсмева, ноћу га нападају комарци. Једино добро – што нема мишева. Зли људи су га оптужили да је кријумчар. Јавља се мотив страха од гусара. Од 413.стиха лирски јунак проклиње врану. Као рефрен се понавља мука коју подноси лирски јунак и сврха те муке: „да у Бога тој испросим / што би хтијело срце моје”. Док је јурио врану пао је и разбио се, обраћа се Богу, пита зашто му не помогне него га овако искушава. После је јунак осетио побољшање. Крај је опет обраћање Богу – исповест, песма је упућена Богу – једином пријатељу. Оставио је блуд и посветио се Богу да му он покаже прави пут. Муке подноси за Онај свет...„Ремета” („Размишљаје смртну силу”)(Е, сад, ова песма би требало да буде укључена у претходно питање.)Ово обраћање није упућено Богу већ људима. Размишљајући о смрти и таштини (као Соломон) лирски јунак је напустио свакодневницу и посветио се Богу. Лирски јунак своју филозофско-религиозну мисао упућује људима као да је то реч од Бога (јер он је у пустињи разговарао са Богом). Ово је нека врста поуке за људе – да пронађу прави пут (обраћање је у множини); речи су прекор, али ко их буде слушао биће блажен. Спасење он види једино у Богу. Рилозофско-религиозне идеје: човек треба да рачуна на своју смртност и тиме да се води (све умире – ово су Соломонове идеје, у целом спеву). Човек је сачињен од меса а самим тим зачет од смрти и одлази у смрт. Бог једино може помоћи, световно богатство је кратко (Соломон). Раскош, богатство, улепшавање – ништа то не вреди на оном свету. Јавља се мотив смрти – 101.стих - као косе (класичан мотив) која све покоси (од краљева до просјака). Нема потребе да жалимо за мртвима – откуда дођемо (земља) ту се и враћамо, све је прах. Јавља се мотив охолости (Гундулић: „Ах, чијем си се захвалила, / ташта људска охолости?/ Све што више стереш крила / све ћеш пака ниже пасти!”), лирски субјект се пита чему се борити за овоземаљско кад то брзо прође. Имамо слику гробља (од 165.стиха), на гробљу је дат приказ живота, јер слика живота је да све умире. Надаље имамо слику распадања и трулежи човека.Спев је у духу Соломоновог песимизма и нихилизма – чему било шта кад све пролази. Изречена је критика богатства и улепшавања, као актуелне критике Дубровчана. Ту је и критика дубровачких жена. Слава и богатство кратког су живота као и цвет (285.стих). Пева се о охолим богаташима који сиромасима не дају ништа – не боје се Бога, не труде се да заслуже царство на ономе свету. Они стичу богатство а не мисле на смрт и друге људе. Требало би да разделе богатство, будући да ништа од тога неће понети у гроб. Кад дође смрт занемеће и неће моћи да кажу своје грехове, тј. неће моћи да се искупе.Никола:Посебно место у Ветрановићевим испитивањима имала је песма „Ремета“. У њој је опевао боравак на пустом острву Свети Андрија, на које се повукао са жељом да се, удаљен од људи, посвети молитвама. Није чинио ништа необично, јер је испуњавао део свога завета. Истовремено, опевао је стварност, која га је на сваком кораку онемогућавала да оствари своју намеру. Испевана је у 512 осмераца, у катренима. „Ремета“ је пратила песникову свакодневицу у којој су се постепено губили његово спокојство и мир, а потреба за испосничким животом потискивана је баналном реалношћу. Са изразитим даром опажања, са осећањем за детаљ, са разумевањем природе, писац је у низу живих слика дочаравао дане препуне ситних неугодности, а све су редом изражавале његово разочарење. Развијано у унутрашњој градацији, оно је, као сазнање и као признање, саопштавано у низу стихова који су се сливали у поенту „драче ми је за ружицу“. Аутобиографска компонента и благи хумор на рачун аутора, којима је „Ремета“ у највећој мери дуговала своју свежину и ведрину, наводили су, често, на поједностављено тумачење ове песме. Песник није био без дистанце према опеваном садржају. Он се није губио у реалистичности већ је, описујући је, размишљао о дубоком нескладу

23

који дели човека од његових жеља, о граници и смислу трпљења, о прилагођавању животу. Психолошки мотивисане реакције (када се исплакао – било му је лакше, диже се после најгорих непријатности и др.) биле су знак прихватања овоземаљског живота. Зато у „Ремети“ није било гриже савести већ окретања новој реалности у којој ће он и даље задржати место божјег слуге. О тој другој стварности певао је Ветрановић у песми под истим насловом „Ремета“. Иако је била независна и целовита, са новом темом, настављала се на претходну. Повезивао их је аутор насловом који је у другој „Ремети“ имао метафоричко значење, аутобиографским стиховима и обликом (и она је испевана у осмерачким катренима, у времену непосредно после пишчевог боравка на Светом Андрији, и она је замишљена у реалним оквирима збивања). На почетку песме саопштио је да је напустио, „у пустињи... спилу“ и да је дошао „у ове стране“, то јест у Дубровник, да би показао како треба живети да би се пронашао прави пут избављења из таштине. То није био само увод у фабулу нове „Ремете“, већ је то било објашњење зашто је одустао од испосничког живота далеко од света. Истовремено, ти стихови су садржали програм великог дела Ветрановићеве сатиричне поезије. У другој „Ремети“, песник је полазио од опште рефлексије о смрти и као казне и као избављења, а затим се усредсредио на друштвене пороке, како би, у контрасту према неминовности нестанка, показао њихову бесмисленост: охолост, расипништво, таштину, физичко уживање. Описујући све оно што је човека заводило, писац је посредно сликао реалан живот свога града. Из тих стихова издвајао се лик ренесансне жене раскошног изгледа, стварнији но у поезији петраркиста. У њима је позивао и опомињао лакоме богаташе, охоле судије, у којима је грамзивост уништила осећање за правду, трговце осуђене сопственом похлепом на тегобан живот. Одређене сликовитим карактеристикама (немају мирног сна јер мисле о тргу и камати), Ветрановић је антиципирао дубровачке литерарне ликове трговаца (Скупа, Дунда Мароја). Опоменом да се ништа под земљу не носи и закључком ове песме „и напокон све зло прође“, песник је резимирао своје битне ставове о животу. 17. Мавро Ветрановић као аутор еклога (анализа еклоге по избору)Зорана:Митолошка еклога „Орфео” испевана је у двоструко римованим дванаестерцима и у малом броју осмераца, у око 600 стихова. Обрађивала је крај познате приче о митском певачу Орфеју који је својом тужном песмом гануо чак и безосећајног господара подземља и овај је био спреман да му, на молбе његове, врати Еуридику. Ветрановић је осим митолошке приче познавао и њене античке и ренесансне књижевне обраде (у делима Есхила, Вергилија, Овидија, Дантеа, Полицијана). „Орфео” је била прва митолошка еклога у дубровачкој ренесансној књижевности и остала је јединствена: ни један писац 16.века више није саставио драму која није нарушавала чисте линије ове врсте и која је била стриктно парафраза митолошке приче, без икаквих мешања са пасторалним садржајем. „Орфео” није сачуван у целовитом облику. Недостају му наслов, почетни стихови и крај, али се претпоставља да је изгубљен мали број стихова. Према Ветрановићевој замисли, драма је почињала призором у коме се Орфеј налазио пред вратима пакла тужећи за Еуридиком. Ово тужење, које је Ветрановићу послужило да гледаоце уведе у радњу, подстакло је низ догађаја: одобрење господара подземља да се Еуридика врати Орфеју, под условом да се излазећи не осврне за собом; радовање свакога од њих појединачно; њен одлазак до прага пакла и кршење постављеног услова („обрати се назада”), преобраћање среће у несрећу и молбе Еуридикине да се само на кратко састане са Орфејем; појава Харона који је Еуридику превозио назад преко реке, у други свет, и њено приспеће међу „мрче зелене”. Паралелни токови радње, на симултаној позорници (још увек у традицији средњег века) имали су изненађујућу динамику. Живости је доприносило учешће неколико лица. Осим Орфеја и Еуридике, појавили су се: краљ паклени, дух који се обраћао Харону, хор „дјевица из луга”,

24

који је песмом другога ритма (у осмерцима) поздрављао долазак Еуридике тамо где бораве они „ки заходе у љубави”.У обради завршног дела митолошке приче, Ветрановић је следио једну мање познату верзију по којој је одговорност за трагични исход била Еуридика а не Орфеј. Према старој, распрострањеној верзији мита, Орфеј се од превелике жеље окренуо и тиме је изазвао трагичан расплет. Мит је у средњовековним интерпретацијама унеколико мењан у појединостима (Еуридика се не појављује, Орфео остаје пред вратима пакла, као код Дантеа у „Божанственој комедији”). Ова разлика у „Орфеу”, коју је приметио Петар Колендић издајући драму, није потицала од Ветрановићевог мењања краја приче. Утврђено је да је такво решење већ постојало у италијанској литератури. Такође се претпостављало да је Ветрановићево опредељење за ову верзију, као и ограничавање простора радње (Орфеј је, као и у „Божанственој комедији”, остао ван пакла) проистицало из његовог угледања на „дантеовско”, средњовековно тумачење митолошког садржаја. Иако је обрада античког мита подразумевала доследност, Ветрановић је у ову, садржајем и оквиром ограничену драму, унео појединости којих у делима на која се угледао није било. Он је оживљавао митолошку фабулу пуштајући своје личности да реагују спонтано и та реалистичност је на моменте брисала границу између мита и ссблиске стварности. Непосредност се осећала у Еуридикиној реакцији на дуго приповедање Хароново о свом послу и о неважним збивањима којима је хтео да је одврати од тужних мисли, у његовој бризида јој буде удобно, у описивању привезивања чамца и др. Тај реализам који је назначен у „Орфеу”, постаће део стваралачког драмског поступка Ветрановићевог и прерасти у особину његових драма.Никола:Митолошка еклога „Орфео“ испевана је у двоструко римованим дванаестерцима и у малом броју осмераца, у око шест стотина стихова. Обрађивала је крај познате приче о митском певачу Орфеју који је својом тужном песмом гануо чак и безосећајног господара подземља и ова је био спреман да му, на молбе његове, врати Еуридику. Ветрановић је осим митолошке приче познавао њене античке и ренесансне књижевне обраде(у делима Есхила, Вергилија, Овидија, Дантеа). „Орфео“ је била прва митолошка еклога у дубровачкој ренесансној књижевности и остала је јединствена: ниједан писац XVI века више није саставио драму која није нарушавала чисте линије ове врсте и која је била стриктно парафраза митолошке приче, без икаквих мешања с пасторалним садржајем. „Орфео“ није сачуван у целовитом облику. Недостају му наслов, почетни стихови и крај, али се претпоставља да је изгубљен само мали број стихова. Према Ветрановићевој замисли, драма је почињала призором у коме се Орфеј налазио пред вратима пакла тужећи за Еуридиком. Ово тужење, које је Ветрановићу послужило да гледаоце уведе у радњу, подстакло је низ догађаја: одобрење господара подземља да се Еуридика врати Орфеју, под условом да се излазећи не осврне за собом; радовање свакога од њих двоје појединачно; њен одлазак до врата пакла и кршење постављеног услова(„обрати се назада“), преобраћање среће у несрећу и молбе Еуридикине да се само накратко састане са Орфејем; појава Харона који је Еуридику превозио назад преко реке, у други свет, и њено приспеће међу „мрче зелене“. Паралелни токови радње, на симултаној позорници(још увек у традицији средњега века), имали су изненађујућу динамику. Живости је доприносило учешће неколико лица. Осим Орфеја и Еуридике, појављивали су се: краљ паклени, дух који је преносио поруке господара пакла, дух који се обраћао Харону, хор „дјевица из луга“, који је песмом другога ритма(у осмерцима) поздрављао долазак Еуридике тамо где бораве они „ки заходе у љубави“. У обради завршног дела митолошке приче Ветрановић је следио једну мање познату верзију по којој је одговорност за трагични исход била на Еуридици, не на Орфеју. Према старој, распрострањеној везији мита, Орфеј се од превелике жеље окренуо и тиме је изазвао трагичан расплет. Мит је у средњовековним интерпретацијама унеколико мењан у појединостима (Еуридика се уопште не појављује, Орфео остаје пред вратима

25

пакла). Ова разлика у „Орфеу“, коју је приметио Петар Колендић издајући драму, није потицала од Ветрановићевог мењања краја приче. Утврђено је да је такво решење већ постојало у италијанској литератури. Такође се претпостављало да је Ветрановићево опредељење за ову верзију, као и ограничавање простора и радње (Орфеј је, као и у „Божанственој комедији“, остао ван пакла) проистицало из његовог угледања на „дантеовско“, средњовековно тумачење митолошког садржаја. Иако је обрада античког мита подразумевала доследност, Ветрановић је у ову, садржајем и оквиром ограничену драму, унео појединости којих у делима на која се угледао није било. Он је оживљавао митолошку фабулу пуштајућ своје личности да реагују спонтано и та реалистичност је на моменте брисала границу између мита и стварности. Непосредност се осећала у Еуридикиној реакцији на дуго приповедање Хароново о свом послу и неважним збивањима којима је хтео да је одврати од тужних мисли, у његовој бризи да јој буде удобно, у описивању привезавања чамца и друго. Тај реализам који је назначен у „Орфеу“, постаће део стваралачког драмског поступка Ветрановићевог и прерасти у особину његових драма. Јао, изгледа да смо ја и колега Н.С. написали исти текст (то јест из исте књиге)... Сад се ви можете упитати да ли ми мислимо истим можгом, што је равно немогућем, или смо обоје плагирали исти текст. Биће да је ово друго. Али ја нећу брисати свој текст јер сам се мучила да га откуцам.18. Мавро Ветрановић, „Посветилиште Абрамово”Зорана:За тему овог дела Ветрановић је узео онај део приче из Старога завета, из Књиге постања који је говорио о Аврамовој чврстини и оданости Богу. Иако је приповест о Авраму била далеко шира, Ветрановић је узео само оно место које је садржало позив упућен од Бога Авраму да жртвује сина (Бог куша Аврама) и повлачење захтева када се уверио да је Аврам спреман да испуни његову жељу. У том одељку, који је у Библији сведен на неколико основних збивања, у коме се нису ни помињале друге личности, осим двојице слугу које су пратиле Аврама и Исака, нити се шире асоцирало на Аврамов живот, Ветрановић је нашао идеју око које је изградио драмску радњу. У парафразу тог одељка Ветрановић је унео значајна проширења. Увео је Сарин лик, који се на одговарајућем месту у Библији није ни помињао, и дао му значајну улогу, увео је слушкиње и пастира и проширио је простор радње. У драми је учествовало једанаест ликова, хор пастира, глас Бога и његов анђео. Радња се одвијала на неколико места: на пољани, под брдом, пред Сариним и Аврамовим шатором, у шатору, поред жртвеника у гори. Поред Библије, Ветрановић је познавао и друга дела с овом темом. Једно од њих се налазило у „Либру од мнозијех разлога”, а у литератури се упућивало и на могућа угледања на дело Т. Белкарија, настало средином 15.века.Драма је имала 5 чинова (сказања), подељених на сцене (говоре). Испевана је, као и остале, у двоструко римованим дванаестерцима, са више уметнутим осмерцима. Радња је смештена у пасторално-рустикални амбијент. Неколико дугих описа рајске горе садржало је раскошну, проживљену слику природе, али и песникове визије далеких простора, о којима је могао слушати или читати необичне приче. Представљање дома Сариног и Аврамовог и ситних свакодневних реалних збивања у њему прерастало је у слику идеалног патријархалног живота на селу. Концепција односа између Саре и Аврама, на једној страни, и њихових слугу и слушкиња, на другој, подражавала је односе у световним драмама. Слуге и слушкиње које су носиле народна имена (Кујача, Грлица, Гојислава), као и пастири, били су носиоци хумора који је на тренутке избијао у њиховим међусобним сусретима. Преко њих се тема везивала за народни живот, а преко Саре песник је комуницирао са публиком. Обраћајући се гледаоцима, с којима се поистовећивала – „О мајке изабране, ке синке хранисте / у туђе пак стране далек их справисте” – Сара је говорила о заједничким страховима и на тај начин је далеку библијску причу спуштала међу људе. У томе је могла бити

26

тајна популарности овога дела. Са „Посветилиштем Абрамовим” Ветрановић је побожној драми као врсти дао завршни облик и својства којима се она потпуно одвојила од традиције сказања и приказања. То је постигао психолошком мотивисаношћу ликова (Саре, која, као мајка, слути несрећу; Исака и др.), реалистичношћу (у дочаравању патријархалног дома и живота у њему), искрама хумора (у приказивању односа између пастира и служавки), хришћанском поруком, која је мање упућивана саветима, а више занимљивом и сликовитом парафразом фабуле. Највећу драж за гледаоце имао је богати пасторални амбијент.Садржај драме:У сказању првом Бог од Аврама тражи да жртвује сина. Аврам нуди свој живот, али се на крају ипак спрема на пут и води Исака. Он жели да то сакрију од Саре, а Сара је то већ схватила и говори им да сачекају јутро. Она стално понавља да ће свој живот предати у руке Богу, моли га да не води сина – дете је њена радост, зеница очију. Она разуме његове разлоге, али се плаши за сина (никад нису путовали ноћу, уплашиће га и лист на трави). Ћерке на Сарину заповест спремају храну за пут. Опроштај је дирљив. Кујача на Сарину заповест полази да их прати и види куда иду. Сара се моли Богу да јој врати живог и здравог сина.У другом сказању Сару теше да ће се Исак вратити. Сара каже да ће одузети себи живот ако му се нешто деси, тражи од њих да јој јаве нешто ако сазнају. Они су већ отишли а Сара се присећа страшних прича које је чула од пастира о гори у коју је Исак отишао: ту живе звери, лавови, вукови, пантери, крилате и огњене змије, све је обрасло у купину. Ту нема траве већ оштре хриди, нема пролећних плодова, зиме су хладне а лета претопла.У трећем сказању слуга Шишман остаје а отац и син одлазе у гору. Аврам каже сину да ће приложити овна као жртву, клекне и призна да је он та жртва, говори му да се не плаши и прослави Бога. Ко умре за Бога живеће у вечној слави. Позива сина да остави овај живот јер је боље да у младости небу путује него да у старости тугује. Исак не показује страх, жели да пролије крв за Бога, говори да учини с њим шта му је воља, једино брине за мајку (пре ће јавор процветати, него њу неки разговор утешити, неће јој ниједна влас остати на глави). Појављује се јака светлост, сви су изненађени, Аврама дозива анђео и говори да ће поштедети Исака и узети овна јер су видели да је Аврам спреман да жртвује сина. Долази пастир коме нуде воду за окрепљење, Исак му говори да каже његовој мајци да је здрав и добро и да ће се ускоро вратити.У 4.сказању Сара већ трећи дан тугује (мисли да су њеног сина појеле звери, да га је ујела змија), назива сина јеленом, соколом, пауном. Наводи све могуће узрочнике Исакове смрти, ни у једном тренутку не показује наду да је Исак жив. Долази Кујача, каже јој да не тугује, да ће се Исак вратити, али Сара не верује...У 5.сказању у кући се очекује њихов долазак. Договорили су се да ником не причају о светлости коју су видели. Сара грли и љуби сина. Исак јој говори да су били са пастирима да обилазе стада. Певају и радују се јер се Исак вратио здрав. Завршава се Сариним благословом и молитвом за синове других мајки.Никола:Мавро Ветрановић је драмски рад крунисао „Посветилиштем Абрамовим“. Усавршеном формом, богатством новог садржаја, ликовима, специфичном и у много чему оригиналном интерпретацијом библијске поуке и песничким изразом, аутор је надмашио све своје дотадашње драме. „Посветилиште Абрамово“ се сачувало у пет верзија, што би значило да је толико пута и извођено. Једном је то било, као што је познато, 1546.године. Постојање већег броја верзија говорило је о несумњивој популарности овога дела, које је писац за свако ново представљање прерађивао. Најкраћа је имала 492 стиха, а најдужа 3025. За тему дела Ветрановић је одабрао онај део приче из Старог завета, из Књиге постања (22) који је говорио о Аврамовој чврстини у оданости Богу. Иако је

27

приповест о Авраму била далеко шира, Ветрановић је узео само оно место које је садржало позив од Бога упућен Авраму да жртвује сина(„Бог куша Аврама“) и повлачење захтева када се уверио да је Аврам спреман да изврши његову жељу. У том одељку, који је у Библији сведен на неколико основних обавештења о реду збивања, у коме се нису ни помињале друге личности, осим двојице слугу које су пратиле Аврама и Исака, нити се шире асоцирало на Аврамов живот, Ветрановић је нашао идеју око које је изградио драмску радњу. У парафразу тог одељка Ветрановић је унео значајна проширења. Увео је Сарин лик, који се на одговарајућем месту у Библији уопште није ни помињао, и дао му значајну улогу. У драми је учествовало једанаест ликова, хор пастира, глас Бога и његов анђео. Радња се одвијала на неколико места: на пољани, под брдом, пред Сариним и Аврамовим шатором, у шатору, поред жртвеника у гори. Поред Библије, Ветрановић је познавао апокрифна и друга дела са овом тематиком. Једно од њих се налазило у „Либру од мнозијех разлога“, а у литератури се упућивало и на могућа угледања на дело једног италијанског песника. Драма је имала пет чинова(сказања), подељених на сцене(говоре). Испевана је, као и остале, у двоструко римованим дванаестерцима, са више уметнутих осмераца. Радња је смештена у пасторално-рустикални амбијент. Неколико дугих описа рајске горе садржало је раскошну, проживљену слику природе, али и песникове визије далеких простора, о којима је могао слушати или читати необичне приче. Представљање дома Сариног и Аврамовог и ситних свакодневних реалних збивања у њему прерастало је у слику идеалног патријархалног живота на селу. Концепција односа између Саре и Аврама, на једној страни, и њихових слугу и слушкиња, на другој, подражавала је односе у световним драмама. Слуге и слушкиње које су носиле народна имена (Кујача, Грлица, Гојисава), као и пастири, били су носиоци хумора који је на тренутке избијао у њиховим међусобним сусретима. Преко њих се тема везивала за народни живот, а преко Саре песник је комуницирао са публиком. Обраћајући се гледаоцима, с којима се поистовећивала, Сара је говорила о заједничким страховима и на тај начин је далеку библијску причу спуштала међу људе. У томе је могла бити тајна популарности овог дела. Са „Посветилиштем Абрамовим“ Ветрановић је побожној драми као врсти дао завршни облик и својства којима се она потпуно одвојила од традиције сказања и приказања. То је постигао: психолошком мотивисаношћу ликова (Саре, која, као мајка, слути несрећу; Исака и др.), реалистичношћу (у дочаравању патријархалног дома и живота у њему), искрама хумора (у приказивању односа између пастира и служавки), хришћанском поруком, која је мање упућивана саветима, а више занимљивом и сликовитом парафразом фабуле. Највећу драж за гледаоце имао је пасторални амбијент.19. Марко Марулић, „Јудита”Зорана:Представник хришћанске ренесансе – форма његових дела је ренесансна по античким узорима али су дела хришћанске садржине. Његова „Јудита” је религиозни еп, настао 1501.године.„Књига о Јудити” је прича из католичке Библије. Певајући о Јудити, Марулић има у виду своје родне крајеве и турску опасност. Спевано у 6 либара (књига) у четвороструко римованом 12-ерцу.Овом делу Марулић је прикључио и посвету која садржи његову поетику. У наслову те посвете сазнајемо да је она „скромни дар” свештеном лицу Дујму Балистрилићу, иначе пишчевом куму.Посвета је у форми апострофе, писац се обраћа свом куму и говори му како је дошао на идеју да напише дело. Док је претурао по књигама нашао је „Историју Јудите” на латинском језику па је пожелео да је прочита и упамти, па да исприча причу на народном језику за оне који не знају италијански и латински. Истовремено, писац се ограђује од тога да прижељкује било какву корист од писања, каже да пише из љубави. Хтео је да створи, како он каже, углађену историју, пише у стиховима према поетици античких песника. Писац пореди себе са куваром који зачини своје јело да би било укусније и са децом која праве дарове родитељима за Нову годину. Затим изражава своје

28

дивљење према Јудити и обраћа се читаоцу, да је похвали јер она то заслужује. На крају каже да стоји на услузи.Имамо датирање и лоцирање самог текста.20. Петар Хекторовић, „Рибање и рибарско приговарање” (о проблему жанра; о реалистичности; о народним песмама)Зорана:Дело је објављено у Венецији 1568.године (написано 1556.). Путовање се одвило 1555.године. У жанровском смислу дело је хетерогено, али га је тешко дефинисати. С једне стране може се читати као посланица, будући да је упућено Јерониму Бартучевићу. У дидактично-рефлексивном тону описано је тродневно путовање од Хвара до Шолте и назад. Затим, може се читати као путопис јер даје хронолошки опис путовања са мноштвом детаља и изгледом предела. И онда би то био први путопис у нашој литератури. И на крају, може се читати као рибарска еклога јер је дело у највећем делу организовано као дијалог два рибара. Може се рећи да је то путопис у форми посланице са елементима рибарске еклоге.Када говоримо о форми дела, писац се трудио да дело буде складно, отуд подела на три дела – први, други и трећи дан.У опису првог дана, уморан од изградње Тврдља, писац креће на пут са два најбоља рибара – Паскојем Дебељом и Николом Зетом. Са њима путује и Паскојев син. Описују се предели, што је карактеристично за путописе, посебно што је тај опис реалистичан.Првог дана испеване су 2 почаснице а другог дана испеване су две бугарштице: „Марко Краљевић и брат му Андријаш” (Паскоје) и „Војвода Радосав Сиверинац и Влатко Удински” (Никола). То није први запис бугарштица. Бугарштице су извођене српским начином, особеним начином извођења, помиње се у мађарској „Историји Ердеља”. Трећег дана испевана је епско-лирска песма „Девојка и Шишман” (екавски облик: „И кличе девојка”). Ову песму испевали су у дуету. Често се замерало да су говори рибара извештачени, да нису у складу са њиховим сталежом – то је банализовано (виђење уметности у ренесанси се ослања на античку традицију и Аристотелову поетику – уметничком делу је дозвољена вероватноћа). У наступима рибара препознаје се одјек литературе. Диоген Лаертски, антички писац, саставио је књигу о животима славних филозофа у 10 књига, па се може закључити да је Хекторовић био у контакту са тим књигама будући да његови рибари слично говоре (стилизација). Тема је непоетична – описује се свакодневница, али је нов начин и форма.У посланици Микши Пелегриновићу каже да је описао своје путовање „не приложивши ни рич више”. Годину дана је стилизовао и уобличавао дело што значи да је о њему размишљао. Том писму приложио је мелодије, то јест нотне записе песама „Радосав Сиверинац” и „Девојка и Шишман”.Имамо два тока приповедања (смишљено): опис путовања – реалистична основа збивања и разговор рибара – линија „приговарања” која прати мисаони ток.Аутор излаже оно што је наумио, прилагодивши то форми путописа. Имамо Хорацијева поетичка начела – да дело забави и поучи. Дело припада хришћанској ренесанси – слави се живот у споју са религиозним поимањем света.Треба споменути алтруизам у делу – истиче се вредност људи без обзира на сталеж (говори се о једноставним људима који су задовољни својим животом, скромни, природни – есенцијалне врлине). Неки су сматрали да је писац хтео да ода почаст сељаштву јер се разочарао у племство, али највероватније да дело нема идеолошку основу. Приметан је уплив народне традиције који није извршен на силу, већ је тај уплив део свакодневнице у коју је природно интегрисана фолклорна традиција. Писац је хтео да ода почаст свом родном крају – њене лепоте, знаменити људи... Е, сад мало препричавања:

29

Хекторовић своје писање почиње похвалом Бартучевићу, наводи разлоге за одлазак и описује целокупну припрему: пронашли су бродић и опремили га рибарском опремом. Први дан су провели у рибарењу и имали су успешан улов све док није почео ветар. Како више нису могли рибарити решише да крену на обалу и доручкују. Да би скратили пут рибари постављају загонетке један другом. Пристају уз обалу и доручкују. Наздрављају господару типичном народном почасницом. Затим следи занимљива Паскојева прича (о стварању облака). Ова његова прича показује широка интересовања ренесансног човека насупрот средњовековном човеку који све појаве тумачи као Божије деловање. Други дан крећу ка Шолти. Рибари почињу да певају бугарштице, песме донете са српског терена. Прво певају „Марко Краљевић и брат му Андријаш”. Затим су испевали још једну бугарштицу „Радосав Сиверинац и војвода Влатко Удински”. Хекторовић је забележио чак и ноте и мелодију песама уз напомену да су оне певане у дуету. Затим Паскоје и Никола постављају питалице. Описујући трећи дан Хекторовић је најмање реалистичан. Желећи да својим делом поучи он употребљава речи филозофа Диогена Лаертског као наводне речи рибара и то у виду порука: како чиниш свом оцу тако ће и твоја деца теби, о мртвом човеку никад зло не говори, ни на кога не вичи и не псуј.Из Хекторовићевог писма Микши Пелегриновићу види се да народне умотворине нису биле цењене јер му се Хекторовић извињавао што му шаље песме које сви знају, а што их није прерадио као Менчетић или Држић пре њега.21. Никола Наљешковић (анализа фарсе по избору)Зорана:Духовити аутор фарси, аутор крајње ласцивних маскерата, писац бројних песама и посланица (кроз њих је продефиловао сав важнији литерарни свет). Комедија V, која је у основи фарса, даје слику односно исечак из живота једне грађанске породице.У прологу се писац обраћа публици, даје аргумент – говори се шта ће се десити (две слушкиње су покрале сочиво и уље, газдарица ће да дође и да их изгрди, оне ће плакати, после ће доћи господар и почети да теши једну од слушкиња, Милицу, а његова жена ће правити љубоморне сцене) и поручује публици да се „мучи” један час, па ће се после смејати.На почетку две слушкиње разговарају о другој слушкињи, Петруши, која је била изложена стубу срама (бичевана је) јер је „хтјела упуштат у кућу нјекога”. Милица пева народну песму – имамо назнаку о пореклу. У том тренутку долази газдарица, оне се свађају око кућних послова. Госпођа тражи чинију и закључује да ју је Милица разбила. Милица страхује шта ће да каже газдарици. Газдарица почиње да их грди обе. Од газдарице сазнајемо да су обе слушкиње дошле из села у град, имамо назнаку културолошке разлике (газдарица их је извукла из беде. Наљешковић сагледава очима две перспективе и прави равнотежу – слушкиње јесу лење, а господарица јесте груба. Господарица им говори како су оне некад биле „вашљиве”, а она их је извукла из беде. С друге стране она само псује, што значи да ни она није култивисана, иако је из градске средине. Ово је фарса, зато треба обратити пажњу и на гестове, јер и они изазивају смех.Долази господар, види да се свађају, позива их у собу и као грди слушкиње а у ствари их милује, затиче их госпођа и започиње свађу са њим. Пре него што их је затекла, газдарица набраја мужу за шта све да изгрди служавке, а он све то потврђује како она не би дошла. Када је видела, господарица прети мужу да неће више спавати са њом, он је одводи, ућуткује и почиње да се правда. Господарица је сумњала, или чак можда знала да је муж вара са слушкињама. Он каже да су и друге жене хватале мужеве на делу али су то вешто скривале. Постоји још једна слика друштвене стварности, а то је црква – место где се оговара.Госпођу највише брине то што ће је можда оговарати суседи у цркви. Дакле, све се зна, али мора да се сакрије. На крају долази до успостављања равнотеже. Супруга прихвата да је он тај који одлучује. Важно је шта ће се десити када се изађе из куће. У кући могу да

30

се свађају али у контакту са спољашношћу односи постају хармонични. Ритуал унутар друштвене заједнице – излазак иу куће, тј. улазак у јавност, и то сведочи о хармоничности брачне заједнице. Није чудно што је Петруша то радила, него што је дозволила да буде откривена. Заправо, све ово може бити критика друштва. На крају имамо монолог – слушкиња се хвали како ће боље јести од господарице. Затим приказује се колико су Дубровчани били шкртице - јунаци позвани на вечеру а носе храну! Маруша у монологу враћа ствари уназад, као у тренутку пре свађе.Никола:- по свом унутрашњем устројству, фарса претходи комедији- циљ фарсе: раскалашни смех остварен било каквим средствима- типови у фарси се никада не развијају у карактере; изостају сатира и критичка димензија, јер се све подређује карикатуралном- иако се указује на мане, потпуно изостаје дидактичка намера- личности у фарси: одређене својим пороком који покреће драмско збивање, никада се не именују или имају устаљена имена(Џиво, нпр.), не изазивају симпатије гледалаца - фарсу одликују сажетост, окрутност, пародичност, језичка стилизација - фарса се може дефинисати као драматизована анегдота, кратка и збијена, у којој се изводи сурова шала, а аличности су одређене својим друштвеним статусом - Наљешковићеве „Комедије V, VI и VII“ се уклапају у шему фарсе„ Комедија V“ - пролог наговештава и објашњава чиме се драмска радња бавити- условно речено, пет сцена: разговор Маруше и Милице, свађа госпође са служавкама, сцена са господаром, пародије молитве и позив на вечеру код рођака- пролог изговара један од глумаца, али ван лика ког тумачи у фарси- трочлана фарса са пет актера, сачињених од два пара којима се касније придружује још један актер- фарсу не отвара главни, већ споредни пар- права фарса започиње појавом госпође која показује све особине које жене у фарсама поседују; њена појава моментално изазива немир- агон Милице и госпође, варничави дијалог, општа свађа жена(схема 2+1)- динамични дијалози са оштрим и циничним репликама- алузије на неморални живот служавки/лењ и испразни живот властеле- права фарсична ситуација настаје агоном између махните жене и развратног мужа(похота је суштина његове драмске појаве)- комика је у контрасту Џивових речи и делања, односно у немогућности супруге да примети оно што се дешава у кухињи- извор смеха је и његова ласцивна двосмисленост- централно место: изненадни упад госпође у кухињу, права дијалошка фарса- жени није љубоморна него јој је повређена таштина- аморалност у сржи комике – просташтва мужа и жене су жалосна колико и комична- долазак Веселе укида фарсичну збрку и она остаје без разрешења- Марушин монолог на крају радње открива лик вечно незасите и лакоме служавке22. Ерудитна комедија у ренесанси (поетика; одлике)Зорана:Врста ренесансне комедије рафинираног хумора, стварана према античким узорима. Спојивши основне ставове античке поетике и њихове ренесансне интерпретације са искуством старих комедиографа (Теренције, Плаут), ренесансни аутори су дошли до нових законитости и створили имитаторску комедију, која је позната као ерудитна. У првој фази из античких извора преузимани су

31

фабула, типови, карактери, заплети, начин организовања радње, ситуације, итд. Пошто је слепо имитирање Плаута доводило у питање један од битних постулата ренесансне поетике – да комедија треба да буде одраз стварног живота и истине – писци су постепено од прерада Плаутових дела, преко грађе узете из других литерарних извора (из новелистике; код нас и из оновремених италијанских комедија), долазили до тема из савременог живота. Ерудитна комедија је била подређена низу правила која су образовала њену поетику: представљала је догађаје из свакодневног живота, измишљене али могуће, имала је заплетену радњу у којој је учествовао обичан свет и приказивао се у недоличним ситуацијама (трговци, крчмари, слуге, луталице и др.; подвале, крађе, неверства и сл.); циљ њен био је да забављајући подучава; уважавала је законитости о три јединства – радње, времена и места; имала је идеалну шему (пролог и пет чинова, могла је бити у стиху или у прози; у нашој књижевности само у прози). Тема ерудитне комедије је љубав са перипетијама; основ радње чини интрига; понављају се клишетиране ситуације (прерушавање, препознавање, забуна са близанцима и сл.); учесници су типизиране личности, делом преузете из античке комедије (старац тврдица, често заљубљен у младу жену; син расипник; довитљиви слуга интригант; слуга-паразит; куртизана; хвалисави војник и др.), а делом из ренесансне стварности (педант, наставник хуманистичке школе, комични и неспретни љубавник; чаробњак; свештеник; Циганка и др.). У нашој књижевности најуспелије ерудитне комедије писао је Марин Држић, у које је, уз поштовање владајуће поетике ове драмске врсте, уносио дух и атмосферу ренесансног Дубровника.Никола:Commedia erudita (ита., ˝учена“, плаутовска комедија) врста је ренесансне комедије чистог хумора, стварана према античким узорима. Спојивши основне ставове античке поетике (Аристотел, Хорације) и њихове ренесансне интерпретације с искуством старих комедиографа (Теренције, Плаут), ренесансни аутори дошли су до нових законитости и створили имитаторску комедију, која је позната као ерудитна. У првој фази из античких извора преузимани су: фабула, типови, карактери, заплети, начин организирања радње, ситуације и др. Ерудитна комедија била је подређена низу правила која су образовала њену поетику: представљала је догађаје из свакодневног живота - измишљене, али могуће, имала је заплетену радњу у којој је суделовао обичан свет и приказивао се у недоличним ситуацијама (трговци, крчмари, слуге, луталице и др.; подвале, крађе, неверства и др.). Њен циљ био је да забављајући поучава; уважавала је законитости о тројединству – радња, место и време. Имала је идеалну шему ( пролог и пет чинова, могла је бити у стиху или прози; у нашој књижевности само у прози). Тема ерудитне комедије је љубав с перипетијама, а основу радње чине интриге. Честе су ситуације препознавања, прерушавања и сл. Учесници су типизиране личности, делом преузете из античке комедије (старац тврдица, често заљубљен у младу жену, син расипник, слуга интригант и др.), а делом из ренесансне стварности (педант, наставник хуманистичке школе, комични и неспретни љубавник и др.). У нашој књижевности најуспешније ерудитне комедије писао је Марин Држић, у које је, уз поштовање владајуће поетике ове драмске врсте, уносио дух и атмосферу ренесансног Дубровника (нпр. Дундо Мароје, Скуп и др.).23. Марин Држић као драмски писацЗорана:Драмски рад започео је 1548. године, а у младости је писао поезију. Његове драме извођене су на тргу, у кућама, на отвореном... Драмски жанрови које је неговао Марин Држић су еклога, фарса, комедија, трагедија. Када говоримо о комедијама, Дубровник је познавао само ерудитну комедију.Пре свега, Марин Држић је најпознатији као писац комедија, његове комедије су: Помет (није сачувана), Дундо Мароје (недостаје крај), Пјерин, Џухо Крпета, Скуп (недостаје крај), Манде, Аркулин и као посебна врста комедије, фарса Новела од Станца. Осим тога, писао је еклоге: Тирена, Венере и Адон, Плакир и вила; и једну трагедију Хекуба.

32

Његова рустикална еклога Тирена има фабулу типичну за једну пастирску еклогу. Тирена је бродарица у коју је најпре заљубљен Љубмир, после сви. Ликови се у Тирени могу поделити на митолошке односно фантастичне (Тирена и Сатир), пастире (узможни – Љубмир, убоги – Миљенко, Драгић, Стојна). Разликује их култивисаност израза – Љубмир има петраркистички израз а остали говоре језиком сељака. Радат је тип резонера, сељак који разумски и оштро критикује младе, али када се он заљуби и он говори петраркистички. Еклога Венере и адон обрађује мотив заљубљености богиње Венере у Адониса. Има необичну композицију, прате се два тока радње – прво сељаци изводе представу а потом се подигне завеса па Венере и адон изводе представу а то сељаци запањено гледају, не учествујући у радњи. Плакир и вила (илчи Грижула) је рустикална еклога. Дело је мешавина стиха и прозе. Прожимају се два света, фантастични и реалистични, радња се одвија у пасторалном амбијенту (шума). Власи, односно сељаци су у потрази за вилама, јавља се лик богиње Дијане која штити све виле.Новела од Станца је фарса, невелика обимом. Одликује је једноставна композиција. Обрађује теме новеле сијенског типа – долазак сељака Станца у град да прода сир и масло, мора да преноћи у граду, три младића збијају шалу с њим, вила наводно подмлађује једног од њих. Ипак, ова фарса надилази модел фарсе – хумор није груб, нема псовки, нема физичких обрачунавања. Комедија је спој пасторале и фарсе, пасторални елементи су детаљи са вилама и све око подмлађивања Станца, а фарсични елементи су мала и обест. Драма нема сложених заплета и поучних порука. Комедија Пјерин одговара Плаутовим Близанцима. Сачувана је у фрагментима и она критикује односе у друштву. Препознаје се једна од омиљених пишчевих тема – однос старих и младих (критика моде).Комедија Манде (није сачуван почетак) има 5 чинова, радња се збива у Котору. Најсличнија је моделима италијанске комедиографије. Радња је једноставна, лепа и млада Манда има старца мужа, увече се преобуче у мушкарца и излази, муж је види.Комедија Аркулин има плаутовску тему о хвалисавом војнику. Јавља се лик Аркулина који има неколико типских црта – старац заљубљен у младу девојку, хвалисав.Хекуба је прерада Еурипидове трагедије, има 5 чинова у двоструко римованим стиховима. Хекуба је Пријамова жена, има 19-оро деце. Драму одликује сентенциозност, актуелизовање, критика савременика.Комедија Скуп обрађује Плаутову комедију Аулуларија (Ћуп са благом), има 5 чинова, крај није сачуван. Обрађује тему шкртости, Скуп је шкртица, патолошки лик, има свест о свом пороку али исто тако он је немоћан да савлада тај свој порок (трагичко).Дундо Мароје је његова најуспелија комедија и као да надилази плаутовску комедију. Јављају се типски ликови али ти ликови по много чему надилазе ту своју типску особину. Дакле, ово дело садржином је најмање зависило од претходника и у највећој мери припадало оном типу комедија које су се отеле сижејском имитовању узора. ПС- овде навести све ликове и објаснити о ком типу је реч...Никола:Марин Држић(1508 – 1567) је у Дубровнику средином 16. века развио живу и плодну позоришну делатност. Снабдевао је аматерске дружине(Помет-дружина, Њарњаси, Гарзарија) сценским делима и суделујући и сам у организовању позоришних представа, постао је централна личност дубровачког позоришног живота. У непуних десет година написао је дванаест дела за позорницу, од којих су нека изгубљена(„Помет“, нпр.), а нека су сачувана само делимично. Држић је превео и трагедију „Хекуба“ италијанског песника Долчеа. Своје драме Држић је писао за приказивање у одређеним пригодама. Били су то углавном весели покладни дани, односно свадбени пирови који су се обично и одржавали о покладама. Разумљиво је стога да су се Држићеви комади осим у Вијећници и на

33

простору испред Кнежева двора приказивали и у салонима господских кућа у граду и двораца у околини. Кад се спремао да пише сцене за своју публику, Држић није морао измишљати оквире својих драма. Они су у ренесансној драматургији били зацртани и прихваћени. Пасторала и „учена“ комедија били су тако конципирани сценски облици да су не само гарантовали популарност него су еластичном унутрашњом слободом омогућавали сваком аутору да покаже и властите склоности и могућности. Марин Држић је управо класичан пример драмског писца који је у опште и познате оквире знао да унесе и сценски организује свој властити свет и властити поглед на живот. За време боравка у Италији(1539 – 1545), Држић је поред осталог упознао и достигнућа пастирско-митолошке драме. Посебно је добро осетио какве све сценске могућности пружа она грана пастирске игре која свој заплет и свој смех заснива првенствено на сусрету између рафинираног пастира – петраркисте и припростог сељака – чобанина, а такве драме посебно су плодно тло имале у граду Сијени где је Држић као студент и боравио. Држић је осетио да сусрет између ученог грађанина и припростог сељака може бити и у његовом Дубровнику, већ увелико развијеном и урбанизованом ренесансном граду. Али праве пастирске инспирације могао је Марин Држић наћи и у свом граду, у књижевницима који су му претходили. Пастирска еклога „Радмио и Љубмир“ Џоре Држића, пастирска „Приказанија“ Мавре Ветрановића и пастирске „Комедије“ Николе Наљешковића, све дела настала у првим деценијама века у Дубровнику, могла су Држићу пружити и сигурно су му пружила не само прве сценске информације, него и подстицаје да крене једним посебним домаћим пастирским путем. А кад је на италијанској позорници видео и доживео огромне могућности које пасторала пружа, кад је видео примере пасторалне распеване сцене, онда је сигурно и у њему сазрела одлука и визија онога што ће се остварити у Дубровнику, за Дубровчане и из Дубровника. Држићева склоност да у пасторалу уноси реалистичке елементе условила је и посебну структуру Држићеве пастирске игре, У тим делима све више простора посвећује се стварним и реалним догађајима и појединостима, а све мање митолошко-идиличним збивањима у „дубрави“; све више се истичу збивања из свакодневице, а све мање песма и плес вила и сатира. Склоност реалистичким захватима и комичним ефектима коју је тако видљиво показао у пастирским играма, Држић ће у пуној мери и пуном сјају развити и показати у комедији. Руководећи се савременомм законима сценске и драмске поетике, Држић није ниједног часа заборавио за кога пише. Својим драмама, збивањима, лицима и односима подао је логику савременог Дубровника чиме је осигурао не само популарност код савременог гледаоца него и један од битних чинилаца трајне вредности. Његове комедије су пре свега значајне због тога што су у њима у пуној мери дошле до изражаја Држићеве драматуршке и књижевне склоности. 24. Ликови странаца у комедији „Дундо Мароје” Марина ДржићаЗорана:Уго Тудешак у овој комедији је нешто измењени тип раскалашног љубавника, заљубљеног у куртизану, коме је припало то да се током целе радње бори за њено срце са надмоћнијим и далеко успешнијим супарником. Такав распоред учесника у заплету и збивањима подразумевало је да тај лик буде предмет смеха и да у њему буду наглашене црте које га доводе у подређен положај у односу на супарника. Идеју да ту улогу додели баш једном Немцу, Држић је, највероватније, добио сећајући се италијанских комедија. У њима се, попут других странаца, најчешће у веома малој улози појављивао Немац (Таdesco) који је својим понашањем требало да допринесе општој шароликости и хумору. Говорио је италијански као странац који га није добро научио, са много карактеристичних грешака у изговору, али и у значењу; његове кратке реченице састојале су се од глагола у инфинитиву, од речи које није увек потпуно разумевао, па су његови кратки иступи врвили од изврнутих значења и бесмислености.

34

Лик Уга је Држићу свакако био неопходан да би потпуније остварио лик Мара Маројевог. Уго Тудешак, богати Немац у Риму, заљубљен у охолу куртизану, залутао је случајно међу Дубровчане, које није разумевао, вођен својим слугом Пометом, пружао је писцу велике могућности да од њега гради комичну фигуру. Садржајем комедије било му је одређено да буде подређен двема личностима. Као господар ограничених могућности деловања, био је у сенци слуге Помета, виртуоза свога заната, интелигентног и духовитог режисера збивања која су стихијно носила Тудешка. Као супарник Мара Маројевог, увек је остајао поражен. Могућност да га надвиси и потисне појавила се тек онда када су друге околности, које нису зависиле од Уга, одвојиле Мара од куртизане Лауре.У лику Уга измешале су се црте два типа ерудитне комедије: смешног љубавника, господара кога у акције води интелигентнији, лукавији и окретнији слуга, и странца који је по спољним одликама био извор површнијег и једноставнијег хумора. И као смешни љубавник и као странац, Уго је представљен на почетку комедије, када у радњи још није имао никаквог удела, заједно са Пометом, и одмах су се, у првим изјавама и поступцима, издвојиле црте које су обележиле његов лик и у којима су се испољавала својства два типа. Смешну црту свог лика открио је сам Уго јадиковањем и исказивањем љубави према куртизани и грубим прекорима што она ту љубав неће да услиши. То је чинио еуфорично, недовршеним елиптичним реченицама и петраркистичким фразама, непримереним ситуацији, па отуда крајње комичним (он је њен слуга; она је охола; његове сузе не додирују њено срце; њено срце је камен а не срце, итд.). Представљање овог лика наставио је Помет, износећи нове детаље, да је богат („ови је Тудешак први богатац од свијех Тудешака ки су у Рим”) и да је претерано заљубљен („махнит је”). Ту је укључена и карактеристична црта за овај тип, да воли да пије и да у пићу заборавља на све муке.Помет је детаљно описао Угову заљубљеност и то је коментарисао општим мислима о човеку који губи везу са реалношћу („тко је намуран, није сам”), нестабилан је, узнемирен, ћудљив, не обраћа пажњу на јело ни на пиће, али ни на друге људе. Затим, Помет нам открива да је Уго млад, да је властелин и да је пореклом из Аугсбурга, одакле је био родом и лаурин стварни отац Ондардо.Пијанство Уга, као најјаснији знак за препознавање овог типа, најживље је приказано у сцени у којој су представљени у сукобу, са жељом да се потуку, у пићу напрасити Тудешко и хвалисави и на речима ратоборни Трипче Которанин.Осим из поступака, доста из смеха који је извирао из лика Уга Тудешка потицало је из његовог неискривљеног италијанског говора, из германских конструкција на туђем језику, из немачких речи које су се појављивале у измењеном и једва разумљивом облику.Све личности које су долазиле са Угом у додир имале су подсмешљиве и увредљиве алузије. Тако су се према њему понашали Маро и Попива. Маро га је омаловажавао, називао га „од бокаре човјеком”, младалачки плахо му је претио да ће му пробости трбух да му истече све што је попио, и подсмевао му се. Против Уга је било усмерено и све што је о њему говорио Попива. Разлог је био разумљив и мотивисан јер су и његов господар и он били ривали са Тудешком и са Пометом. Понеке Попивине опаске биле су и претеране и овлаш речене, и немотивисане: презриво Попивино наглашавање да Тудешак вином хоће интерњат прву куртизану римску, да она неће празне речи већ злато, да су све Тудешкове изјаве само лагарије. То се није поклапало са чињеницама да је Тудешак одиста био заљубљен у лауру и да је веома богат (поседовао 50000 дуката, а Маро када је дошао у Рим имао је само 5000 дуката).Животне црте лика Уга Тудешка у највећој мери истицале су се у Пометовом односу према њему. Током читавог заплета и радње, у разним ситуацијама, и када је био у сагласности са господарем и када га је овај проклињао, Помет је задржао професионални однос. Он је Угову заслепљеност правдао заљубљеношћу, хвалио је обиље његове трпезе, редовно га је називао „мој Тудешак” или „Тудешко, мој идолу”, навијао је за њега када се укажу добре перспективе („Тудешко... сада се

35

држи”), радовао се са њим, али и због себе, кад ствари крену набоље, јер су им судбине биле повезане. Ипак, између Помета и Тудешка није било оне блискости које је било између Мара и Попиве или Дунда Мароја и Бокчила, јер их ништа није повезивало у прошлости. У Пометовим поступцима било је, ипак, тренутне непосредности, као и у коментарисању његове заљубљености, у преувеличавању његових врлина (о њега се, тобоже, отимају жене – „нашиљу на њега”), и у одбрани од Мара: „Тудешак свој посао чини, а свак свој”.Овако обликован Уго Тудешак, и као више смешан а мање раскалашан љубавник и као комични странац, имао је двоструку улогу у Држићевој комедији. Требало је да као супарник првог љубавника осветли све његове ососбине које су му донеле успех и да га истовремено, и на своју корист, и на своју штету, победи. Он је у тој улози послужио добром исходу догађаја. Тудешак је уз то, свим цртама пијаног, површног, ћудљивог, комичним говором обојеног странца био живи део позорнице на којој су се сви догађаји збивали. Обе улоге одигране су до краја, целовито и мотивисано, а у Угу Тудешку остварен је епизодни, али и динамичан маркантан лик, колико типичан, толико и животан. Стога је он, уз све могуће везе са познатим ликовима, у највећој мери Држићев.Веома вешто је остварен лик Садија, Јеврејина, трговца. Збијен је у неколико сцена, у којима салеће мара да му плати за Лауру узети накит, док овај то избегава, ухваћен је живо, чврсто и целовито. Упоран је, стегнут, непопустљив, сав усредсређен на свој новац и своју добит. Духовитом појединошћу писац осветљава вит његове личности кад Сади каже да од разговора на њему страном језику ништа друго није разумео до реч „дукати”. Он је проницљив. Сама околност да један стари човек трчи за младим Маром, са којим се он ионако најтеже разрачуна око исплате, и виче моји дукати, унела је у њега немир. Карактеристичан менталитет потврђује у свакој појединости: Сади се ничим не удаљава од себе, ни на трен не напишта мисао да новац треба узети што пре и у својој намери је непопустљив. Својим италијанским говором, конкретним реченицама, упорношћу да добије своје и неодобравањем понашања купца који одгађа исплату и оклева, он је живошћу лика Јеврејина трговца, каквог је Дубровник мзнао, превазишао типизирану личност.Драги читаоче, ти који читаш овај одговор, имај на уму – нико од нас састављача није био тако паметан да овако добро одговори на ово питање. Наиме, све је преписано из Златине књиге. А сад Николина анализа...Уго Тудешак:Без обзира на све што је личност Марова у себи сабрала, и поред тога што што он мора да поднесе све последице своје младалачке непромишљености и обети, писац га је јасно ставио изнад типа распусног љубавника. То је учинио на тај начин што му је за супарника поставио Уга Тудешка. Овај Немац, који лута Римом слепо заљубљен у куртизану Лауру, права је карикатура. Према њему, осим Пометовог пословног уважавања и хваљења његове богате трпезе, ниједна личност нема наклоности. Уго Тудешак је пијаница, исмејан неуспешни љубавник накарадних изјава, што умножава комичне црте његовог лика. Маро је супериоран у односу на њега. Помет га хвали као љубавника о кога се друге жене отимају, док Лаурино одбијање омаловажава ту хвалу. Опонаша га у искривљеном италијанском језику. У ривалству са Маром, он је потиснут, а чињеница да је имућан обратила је Лаурине мисли ка њему тек кад је Маро био поражен. Уго постиже успех тиме што га прихвата богата римска куртизана, која је постала богата наследница. Искључујући Лауру и Уга Тудешка, за које је у комедији било најмање симпатија, из даљих судбинских решења других личности, писац је, можда и несвесно, угодио и себи и својим суграђанима. Трипче Которанин:Трипче Которанин је посебно жива и занимљива личност. Сама чињеница да је из града према коме су Дубровчани од давнина гајили антагонизам, унапред је одређивала црте његовом лику и

36

карактеру. Од почетка Држић наговештава свој став према њему с прикривеном иронијом. Укључен у дијалог са Дундом Маројем и Бокчилом на почетку комедије, Трипче је добио улогу да открије важне податке Дунду Мароју о сину због кога је он и дошао у Рим. Видевши забринутог трговца, он га је схватио и спретно му се додворава, погађајући, притом, његове мисли. Да би га придобио, најпре му говори о својој оданости Дубровнику. Потом је, смишљено, хвалио умереност, оправдавао свој скромни изглед чуварношћу и непотребношћу расипања у страном свету где га нико не познаје. Такво мишљење је одговарало штедљивом Дунду Мароју и он се за то хвата, не примећујући његово претварање. Трипчетов спретно вођени дијалог заварава унесрећног Дунда Мароја, али истовремено открива лик Которанина. Он је прорачунљив, не обраћа пажњу на Бокчилове упадице, јер зна ко је важнији, сав је усредсређен на дубровачког госпара. Лако прихвата разговор са „нашијенцима“ и настоји да буде снисходљив, али и изнад њих; вешто користи прилику да им се подсмехне. Трипче Дунду Мароју предвиђа да неће успети ништа да спасе и, намећући се као мудар и разложан, задржава га да у бесу не учини зло. Улагује се и Бокчилу схватајући његову жељу за добрим вином, али га и грубо и надмено ставља на своје место и жали због непланираног трошка. Оцу Маровом открива појединости о синовљевом раскалашном животу, али жели и да остане у добрим односма са младим Маром; додворава се Дунду Мароју, а сам за њега мисли да је „махнит“. Хвалисав је, а заправо плашљив; страхује и од помисли да буде испитиван пред судом. Он је типични лик комичног хвалисавца. Његова понетост самим собом се огледа у мудровању, у уздизању себе, у пози(чему ће се подсмехнути Петруњела). И поред свих особености, Трипче није у потпуности јасна личност. Није разјашњен узрок његовог боравка у Риму. Иако се од почетка нашао у средишту догађаја, искључен је из тока радње. Његово которско порекло, његова тобожња оданост браћи Дубровчанима, улагивање Дунду Мароју, његова поза и друге одлике давале су комичне црте овом лику, које су посебно појачане околношћу да је комедија играна сред Дубровника. На тренутке Трипчетов лик се отргнуо од улоге која му је дата. Он у монологу, обојеном алегоријом, и освеженом низом народних мудрости, говори, попут писца, о две категорије људи, о злим и лукавим и о другима, који су чисти у језику, чисти у мислима. У надметању, у духовитом стихованом загонетању са Петруњелом, не заостаје за њом и искрено се одушевљава њеном ведрином. Све су те особине створиле од Трипчета један од најважнијих ликова комедије. 25. Лик Бокчила у комедији Дундо Мароје Марина ДржићаЗоранина папазјанија – преузето из литературе:Бокчило је тип неспретног слуге, који је настао прилагођавањем лика роба из античке комедије. Има основне црте вечно гладног слуге који тражи новаца за јело и пиће али ни он није дат ван стварности. У складу са својим интелектуалним могућностима, ствари схвата у буквалном смислу. Он је човек из народа, види једноставне истине (кад Дундо Мароје јадикује што је Маро потрошио дукате, Бокчило, имајући на уму да му је то син јединац, закључује да је потрошио своје). Господару је одан, према њему је слободан, што је разумљиво будући да су стално били упућени један на другог. Али његов однос према новцу и животу је другачији. Његов идеал је да се „пије, и ије, и трумпа”.Моја анализаПрва асоцијација која се буди на сам помен имена „Бокчило” јесте да је ово име вероватно настало од одреднице „бокал”, што је алузија на крчму и потпуно је у сагласности са самим ликом. Дакле, када је реч о овој комедији, треба обратити посебну пажњу на етимологију имена, јер нам на тај начин писац открива особине ликова. Уз Бокчила имамо дату и одредницу „товијернар”, односно крчмар, што такође сугерише на раблеовску природу овог јунака. Већ у 1.сцени сазнајемо нешто о његовом статусу – реч је о слуги бидући да Дунда Мароја ословљава са „господару”. Овде је реч о

37

типу приглупог слуге, и за потврду ове констатације имамо низ ситуација, где Бокчило није у стању да прати и одгонета збивања. Али, понекад он, као и сви ликови ове комедије, успева да пређе преко свог типа, и учини нам се лукавим, препреденим и циничним. На пример, на почетку, Бокчило у ситуацији са Дундом Маројем показује свој цинизам. Саветује господару да узме коња и да иде у Дубровник, још додаје да ће „брзо” стићи ако га буде хранио као њега, а пре тога је пребацивао господару што га не храни.Од Дунда Мароја откривамо да Бокчило воли да пије и да је у тој својој навици неумерен (назива га пијаницом), што ћемо чути и од других ликова, и тиме потврђујемо своју представу о раблеовском лику. Чак, овде је реч о најнижем раблеовском поимању, што се види када Бокчило у једном тренутку говори о пражњењу, да не би имао шта да избаци из себе јер га господар толико лоше храни. Непрестано се жали на свој празан стомак, и за то је крив његов господар. Бокчило је због тога и дрзак према господару – каже му да је најбоље да нађе за слугу камелеона који се храни ваздухом и који му неће тражити да једе. Осим тога, жали се на господара јер стално јадикује због дуката, а по Бокчилу Дундо Мароје нема разлога за то – „дукате плачеш, а дукати ти рђаве у скрињи”. Његово мишљење о новцу је да га не треба чувати него трошити на уживање, то се види у исказу „за чеса су дукати нег да се пије, и ије, и трумпа?” (раблеовски јунак). Његово знање италијанског је веома слабо, када се у сцени појавио Трипче Которанин, Бокчило почиње да говори пола српским пола италијанским, а после када је остао са крчмарима сам, уопште није могао да се снађе и ту имамо једну веома успелу комичну сцену.Док је Дундо Мароје разговарао са Трипчетом, Бокчило само мисли на храну и своју глад. Чак је и Трипчета питао, иако га први пут види, „Је ли ка капља добра на нашку? ”, а Трипче је одмах почео да му се додворава.Доказ да он не може да прати и одгонета збивања види се у оном тренутку у 1.сцени, када је већ и Трипче био ту, када је Дундо Мароје узвикнуо очајнички ајме, а Бокчило је то протумачио као тражење помоћи и започиње тучу са Трипчетом мислећи да му је господар нападнут (Бокчило: „Господару, што је? Јеси ли жив?”). Дундо Мароје му објашњава да га нико није напао, тепа му „Бого” и каже да би требало да се извини Трипчету. Бокчило и овде види повод да се пије - „Без гостаре се мир у нас не чини”.У том Маројевом тепању види се блискост господара и слуге, осим тога и сам МАроје ће потврдити пред Трипчетом Бокчилову верност „Ови мој човјек веома је вјеран, ма је срдит, а јунак је као тријес”.Бокчило у одређеним тренуцима не зна како да одреагује и шта треба да каже, често даје неке неприлагођене коментаре, као на пример, када је Трипче кренуо да смирује Дунда Мароја, да не би насрнуо на сина из беса јер је потрошио дукате, Бокчило проговара „Мила мати, била мати”, односно – мајка и милује и туче.Има особину да промени мишљење како би придобио неког и добио своју једину радост – бокал с вином. На почетку када је мислио да је Трипче напао његовог господара назива га разбојником, а после када му је Трипче нудио неко вино Бокчило га је благословио и рекао „о которска слатка крви”. Бокчило се улагује Помету називајући га „Помо” а пре тога је говорио да је лупеж, а Помет када је препознао Бокчила прва асоцијација му је „Бокчило, пијаницо, ти ли си?”. У сцени са Пометом, Бокчило је приказан као поводљив и наиван. Поверовао је Помету да ће бити нахрањен и угошћен ако оде до врата и затражи Попиву. Чак, у тој сцени се и сам Помет изненадио Бокчиловом памећу и коментарише „Ово га ја нијесам научио”. Дакле, овде нам Помет тумачи Бокчилов лик као лукав и препреден. Бокчило је у потпуности послушао Помета шта да уради, али је још и преувеличао неке ствари код Попиве како би звучао уверљивије.

38

Исто тако, Бокчило Трипчета прво назива разбојником („харамијом”) а после када га је Трипче повео у крчму, Бокчило га благосиља „цвијетком ти и ружицом пути порасли, которска слатка крви”.Никола:Колико је Маров лик суштински везан за лик Дунда Мароја, толико је био и Бокчилов. Без њега не би био дубровачки трговац онако животан као што јесте, нити би ликови слугу у целини понели онолико природности колико јесу. То је друга личност која је непрестано уз Дунда Мароја и са којом он води сталну борбу. У ерудитним комедијама се личности, по правилу, појављују у оваквим паровима господар-слуга. У овом случају, њих двојица су истински упућени један на другог. Док Помет и Попива носе доста одлика довитљивог интриганта, по општим цртама то су људи ренесансе, по ономе што је у њима нелокално пристајали би и другим комедијама овога типа, дотле је Бокчилов комплетно саздан од онога што га чини дубровачким „товијернаром“: безбрижан је и опуштен, сав у жељама да се што боље наједе и напије. Бокчило је замишљан према уобичајеном типу приглупог слуге-паразита, који се развио из лика роба из античке комедије. Бокчило није само стилизована карикатура, он је читавим животом упућен на господара(што међу њима развија фамилијаран однос) и на тренутке је мудар, груб и искрен, спотан и плаховит, лукав и плашљив. Бокчилова животна филозофија се у основи не разликује много од Марове, само је упрошћена и прилагођена његовом духу, али је на исти начин супротна оној које се држи Дундо Мароје. Његов однос према новцу је другачији и он своја материјална богатства ставља у функцију потребе за уживањем у датом моменту. Окарактерисан је као пијаница и тако о њему говоре и друге личности у комедији. Ипак, није само обичан пијанац, већ уме да буде и избирљив, што се види у једној од почетних сцена у којој учествује и Трипко Которанин. Уме да се понаша и слободно, да одбије господареву наредбу и та црта покорности се среће још у Наљешковићевим фарсама. Личност је малог сензибилитета, али и он уме да осети суштину ситуације и да према њој реагује. У борби да искамчи новац од свог господара, он је насртљив и гласан, но када се нађе међу непознатима, он је сметен, ћутљив и уплашен. Његову сметеност Држић представља неразумевањем језика и жељом да буде међу својима. Бокчило је приглуп и ограничен и у томе смешан – покретачи догађаја су интелигентнији од њега, а сама збивања имају такав ритам да Бокчило не може да их прати и одгонета. Његови закључци су редовно у нескладу са ситуацијама, а говор је самв у поредбеним асоцијацијама. Мисао му није брза, али су му закључци зато депласирани. Извор комике је понекад и схватање само једног значења, без контекста. Такво његово реаговање није увек израз његове ограничености – понекад је писцу служио да више окарактерише друге личности но самог Бокчила. Ипак, уме и да изненади својом домишљатошћу: подстакнут Пометовим планом да подвали Попиви, у тренутку када се осетио важним, он сналажљиво преувеличава да би оно што говори било убедљивије. У његовим мислима, које нису дубоке, има и зрна трезвености. Док већина ликова користи пословице како би њихови ставови били убедљивији, оне код Бокчила долазе спонатно и део су његовог мишљења – он понекад другачије, осим изреком, не може ни да дефинише ситуацију. Кроз обличје Бокчиловог лика, непосредног и оригиналног, од типа приглупог слуге-паразита, израстао је стварни човек, обичан, народни и слуга Дунда Мароја, личност малог замаха, час приглуп, час домшљат, час смешан, карактеристичан за средину чији је био део и за место које му је припадало.26. Лик Дунда Мароја у комедији „Дундо Мароје” Марина ДржићаЗорана: Из литературе: Држићеве личности у Дунду Мароју по општим цртама су типизиране. Но писац није остао на устаљеним одликама. Он је изградио и оживео њихове карактере, индивидуалности, њихов поглед на свет, продуховио их, осветлио у међусобним односима, обијио их емоцијама и оплеменио тако да оно што је типично остаје у сенци за оним што је животно.

39

Дундо Мароје је тип оца тврдице, али је, у ствари, у власти људске страсти и поред свега природан. То је дубровачки трговац Држићевог времена, у коме су многи од гледалаца могли препознати себе и сопствене муке да синове управе на добар пут стицања и да не плаћају скупу цену распусног живота. Када се ослободи наглашених детаља (јаукања за дукатима, тврдичења према Бокчилу), Дундо Мароје је сведен на реалније размере (први план да спасе бар део дуката, и др.). црте његовог лика су људске. Иако у љутњи изјављује да му је свеједно шта ће бити са сином, он га несвесно правда. Осуђује сопствену непромишљеност што је новац дао у руке „дјетету” (маро је са 18 година отишао из Дубровника, са 5000 дуката). Има разумевања и за његову лакомисленост: видевши примамљивост и лепоте Рима, пита ес ко се у њему не би покварио. Он је, најзад, родитељски попустљив. Спреман је да опрости сину увреду што се пред другима претварао да га не познаје и одлучује се на освету тек када син одбије да призна истину.Према Бокчилу, који непосредно највише пати због његове шкртости, али пре свега, стога што је испичутура и изјелица (прим. З. В.), он показује знаке блискости и пажње. Они су везани односом господар – слуга. Међу њима има одређене привржености али су, у односу на живот, то два потпуно различита света, исто онолико далеки колико очев и Маров. У додирима са Трипчетом Которанином, коме ће се на многим местима Држић подсмехнути, откривају се такође људске слабости Дунда Мароја. Хвата се наивно (у једном часу подсећа на Станца) за добро смишљена Трипчетова ласкања, којима га Которанин придобија. Застрањеност Дунда Мароја ублажена је и посредним путем. Он ће узвикивати у бесу да му није стало до сина већ само до дуката, али Марови поступци према оцу су много тежи. Он не само што се претвара да га не познаје, што допушта да га одведу у тамницу већ у часу када увиђа да се ситуација окреће против њега, проклиње и жали што оца нису обесили и што су га пустили из затвора.Писац је на страни искуства, старости и мудрости, што се види у прологу где говорник саветује гледаоцима да од „луде дјеце” чувају новац. Та поука оправдава поступке овог лика и поручује нам да Дундо Мароје ипак није шкртац какав је у очима свог слуге.Филозофију Дунда Мароја је грађанска, трговачка, родитељска. Сину младом не треба веровати; треба живети разумно; не треба се поводити за спољним сјајем. Мимо свих пренаглашености, које типу дају хумористички ефекат (старац јадикује за потрошеним дукатима иако их има толико да му код куће рђају и сл.), он је личност свога времена, са људским особинама и манама, а његова мисао је производ доба и искуства.Моја анализа: У другом прологу се први пут оцртава лик Дунда Мароја, писац је имао намеру да оправда Маројеве поступке и тврдичлук, као да га брани од ликова који га посматрају као тврдицу – „од луде дјеце чувајте динара”. У 1.чину Дундо Мароје разговара са својим слугом Бокчилом и уводи нас у проблематику. Он јадикује што је дао сину („дјетету”) 5000 дуката, и за ту грешку криви себе – каже да би га требало казнити са 24 ударца шибом. Дунда Мароја сви ликови виде као тврдицу, а највише Бокчило. Бокчило је према господару циничан, на почетку му саветује да узме коња и да иде у Дубровник, још додаје да ће „брзо” стићи ако га буде хранио као њега, а пре тога је пребацивао господару што га не храни. Бокчило се непрестано жали на Дунда Мароја, говори пред Трипчетом да га Мароје исцрпљује од глади у шта ће Трипче поверовати. Помет га је упоређивао са Јеврејином, симболом гомилања блага и шкртарења: „Жудио је, мједеничар”. Ипак, Помет посматра Мароја као вредног човека који је напорно радио да би зарадио новац. Маро говори о оцу са Попивом и каже да он само на дукате мисли и да више воли дукате него њега.Када је дошао Трипче Которанин и када су Бокчило и Мароје утврдили да је „нашијенац”, Мароје осећа потребу да му се отвори и да му исприча која га је невоља снашла са сином – ту он показује своју наивност али и опседнутост проблемом, а да притом и не види Трипчетово додворавање. Он јадикује заједно са Трипчетом због сина и изгубљених дуката. Дундо Мароје показује везаност за

40

свог слугу Бокчила, често му тепа „Бого, Бокчило” (мада, док су били сами, све време је грдио Бокчила). Мароје стално има потребу да говори како је сиромашан. Мада, остали ликови то не мисле. Попива мисли да „Мароје има дукат као шуме, има се од шта плавит!”, а Помет такође има слично мишљење „Госпар стари Мароје има дуката као соврне, мож их добро пенџат, јес откуда узет”. И Бокчило мисли да његов господар има дукате - „дукате плачеш, а дукати ти рђаве у скрињи”. На крају Дундо Мароје је разочаран у сина што се правио да га није препознао и што га је сместио у тамницу. Та његова разочараност види се на почетку 4.чина где Мароје закључује да га више ништа не може изненадити и признаје да још није научио да живи - „Што се веће живи то се веће и учи”. Дундо Мароје је после уз Бокчилову помоћ успео да врати сину за догађај који га је у великој мери повредио. Никола:Међу карактеристичне личности плаутовске комедије спада тип старца тврдице, обично заљубљеног у младу девојку, каткада у исту у коју и његов син, које би хтео да се домогне, а да не потроши новац. Градећи лик Дунда Мароја, Држић је одабрао само основну црту типа – његов тврдичлук. О његовом односу према новцу говори неколико личности и на тај начин се потврђује његов карактер: његову црту тврдичлука истицали су слуге Помет и Бокчило (његов лични слуга), као и син Маро и Трипче Которанин, који се са њим сусреће и упознаје у самом Риму, па су његове импресије о Маројевом тврдичлуку још упечатљивије. Дундо Мароје је разборит – од самог почетка кори себе зато што је толики новац предао сину у руке и већи део његовог карактера упознајемо преко односа према сину Мару. И поред тога што је синовљево расипање новца схватио као највећу несрећу и увреду, он ипак понекад проналази оправдања за његове поступке: у његовој младости, примамљивостима Рима, али и у сопственим искуствима. Био је спреман да, након добијеног извињења, сину опрости изневеревање поверења, али се његова попустљивост зауставља кад га посрамљени Марко тобоже не препознаје на улици. Тиме је мотивисана и његова плаха одлука да се освети сину и да га лиши наследства. Упорношћу и лукавошћу је успео да поврати део новца који је сматрао неповратно изгубљеним. За личност старога Дубровчанина је Држић имао разумевања. Све његове реакције су оправдана и психолошки мотивисане јер се Држић уживео у Маројев трговачки дух и његов људски лик обманутог и разочараног оца. Писац не скрива негативне црте свога јунака, је жели да Дундо Мароје буде животан; он га не брани од онога што је људско. Но, иако се одупире Бокчиловом наваљивању да му да новац за вино, у тренутку кад очекује од њега услугу, он му га хитро даје. У монологу на почетку 4. чина, Дундо Мароје резимира ситуацију: након преживљавања горког искуства, ситуацију у коју је запао тумачи природан исход развоја догађаја. ....(неки мајмун је исцепао страницу; прим. Н. С.)27. Лик Помета у комедији Дундо Мароје Марина ДржићаЗорана:Слуге (Бокчило, Помет, Попива, Петрунјела) носе у себи све битне особине типова које представљају. И њих је Држић створио таквима да су део живописног дубровачког света, који је био бројан и имао значајну улогу у свакодневном животу. Сви су они понели црте појединих карактера и те су индивидуалности јаче од њихових типизираних одлика. Довитљиви слуга Помет лик је великих размера. Интелигентан и досетљив, немоћан пред вишом силом али увек ободрен надом да ће се „фортуна” преокренути. Иако у његовом размишљању има одјека оновремене литературе, има и пишчевих мисли. У њему се наталожила филозофија зрелог човека, не само слуге, који је окусио многе хлебове и многе стране живота и дошао до закључка да је добро само ономе ко уме да се прилагоди свему. У значајном монологу на почетку 2.чина он разлаже ту мисао – „Ма се је тријеба с

41

бременом акомодават, тријеба је бит вјертоузу, тко хоће рењат на свијету” – илуструјући је примерима из живота, од којих су неки за аутора овог дела аутобиографски. И мишљу и деловањем Помет је далеко превазишао уобичајен тип. Радња комедије није од почетка била у његовим рукама али су му околности помогле да је ухвати. Он се у сплету догађаја први снашао и интелигентно, пре других видео исходе подухвата. Инвентиван је и способан, али и људски хвалисав. У њему је погођен човек када се срећа поигра њиме, али увек има оптимистичку филозофију – „тко није провао зла, не зна што је добро”. Симпатије изазива и тиме што не мења став према господару када га овај отера већ памти добра дела која му је учинио. Његов живот је пун наглих преокрета, али Помет одмерено реагује. Понесе га срећа, али га не обара туга. Уме да се мири, зна да ће и за непријатеља после лета доћи кише. Снага његове личности је у томе што док сви други у мењању ситуације траже решење за своје проблеме, једнии он га проналази у себи.Моја анализа: И овде треба скренути пажњу на етимологију имена јунака,његово име је настало од глагола „чистити” односно „мести”, пред нама је јунак који „помете целу трпезу”, или како каже Попива „ки као метлом мете бокуне с трпезе”. Ову његову особину раблеовског јунака видеће и остали јунаци, као на пример Попива, и шалиће се на рачун Пометовог имена. Он је тип слуге интриганта, али кроз даљу анализу показаћемо колико овај јунак надилази типски лик слуге интриганта. Његов господар је Уго Тудешак који је исто као Маро заљубљен у Лауру и Помет ће на све начине покушати да свом господару прокрчи пут ка Лаури. На почетку схватамо да је Помет лик који нам открива све скривене податке о јунацима које друкчије не бисмо сазнали. На почетку, када дозива Лауру, открива нам њено порекло из Котора и њено име Манде. Саветује Лаури да не буде охола јер ће наступити друга времена („за слаткијем лјетом дође и грка зима”) и да нема потребе да пред њим говори италијански („сад ми тошкано говориш а наши смо”), предлаже јој да искористи Угову наклоност јер је богат. Лаура га ипак тера, заједно са својим господаром Угом, али Помет се опет нада да се неће на томе завршити и покушава да орасположи свога господара – предлаже да иду заједно да пију а Лаура ће га заволети после. Ова епизода са Лауром је важна јер нам сугерише битност овог јунака који осветљава читаоцу друге карактере и помаже му да боље сагледа ситуацију. Помет ће се показати као тумач и других људских нарави.Помет је у непрестаном конфликту са другим слугом, Попивом, који је такође слуга интригант. Први пут када се срећу у комедији, Попива га иронично ословљава са „сињор Помето” и „велики Помете”, руга му се што његов господар нема наклоност Лауре, а Помет упоређује Попиву са пијавицом. Попива исмева Пометову прождрљивост у реминисценцији на метатекст – подсећа га на радњу комедије Помет у којој је Помет наговорио Мара да украду Дунду Мароју 2000 дуката. Бокчило такође нема добро мишљење о Помету али му то не саопштава као Попива, већ коментарише са господарем – „они и Помета, оне лупежине штоно у Граду бијаше. Јох мени, гдје ми се је скитња доскитао!”. Маро исмева Помета што је дошао са Немцем, назива га „шијуном од бокуна” јер залогаје односи брзином ветра.Ипак, Помет није тако негативан лик како су га представили Дубровчани. Он је веран слуга, хвали свог господара и стално говори „мој Уго” и „идол мој”. Иако није познавао толико дуго Уга колико је Бокчило познавао Дунда Мароја, приметна је ту присност. Он хвали то што Немци воле полако да једу и уживају у оброку а после седну да пију. Поводом тога, он критикује Дубровчане, каже да не умеју да једу. Из овога се види да је Помет раблеовски јунак, али не у смислу којем је то Бокчило. Може се рећи да је та његова љубав према храни готово песничка, те је самим тим и Помет виши од раблеовског типа, он је хедониста. Посебни су његови монолози. Ту нам Помет открива своју страст о храни али и неке своје вештине. Све што више једе све је гладнији, јавља му се визија чиније коју он празни а која се стално допуњује неким јелом. Трпеза је за њега рај („у делицијах смо, у рају

42

смо”). Говори о мирису трпезе који има исцелитељско дејство (ту се види Пометова чулност, што је алузија на уметност). Он упоређује величину своје љубави према храни са Уговом љубављу према Лаури и закључује да је његова љубав већа. Његово поимање земаљског раја је у складу са раблеовским, односно ренесансним схватањем као места „гдје има што се жуди”. Други чин почиње Пометовим монологом, где он поново размишља о храни и рају. Он овај свој говор започиње реченицом „Тко је намуран, није сам” и ово се везује за његовог господара, а затим креће да говори о јелу – није сигуран да ли је на трпези био петао или гуска јер ако је петао онда његове очи нису виделе толиког петла (алузија на обиље, изобилност, односно рај као место где свега има у изобиљу). Помет описује лепо испечену кору која му „очи заношаше, срце весељаше, апетит отвараше” (говори о храни као песник – с надахнућем), пара која се извија говори му „Јеђ ме, јеђ ме!”. И сам Помет напомиње како је тад био у заносу. Али ту хармонију му је прекинуо господар када га је позвао и рекао да ће умрети ако не добије госпођу, Уго му је наредио да једе одмах и да оде до госпође. Помет је покушао да га развесели али није успео, ипак је морао да напусти трпезу и да оде. Онда Помет почиње да говори о бесмислу – многи имају новца али су потиштени, неки имају мач у руци али ипак буду ибијени или утамничени, врхунац је када говори о песницима – пита се шта вреди песнику што добро пише песме и комедије кад му кажу да не ваља ништа и приморавају га да пева када би радије плакао. У овом Пометовом исказу као да израња глас Марина Држића који је хтео да направи алузију на то да и њега публика није одмах прихватила и да је био неправедно оптужен да је плагирао Ветрановића. Његов закључак је да треба бити стрпљив и прилагодљив – „Тријеба је бити пацијент и угодимо злу бремену да се пак добро бријеме ужива”. Говори о себи као неком ко је покоран пред јачим – када га је Тудешак дигао са трпезе, устао је, иако му је било тешко. Овде се види да је Уго Помету ипак драг – „Тудешак, мој идол”, каже да ће све учинити за њега јер му је захвалан. Подер свог господара никад није био гладан. Затим, Помет говори о својим плановима да избаци Попиву и Мара из Лаурине куће. Жели да Угу створи отворен пут ка Лаури али и да се освети Попиви и Мару. Он је најактивнији јунак у комедији, и увек износи план своје планове пред публиком, тако да ми знамо шта се десило на основу његовог говора. После овог монолога, он се среће са Петруњелом, и удвара јој се. Његове намере према Петруњели нису озбиљне, Помет не показује љубав већ у његовим речима више долази до изражаја сензуалност - „параш ми лјепша, мека ти си! ”. Желећи да стане у своју одбрану, и у одбрану свог господара, да постане бољи у очима Петруњеле, изговара и он стихове и Петруњела га похваљује („ах, ах, сјетан Помете, салачљив ти си, све ти је весело!”). Петруњела му тепа „Помо”. Чим је отишла Петруњела, помет остаје сам и говори свој план (довитљиви слуга) – планира да отера Мара, каже да ће научити Лауру како треба да живи. Хвали сам себе – своју домишљатост и спретност, каже да влада ситуацијом као филозоф књижевношћу. Планира да оде и испита све у вези са Дундом Маројем.Свој следећи монолог Помет започиње речима „Је ли човјеку на свијету срјећа у руци како је мени? Је ли итко под небом господар од људи како сам ја? ”, што је врло савремено поимање, човек постаје као мали бог, жели да одлучује о туђим судбинама и да се све врти око њега. Помету то лако иде, он држи све конце у својим рукама и практично на њему је цела комедија. Он је свестан тога! Ишао је да види шта се дешава са Дундом Маројем, избавља га из тамнице, а пре тога га пореди са Христом. Он наводи свој дијалог са Дундом Маројем и сам га тумачи и коментарише, што овог лика ставља испред свих осталих, дајући му способност да тумачи све људске нарави у комедији и да унапред зна шта ће се догодити. Помет је веран свом господару и жели да му помогне да освоји Лауру – „Тудешко, мој идолу, сада се држи, твоја је сињора”. Помет спасава Дунда Мароја из тамнице и Дундо Мароје му се захваљује – о овом догађају сазнајемо од Помета. Пометова интригантска способност долази до изражаја када шаље Бокчила код Попиве и даје му задатак да оде са њим у крчму, каже му да ће тамо бити награђен – даће му да једе и пије. Помет из

43

прикрајка гледа шта ради Бокчило и коментарише „Ово га ја нијесам научио”, дакле, Помет опет тумачи ликове. Указује нам на Бокчилову лукавост и моћ преувеличавања зарад убедљивости. Када је одгледао целу „новелу” с Бокчилом, планира да оде код Дунда Мароја и да му каже да су му дукати потрошени.У 3.чину 5.сцени Помет говори у свом монологу о срећи. Каже да му је срећа у овом тренутку наклоњена и додаје „с мудрима срећа увек другује”, има занимљиво виђење среће, као да на срећу може и мора да се утиче. Када је завршио, почиње да препричава ток радње. Дошао је у гостионицу „Код звона” да информише Дунда Мароја да ће доћи Попива и Бокчило (доказ Пометове спретности). Одмах смишља план и одлази код Лауре.У 4.чину 3.сцени Помет говори о срећи као нечему променљивом и пореди је са женом, још додаје „враг узео срјећу и несрјећу”. Говори о догађају, како га је господар отерао и претпоставља да му је то Попива сместио. Занимљиво је то што Помет стално посматра са стране догађаје и понекад се обрати публици скрећући пажњу да постаје занимљиво – „Је ли се игда овака комедија учинила?” (када се Дундо Мароје прави да не препознаје сина, Помет све посматра и ужива). Овакви коментари су метатекстуалне природе и говоре нам објективно о догађају, из перспективе неког ко је близак писцу.У дијалогу Пометом, Мазија (општински гласоноша, стварна личност оновременог Дубровника) даје битну особину овог нашег јунака „гдје си ти, туј се ије и пије и весело стоји”, његово виђење Помета слично је Потруњелином. То је виђење Помета као ведрог, позитивног и можда је то чак и објективно виђење. У наредним епизодама Помет се појављује у раскошном оделу што је одраз његовог тријумфа.За случај да професор пита нешто и за Попиву, ево нешто и о том лику...Попива иде у ред истих типова. И он служи заљубљеног господара, али је карактер његов другачији од Пометовог. Лукав је, досетљив и спретан, али и лаком. Верује да се стрпљењем може све постићи, али на различит начин од Помета. И он види излаз из свих недаћа, али у нечасним поступцима, подвалама, чак криминалу. Одан је своме господару, он тражи заједнички спас, али он нема осећање одговорности пред другима. За њега Помет каже: „И пијавица љуби крв човечију, али му душу вади”. Попива је егоист – „плачи и умри вас свијет, мени је добро”, то је његова филозофија. Те индивидуалне црте учиниле су овај лик животним.Никола:Посебну улогу у комедији, да би повезао њене личности, ускладио токове радње, усмерио развој догађаја, добио је довитљиви, интелигентни Помет, слуга Немца Уга Тудешка. Пометова важност у ткиву ове комедије је вишеструка. Он долази у додир са свим личностима, одгонета и прати њихове односе, утиче на њих и из тога произилазе бројни преокрети. Он се лако сналази у свим ситуацијама, пре других личности је у стању да их антиципира, да их прозре. Интелигентнији је од већине личности са којима долази у контакт и стога су његове могућности управљања догађајима веће. Најзад, као оличење активног, ренесансног човека, који верује у срећу и има среће, без обзира на падове који га сналазе, он се успешно пробија кроз сплет догађаја, уз способност да искористи погодне околности и усмери их у жељеном правцу. Помет одговара типизираној личности слуге-интриганта, незаобилазног у ренесансним ерудитним комедијама, који се јавља обично у комбнацији са приглупим слугом, па на тај начин његова окретност постаје још изразитија. Он обично, будући мудрији од заљубљеног господара, ситуације држи у својим рукама и управља подухвате других. Поједини елементи тог типа нашли су се и у Пометовом лику, али је и у овом случају писац био ближи стварном животу но шаблону ерудитне комедије. Помет је личност којој је Држић посветио велику пажњу, више као посебној врсти човека но као типу довитљивог слуге. Као слуга Немца Уга

44

Тудешка, смешног и неприкладног љубавника у односу на галантног Мара, Помет је унапред био предоређен за борбу са другим личностима које су у бољој позицији. У сукобу је са Маром, Попивом и Лауром. Иако му је основна тежња да одбрани интересе свог господара, њему је у исто време стало да се наметне и да измири личне рачуне, пре свега са Маром и Попивом. У односу Попиве и Помета се ништа не мења, мада прво један ужива зато што је слуга успешног љубавника, а када се ситуација преокрене други. Подједнако су хвалисави и пакосни и сваки од њих успех оног другог сматра сопственим поразом, а друге личности их сврставају у исти ред. Помет је стрпљиво радио на томе да се освети Попиви за све невоље које му је овај проузроковао. Знајући да је Попива мањих способности од њега, Помет је био свестан својих моћ и да његово место више одређује околност што има његов господар. Он је паметан и схвата да се пре времена ништа не може постићи – он је пре свих уочио да ће Маро брзо остати без свог новца, а да тада њему и Попиви више неће бити место поред куртизане Лауре. Ривалство између Помета и Попиве пратило је исти однос између Уга Тудешка и Мара, с тим што је распоред снага био другачији. Помету је стало да успе, пре свега, због себе. Са Маром Помет води исту борбу. Обраћа му се ироничним тоном, у коме се вероватно подразумевало и нешто из претходне комедије. Он помало и изазива Маров бес да би могао да му се подсмехне. Кад Маро прети да ће га унаказити уколико настави да се мота око Лаурине куће, Помет иронично одговара како зна да ће Маро учинити оно што њему као господину приличи. Када се ситуација преокреће у његову корист, он не ликује толико због Мара колико због Попиве. Лаури су такође упућене пецкаве алузије, јер њеном вољом он не може да постигне оно што му је задатак – да уместо Мара крај ње смести Уга Тудешка. Не би ли је сломио, подсећа је на њену прошлост, на порекло, на пролазност славе коју у том часу као куртизана ужива у Риму. У обома је видео само Марове крвопије, које мисле само на своју корист. И поред односа који су га везивали за многе ликове, Помет је најсамосталнија личност у делу. Најмање је он завистан од других и чини све да они зависе од њега. Многоструко се представљ: у неколико монолога открива и дефинише себе, свој поглед на свет и део пишчевог виђења и осећања живота. Он са дистанце ренесансе посматра толико блиско осећање љубави и подједнако је свестан своје супериорности над заљубљеним господаром. Он, попут човека своје епохе, анализира сопствену природу и за своје поступке налази оправдања у филозофији. Његовим размишљањима поступно расте и његов лик; једна за другом се нижу мудре мисли, које су његови чврсти ослонци. Помет прати ток радње и њему, мудром и окретном, способном да све види и прозре, писац даје да резимира кључне ситуације. После неуспеха, Помет не посустаје, он баш тада размишља о срећи и несрећи, о њиховој променљивости. Тренутни Пометов пад задржава радњу, али он сам налази објашњење за своју наду. Супротно Мару и Попиви, који само мисле како да се избаве из неприлике у коју су запали, Помет мисли даље. Хвата се увек за своју филозофију прилагођавања и стрпљења, јер и он, као уосталом и Попива, мисли да је важно опстати у злу. Сва су његова резоновања резултат искуства и стога се мири са ситуацијом у којо ће наћи тачку ослонца да преброди недаће. Помет је свестан својих способности, а пораз прихвата само као тренутно повлачење, сиугран да ће доћи његов час. Хвали се својом промућурношћу, у чему претерује и то му даје и комичну црту. Иако се подсмева скоројевићима, Помет је и сам смешан у својој разметљивости у часу када успева. У његовом хвалисању има људске слабости, али је оно у понечему и оправдано. Активан је и не препушта ништа случају. Кад се указала прилика да крај куртизане створи место за Уга Тудешка, он то одмах чини и баш Мара, који га је понизио и одбацио, омаловажава и претерује приписујући сав успех себи. И поред карикираног претеривања, Помет и јесте био господар већине ситуација. Пометов саучесник у одгонетању тајне у вези са изгубљеном кћери Тудешковом је Петруњела, Лаурина служавка. Слаткоречив, успевао је да је придобије, иако његов господар није био у милости

45

њене господарице. Његов однос према Петруњели остао је недоречен: љут је када јој се Попива наметне, али не и емотивно узнемирен. У његовом настојању да јој се приближи има више ренесансне жеље за уживањем но дубљег интимног осећања. Помет о женама говори заједљиво, делећи можда и пишчево мишљење. Променљивост среће у њему изазива асоцијацију на несталност женску. Прати га и једна особина која је наговештена у поигравању са његовим именом – његово уживање у добром јелу и пићу надмашује обично хваљење доброг вина и залогаја у речима слугу у другим комедијама. За трпезом се осећа као у рају и у искреној је жалости кад мора да напусти Угову разноврсну трпезу. У Пометовом лику остварен је највећи распон: од негдашњег сиромашног Помета, који ни комад хлеба није могао да купи, од лупежа који је са Маром покрао Дунда Мароја до мудрог предсказатеља догађаја и раскошног победника на балкону прве куртизане Рима, господски обученог, пуног себе и среће, носиоца идеја свог доба(макијавелизам). Његов блистави лик илустровао је филозофију у коју се уздао и коју је проповедао. 28. Пролози комедије Дундо Мароје Марина ДржићаЗорана:Пролог представља уводни део драме, манифестује се као говор једног лика који не учествује у самом дешавању. Типичан пролог саопштава публици садржај дарме, али понекад ту писац излаже и своје мисли које нису морале имати никакве везе са заплетом. Марин Држић је за своју комедију „Дундо Мароје” написао два пролога. Други пролог је у складу са ренесансном поетиком, ту се, дакле, излаже садржај драме. А први пролог говори чаробњак, Негромант Дуги Нос. Други пролог нам је много значајнији јер се ту налазе кључни Држићеви ставови о друштву.Други пролог изриче Негромант чијим би се именом требало позабавити. Проучаваоци су упоређивали лик Држићевог Негроманта са ликом из Ариостове комедије Негромант, као и неким другим античким и ренесансним драмама у којима се среће овај лик. У даљем проучавању, истицано је двоструко значење чаробњаковог имена, према коме би се Дуги Нос односио на смешну маску, а Негромант би био пишчев глас. На почетку говора лик поздравља публику и подсећа гледаоце на неку ранију представу у којој је такође он говорио пролог. Дакле, овде Негромант прави реминисценцију на претходну представу изведену пре три године, као и околности њеног извођења. Ово је веома значајно, јер ће проучаваоци касније доћи до закључка о Држићевом опусу, највероватније да је Негромант мислио на комедију „Помет” која је касније изгубљена. У чаробњаковом говору Држић је изнео алегорију савременог друштва. У књижевности, та алегорија има архетипски значај- потиче из мита. По митолошкој причи, људи су до Сатурнове смрти живели у миру и обиљу, у идиличном амбијенту, не знајући за разлике међу собом и за зло које доноси злато. Наиме, Негромант истиче како је пре него што је поново дошао у дубровник био на путовању по Индијама (великим, Малим, Старим и Новим). Имамо представу идеалног крајолика, дата је слика места где је увек пролеће, пејзаж се одликује мноштвом растиња, односно цвећа, и птица, појављује се поток као битан део идеалног крајолика. Затим, дат је приказ становника тог идеалног места. Ту су људи тихи, разумни, код њих не влада лакомост, и Негромант их именује као људе „назбиљ”. Држићев Негромант је визију о идеалном пределу пренео у „златно бријеме”, у коме је у амбијенту вечног пролећа владао склад међу људима. Зло је описано уз знатан удео фантастике: „људи са ногама од чапље, стаса од жабе”, „образа од мојемуче, папагала, од жвирата, од бараћепа”... Негромант их именује као људе „нахвао”. Ти људи су почели да се множе и након Сатурнове смрти уселили су се у ово наше време мешајући се са женама назбиљ (људи нахвао се мешали са женама назбиљ). Каже да су се времена променила, да су људи постали грубљи. Дакле, у овој алегорији се сажимало Држићево гледање на своје време и на средину пуну извитоперености. На крају овог злагања, Негромант наводи појединости о комедији.

46

Други пролог је типичан за ренесансне драме уопште и садржи све устаљене елементе. На почетку пролог се обраћа публици, поштујући друштвену хијерархију, као и Негромант – ословљавајући најпре „племенити скуп” и стари пук – и ласка јој. Затим, пролог износи податке о времену извођења представа (у време поклада) и о редовном учешћу Помет-дружине у забави такве врсте. Следиле су пишчеве опаске о самој комедији, каже да ће ова комедија следити претходну, ликови су исти једино што се у претходној комедији радња одвијала у Дубровнику а овде у риму. Говорник пролога каже да је ово наставак комедије Помет и одмах подсећа публику на садржај те комедије. Затим говори о комедији Дундо Мароје коју тек треба да изведе Помет-дружина, излаже основне црте радње и даје занимљив коментар „од луде дјеце чувајте динара”. Овај коментар може бити ауторов став о главном лику. Аутор као да се ограђује од ставова осталих ликова, и скреће нам пажњу да Мароје није лик њкртице, већ да поступа здраворазумски са новцем. Осим тога, ово је и један вид поуке упућене гледаоцима што још једном потврђује поучност књижевности (у складу са поетиком ренесансе). 29. Лик Мара у комедији Дундо Мароје М. ДржићаЗорана:Маро је тип распусног младића, који дане и новац троши на уживање са „сињором” Лауром у Риму. Он је представник друге генерације и другачијих поглед на живот. Претеран у грабљењу задовољстава (одабрао је прву „кортиџану од Рима”), неограничен у расипништву (Лауру непрестано обасипа даровима), он има филозофију „ноћника”, који и у Дубровнику живе слично, искрадајући се ноћу из кућа и избегавајући женидбе које треба да их смире. Његово је гледање на свет супротно очевом – живео зло или добро, умрећеш, а добро ће ти онолико бити колико се сам потрудиш. Његовим очима посматрано, уживати треба за младости. Његово мишљење није за осуду. Оно је својствено и ренесансној и младости уопште. Његов став о новцу, о коме је зависила његова срећа у Риму, битно је другачији од очевог. Но и он искуством долази до сазнања да је новац сладак док се троши а када га нестане, претвара се у змије и лавове који човека једу и деру. Поред све лакомислености и преданости уживањима, он брине да га отац у бесу не лиши наследства. Он се, бар донекле, опире наговорима слуге да се упусти у сумњиве подухвате, није задовољан собом што мора да е служи подвалама и избегава другове. И у овом лику се оно што је природно и реално наметнуло ономе што је типизирано и опште. Никола:Лик Мара је био један од средишњих ликова изгубљене комедије „Помет“. У комедији „Дундо Мароје“, њега ближе упознајемо у тренутку када се прави да не познаје свог оца, проговарајући италијанским језиком и трудећи се да буде што убедљивији за околину. Он није далековид, он једино гледа како да се извуче из тренутне невоље. Његове слабости су представљене у градацији. Угледавши другове из Дубровника са Лауриног балкона, он хитро силази к њима да се они не би попели горе и били његови такмаци код „сињоре“, међутим, другови прозиру ову његову лукавост. Кад му Попива предложи план преваре, како би се решили непосредне опасности, која је настала доласком Дунда Мароја у Рим, Маро се против тога буни. Али убрзо, притешњен неповољним околностима, прихвата Попивин предлог, одмах се уживљава у његово спровођење и разрађује детаљни план. Његовим претварањима нема краја: куртизани је обећао да ће је узети за жену, оца тобоже радознало пита за писмо од веренице, не препознаје оца на улици, итд. Маров однос према оцу је јасан: он окривљује оца за све своје невоље не видећи да је отац само убрзао оно што би се догодило. Он у плахости чини да Мароја затворе, проклиње га, чини да га затворе, жали што га нису обесили. Као што отац у бесу говори оштрије него што мисли, тако чини и Маро. Он оца познаје боље од других. Маро се лако губи, не уме да пронађе прави пут, да се бори са недаћама, већ, прихватајући оно што је најлакше, одбацује моралне норме које га спутавају. Све је то одговарало његовој природи, јер је млад, пуст и безочан, непромишљен и плах, обузет само мишљу да реши

47

тренутну кризу. Оправдава га, донекле, и његова заљубљеност у вешту куртизану, силна жеља за уживањем, па и није способан да сагледа суштину ситуације. У том погледу, Мара оправдавају и друге личности: његово расипништво ублажава Петруњела подсећајући на Лаурину грамзивост. Још више то чини Перина дадиља која у куртизанама види зло. Марову младост и таштину одају и његови гестови: пред друговима се хвали како ужива са славном римском куртизаном, одева се раскошно, храни пробраним јелима. Маров животни став садржан је у ренесасној филозофији уживања у младости, у мишљењу да је свеједно живиш ли добро или зло кад се и иначе умире. Стога за њега новац и нема другу функцију осим да се троши на уживање. Међутим, када доспе у опасност, он схвата да је новац зло и да се поиграва човеком. Маро је једина личност са динамичком карактеризацијом, његов лик је једини који доживљава промену. И то је разумљиво јер је он млад и њега искуство може да преобрази. Као што је он говорио о новцу као злу(што је имало посебан ефекат), тако је доскора заслепљен лепотом госпође Лауре, управо он дошао до најтежих речи о њој – Маро се промудрио. Не омекшава он према оцу, нити изненада мења своју филозофију, он је једино дубље сагледао остале личности. У њему се назире будући Дундо Мароје. Јасно му је да је једна епоха у његовом животу, због које се касније има разумевања за лудости младих – завршена. Поред наглашених типичних црта, Маров лик је приближен реалности. У њему живи обесни дубровачки младић онога времена, пуст и плах, склон авантурама, непромишљен, кога ће живот смирити када за то дође време. У ситуацијама везаним за њега оживљена је једна од толиких историја дубровачких породица, познатих, и да није на то указао пролог, и из живота и из литературе, тако да је много онога што се у том лику сабрало заправо део стварне, животне и културне историје. 30. Женски ликови у комедији Дундо Мароје М. ДржићаЗорана, моја анализа:У прологу ове комедије који говори Негромант, жене су те које имају „полакшу памет од људи”, оне су као и код Петрарке „извор изазова”, јер на наговор жена начинише зло – створише људе нахвао (нељуде).Како каже дадиља из ове комедије, жене „једу живот, имање и част”. Како каже Помет, женска ћуд је променљива, као и срећа. На основу Држићевих драма можемо изградити целовиту слику жене у старом Дубровнику. Чини се да је њен препород више изражен у материјалном смислу, док је у дубљем слоју она остала у мраку средњег века.Положај дубровачке девојке био је веома тежак. Држић га је особено приказао кроз лик младе Пере, која постаје готово фантастичан јунак, јер је оно што она чини у „Дунду Мароју” равно немогућем. Наиме, Пера, у потрази за својим вереником Маром, одлази у пратњи Џивовој у Рим. Јасно је да девојке у старом Дубровнику нису смеле отићи саме, не у Рим, већ на улицу – оне се чак нису смеле слободно појавити ни на прозору. Дубровачке девојке су долазиле у додир са спољашњим светом идући у цркву, и то само неколико пута годишње, уз обавезну пратњу старијих рођака. Зато је сасвим јасно откуда пера пореди црквицу Св. Петра у Риму са неком дубровачком црквицом – јер је њено сазнање спољашњег света било велико као њен видокруг. Она је поносна и одушевљена што је ишла на мису за сваки Божић. Узбуђена због свог махнитог понашања, свесна је да се неће оправдати пред родбином због крађе новца и одласка. Она је преплашена јер се без вереника не сме вратити у град, а градација њеног тешког положаја доживљава климакс у чињеници да „ни у думне неће у манастијер које овако ходе”.Још је Ветрановић критиковао дубровачке жене, сматрајући дих главним узроком трошива и расипништва. Богатство које су стекли у свету трговином, Дубровчани ће трошити на уживања. А жене су свакако део који се убраја у ову категорију. Тако на пример, Маро троши очево богатство на

48

жене које „једу живот, имање и част”. Јер, каже Маро Помету „ко хоће сињоре имат тријеба тоболац држат отворен како и ја”. Дакле, на женску спољашњост одлазило је много новца. Такав пример је женски лик који се појављује у овој комедији, куртизана Лаура. Иако је она приказана као грамзива, она није апсолутно негативан лик, јер она је очигледно заљубљена у младост и лепоту Марову, чим одбија богатијег старца Уга док год може. И Петруњела нам потврђује ово када каже да је Лаура „махнита” за Маром. И пред Попивом она ће рећи да истински воли Мара. Спремна је да му да све своје, али се препушта другом из освете и морања, што се тумачи као производ људског поноса због издаје у љубави, и тај чин је сасвим оправдан. О њој сви ликови у комедији говоре лоше. Помет о њој говори као охолој, каже да неће увек бити тако високо, једном ће се време променити - „за слаткијем лјетом дође и грка зима”, он открива да је Лаура из Котора и да јој је име Манда („ова бестија кортиџана Манде прем ти је Шћавуша, не мисли што ће заутра бит. Узохолила се је, ер јој је вјетар у крму, а не зна ер се може бријеме иштетит и добра срјећа промијенит се у злу. Тријеба је научит живјет, ја јо’ ћу мештар бит”). После тога, Помет успева да извуче још неке информације о Лаури од њене наивне служавке. Попива говори о Лаури као грамзивој – „хоће злато, хоће дзоје! ” Њена лакомост на новац долази до изражаја када убеђује Садија да јој остави скупу огрлицу а Марин ће јму дати новац касније. Лик Петруњеле први пут се појављује у 2.чину у сцени са Пометом. На Пометова удварања и ласкања она одговара духовитом песмицом, Помет јој тепа „јаребичице”. Она одговара на сва удварања, а удварају јој се скоро сви ликови, а највише Попива и Помет. Она када је видела Трипчета сама је проузроковала удварање изговоривши неке ласцивне стихове „Тврдо ти,/ меко ја,/ тврдо у меко,/ дам ти ја,/ пођи тја...”. После још сазнајемо да ју је Попива додиривао. Све ово говори о њеном лику који је грађен по принципу лаке жене, служавке склоне оговарањима.Никола:Лик Лауре:Лик куртизане Лауре, која настоји да извуче што већу корист из љубави коју пружа обожаваоцима, највише се приближава типу уобичајеном у ерудитној комедији. Устаљене црте овог типа – лакомост, саможивост, охолост, бескрупулозност – ублажене су јер је и она заљубљена у Мара и себе види као његову будућу жену, јер је спремна, додуше привучена лепим обећањима Попивиним, и новцем, да му помогне. Све личности које се изјашњавају о Лаури, осим у њу заљубљених Мара и Уга Тудешка, говоре о њој негативно. То је оправдано, јер су они „намурани“ и нису у стању да виде истину. Ниједна личност нема разумевања за њу, а најлошије о њој говори Попива, који је, иначе, уживао у угодностима које су пратиле Маров успех код прве куртизане Рима. Стално је помињао њену лакомост, иако је и сам такав, свестан да његов господар то не види. Он зна да Лаури није до слатких речи и наводи је на дијалог из ког се види сва њена прорачунљивост. Петруњела, одана Лаури, такође није слепа за њену рафинованост у обављању свога посла. Смишљено говори о њеној љубави према Мару пошто наведе његову дарежљивост и прави слободне алузије на њену спретност у одабирању љубавника. Поредећи дубровачке жене слободног понашања са Лауром, које су према њој праве „поштенице“, она истиче њено успешно „пословање“, које јој обезбеђује лагодан живот. И Петруњела са подсмехом коментарише њену лакомост. Помет најсвестраније уочава њене негативне црте. Подсећа је на њен которски период, подсмева се њеном претварању у говору, њеном упињању да се представи другачијом но што јесте. Нерасположење према Лаури стално расте. Петруњелином хваљењу своје богате госпође дадиља Перина супроставља строги патријархални став да су куртизане зло, а да је Лаура „гора нег зла срећа“. Градација њених мана достиже врхунац у осудама које на њен рачун изговарају распусни младићи који искрено желе да уживају у њеној близини и који, попут Мара, не питају за цену тог уживања. Чак и заљубљени Маро и Тудешак у пар наврата показују да су свесни њених карактерних мана. Мимо других личности, и сам писац је дао

49

подсмешљиве црте Лаурином лику. Њено загонетно порекло, помињање да је час из Котора, час из Корчуле, имало је за дубровачке гледаоце, нерасположене према суседима, посебно значење. На њу се односе и и ласцивни детаљи у којима се крију знаци распознавања. Све појединости створиле су од сињоре Лауре лик који је био део тог доба, а који је истовремено послужио да се потпуније искажу друге личности комедије.Лик Петруњеле:Паралелно са мушким паровима господар-слуга, у радњи учествује и пар Лаура-Петруњела. Као што куртизану опседају два господара, атако и слушкињи Петруњелу настоје да придобију двојица њихових слугу. Разлика је у томе што она није у непосредној вези ни са једним од њих, већ се у сусретима са њима одсликавају односи, успеси и неуспеси Мара и Уга код њене господарице. Петруњела је Дубровкиња и својим ведрим опаскама уноси бројне реалне и духовите реминисценције на Дубровник. За личности које доспевају из Дубровника у Рим она је средишна, иако не битна особа. Радосно реагује на појаву сваког од „нашијенаца“, али и налази праву меру у односима према свима њима. Петруњела нема ни амбиција ни слободе да сама, попут Помета и Попиве, предузима у име своје господарице, иако наслућује шта ће се збити. Она је служи коректно и не попушта ни пред Пометовим и пред Попивним слатким речима уколико њихови потези не иду у прилог Лауриним интересима. Но, она не прати Лаурина лична опредељења, па је подједнако расположена и према једном и према другом, без обзира на тренутне успехе њихових господара код госпође Лауре. Петруњела је задржала особине дубровачке годишнице. Ведра је и довитљива, из ње врве духовите народске песмице, слободне и изазовне, она се достојно носи са лукавим слугама Пометом и Попивом и не дозвољава да је надмудре, равноправно одговара њиховим двосмисленостима. Кад је понесе живи дијалог са Пометом, она лако прати његову мисао и брзо реагује. Његово филозофирање, пропраћено удварањем, способна је да хитро прокоментарише и да лаким подсмехом надвиси његове речи. Без напора одгонета људе које среће и налази прикладна поређења за њихове уображености. Петруњела зна своје место. Одана је госпођи Лаури и прати испуњавање њених интереса. Њене су реакција спонтане и она жали Лауру што је поверовала њиховим лажима и због њене неопрезности. Петруњела је више од свих других ликова мислила на Дубровник: на више места у делу позивала на његове обичаје, сусрети са младићима изазивали су сећања на њихове обести, а у свом монологу у 3. чину, она је дала живу и пластичну слику дубровачих жена лаког морала. Поседује изразиту духовитост – све су њене дефиниције личности кратке и успутне, духовите и тачно одговарају њиховим карактерима. Њено општење са „нашијенцима“ има посебно присан тон, али она се не заборавља у томе. То је типична служавка богате куртизане, али у исто време личност дубровачке улице, једна од многих годишница, промућурна, на тренутке примитивна, спонтана и промишљена истовремено, окретна и наивна и све је то чини животном.31. Марин Држић и Плаут (прераде Плаутових комедија)Прераде Плаутови комедија су Скуп и Пјерин, а комедија Аркулин била је инспирисана појединим његовим ликовима.Комедија Скуп представља прераду Плаутове комедије Аулуларија.Пролог ове комедије изговара сатр, лик који је припадао пасторалном а не комедиографском кругу личности. У првом делу сатировог говора објашњено је зашто се баш он појављује, у другом је духовито представљена аматерска дружина Њарњаси која је комедију изводила, у трећем је указивано на извор комедије. За пролог у целини била је карактеристична не само реалистичност већ фактографска подударност са стварношћу и непосредност а у оквиру наизглед лаких опаски о делу, о извођачима и о појединим ликовима изнео је писац неколико драгоених поетичких начела. Од првих речи које је на позорници изговорио сатир почело је поигравање са мешањем непосредне стварности

50

и позоришне илузије. Оно је потицало отуда што је улогу сатира играо Стијепо, члан позоришне дружине Њарњаси, брат невестин. Играо је у сопственој кући. Истовремено је био домаћин и не: „И Стијепо сам и сатир сам: како стијепо гостом се не припадамо; како сатир, да вам повијем смијех”. Затим је, пошто је најавио комедију, оправдавао аутора који није припремио пасторалу, како су гледаоци очекивали, јер су они, потцењивали прозу, којом су написане све Држићеве комедије. Говор јунака комедије чинио им се као прости разговор улице. Оне су се, према сатировим речима, питале где су „виле од планина”, „сатири с гора зеленијех”, „вијенци, руже, хладенци, и Купидо с луком и стријелами” а то је значило да је за њих веће задовољство било да гледају пасторале. У завршном делу пролога сатир обећава да ће следеће године о покладама „комедију арецитат од вила”, то јест да ће бити играна пасторала. Са непосредном стварношћу имало је везе и сатирово кратко приповедање о дружини духовитог и недовољно јасног имена Њарњас, као и игра речима која је требало да потврди да је то најбоља међу дружинама. Поред те сатирове (пишчеве) хвале дружине која је играла Скуп, укратко је исприповедана предисторија представе: дружина је намеравала да изведе „машкарату” у којој ће пролог говорити вилла, од чега је одустала јер је у њој приказиван сукоб између свекрве и снаје, а нарочито је сметало што „свекрва зло од младица говори”. Помињало се и неискуство неких нових чланова дружине.Ово је било из литературе...а сад препричавање.Пролог говори сатир који није лик у делу. Пролог обухвата конвенционално обраћање публици, посебно женама. Назире се укус публике – пасторална тематика (комедије у прози се нису цениле). Представу изводе Њарњаси, чије име се тумачи на различите начине. Недвосмислено се говори о извору комедије – Плауту, сазмаје се да Плаутова дела спадају у школску лектиру. Пролог садржи неколико токова: поетички (сатирово обраћање женској публици – правда се што неће бити изведена пасторална драма), аргумент (предочава се ео радње и ствара неизвесност о расплету), место извођења (свадба), откривање извора (Плаут).Први чин започиње разговором Вариве и Грубе, двеју слушкиња. Варива је старија, Груба је скоро дошла у кућу. Помињу шкртост господара (Скупа) – Груба га је чула како сања да су му покрали злато, помињу и његову намеру да ћерку Андријану уда за богатог старца како не би дао мираз. Сазнаје се да је Андријана обећана Камилу. Груба се жали на своје име које сви исмевају. Следећа сцена је разговор старца и слушкиње, она га стално зачикава за сакривени трезор а он јој на све могуће начине брани да о томе говори. Осим тога, Скуп страхује да служавке не нађу ћуп па им брани да чисте кухињу, да кувају и почиње немилосрдно да туче служавку а Андријана прискаче у помоћ. Скупов лик се најбоље оцртава у његовом монологу где он показује немоћ, то јест своју ситуацију доживљава као безизлазну („Не имат злато – зло! Имат га на ови начин – зло и горе!”). Каже како нема мира од када је нашао ћуп, мисли о њему и у сну и на јави. Злато чува у суду за воду у којем га је и нашао. Верује да би свако ко би га видео рекао да је то за уље или маслине. Открива нам своју љубав према новцу „Amor није amor, злато је amor!”. Наређује да се штеди у кући, суседима ништа не позајмљује. Варива стално истиче како у кући има само паучине. Скуп размињља да ли да изађе из куће и узме новац од дужника и да тако ризикује да изгуби ћуп, ипак одлази. Напољу сумња да су сви открили да он има ћуп јер му се јављају неке особе које му се пре нису јављале. Долази Камило, говори слушкињама о својој љубави према Андријани, оне желе да им помогну. Говоре му за старчеву намеру да ћерку уда за старца како ће би морао да за њу да мираз. Добра у следећој сцени разговара са својим братом, Злати кумом, убеђујући га да се ожени. На крају успева да га убеди. Злати кум је заправо старац са којим је Скуп склопио договор.У другом чину Камило је наредио свом слуги Мунуу да сазна ко је тај старац, Мунуо се заљубљује у Грубу. Скупа море мисли о томе шта се дешава у кући (он није у њој). Док разговара са Злати кумом, Скуп мисли да је овај сазнао за његов новац, стално говори како је убог, пристаје да ожени ћерку без

51

мираза (говори да је зрела жена – има 16 година). Говори Вариви да свима разгласи за кога и како ће удати кћер. Варива, Камило и Мунуо покушавају да реше несрећну ситуацију. Камило говори да ће умрети, не може да види Андријану, надају се да ће ујак одустати од женидбе када сазна да је Андријана верена за Камила и да он пати за њом. У трећем чину Џиво (Добрин пријатељ) говори оДобри о веридби Камила и Андријане. Добра критикује младе невесте (спавају до подне, цео дан се дотерују, у цркву стижу на крај мисе). Груба им јавља да Камило умире од силне туге након што је сазнао ујака, говори им да зову лекара. Пасимаха и Дријемало су испред Скупове куће, донели су храну коју је Злати кум платио како би се прославиле његова веридба. Варива их пуста у кућу. Мунуов монолог – лекари су над камилом, а у кући се спрема весеље, плаши се да то каже господару. Долази Скуп. Мунуо се крије и слуша га, сазнаје да Скуп има скривен ћуп са благом и намерава да га потражи. Улазе Пасимаха и Дријемало, траже неку зделу са уљем, Скуп мисли да је реч о ћупу и запрепашћује се и започиње са њима свађу. Мунуо је и даље сакривен. Скуп мисли да је Злати кум због ћупа хтео да ожени Андријану. Долази Злати кум и почиње да говори о предностима које се добију женидбом сиромашном девојком. Скуп то чује и одушевљава се (сакривен), те га то убеди да Злати кум не зна за ћуп. ПОсле Скуп започиње разговор са Злати кумом и каже му да мисли да је добар човек. Веридба је још једном потврђена. Мунуо схвата шта се догађа – Скуп жели да у цркви, у гробу сакрије благо како га нико за време славља не би украо. У 4.чину Пјерић, Камилов пријатељ говори свом господару Нику о томе шта се КАмилу догађа и тражи помоћ. Нико критикује школство у Дубровнику, критикује младе. Скуп сакрива трезор, Злати кум сазнаје да је истерао Пасимаху, Скуп и Злати кум се свађају испред цркве. Груба пристаје да се уда за Мунуа, он јој претходно обећа богатство и срећу. Варива јадикује због Андријане која је сазнала за Камилове патње. Џиво говори о двема врстама људи: људи који су тихе нарави – са њима се може говорити, разумни су, и људи тврде нарави – са њима се не може говорити, неразумни су, охоли, индискретни, без милосрђа... Жели да разговара са Скупом и Злати кумом, да помогне Камилу.У 5.чину Камило јадикује, каже да му нема живота без Андријане. Разговара са Скупом који помиње украдени ћуп. Камило издалека полази за њим да види куда ће. Мунуо са благом испод скута затиче Пјерића који мисли да овај хоће да побегне са тим. Скуп оптужује Камила за ћуп, Злати кум прекида веридбу са Андријаном.Ова драма обрађује актуелну, универзалну тему. Јавља ес идеја брака као трговачког уговора. Писац начелно подражава Плаута с тим што комедију прилагођава дубровачкој средини. Преузети су сви битни елементи фабуле – код Држића старчева кћи није трудна из патријархалних разлога. Суштинска разлика је у мотивацији ликова. Скуп повремено као да схвата свој порок али не може да се отргне.И као што би рекао професор, злато је господар Скупа. Скуп нема мира ни у кући ни напољу. Највећа трагедија је што благо нема употребну вредност. Злати кум није шкртац! Он је представник нечег рационалног, рационално гледа на свет. Треба обратити пажњу и на однос стари – млади ликови код Држића.Држићеви јунаци понекад као да скину маску па почну да критикују друштво – то се види у прологу.32. Ликови младића у фарси Новела од Станца М. ДржићаЗорана:Тројица младих Дубровчана (Влахо, Михо и Џиво Пешица), видевши старог, наивног Влаха, са нешто робе, дремовног, ослоњеног на градску чесму, пожелели су да се закратко забаве са њим („да’ да му кугод новелу учинимо”). Писац је овој згоди пришао са ведрином, а представљајући је уносио слике из савременог живота и градио један индивидуалан лик.

52

На самом почетку приказана је сцена доконих младића, Влаха и Миха, који се састају у мрачној улици у време када нема никог на улици. Они се срећу на самом почетку и нису се одмах препознали па су хтели да се побију и извадили мачеве. После тога истиче се њихова хвалисавост, Влахо прича како је испред врата једне своје пријатељице растерао групу насртљивих младића, а Михо прича како је побегао кроз прозор пошто родитељи рано затварају капију. Обојица подсмевају очеве јер их ограничавају, Влахо констатује да се очеви не сећају да су и они некад били млади. Када им је досадило хвалисање, Михо саопштава Влаху шта би могло постати њихов извор разоноде. Михо је видео претходне ноћи да је дошао неки Влах „смијешан и небог, није нашао у граду нигдје стан, тер се прислонио прид фонтану уз мир” и предлаже да се нашале са њим. У том тренутку се појављује Џиво, кога у први мах младићи не препознају. Михо позива Џива да седне са њима (назива га Радате; Радат је лик сељака из Тирене, што нас може упутити да је можда овај исти младић глумио ту улогу па га другови подсећају). Џиво долази прерушен у Влаха и предлаже: „Ну ход’мо, пођ’мо тја, Влаху ћу нјекому новелу учинит.” Најпре изгледом а потом унапред смишљеном лажном биографијом Џиво се приближава Станцу. Говорио је сељаку да је трговац говедима, да је пореклом из Гацка, тј. са копна – као и он, да је неповерљив према мору, опрезан у пословима. Погађајући његове мисли, младић се додворавао његовим правилима живота. Свака од Џивових изјава пријањала је Станцу за душу и растварала оклоп његовог неповерења. Осетио је лукави младић када је дошао тренутак да изрекне најкрупнију лаж – да су њега некада, под истим околностима, виле подмладиле. Разговор између духовитог, прерушеног младића Џива Пешице и Станца представља средишњи део ове кратке драме. Сведен је на наговарање сељака да прихвати да га на волшебан начин виле подмладе.33. Лик Станца у у фарси Новела од Станца М. ДржићаЗорана:Прве информације о лику Станца добијамо кроз сведочење младића Миха о њему. Док је бежао од куће, Михо је видео некаквог Влаха, тј. сељака, како лежи поред фонтане. Одмах је претпоставио да је сељак дошао у град да би на пијаци продао козу, сир и масло и притом није могао да нађе стан па је заспао наслоњен уза зид. И трећи младић, запазивши га, предлаже да се мало нашале са Станцем. Џиво долази прерушен у Влаха и предлаже: „Ну ход’мо, пођ’мо тја, Влаху ћу нјекому новелу учинит.” Најпре изгледом а потом унапред смишљеном лажном биографијом Џиво се приближава Станцу. Прво тражи од Станца да му исприча нешто о себи. Станац одмах исповеда како је стигао у град, шта је донео да прода и како га нико није хтео примити на конак, па је то и разлог што је заноћио поред чесме. Орасположен што му неко ипак прилази, тражи објашњење од Џива да му каже ко је заправо он. Џиво му прича како је он пореклом из Гацка, да је трговац на копну јер море не воли. Тако се Џиво показује пред Станцем као врло љубазан, непосредан, искрен и паметан, како би придобио сељаково поверење. Осећајући да је задобио симпатије и да му Станац сада верује, Џиво наставља причу коју гради измишљањима: наводи да је и он једном дошао у град и заноћио поред чесме. А кад је било глухо доба ноћи, дошле су неке виле и подмладиле га. Зато он данас тако лепо изгледа. Било је то у ноћи на Ивањдан, у ноћи као што је ова. И у овој ноћи појавиће се виле и играће око чесме. Ако жели и он, Станац, може да се подмлади. Дотадашње поистовећивање са Станцем довело је дотле да и сам сељак пожели исто. Он је за то имао велики разлог: порд вечне људске чежње за младошћу, ову жељу је покретала и мисао на младу жену која је поред њега старог у селу туговала. Ухваћен у замку изненада пробуђене наде, Станац је изгубио сву опрезност. Незаштићен осећањем неповерења, он кида везу са реалношћу и постаје комичан (хвали се неистином да је и сам некада играо са вилама, гура се око њих да га случајно не прескоче у тој великој игри тобожњег подмлађивања; на духовите предлоге да га преобразе нпр. у птицу, станац даје детињасте одговоре: „Нећу моћ бисака летећи носити, немојте...”, и сл.). такав Станац даје могућност младићима да му учине „новелу”. Када је чаролија минула, он се нашао на јави – без робе, пострижене браде,

53

нагарављен, вичићи за лоповима који су му, додуше, оставили потребан новац. У часу отрежњења постаје опет оно што јесте – наивни сељак у страном граду. Он тада не јадикује за изневереном надом и чаробним сном већ за однетим стварима.34. Делимично сачуване комедије Марина ДржићаДелимично сачуване комедије: Дундо Мароје, Скуп, Џухо Крпета...Ми вероватно треба да причамо о Скупу и Дунду Мароју...35. Говор Држићевих јунака као извор хумораНикола:Држић је велику пажњу поклањао језику својих јунака, као средству које их карактерише и као извору смеха. У карактеризацији личности, језик је одиграо важну улогу. Писац је хтео да подражава бујну мешавну коју су на сцену доносили учесници различитог порекла. У њиховом разговору чује се типичан говор дубровачке средине и искварени италијански језик којим говори у Риму један Немац, којим се боље или лошије споразумевају Дубровачни; Римљани натуцају нешто што је разумљиво Бокчилу или Гулисаву, Трипче говори онако како би, по Држићу, одговарало његовој средини. Најсрећније је остварена комика тамо где је спојено оно што у језику карактерише личност са оним што је истовремено извор смешног. Такав је био експресиван израз Дунда Мароја; Бокчилов говор; повремено Лаурин језик, час италијански, час „нашки“, ту улогу има и Грубишино подсмевање Римљанима. Духовите асоцијације, које су пратиле комично значење, бојиле су хумором живе дијалоге. Препознају се у многим примерима, нпр. у узвицима Дунда Мароја или у Бокчиловом поређењу себе незграпног са птицом. У свим овим случајевима садржана је и карактеризација оних личности којима падају на памет овакве домишљатости и оних којима су упућене. Истовремено, сва ова поређења су духовита и извор смеха су сама по себи. Поред наведених, многе су од досетки имале једноставније значење, поготову у динамичним дијалозима. У њима је саговорницима било битније да једни друге засипају духовитостима но да прате разговор. Асоцијације на духовите народне изреке су честе и оне дају свежину језику јунака. И Попива је често понављао у преводу оно што је рекао на италијанском да би свему дао веће значење. Његова је потреба да буде што убедљивији била скривени израз његове несигурности. Држић је са задовољством уносио језичке неспоразуме, који су произилазили, на пример, из промашеног или делимичног схватања страног језика. Ове игре значења могле су да прате домишљате личности и да их претварају у досетке или у каламбуре. Држић је волео и контрасте и често их слагао у симетричном и асиметричном низу. Двосмислености су највише добијале у духовитости у блиставим и интелигентним Пометовим поигравањима. Таква су његова удварања Петруњели у којима је стално на ивици пристојности. Стихови које Петруњела измењује са Пометом, Попивом и Трипчетом су пуни слободе и духовитости, у наслућеним двосмисленостима и народном духу. Овом слободом и грубим и неумесним изразима губила с префињеност хумора. Међутим, та грубост је била саставни део фразирања многих ликова у комедији – Бокчила, Пава, Помета... Смех је изазивало и свако опонашање говора појединих личности, јер је у њега уношена често иронијом обојена одређена црта карактера. Виши степен подражавања чини духовито Пометово изјављивање љубави Петруњели, у коме се подсмева плачљивим љубавницима. Комику говора често су пратили карикирани или груби гестови, који су на тренутке спуштали ниво хумора. Више од свега, вредност хумора који је проистекао из језика лежи у његовој изворности и оригиналности. То је говорна фраза свакодневице, елиптична реченица, обојена народном домишљатошћу и мудрошћу, шалама и доскочицама, карактеристичним појединостима колоквијалног говора, подубровченим италијанизмима, турцизмима, узречним зазивањем светаца, узречицама и слично. Оригиналности и духовитости језика доприносе и народне изреке, које су или саставни део размишљања личности које траже за своје ставове потпору у готовим дефиницијама животних ситуација, или су плод искуства(Помет,

54

Попива, Трипче), или спонтани израз реаговања и природни део говорне фразе човека из народа(Грубиша, Бокчило). Језик је био моћно Држићево средство којим је успео много: да изнијансира карактере и постигне високу рафинираност хумора, да се подсмехне људским манама, духовним вредностима појединаца да пружи одговарајуће место, да нагласи комичност ситуације, да оживи дубровачку атмосферу и дух времена, пренесе природну народну духовитост, да незлобивим смехом споји оне пред позорницом и оне на њој.36. Тирена, Марин ДржићТирена је рустикална еклога. Први пут је изведена 1545.године у Дубровнику, то извођење је прекинуто (приписано је Држићу да је плагирао Ветрановића јер Држић тада није био афирмисан као уметник). Други пут је изведена 1551.године на неком свадбеном весељу....37. Антун Сасин, Малахна комедија од пираПо жанру ово дело је фарса. Будући да је дело настало у другој половини 16.века, све је у сенци Држића и под његовим утицајем, на самом преласку у барок.Радња се дешава у Стону, на самом уласку у град, а ликови су узети из сеоске средине – Радоје (влашић), Вучета (крамар), Женик (катунар). Они долазе у Стон да траже девојку за младића и читава радња се одвија кроз дијалог на улазу у град.Овде наступа Деки...Дело садржи много раблеовског, али не мисли се на афирмацију живота него у смислу нагомиланости. Писац као да тражи згражавање, и као да очекује да та нагомиланост треба да забави баш због дистанце од клутурног живота. Имамо Влахе који траже девојку за младожењу који ништа не вреди.Та „култура” коју Власи представљају јесте култура површности, незнања, покушава да се укаже у какав свет они улазе, колико је тај свет (Стон) другачији.Будући да је реч о старом младожењи, имамо и подсмеање таквој идеји, тј. једној таквој жудњи. Посматрање тих Влаха који имају изопачен поглед на реалност али као ни да стражари нису бољи.Ово је искључиво намењено читаоцима, да они установе којико су изнад јунака овог дела. Три особе долазе пред двојицу стражара (један је глава стражарска а други је у директном дијалогу са придошлицама). Исто је тако и са ова три лика, један од њих наступа као гласноговорник (Радоје). Даље, сазнајемо да су дошли у потрагу за младом. Немамо толико догажаја на самој сцени, већ информације сазнајемо посредно, кроз казивање лика. Све изгледа недовршено. Цела фарса је прича о једном духовитом моменту пред вратима, како неки Власи продиру у град. Власи су код неког попа били на гозби, ту се види њихова фасцинација исхраном и пировањем (њихова површност). Момак који би да се жени а има килу- ту се може направити паралела са Станцем. Спољашња карактеризација ликова као да сугерише умну недораслост и варварску културу.На крају – коло. Као да се комедија завршава неким кулминативним чином играња, неким комичним дивљањем.38. Котор и Которани у делима дубровачких ренесансних писацаПознато је да Дубровчани нису увек са симпатијама гледали на бококоторске суседе, и то се у књижевности већ огледало у оштрим стиховима Шишка Менчетића, о људима „с несклада”, у којима је „језик худ” и јетким оптужбама упућеним Пераштанима због гусарских препада из пера Мавра Ветрановића или у његовим сатиричним опоменама Которанима у облику „пророчанства”. Сам Држић је у неколико дела ликовима Которана дао наглашене смешне црте – Трипчету у комедији Дундо Мароје, Которанину Трипчету у Аркулину. Осећале су се оне, као алузије, у лику слуге Пасимахе, у Скупу, у чијем се монологу о храни могао наслутити одјек Менчетићевог подсмеха

55

Которанима, у апострофи Которчића у Џуху Крпети, у заблуди о тобожњем пореклу „прве кортиџане од Рима” која се „некада Манда зваше у Котору” (Дундо Мароје). Овакав антагонизам био је саставни део живота и понашања суседа са супротних граница, који су се межусобно, као поданици различитих, једне према другој нерасположених држава, сумњичили, прећуткивали врлине и преувеличавали мане и користили прилику да истакну своју мудрост и предност. У Држићеву комедију Манде, на основу таквог расположење, могао је ући Котор посматран само споља, са дубровачке стране. Али пишчево осећање за стварност, његова потреба за актуелизовањем радње, за животношћу уводили су гледаоце у сам Котор Држићевог времена, то јест средине 16.века, и омогућавали им да га доживљавају изнутра.Може се претпоставити да је дубровачка публика појаву првог Которанина у комедији Дундо Мароје, а можда и пре, као и алузије на которско порекло куртизане Лауре, тако добро примила да је Држић не само уводио тај лик, мењајући га и додавајући му нове црте, и у друге комедије, већ је у једној за већину учесника узео становнике Котора (Манде). Зло од Котора (бр.469) – Шишко МенчетићОво је прва сатирична песма у дубровачкој књижевности и уједно и прва која уноси антикоторанску тему у ову поезију. Которани доносе немир свуда, где год се нађу настаје свађа и галама. Већ у првој строфи се види негативна слика Которана која ће се још продубљивати. Лирски субјект их пореди са кукољем. Каже да су Которани изложени подсмеху и често их прогоне – „тер на њих још звоне јакино на облак” (алузија на народни обред растеривања облака дизањем велике буке. У наредној строфи лирски субјект исмева прождрљивост наводећи да Которани зову човека „гладником” јер им је храна најважнија. Храна је Которанима највеће задовољство, по храни се познаје ко је међу Которанима властелин.На крају песник упозорава Дубровчане да се чувају Которана због њиховог опаког језика.Орлача Риђанка Котору говори проностик – Мавро Ветрановић(Орлача Риђанка је пророчица, проностик – пророчанство) Главна јунакиња је пророчица, и она приповеда. Објављено јој је да Котору објави лош глас, јер они погане (нехришћане) хоће оружјем да придобију, али они ће их победити. Лукави Турци се крију да покољу которске војнике. Многи ће пасти у заробљеништва, сељаци ће приходе морати да деле са грађанима. То се догаља због охолости Которана. Пророчица каже да им Млеци не могу помоћи. Млечани се плаше Турака, зато је и Котор беспомоћан. Даноноћно стрепи, Котор је због нечега нечастан, а пошто му од оружја и суседство нема помоћи – једино им Бог може помоћи или св. Трифун (заштитник Котора). Непријатељ је персонификован, приказан као огњени змај, односно као неман. Орлача завршава пророштво са жељом да се Которанима не оствари оно што им је прорекла.39. Андрија Чубрановић, Јеђупка (песма Шестој госпођи)Песма је у форми апострофе. Јеђупка је младић прерушен у Циганку. Он тако прерушен прориче дамама судбину.Јеђупка се обраћа жени којој гата (тој „шестој” госпођи), и као свака гатара прориче јој да нико неће бити тако дугог здравља као она. Куне се у своје дете (Данчуа). Шеста госпођа ће уживати више него што је потребно. Биће богата, имаће све што пожели – а неће морати да се труди (све што прича Јеђупка је класичан говор Циганки, све што би „муштерија” волела да чује).Јеђупка јој предвиђа да ће бити срећне руке, једино што је лоше је то што не мисли на љубав. Јеђупка се устеже да јој каже да постоји неко ко умире од љубавне жеље за њом, а нема прилику да јој то саопшти. Ту имамо и калсичан асиндет (65.стих): „Вене, чезне, гасне...”. Опет, класично описивање љубавне чежње, тај несрећни љубавник је блед као смрт и никако не може да смогне снаге да јој то каже. Јеђупка је саветује да му помогне да буду срећни, а не да бежи и да се крије. Јеђупка јој каже да прихвати његову љубав, јер је он рођен да изгара за њом. Нико не може да

56

побегне од судбине. Она мора да омекша хладно срце. Јеђупка затим прориче његову смрт ако га она ускоро не услиши. Прориче и његову жалопојку (стих 177.). Он сад покушава и да се убије због ње (215.стих). Јеђупка не зна зашто, како га је шста госпођа очарала, каже јој да му допусти да га прими у друштво. Опет јој говори како ће она бити крива ако он умре, како ће је сви избегавати и оговарати. Жели јој сву срећу, прориче јој удају (да белим платном замени сиво) а она тражи да јој дâ нешто за то што јој је гледала у будућност – сребро, копрену, мало новца (да откупи синове Данчија или Елеза, пре него што их продају преко мора). Ако ништа од тога не дâ, Јеђупка тражи да јој макар удели поглед или неку лепу реч. Поново јој жели све најбоље. Завршава се здравицом за срећу и благостање, здравље и богатство.41. Књижевни рад у Боки Которској у доба ренесансе (16.век); основне одликеОсновне одлике књиж.рада у Боки у 16.веку јесте стварање на италијанском и латинском језику. Тада је и овде била ренесанса, тако да и ови песници не заостају много за дубровачким. Најпопуларнија је била љубавна поезија, обраћују се мотиви по петраркист.љуб.канцонијеру, идеална драга је плавуша.Први песник старог Котора био је Бернард Пима. Био је знаменитији него што је то данас познато, овенчан је ловоровим венцем.Ђорђе Бизанти је писао у маниру петраркистичког стваралаштва по угледу на бембисте, његово познато дело је Rime amorose. Писао је љибавне, религиозне, политичке стихове.Иван Бона Болирис је био которски племић, мало је сачувано из његовог опуса: 1 сонет на италијанском, 1 епиграм на латинском, „Животопис которске блаженице Озане” на италијанском, спев на латинском „Опис залива и града Котора”(331 хексаметар), посвећен Илији Зогуровићу, которском племићу. Спев је настао пре 1557., на почетку имамо зазивање муза, описује се Рисан, пераст, острво Св. Ђорђе, Херцег Нови, говори се о опсади Турака, о легендарној прошлости града, трагичној причи о краљици Теути (Рисан). Дат је призор омладине која се пење на Ловћен, поглед на тврђаву Котора. Реч је о делу које одише изразито родољубивим осећањем и борбеним духом. Описани су и бедеми града, околна села и виногради, трг и црква Св.Трифуна.Лудовик Пасквалић (Лујо Људевит) је најзначајнији и најбољи песник ренесансног Котора. Познавао је италијански и латински језик, студирао је у Падови. Његово стваралаштво: збирка на италијанском језику Rime volgari и збирка на латинском језику Carmina. Carmina је објављена после смрти аутора, посвећена је италијанској племкињи из Задра, ученој ренесансној дами. Већи део збирке чине љубавне песме (сонети, канцоне, мадригали). Томас Лодз превео је 3 Пасквалићева сонета. За Пасквалића је љубав свемогућа сила која доноси немир и загорчава живот, његова драга има плаву косу, беле руке, мраморне груди. Мотивом испуњене љубави одступа од петраркистићке поезије. У збирци се налази и пригодна и политичка поезија, неке пригодне песме посветио је Ђорђу Бизантију (истицао га је као узора, сврставао у ред са Петрарком, Бембом), Матео Бембо се истицао у борбама против Турака и Пасквалић га је хвалио у песмама. У Carmini се налази више елегија и силви (дуже песме у хексаметрима), види се утицај Вергилија и Тибула. Садржи љубавну, пригодну и политичку поезију. У његовој поезији постоји мноштво реминисценција на митолошки свет. Опева се путени доживљај љубави, нескривено уживање у страстима. Силвија је идеална драга. Описан је живот пре и после ње и слабост човека пред љубављу (заробила га је, пореди себе са Танталом и Сизифом – мученицима), опомиње да је овоземаљски живот кратак, општу потребу за складом преноси на љубав. Имамо честе дијалоге (дијалошке силве) и аутобиографске детаље. Верује се да је Пасквалић певао и на народном језику (девојке су певале његове песме, а нису могле знати латински). Одржавао је пријатељске везе са песницима савременицима. Он је комплетан хуманиста, песник хроничар, његово дело карактерише мноштво реалија, тематска ширина и обухватност, настојање да

57

се за стереотипе нађе нестереотипан израз, његова дескрипција је свежа и непосредна, одликује га поетска непосреднос и често замишља дијалоге.42. Основне одлике књижевног стварања у Боки Которској у 17.веку (Андрија Змајевић)Зорана:Јављају се нове околности, почиње се са стварањем на народном језику. И на овим подручјима долази до појаве барока.Андрија Змајевић (1628 – 1694) је био писац барокне епохе, стварао је у Боки док је припадала Млетачкој Далмацији. Рођен је у перасту. Савременици су ценили његова дела. Писао је на народном језику, био је песник, хроничар и летописац, тј. црквени и световни историчар. Његов опус није у целини сачуван. Љетопис црковни је обимно прозно дело, прати историју развоја католичке цркве, имамо преплитања са световном историјом. Обухвата период од стварања света до пишчевог времена. У 3 верзије – 2 на народном (ћир. и лат.) и превод на латински. У овом делу се говори о стварању света и старозаветној историји, даје се историја хришћанства до 1625. и имамо парафразу делова из Орбинове књиге Краљевство Словена. Словинска Дубрава / Посланица Дубровнику је краћи спев у форми посланице. Ово је типично барокно дело, садржи преко 320 стихова. ЈАвља се полиметрија (5, 6, 8, 12), строфе су разнолике. Имамо контрастне слике – лепу атмосферу пролећа и земљотрес (почетак априла). Опева и сопствено страдање под рушевинама и избављењу. Тај део се завршава хвалом Богу. Други део је разговор песником са славујем, посвећен је Дубровнику, из славујевог тужења сазнаје се за страдање Дубровника, упућене су речи подстреха суседном граду, вера у повратак славе. Приметна је дубока религиозност. Песник пита славуја зашто тужи, након славујеве тужбе песник износи наду да ће се повратити слава...Живо Болица (1599-1685) – дуго се знало само за две његове песме, али сад је откривена збирка од преко 400песама – око 340 на итал. и 60 на народном језику. Има љубавних песама, без сензуалности (одудара од барока), пригодне песме, писао је еп посвећен св. Трифуну. Никола:Андрија Змајевић(1628-1694) један је од најзначајнијих писаца барокне епохе који су стварали у Боки Которској, у време док је ова област припадала Млетачкој Далмацији. Породица Змајевић пореклом је била из Његуша, одакле је, бежећи пред Турцима, прешла на територију под млетачком управом, најпре у околину Котора, а потом и у Пераст. По доласку, већ у првом колену Змајевићи су прешли из православне у католичку веру. Андрија Змајевић је рођен у Перасту, школовао се у Перасту и Котору, а потом у Риму, где је, у Колегију Пропаганде за ширење вере, завршио студије теологије и филозофије. По повратку посветио се цркви и отаџбини, које је требало штити колико од Турака, толико од друге вере. Био је свештеник на Светом Ђорђу, у Перасту, у Будви, а 1671. изабран је за барског надбискупа и добио титилу архиепископа са звањем „примаса Краљевства Србије“(ова титула је обезбеђивала примат Барске надбискупије над католичком црквом на православној територији). Уз све ове обавезе, Змајевић се бавио и књижевним радом. Савременици су га високо ценили, посебно његову мудрост, о чему сведочи име под којим је био познат – Андрија Разумни. Писао је на народном језику. Био је песник, хроничар и летописац, односно црквени и световни историчар. Није се сачувао у целости његов књижевни опус. Несумњиво је написао већи број дела од сачуваних, од којих су нека позната по наслову(„Бој перарки“, „Пјесма од пакла“, проповеди); бавио се прикупљањем античких натписа вероватно и сакупљањем народне поезије. Сачувана су два његова песничка састава, оба пригодног карактера, шаљива посланица пријатељу – „Посланица Трипу Скура“ и „Посланица Дубровнику“, која је у основи краћи спев, „Словинска Дубрава“, испевана после великог земљотреса 1667. године. Аутор је и обимног прозног дела под насловом „Љетопис црковни“. Ауторова замисао је била да нашипе историју Цркве, по угледу на слична дела, у којима се у форми анала, односно летописа, она преплитала са световном историјом.

58

Летопис је обухватио хришћанско-јеврејску историју, од стварања и почетка света до пред крај ХVII века, то јест до савремених догађаја пишчевог времена. Написао је три верзије: две на народном језику(једну латиницом, другу ћирилицом) и једну у преводу на латински. Ћириличну верзију је припремао за штампу, али за живота пишчевог није објављена. „Словинску Дубраву“ је Змајевић испевао подстакнут земљотресом 1667. године, у коме је великим делом страдао Дубровник, а који је потресао и Боку Которску. Андрија Змајевић је и сам претрпео страхоте страдања(био је затрпан под рушевинама цркве на острву Свети Ђорђе код Пераста, одакле је био извучен, али су многа његова сабраћа на том месту изгинула). „Словинска Дубрава“ је типично барокно дело, испевана у преко 320 стихова, у полиметрији(петерци, шестерци, осмерци, дванаестерци) и разноликим строфама. У основи има два дела која повезује исти догађај. У првом делу, низом изразито контрастних слика(угодну атмосферу пролећа, испуњену радошћу којом трепери цела природа, одједном потреса земљотрес, који се, иначе, збио почетком априла), песник опева сопствено страдање под рушевинама и избављење, са најдубљом верома да га је спасла Божија милост. Тај део се завршава хвалом и славом Бога, на начин дубоке преданости барокног човека Богу и вери. Други део песме чини разговор песников са славујем и посвећен је Дубровнику. Из славујевог тужења сазнаје за страдање Дубровника и са дубоким саосећањем упућује речи подстрека суседном граду да се не препусти несрећи. Величина вредности Дубровника, „словински род“, „словинску славну Дубраву“ са вером да ће се брзо обновити и повратити стару славу. По многим одликама, и у форми и у садржају, по дубокој религиозности која се исказује стиховима, по уверењу да је све што се збило било одраз Божије воље и посебно по наглашеном осећању „словинства“, својеврсног из барокног родољубља „Словинска Дубрава“ је једно од највреднијих остварења насталих у XVII веку у књижевности Боке Которске. 43. Тема покајања у дубровачкој барокној књижевностиНикола:Библија је у књижевности барокне епохе била богати извор надахнућа.Поред многих њених одељака, који су се парафразирали, преводили или препевавали у разним књижевним формама(песмама, еповима, драма, дидактичким списима...), мудрост, дубина значења и дух Давидових псалама сврстали су их међу најчешће литерарне инспирације. Њихова филозофија и поетичност су наводили песнике да их тумаче и преводе, што је постало популарно у литературама ренесансне и барокне епохе, на италијанском, немачком, француском и на словенским језицима. И најстарији дубровачки ренесансни песници су осећали потребу да преводе и парафразирају ове сложене поетизоване поруке.У барокној књижевности, у којој је тема покајања добила ново и важно значење, препеви покајничких псалама стичу велику популарност. Већи број аутора се, додуше, опредељивао за псалме по свом избору(међу њима и Паскоје Примовић, Џиво Бунић и Петар Канавеловић) или за псалтир у целини, попут Игњата Ђурђевића. Тројица дубровачких песника - Џиво Гундулић, Стијепо Ђурђевић и Баро Бетера – препевавају псалме Давидове, свако у своје време. Препевавање псалама са латинског на друге језике пратило је оригиналну поезију одговарајућих епоха. У складу са потребом за подражавањем се најпре верно преводио смисао једне по једне фразе; временом се изневеравала дословност – уместо библијског појма смишљала се његова антитеза или парафраза да би, нарочито у бароку, дошло до слободних састава, чија је веза са оригиналом каткада била веома далека. Реформисана црква посебно је подстицала препеве праћене коментарима, чија је дидактичка проза директније и упадљивије понављала поруку псалма. Када се погледају дубровачки препеви, види се да су они пролазили исти пут – од верног имитовања оригинала, преко слободних парафраза и широких прерада до превода са опсежним коментарима. И док су духовне побуде три барокна песника у одлучивању да препевају покајничке псалме могле бити истог порекла, дотле је у поступку

59

организовања стихова било и сличности и разлика. Сва три песника су се определила за осмерачке катрене, с тим да су Гундулић и Ђурђевић поступали на следећи начин: сваки дворед су замењивали приближно једном строфом; први од њих се радо служио инверзијом, други је настојао да буде што непосреднији. Бетери је извор служио само као повод за размишљања о покајању, греху и праштању. Псалми су и различито навођени – пјесан(Гундулић), салам(Ђурђевић), ћутјење(Бетера). Праћење односа између три барокна препева и библијске фразе јасно показује на који начин су се преводиоци удаљавали од ње. Њихов песнички израз и њихове духовне побуде биле су тако специфичне, а њихове могућности ограничене, да они нису могли увек да издрже подражавање једноставности и мисаоности оригинала.Када су се одлучивали да препевају познате и популарне покајничке псалме, ови поесници су морали бит исвесни тежине овог задатка. Имали су пред собом мисаоно дубк и високо поетски текст једноставног израза. Уз то, опште познат, превођен и раније препеваван. О својим намерама нису посебно говорили, али оне су се, по свему, заснивале на жељама да остваре преводе који ће сачувати моралне поуке и поруке, да их осавремене новим стилским изразом и да их обогате(гледано са становишта поетике њиховог времена) и у садржини и у форми. За неке од њих, изнад свега је стајала жеља да на овај начин окају своје грехове начињене у прошлости „испразно и разблуђено“.(Примери и поређења код Злате, 197-211)44. Типичне теме и мотиви у барокној књижевностиНикола:- (драго камење неправилног облика, које је потицало из Африке)- око 1570. у Шпанији постојао термин „барокни судови“, а током 17. и 18. века означавао лош укус, неправилности- у историју уметности уводи га Јакоб Бургхардт у књизи „Цивилизација ренесансе у Италији“ 1860. године и употребљава га да означи термин који доноси декаденцију зреле ренесансе - Ниче употребљава термин „барок“, сматрајући да се барокни стил појављује увек када квалитет уметности неке епохе опада; по њему, барок означава пренаглашеност емоција и израза, нагомилавања и естетизовање ружног- промену у коришћењу термина „барок“ доноси књига „Ренесанса и барок“ Хајнриха Велфлина, изашла 1888. године- барок више није само декаденција ренесансе, већ се тумаче његове стилске особености- у доба барока, уметност на широком плану одражава настојања Цркве- на плану архитектуре, цркве пројектоване тако да изазову снажан утисак- основи тонови барока: пренаглашеност, драматичност, сугестивност, - у књижевности се обилато користе бројне стилске фигуре: антитеза, парадокс, хипербола, игре речи; често се употребљавају и кончети(досетке)- кончетизам је стилска одлика барока- честе су теме греха и покајања, нова филозофија је сугерисала пролазност свега овоземаљског, књиге су често илустроване сликама лобања(чест је и мотив лепотице која држи лобању у руци)- честа тема барокних дела је био грех, а за највећи грех се сматрала охолост- у јужнословенским књижевностима, барок је изнедрио осећај „словинства“; прву модерну историју Словена је написао Мавра Орбин(„Краљевство Словена“, објављена 1601. у Венецији)- певање о религиозности долази кроз певање о блуду и телесном уживању, спаја се профано и религиозно- мења се идеал телесне лепоте, на сцену ступају црнке- приказује се љубав мушкарца са две жене, сцене са нагим женским телима, али се приказују и старост и ружноћа као потврда пролазности

60

- коришћење прећутних цитата, упућивање на друга дела са намером да се изненади читалац(барокна верзија интертекстуалности)- у стиху, осмерац потискује двоструко римовани дванаестерац, али се исто тако уводи и полиметрија- ренесансна љубавна лирика добија нову форму; уводи се пасторална љубавна поезија, сатирична поезија постаје разноврснија, а препевавају се и псалми- под утицајем Торквата Таса, епика постаје водећи књижевни род- у оквиру драмског стваралаштва, настаје мелодрама као спој музике и текста, присутне су и ерудитна и импровизована комедија, а музика и игра постају саставни део књижевног дела- из мелодије настаје оперета, а из оперете опера- мелодрама је у почетку црпла теме из митолошко-љубавног регистра, док је тематика касније постајала псеудо-историјска- теоријска платформа епа Торквата Таса: тема за једно велико епско дело мора бити историјска, а да притом не губи своју религиозност; најоптималнији период су Крсташки ратови; главни јунак долази из највишег реда племства и носилац је хришћанског морала- за састављање епског дела је била потребна стилска префињеност- инвокације и античке реминисценције нису биле неуобичајене- у доба барока, у Дубровнику су настајали и спевови, али са битним разликама у односу на Тасову поетику: теме су могле бити узимане из обичног живота, јунаци нису морали бити велики људи из реда племства већ и обичне особе, а било је и неколико врста епова (религиозно-рефлексивни, комични...).45. Стијепо Ђурђевић, ДервишЗорана:Ово је сатирични спев, испеван у 1.лицу. Дервиш говори о себи, као на сцени – ефекат смеха изазван нескладом између дервишке позиције (озбиљно) и онога што говори тј. што му се догађа (смешно) – односно спојени су високо и ниско, тако да је дервиш пародиран. Дервиш је заљубљен и позива драгу да га слуша, он се обраћа њој и описује њену лепоту: „Од репате лјепша с’ звизде/ и од сунца и од зоре, / пунија си дике и гизде/ негли чичак посред горе, а сва у лицу ружом цаптиш – /ја сам Дедо смамљен дервиш! ”, Стијепо Ђурђевић пародира ренесансни љубавни роман – љубавник стар, а лепота жене се исмева. Последњи стих у свакој строфи је рефренски, с тим што се епитет мења (стрављен, смамњен, увређен, зловољан, јадан...). Опис љубавног романа је класичан – само из комичне перспективе. Он је увређен, хоће да умре, гине... Комичност је и у коришћењу недопустивих страних речи – турцизама (којих, наравно, нема у ренесансној поезији): џанум, ђузелук, ћеремејле... Ове речи се не слажу са предметом опевања: лепотом жене, љубављу, патњом. Дервиш је назива смешним и недостојним именима за даму – као „харамаздо” (хајдучице). Пореди љубав са кулинарским специјалитетима („Од пилава дража с’ мени”), нарочито нескладно зато што је то калуђер, а високо вреднује значај хране. Пародира се ренесансна платонска љубав – „Кад те блудно ја пожелим”. Дервиш себе у рефрену понижава – он је смешан љубавник – јадан и бедан. Јавља се мотив љубавне стреле (55.стих и даље) која погађа лирског јунака уместо у срце, у џигерицу. То је врхунац пародије, када се срце, као најузвишенији појам лирске поезије, преобрати у џигерицу која је недостојна да уђе у стихове. Тражи од ње да га помилује ради Бога, а он дервиш... Са друге стране, ренесансни писци Дубровника позивају се на Бога. Лирски субјект се одраћа драгој „харамијо срца мога”, у значењу: разбојниче, украла му је срце. Затим, лирски јунак покушава да амајлијом присили драгу на љубав, што је пародија упорних петраркистичких љубавника. Дервиш се појављује крвав (дервиши се боду у заносу, писање поезије је занос, љубав је занос) али додаје да је снажнији од лава, што је опет у нескладу са његовим позним годинама. Уносе се неприкладне речи

61

за поезију „шујле-бујле” Затим, лирски јунак описује свој физички изглед и употребљава придеве „збабљен”, „згрбљен”. Придеви који садрже корен „баба” употребљавају се због алузије на петраркистичку кукњаву. Овакве пародије овично настају када се период истроши, када понестане тема, као што је то случај са петраркизмом. Дервиш говори драгој да га је љубила нека Мара, уместо чистог и наивног љубавника, мамо јунака који говори о свом љубавном искуству. Он наводи своје племенито порекло – од госпође виле и господина. Вилинска деца су обично велики јунаци, што говори да Ђурђевић користи епску слику света. Овде, опет пародијски у споју са онима што говори и ради дервиш. Са друге стране, показује и исмева то што је дамама тада било врло битно порекло. Петраркизам говори о аристократској љубави. Затим, лирски јунак хоће да овековечи драгу својом поезијом, и то је можда најпресуднији део петраркистичког љубавног романа – овековечити драгу, заправо овековечити себе, кроз поезију. Тема поезије, славе, је сам врх Петраркиног „Канцонијера”. Јунак жели да дарује драгу, да је подмити – даје јој зграду око текије, ливаду – а то и није за ренесансну госпођу која живи у дворцу. Још јој нуди тигрову кожу да украси свој пенџер (прозор је повлашћено место, обично ту лирски јунак први пут види драгу). Још јој неку тиквицу поклања коју је добио од хоџе кад је био голобрад. Даје јој кашику, штап – на крају нуди дервишки каиш (ласцивни моменат, скида се го). На крају –све јој је поклонио – што је буквализација тропа „све сам ти дао”. Са друге стране, дервиш је племенитог рода, а нема ништа. Али, драга одбија ове смешне дарове. Зове је на чардак да је гледа, драга на прозору куле је стандардан мотив а прозор је типичан локалитет сусрета у петраркистичким песмама. Дервиш се понаша као дете, на сред дворишта скаче, јауче, плаче, виче, затим се због драге бритвом самокажњава а драгу баш брига. Моли је да то не чини, прети да ће га затећи мртвог на свом прагу. Постоји алузија на рањавање и крвав долазак пред праг, што је у вези са дервишким бодењем али и са рањеношћу од љубави. Јавља се мотив љубавног пламена, али и то је пародирано – дервишко срце је од тог пламена печено (буквализацијија тропа „пламен”) и он јој подноси своје печено срце. На многим местима се напомиње драгина охолост, гордост, бездушност – што је преузето из петраркистичког миљеа. Она му је намучила тело, али и дух – не једе, мучи се (пародија је великим делом заснована и на буквализацији). Дата је карикатура, која је климакс: „Плачан Дедо већ не руча / нити веће кафу срка, / нег гологлав, без папуча / по највећем снијегу трка / цић пламена ким га гориш – урушен сам Дедо дервиш”. Дакле, он толико гори да по снегу без папуча иде (ефекат буквализације). Ноћу и дању пије шербет својих суза – шербет је муслиманско пиће, али слатко, а сузе су слане, тако да је „љути шербет” оксиморон (барокна фигура). Љубавне мамузе говоре да је дервиш третиран као животиња, и овај ефекат је такође добијен буквализацијом, он је љубавни роб, што се повезује са животињом и јахањем. Хтео би да јој чини здравице са њеном папучом – овакви спојеви су преувеличани, неспојиви, изокренути, карневалски. Он ће чак за њену љубав да одбаци веру, резаће се и прлити (то се свињи прле длаке ватром). Хоће да остави Мухамеда, а она ипак неће да га услиши. На крају разљућен, одбија њену љубав, љут је, проклиње заљубљност, још ће да је тужи на суду.46. Паскоје Примовић – песник и драмски писац (анализа песама по избору)Зорана:Фусту су армали да тјера ускокеУ акростиху имамо реч „фјока”. „Фјока” је женски полни орган. Фројдовски, то је скривена унутрашњост фиоке.Прво се даје слика неког догађаја, а после се открива алузивно ласцивно значење. Оружани брод на весла су опремили да тера ускоке и послали га западно на острва. Брод са веслима (фуста) је мушки принцип; ускоци су беси у жени; а острво, круг и земља – женски принцип. Још ће се узети 50 Лопуђана (Лопуђани су морнари са острва Лопуда), да се може рећи лепо је наоружана. Па ће поћи западно пут Вратника да дође крај крвницима (ускоцима). Последња два двостиха су у форми

62

обраћања: „Како ће тјерати та фуста ускоке,/ раздираш тако ти срце ми и боке./ А ја ћу весео бит, гиздава ма вило, / иштом да ми е љубит тве лице прибило.” Или, онако како брод тера ускоке, тако драга раздире његове бокове. Лирски субјект наводи да ће бити срећан да је љуби.Фратара два видео сам гди с тобом дни играјуОпет у акростиху имамо реч фјока. Јавља се мотив љубоморе. Лирски субјект се обраћа драгој како ју је видео са два калуђера и посумњао да је имају („да те не уживају”) у сексуалном смислу. И ако је то што он сумња истина, рећи ће старешини манастира (овде има ренесансних, бокачовских момената). Од тога створа се плаши свако као змија од главора (главор – водена змија која једе остале змије). У последња два двостиха поново иде поента – лирски субјект се обраћа драгој да се окрене ка њему а не ка фратрима – јер ће моћи заповедати а он ће је слушати. Овде заповедање и служење може имати и сексуалну конотацију – перверзна окрутна драга.Фрегата которска лијепо испенгана Акростих: фјока. Исти принцип као у првој песми, дата је загонетна слика и разрешење. Мали брод на весла лепо укарашен, јутрос је дошао на луку наоружан (жена је лука, мушкарац је брод са веслима). Тај украшени брод је дошао да одведе испрошену невесту. Зет није хтео да гледа мираз, јер није хтео да прода љубав за новац. Последња два двостиха – она неће да му скрати муке, а он нема ни динара. Драга је окрутна спонзоруша.

ПС- Боже, који је перверзњак овај Паскоје Примовић! Просто човек не зна како да анализира његову поезију а да звучи пристојно...47. Хорације Мажибрадић (анализа песама по избору)Зорана:У првој песми Мажибрадићевог љубавног канцонијера јавља се мотив љубавног сусрета, када је лирски субјект први пут видео своју „вилу”. Овај први љубавни сусрет је посебно важан јер се лирски субјект тад заљубљује у своју драгу. Карактеристичан је начин на који се љубав усељава у душу лирског субјекта, посредством стреле која је уперена из лица његове драге ка срцу лирског субјекта- „Кад Љубав злату стрил све жеље љувене/ из лица моје вил одправи пут мене”. Мотив љубавне стреле је директно повезан са мотивом љубавног сусрета. Стрела је митолошки мотив, најчешће се говори о Аморовој стрели (Амор је бог љубави у античкој римској митологији). Стрела се спомиње код Петрарке1 и Менчетића2, а честа је и у пасторалама. Лирски субјект је у првој песми заслепљен погледом, он покушава да се одупре, бори се против љубави, али ипак љубав побеђује- „доби бој”. Лирски субјект је пре него што га је погодила Аморова стрела живео безбрижно и био је весео. Метафора „и зло ме израни” уједно представља и један вид антиципације, лирски субјект нам даје назнаку о каквом ће „злу” бити реч, шта ће се даље збити у љубавном канцонијеру. Четрнаеста песма другог дела приређивачког издања је барокна, како каже Д. Павловић, она је „испевана у духу ондашње маринистичке лирике”. Успоставља се љубавни дијалог заљубљених, са уношењем ласцивних елемената - „Јаох! Ти уједаш, не целиваш”3. Јунаци су пасторални- „лепа Зорка” се „младом Дворку” обраћа речју „пастиру”. Амбијент је пасторални, јунаци размењују љубав у „дубрави”. Дијалог се своди на препирку око пољупца, драги инсистира на пољупцу а она каже: „а ја т’ се куну / сгубила прије круну / нег’ те већ целуну”. Њени стихови предтављају један вид клишираног поређења, које се често користило у народној лирици- када лирска јунакиња одбија да

1 „Разоружаног мене Амор стиже... /Није му на част што ме у таквоме/ стању ранио када стрелу диже.”, песма III, „Канцонијер”, Франческо Петрарка, Београд, 1968.2 „Тер ни сам не виђу кад ме ње стрил рани”, песма бр.105, „Књижевност Дубровника”, прир. Злата Бојовић, Београд, 2007. , стр. 153 Драгољуб Павловић овај стих пореди са одговарајућим Маринијевим стихом, који је по његовом мишљењу истоветан.

63

се уда за момка који јој није драг, она најчешће наводи да би радије пристала на сиромаштво у замену за то да је не удају. По том принципу је изграђено и ово поређење.Шеснаеста песма другог дела приређивачког издања испевана је у духу барока. Јунаци су пасторални. Драгић је пастир који се обраћа природи („покли у теби, горо глуха”), говорећи јој љубавне јаде- како га је лепа Дорка ранила. Он јој износи своју љубав и жели да га она умилостиви. Међутим, она му одговара да је тако Љубдраг био заљубљен у Пелинку и да је за сву љубавну муку добио смрт, што би и њему могло да се деси. Имена лирских јунака су пасторална, носе симболику. Симболика лирског јунака је очигледна, доводи се у везу са речју „љубав”, а име „Пелинка” се доводи у везу са биљком „пелен” која је позната и у народној лирици као горка биљка. Песма се завршава ласцивним моментима љубавне игре: „Осмјехну се, пак погледа,/ од нас од куд тко не гледа, / за тим ступај свргну к мени, / тер ми целов да медени”. Јавља се мотив узвраћања пољубаца- „ер за један два вратих”. На крају лирски субјект одбија да каже шта се даље десило.48. Композиција Османа Џ. Гундулића и ток епске радњеНикола:Ток епске радње:По свом обиму и садржини, „Осман“ је сложено епско дело. Дело не почиње на уобичајен класичан начин: песник није одмах позвао у помоћ музу или бога, како су то већином други аутори чинили, већ апострофом охолости и низом типично барокних општих места о пролазности, које су, у основи, кључ за разумевање овог епа. Аутор се тек након тога обратио музама које треба да помогну у остваривању песничког задатка. Песник је, затим, парафразирао онај став поетике којим је прописивано да се живот једне личности поступно прати и изложио кратку предисторију изабраног догађаја – сажету Османову биографију и „худе узроке“ његове смрти; одмах му је супротстављен лик победника Владислава. Гундулић је промишљено одабрао тренутак којим ће почети еп: он је падао између два велика догађаја на којима се заснивала радња, једног који се већ збио и другог који ће се тек догодити. Њени токови су ишли у два супротна смера, па су тако и описивани: ретроспективно и према природном развоју догађаја. У целини, све је представљало поглед уназад. То је пружало многе могућности барокном песнику да преплиће токове главних и споредних радњи, али му је представљало и велики напор да све те измешане и испрекидане струје држи повезане унутрашњим логичким следом збивања. Ретроспективно су представљени хоћински бој, склапање турско-пољског мира и део епизода. Природним током, према унутрашњем односу садржаја, описани су Османово предузимање акције да исправе пропусте и његов крај. Од јасно назначене фабуле на почетку епа, развој радње се покренуо у два смера: остваривању Османових планова и представљању општих догађаја (хоћинског боја и турског пораза). У ову основну схему су постепено уграђиване епизоде о Крунослави и Соколици, уплитани су догађаји из различитих временских периода, који су се тицали разних народа. Паралелним током два путовања, Али-пашиног и Казлар-агиног, у којима су се наизменично приказивали прошли и савремени догађаји, истовремено су се пратила збивања у разним временима на разним странама. Формално, Али-пашина улога у епу је била да се у име турске стране бори за што повољније услове мира, међутим, садржина тога договора није изложена у стиховима – суштннски, та улога је била много већа. Њему је било дато да опише хоћински бој, турски пораз и Владислављеву победу. Чим је тај задатак извршио, Гундулић се ослободио његовог присуства у епу. Док је његово путовање од Цариграда до Варшаве описано опширно, о његовом повратку се не говори много.Водећи ток радње према крају, Гундулић је постепено расветљавао узроке Османовог пада. У његовој смрти видео је симболику општег значења и у коментару погубне улоге охолости у људском животу он је потврдио своја уверења афористички изнета на почетку епа. Тако је једна важна

64

Гундулићева идеја, спојена са фабулом, успешно развијена у епу и постала једна од битних веза које држе његову богату садржину у целини.Композициона целовитост епа:Први читаоци „Османа“ су пред собом имали нецеловит еп: од замишљених двадесет певања недостајала су два. Иако није био штампан све до почетка 19. века, „Осман“ је био познат и популаран јер је начињен велики број његових преписа. Од краја 18. века су се чинили покушаји да се допуни постојећа празнина у епу; тек је касније почело да се размишља о пореклу тих двеју празнина и тако је створен „проблем композиције Османа“. У тим размишљањима пошло се од распореда историјске и неисторијске материје. У првим и последњим певањима се више говорило о историјским збивањима, док су у средишњим певањима више места заузимале романтичне епизоде – у једном делу више о Владиславу, у другом о Осману; радња романтичних епизода није довршена, прекинута је управо на местима где постоји празнина, па је на основу тога, настала претпоставка о првобитном постојању два краћа епа, „Владиславиде“ и „Османиде“, које је аутор накнадно спојио у један, а како радња није могла спонтано да се надовеже, појавио се неиспуњен простор. Ова претпоставка изазвала је живу полемику. Други проучаваоци књижевности су, пак, настојали да врате снагу чињеници о постојању јединственог епског дела које је остварено управо онако како је његов аутор замислио, добрим делом по угледу на „Ослобођени Јерусалим“, односно на поетичким начелима Торквата Таса. На претпоставку о накнадном спајању два краћа епа у велику епопеју могла је да наведе извесна несређеност која, на први поглед, влада у главном и споредним токовима радње. Међутим, њен унутрашњи распоред и садржинска зависност одају смишљену композицију. Целовитост епа држи се на песниковим идејама и његовим порукама, на ономе шта је писац делом хтео да постигн: да, пре свега, прослави победу над мухамеданцима, да, као Словен, искаже понос што је то постигао баш један словенски народ, да, као представник филозофије свог времена, потврди погубности охолости и моћ свеопште пролазности. Посматран у светлу тих идеја, еп се открива као целина у којој сваки део зависи један од другог, све се држи једно с другим, све има смисла – без обзира на то што се, у први мах, његова фабула може учинити превише епски развучена и разбијена дигресијама. 49. Џ. Гундулић и поетика Торквата ТасаНикола:Италијанска барокна епика 17. и са почетка 18. века(Тасо и „Ослобођени Јерусалим“ су из 16. века, чисто да се разумемо), у најзнатнијем делу, својим темама, својом формом, идејама и својом песничком изграђеношћу наставила је традицију високог песничког умећа епског певања, оствареног пред крај ренесансне епохе – у делу Торквата Таса и његовој поетици. Еп је, током читаве ренесансе, пролазио дуг пут постепеног ослобађања од средњовековне традиције, терета романтичних витешких садржаја и непоетских, упрошћених стихованих хагиографских парафраза и делова Библије. Изграђивао се у оквиру свога рода и у многобројним расправама које су преиспитивале актуелност античких законитости епског певања у сусрету са новим садржајима, са хришћанском духовном сфером и са другачијим литерарним сензибилитетом, да би у срећном споју материје и јасне, прилагођене поетике, еп израстао у класичну и чврсту творевину. Најважнији поетички резултат тог склада био је Ослобођени Јерусалим Торквата Таса.Тасо је једном од основних књижевних родова поставио нове основе. Показао је начине досезања пуног склада при преношењу богате историјске, религиозне, филозофске, митолошке – свеукупне песничке материје – у форму која је у свим видовима усавршена и прилагођена тој материји. Са италијанским епским песништвом 17. века Осман је имао доста додирних тачака, али и много различитости.

65

Сличности се огледају у општем поступку, у фрагментима и појединостима, у генеалогијама и прослављањима владарских кућа, у описима пакла и битака. Исто тако, антитурска тема представља подлогу оба спева. Различитости су се уочавале у избору теме, а потом и у опредељењу за унутрашње време збивања и за главног јунака. Италијански аутори бирали су догађаје који су се дешавали у време Карла Великог и крсташких ратова. „Дивљи Турчин Сулејман“ је понео типичне црте пораженог непријатеља хришћанства. Тасо је, међутим, имао разумевања за свог пораженог јунака, као што је касније и Гундулић падове младог султана Османа ублажавао размишљањем о пролазности среће, а није ликовао над његовим поразом и његовом смрћу. На плану форме, Осман је замишљен у складној форми, у 20 певања, у осмерачким катренима, исто као и Тасов Ослобођени Јерусалим. Више од Торквата Таса и више од већине италијанских епских барокних песника, Гундулић је био везан за своје време, за стварност и блиставу историју. У Гундулићевом делу је све било мотивисано, у служби хришћанске идеје и патриотског идеала. Познато је да су историјски догађаји – невелики у ширим размерама, али битни за народе који су од њих зависли – преусмерили Гундулићеве књижевне планове (одустао је од планираног препевавања Тасовог Јерусалима).С Тасовим делима Гундулић се сусрео ближе још у клупама дубровачке гимназије, пратећи предавања која је о поезији држао италијанкси песник Камилио Камили. Познат као изврстан зналац Тасове епопеје и као један од песника који су, не с особитим успехом, покушавали да је допуне, Камили је тумачећи својим ученицима Тасове трактате и његов „Ослобођени Јерусалим“, будио код њих не само усхићење за ненадмашно дело позне италијанске ренесансе, већ сигурно и амбицију да они и само, као песници, пођу за примером прослављеног Италијана.„Сваки онај који намерава да пише херојски спев – започиње Торквато Тасо своје „Говоре о песничкој вештини“ – треба да пази на три ствари: да изабере такву материју која је подобна да прими у себе ону најизврснију форму коју ће песникова вештина настојати да у њу уведе; да јој такву форму даде; и да је најпосле одене најфинијим украсима који њеној природи украшавају. Развијајући даље своју мисао о материји епског дела, Тасо је захтевао да она буде захваћена из историје, а не измишљена, историје хришћанске, не паганске, историје која није ни сувише далека, што би због разлике у обичајима читаоцима било досадно, ни сувише блиске, што би песнику ускратило – слободу измишљања, која је неопходна и потребна песницима, а особито епским. Дубровачки песник само је делимично пошао за Тасовим упозорењем: за предмет свога епоса изабрао је догађај из историје хришћанске епохе. Али се у потпуности оглушио о оно што је у Тасовом упозорењу било исто тако основно: одабрани догађај био је из историје његовог времена, још сасвим свеж, још веома добро и у свим појединостима познат. Тај догађај – смрт турског султана Османа Другог, одиграо се мало пред тим 20. маја 1622. године. Већ тај почетни Гундулићев корак, на први поглед, врло је смео и оригиналан; међу ондашњим епским песницима такво поступање било је више него ретко, било је управо изузетно. Што се упркос Тасовом упозорењу и без обзира на ризик који је он предочио, Гундулић ипак осмелио да епски обради савремени догађај, разлог је веома јак и он је одлучио. Тај догађај је у његово доба имао невиђени одјек: он је запањио ондашњи свет својом необичношћу. Што се тиче Тасовог односа према историјској грађи, ослонац за своје дело Гундулић је тражио и у Тасовим трактатима о поетици: подсећајући да поезија, за разлику од историје, „ствари не гледа онакве какве су биле, него онакве какве би требало да буду, обзирући се пре на вероватно у општем, но на истину у појединостима“. Тасо је такође саветовао да песник сваки онај догађај за који нађе да би „представљен другачије но што се одиграо, донео веће задовољство, било што је тако вероватнији, или чудеснији, или ма из кога другог разлога“. Шансу коју му је пружила теорија Гундулић је, како се види, спремно прихватио и искористио у „Осману“ до краја.

66

Позитивни лик краљевића Владислава у потпуности одговара Тасовој дефиницији епског јунака, али који ипак не представља главног јунака епоса. 50. Пољска, српска и турска историја у Осману Џ. ГундулићаНикола:Историјско у „Осману“ је најважнија компонента овога епа. Опевани догађаји – хоћински бој и Османова смрт као његова последица – били су не само језгро око кога се свила фабула већ је уз њих у певања ушла и обимна пратећа историјска грађа. Писац је имао намеру да предисторијом збивања и генеалогијама главних јунака да историјску дубину читавом сплету догађаја. Гундулић је обухватио прошлост неких земаља и народа који су били под турском влашћу као и прошлу и савремену историја учесница хоћинскогсукоба. „Османом“ су обједињени далеко већи простори од оних који се протежу линијом Цариград – Хоћин. Временски распон радње такође је велики: најстарији догађај поменут у епу је тројански рат(XII век п.н.е.), а последњи је вечнање краљевића Владислава (1637) – обухваћено је скоро тридесет векова. Обимно делове историјске грађе у епу Гундулић је излагао организовано, у оквиру описа два велика путовања. Оба су предузета од турске стране: Али-паша је послат у Варшаву, где се, према епу, утврђивао мир измешу Пољака и Турака, а Казлар-ага у Малу Азију и на Балкан да би сакупио девојке за султанов харем. О пољској историји певао је у деловима, без хронолошког реда, ретроспективно. Првом апострофом Владислава као победника и пољске војске као победнице ушао је у средиште ствари. Одмах затим, у Казлар-агином величању снаге савремених пољских војсковођа – Котковића, Радовилског и других, унет је још један део пољске историје. Ту се већ издвојио суд о хоћинској бици, о којој се певало на неколико места, која, узета заједно, дају целовитију представу о њој. У овом одељку било је доста нетачности: Котковићево јунаштво, које је предочавано Осману, на пример, није могло више да изазива султанов страх, јер је велики војсковођа умро још крајем битке; неке од набројаних личности нису ни учествовале у сукобу и слично. Гундулић је тако већ у првом ширем позивању на пољску историју дао формулу свог начина интерпретирања: слободно ће мењати појединости, али ће, у целини посматрано, славити Пољаке као победнике у складу са антимуслиманском и антитурском тенденцијом свог дела. У оквиру описа Али-пашиног боравка у Варшави поменути су и делови из старије пољске историје, као и из савремене, и тиме се она постепено обнављала у целини. Присећајући се тобожњих бугарштица које су славиле Жигмунта Трећег, оца краљевића Владислава, Гундулић је издвајао битне моменте из његове ратничке биографије, алудирао је на његове борбе за шведску круну, на две женидбе царским кћерима, а посебно је наглашавао да је за његово време поражена Турска, односно, хиперболично је представљао да му је највећу славу донео син Владимир. Обухваћена је историја од легендарних пољских краљева, Леха(оснивача града Гнезда) и Крака(утемељивача Кракова), који су везани за далеки шести век, преко низа пољских владара, уз реминисценције на дела која су учинили. Композиционо, то је решено на следећи начин: Али-паша посматра кипове владара, најпре легендарних, а потом историјских(Мјечислава, Болеслава, све до Стјепана Батора, непосредног Жигмунтовог претходника). Није набројао све пољске владаре, али је издвојио оне најважније и готово уз сваког навео чиме се одликовала његова владавина и у чему је била његова историјска заслуга за Пољску. Поменути су и други догађаји, попут битке код Варне, припајање Литваније пољској краљевини и слично. Савремена пољска историја обухваћена је описом догађаја који су претходили хоћинском боју и описом самог сукоба, који је посредним путем дао кнез Зборовски. Писац је верно и детаљно описивао козарско-татарске сукобе, у којима су се одсликавали пољско-турски сукоби, наводећи многе детаље, поменуо је припреме за рат и пољски сабор, на коме су донете важне одлуке. Гундулић је о пољској историји био добро обавештен. Имао је јасну представу о њеној прошлости и исправно је оцењивао њену улогу у савременим збивањима.

67

Паралелно са пољском је представљена у епу и турска историја. Њихови савремени историјски токови почивали су, за песника, на антитези – хришћанство/ислам, крст/полумесец, слобода/освајање – па је и читава пишчева визија историе ових земаља изграђена на тим супротностима. О турској историји се пева у току целог епа. И ову историјску материју је Гундулић излагао као и пољску – без хронолошког реда, у разним временским нивоима, а у целини ретроспективно. Што је ишао дубље у прошлост, био је сажетији и ограничавао се на саме догађаје; када је певао о ономе што је припадало његовом времену, држао се познатих чињеница; иако је допуштао себи слободу и произвољности у свим главним цртама био је одговоран за веродостојност опеваних збивања. Хронолошки посматрано, најстарији слој турске историје уплео се у песниково размишљање о оснивачу ислама, пророку и свецу Мухамеду. Њему се обратио апострофом у последњим стиховима епа. Као хришћанин који поштује другачије законе од оних који владају у исламском свету, он је у Мухамеду видео извор великог зла. У тој апострофи, Гундулић је дао оштру критику устројства власти и поретка у османлијској царевини, који су се заснивали на претераним слободама, датим још од настанка вере. Посебно је осуђивао „закон сабље“, јер је омогућио „отманско самосиље“, од султана је створио самовољне, неприкосновене господаре. Зато је судбина која је задесила младог цара многоструко заслужена. У овом посредном коментару згуснута је сва Гундулићева мржња према освајачима. Прескачући неколико векова турске историје, аутор је затим дао генеалогију султана од краја 13.века. Почео је са оснивачем државе, Османом Првим, који је утемељио династију, а затим је продужио о свим султанима, истичући најкрупније догађаје из времена њихове управе моћном царевином. Овај преглед је показао вишевековни освајачки пут османлијског успона који је, како је Гундулић поједностављено алудирао, заустављен на хоћинском пољу. Излагање о турској историји и њеним султанима није било сведено само на ово сумарно набрајање. И на другим местима песник је помињао догађаје и личности из њене прошлости: освајача Цариграда Мехмеда Другог, Сулејмана Величанственог, великог везира Мехмеда Соколовића итд. Из савремене турске историје су узета оба догађаја око којих је сплетена епска радња. Хоћински бој је већ поменут, а завршни чин савремене турске историје – побуна јаничара и убиство Османово – представљен је на основу стварних података, али не у целини. Писац је овом догађају, у који је био добро упућен, оставио велики простор и опевао га је са страшћу. Тај део радње може се пратити у епу верно, из часа у час – од побуне јаничара, преко укључивања Мустафине мајке и Даута у заверу, преко сукоба побуњеника са Хусаин-пашом и Дилавером и убиства њиховог, до збацивања Османа са престола, довођења збуњеног Мустафе на његово место, Даутовог организовања одвођења Османа у тамницу и убиства младог султана. Како је Османов крај био потврда једног од основних ставова ауторове хришћанске филозофије да охолост мора да буде кажњена, он је његову смрт тумачио као казну због почињеног греха. Међутим, богати садржај који је овај опис пружио – сплетке на двору, османлијске тамне страсти, тренутна уздизања и падови, крвави обрачуни – дао је много истинитију слику савремених збивања и унутрашњих проблема у Турској и више од пророчанстава говорио о суморној будућности Отоманске Царевине. Тако је епска грађа говорила више од самога писца да је савремена турска историја садржала корене будућег пораза. Гундулићев поглед на турску историју има једну специфичност: у њу је била уклопљена стварност живота нашег народа под турском влашћу. Он је оплакивао судбину невиних жртава у потресном опису Казлар-агиног насилног одвођења Сунчанице у Цариград. Гундулићева визија историје у „Осману“ била је много шира и сложенија од оне која се односила на актуелне догађаје. Певао је о најважнијим збивањима из српске прошлости, уплео је фрагменте који су се односили на Дубровачку Републику, наводио је догађаје из античке, као и детаље из персијске, византијске, бугарске, мађарске историје. Српску историју није представио целовито, ни организовано. Била је то, највећим делом, интерпретација онога што је песник сазнавао о њој из

68

оновремених историја, посебно из „Краљевства Словена“ Мавра Орбина. Други песников извор била је усмена традиција, нарочито епска поезија, која је чувала сећања на најважније догађаје и јунаке из српске историје. Како ни Орбинова представа српске историје ни сама усмена поезија нису биле историјски утемељене, то је и Гундулићево знање о српској историји садржало све те неодређености и заблуде. Гундулић је обухватио српску историју од почетка династије Немањића до њеног краја – не наводећи све владаре – као и период кнеза Лазара и деспота Ђурђа Бранковића. Износећи порекло последњег владара, он је и о кнезу Лазару говорио као о деспоту, иако он то није био. Од важних догађаја је поменуо Маричку битку, то јест пораз и погибију Вукашина Мрњавчевића, Косовски бој и борбе Ђурђа Бранковића са Турцима. Косовском боју, као судбоносном догађају за српску историју, Гундулић се враћао неколико пута. Његова представа о овој бици се заснивала на Орбиновим обавештењим и усменој епици, па је природно под утицајем овог другог извора у средиште стављено Милошево јунаштво. Са Гундулићевим поимањем и представљањем историје у тесној вези било је његово верско и његово родољубиво осећање. Као хришћанин, забринут за судбину „праве вере“, он је био дубоко против свега што је ту веру угрожавало.51. Однос Џ. Гундулића према историјским чињеницама у ОсмануНикола:Гундулић је дао себи слободу да мења неке историјске чињенице, и оне из прошлости, и оне савремене. Притом се није обазирао на то колико су оне и да ли су читаоцима биле познате. Ту врсту песничке слободе, у основи, ни поетика није спутавала, једино што се од песника очекивало да не пише о догађајима који бар донекле нису пали у заборав како би могли да буду слободни у својим домишљањима. Најпривлачнији пример Гундулићевог раскорака са историјом је било његово величање пољског краљевића Владислава као јунака и победника, иако је хроничар хоћинског боја забележио да је Владислав за све време борби био болестан и лежао у шатору. Међутим, његово слављење пољског престолонаследника, као симбола победе хришћана над мухамеданцима, било је у складу и са тенденцијом епа и са општим заносом који је захватио Европу забринуту над судбином хришћанства и охрабрену исходом битке која Турцима није донела победу.Догађаји који су уследили након хоћинског боја – убиство младог, пустог султана Османа и мир склопљен између учесника битке, пољуљали су углед турске силе, па је разумљиво што је Гундулић пишући „Османа“, заправо, преносио осећање које је завладало након поменутих догађаја. То осећање је било подстакнуто и општим мишљењем о слабљењу турске империје и надом у ослобођење поробљених европских народа. На основу тога су и исход битке и Владислављев удео у њој добили одговарајуће тумачење.Бројне друге поједности је Гундулић изменио у епу јер су оне ишле у прилог истицању победе једног хришћанског словенског народа. Тако је, на пример, у епу представљено да су борбом исцрпљени Турци од Пољака тражили мир и да је на годишњицу битке султанов изасланик ишао у Варшаву да се договори о условима мира. Истина је другачија: мир није склопљен на годишњицу хоћинског боја, већ после крупних промена у Порти за време друге, краткотрајне Мустафине владавине, и то у Цариграду. Овакве промене биле су у служби песникове идеје, а за собом су повлачиле и друга одступања: према епу, Осман је био жив за време склапања мира и он је у Цариграду дочекао Али-пашу по повратку из Варшаве да би сазнао како да се према утврђеном договору на пољском двору руководи у даљем свом предузимању похода, а, уствари, Осман је био свргнут и уморен пре него што је до успостављања мира дошло. Поред чињеница измењених у складу са идејом водиљом епа, поједине чињенице су мењане и из литерарне, уметниче потребе. Да би лик био уверљивији, а поступци личности мотивисани, песник је мењао историјске чињенице. Наводио је, на пример, као „великог канџилијера“ Стјепана Паца, који то никако није постао, али му је то било потребно да би му дао већи значај. Такође, Гундулић је помињао Цецилију Ренату као лепу вереницу

69

Владислављеву за време хоћинског боја, а она је тада још увек била дете и Владислав се њоме ожеиио тек 1637. године – ту је Гундулић прибегао анахронизму. Нека одступања од стварних чињеница нису била намерна и потицала су од песниковог мешања историјских чињеница које није добро познавао. И поред свих одступања, Гундулић је у основним стварима и у општој слици збивања био у границама историјске истине. Он је историју могао изневеравати у појединостима, али њу је он добро познавао, и то веома широко. Његова повремена слобода није била израз неодговорности пред историјским чињеницама, већ је била у служби тенденције дела и његових великих идеја. Таква, одговорна слобода, постала је квалитет епа.52. Лик турског султана Османа у „Осману”Никола:Најсложенији и најзанимљивији у епу је лик турског султана Османа. То је личност која је својим животним удесом и подухватом дала тему делу, која је развијеним, играђеним, психолошки мотивисаним ликом дала наслов епу и која је у пишчевој интерпретацији и тумачењу постала носилац његових битних филозофских ставова о општој пролазности и о погубности охолости. Основ за грађење овога лика Гундулић је имао у стварној биографији Османовој. Та је биографија у целини нашла место у његовим стиховима и у епу се постепено обликује и у њега уткива један по један податак из Османовог живота(помиње се у петнаест певања): како се родило „цару Ахмету прво дијете“, како је био обузет жељом да досегне славу претходника. Све појединости које су се односиле на бој и Османово учешће у њему биле су песнички прилагођене епу, али су задржале реалну основу: опевао је Османово незадовољство због непослушности и недовољног залагања јаничара, смењивање Хусеин-паше у току борбе са положаја великог везира и додљеивање те части Дилаверу, лично султаново учешће у борбама. Стварном стању ствари одговарало је и Османово интимно неприхватање примирја као коначне одлуке боја, које су, по историји се зна, затражили Пољаци, али које је добро дошло обема уморним странама, затеченим раним почетком зиме на ратишту. Низ биографских података је послужио писцу као основ за много богатији литерарни лик који ће изградити на њима. Мотивисао је његове поступке, доживљавао га је као човека који размишља, пати, страхује, реагује, који има изразите карактерне црте и који се мења. Младог султана у епу, као и у животу, карактеришу бројне негативнце црте – плах је, непромишљен, охол, мухамеданац у коме је укорењена мржња према хришћанима. Он је славољубив, свестан турске и своје силе и песник његова освајања пореди са „седмокраким ушћем Нила“, његове жеље немају граница, а нове походе схвата као наставак оних које су његови преци предузимали. Одлуке су му нагле, непромишљен је, а сугестије својих саветника одобрава једино када се са њима слаже. Осим тога, незахвалан је и несталан, непромишљен и блудан. Таквог Османа Гундулић није представљао једнострано. Бавио се цртама његовог карактера, мотивисао је и тумачио његове поступке како би Осману дао људски лик и како би „улио живот“ у њега. Посматрао га је не само као мухамеданског завојевача већ и као човека у вртлогу интрига и великих историјских догађаја; имао је разумевања за злу судбину младог човека коме су животне околоности предодредиле улогу која је надмашивала његову младост.У мотивисању Османовог лика Гундулић је пошао од битне црте његове личности – од његове младости, песник је у њој видео стварну немоћ онога што она са собом носи и у њој, бар делимично, проналази оправдање за Османове мане и поступке. Прихватање Османа као жртве младости писац је доследно проширио и на остале личности. По хришћанском нормирању људских мана, охолост је спадала међу најтеже људске грехове. Одабирајући за главног јунака личност којој је управо охолост давала снагу за непромишљене подухвате, и која је била појачано истакнута као Османова мана, Гундулић је добио идеалан пример на коме ће показати сву погубност овог порока. Еп је започет управо апострофом људске охолости која у својој заслепљености не познаје границе жеља и

70

заборавља да је чека пропаст јер су животни закони изнад ње. Писац је, стога, у том правцу и изграђивао Османов лик: осујећен на Хоћину, он је планирао нов рат, непоучен прошлим примером и опијен охолошћу. Гундулић је, међутим, постепено ублажавао Османове мане. Он је завојевач, али у исто време и веома храбар; сујетан је, али свој пораз не олакшава себи мржњом према непријатељу. Својим поступцима, Осман се издиже изнад противника, има разумевања за мржњу маћехе његовог оца према њему. Такође, у часу када су се јаничари побунили, Осман им је праштао и није желео посебну заштиту, јер је веровао да је довољно заштићен њиховим поштовањем царске круне. Гундулић је дозвољавао и да јаничари изрекну многе осуде уперене према Османовим пороцима; по њиховим речима, он је неправедан, незахвалан и самовољан. Но, све те осуде делимично губе на значају, јер такође долазе од порочних личности. Разумевање за Османову трагедију писац је испољио и тиме што је допустио да његов лик доживљава извесне промене. У почетку доглавници нуде и намећу младоме султану савете; у часу побуне, он их сам тражи. Осман има своју филозофију, своје животне ставове, који су са његовим сазревањем такође доживљавали промену. Он је прави ратник, цени витешку врлину, храброст и част; његов поглед на свет не може бити другачији од погледа владара коме сви треба да буду подређени – по њему, оданост слуге је природна. Гундулић му дозвољава да за кратко време постане зрелији, колико у поступцима толико и у схватању света. Увиђа да су моћници изгубили мерила и достојанство које је део његове величине, сами су узрок својих несрећа – огрезли су у блуду и похлепи. Поучен искуством, схвата да је људска мудрост недовољна сама себи, да човек мора тражити ослонац у другима. У даљем оживљавању свог лика, песник се бавио и унутрашњим проживљавањима свога јунака: султана толико мучи неуспех да општу хвалу Владислава схвата као своју поругу. Опевао је и његово нестрпљење док чека поклисара који је отишао да закључи мир у Варшави, од чега су зависили његови даљи планови, као и устрепталост од љубави према Соколици, којој не износи своја осећања како је не би повредио. У новим околностима, Осман више није био непромишљен и плах, већ збуњен, замишљен и омекшао, али је дорастао ситуацији. Он не може њоме да влада само зато што су се против њега завериле јаче силе – људска мржња, похлепа и зло. Приближавајући се крају епа, Гундулић је све проживљеније певао о Османовом страху од побуне – у дочаравању његових завршних тренутака, он га описује као ојађеног и усамљеног човека, без икога ко ће да га брани и разуме његов бол. Сводећи га на људску меру, Гундулић је од непромишљеног и охолог освајача створио много племенитију и разборитију личност. Песник је Османа градио и споља и изнутра. Тако је израстао у сложен и комплетан лик који је постао стварни носилац епа. Саткан од порока и позитивних црта богатог унутрашњег живота, он је постао и велики литерарни лик пред којим је губила важност пишчева недоследност прототипу. У њему су се спајали одјеци историјских збивања са пишчевим поетским размишљањем, по мери времена, о охолости и пролазности овоземаљске славе и величине.53. Опис хоћинског боја у ОсмануНикола:У оквиру описа дугог Али-пашиног пута из турске престонице у Варшаву и његовог боравка у њој најпотпуније је ретроспективно представљен хоћински бој, као и пољска историја у њему. После прилично прецизног описа Али-пашиног путовања, при чему су разни локалитети изазивали реминисценције на прошле догађаје, песник је нагло пребацио поглед на Хоћин, пред којим је, на молбу богданског војводе из своје пратње, Али-паша приповедао како је протекла хоћинска битка, и то присећајући се турске војске и њених вођа. Тежиште овог одељка је било на опису онога што се дешавало на турској страни. Писац га је даље пратио од тренутка када је стигао пред Варшаву. На уласку у краљевски двор приказан је како посматра два реда статуа које представљају легендарне и стварне пољске владаре и ту је, у кратким потезима, дата пољска историја, а усамој већници

71

показане су, по угледу на Вергилија, златом ткане „разлике слике“, на којима је видео ток хоћинских борби. Садржину ових слика тумачио му је кнез Зборовски. Овај део представља у извесном виду паралелизам у односу на претходни, Али-пашин, опис боја: док је турски изасланик посматрао догађај са једне тачке гледишта, Зборобски је давао пољску верзију тока битке, виђене очима припадника друге стране. Пољаци су на тим сликама приказани у победничким позама, а Труци како посрћу, гину и беже. Читав приказ хоћинског боја у верзији кнеза Зборовског истиче пољску победу и јунаштво пољских војсковођа. Величају се бројни великаши као успешни учесници окршаја, наводе се њихови подвизи, ранији успеси, док су Труци анонимни, представљени само као распуштена војска која кукавички бежи. Једино се Осману и његовим најближим доглавницима не оспорава јунаштво. Све је то изнето у дијалогу између кнеза Зборовског и Али-паше. Најпре су представљене обе војске на хоћинском пољу: турска и пољска. У другом одељку, на молбу Али-пашину, Зборовски је тумачио поједине призоре из битке: низали су се портрети истакнутих Пољака, од којих сви и нису учествовали у њој – кнеза Радовилског, литванског племића Пана Стјепана, кијевског војводе Замошког, прослављеног помоћника главног заповедника Сењавског, војводе Сајдачког на челу козака у јуришу. Трећу целину чини опис турског попуштања и бежања: Владислав у пуном замаху, попут јунака из народних епских песама, сече и разгони Турке, а Осман безуспешно настоји да их задржи. Турско учешће у хоћинском боју представљено је у неколико наврата. Најпотпуније је о томе било речи у оквиру Али-пашиног тумачења турских положаја богданском војводи када су пролазили поред бојишта. Према његовом опису, на узвишици изнад ратишта био је потављен царски шатор, окружен великом стражом и четама предвођеним Хусаин-пашом, Али-агом, румелским беглербегом „Јусуфом Бошњаком“ из Маглаја, Дилавером, славним будимским пашом Мухамедом Каракасом, који је погинуо у борби и другима. Читавом опису тон даје резигнирани закључак: да су се више борили, као што су то чинили појединци, не би сада газили преко турских него преко пољских костију. Непосредно учешће Турака у боју представљено је штуро, иако то није био плоод песниковог непознавања чињеница. Будући да је тежиште било стављено на пољску страну, ово је био један од начина да се умањи значај нападача, поготову што је цела борба тенденциозно описивана као турски пораз. Гундулићу је било стало да све иде у прилог пољској победи.54. Лик краљевића Владислава у „Осману” Џ. ГундулићаНикола:Друга важна личност овог епа је пољски престолонаследник Владислав Четврти, у време Хоћинске битке још увек краљевић. Као и за Османа, и за Владислава је Гундулић имао прототип у савременику чији је живот пратио током рада на епу. И он се, попут Османа, заносио великим подухватима, рано је постао владар и био је жртва интрига, сплетки и туђих планова. Владислав није могао да узме учешћа у боју, већ се само појавио испред своје војске пред последњи напад, али је након склапања мира слављен као победник. Зна се, из података о његовом животу, да је био омиљен, добар ратник, да се од њега очекивало да се коначно обрачуна са Турцима у Европи, да је био велики католик, али, за разлику од свог оца, толерантан. У основи, његова биографија била је типична за успешног престолонаследника који се кретао узлазним путем.Гундулићев однос према овој личности у епу био је другачији од онога који је имао према Осману. Извукао је из тога лика најважнију компоненту и посматрао га искључиво као победника Турака. За носиоца врлине и победе хришћана, Гундулић је морао имати јунака, учесника крупног догађаја, достојног великог историјског дела и стога је морао да занемари све оно што је одузимало од формата таквог лика. Није искључено ни да би Гундулић, да је завршио дело, посветио еп баш младом пољском престолонаследнику. Био је добро обавештен о свим подацима везаним за битне тренутке Владислављевог живота. Он их је уносио на одговарајућа места у еп и поступно стварао

72

идеализован лик. Хиперболисао је дела која је Владислав починио, описао је његово владарско порекло, а поменута је и његова борба за московски престо. Песниково величање Владислава потицало је из његовог дубоког заноса што је велику улогу обуздавања Турака у Европи одиграо не само хришћанин, већ и Словен. У тој визији, „сиви соко од Сјевера“ односи победу над „источним љутим Змајем“ и прераста у симбол победе хришћана над мухамеданцима. Писцу није било лако да одржи висок, убедљив тон хвале упућен пољском краљевићу, јер се она заснивала више на општем одушевљењу но на стварним подвизима. Низом хипербола, аутор је славио Владислава не само као победника већ и као будућег ослободиоца хришћана. О његовој величини говорили су и учесници збивања у епу – нарочитог значаја су имале хвале које су упућивали Турци. У Али-пашином величању, Владислав је добијао типичне црте епског хероја чије је јунаштво фантастичних размера. Нове врлине Владислављеве, Гундулић је величао у делу у којем је описан његов однос према заробљеним турским ратницама. Овде је представљен као млади престолонаследник у пуном сјају, кога красе врлине романтичног витеза. Затекавши турске ратнице како се купају у језеру, он их не кажњава зато што су заробиле варшавске госпође већ их само опкољава а затим одаје призанње неустрашивој Соколици. Хвали је пред својом пратњом и враћа јој заробљене другарице и оружје. Још две су црте краљевићевог лика овде биле наглашене: његово дубоко хришћанско осећање и његова верност. С обзиром на значај који је његова победа имала и бројне хвале које су му у епу упућене, само његово учествовање у боју је веома штуро представљено(у четири катрена), додуше, ефектним и згустним хиперболама, којима се уздизало његово јунаштво. Све хвале су се сливале у опште дивљење и одавање призанања Владиславу, и завршиле се у последњим стиховима „Османа“. У њима је његов подвиг симболично протумачен као узрок краја Мухамедове моћи. У тим стиховима је сажета сва Гундулићева нада за спас Европе. Владислав и Осман су све супротности. Гундулић је уочио код њих неке заједничке црте и уградио их у сваки лик посебно: обојица су млади, високог порекла, племенити, храбри, амбициозни, одважни, носиоци високих врлина и заљубљени у жене племенитог порекла. Ова два по снази и важности једнака лика чине два чврста ослонца на којима се држи читава епска грађевина. Носиоци су различитих идеја и на томе се темељи контраст који их раздваја. Један има за циљ поробљавање хришћана, други њихово ослобођење од Османлија. Занимљиво је да се Осман и Владислав ниједном нису директно сукобили, они у епу постоје напоредо, све што чини један у супротности је са оним што чини други, али се њихове акције и сабље ниједном не укрштају. Њихов сукоб има више значење од буквалног, то је сукоб полумесеца и крста; две вере и два света. Тај контраст имао је велику улогу у истицању и једног и другог лика. Антитеза која се остваривала у целини, преносила се и на појединости. Одмах после опевања Османовог пораза, величала се Владислављева победа и обратно. Бројне строфе и стихови тако су распоређени да образују антитезе у сликама, у алузијама и симболима: победник – поражени, „сјеверни орао сиви“ – „источни љути змај“, „сунце од Сјевера“ – „мјесец од Источи“; племенити, благи, славни, храбри Владислав победио је цара клета, худог силника. Из овога су контраста израстале две личности које су остваривале велику пишчеву идеју током дела. Погледи на битне ствари су им, пак, били блиски. У складу са његовом потребом да испева грандиозни еп који ће прославити победу хришћанства и словенског владара била је његова песничка конструкција краљевића Владислава као симбола те победе. Њега је, међутим, у литерарном смислу далеко наткрилио комплексни лик султана Османа, кога је Гундулић од почетка замислио као главног јунака епа. 55. Лик Мустафине мајке у „Осману”Никола:Једини женски лик који се издвојио као изграђени карактер, била је мајка Османовог стрица Мустафе. Она је била једна од жена султана Мехмеда Трећег, мајка слабоумног Мустафе, који је у

73

два наврата био на челу царевине, жељна власти и, као и све жене у харему, склона сплеткама. Њен лик је писац пратио од тренутка када је Осман одузео престо њеном сину, тј. своме стрицу Мустафи. Она је морала збацивање сина са престола доживети не само као родитељски већ и као личну несрећу и пад. То је погађало њену сујету, јер је губила примат који је у харему као мајка султанова имала. У њеној дубокој повређености се налазио извор свег зла, ту је клијао покретач њених подухвата, то је давало опасну снагу њеним рукама које су вешто плеле смртоносну мрежу Осману и његовим најближим сарадницима. Песник ствара њен целовити духовни портрет. Пореклом је, према пишчевој замисли, из Ердеља, покрштена је хришћанка, превртљива, никога не поштује, сама је себи једини закон. Њена материнска брига није искрена, бори се за синовљев престиж да би преко њега остварила своје властољубиве жеље, да би постигла тај циљ не штеди злата, снаге и части. Ружна је, али вештачким начинима дочарава лепоту. О њој се у епу говори на само два места: први пут се описује њен карактер, други и једини пут она је непосредни актер догађаја. Али и поред тога што њено учешће у радњи није било велико, оно је имало важних и кобних последица. Када су, после хоћинског боја, доглавници саветовали Осману да пре одласка на исток убије стрица и његову мајку, указивали су на зло које од ње може доћи. Каснији догађаји показали су да су они били у праву – она је одиста била најопаснија међу његовим непријатељима. У предочавању опасности Осману која од ње долази, све се јасније издвајао њен карактер. У њен лик су унети детаљи из народног веровања(поседује вилинске моћи, општи са пакленим духовима), али и песникове лектире – неке њене акције подсећају на поступке чаробњака Исмена из „Ослобођеног Јерусалима“. О њој се говори као о претњи по Османов престо. Њен лик постао је целовит тек када је она ступила у акцију. У њој су се потврђивале све њене у описаном портрету назначене мане. Охрабрена нерасположењем јаничара према Осману, почела је да делује. Гундулић је поступно, мотивишући сваки њен гест и сваку њену реч, разрађено показивао сазревање њеног подухвата, иза кога је стајало њено властољубље. Да би остварила свој план и задовољила своју срџбу према Осману, она смишљено буди мржњу према њему у опаком, поводљивом Дауту, своме зету, који јој је по егоизму најближа личност у епу. Она најпре придобија Даута лажима, затим у њему буди завист и жељу за осветом – подсећа га да је сада Осману најближи Дилавер, а да је он сам прескочен у хијерархијском напредовању и да је султан млад и несталан, те да сваког трена може да му одузме привилегије које тренутно поседује. На крају те градације, она Даута, већ разјареног и планулог, позива на освету. Даутове поступке мотивише и помињањем чињенице да Мустафа не може имати потомства, те да ће Даутови потомци владати царевином након њене и Мустафине смрти. Она се више у епу није помињала, али је Даутовим извршењем задатка њен план испуњен и њен лик заокружен. Лик Мустафине мајке је Гундулић градио стрпљиво, не остављајући нити једну појединост недореченом, ниједан њен потез немотивисаним, ниједну реч да одудара од концепције зла коју је уградио у њен лик. 56. Романтичне епизоде у „Осману” Џ. ГундулићаНикола:У великим епопејама, још од оних најстаријих насталих пре него што је установљена поетика епског песништва, уз главне догађаје и ликове јунака,који су били основни носиоци радње, уплитале су се епизодне приче привлачне фабуле, од којих главни догађаји нису зависили, али које су их употпуњвале и чиниле занимљивијим. Касније, када је Тасо истакао став да дело треба да „забављајући поучава“, епизоде су добиле на значају. У ренесансним еповима епизоде су постале веома развијене, фабула им је била романтична, биле су препуне перипетија, драматичних преокрета, трагичних судбина и несрећних љубави, лутања и страдања јунака и слично. Неке од тих епизода су садржале читаве љубавне романе који су служили као инспирација или оквирни сижеи за

74

нова дела(драме или епове). Таквих епизода било је и у „Бесном Орланду“ и „Ослобођеном Јерусалиму“. У Гундулићевом епу романтичне епизоде су имале стандардну улогу. Пратиле су радњу епа, иако са њом нису имале много додирних тачака, и својом романтичношћу и занимљивошћу требало је да пишчеве поруке учине лакшим и природнијим. Специфичност епизода у „Осману“ је у томе што су у њима све сведене на женске ликове: Соколицу, Крунославу и Сунчаницу(изузетак чини она која се односила на Бегум и Дилавера). Епизоде о Соколици и Крунослави класичног су типа, у њиховим основама је љубавни заплет, али у коме учествује само женски лик. Прва развија епизоду о љубави између Соколице и Османа, а друга је изведена око Крунославине љубави према веренику Коревском, који је затворен у цариградској тамници. Њена улога је сложенија, јер писац прати и њено војевање и одлазак у Цариград. Обе ове епизое прекидају се онда кад женски ликови треба да се састану са јунацима којима су посветиле сав свој живот. Ни ове личности ни ситуације нису оригиналне и песник их је умногоме преузео од Таса; пре свега концепцију ликова хероина, одважних и храбрих. Оно што га од Таса разликује, је то што их је Гундулић претворио у носиоце читаве приче. Трећа епизода је одударала од претходних. То је дирљива приповест о Сунчаници, девојце из околине Смедерева, чувеној по лепоти, коју је Казлар-ага намеравао да одведе у харем. Песник је опевао трагедију њене породице: отац њен, Љубдраг, тобожњи је потомак Ђурђа Бранковића, слеп је, изгубио дванаест синова и као једна утеха му је преостала кћер Сунчаница, која се, на његову несрећу, заветовала да остане чедна. Надајући се да њена одлука није чврста, приредио је весеље не би ли се у њој, у раздраганој атмосфери, пробудила жеља за љубављу. Средишња личност тог весеља је управо Сунчаница, а оно је у целини интонирано хедонистичким позивом на љубав и уживање. Са ове забаве хадум је отео Љубдрагову лепу кћер не обазирући се нити на њен нити на његов плач. Садржине три епизоде распоређене су у првом делу епа, до места на коме постоји празнина. Ни једна није окончана и не зна се судбина ових ликова.У преосталом делу епа, личности ових епизода се више не помињу. Претпостављало се да је Гундулић намеравао да судбине ових ликова и ових епизода разреши управо у преосталим певањима, а да их је напустио након што се превише у сложеној радњи, у којој се укрштало неколико токова, па је предност дао приказивању и разрешавању важних историјских догађаја. Османов крај у Цариграду је представљен целовито, али је тај део ипак остао недорађен. Епизоде у Осману су наизглед представљале саставни део епске радње, композиционо су спретно уклопљене у њу, иако су од ње стварно биле независне. У њима учествују измишљене личности, које су доведене у везу са реалним ликовима(Османом, Коревским), али се историјске личности и не појављују у њима. Иако су остале недовршене, оне су својим заплетом, необичним судбинама и романтичним преокретима пружале ондашњем читаоцу управо оно задововљство које се од њих и очекивало.57. Гундулићев рад на мелодрамиНикола:Гундулићев рад на мелодрами се заснива на превођењу и преради дела тадашње италијанске књижевности. Сам писац у предговору „Пјесни покорних краља Давида“ помиње своја ранија „младеначка дела“, а у својим личним препискама се касније од тих дела ограђује. Како је сам песник навео, написао је/превео/прерадио десет мелодрама, од којих су сачуване „Аријадна“, „Прозерпина уграбљена од Плутона“, „Дијана“ и „Армида“. Сва ова дела се темеље на пастирским играма или еповима појединих италијанских аутора. Ове драме, невелике по својој форми(поједине садрже само стотинак стихова, па се раније сматрало да представљају фрагменте, а не целовита дела), засигурно су приказиване у Дубровнику. „Аријадна“ и „Прозерпина“ обрађују теме из грчке

75

митологије: „Аријадна“ је преиначен мит о кћери критског краља Миноса и алегорија је овоземаљског и оноземаљског, са бројним алузијама на ондашњи дубровачки политички живот, док „Прозерпина“ тематизује Плутонову отмицу Прозерпине, кћери богиње Церере, римске богиње земљорадње и може се тумачити као алегорија цикличне обнове живота. „Армида“ се ослања на један део Тасовог „Ослобођеног Јерусалима“, а у „Дијани“ се обрађује мит о богињи Дијани, заљубљеној у Ендимиона; пастира и сина Зевса и нимфе, успаваног у вечни сан, који је био честа тема барокних песника. Гундулићеве мелодраме писане су различитим стиловима и строфама, најчешће у виду осмерца или двоструко римованог дванаестерца. Заплети се у његовим мелодрамама темеље на сукобу људског и божанског, па се управо због тога могу тумачити у пренесеном, алегоријском значењу. У одређеном смислу се чак и његова пасторала „Дубравка“ може посматрати као мелодрама: на то упућују њен митски садржај и алегоричност места збивања, радње и ликова.58. „Дубравка” Џ. ГундулићаЗорана:На самом почетку пастир се обраћа звезди „објави, Данице” позивајући је да донесе зору и дан, уједно, заносно слика лепоту и насмејаност природе у очекивању свитања. Дубрава је овде идилична земља пастира и вила, алегоријски то је Дубровник, чију је слободу ова драма имала да глорификује. Гледаоци се обавештавају о прослављању слободе у Дубрави и обичају за тај дан, око кога ће се заплести радња. Радмио дочарава свечану атмосферу празника слободе у Дубрави – замећу се игре, пастирице поју... Затим, Радмио почиње да слави Дубравкину лепоту и позива љубав да ту најлепшу вилу здружи с Милјенком, најлепшин пастиро; када се то привидно не догоди, доћи ће до конфликта.У наредном одељку, Радмио започиње разговор са рибарем, каже му да не слути зло, пита га шта га је нагнало да дође у Дубраву. У низу антитеза рибар хвали прилике у Дубрави, тј. Дубровнику, а куди оне у подручју код Приморја, тј. у приморским крајевима који су, неслободни, грцали у условима млетачке окупације. Млеци су представљени као „срдита звијер”. Радмио позива рибара да дође и да слави са њима слободу, а рибар пристаје и изговара стихове у којима слави дубровачко гостопримство.Појављује се Милјенко који прво презентује идилу у природи, тј. насмејаност природе и блаженство живота у Дубрави. У супротности с благом насмејаношћу природе и свега живог у Дубрави, заљубљени пастир Милјенко је тужан због одсуства, а и због „немилости” своје виле Дубравке, и свој бол изражава у низу хипербола. Милјенков љубавни огањ је толико снажан да је много пута запалио лишће на дрвећу.У тренутку када се састају на сцени Милјенко и Љубмир, Љубмир пита Милјенка зашто тугује. Милјенко као прави петраркистички љубавник тужи због неосетљивости и окрутности „госпође” коју „служи”. Љубмир покушава да га утеши, подсећа га да ће му можда припасти Дубравка јер је он најлепши пастир. У том тренутку, Милјенко је видео Дубравку, и одмах је пожелео да тај његов плам запали и Дубравку.Након овога, писац одмах приказује Дубравку са вилама. У овој сцени имамо пуно певања и плесних наступа, њом се заносно славе зора, цвеће и вилинска лепота. Дубравкина лепота је тако велика и очита да јој не требају украси од цвећа. Иначе, речи „цвијетје” и „цвјета” су толико учестали што дочарава опијеност Дубравке и њених вила тријумфом цвећа у пролетње дане. Очи чији је „зрак” отео Дубравкину душу могу бити само очи Милјенкове; али према поступку уобичајеном у овим драмама он то треба да схвати тек на крају, после перипетија и многих суза.У сцени са сатиром дивјаком песник изазива добро расположење код публике. Сатир је приказан гротескно, али он себе види у позитивнијем светлу, и рачуна да ће Дубравка припасти њему, што је недопустиво, јер он није пастир. Када је наишао Горштак, почињу надметања, узајамна исмевања и не сасвим безазлена вређања двојице сатира која исто тако треба да изазову пуно смеха у публици.

76

И пастир Загорко је приказан као Милјенко, као какав петраркистички љубавник, он уверава љубдрага да је само један милостиви поглед жуђене виле кадар да га храни. Љубдраг је објективни јунак који понекад излази из дешавања и почиње да говори о времену и да критикује друштво. Када је Загорко изашао из сцене, Љубдраг почиње да антитетички износи оно што је било некад („прије”, „у дни моје”, „у моје вријеме”), а шта се тренутно дешава. Он исмева детаље женске моде. Говори како се више не цени лепота, већ мито, тј. злато.У наредној сцени приказан је лик сатирице Јелјенке, сатирове жене. Она јадикује јер је њен муж оставио због Дубравке. У овој сцени нема никакве динамике, лик Јелјенке је приказан као пасиван, после ће се то променити.Битан део је Милјенков разговор са Пелинком јер ту боље упознајемо Милјенка. Гундулић ниже хиперболе, од Милјенковог љубавног жара горе лугови, дубраве, поља, горе и од ње пресушује кладенац, а од његових суза, проливених због неузвраћене љубави, „узраста” исти кладенац. Пелинка на крају разговора обећава Милјенку да ће покушати да преобрати Дубравку да га заволи.Дивјак се прерушава у вилу, преобучен у хаљину од свиле, он бели лице кречом, румени лице дудињама, уста трешњама. Ово је крајње комична сцена, која кулминира када Дивјак намешта фризуру и то му не полази за руком јер му стално из косе излећу рогови. Горштак сатир исмева Дивјака што се прерушио: „грд сатир преобразио у вил се гиздаву”. Насупрот њему, Јелјенка се прерушава у пастира и покушава да врати мужа. Она схвата да се и њен муж прерушио. Дивјак мисли да је пред њим пастир а не да има посла са својом преобученом женом. Јелјенка сад има прилику да очита свом неверном мужу лекцију и да истовремено поправи код њега положај.Гундулић враћа антички поступак deus ex machina, од гласника стиже извештај да је Дубравку отео Грдан, свуда се прочуло да је Грдан богат и да је Дубравка пристала да остане са њим. Милјенко је прво почео да јадикује и то схватио као пораз а затим долази до преокрета и Милјенко ипак одлучује да врати Дубравку, улази у цркву и на лицу му се укаже сјајан знак и би му јасно да су он и Дубравка једно за друго. Оба ова догађаја одиграла су се ван позорнице. Гласник нас обавештава да је милјенко повратио Дубравку.У следећим сценама су описане припреме око свадбе. Грдан пева о гозби. У последњој сцени описан је свадбени обред. Редовник из цркве као симбол слободе пушта птице да слободно полете. Милјенко прилаже маслину, као симбол мира: слобода и мир две су најжељеније ствари у пастирској Дубрави, тј. у Гундулићевом Дубровнику. Загорко на жртвеник богиње слободе прилаже своје уздахе, свој плач и вај. Загорко се, дакле, ослобађа своје неприличне љубави. И у овом свечаном тренутку Јелјенка не може а да не уштине подсмехом племените виле које се „туђијем ресе”, тј. украшавају оним што није њихово.У завршници се стално понављају стихови којим се слави слобода.Никола:„Дубравка“ је драма у три чина Џива Гундулића, писана у римованим осмерцима(са римом абаб) и дванаестерцима(са парном римом), први пут изведена почетком 1628. године. Гундулић је овим својим делом желео да у облику привлачне и пријатне позоришне игре, с једне стране, прослави оно што му је најтешње прирасло за срце – а то је слобода његовог Дубровника – и да, са друге стране, жигоше оно против чега је хтео да се бори – а то су изопачености савременог живота у његовом граду. Још једном, дакле, он је после „Суза сина разметнога“ и после „Пјесни покорних“ желео да на своје суграђане дејствује, да их за нешто усхићује а против нечега огорчује, само што сада то нису више била поетска треперења на тему човековог кајања или на ону другу, Гундулићу не мање блиску, тему краткотрајности људског постојања и ништавности свега што се у њему цени. Да својој публици пружи поезије, весеља и смеха, за чим је она у тренуцима карневалске разузданости неодољиво жудела, Гундулић је изабрао једну нарочито привлачну драмску врсту која је у том

77

моменту већ имала дугу и славну прошлост, и у Дубровнику и другде у свету: то је била пастирска игра, односно пасторала. (Произишла из класичних грчких и римских еклога, то јест лирских песама у дијалогу у којима наступају пастири, она је најпре као примитивна и скромна бинска еклога, постепено се усложњавајући у пасторалну драму, забављала гледаоце љупкошћу и ведрином, поезијом и идиликом. Главни животни проблем у том пастирском свету била је љубав, љубав у почетку обично неуслишена и којој се супротстављају сви: обожавана вила, као и ледена, озбиљна Дијана, богиња женске чистоте, грабљиви и похотни сатири, као и комични, предузимљиви сељаци, али љубав коју иза бурних перипетија увек крунише срећни исход. Као и осећања којима робују и као гестови које чине, као смрт која их привидно сналази и као реч коју изговарају тако је фиктивна и тако идеална и средина у којој се крећу; то је митска земља Аркадија, земља пролећа и цвећа, дубрава и кладенаца, славуја и земље, земља у којој је једина несрећа не бити вољен.) Традиционалним се у овој Гундулићевој пасторали, пре свега, морала чинити већ сама средина у којој протиче радња. Некаква „Дубрава“, која је на позорници дочарана и од које су гледаоци видели само један и стално исти крајичак, шта је било друго, са својим „дубљем“ и својим изворима, са својим „славицима“ и својим цвећем, до само рђаво – може се додати: и хотимице рђаво – прикривена стара, баснословна земља Аркадија, која је, још од античких дана, неизбежно присутна позадина сваке буколске књижевности. Ни главни јунаци Дубраве, који су били становници те нестварне земље, у основи нису се чинили много самосталније замишљени. Једни од њих, и за Гундулића свакако битни, били су пастири и виле, који су у својој Дубрави, према Гундулићевом приказу, дане проводили срећно и у паганској једноставности, слободно и у непомућеној хармонији. Гледаоци њих не затичу у борби за опстанак, већ их од почетка до краја драме гледају како се ангажују у љубави, својој или туђој. Јер и њима је, као и њиховој сабраћи у свим другим драмама ове врсте, љубав прва и основна брига. Друга категорија ставовника Дубраве била је сасвим другачија, може се рећи чак и супротна. Гундулић је, наиме, настојао да у своја дела овог типа уведе и лица из живота, реална или нешто карикирана која ће својом трезвеношћу, комиком или гротескношћу унети живости у радњу и веселости међу публику. Он, пак, није имао бринути о унутрашњим и композиционим начелима по којима се ова врста драме пише – она су већ одавно била позната и њих су се писци круто држали: сузе на почетку, окончање на опште задовољство у срећи, игри и весељу, плесу и песми; у размаку који одваја зору од вечери. Гледаоци су, такође, морали знати да ће у сагласности с тим истим техничким поступцима главни и преломни тренуци свих збивања пасти изван сцене и да ће о њима на позорницу стизати само обавештења. Гундулић је доста добро изабрао основне моменте у радњи који су његово дело могли испунити драматиком и страшћу. За заплет, то су ови догађаји: у дотле сложну и јединствену Дубраву увлачи се неман корупције, и подмићене судије, које имају да одаберу најлепши пар, не додељују Дубравку, према општим очекивањима, Миљенку, већ старом и богатом Грдану, који има новаца да ову бездушну одлуку плати. За расплет је одредио следеће: неправедна пресуда разјарује богове и Леро низом знакова показује народу да он не жели да се то деси и да је Миљенко прави изабраник судбине: правда тријумфује, а пасторала се завршава венчањем Дубравке и Миљенка и игром и плесом. Међутим, ниједан од та два судбоносна догађаја публика није имала прилике да види, већ је о њима само обавештена. Ниједна од епизода у којима су сатири главни јунаци није била органски део радње, свака се могла изоставити, а да се тиме не поремети основни драмски ток. Лик Миљенка се свео на конвенционалну фигуру петраркистичког љубавника који декламује стихове својој бесмисленој патњи и који их, притом, стилизује гомилом стилских и реторских фигура. Лик Дубравке је остајао неухватљив и нестваран; она је упорно била представљана у Миљенковим заносним монолозима и похвалама других ликова, као етерично и скоро надземаљско биће, као оличење чистоте и чедности. У Гундулићевом делу се брзо и лако може препознати утицај Марина Држића. И у „Тирени“ је, као и

78

у Гундулићевом делу, остварен спој идиличног и отменог са једне, и гротескног и комичног са друге стране. Оба делује обилују комичним кошкањима и неприличним заљубљивањима. Поред Држића, може се приметити утицај и за Гундулића незаобилазног Таса: најлепши пастир у „Дубравци“ се зове Миљенко, што није ништа друго до преведено име Тасовог Аминте(од amare=љубити, волети), а најлепша вила названа је Дубравка, што је опет само превод имена Тасове Силвије(од silva=дубрава). Гундулић, такође, понекад преноси читаве стихове из „Јеђупке“, коју су и он и сви Дубровчани знали наизуст. Исто тако, Гундулић је својо „Дубравци“ дао атмосферу неприкривене и, зачудо, не много уздржане сензуалности; доживљај љубави је нимало платонски и без сумње овоземаљски. С друге стране, Гундулић је елегантне и мајсторски срезане стихове „Дубравке“ до презасићености пунио оним испразним домишљањима која су називана сечентизмима (по 17. веку у којем су настајала) или маринизмима, по џамбатисти Марину. Амбиције Гундулића биле су да својом пасторалом подучава, да у њој проводи сасвим одређену тенденцију и да критикује многе појаве у свом граду и свом времену. Цела његова драма, у ствари, без престанка говори Дубровчанима, о њима самима и о граду у којем живе. Само, тај говор није директан и изричит, он је обавијен алегоријом, коју су његови стари гледаоци прозирали у свему и без тешкоћа. Место радње, према томе, представљено као митска и идилична Дубрава представља тадашњи, Гундулићев Дубровник; време озбиљно и тешко, са многим нерешеним питањима. На крају, протагонисти „Дубравке“ су као личности из фиктивог света пастира били, и распознавали су се на први поглед, песникови суграђани и савременици са читавим низом својих карактерних одлика и с целом једном поворком својих специфичних невоља. Од прве до последње сцене, његова драма и није друго до заносна кликтава химна слободи, и то не слободи уопште, већ слободи његовог града, његове „Дубраве“ која је срећа свих суграђана. Горд на своју властеоску крв, поносан на место које његова класа има у управљању судбином Дубровачке Републике, и до сржи прожет уверењем да је за све једини спас у очувању реда ствари какав је у Дубровнику био одвајкада, Гундулић је своју поезију стављао у службу своје искључиве, уске, класно ангажоване мисли. Хваљена некада врло много, и преко своје стварне вредности, „Дубравка се у наше време оцењује с далеко више уздржљивости – њено је значење сада углавном историјско. 59. Сузе сина разметнога, Џиво ГундулићНикола:„Сузе сина разметнога“ је религиозни спев Ивана Гундулића у којем обрађује тему греха и покајања. Као подлогу за своје дело користи библијску параболу из Јеванђеља по Луки о разметном сину који је проћердао иметак свог оца. Гундулић ту параболу мотивски допуњује и надограђује: у библијским стиховима, за разлику од „Суза сина разметнога“ нема помињања телесног сагрешења, односно љубави према жени. Композиционио, дело је подељено на три дела, три плача: сагрешење, спознање и скрушење. Испевано је у секстинама, а стих је осмерац са римом абабцц. Испевано је у првом лицу, од стране лирског субјкета, с тим да се повремено појављује и свезнајући приповедач како би најавио монолог главног јунака. Гундулић употребљава уобичајене барокне теме и мотиве(које повремено развија у шире песничке слике): свест о сопственомо греху, покајање, свест о пролазности живота, неопходност спознаје Божије величине, итд. Први плач – „Сагрешење“ – доноси казивање главног јунака о Божијој промисли и о греху уопштено; да би постепено прелазио ка исповести о сопственом гресима, односно о трошењу иметка свог оца на опијања и блуд. Говори о жени која га је на то навела, прекрасне лепоте, али рђавог карактера. Долази до низања контраста: прво се говори о великој физичкој лепоти жене, а затим о њеној бесрамности и лажљивости; лирски субјект супротставља приказ удобног живота чак и слуга свог оца са својим трагичним положајем – остављен је од свих, разорен и материјално и духовно. Једино што му преостаје је кајање због својих грехова. Други плач, насловљен као „Спознање“, на свом почетку доноси мисао о Богу и његовој

79

величини. Песник поново ниже антитезе, овог пута развијајући још једно барокно опште место – мисао о пролазности. Све пролази и умире, док ће само достојни завршити у Рају.У последњем, трећем плачу, свезнајући приповедач говори о чудима свемогућег Бога и о његовој милости; о награди коју грешник добија за покајање и прочишћење. Грешни лирски субјект размишља о проблемима морала и пролазности, свестан је свог греха. Одлучује да се врати оцу и да га понизно замоли за опроштај, што и чини. Отац му опрашта, захваљујући Богу због повратка сина, а њега самог облачи у белу одећу, што симболизује прочишћење главног јунака.Зорана: Ово је религиозно-рефлексивни спев који обрађује параболу из Јеванђеља по Луки о блудном сину. У спеву наилазимо на барокне мисли о краткоћи и пролазности овоземаљског света и добра, покајању, о људским пороцима, смислу вере и покорног живота и др. Спев је испеван барокним строфама – осмерачким секстинама. Барокан је и израз – китњаст, тада нов у дубровачкој поезији. Затим, имамо специфични песнички израз, досетке, сентенциозност. Фабула је стављена у други план, тежиште је у сликању психологије главног јунака, Гундулић инсистира на душевним стањима и рефлексијама.Ово дело писац је поделио на 3 плача. Први плач носи наслов „сагрешење”, почиње латинским цитатом „Живећ беспутно просу имање своје”. Ово цело певање дато је у прошлом времену, ретроспективно се приказују догађаји (исповедни монолог). Презентује се грех главног јунака али се изриче и критика блуднице (мизогински елементи – узрок сагрешења је жена) чији портрет је преузет из петраркистичког дискурса. Ту се говори о погубној лепоти жене, љубавном заносу, утицају жене на заљубљеног мушкарца и његовом преобраћењу; лирски јунак моли Исуса да му опрости; цело певање дато је кроз контраст; одбачен је од своје љубавнице, као суви цвет обрео се у планини, окружен зверима, земља му је постеља, камен узглавље; описује женску лепоту – златан прамен посред чела, очи су јој као Сунце, лице бело и румено, кад хода као да плеше или игра; њена лепота је добро замаскирана старост – она је увела, жута, пегава, мртвацима сече косу да би своју улепшала; речи су јој као мед, а у ствари отров, једно мисли, друго ради, вара, издаје и лаже; зарад њене љубави је почео да носи свилу, кадифу, цвеће. Поента је врло упечатљива – да се све планине и горе, реке и мора у злато претворе не би ни десети део женских потреба задовољили. Други плач носи наслов „спознање”, почиње латинским цитатом „Дошавши себе”. Други плач је у садашњем времену, пореди прошлост и садашњост. Ово је стилски најбољи део, имамо рефлексије о ништавилу овог света, о неизбежној смртности и пролазности свега. Ту се говори о јунаковом поимању свог грешног живота, јавља се мотив жеље за искреним кајањем. Отишао је из свог дома у гору да га звери поједу, али и оне се плаше величине његовог греха; женска лепота, испразност и таштина; жена уме да раздвоји најбоље другове, супружнике натера на прељубу, градове у пепео претвара; крши људске законе Богу; подсећа себе на лептира ког неодољиво привлачи светлост светиљке која га на крају убије; спознао је да су златне власи које је некада миловао сада љуте змије које његово срце уједају, из њених сјајних очију муње избијају; све што човек види пролазно је и пропадљиво; низ строфа које кроз антитезу говоре о односу живота и смрти; у смрти су сви једнаки; остају молитва и кајање. Трећи плач носи назив „скрушење” и подсећа на молитву, испуњено је религиозном атмосфером. Почиње цитатом „Оче, сагреших, и већ нијесам достојан” и дат је у будућем времену. Замишљен је дијалог са оцем у тренутку покајања. Дијалошки карактер ставља драмски акценат делу. Главни јунак у гори јеца и плаче; од његових вапаја је све занемело; моли оца да му опрости и врати се кући („ћаћко згријеших”); отац га прима, љуби, одева и даје прстен.60. Дубровачке анонимне комедије 17. века (анализа једне комедије по избору)Никола:

80

Анонимне комедије, само је двема од једанаест комедија познат аутор. Негативно су оцењиване по својој вредности, првенствено због упоређивања са Држићем и контаминације поетичких начела ерудитне комедије. Основне особине ових комедија су наглашено локални карактер и локални језик, који је умногоме одликовао ову комедију. Комедија 17. века је писана у прози, народним језиком. Хумор постаје лакрдијашки, честе су псовке и туче на сцени. Наслови такође упућују на локално фиксирање. Проблем ауторства: једно време, аутор готово свих комедија се видео у Петру Канавеловићу, што је касније одбачено; поједине дубровачке комедије 17. века су, несумњиво, настале као заједничко дело више аутора. Међутим, нису нам непознати само аутори тих комедија, од почетка су испитивачи били лишени и свих осталих података у вези са њима, као што су тренутак настанка и први излазак на сцену. Пишући ове комедије, дубровачки комедиографи су имали два традиционална ослонца: један домаћи – у дотадашњој дубровачкој књижевности, и други, страни, али освештан давнашњим угледањем и осећањем блискости, па стога и као домаћи – у италијанској књижевности. Дубровачка комедија 17. века је по својој суштини стара и наслеђена ерудитна комедија, али у много чему измењена и прилагођена новим укусима и другом времену. Она, додуше, више нема пет чинова(колико их је било у доба ренесансе) него само три, и то редовно, у свим случајевима(осим у трагикомедији „Вучистрах“, где их је четири). Њен текст је писан и глумци су га боље или лошије учили напамет и потом репродуковали на сцени. И даље је то комедија типова – као што су комични и шкрти старци, разуздани и расипни синови, досетљиве или прождрљиве слуге и преслободне служавке, конфузни педанти и разметљиви јунаци, али уз њих, и заједно са њима, радњу творе и неке познате маске комедије дел арте. Као и у ранија времена, те комедије изводе млади људи који су одреда Дубровчани, и сви из познатих и виђенијих породица, грађанских или племићких, и сваки са својим редовним занимањима од којих живе. Они су организовани у дружине, које се сада зову „Плодни“, „Разборни“, „Недобитни“ или према социјалној структури чланова: „Дружина лазаринска“ или „Дружина пучанска“. По схватању комике и осећању смешнога, ове комедије се битно одвајају од ерудитне комедије 16. века. Њихов смех је одвећ гласан и неретко груб; он не избегава претераности било које врсте и много пута се рађа из вулгарности и опсцености; у њему царује бурла, то јест крупна и сирова шала, а не фина и брижљиво тражена досетка. Упоређен са хумором ренесансних комедија, који делује кудикамо уздржаније, јер га контролише осећање мере и склада, овај распусан и неодмерен барокни смех је свакако плићи, простији и драстичнији. По својој суштини, барокна бурла ових комедија далеко је ближа великом смеху фарсе, који је такође груб и циничан него на комици ренесансне ерудитне комедије. Много пута у барокним дубровачким комедијама поновљена је историја распусног младића који је дубоко утонуо у недоличну љубав с „аманцом“ и кога отац „спасава“ женећи га часном девојком, наравно, пошто је претходно дугим и вештим ценкањем ишчупао позамашни мираз; у основним цртама та историја репродукује мотивске оквире чувене библијске параболе о блудном сину, а у дубровачкој комедиографији њу је најпре својом трећом фарсом пред гледаоцима извео Наљешковић, да је после њега, својим „Дундом Маројем“, широко развио и богато доградио Марин Држић. Личности у комедијама 17. века, као и личности Држићевих комедија, воле да говоре у сентенцама, у изрекама, у пословицама, али оне притом само више пута понављају оно што су већ пре тога рекле Држићеве личности. (сад само недостаје анализа неке комедије )Зорана:Старац Климоје, комедија1.сцена: Старац Климоје, који је угледан властелин, говори о љубави која се уселила у њега. Од тада нема памети. Долази Тиквулан, његов слуга, Климоје га пита да ли може да му среди сусрет са Маром Славицом (славиц – славуј)...

81

61. Поезија Џива Бунића (анализа песама по избору)Дејан:„Прилјепа Јелена стара пред огледалом”(прим. З.В. – мало погрешна анализа, видети моју анализу! Нема никаквог дијалога...)Писац је инспирацију за ову песму пронашао у Хомеровом епу. Песма представља монолог Хелене, али тај монолог је посебна врста монолога. Заправо, то је Хеленин дијалог са својим одразом у огледалу. Хеленина самоћа се потврђује у дијалогу са прошлошћу. Њена осамљеност узима особен вид дијалога са Парисом. Присутна је та неподношљива тежина кривице која лежи у прошлости, односно у простору који се не може више досегнути и исправити.„Убирај диклице”Песма говори о лепоти. Овде се пролеће манифестује и као симбол пролазности и младости, наговештава се пролазност младости, посебно барокна бизарност у директном нескривеном обраћању, нескривеном извештавању о судбини те садашње „диклице”, тј. девојке. Постоји наговештај пролазности у првом стиху у речи „дочим”, на тај начин се инсистира на хитности и неухватљивој брзини протока времена.„Лептиру сличан си мени”Лирски субјект у песми приказан је кроз лик лептира који је усмрћен погледом. Јачина тог погледа у песми се потврђује мотивом свеће као смрти која привлачи. Приказ драге посредно је дат, коришћењем свеће која представља спој опасности и привлачности, што нам је барокни спој. Чињеница да се лептир опредељује за лице драге успоставља њену аналогију са свећом, а истовремено је афирмише на вишем нивоу постављајући је као кулминативну тачку. Лептир служи и као аналогија и паралелизам за самог лирског субјекта у његовој свести. Потенцира се трагичност лирског субјекта у немогућности да и у смртним часовима, дакле, у тоталитету свог живота, уклони дистанцу између себе и драге. Зорана:О снјежанеРима: аа бццд (б, д – дуги стихови). Песма је надахнута путеном лепотом жене. У форми је обраћања женским прсима. Тек барок афирмише телесну љубав, након петраркистичке платонске љубави. О женским прсима се пева топло и нежно. У песми варира мотив белине прса – „снјежане”, „бијела снијега”, „бијела од млијека”, „од снијега лијепе горе”, „ке су од стијене”, „снјежни се пут находи”. Песма постиже ефекте разбијањем стиха у два кратка и један дуг, наизменично, углавном је дуги стих осмерац, два испред и два иза се разбијају. То доноси ритмичност, песма као да тече – госпођа је обљубљена – дакле, веће постоји потпуна, чулна љубав (то пре нисмо имали). Прсима се придаје важност, оне су радост за лирског субјекта. Има врло лепих, нежних стихова, нарочито због ритма песме – прси су река од млека, по којој лирски субјект жели да плови, и где му се душа весело жели утопити од сласти и милине. Као што видимо, нема жалопојки као код петраркиста, у љубави се ужива. Описује се и крило драге. Прси драге се пореде са перивојима (ваљда, вртови) у којима се младост лирског субјекта смрсила. Очи добијају хвалу, као и уста – али нису ништа наспрам груди. Управо су очи и уста били најбитнији елемент женске лепоте, али овде се то прса. Крај је обраћање драгој, њено име Љубица може се тумачити са етимолошког становишта, повезује се са речима „љубав” и „љубити”, лирски субјект је пита зашто је скрила оно што он хвали, што се постидела. То је као неки позив, кроз песму, да открије прси. Или, можда драга није навикла да се тако директно говори о њеним прсима.Прилјепа Јелена стара пред огледаломЈелена је у књижевности симбол лепоте, због ње је избио тројански рат, у песми је стара и разговара са огледалом. Огледало је иначе, барокни мотив, симбол одраза, дупле слике. Јелена се пита да ли је

82

то она, сада је старица, а некада је читава Азија због њене лепоте страдала. Јелена се пита о свом идентитету – ако сам то ја, где су оне очи и коса? Шта је то учинило да толики људи страдају? Шта је права вредност – лепота је варка – мотив варке, сна, илузије такође припадају бароку. Она зове Париса да види шта је људска лепота – како је то илузија. Али због те илузије је страдало много људи. Да је била овако стара и ружна када ју је Парис видео – не би било ни тројанског рата. Млади и луди горе љубавним пламом, и то се некако угаси – али није могуће вратити прошлост и угасити пламен Троје. Односно, због њихових хирова страдала је читава цивилизација, а није могуће изменити то што се одиграло. Тема пролазности је честа у бароку.Врху смрти богољубнеОво је типична барокна песма, реч је о рефлексивној песми. Лирски субјект поручује да остане у памћењу да је живот варка. Вихор – заметне се, изокреће по целом свету и мине; плам – узгори и оде до врха неба, па се сам угаси; сена – стално следи, али у тмини се не види па и не постоји; сан – у сну се све чини стварним, али кад се пробудиш то је лажно; магла – све покрије, а кад дође сунце, она нестане. Ништа – све је ништа, све се ниже – за даном ноћ, за летом зима – све пролази. Поступак: У прва два стиха набројано је шта је живот – а онда се у по два стиха свака ствар појединачно одређује. За све карактеристике живота (сен, сан, магла, ништа...) важи исто: учине се истинитим, свепрожимућим, а онда се покаже да постоји и друга страна – да је свет варка, противречност. Све пролази – меланхолично осећање. И ова идеја је барокна.62. Мелодраме Џона ПалмотићаЗорана:Џоно Палмотић је најплоднији писац мелодрама, пре њега мелодраме су писали П. Примовић и Џ. Гундулић, али Џ. Палмотић их је надмашио разноврсношћу тема и богатством садржаја. Познавао је савремене италијанске мелодраме, овладао је новом сложеном драмском техником (сложена позорница, низ нових ефеката, координирање текста, музике и игре). Преузимао је теме из античке митологије и књижевности: из Овидијевих Метаморфоза настале су „Аталанта” и „Натјецање Ајача и Улиса за оружје Ахилово”, из Овидијевих „Хероида” настала је „Елена уграбљена”, из Вергилијеве „Енеиде” настале су „Лавинија” и „Дошастије од Енеје к Анкизу ”. Други извор су му романтичне епизоде италијанских ренесансних епова Ариоста („Алчина”) и Таса („Армида”), које су својом драматичношћу биле погодне за мелодрамску обраду. Затим, теме је преузимао из псеудонационалне историје: Даница, Цаптислава, Бисерница. За мелодраму Павлимир грађу је преузео из домаће историје – Летопис попа Дукљанина (фабула о изгнанству краља Радослава у Рим и повратак његовог потомка Павлимира, оснивача новог града Епидаура), легенда о св. Илару, Краљевство Словена од Матеје Орбина. Без обзира на порекло тема, у његовим мелодрамама бело је алузија на реалан живот, израза родољубља и осећања „словинства”, величана је слобода Дубровника, хваљени су његово устројство и мир, било је помена стварних историјских збивања, размишљања о великим барокним темама. Његове мелодраме су писане у стиху, језик је презасићен обиљем стилских фигура, уочљив је утицај усмене поезије (слике, обрти, јунаци), изводиле су их аматерске дружине.Павлимир је права дубровачка мелодрама заснована на локалној традицији и словенској легенди. Састоји се из пролога који говори град Епидауро и 3 чина која су подељена на сцене. Драмска радња заснивала се на познатој легенди о Павлимиру, оснивачу Дубровника (Летопис попа Дукљанина). Писац је познавао италијанску верзију ове легенде (М. Орбин, Краљевство Словена) и локалну дубровачку легенду о св. Илару.Драмски је обрађена завршна епизода из историје о прогнаном словенском краљу Радославу који је бежећи од сина Часлава доспео у Рим. Из брака са Римљанком имао је сина Петрислава, а он сина Павлимира. Пошто је убијен Радослављев прогонитељ позвали су његовог унука желећи да им буде краљ. Павлимир је прихватио позив и кад је са бродовима већ био близу словенске обале Јадрана,

83

бура га је натерала да се искрца у луци Груж. Ту историју ретроспективно је исприповедао Павлимир, почео је од изгона Радослава. На ову историју надовезала се традиција о злом натприродним силама, духовима и вилењацима који (као у народним песмама) спречавају да се подигне град. Побеђује добро, и та победа мотивисала је Епидаурово пророчанство да ће краљ Павлимир подигнути Дубровник. Радња је смештена у далеку прошлост, у време оснивања Дубровника. У драмску радњу смештена је прича о љубави између Павлимира и Маргарите. Изриче се хвала Дубровнику (устројство, живот, слобода, добра влада, добри закони, мир и склад), писац исказује своје дубровачко и „словинско” родољубље. Имамо понављања читавих строфа, стилизоване игре, алузије на временски блиска и актуелна веровања (страдање св. Павла код Мљета), на реалне локалитете и просторе, на легенде о местима – то је све обједињавало далеку прошлост и садашњост. Приметан је утицај Османа (супротстављање исламског света хришћанском, паралелизми у представљању владара низом камених статуа, дочаравање паклених сила). Ово је национална драма.Укратко препричан одломак који нам је по програму:На почетку Срђ и Павлимир разговарају о постанку Дубровника и Павлимировом пореклу. Павлимир ретроспективно говори о историји. Срђ говори о Павлимировом пореклу и хвали Радослава који се издвајао међу витезовима по врлинама и изгледу. Изражава срећу што је Павлимир ступио на земљу где је стајао пустињак Илар (по легенди, светац који је ослободио становнике Епидаура од страшног змаја Воаза). Затим имао говор пастира. Први пастир говори како ће нићи град, говори о постанку Дубровника, да ће Павлимир подигнути Дубровник. Затим, пастири певају оду Дубровнику. Место где се подиже Дубровник – дубрава, подиже се на пепелу Епидаура, то јест на месту где је некад био Епидаур. Дубровник ће бити украс свих далматинских градова, живеће вечно. Први пастир говори о месту где ће Павлимир подићи град. Други пастир говори како ће град имати добре законе, добре зидове који ће бранити град „али ако их Вишњи не брани добар се почетак не може зазвати”. У следећој сцени Дубровник је већ никао, пастири му певају оду, онда имамо еденски амбијент. Помиње се Епидаур на чијем пепелу је никао Дубровник. Набрајају се остали градови и констатује се да је Дубровник најлепши од свих тих градова (дат је каталог градова), Дубровник је украс свих градова и украс Јадранског мора. Слави се Дубровник у путем дивљења осталих народа (што даје објективност). Црква ће се сазидати и тако ће славити Павлимира.Никола:Мелодрама „Павлимир“ ннје типично дело у односу на претходне дубровачке мелодраме. Ово дело, са неочекиваним садржајем, је права дубровачка мелодрама заснована на локалној традицији и на словенској легенди. Играли су га исти извођачи који су представљали „Аталанту“, једно од претходних Палмотићевих дела ове врсте. Драма се састојала од пролога који је говорио Епидауро град и три чина подељених на сцене; испевана је у полиметрији(четверци, петерци, шестерци, седмерци, осмерци) која је, по свему, била у најтешњој вези са мелодијама и имала је 3687 стихова. Драмска радња се заснивала на познатој легенди о Павлимиру, оснивачу Дубровнка, која се налазила у старом спису познатом под називом „Летопис попа Дукљанина“. Палмотић је познавао италијанску верзију ове легенде коју је Мавро Орбин објавио у књизи „Краљевство Словена“. Поред тога, користио је традицију о разарању Епидаура и стварању Дубровника уз локалну дубровачку легенду о светом Илару. У „Павлимиру“ је драмски обрађена завршна епизода из „историје“ о прогнаном словенском краљу Радославу који је, бежећи од сина Часлава, доспео у Рим; из брака са Римљанком имао је сина Петрислава, а он сина Павлимира; пошто је убијен Радослављев прогонитељ, „словински бани“ позвали су његовог унука желећи да им он буде краљ. Павлимир је прихватио позив и када је са бродовима већ био близу словенске обале Јадрана, бура га је натерала да се искрца у луци Груж. Ту „историју“ ретроспективно је исприповедао Павлимир. Почињао је од

84

изгона Радослава „који влада словинске ове све државе“. На ову „историју“ надовезивала се традиција о злим натприродним силама, духовима и вилењацима који, као у народним песмама, спречавају да се подиже град. У споју са њом, Палмотић је нашао драматичну окосницу за ово дело. У борби између злих сила (краљ Строгор, Тмор, Снијежница, вилењаци), које су осујећивале Павлимирове добре намере, односно између зла и добра, симболизованог у побожном пустињаку Срђу, Павлимировом заштитнику, у Дубравку и племенитим пастирима, победило је добро. Та победа је мотивисала Епидаурово пророчанство да ће „краљ Павлимир... од скора бијеле мире подигнути“, то јест Дубровник. Ова драма која је радњом смештене у далеку прошлсот, у време оснивања Дубровника, била је вишеструко везана и за доба у коме је написана. Оквир радње, драматично осујећивање Павлимира да подигне град, романтична мелодрамска прича о љубави између Павлимира и Маргарите, мешање реалних и натприродних сила и др. обезбедили су Палмотићу могућност да химничним стиховимавелича слободу Дубровника, створили су могућност да хвали његово устројство и живот(добру владу, добре законе, мир и склад), сједињено романско-словенско порекло, лепоту дубраве, вековима чувену морнарицу, традиционално гостопримство. Створили су му простор да искаже своје дубровачко и словинско родољубље. Оквирна радња је омогућила да аутор барокним контрастима(пева о жени као узроку страдања, али о чистој љубави између двоје племенитих, Павлимира и Маргарите), сценским ефектима, многим хоровима, који понављају читаве строфе, стилизованом игром и др. испуни очекивања оновремених гледалаца да уживају док посматрају представу, а да им у исто време упути озбиљне поруке и мисли уобичајне за контемплативног човека тог доба(о пролазности, о правој вери, о слободи, о снази неписаних закона...). У „Павлимиру“ је било алузија на временски блиска збивања и актуелна уверења, на реалне локалитете и просторе, на легенде о местима. Такве алузије су обједињавале далеку прошлост и садашњост. Све Палмотићеве мисли и осећања која су имала реалне изворе и која нису исказивана преносним (античким или витешким) сликама доприносила су посебности „Павлимира“. 63. Игњат Ђурђевић, Уздаси Мандалијене покорницеЗорана:Ово је религиозно-рефлексивни спев (дело побожне садржине). Обрађује тему покајања. Спев је посветио Змајевићу (мецена). Обраћа се читаоцу, помиње своја ортографска решења, итд. Дело је компилација заветне приче из 3 јеванђеља (Лука, Јован, Марко), уз то допуњено легендом да је јунакиња отишла у пећину да окаје грехе. Форма је уобичајена, стил је барокни. Има 8 певања. У делу постоји доста контраста (описивање женске лепоте и блуда у оквиру моралистичког певања о духовној величини признавања греха, преображаја и покајања). Превазиђена је маринистичка поетика изненађења. Ову тему пре Ђурђевића обрађивали су Ветрановић, Наљешковић, Бунић, Палмотић. Мандалијена се покајањем искупила за младалачке грехе и доживљава преображај у сусрету са Христом. Велика досетка – у оквиру религиозне теме пева се о блуду, љубави, телесној лепоти, уживањима. Могао је следити пример Џ. Гундулића (Сузе сина разметнога). Мандалијена ретроспективно приповеда уздишући о свом грешном животу. Ђурђевићеви уздаси су разуђенији у представљању свих фаза од греха до покајања. Његове сложене рефлексије доприносе оригиналности (шта је Бог).Спев је посвећен Вићенцу Змајевићу, то јест ономе који је волео дело док је још било у рукопису и који је омогућио да се штампа. Следећи део посвете намењен је читаоцу. Овде он износи чињеницу да Словени немају своју ортографију (правопис) већ пишу латинским писмом, а свако то чини различито. Помиње Џама Дубровчанина који је радио на овом проблему али је прошао слично као Платон са својим делом Република – неко га је оспоравао неко прихватао а нико наследио. Наводи конкретне промене које је унео у своје дело нпр. стављао је надредни знак да би означио скраћени облик заменице ка- која. Говори о граматичким изменама, на пример „он ју жуди” а у ствари је „он је

85

жуди”. Каже да је свако дело које изађе из штампе а буде похваљено наиђе на завидљивце који настоје да му ту славу помуте. Замерају му што његова Мандалијена говори учене теолошке речи које се само у школама и књигама могу наћи а она је притом и жена (неука). Он каже да њена вера у исуса даје тако мудре речи. Такође су му замерили што ово дело није чисто духовно јер пева о њеном љубавном животу. Он каже да управо у тим стиховима лежи поука моладим девојкама да се уклоне из лошег друштва и да се одрекну лоших навика, и најзад да се покају за своје грехе. На крају напомиње да у је у делу записао (објавио) и неке своје љубавне песме које није спалио приликом одласка у Рим. Каже да ће ускоро изаћи из штампе и његов „Салтијер словински”. Својим делом исказао је неумерену љубав према словенском језику, народу и земљи. Уз то додаје да је дело пожељно више пута прочитати.Дело има 8 певања или „уздисања”: у спознању, сповиједању, погрђењу, напаствовању, размишљању, пожаљењу, љубљењу и уживању. (нама су обавезни одломци: штиоцу, уздисање прво – у спознању, уздисање друго – у сповиједању и уздисање осмо – у уживању).На почењтку он моли Богородицу да му помогне и надахне га да заврши започети посао.Он хвали Богородицу а њему ће сва слава бити ловоров венац којим ће бити овенчан у рају.Спознање: Мандалијена је у немилосрдном окружењу. Природа је застрашујућа и одасвуд вребају звери. У пећини, окајавајући своје грехе, она је попримила изглед природе: од реке непрестано рони сузе, као што вихор биље планине тако и она бичује своје тело, тмина јој је потпуно избледела лице, уста су јој налик на љубичицу, отрова на сузама изморена жеђу. Она личи на перивој који је уништила „зла година”. Онај ко окајава грехе огрезао међу људима личи на звер а кајући се међу зверима поново ће човек постати. Прогони је савест и снови о паклу. Говори о грешности човека, алудира на Адама и Еву, Каина и Авеља, потоп, ратове, земљотресе.Сповиједање: Своју судбину испричаће зарад других девојака да се сачувају од греха и неискрених другарица. Она је са сестром Мартом и братом Лазарем рано остала без родитеља. Беше богата и млада те брзо заволе игру и плес, научи лепо да говори и пише, да свира и пева и угађа другима читајући им с лица жеље и карактер. Није волела никог одређеног већ све и свакога. Међу њеним другарицама нађе се једна искуснија која у њој пробуди таштину. С њом је стајала на прозору и посматрала удвараче, а она јој је говорила шта воли, за чим жуди и из које је породице. Њихов љубавни пламен може разгорети ако се понекад осмехне или уклони са прозора. Рече јој да је она као цвет који ће брзо свенути ако га неко не убере. Мандалијена се чувала народских прича а заборавила је да Бог све види, чује и зна. Догоди се да из Египта дође младић снажан, вредан, леп који је био брат њене другарице. Она се заљуби у њега као и он у њу. Она сада жали што је тада изгубила своју част и одаје похвалу девојачком стиду као највећој врлини коју је она изгубила. Народ је прозвао грешницом и протерао, а брат и сестра је жале. Али једино Бог може све опростити.Уживање: Она није умрла јер они који чине добро не умиру. Бог је све што постоји. Јавља се мисао о Светом Тројству: живи живот, из живота живот и оживитељ.И сам писац каје своје грехе да би могао да воли Бога у свој својој слави.64. Љубавна поезија Игњата Ђурђевића (анализа песама по избору)Дејан:„Љувено уживање”Лирски субјект исказује неверицу што је дошао тренутак остварења љубавног чина са вољеном особом. Чак, постоји једна ретроспекција, моменат сумње, да ли га је опет преварио сан. Лирски субјект отклања те сумње, али пре тога исказује жељу у исхићењима, сластима које доживљава, да се халуцинација не заврши. Онда наступа похвално представљање драге, лирски субјект презентује њену телесност, али он ту телесност открива кроз свој доживљај тј. контакт са њом: „Ово ’е лице ке с

86

погледа/ стави крила мој пожуди;/ ово су оне усти од меда / гди се у ружах љубав блуди.// Ово су оне прси од снијега / воће од рајскијех перивоја!/ ово’е лјепос тијела онега/ у ком живе душа моја.”Барокни елемент у песми је пре свега неумереност жудње, та неумереност се огледа у сталном обнављању потражње и сталном издизању циља ка коме се хода. Осим тога, барокна неумереност е препознаје и у немогућности да се исцрпи извор пожуде, да се исцрпи сама тежња и потреба „Све што уживам није ми дости,/ иза сласти слас ми је дража;/ исти обилнос твојих милости / већи у мени плам узмнажа.” Барокно је и инсистирање на ватри, тј. пламу као нечему што подстиче и уноси динамику. Мотив смрти који се спаја са љубавним моментом је дефинитивно барокни поступак. Лирски субјект једино у смрти види завршетак и врхунац тог наслаживања. Поређење се остварује кроз паралелизам – лирски субјект наводи пример спајања у природи, на пример, трава је у блиском контакту са земљом, лоза са дубом, тако је и сâм лирски субјект „грли” своју драгу. Дакле, указује се на посебну присност, готово телесно јединство. Слика природе у овом пасажу дата је као нешто дивље, динамично, као нешто прождируће (али ово је, наравно, смелији вид тумачења – by Deki). И Ђурђевић има чест поступак да основ, жижу свог бића постави у тело вољене - „Усти лијепе и љувене, у кијех живе срце моје” (песма „Усти лијепе и љувене”) и „Ово’е лјепос тијела онега/ у ком живе душа моја” („Љувено уживање”).„Згода љувена”Прво, представља нам се ноћни амбијент. Ноћ је у књижевности архетипска фаза, у стварности је то доба кад људска врста спава, у фикцији у случају будног стања лирског субјекта, ноћ најављује онеобичено збивање и омогућава га. Песма није традиционално љубавна, драга је неко с ким је лирски субјект претходно остварио неки контакт. Лирски субјект долази до драгиног прозора и уместо топоса сусрета иаммо нешто неочекивано, лирски субјект налази лист на коме је исписана драгина порука. Будући да је ноћ, лирски субјект је био онемогућен да прочита ту поруку. Као што је наговештено, ноћ најављује неко необично збивање. Суштина песме је, дакле, у неочекиваној згоди. Појављује се свитац који разрешава дилему. Цело збивање је остављено у некој недоречености, у том смислу да не упознајемо целовиту ситуацију лирског субјекта и вољене. Ми на пример не знамо зашто је вољена спречена да се појави него је била принуђена да писмом одмени своје присуство. И у таквом контексту појава свица има резонерско дејство. Та појава је толико неочекивана да јој се мора одати култна захвалност.Зорана:Разумном штиоцу пјесанПесма је посвећена читаоцу, и то је уводна песма – поручује читаоцу да прихвати збирку младог песника. Песник се обраћа читаоцу и налаже му да док чита његове песме, обрати пажњу и има у виду пишчеве године. Песник је скроман по питању вредности својих песама. Моли читаоца да не буде оштар, и не узме за зло грешке, већ му да наук, а што погреши – да му опрости. Каже да су песме (збирке које ће следити) остаци песама које је спалио кад је ишао у Рим. Сложио их је у збирку коју дарује читаоцу, да се не би, тако одвојене, расуле и изгубиле. На читаоцу је да ради са песмама шта жели. Чак и да их спали, песмама ће бити драго, јер ће бити са својим сестрама (то јест са песмама које је већ спалио). Али ипак мисли да ће читаоци лепо примити те песме. У почетку је нешто ново, а касније узри. Ускоро ће песник донети донети нови, зрелији дар своје уметности. И не говорећи друго, само ће још рећи, да „првине”, оно што је младо и Бог воли – то јест почетницима се опрашта грешка.Освјетљава се госпођи шпотноОво је типична барокна љубавна песма. Наиме, лирски субјект објашњава својој драгој (Љубици) да није једина у његовом срцу ( као што је неминовно у петраркистичкој поезији) и да не треба да се вређа због тога. Она му јесте драга, али не може од њега да очекује да не воли и друге (!!!). У

87

ренесансној петраркистичкој поезији, драга је на неприкосновеном првом и јединомместу, обећава јој се служење до краја живота, заклиње се на верност.У првој строфи лирски субјект зна да ко не следи жене (ко их не воли) или има срце од стене или га уопште нема. У другој строфи каже да не треба следити само једну жену, треба волети и остале. У 3.строфи каже да је срце вредно и велико тек када служи многим женама. Ово је, дакле, друго схватање љубави и слободе. У 4., 5.,6.строфи лирски субјект наводи примере из природе који говоре у прилог његовом схватању – лоза се хвата сваког дрвета да се ослони, лав не иде у гори да пије на истој води, месец не изводи само једну звезду, река тече у море, небо свој зрак даје свима... У 7.строфи лирски субјект се обраћа драгој, желећи да јој укаже на своје схватање љубави – пита своју драгу, Љубицу, зашто се љути што воли и лепу Сунчаницу. Дакле, претходни стихови су имали јасну намену, увод су за обраћање Љубици која је љубоморна. У 8.строфи лирски субјект објашњава да су му драге подједнако обе девојке, и каже Љубици да ме треба зато да мисли да је он не воли. У 9.строфи каже да док љуби Сунчаницу мисао лети на Љубицу и обрнуто (чудан неки момак овај лирски субјект). Оне су здружене његовом љубављу (10.строфа). Обе љуби, као да једну љуби, подједнако (11.строфа). Она треба да схвати да јој ништа није ускраћено тиме што су њих две, не треба да јој завиди. У 12.строфи лирски субјект се обраћа драгој и каже да може да га криви, онда када јој буде посред крила, а друга га буде занела. Ваљда, када буде са њом у нежности, а неком другом опчињен.Посила слика своју госпођи(посила – послати) У форми је обраћања драгој особи, песма је као писмо које уз слику шаље лирски субјект драгој. Дакле, шаље јој слику (скицу нацртану). Песма је уметнички израђена на ефектима преокрета, изненађења. У другој строфи јавља се мотив мртве слике, али мртав је и лирски субјект који живи у телу драге. У 3.строфи он је моли да не љуби слику, да он не би завидео самом себи (на слици). Поручује јој да ће брзо доћи (4.строфа). Каже јој да чини што хоће од слике али нека каже да јој је драги привржен (5.строфа). Његова слика је код ње, али је и његова душа са њом (6.строфа). Када би саставила слику и душу, оживела би његову личност – а он би постао слика, јер нема душу (7.строфа). Ово је прокрет, то да слика постане човек, а човек слика имамо у чувеној Вајлдовој књизи „Слика Доријана Греја”.65. Сузе Марункове, Игњат ЂурђевићНикола:Најуспелији Ђурђевићев комични спев биле су „Сузе Марункове“. Испеване су у секстинама, као и „Дервиш“ Стијепа Ђурђевића, са којим су имале и других додирних тачака. У њима је, иако је било недвосмислено да се ослањао на дела ове врсте, било оригиналне духовитости. Њој је доприносила околност што је Марунко, једини од јунака комичних спевова, био смештен у реални простор. На реалну основу је све упућивало: имена(Марунко, Мљећанин, Павица бабопољска), флора и фауна, хумор, алузија на легенду по којој је краљ Деса „од Сервије“ даровао Мљет својој баби, дочаравање грубог Мљећанина у Дубровнику, коме се сви подсмевају. Од свих ликова главних јунака у дубровачким комичним спевовима, Марунко је био најреалнији и хумор је произилазио не из поређења којима се одржавао паралелизам са негдашњим петраркистичким пренемагањем већ из самих изворних слика које су стално биле на граници карикатуре. И лик Паве бабољске био је изграђенији од свих женских ликова у дубровачким комичним спевовима, јер је она дочарана изгледом, поступцима и емотивним стањима. Док се у „Дервишу“ изјава љубави банализовањем обезвређивала, у „Сузама Марунковим“ се ласцивношћу појачавала. Марунко и Пава припадали су истом свету, поимање лепоте и љубави их није раздвајало већ несклад друге врсте, а хумор је потицао из пишчевог односа према њиховом свету. По духовитости, „Сузе Марункове“ заузимају високо место међу дубровачким комичним спевовима.

88

(у Златиној релативно дебелој књизи је ово све о Марунку)Зорана:Сузе Марункове илити тужба љувена МарункаПесма је испевана 1724.године на Мљету, где је Ђурђевић боравио као опат бенедиктанског манастира. Ликови су: Марунко Млећанин – са острва Мљета; Павица бабопољска – са Бабиног Поља, села на Мљету. Амбијент је пасторални.Марунко воли Павицу, тугује за њом, а она бежи од њега као да је он хоботница, и крсти се као да је нападају духови. Павица у хаљини до колена – сељанка. Са Марунком плачу козе, он је приказан као сморан љубавник. Језик Марунка је народни –каже да јој је служио и зове је да измире рачуне. Марунко је прост љубавник, сељак: „Прч с козами, коњ с кобилом, / ован с овцом иде и пасе, / а ти мене гониш силом / и никако нећ ме уза се!” И Пава је смешна – Марунко прича када ју је звао да је пољуби, она га је јурила са штапом – љућа него парче љутог лука. Каже јој, туци ме, ради ми шта хоћеш, само да се љубимо. Пре ће Глоговац (острво) кренути за ветром, или тврдо камено острво Брњестровац – него што ће се он одрећи Паве.Лирски јунак прихвата све – да га она мучи, јаше, стави му самар. Врло јој се слободно обраћа, што све има комичан ефекат: „што ми срце тужно дрпиш, /драга кучко ма без душе?”. Песник исмева свог јунака, руга се љубавном болу (нешто као код „Дервиша”) – „трбух к стијенам притискујем / за охладит пламен живи”. Не може да спава, да је де – али треба обратити пажњу на начин на који то саопштава (вулгаризовање).Кад негде оде, свуда чује име Павица. Е, сад, не капирам, да ли у тим местима Павица зову краве. Питају га да ли је плодна. Они ваљда мисле на краву, а он одговара у себи да није пробао јер она неће. Иначе, употребљава и италијанске речи – у нескладу са говором јунака – изазива комичан ефекат. Помиње друге девојке које су га удостојиле милости. Доста тога је неразумљиво, ааааааааааааааааааа!!!!!!!!!!Суштина је да је све посредно, да јој се удвара недосстојно – каже да му је слађа него лој бубрега, лепше мирише ознојена него моча од печења. И овде се као у „Дервишу” исмева петраркистичка љубав. Наводи и неке друге сличне описе – има лице од чистог млека и вуне, и своко око од вола, сапи (то се каже за кобилу) од аршина, врле прси, лице охоло, лепше пева од ћурана, и сл. Међутим, залуд то, каже јунак, кад неће да му дозволи да је љуби. Он чак наводи и своје племићко порекло. Због ње је променио и одећу. Набраја јој све своје сељачко имање, а све би продао за њу, да је ожени. Једном ју је видео када се гола купала (260.стих) и тада је био најсрећнији (наводи поређења) али она га није хтела ни погледати него је побегла. Лирски јунак куне Паву (288-289). Она би радије хтела да побегне по трњу, него да њему упадне у руке, а он је куне „ах, гребали те и дерали / кучци и мачци вели и мали”. Надаље, почиње да је куне – платиће му све што је учинила. Он се пита коме ово говори, кад је она побегла – да ли је полудео. Тера од себе духове (рефренски се понавља). Размишља да се убије или закопа у дубину у Осташеву пећину, да га зле виле убију. Завршава се сценично, као и „Дервиш”, вероватно је и ово намењено неком извођењу. Наређује духовима да га носе.

Скрипта је продукт три студента књижевности, Зоране, Николе и Дејана, који су свој летњи распуст утрошили на писање ове скрипте, уместо да су се позабавили својим љубавним животима. А ти, лењивче, који си уживао на мору у Грчкој и сад очекујеш да ти падне скрипта са неба, стиди се. Не знам како да те прокунем осим да пожелим да скончаш у мукама љувеним.

89