DUH MOLITVE POČETNIKA  UVOD  Ovde iznosimo učenje o tome kakva je molitva svojstvena početniku

koji je tek počeo da ide ka Gospodu putem pokajanja. Osnovne misli izneli smo zasebno, sa ciljem da se na njih pri čitanju obrati veća pažnja, a i da se lakše zapamte. Čitanje ovih misli napaja um istinom, a srce smirenjem, i zato može da daje duši odgovarajuće smernice u njenom molitvenom podvigu i posluži kao pripremno zanimanje za takav podvig.

 1. Molitva je uznošenje naših moljenja Bogu. 2. Osnova molitve sadržana je u tome da čovek jeste palo biće. On

teži da dobije ono blaženstvo koje je imao pa izgubio - zato se i moli. 3. Pristanište molitve je u velikoj milosti Božijoj prema ljudskom

rodu. Sin Božiji je radi našeg spasenja prineo sebe svome Ocu kao žrtvu milosti i pomirenja: na toj osnovi, ako želiš da se predaš molitvi, odbaci sumnju i dvodušnost.[1] Ne reci sam sebi: "Grešnik sam; zar će me Bog uslišiti?" Ako si grešnik, onda se upravo na tebe i odnose utešene Spasiteljeve reči: Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[2]

4. Pripreme za molitvu su: polugladan stomak, odsecanje briga mačem vere, iskreno praštanje svih uvreda, blagodarenje Bogu za sve nevolje u životu, udaljavanje od sebe rasejanosti i maštanja, pobožni strah, kao nešto što je čoveku tako svojstveno da ima kada mu, po neizrecivoj dobroti Tvorca prema tvorevini, bude dopušteno da razgovara sa svojim Tvorcem.

5. Prve Spasiteljeve reči palom čovečanstvu bile su: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.[3] Zato, dok ne uđeš u to Carstvo, kucaj na njegova vrata pokajanjem i molitvom.

6. Istinska molitva je glas istinskog pokajanja. Kada molitva nije živa zato što u sebi nema pokajanje, tada ona ne ispunjava svoje određenje, tada Bog ne mari za nju. On neće odbaciti duh skrušen, srce skrušeno i uniženo.[4]

7. Spasitelj sveta naziva blaženim siromašne duhom,to jest one koji misle da su upravo oni najniži, da su pala bića, i da su ovde, na zemlji, u izgnanstvu, izvan svoje istinske otadžbine - neba. Blaženi siromašni duhom koji se mole potpuno svesni svog siromaštva, jer je njihovo Carstvo nebesko.[5] Blaženi koji plaču u svojim molitvama od osećanja svog siromaštva, jer će se utešiti[6] blagodatnom utehom Svetog Duha, koja se sastoji u Hristovom miru i u ljubavi u Hristu prema svima bližnjima. Tada niko od bližnjih, ni najljući neprijatelj, nije isključen iz zagrljaja ljubavi toga koji se moli; tada taj koji se moli biva pomiren sa svim najtežim prilikama zemaljskog života.

8. Učeći nas da se molimo, Gospod čini da duša koja se moli postane slična udovici: suparnik je vređa, i ona uporno dolazi nepristranom, pravednom sudiji da je odbrani.[7] Ne udaljavaj raspoloženje svoje duše od ove sličnosti. Neka tvoja molitva bude uporno žaljenje na greh koji nad

tobom vrši nasilje. Udubi se u sebe, raseci sebe pažljivom molitvom,i videćeš da i ti živiš kao udovac u pomenutom smislu pred Hristom, a sve zbog greha, tvog neprijatelja koji živi u tebi i izaziva u tebi unutrašnju borbu i mučenje, i činite tuđim Bogu.

9. "Sav dan," - govori o sebi David - "sav dan zemaljskog života - postiđen hodih[8]; provodih ga u blaženom žaljenju zbog svojih grehova i nedostataka - jer se slabine moje napuniše porugama, i nema isceljenja telu mome'.'[9] Slabinama je nazvano idenje putem zemaljskog života a telom čovekovo moralno stanje. Na svakom koraku sve ljude na tom putu dočekuje brojno kamenje spoticanja; moralno stanje ljudi ne može se izlečiti nikakvim sopstvenim sredstvima i naporima. Za naše isceljenje neophodna je Božija blagodat, a ona isceljuje samo one koji priznaju da su bolesni. Siguran znak našeg istinskog priznanja da smo bolesni je naše brižno i neprestano prebivanje u pokajanju.

10. Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu sa trepetom,[10] govori prorok, a drugi prorok govori u ime Boga:na koga ću pogledati? na nevoljnoga i na onoga koje skrušena duha i ko drhti od moje riječi.[11] Gospod pogleda na molitvu smirenih, i ne ponizi moljenje njihovo.[12] On daje život, to jest spasenje, onijem koji su skrušena srca.[13]

11. Bog odbacuje molitvu onoga koji se ne moli kao grešnik, makar stajao na samom vrhu lestvice vrlina.[14]

12. "Smatram da se nalazim u samoobmani svakog onog dana u kome ne plačem zbog sebe", rekao je jedan blaženi trudbenik istinske molitve.[15]

13. "Makar prolazili mnoge najuzvišenije podvige" - rekao je sveti Jovan Lestvičnik - "oni nisu ni istiniti ni plodni ako u njima nemamo bolno osećanje pokajanja."[16]

14. Žaljenje u mislima zbog greha častan je dar Božiji;onaj koji to žaljenje nosi pobožno u svojim grudima i čuva ga kako dolikuje, taj nosi svetinju. Ono zamenjuje sve telesne podvige, u nedostatku snaga za njih.[17] Suprotno ovome, od snažnog tela pri molitvi se traži trud; bez njega srce neće bitiskrušeno, molitva će biti nemoćna i neistinita.[18]

15. Osećanje pokajanja čuva čoveka koji se moli od svih lukavstava đavola: đavo beži od podvižnika i miomirisa smirenja kojim oni odišu. Miomiris smirenja rađa se samo u srcu pokajnika.[19]

16. Prinosi Gospodu u svojim molitvama dečije tepanje,prostu dečiju misao - ne krasnorečivost, ne znanje. Ako se ne obratite - kao iz neznaboštva i muhamedanstva, iz vaše složenosti i dvoličnosti i ne budete - rekao im je Gospod kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko.[20]

17. Dete iskazuje plačem sve svoje želje: i tvoju molitvu neka uvek prati plač. I dok izgovaraš reči molitve, i dok molitveno ćutiš neka plač iskaže tvoju želju za pokajanjem i pomirenjem sa Bogom, tvoju izuzetno veliku potrebu za Božijom milošću.

18. Vrednost molitve zavisi isključivo od njene sadržine, a ne od njene dužine: dužina je za pohvalu ako dovodi do sadržine. Sadržina uvek dovodi do dužine; dužina dovodi do sadržine kada se čovek revnosno moli.[21]

19. Sadržina istinske molitve je dobra zato što se um tokom molitve nalazi u paženju i što ga srce podržava u tome.

20. Zaključaj um u reči molitve koje izgovaraš i sačuvaćeš ga u paženju.[22] Imaj oči na ustima, ili ih zatvori:[23] time ćeš doprinositi sjedinjenju uma i srca. Izgovaraj rečipolako i lakše ćeš zaključati um u reči molitve: nijedna reč tvoje molitve neće biti izgovorena ako je paženje nije oživelo.

21. Dok se zaključava u reči molitve, um privlači srce da ga podrži. Ta podrška koju srce pruža umu iskazuje se kroz umiljenje, tj. pobožno osećanje koje u sebi sjedinjuje žaljenje i tihu, krotku utehu.[24]

22. Molitva obavezno podrazumeva i kraće čekanje[25]. Kada osetiš suvoću, kamenosrdnost, ne ostavljaj molitvu zato što će radi tvog čekanja i podviga protiv bezosećajnosti srca sići na tebe Božija milost sadržana u umiljenju. Umiljenje je dar Božiji: ono se šalje onima koji su trpeljivi u molitvi,[26] ono stalno raste u njima i vodi ih prema duhovnom savršenstvu.

23. Dok se pažljivo moli pred nevidljivim Bogom, um mora i sam biti nevidljiv, kao lik nevidljivog Boga; um, dakle,ne treba ni u sebi, ni iz sebe, ni pred sobom da stvara bilo kakav lik - on mora biti potpuno nevidljiv. Drugim rečima:um se mora potpuno kloniti maštanja, koliko god to maštanje izgledalo neporočno i sveto.[27]

24. Tokom molitve ne traži ushićenja, ne pokreći svoje nerve, ne uzrujavaj krv. Naprotiv, zadrži srce u dubokom miru u koji ga dovodi osećanje pokajanja - jer materijalni oganj,oganj pale prirode, Bog odbacuje. Tvoje srce ima potrebu da se očisti plačem pokajanja i molitvom pokajanja; a kada se očisti, tada sam Bog šalje u njega svoj svesveti duhovni oganj.[28]

25. Paženje u molitvi dovodi nerve i krv u stanje mira,pomaže srcu da se pogruzi u pokajanje i da ostaje u njemu. Ni Božiji oganj ne narušava tišinu srca ako siđe u odaju srca onda kada su u njoj sabrani Hristovi učenici - pomisli i osećanja uzeti iz Jevanđelja. Taj oganj ne opaljuje, ne raspaljuje srce, već ga, naprotiv, orošava, hladi, izmiruje čoveka sa svim ljudima i svim okolnostima, vuče srce u neiskazivu ljubav prema Bogu i bližnjima.[29]

26. Rasejanost potkrada molitvu. Onaj ko se pomolio rasejano, taj oseća u sebi neodređenu prazninu i suvoću. Onaj ko se stalno moli rasejano, taj se lišava svih duhovnih plodova koje obično rađa pažljiva molitva i prihvata stanje suvoće i praznine. Iz tog stanja rađa se hladnoća prema Bogu, uninije, pomračenje uma, oslabljenje vere, i od njih mrtvilo prema večnom, duhovnom životu. A sve ovo zajedno siguran je znak da Bog takvu molitvu ne prima.

27. Maštanje u molitvi je štetnije od rasejanosti. Rasejanost čini molitvu besplodnom, a maštanje je uzrok lažnih plodova: samoobmane i demonske prelesti, kako ih zovu sveti oci.

Slike predmeta vidljivog sveta i u mašti stvarane slike nevidljivog sveta ostavljaju traga u umu, zadržavaju se u njemu, i tako ga čine u izvesnom smislu materijalnim, prevode ga iz Božije zemlje Duha i Istine u zemlju materije i laži. U toj zemlji srce počinje da podržava um, ali ne

duhovnim osećanjem pokajanja i smirenja, već telesnim osećanjem, osećanjem krvi i nerava, preuranjenim i haotičnim osećanjem naslađivanja, toliko nesvojstvenog grešnicima, nepravilnim i lažnim osećanjem prividne ljubavi prema Bogu. Ljudima koji si neiskusni u duhovnim opitima grešna i mrska ljubav izgleda kao sveta, a u stvari ona nije ništa drugo do haotično osećanje srca neočišćenog od strasti, utonulog u naslađivanje slavoljubljem i sladostrašćem, dakle onim što je mašta izazvala. Takvo stanje je stanje samoobmanjivanja. Ako čovek okleva u njemu, onda slike koje mu se javljaju postaju neobično žive i privlačne. Čim se one pojave, srce počinje da se nezakonito raspaljuje i naslađuje, ili, kako kaže Sveto pismo, da postaje preljubnik.[30] Um smatra da je takvo stanje blagodatno, božansko: tada je blizak prelaz u otvorenu demonsku prelest, pri kojoj čovek gubi vlast nad sobom, postaje igračka i predmet ismejavanja lukavog duha. Bog se sa gnevom odvraća od maštalačke molitve koja dovodi čoveka u takvo stanje. Nad onim ko se moli takvom molitvom zbiva se osuda Pisma: Molitva njegova da bude na greh.[31]

28. Odbacuj naizgled dobre pomisli i naizgled svetla znanja koji ti dolaze tokom molitve i odvlače od tebe molitvu.[32] Oni dolaze iz oblasti lažno nazvanog znanja, sedeći na slavoljublju kao konjanici na konjima. Njihova mračna lica su prekrivena zato da um onoga ko se moli ne bi mogao da prepozna u njima svoje neprijatelje. Možemo, ipak, poznati dasu one neprijatelji i da dolaze iz oblasti gospodara ovoga sveta upravo po tome što su neprijateljske molitvi, što odvlače od nje um i odvode ga u robovanje i tešku pokornost, što pustoše dušu i ostavljaju je bez ičega. Duhovni um, Božijium, pomaže molitvi, usredsređuje čoveka u samog sebe, pogružava ga u paženje i u umiljenje, navodi na um pobožno ćutanje, strah i divljenje, stvorene osećanjem Božijeg prisustva i Božije veličine. To osećanje u svoje vreme može da postane toliko snažno da molitva za onoga ko se moli postane sud Gospodnji, suđenje pred prestolom Njegovim pre Strašnog suda.[33]

29. Pažljiva molitva, daleka od rasejanosti i maštanja,jeste viđenje Boga, koji privlači sebi pogled uma i želju srca. Tada um gleda tako što zatvori telesne oči, i potpuno je zadovoljan tim neviđenjem višim od svakog viđenja. Razlog tog blaženog neviđenja je beskonačna tananost i nedostižnost predmeta ka kome je gledanje upućeno. Nevidljivo Sunce istine - Bog, šalje i zrake koje nisu vidljive, ali ih duša lako oseti: one ispunjavaju srce čudesnim mirom, verom, hrabrošću, krotošću, milošću, ljubavlju prema bližnjima i Bogu.Na osnovu tih dejstava, vidljivih u unutrašnjoj kleti srca,čovek pouzdano prepoznaje da je Bog primio njegovu molitvu, počinje da veruje živom verom i tvrdo se uzda u Onoga koji voli i kojeg volimo. To je početak oživljavanja duše za Bogai blaženu večnost.[34]

30. Plodovi istinske molitve su: sveti mir duše, sjedinjen sa tihom, bezglasnom radošću, dalekom od maštanja,od uobraženosti, od poriva i kretnji koji raspaljuju, zatim ljubav prema bližnjima, koja, radi ljubavi, ne razdvaja dobre od zlih, dostojne od nedostojnih, već posreduje za sve pred Bogom, kao za sebe, kao za svoje sopstvene članove. Iz takve ljubavi prema bližnjima sija najčistija ljubav prema Bogu.

31. Ti plodovi su dar Božiji. Duša ih privlači u sebe svojim paženjem i smirenjem, čuva ih svojom vernošću Bogu.

32. Duša ostaje verna Bogu kada se udaljava od svake grešne reči, grešnog dela i grešne pomisli, kada se odmah kaje zbog onih sagrešenja kojima se predala zbog svoje slabosti.

33. Da zaista želimo da stičemo dar molitve dokazujemo strpljivim ostajanjem u molitvi pred vratima molitve. Za strpljenje i postojanost dobijamo dar molitve. Gospod - kaže Pismo - daje čistu molitvu onome koji se usrdno moli[35] strpljivo, sopstvenim naporom.

34. Početnicima su korisnije kratke i česte molitve nego duge molitve između kojih prođe dosta vremena.[36]

35. Molitva je najuzvišenije vežbanje uma. 36. Molitva je glava, izvor, majka svih vrlina.[37] 37. Budi mudar u svojoj molitvi. Ne traži u njoj ništa propadljivo i

sujetno, i sećaj se Spasiteljeve zapovesti:Ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve, to jest sve potrebno za prolazni život, dodati.[38]

38. Kada nameravaš da nešto učiniš, ili kad nešto želiš, u teškim životnim okolnostima, obaraj svoju misao u molitvi pred Bogom: moli ono što smatraš da ti je potrebno i korisno, ali ispunjenje i neispunjenje tvoje molbe ostavljaj Božijoj volji u veri i uzdanju u svemoć, u premudrost i dobrotu Božije volje. Taj najbolji primer molitve darovao nam je Hristos, koji se u Getsimanskom vrtu molio da ga mimoiđe Njemu određena čaša. Ali ne moja volja - završio je On svoju molitvu Ocu - no Tvoja neka bude.[39]

39. Prinosi Bogu smirenu molitvu za vrline i pobožne podvige koje činiš, očišćuj ih, usavršavaj molitvom i pokajanjem. Govori o njima u svojoj molitvi ono što je pravedni Jov govorio svakoga dana u svojoj molitvi o svojoj deci: Može biti da su se ogriješili sinovi moji i pohulili na Boga u srcu svom.[40] Lukava je zloba: neprimetno se meša sa vrlinom, oskrnavljuje je i truje.

40. Odbaci sve da bi nasledio molitvu, i, podignut sa zemlje na krst samoodricanja, predaj Bogu svoj duh, dušu i telo, a od Njega primi svetu molitvu, koja, po učenju apostola i vaseljenske Crkve, jeste dejstvo Svetog Duha u čoveku kada se Duh nastani u čoveku.[41]

 ZAKLjUČAK  Ko ne haje za vežbanje u pažljivoj i pokajanjem rastvorenoj molitvi,

taj je daleko od duhovnog napredovanja, daleko od duhovnih plodova - taj se nalazi u mraku mnogolikog samoobmanjivanja. Smirenje je jedini žrtvenik na kome je ljudima dozvoljeno da prinose molitvene žrtve Bogu, jedini žrtvenik sa kojeg Bog prima molitvene žrtve;[42] molitva je majka svih istinskih, božanskih vrlina. Ne može, ni u čemu ne može da duhovno napreduje onaj koji je odbacio smirenje i nije se pobrinuo da stupi u sveti savez sa molitvom. Vežbanje u molitvi je zavet apostola: Molite se bez prestanka - govori apostol.[43] Vežbanje u molitvi je zapovest samog

Gospoda, zapovest sjedinjena sa obećanjem: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se.[44]

Molitva neće zadremati, niši će zaspati[45] dok ne pokaže onome koji nju voli i stalno se vežba u njoj stan večnih naslada, dok ga ne uvede u nebo. Tamo će se ona preobraziti u neprestanu žrtvu blagodarnosti. To blagodarenje neprestano će prinositi i neućutno izgovarati Božiji izabranici od neprestanog osećanja blaženstva u večnosti, izniklog ovde, na zemlji i u vremenu, iz semena pokajanja koje je posejala pažljiva i usrdna molitva. Amin.

 SLOVO O KELIJNOM MOLITVENOM PRAVILU  Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji

je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno.[1] Eto Božije uredbe o samotnoj molitvi u keliji.

Gospod je zapovedio da se molimo u samovanju, a i sam je, kaže Jevanđelje, tokom svog stranstvovanja na zemlji često prebivao u molitvi. On nije imao gde glavu da prikloni - zato su tihi vrhovi gora i senoviti vrtovi zamenjivali tihu, spokojnu keliju.

Pred svoj dolazak na stradanje, kojim je moralo biti kupljeno spasenje ljudskog roda, Gospod se molio u usamljenom Getsimanskom vrtu, nedaleko od Jerusalima. Tokom molitve Bogočovek je preklanjao kolena; od siline molitvenog podviga Njegov obilni znoj je, kao kaplje krvi, kapao niz Njegovo lice na zemlju. U Getsimanskom vrtu su rasla stabla maslina, stara nekoliko stotina godina. U njemu su i danju, pri svetlošću sunčevih zraka, ležale guste senke, a tada je na vrt bila pala tamna palestinska noć. Niko nije delio sa Gospodom Njegovu molitvu: nedaleko od Njega spavali su Njegovi učenici; oko Njega je spavala priroda. U vrt je došao izdajnik sa svetiljkama i naoružanom četom: izdajnik je znao omiljeno Isusovo mesto i vreme za molitve.

Noćna tama zaklanja predmete od radoznalih pogleda, tišina tihovanja ne odvlači pažnju uha. U tihovanju se i noću može moliti pažljivije. Gospod je birao za svoju molitvu prvenstveno usamljeno mesto i noć, a birao je da bismo se povinovali Njegovoj zapovesti o molitvi, ali i da bismo se utledali na Njegov primer. Zar je Gospodu, Njemu samom, bila potrebna molitva kada je prebivajući kao čovek sa nama na zemlji ujedno kao Bog nerazdeljivo bio sa Ocem i Duhom i imao sa Njima jednu božansku volju i božansku vlast?

Uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno. Neka za tvoju molitvu ne zna ni tvoja levica, ni tvoj prijatelj, ni rođak, ni samo slavoljublje, koje živi zajedno sa tvojim srcem i podstrekava ga da nekome ispriča o tvom molitvenom podvigu, da nešto bar nagovesti o njemu.

Zatvori vrata svoje kelije da ne uđu ljudi koji dolaze da praznoslove, da ti otmu molitvu; zatvori vrata svog uma da ne uđu tuđe pomisli koje će izaći pred tebe da bi te odvukle od molitve; zatvori vrata srca da ne uđu grešna osećanja koja će posegnuti da te zbune i opogane, i pomoli se.

Ne usudi se da prinosiš Bogu mnogoglasne i krasnorečive molitve koje si sam sačinio, koliko god ti one izgledale snažne i dirljive: one su proizvod palog razuma, i, kao opoganjena žrtva, ne mogu biti primljene na duhovni žrtvenik Božiji. Ako se diviš dražesnim izrazima molitava koje si sam sačinio, i ako prepredeno dejstvo slavoljublja i sladostrašća budeš smatrao utehom savesti, čak blagodaću, odvući ćeš samog sebe daleko od molitve. Odvući ćeš samog sebe daleko od molitve baš onda kada ti se bude činilo da se moliš obilno i da si već dosegao određeni stepen ugađanja Bogu.

Kada duša krene Božijim putem, ona je pogružena u duboko nepoznavanje svega božanskog i duhovnog, makar posedovala i svu mudrost ovoga sveta. Zbog tog neznanja ona ne zna kako i koliko mora da se moli. Da bi pomogla duhovno nezreloj duši, sveta Crkva je ustanovila molitvena pravila. Molitveno pravilo je skup nekoliko molitava koje su sačinili bogonadahnuti sveti oci, skup prilagođen određenim okolnostima i vremenu.

Cilj pravila je da dostave duši one misli i osećanja koja joj nedostaju, i to pravilne, svete, pouzdano bogougodne misli i osećanja. Takvim mislima i osećanjima ispunjene su blagodatne molitve svetih otaca.

Za jutarnje molitveno vežbanje postoji posebni skup molitava pod nazivom jutarnje molitve, ili jutarnje pravilo; za noćno moljenje pre odlaska na spavanje postoji drugi skup molitava pod nazivom molitve pre spavanja, ili večernje pravilo. Posebni skup molitava čita se onima koji se spremaju da se pričeste svetim Hristovim tajnama, i naziva se pravilo za sveto pričešće. Oni koji su veliki deo svog vremena posvetili vežbanjima u pobožnosti čitaju oko 3 sata posle podne poseban skup molitava pod nazivom svakodnevno ili monaško pravilo. Drugi čitaju svakog dana po nekoliko katizmi, po nekoliko glava iz Novog zaveta, čine nekoliko poklona: sve to naziva se pravilom.

Pravilo! Kakav tačan naziv, uzet iz samog dejstva koje na čoveka vrše molitve, nazvane pravilom! Molitveno pravilo upravlja pravilno i svetu dušu, uči je da se poklanja Bogu u duhu i istini,[2] zato što duša prepuštena sama sebi ne bi mogla da ide pravilno putem molitve. Pošto ju je greh ozledio i pomračio, duša bi kao takva stalno skretala u stranu, često i u provalije: čas u rasejanost, čas u maštanje, čas u razna prazna i sablažnjiva priviđenja uzvišenih molitvenih stanja sjedinjenih sa slavoljubljem i samoljubljem.

Onoga ko se moli molitvena pravila zadržavaju u spasonosnom raspoloženju smirenja i pokajanja i tako ga uče neprestanom samoosuđivanju, hrane ga umiljenjem, učvršćuju uzdanjem u sveblagog i svemilostivog Boga, uveseljavaju Hristovim mirom, ljubavlju prema Bogu i bližnjima.

Kako su uzvišene i duboke molitve pred Sveto Pričešće! Kakvu divnu pripremu pružaju onome ko pristupa svetim Hristovim tajnama! One pospremaju i ukrašavaju dom duše divnim pomislima i osećanjima, toliko blagougodnim Gospodu. Veličanstveno je u tim molitvama izražena i objašnjena najveća hrišćanska tajna; suprotno toj visini, živo i verno su nabrojani svi čovekovi nedostaci, pokazane su njegova nemoć i nedostojnost. Iz tih molitava sija, kao sunce s neba, nedostižna Božija

dobrota, zbog koje je On blagovoleo da se i pored čovekove ništavnosti čvrsto sjedini sa čovekom.

Jutarnje molitve tako odišu jutarnjom vedrinom, svežinom da onaj koji je video svetlost materijalnog sunca i svetlost zemaljskog dana stiče želju da gleda najvišu, duhovnu, nezalaznu svetlost i dan kome nema kraja, plodove Sunca istine - Hrista.

Kratko umirenje u noćnom snu je slika dugog sna u grobnom mraku. Molitve pre spavanja nas opominju da ćemo se preseliti u večnost, pregledaju sve što smo radili tog dana, uče nas da prinosimo Bogu ispovedanje učinjenih grehova i pokajanje zbog njih.

Molitveno čitanje akatista Isusu Najslađem osim svoje sopstvene vrednosti ima i ulogu izvanredne pripreme za vežbanje u Isusovoj molitvi, koja se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ova molitva je gotovo jedino vežbanje podvižnika koji su toliko uznapredovali da su stigli u prostotu i čistotu, a za ovo dvoje svako mnogo mišljenje i mnogo govorenje nije ništa drugo do zamorno odvlačenje u nevažno i nepotrebno. Akatist pokazuje kakve misli mogu da idu uz Isusovu molitvu, koja početnicima izgleda krajnje suvoparna. Celokupni akatist iskazuje jedino molbu grešnika da ga Gospod Isus Hristos pomiluje, ali toj molbi su date različite forme, saobrazno duhovnom uzrastu početnika. Tako se maloj deci daje prethodno razmekšana hrana.

U akatistu Presvetoj Bogorodici opevani su očovečenje Boga Reči i veličina Majke Božije, koju proslavljaju svi naraššaji[3] zato što je rodila očovečenog Boga. Kao na velikoj slici, bezbrojnim divnim linijama, bojama, prelivima prikazana je u akatistu velika tajna očovečenja Boga Reči. Dobro pogođena svetlost daje još veću živost svakoj slici - i neobična svetlost blagodati ozaruje akatist Presvetoj Bogorodici. Ta svetlost deluje dvostruko: ona prosvetljuje um, ona ispunjava srce radošću i uverenjem. Nedostižno se prihvata kao da je potpuno dostignuto zbog izvanrednog utiska kojeg ostavlja na um i srce.

Mnogi pobožni hrišćani, posebno monasi, vrše veoma dugo večernje pravilo tako što koriste tišinu i mrak noći. Molitvama pre spavanja oni prilažu čitanje katizmi, čitanje Jevanđelja, Apostola, čitanje akatista i poklone sa Isusovom molitvom. Dok se zaslepljeni svet predaje burnim i bučnim veseljima, dotle Hristove sluge plaču u tišini svojih kelija i izlivaju usrdne molitve pred Gospodom. Dok sinovi sveta provode noć u bezumnoj budnosti, pa dan koji nastupa dočekuju u pomračenju i uniniju duha, dotle sluge Božije dočekuju taj dan u veselju i vedrini duha, u saznanju i osećanju neobične sposobnosti za razmišljanje o Bogu i za sva dobra dela zato što su prethodnu noć proveli u molitvenom podvigu.

Gospod je padao na kolena tokom svoje molitve: ni ti ne treba da prenebregavaš preklanjanje kolena, ako imaš dovoljno snage za to. Sveti oci objašnjavaju da poklanjanje do zemlje izobražava naš pad, a ustajanje sa zemlje naše iskupljenje.[4] Pred početak večernjeg pravila naročito je korisno da učinimo onoliko poklona koliko je to srazmerno našoj snazi: od njih se telo malo zamori i zagreje, srcu se prenese osećanje pobožnog žaljenja, a i jednim i drugim pripremi se usrdno i pažljivo čitanje pravila.

Pri vršenju pravila i poklona nikako ne treba žuriti; i pravila i poklone treba vršiti polako i pažljivo. Bolje je pročitati manje molitava i učiniti manje poklona sa pažnjom, nego mnogo bez pažnje.

Izaberi sebi pravilo koje je srazmerno tvojim snagama. Reči Gospodnje da je subota postala radi čoveka, a ne čovek radi subote[5] mogu i moraju da se odnose i na sve pobožne podvige, pa i na molitveno pravilo. Molitveno pravilo je postalo radi čoveka, a ne čovek radi pravila: ono treba da pomaže čoveku u dostizanju duhovnog napredovanja, a ne da bude teško breme koje uništava telesne snage i zbunjuje dušu. Tim više ono ne sme da bude povod za gordu i pogubnu uobraženost, za pogubno osuđivanje i ponižavanje bližnjih.

Razborito izabrano molitveno pravilo, saobrazno snagama i načinu života, predstavlja veliku pomoć onome ko se bori za svoje spasenje. Vršenje pravila u određeno vreme prelazi u naviku, u neophodnu prirodnu potrebu. Čim se onaj koji je stekao tu blaženu naviku približava mestu na kome obično vrši pravilo, njegovudušu već ispunjava molitveno raspoloženje: pre nego što uspe da izgovori ijednu reč molitve, iz njegovog srca se već preliva umiljenje i um se već sav udubio u unutrašnju klet.

"Više volim pravilo koje se kratko ali stalno izvršava, no pravilo koje se vrši dugo ali se brzo ostavlja." rekao je jedan veliki otac.[6] A takvu sudbinu uvek imaju ona molitvena pravila koja nisu srazmerna snagama: podvižnik ih izvršava neko vreme, dok ga nosi početni polet revnosti, i pri tome, naravno, više obraća pažnju na njihovu dužinu, a manje na njihovu sadržinu, a zatim ga iznemoglost, ta neizbežna posledica podviga koji prevazilazi njegove snage, postepeno primorava da skraćuje i skraćuje pravila.

Podvižnici koji su nerazumno postavili sebi teško pravilo često prelaze sa mnogo teškog pravila direktno na ostavljanje svakog pravila. A podvižnika koji ostavi pravilo, ili ga, čak, samo skrati, neizostavno napada zbunjenost. Od zbunjenosti on počinje da oseća duševno rastrojstvo. Posledica rastrojstva je uninije. Povećano uninije izaziva slabost i ekstazu, a pod njihovim dejstvom nerazumni podvižnik se prepušta praznom, rasejanom životu, ravnodušno pada u najteža sagrešenja.

Kada izabereš za sebe molitveno pravilo koje je srazmerno tvojim snagama i potrebama tvoje duše, nastoj da ga revnosno i redovno izvršavaš, i znaj da je to neophodno da bi održao moralne snage svoje duše, kao što je neophodno da svakog dana u određeno vreme uzimaš dovoljnu količinu zdrave hrane da bi održao telesne snage.

"Bog nas neće osuditi zbog ostavljanja psalama" - govori sveti Isak Sirijski - "ni zbog ostavljanja molitve, već zbog onoga što sledi nakon tog ostavljanja: zbog ulaska demona u nas. Kada demoni nađu mesto, kada uđu i zatvore vrata naših očiju, tada oni pomoću nas, svojih oruđa, nasilno i nečisto, sa najžešćom osvetom izvršavaju sve što je Bog zabranio. I zbog ostavljanja malog (pravila) - udostojenog da ga Hristos zastupa - mi padamo u vlast (demona), kako je napisao jedan premudri: 'Ako svoju volju ne potčinjavaš Bogu, potčinićeš je svome neprijatelju.' Ta (pravila), tebi se čini mala, postaće zidine protiv onih koji nastoje da nas porobe. Izvršavanje tih (pravila) u keliji ustanovili su tvorci crkvenog tipika -

ustanovili su ih premudro, po otkrivenju odozgo, da bi sačuvali naše živote."[7]

Veliki oci su od obilnog dejstva Božije blagodati obitavali u neprestanoj molitvi, pa opet nisu ostavljali svoja pravila koja su navikli da izvršavaju u određenom času dana ili noći. Mnoge dokaze za to vidimo iz njihovih žitija: Antonije Veliki je izvršavajući pravilo u devetom času - dakle u tri sata posle podne - bio udostojen Božijeg otkrivenja; prepodobnom Sergiju Radonješkom se javila Presveta Djeva, u pratnji apostola Petra i Jovana, onda kada je molitveno čitao akatist Presvetoj Bogorodici.

Najljubljeniji brate! Pokori svoju slobodu pravilu: ono će te lišiti pogubne slobode i vezaće te samo za ono što će ti doneti duhovnu slobodu, slobodu u Hristu. I znaj da će lanci koji te vezuju u početku biti teški; ali će ti kasnije postati dragoceni. Svi sveti ljudi Božiji primili su na sebe blagi jaram molitvenog pravila i nosili su ga: ugledaj se na njih i sledi u ovom slučaju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je, postavši čovek, i pokazujući nam sobom primer ponašanja, činio ono što čini Njegov Otac,[8] govorio ono što je Njemu zapovedao Otac,[9] i imao cilj da u svemu ispuni volju Oca.[10] Volja Oca i Sina i Svetog Duha je jedna. Kad je reč o nama, volja Božija se sastoji u spasenju ljudi. Svesveta Trojice, Bože naš, slava Tebi! Amin.

SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI  Zdanje na zemlji dostojno najvišeg poštovanja nesumnjivo je hram, ili

dom Božiji, ili crkva[1] (ove tri reči su sinonimi). Iako je Bog prisutan svuda, u crkvi se Njegovo prisustvo projavljuje na poseban, za čoveka najznačajniji i najkorisniji način. Javljanje Boga korisnije je i značajnije od pomenutog načina jedino onda kada čovek sam postaje hram Božiji, kada postaje stan Svetog Duha, kao što su to postali apostoli i drugi najveći svetitelji. No takvo stanje dostiže veoma mali broj hrišćana. Zato ćemo razgovor o tom ljudskom rukom nestvorenom, Bogom sazdanom, razumnom hramu Božijem, čoveku, i o bogosluženju koje treba da se vrši u njemu ostaviti za drugu priliku: sada ćemo porazgovarati o materijalnom Božijem hramu, stvorenom ljudskim rukama, o molitvama koje se vrše u njemu, o obavezi hrišćana da revnosno posećuju hram Božiji, o koristi zbog takvog posećivanja.

Božiji hram je zemaljsko nebo: "Stojeći u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osećanje da stojimo na nebesima", peva sveta Crkva.[2] Hram je mesto u kome Bog opšti sa ljudima: u njemu se vrše sve hrišćanske tajne. Božanska liturgija i hirotonija mogu da se vrše jedino u hramu. I ostale tajne takođe moraju da se vrše u hramu: u krajnjoj nuždi dozvoljeno je da se one vrše u kući, u prvom redu ispovest i osvećenje jeleja. Božiji hram se oglašava dan i noć slavoslovljem Boga; za reči ovoga sveta u njemu nema mesta. Sve je u Božijem hramu sveto: i sami zidovi, i patos, i vazduh. Neprestano ga čuva anđeo Božiji; anđeli Božiji i sveti ljudi pobedničke Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom svetom zdanju najveća je sreća za stranca na zemlji. Sveti prorok David je bio car, imao

je velike i velelepne palate, raspolagao je svim sredstvima zemaljskog naslađivanja i veselja, pa opet je, kad je sve razmotrio i ocenio kako valja, rekao: Jedino molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i posećujem hram sveti Njegov.[3] Ovo je Sveti Duh izgovorio Davidovim ustima. Ako tokom svog zemaljskog života posećuješ Božiji hram često, kao da živiš u njemu, ti ćeš, kada se razdvojiš od tela, a sve radi večnog praznovanja, veoma lako preći u nebeski, ljudskom rukom nestvoreni hram, čiji je tvorac Bog. U hramu se i molimo, i poučavamo, i očišćujemo od grehova, i zajedničarimo sa Bogom.

Primer posećivanja Božijeg hrama pokazao nam je Spasitelj,[4] pokazali su i sveti apostoli.[5] Hrišćani svih vremena smatrali su revnosno posećivanje Božijeg hrama svojom neodložnom obavezom. Posećivanje hrama za vreme svih molitava koje se vrše u njemu sveti Dimitrije Rostovski poredi sa carskim porezom; svaki dan se računa, i svaki čovek mora da plati.[6] Ako sveti pastir smatra da je prisustvo svakom bogosluženju u crkvi neizostavna obaveza svakog pobožnog hrišćanina, tim više je takvo prisustvo sveta obaveza monaha.

Kao što se od poreza oslobađaju siromašni, tako se i od stalnog odlaženja u crkvu oslobađaju bolesni, oni koje je bolest zadržala u njihovoj keliji. Kao što su davanja poreza oslobođeni carski dostojanstvenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu slobodni oni monasi koji su napredovali, oni koji se vežbaju u umnim podvizima i žanju obilni rod svojih podviga, i taj rod skrivaju od ljudi. Kao što su davanja poreza oslobođeni vojnici i svi carski i državni službenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu oslobođeni oni monasi koji su za vreme bogosluženja zauzeti poslušanjima. Pazi da pod izgovorom poslušanja ili bavljenja umnim podvigom u keliji, ili čak pod izgovorom tobožnje bolesti ne počne da deluje, tajno i sa opravdanjem, lukavstvo đavola, jer on zna da molitva jeste majka vrlina i mač koji poražava lukave duhove, pa upravo zato mrzi molitvu i koristi sve snage i sva sredstva, i čini sve da tim sredstvima prida privid pristojnosti, da bi time odvukao čoveka od molitve, da bi ga razoružao i razoružanog uništio ili ranio.[7]

Crkvenih molitava ima sedam, no one se grupišu u tri grupe: 1. večernje, 2. povečerje, 3. polunoćnica, 4. jutrenje sa prvim časom, 5. treći čas, 6. šesti čas, i 7. deveti čas. Večernje, kojim počinje služba svakog dana, vrši se zajedno sa povečerjem i devetim časom; deveti čas se čita pred večernje. Jutrenje se vrši sa prvim časom i polunoćnicom; polunoćnica se čita pred jutrenje, prvi čas posle jutrenja. Treći i šesti čas čitaju se zajedno sa izobraziteljnim antifonima, koji se čitaju posle časova. Kada se jutrenje spaja sa večernjem ili velikim povečerjem, tada se molitva naziva svenoćnim bdenijem. Ono se vrši pred velike praznike, u čast praznika. Dejstvo svenoćnog bdenija na podvižnika sastoji se u tome što onaj koji je proveo u molitvi znatan deo noći sa potrebnom pobožnošću i pažnjom oseća sledećeg dana naročitu lakoću, svežinu, čistotu uma, sposobnost za razmišljanje o Bogu. Upravo zato je sveti Isak Sirijski rekao: "Sladost darivana podvižnicima tokom dana izliva se iz svetlosti noćnih molitava (noćnog delanja) na čisti um."[8] Božanska liturgija ne ubraja se u sedam molitava; ona je izvan njih; ona je zasebna,

najsvetija molitva, kojom je ustanovljeno beskrvno božanstveno prinošenje žrtve.[9]

Spasonosni primer posećivanja hrama Božijeg iznet je u Jevanđelju, u priči o cariniku koji je posetio hram.[10] Carinik je stajao u hramu, ali pozadi, nije smatrao da mu je dozvoljeno da uzdigne oči nebu, već se udarao u prsa i govorio: Bože, mipostiv budi meni grešnome! Carinik je izašao iz crkve kada je privukao sebi blagost Božiju. Kada dođeš u crkvu, ako nemaš kakvog poslušanja u njoj, i ti stani pozadi, u skromni ugao, ili iza stuba, da šta ne bi odvlačilo tvoju pažnju, i da tvoju dobru volju drugi ne bi izložili javnoj sramoti; upravi oko uma prema srcu, a telesno oko prema zemlji, i pomoli se Bogu skrušenog duha, i pri tome ne misli da imaš bilo kakav položaj, bilo kakvu vrlinu, već uvidi da si kriv zbog nebrojenog mnoštva sagrešenja, tebi znanih i neznanih. Mi veoma mnogo grešimo i u neznanju, i zbog naše ograničenosti, i zbog toga što je greh ozledio našu prirodu. Sveto pismo govori: Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[11] Ako se i ti pomoliš svestan svoje grešnosti i ništavnosti, Bog će uslišiti od hrama Svoga svetoga glas tvoj, i molitveni vapaj tvoj pred Njim doći će u uši Njegove:[12] On će izliti ne tebe svoju bogatu milost. Ako imaš bilo kakvu obavezu u hramu, ispunjavaj je sa najvećom pobožnošću i oprezom, jer služiš Bogu, a ne ljudima.

Jevanđelje pripoveda da je zajedno sa carinikom i farisej ušao u crkvu da se pomoli. Farisej je bio značajna ličnost, i zato je stao na vidno mesto. Verovatno je mislio - kao obično i svi fariseji - da će njegovo imućno stanje i molitva poslužiti kao pouka prisutnom narodu. Računao je da slavoljublje nije opasno za njega zato što je napredovao u vrlini, a da je određeno licemerstvo opravdano radi opšte koristi. Pa u čemu se sastojala farisejeva molitva? On je najpre proslavio Boga. Početak je dobar. No onda je počeo da nabraja svoje zasluge i plemenitost, a ne dobra dela Božija, tako da je zbog takvog nabrajanja i početak morao biti drugačiji. Farisej bi pravilnije počeo da je bez okolišanja počeo da proslavlja sebe, a ne Boga. Boga je on proslavio forme radi, da bi donekle prikrio gordost. Gordost je ispoljio time što je osudio i ponizio bližnjeg, iako nije poznavao savest bližnjeg, a upravo je bližnji priznanjem svoga greha privukao Božiju milost. Farisej je, licemerno proslavivši Boga, govorio: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. Farisej, očigledno, neće da zna za svoje grehove, a zna da istakne svoju vrednost: iz to dvoje proizašla je gordost, koju je on pokazao time što je osudio i ponizio bližnjeg. Gospod nije primio farisejevu molitvu, već je u zaključku ove alegorijske priče rekao: svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se. Iz ovoga se vidi sledeće: ako čovek želi da Bog primi njegovu molitvu, onda on mora da je prinosi iz priznanja svoje grešnosti i krajnje nepotpunosti svoje vrline; mora da je prinosi tako što pre toga odbaci sve svoje vrednosti, potpuno ništavne pred neobuhvatnom vrednošću Boga; mora da je prinosi iz srca koje se smirilo pred svima bližnjima, iz srca koje je zavolelo sve bližnje, iz srca koje je oprostilo bližnjima sva poniženja i uvrede. A ja - govori molitveno prorok Bogu - po mnoštvu milosti Tvoje ući ću u dom Tvoj, pokloniću se hramu svetome Tvome u strahu Tvome.[13]

Zajedničke molitve u svetim Božijim hramovima predstavljaju veliku Božiju milost prema čoveku. Te molitve su ustanovili apostoli, njihovi sveti učenici i sveti oci prvih vekova hrišćanstva nakon otkrivenja odozgo.[14] U tim molitvama može da učestvuje svaki hrišćanin: i neuki može da usvaja znanja, krasnorečivost, poeziju duhovnih, svetih hrišćanskih govornika i pisaca. Svako ko želi može u tim molitvama lako da se obuči molitvi uma: dužina molitve dovodi do njene dobre sadržine, rekli su oci, i zato duge manastirske molitve znatno pomažu podvižniku da pređe sa molitve rečima na molitvu uma i molitvu srca. Crkvene molitve sadrže u sebi široko hrišćansko dogmatsko i moralno bogoslovlje: onaj koji redovno posećuje crkvu i revnosno pazi na njeno čitanje i pesmopojanje, taj može tačno da upozna sve što je pravoslavnom hrišćaninu potrebno na poprištu vere.

Blažen je monah koji uvek živi blizu Božijeg hrama! On živi blizu neba, blizu raja, blizu spasenja. Ne odbacimo spasenje koje nam je Božija milost predala, takoreći u ruke. Naročito monah početnik mora redovno da posećuje crkvu. Kada stignu godine starosti i iznemoglosti, kada i godine i bolest zaključavaju monaha skoro bezizlazno u keliju, on će se hraniti onim duhovnim zalihama koje je u svojoj mladosti i snazi skupio tako što ih je sabirao u domu Božijem. Duhovnim zalihama nazivam molitvu uma i srca. Neka nas milostivi Gospod udostoji da naše monaštvo upotrebimo kako dolikuje, i da se pre odlaska iz zemaljskog života preselimo umom i srcem na nebo. Tamo nas može uzneti molitva kada je oseni Božija blagodat i kada molitva u čoveku postane molitva svetog Duha, koji posreduje za čoveka uzdisajima neizrecivim.[15] Amin.

SLOVO O MOLITVI USTIMA I GLASOM  Niko od onih koji žele da napreduju u molitvi neka se ne usuđuje da

olako pomisli i zaključi da je molitva koja se izgovara ustima i glasom uz pažnju uma malo značajno i poštovanja nedostojno delanje. Ako sveti oci kažu da je neplodna svaka ona molitva ustima i glasom koja nije sjedinjena sa paženjem, iz toga se ipak ne može zaključiti da su oni odbacivali ili ponižavali i samu molitvu ustima. Ne! Oni samo zahtevaju uz nju i paženje. Pažljiva molitva ustima i glasom je osnov i uzrok molitve uma. Pažljiva molitva ustima i glasom je ujedno i molitva uma. Naučimo najpre da se pažljivo molimo molitvom ustima i glasom: tada ćemo lako naučiti da se molimo i samim umom u tihovanju unutrašnje kleti.

Molitvu ustima i glasom pokazalo nam je Sveto pismo; primer i za nju i za glasno pojanje dao nam je sam Spasitelj, dali su nam sveti apostoli po prejemstvu od Gospoda. I otpojavši hvalu, po završetku Tajne večere, kazuje sveti jevanđelist Matej o Gospodu i njegovim apostolima, iziđoše na goru Maslinsku.[1] Gospod se molio pred Lazarevo vaskrsenje, i sav narod je čuo - svi su čuli čudo molitve nad čovekom koji je već četiri dana bio u grobu.[2] Molili su se u tamnici zatočeni sveti apostol Pavle i njegov saputnik Sila i slavili Gospoda, a ostali sužnji su ih slušali. Odjednom, usred njihove molitve, nastade veliki zemljotres, takoda se potresoše temelji tamnice; i odmah se otvoriše sva vrata i svima spadoše okovi.[3]

Molitva svete Ane, majke proroka Samuila, koju su sveti oci često navodili kao obrazac molitve, nije bila jedino u umu. Ana - govori Pismo - govoraše u srcu svojem, usta joj se samo micahu, a glas joj se ne čujaše.[4] Ta molitva nije bila molitva glasom, ali je bila iz srca, pa je samim tim bila i molitva ustima. Sveti apostol Pavle kaže da je molitva ustima plod usana, i zavetuje da prinosimo Bogu žrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju ime Njegovo[5] zapoveda da govorimo među sobom u psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, i u moljenju glasom i ustima i u pesmopojanju, pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome.[6] On osuđuje nepažnju u molitvi ustima i glasom. Jer ako truba da nejasan glas - govori on - ko će se pripremiti za boj? Tako i vi, ako rečete jezikom nerazumljivu riječ, kako će se znati šta govorite? Jer ćete govoriti u vjetar.[7] Iako je apostol uputio ove reči upravo onima koji se mole i javljaju opomene Svetog Duha na stranim jezicima, sveti oci ih sa pravom primenjuju i na one koji se nepažljivo mole. Ako se neko moli bez paženja, i zato ne razume reči koje izgovara, šta je on, zaista, samom sebi nego stranac?

Oslanjajući se na ovo, prepodobni Nil Sorski govori: "Ako se moliš glasom i ustima, bez paženja, znaj da se moliš u vetar, a ne Bogu."[8] Čudna je tvoja želja da te Bog čuje, kada ti samog sebe ne čuješ", govori sveti Dimitrije Rostovski, navodeći reči svetog mučenika Kiprijana Kartaginskog.[9] A upravo se ovo dešava onima koji se bez pažnje mole ustima i glasom: oni toliko ne čuju sebe, toliko dopuštaju sebi da budu rasejani, mislima se tako daleko udaljavaju od molitve u druge stvari da im se često dešava da se najednom zaustave jer su zaboravili šta su čitali; ili pak počinju da čitaju reči iz drute, a ne iz svoje molitve, iako je otvorena knjiga pred njihovim očima. Kako da ne osuđuju sveti oci takvu nepažljivu, rasejanošću ozleđenu, uništenu molitvu! "Pažnja mora biti onoliko neodvojiva od molitve", govori sveti Simeon Novi Bogoslov, "i onoliko povezana sa molitvom koliko su telo i duša povezani: oni ne mogu biti razdvojeni, ne mogu biti jedno bez drugoga. Pažnja mora da predusreće neprijatelja i da budno, kao stražar, motri na njega; neka ona prva opominje na greh, neka se suprotstavlja lukavim pomislima koje prilaze srcu; a molitva neka dolazi nakon pažnje, zato što molitva odmah istrebljuje i umrtvljava sve lukave pomisli protiv kojih je paženje prvo povelo borbu, pošto paženje samo ne može da ih umrtvi. Od te borbe koju vode paženje i molitva zavisi život i smrt duše. Ako posredstvom paženja čuvamo molitvu čistom, tada napredujemo. Ako se pak ne trudimo da je čuvamo čistom, ako je ostavljamo nezaštićenom, onda nju pogane lukave pomisli, a mi postajemo nepotrebni, lišavamo se napredovanja."

Molitvu ustima i glasom, kao i svaku drugu, neizostavno mora da prati paženje. Korist od molitve ustima praćene paženjem je neizračunljiva. Od nje podvižnik mora da počne. Nju pre svih predaje sveta Crkva svojoj deci. "Osnov monaškog života je psalmopojanje", rekao je sveti Isak Sirijski.[10] "Crkva je", govori sveti Petar Damaskin, "sa dobrim i Bogu ugodnim ciljem prihvatila pesme i razne tropare zbog nemoći našeg uma, da bismo mi, nerazumni, privučeni sladošću psalmopojanja, naizgled i protiv volje opevali Boga. One koji mogu da razumevaju i pažljivo procenjuju reči koje izgovaraju obuzima umiljenje, i tako, kao po lestvici, ushode u blage misli. Po meri napredovanja u

navikavanju na božanske misli, u nama se javlja božanska želja, i vuče nas da dostignemo ono što nam je Gospod zapovedio: da razumemo poklanjanje Ocu u duhu i istini."[11] Usta i jezik koji se često vežbaju u molitvi i čitanju reči Božije zadobijaju osvećenje, postaju nesposobni za praznoslovlje, za smeh, za izgovaranje lakrdijaških, sramnih i pokvarenih reči. Hoćeš li da napreduješ u molitvi uma i srca? Nauči se da slušaš molitvu ustima i glasom: pažljiva molitva ustima sama po sebi prelazi u molitvu uma i srca. Hoćeš li da se naučiš da brzo i snažno odgoniš pomisli koje je zasejao zajednički neprijatelj čovečanstva? Odgoni ih kada si sam u keliji glasnom pažljivom molitvom, i izgovaraj njene reči polako i umilno. Pažljiva molitva ustima i glasom se razleže kroz vazduh - tada strah obuzima knezove koji vladaju u vazduhu, njihovi mišići slabe, njihove mreže trule i raspadaju se! Pažljiva molitva ustima i glasom se razleže kroz vazduh - tada se sveti anđeli približavaju onima koji se mole i poju, uvrštavaju ih u horove, učestvuju u njihovim duhovnim pesmama, a udostojeni su da to gledaju neki Božiji ugodnici, među njima i naš savremenik, blaženi starac Serafim Sarovski. Mnogi veliki oci celog svog života vežbali su se u molitvi ustima i glasom, i pri tome obilovali darovima Duha. Uzrok takvog njihovog napredovanja bilo je to što su sa njihovim glasom i ustima bili sjedinjeni i um, i srce, sva duša, i celokupno telo; molitvu je izgovarala cela njihova duša, sva njihova snaga, čitavo njihovo biće, vasceli čovek. Prepodobni Simeon Divnogorac je tokom noći čitao ceo Psaltir.[12] Sveti Isak Sirijski spominje nekog blaženog starca koji se zanimao molitvenim čitanjem psalama, i kaže da mu je bilo dopuštano da oseća čitanje jedino u toku same slave, posle čega je božanska uteha tako snažno ovladavala njime da je danima ostajao u svetom zanosu ne osećajući vreme, čak ni samog sebe.[13] Prepodobnog Sergija Radonješkog je tokom čitanja akatista Presvetoj Bogorodici posećivala Majka Božija zajedno sa apostolima Petrom i Jovanom.[14] Pričaju da su iz usta prepodobnog Ilariona Suzdaljskog, dok je čitao akatist u crkvi, izletale gotovo ognjene reči i sa neobjašnjivom silom delovale na prisutne.[15] Svetiteljeva molitva ustima bila je oduhovljena paženjem i Božijom blagodaću, koja je čovekove grehom rastavljene snage sjedinjavala u jedno: zato je molitva odisala takvom natprirodnom silom i ostavljala tako čudesan utisak na slušaoce. Sveti muževi su pesmom slavili Boga u ispovedanju srca;[16] pevali su i ispovedali su se Bogu nepokolebivo,[17] to jest, bez rasejanosti; psalmopevali su Bogu razumno.[18]

Moramo da naglasimo da u molitvama prepodobnih monaha prvih vremena i svih koji su želeli da napreduju u molitvi pevanja u doslovnom smislu uopšte nema, ili ima veoma malo, pa pod psalmopevanjem koje se pominje u njihovim žitijima i delima treba razumeti sasvim lagano, otegnuto čitanje psalama i drugih molitava. Otegnuto čitanje neophodno je radi očuvanja strogog paženja i izbegavanja rasejanosti. Takvo čitanje je nazvano psalmopojanjem zato što je otegnuto i slično pevanju. Monasi su čitali bez knjige; monasi tih vremena imali su pravilo da uče psaltir napamet; čitanje psalama bez knjige naročito doprinosi paženju. Takvo čitanje - sad više ne čitanje, jer monah ne čita po knjizi; dakle, psalmopojanje u pravom smislu - može se obavljati u mračnoj keliji,

zatvorenih očiju, a to dvoje čuva od rasejanosti, dok svetla kelija, neophodna za čitanje po knjizi, kao i samo gledanje u knjigu rasejavaju i odvlače um od srca prema spoljašnjosti. "Oni pevaju", govori sveti Simeon Novi Bogoslov, "to jest mole se ustima."[19] "Koji uopšte ne pevaju", govori prepodobni Grigorije Sinait, "dobro čine ako su u napredovanju, jer takvi ne treba da govore psalme, nego da ćute i mole se bez prestanka."[20] Čitanjem u doslovnom smislu oci nazivaju čitanje Svetog pisma i dela svetih otaca, a molitvom nazivaju pre svega Isusovu molitvu, takođe molitvu o cariniku, i druge veoma kratke molitve koje obilno zamenjuju psalmopojanje, što je za početnike nepojmljivo i ne može im se potpuno objasniti zato što prevazilazi duhovno znanje i može se objasniti jedino blaženim opitom.

Braćo! Budimo pažljivi u svojim molitvama ustima i glasom, budimo pažljivi dok ih izgovaramo na službama u crkvi i usamljeni u keliji. Ne učinimo naše trudove i živote u manastiru besplodnim našom nepažljivošću i nemarom u delu Božijem. Poguban je nemar u molitvi! Proklet bio - govori Pismo - ko nemarno radi djelo Gospodnje.[21] Dejstvo ove kletve je očigledno: potpuna neplodnost i bezuspešnost, bez obzira na dugogodišnje obitavanje u monaštvu. U osnovu molitvenog podviga, najvažnijeg i suštinskog monaškog podviga, radi koga su svi ostali podvizi, položimo pažljivu molitvu ustima i glasom, za koju milostivi Gospod u svoje vreme daruje nepokolebivom, strpljivom, smirenom podvižniku blagodatnu molitvu uma i molitvu srca. Amin.

SLOVO O POUČENjU ILI O SEĆANjU NA BOGA  Pod poučenjem ili sećanjem na Boga sveti oci razumeju neku kratku

molitvu, ili čak neku kratku duhovnu misao kojoj su se poučili i trudili se da je umesto svake misli usade u um i sećanje.

Može li jedna duhovna, kratka misao o Bogu da zameni sve ostale misli? Može. Sveti apostol Pavle govori: Jer rasudih da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[1] Sujetna, zemaljska misao, koja stalno zauzima čoveka, stvara u njemu oskudicu znanja, sprečava zadobijanje korisnih i preko potrebnih znanja: suprotno ovome, misao o Bogu obogaćuje duhovnim znanjem hrišćanina koji ju je usvojio. Onome koji stiče u sebi Hrista neprestanim sećanjem na Njega poveravaju se božanske tajne, nepoznate telesnim i duševnim ljudima, nepoznate i nepristupne zemaljskim naukama: u Hristu su sakrivena sva blaga i premudrosti znanja.[2] Posednik tih blaga postaje onaj koji stiče u sebi Gospoda Isusa Hrista.

Poučenje ili sećanje na Boga je Božija uredba. Zapovedio ga je sam očovečeni Bog Reč, potvrdio Sveti Duh kroz poslanike Reči (apostole).

Bdite, dakle, u svako vreme moleći se,[3] zavetovao je nekada Gospod svoje učenike koji su stajali pred Njim. Zavetuje On to i nama koji sada stojimo pred Njim i molimo da nas udostoji da tvorimo Njegovu volju i budemo Njegovi učenici, hrišćani ne samo po imenu nego i po životu. Ovde navedene reči Gospod je rekao da bi ukazao na one moralne i materijalne nesreće koje će okružiti zemaljsko stranstvovanje svakog

Njegovog učenika - na ona stradanja i strašne stvari koje prethode smrti svakog od nas, prate je, nastaju posle nje - na one sablazni i gorčine koje će zadesiti svet pred dolazak Antihrista i tokom njegove vladavine - napokon na potresanje i preobražaj vaseljene za vreme drugog slavnog i strašnog Hristovog dolaska. Bdite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega u radosti spasenja, da stanete u toj radosti i posle pojedinačnog suda, koji će nastupiti za svakog čoveka odmah nakon odvajanja njegove duše od tela, i na opštem sudu, na kome će izabrani stati sa desne strane Sudije, a odbačeni sa leve.[4] Budite trezveni i bdite,jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom.[5] Ponavljajući i potvrđujući tu svesvetu, spasonosnu zapovest, sveti apostol Pavle govori: Molite se bez prestanka.[6] Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše.[7] U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem.[8] Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mjestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja.[9] A ko se sjedini sa Gospodom neprestanom molitvom, jedan je duh s Njime.[10] Onoga koji se sjedinjuje sa Gospodom i prilepljuje za Gospoda neprestanom molitvom On izbavlja od pokoravanja i služenja grehu i đavolu: A zar Bog neće - javlja nam Spasitelj - odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti.[11] Neprestana molitva je znak monaškog savršenstva. "Ko je ovo dostigao" - govori sveti Isak Sirijski - "dostigao je vrh svih vrlina i postao stan Svetog Duha."[12] Vežbanje u neprestanoj molitvi, navikavanje na nju preko je potrebno svakom monahu koji želi da dostigne hrišćansko savršenstvo. Vežbanje u neprestanoj molitvi i navikavanje na nju obaveza je svakog monaha, koju su mu naložili monaški zaveti i, pre svega, zapovest Božija.[13]

Nesumnjivo je da su se sveti apostoli, dobivši zapovest O neprestanoj molitvi lično od Gospoda, sami zanimali neprestanom

molitvom i predali je verujućima. Do primanja Svetog Duha oni su prebivali u istoj kući i zanimali se molitvom i moljenjem.[14] Pod molitvom ovde se podrazumevaju ona molitvoslovlja koja su oni savršavali zajedno, a pod moljenjem stalno molitveno udešavanje njihovog duha, neprestana molitva. Kada je Sveti Duh sišao na apostole i učinioih Božijim hramovima, On ih je ujedno učinio i hramovima neprestane molitve, jer Pismo govori: Dom moj zvaće se dom molitve.[15] "Kada se Duh nastani u nekom čoveku, tada taj čovek ne prekida molitvu zato što se sam Duh neprestano moli."[16] Apostoli su imali samo dva duhovna podviga: molitvu i propoved reči Božije - od molitve su prelazili na propovedanje reči Božije ljudima; od propovedi reči vraćali su se molitvi. Oni su se nalazili u neprestanoj duhovnoj besedi: čas su besedili molitvom sa Bogom, čas su besedili u ime Boga sa ljudima. I u jednoj i u drugoj molitvi dejstvovao je jedan te isti Sveti Duh.[17] Čemu nas uči primer svetih apostola? Tome da odmah nakon poslušnosti, delatne poslušnosti reči Božijoj, moramo da usredsredimo svu svoju delatnost u neprestanu molitvu zato što neprestana molitva čini hrišćanina spremnim za primanje Svetog Duha. Gospod je nalagao različita služenja na apostole, a kada ih je učinio spremnim da prime Svetog Duha zapovedio im je da budu u

gradu Jerusalimu, u gradu mira i tihovanja, izvan svakog služenja: Sjedite u gradu Jerusalimu - rekao im je On - dok se ne obučete u sipu s visine.[18]

Iz dela prepodobnih monaha vidi se da je sećanje na Boga, ili poučenje, bilo uobičajeno delanje monaha rane Crkve Hristove. Prepodobni Antonije Veliki zavetuje da se neprestano sećamo imena Gospoda našeg Isusa: "Ne prepuštaj zaboravu", govori on, "ime Gospoda našeg Isusa Hrista, već ga neprestano okreći u svom umu, imaj ga u srcu, proslavljaj jezikom, i govori: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Takođe govori: Gospode Isuse Hriste pomozi mi. Isto tako govori: Slavoslovim Tebe, Gospode moj, Isuse Hriste".[19]

Neprestanom molitvom zanimali su se i tihovatelji, i otšelnici, ali i monasi u opštežiću. Nakon posete aleksandrijskom opštežiću, sveti Jovan Lestvičnik je rekao da monasi tog opštežića "ni za samom trpezom ne prestaju da čine umni podvig, već uslovnim i u običaj uvedenim znakom i migom, blaženi, podsećaju jedan drugoga da se mole u duši. Oni to ne čine samo za trpezom, nego i uvek kad se sretnu, uvek kad se okupe."[20] Prepodobni Isak, tihovatelj egipatskog Skita, ispričao je prepodobnom Kasijanu Rimljaninu da mu za neprestanu molitvu služi drugi stih 69. psalma: Bože, na pomoć moju pazi; Gospode, da mi pomogneš pohitaj.[21]

Prepodobni Dorotej, monah opštežiteljnog manastira ave Serida u Palestini, dao je pouku svom učeniku prepodobnom Dositeju - piše u žitiju prepodobnog Dositeja - da se neprestano vežba u "sećanju na Boga", tako što mu je zapovedio da stalno izgovara: Gospode Isuse Hriste pomiluj me i: Sine Božiji, pomozi mi.[22] Prepodobni Dositej se molio naizmenično čas prvim, čas drugim rečima njemu predate molitve. A molitva mu je bila predata u tom obliku zato da njegov um, početnik, ne bi utrnuo od jednoličnosti molitve. Kada se blaženi Dositej teško razboleo i približio se kraju, sveti učitelj ga je podsećao na neprestanu molitvu: "Dositeju, vodi računa o molitvi; pazi da je ne izgubiš." Dositejeva bolest je još više uzela maha, a sveti Dorotej opet govori: "Šta, Dositeju? Kako molitva? Ostaje li?" Iz ovoga se vidi ono uzvišeno mišljenje koje su drevni sveti monasi imali o poučenju. Prepodobni Joanikije Veliki je neprestano ponavljao u umu molitvu: Nado moja, Oče, pribežište moje, Sine, zaklone moj, Sveti Duše, Trojice sveta, slava Tebi.[23] Učenik Joanikija Velikog, prepodobni Evstratije, kojeg je pisac njegovog žitija nazvao božanstvenim, sticao je neprestanu molitvu: "On je uvek govorio u sebi: Gospode, pomiluj", govori pisac njegovog žitija.[24] Jedan otac Raitske pustinje stalno je sedeo u keliji, zanimao se pletenjem užadi, i pri tome, klimajući glavom, sa uzdahom govorio: "Šta će biti?" Izgovorio bi te reči, malo poćutao, i opet ponavljao: "Šta će biti?" U takvom poučenju proveo je sve dane svog života, neprestano žaleći zbog onoga što će uslediti kad izađe iz tela.[25] Sveti Isak Sirijski pominje nekog oca koji se četrdeset godina molio jednom molitvom: "Ja sam, kao čovek, sagrešio; Ti,kao Bog, oprosti mi." Drugi oci su čuli da se on u tom stihu poučava i žali: plakao je ne prestajući, i sve molitve zamenjivala mu je ta jedna molitva koju je tvorio danju i noću.[26]

Većina monaha uvek je upotrebljavala za poučenje molitvu Isusovu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ponekad, kad je

bilo potrebno, oni su je radi početnika delili na dva dela i nekoliko sati govorili: Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnog; zatim su opet nekoliko sati govorili: Sine Božiji pomiluj me grešnog. Uostalom, ne treba često menjati reči molitve - ni često presađivano drveće ne može da pusti korena - napominje sveti Grigorije Sinait.[27] Izbor Isusove molitve za poučenje veoma je opravdan zato što ime Gospoda Isusa Hrista sadrži u sebi posebnu Božiju silu, a i zato što pri vežbanju u Isusovoj molitvi sećanje na smrt, na mučenje od duhova koji vladaju u vazduhu, na Bogom izrečena konačna određenja, na večne muke počinje da dolazi u svoje vreme samo po sebi, i to toliko živo da dovodi podvižnika u obilne neprestane suze, u gorko ridanje nad sobom kao nad mrtvacem koji je već pogreben i zaudara i očekuje da ga oživi svesilna Reč Božija.[28]

Korist od poučenja ili sećanja na Boga je neizračunljiva: ona je iznad reči, iznad razumevanja. Ni oni koji su je osetili ne mogu potpuno da je objasne. Neprestana molitva je Božija zapovest i Božiji dar: zato ljudski razum i l>udska reč ne mogu da je objasne. Kratka molitva sabira um, a on, ako ne bude privezan za poučenje - rekao je neko od otaca - ne može da prestane da lebdi i luta kuda stigne.[29] Kratku molitvu podvižnik može da ima na svakom mestu, u svako vreme, u svakom zanimanju, naročito telesnom. Korisno je da se njom zanimamo čak i dok prisustvujemo crkvenom bogosluženju, i tokom nedovoljno jasnog, ali i tokom razgovetnog čitanja. Ona pomaže da pazimo na čitanje, naročito kada se ukoreni u duši, kada postane gotovo prirodna čoveku. Poučenje uopšte, a Isusova molitva naročito, najbolje je oružje protiv grešnih pomisli. Mnogi sveti pisci ponavljali su sledeću misao svetog Jovana Lestvičnika: "Isusovom molitvom pobeđuj vojnike neprijatelja: snažnije oružje nećeš naći ni na zemlji ni na nebesima."[30] Od neprestane molitve podvižnik dolazi u siromaštvo duhom: priučavajući se da neprestano ište Božiju pomoć on postepeno gubi nadu u sebe; ako u čemu bude imao uspeha, neće videti u tome svoj uspeh nego Božiju milost, radi koje neprestano moli Boga. Neprestana molitva vodi sticanju vere: onaj ko se neprestano moli počinje postepeno da oseća prisustvo Boga. To osećanje malo-pomalo može toliko da uzraste i ojača da će oko uma videti Boga u Njegovom promislu jasnije nego što čulno oko vidi materijalne predmete sveta; a srce će osetiti prisustvo Boga. Onaj ko je tako ugledao Boga i osetio Njegovo prisustvo, taj ne može da ne poveruje u Njega živom verom, koja se pokazuje na delima. Neprestana molitva uništava lukavstvo uzdanjem u Boga, uvodi u svetu prostotu tako što odučava um od raznih pomisli, od stvaranja zamisli o sebi i bližnjima, i uvek ga drži u oskudici i smirenju misli, koji čine njegovo poučenje. Onaj ko se neprestano moli, taj postepeno gubi naviku da mašta, da bude rasejan, da se sujetno brine i mnogo stara, gubi tim više što sveto i smireno poučenje bude dublje i više ulazilo u njegovu dušu i puštalo svoje korene u njoj. Napokon, on može da dođe u Jevanđeljem zapoveđeno stanje u kome se nalaze deca, da postane jurodiv Hrista radi, to jest da izgubi lažno nazvano znanje ovoga sveta i dobije duhovno znanje od Boga. Neprestana molitva uništava radoznalost, bojažljivost, podozrivost. Od toga svi ljudi počinju da izgledaju dobri, a iz takvog zalaganja srca za ljude rađa se ljubav prema njima. Onaj ko se neprestano moli, taj neprestano prebiva u

Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, stiče strah Gospodnji, strahom ulazi u čistotu, čistotom u božansku ljubav. Božija ljubav ispunjava svoj hram darovima Duha.

Prepodobni ava Isaija Otšelnik govori o poučenju: "Mudri bogataš skriva svoje blago u kući: izneti blago napolje znači izložiti ga grabežu lopova i nasrtajima zemaljskih silnika; tako i smirenoumni i vrlinski monah krije svoje vrline kao bogataš blaga, ne ispunjava želje pale prirode.

On svakog časa prekoreva sebe i vežba se u tajnom poučenju onako kako je kazano u Pismu: Zapali se u meni srce moje, i u razmišljanju mome razgore se oganj.[31] O kakvom ognju ovde govori Pismo? O Bogu: Bog naš je oganj koji spaljuje.[32] Kao što oganj rastapa vosak i isušuje blato stidnih nečistota, tako i tajno poučenje isušuje gadne pomisli i istrebljuje strasti iz duše, prosvetljuje um, razbistrava i izoštrava misao, izliva radost u srce. Tajno poučenje ranjava demone, odgoni zle pomisli: ono oživotvorava unutrašnjeg čoveka. Bog učvršćuje onoga ko se naoružava tajnim poučenjem, anđeli mu predaju silu, ljudi ga proslavljaju. Tajno poučenje i čitanje čine dušu odasvud zatvorenim i zaključanim domom, nepomičnim stubom, tihim i mirnim pristaništem. Ono spasava dušu tako što je čuva od kolebanja. Demoni se veoma uznemiruju i zbunjuju kada se monah naoruža tajnim poučenjem sadržanim u Isusovoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, kada čitanjem u samovanju pospešuje vežbanje u poučenju. Tajno poučenje je ogledalo uma, svetilnik savesti. Tajno poučenje isušuje blud, ukroćuje jarost, odgoni gnev, oduzima tugu, udaljuje drskost, uništava uninije. Tajno poučenje prosvetljuje um, odgoni lenjost. Od tajnog poučenja rađa se umiljenje, u tebi se nastanjuje strah Božiji: tajno poučenje donosi suze. Tajno poučenje donosi monahu istinsko smirenoumlje, skrušeno bdenje, nepomućenu molitvu. Tajno poučenje je molitveno blago: ono odgoni pomisli, ranjava demone, očišćuje telo. Tajno poučenje uči dugotrpljenju, uzdržanju; svome pričasniku javlja o paklu. Tajno poučenje drži um izvan maštanja i donosi mu razmišljanje o smrti. Tajno poučenje je ispunjeno svim dobrim delima, ukrašeno svakom vrlinom, daleko od svakog nečistog dela, jer u njemu i ne učestvuje."[33]

Sveti Isak Sirijski govori: "Onaj čije je poučenje neprestano u Bogu, taj odgoni od sebe demone i iskorenjuje seme njihove zlobe. Srce onoga koji neprestano pazi na svoju dušu veseli se u onome što otkriva. Onaj koji upućuje oči svog uma u sebe, taj vidi u sebi zoru Duha. Onaj koji se gnuša svake nepribranosti (lutanja, rasejanosti) svojih misli, taj vidi Gospoda u unutrašnjoj kleti svog srca... Nebo će biti u tebi ako budeš čist, i u samom sebi ugledaš anđele, i u njima njihovu svetlost, i sa njima njihovog Gospoda... Blago smirenoumnog je u njemu, i ono je Gospod... Neprestano poučenje u Bogu izgoni i iskorenjuje strasti: ono je mač koji ih ubija. Onaj koji želi da vidi u sebi Gospoda, taj se stara da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga: tako će svetlošću očiju uma svakog trena gledati Gospoda. Što se dešava ribi izvađenoj iz vode, to se dešava i umu čim izađe iz sećanja na Boga i počne da tumara u sećanjima na svet... Strašan je demonima, omiljen Bogu i anđelima Njegovim onaj koji dan i noć sa vrelom revnošću traži Boga u svom srcu i iskorenjuje iz njega

iznikle priraštaje neprijatelja.[34] Bez neprestane molitve ne možemo se približiti Bogu."[35]

Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: "Moljenje ovim kratkim stihom (pomenutim drugim stihom 69. psalma) mora biti neprestano da nas iskušenja ne bi oborila, da bismo u napretku sačuvali sebe od preuznošenja. Poučenje u ovom kratkom stihu, kažem, neka se vrti u tvojim grudima neprestano. Ne prestaj da ga ponavljaš, u kakvom god poslu, poslušanju ili putovanju bio. Poučavaj se u njemu i kada polaziš na spavanje, i kada jedeš, i kada vršiš najniže telesne potrebe. Takvo vežbanje srca postaće za tebe spasonosno pravilo i sačuvaće te neozleđenim u svakom napadu demona, ali i očistiti od svih telesnih strasti, uzvešće te ka nevidljivim i nebeskim viđenjima, uzneće te do neiskazanog i malo kome opitno poznatog vrha molitve. Ovaj kratki stih udaljavaće od tebe san dok se ovim neobjašnjivim vežbanjem ne razviješ i ne priučiš da se baviš njime i u snu. On će, čim se probudiš, prvi dolaziti u tvoje misli; on će, čim se razbudiš, predusretati sve ostale pomisli; on će te, čim ustaneš iz postelje, zanimati dok ne počneš da preklanjaš kolena; on će te otpremati u svaki trud i delo; on će uvek ići za tobom. U njemu se poučavaj po zapovesti zakonodavca (tj. Mojsija, izrailjskog zakonodavca) i kada si kod kuće, i kada si na putu, i kada ležeš u postelju, i kada ustaješ iz sna; napiši ga na pragu i na vratima svojih usta, napiši ga na zidovima svog doma i u unutrašnjim riznicama svojih grudi, da bi, kada ležeš, bio za tebe spremljeno psalmopevanje, da bi, kada ustaneš i pristupiš ispravljanju svega neophodnog za život, bio laka, za vršenje laka, i neprestana molitva."[36]

Sveti Jovan Zlatousti govori: "Braćo! Molim vas, ne dopustite sebi da bilo kada prestanete da činite pravilo ove molitve ili da ga prezrete... I kada jede, i kada pije, i kada sedi, i kada služi, i kada putuje, ili kada šta drugo radi, monah mora neprestano da vapi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa, silazeći u dubinu srca, smirilo zmiju koja gospodari poljima srca i oživotvorilo dušu. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i da ovo dvoje budu jedno."[37]

Jedan brat je upitao prepodobnog Filimona: "Šta znači, oče, skriveno poučenje?" Starac je odgovorio: "Idi, budi budan u svom srcu, i govori u svom umu trezveno sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me".[38]

Zašto je neprestana molitva ili neprestano sećanje na Boga nazvano poučenjem? Zato što su podvižnici na čije je delanje pala rosa Božije blagodati našli u kratkoj, ponavljanoj molitvi duhovni, najdublji, neiscrpni smisao koji stalno privlači i udvostručuje njihovu pažnju svojom duhovnom novinom. Kratki stih je postao za njih najveća nauka, nauka nad naukama, a bavljenje njime u pravom smislu poučenje.

Takve su pouke svetih otaca, takvo je bilo njihovo delanje. Sva njihova dela, i sve njihove reči, ali i sve njihove pomisli bile su posvećene Bogu. Zato su oni imali u sebi obilje darova Duha. Suprotno njima, mi smo nemarni prema našim delima, ne postupamo onako kako Božije zapovesti nalažu, nego kako ispadne, po prvom zanosu osećanja, po prvoj misli koja se pojavi. O rečima vodimo još manje brige nego o delima, a na pomisli ne

obraćamo nikakvu pažnju; one su rasute u nama svuda, sve smo ih prineli na žrtvu sujeti. Naš um, suprotno umu koji je ograđen poučenjem,[39] sličan je zgradi sa četvoro potpuno otvorenih vrata kraj koje nema nikakve straže, pa u nju može da ulazi i iz nje da izlazi svako ko želi, da unosi i iznosi sve što hoće. Braćo, prestanimo da vodimo takav nepažljivi i besplodni život. Podražavajmo ono što su činili sveti oci, između ostalog i sećanje na Boga, u kome su oni neprestano držali svoj um. Mladiću! Usrdno seji seme vrlina, priučavaj se strpljivo, čak primoravajući sebe, svim Bogu milim vežbanjima i podvizima, priučavaj se i sećanju na Boga, zaključavaj svoj um u sveto poučenje. Ako zapaziš da on neprestano klizi u tuđe i sujetne pomisli, ne padaj u uninije. Nastavljaj ustrajno podvig: "Bori se da privežeš svoju misao za reči molitve", govori sveti Jovan Lestvičnik, "ili, pravilnije, da je zaključaš u njih. I ako se desi da se zbog tvoje detinjske slabosti tvoja misao istrgne (iz zaključanosti u reči molitve), uvedi je ponovo (u reči molitve). Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali i njega može da učini postojanim Onaj koji sve postavlja. Ako postojano ostaješ u ovom podvigu, doći će tebi Onaj koji postavlja granice moru ljudskog uma i reći će mu u tvojoj molitvi: Dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš".[40] Spolja gledano, poučenje može da liči na čudno, suvo, dosadno delanje, ali u suštini ono je najplodnije delanje, najdragocenije crkveno predanje, Božija uredba, duhovno blago, nasledstvo apostola i svetih otaca, koje su oni primili i nama predali po zapovesti Svetog Duha. Ne možeš da zamisliš ona bogatstva koja ćeš naslediti u svoje vreme, kada stekneš naviku da se neprestano sećaš Boga. U um i srce početnika ne dođe ono (što) priiremi Bog onima koji ga ljube[41] ne samo u veku koji dolazi nego i u celom životu,[42] u kome oni predokušaju blaženstvo budućeg veka. "Pripremaj se", rekao je sveti Jovan Lestvičnik, "neprestanom molitvom, koju tvoriš tajno u svojoj duši, za stajanje na molitvi, i ubrzo ćeš napredovati."[43] U svoje vreme poučenje obuzima celokupno tvoje postojanje; od njega postaješ ushićen, kao da ovom svetu pripadaš i u isti mah ne pripadaš, stran si mu: pripadaš mu telom, a ne pripadaš umom i srcem. Kada čoveka opije vino, on ne zna za sebe, zaboravlja nesreće, zaboravlja svoje zvanje, svoju plemenitost i dostojanstvo - kada ga opije božansko poučenje, on postaje hladan, neosetljiv za zemaljske želje, za zemaljsku slavu, za sve zemaljske koristi i prednosti. Njegova misao je neprestano uz Hrista, a On dejstvuje poučenjem kao svetim miomirisom: Jednima kao miris smrti za smrt, a drugima kao miris života za život.[44] Poučenje umrtvljava u čoveku saosećanje prema svetu i strastima, oživljava u njemu saosećanje prema Bogu, prema svemu duhovnom i svetom, prema blaženoj večnosti. "Jer šta mi (to) postoji na nebu? - vapije opijeni poučenjem. Ništa. I osim Tebe šta htedoh na zemlji? - jedino da se neprestano prilepljujem uz Tebe tihom molitvom. Neki žarko žele bogatstvo, neki slavu, ali ja žarko želim prilepljivati se Bogu, polagati na Njega nadu mog bestrašća."[45]

Reči poučenja u početku treba izgovarati jezikom, sasvim tihim glasom, lagano, uza svu moguću pažnju, i pri tome, po gore navedenom savetu svetog Jovana Lestvičnika, zaključavati um u reči poučenja. Malo-pomalo molitva usta preći će u molitvu uma, a zatim i u molitvu srca. No za taj prelazak potrebne su godine. Ne treba ga tražiti preuranjeno; neka

se on desi sam po sebi, ili, pravilnije, neka ga daruje Bog u Njemu poznato vreme, shodno duhovnom uzrastu podvižnika i okolnostima u kojima se nalazi. Smireni podvižnik je zadovoljan time što je udostojen da se seća Boga. Već to on smatra velikim dobrim delom Sazdatelja prema jadnom i slabom biću zvanom čovek. On smatra da nije dostojan blagodati, ne traži da u sebi otkrije njena dejstva, jer iz učenja svetih otaca zna da takvo traženje predstavlja početak slavoljublja, od koga nastaju prelest i pad, da to traženje samo po sebi već znači i obmanjivanje, budući da pri svesrdnom traženju dobijanje blagodati zavisi jedino od Boga.[46] On čezne da otkrije u sebi svoju grešnost i da stiče sposobnost da plače radi nje. On prepušta sebe volji sveblagog i premilostivog Boga, koji zna kome je korisno da daruje blagodat, i kome je korisno da zadrži njen silazak. Mnogi su dobivši blagodat došli u nemar, gordoumlje i uzdanje u samog sebe; njima data blagodat bila je, zbog njihove nerazumnosti, jedino na njihovu veću osudu. Blažen je zalog srca u monahu zbog koga se on, vežbajući se u bilo kom podvigu, vežba potpuno bezinteresno, zbog koga je gladan i žedan jedino toga da ispuni Božiju volju, a pri tome sa svom verom, prostodušnošću, i odbacivanjem svojih shvatanja, vlasti, volje predaje sebe rukovođenju milostivog Gospoda Boga našeg, jer zna da On želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine. Njemu slava u vekove vekova. Amin.

 SLOVO O MOLITVI UMA, SRCA I DUŠE  Onome koji se nepokolebivo i sa strahopoštovanjem zanima

pažljivom molitvom, i - izgovarajući njene reči glasno ili šapatom, u zavisnosti od potrebe - pri tome zaključava um u njene reči, onome koji pri molitvenom podvigu neprestano odbacuje sve pomisli i maštanja, ne samo grešna i sujetna nego i naizgled dobra - tome milostivi Gospod, u svoje vreme, daruje molitvu uma, srca i duše.

Brate! Nije ti na korist da preuranjeno dobiješ blagodatnu molitvu srca! Nije ti na korist da preuranjeno osećaš duhovnu sladost! Ako ih dobiješ preuranjeno, a nisi stekao prethodna znanja o tome sa kakvom pobožnošću i sa kakvim oprezom moraš da čuvaš dar Božije blagodati, onda možeš taj dar da upotrebiš na zlo, na štetu i propast svoje duše.[1] Pored toga, blagodatnu molitvu uma i srca ne možemo otkriti u sebi sopstvenim naporima, budući da sjedinjenje uma, srca i duše, razdvojenih zbog pada, pripada samom Bogu. Ako budemo nerazumno primoravali sebe i tražili da isključivo sopstvenim naporom otkrijemo one darove koje šalje jedino Bog, ponećemo uzaludne trudove. Bilo bi još i dobro kada bi se šteta ograničila na gubitak truda i vremena! Često se gordi tražitelji stanja svojstvenih obnovljenoj čovečijoj prirodi izlažu najvećoj duhovnoj nesreći, koju sveti oci nazivaju prelešću. To je logično, zato što je njihova najvažnija tačka, od koje počinju da deluju, lažna. Kako da od lažnog polazišta i posledica ne bude lažna? Takve posledice, zvane prelest, imaju različite forme i stepene. Prelest je najčešće prikrivena, a ponekad i očigledna; često dovodi čoveka u rastrojeno stanje, u isti mah smešno i najžalosnije, često dovodi do samoubistva i potpune propasti duše.[2] Prelest mnogi shvate tek kada vide njene očigledne posledice, no mi je

moramo pažljivo izučavati i shvatiti u samom njenom početku: u lažnoj pomisli, toj osnovi svih zabluda i jadnih duševnih stanja. U lažnoj pomisli uma već postoji celokupno zdanje prelesti, kao što u zrnu postoji biljka koja mora da iznikne iz njega kada ga poseju u zemlju. Sveti Isak Sirijski je rekao: "Pismo govori: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način.[3] Oni koji su se podvizavali očekujući da će Carstvo Božije doći na vidljiv način izložili su se gordosti i padu. No mi ćemo utvrditi srce u delima pokajanja i u životu blagougodnom Bogu. A darovi Gospodnji dolaze sami po sebi, ako hram srca bude čist, a ne oskrnavljen. Traženje visokih Božijih darova na vidljiv način Božija Crkva je odbacila. Oni koji su to preduzeli izložili su se gordosti i padu. To nije znak da neko voli Boga: to je bolest duše. I kako da se domognemo visokih Božijih darova kada se sveti Pavle hvali nevoljama i smatra najvišim Božijim darom zajedničarenje u Hristovim stradanjima!"[4]

Osloni se u svom molitvenom podvigu potpuno na Boga, jer bez Njega nije moguće ni najmanje napredovanje. Svaki korak prema uspehu u tom podvigu je dar Božiji. Odbaci sebe, i predaj se Bogu da čini sa tobom šta hoće. A On, Sveblagi, hoće da ti daruje ono što ni u naš um ni u naše srce ne dođe[5] hoće da ti daruje takva blaga kakva naš um i srce u svom palom stanju ne mogu čak ni da zamisle. Onaj koji nije stekao čistotu, taj nikada ne može, ni u kom slučaju ne može da dobije ni najmanju predstavu o Božijim duhovnim darovima ni posredstvom mašte, ni posredstvom upoređivanja sa svim čoveku poznatim najprijatnijim duševnim osećanjima! Prostodušno i sa verom položi svoje brige na Boga. Nemoj poslušati predloge lukavog, koji je još u raju govorio našim praocima: Postaćete kao bogovi.[6] Sada ti lukavi predlaže da preuranjeno i gordo težiš da dobiješ duhovne darove molitve srca, a oni su, ponavljam, poznati jedino Bogu, i biće dati u pravo vreme i na pravom mestu. To mesto je celokupni sasud, duševni i telesni, očišćen od strasti.

Pobrinimo se da očistimo hram - dušu i telo - od idola, od prinošenja žrtava idolima, od žrtava idolskih, od svega što spada pod služenje kumirima. Kao što je sveti prorok Ilija odveo na potok Kison sve Valove sveštenike i proroke i tu ih pobio, tako se i mi pogruzimo u plač pokajanja, i na tom blaženom potoku umrtvimo sve početke koji primoravaju naše srce da prinosi žrtve grehu, sva opravdanja kojima se takvo prinošenje žrtava opravdava, izvinjava. Umijmo oltar i sve što je oko njega suzama; udvojimo, utrojimo umivanje, zato što su za umivanje duševne nečistote potrebne obilne suze. Neka oltar bude podignut od kamena u ime Gospodnje - od osećanja uzetih jedino iz Jevanđelja; neka tu ne bude mesta za osećanja starog čoveka, koliko god ona izgledala nevina i divna.[7] Tada će veliki Bog spustiti svoj svesveti oganj u naša srca i učiniti naša srca hramom blagodatne molitve, kako je i rekao svojim božanskim ustima: Dom moj dom molitve neka se zove.[8]

Najpre obratimo pažnju na telesne strasti, na uzimanje hrane i na naša bludna stremljenja, jer njih u najvećoj meri izaziva upravo prekomerno uzimanje hrane. Postarajmo se da mudro uredimo stanje svog tela tako što ćemo mu davati onoliko hrane i sna koliko mu treba da ne malaksa previše i da ostane sposobno za podvige, a ujedno toliko malo da u sebi nosi umrtvljenost i da ne oživljava za grešne pokrete. Sveti oci

su opominjali da po pitanju uzimanja hrane i sna mnogo znači stečena navika: veoma je korisno da se blagovremeno naučimo da uzimamo umerene količine hrane i da imamo kratak san.[9] Sveti Isak Sirijski se ovako izrazioo postu i bdenju: "Ko je zavoleo da zajedničari sa tim dvema vrlinama tokom celog svog života, taj će postati miljenik celomudrenosti. Početak svih zala je zadovoljavanje stomaka i slabljenje sebe snom: to dvoje raspaljuju strast prema bludu. Suprotno ovome, sveti Božiji put i osnova svih vrlina su post, i bdenje, i paženje u Božijoj službi, uz celonoćno raspinjanje tela oduzimanjem sladosti sna. Post je ograda svake vrline, osnov podviga, kruna isposnika, krasota devstvenosti i blagoslovenosti, svetlost celomudrenosti, početak hrišćanskog puta, majka molitve, izvor celomudrenosti i znanja, učitelj tihovanja. On prethodi svim dobrim delima.Kao što zdrave oči žele svetlost, tako razuman post želi molitvu. Kada neko počne da posti, tada post stvara u njemu želju da u svom umu razgovora sa Bogom. Telo onoga koji posti ne podnosi da provede celu noć na postelji. Kada je pečat posta stavljen na čovekova usta, tada se njegova pomisao poučava u umiljenju, njegovo srce izliva molitvu, tada žalost obavija njegovo lice, daleko su udaljene od njega njegove stidne pomisli. Ne vidi se veselje u njegovim očima; on je neprijatelj ćudljivih prohteva i jalovih razgovora. Nikada zle želje nisu porobile onoga koji razborito posti. Razboriti post je veliki hram svih vrlina. Ko ne haje za njega, taj ne ostavlja nepotresenom nijednu vrlinu. Post je zapovest odiskona data našoj prirodi da bi je čuvala pri uzimanju hrane; zbog narušavanja posta pao je stvoreni početak našeg života. Odatle, od tog početka propasti, ali u suprotnom smeru, podvižnici počinju da hode prema strahu Božijem onda kada počnu da se drže zakona Božijeg."[10] Čim se čovek predaje prekomernom snu i prekomerno ugađa stomaku, njega neizbežno pogane sladostrasne kretnje. Dokle te kretnje uzbuđuju dušu i telo, dokle telesne pomisli naslađuju um, dotle je čovek nesposoban za nove i njemu nepoznate pokrete koje će u njemu izazivati Sveti Duh onog trena kada ga oseni.

Koliko je post neophodan onome koji želi da se zanima i napreduje u molitvi uma, toliko mu je neophodno i tihovanje, ili potpuno samovanje, odnosno svako udaljavanje od lutanja. Dok živiš u manastiru, što ređe izlazi iz manastira; kada odsustvuješ iz manastira, vraćaj se u manastir što je moguće pre; dok posećuješ grad ili selo, sa svakom pažnjom čuvaj svoja osećanja da ne vidiš, da ne čuješ bilo šta štetno po dušu, da ne zadobiješ nenadanu i nepredviđenu smrtonosnu ranu. U manastiru znaj crkvu, trpezu i svoju keliju; u keliju kod druge braće odlazi samo onda kada je razlog opravdan - ako možeš, nikako ne idi; posećuj keliju svog učitelja i duhovnog oca, ako imaš tu sreću da si u današnje vreme našao učitelja; posećuj ga pravovremeno i po prekoj potrebi, nikako ne zbog uninija ili praznoslovlja. Nauči se da ćutiš da bi mogao da tihuješ i kada si među ljudima.

Govori što je moguće manje, i to u krajnjoj nuždi. Teško podnosi nevolje tihovanja onaj koji je navikao na rasejanost, ali svako ko želi da bude spasen i da napreduje u duhovnom životu neizostavno mora da izloži sebe toj nevolji i navikne se na samovanje i tihovanje. Nakon kratkotrajnog truda, tihovanje i samovanje će postati žarko željeni zbog

plodova, i tako duša razboritog tihovatelja neće zakasniti da ih proba. Nalazeći se u svetu, prepodobni Arsenije Veliki je molio Boga da ga Bog pouči kako da se spase, i čuo je glas koji mu je govorio: "Arsenije! Beži od ljudi, i bićeš spasen." Kada je prepodobni stupio u egipatski Skit, u kome su provodili život monasi veliki po svetosti, on je opet molio Boga: "Nauči me da se spasem", i čuo je glas: "Arsenije! Beži, ćuti, tihuj: to su koreni bezgrešnosti." Sveti Isak Sirijski govori o prepodobnom Arseniju Velikom: "Ćutanje pomaže tihovanju. Kako to? Ako već živimo u mnogoljudnoj obitelji, ne možemo izbeći da nekoga ne srećemo. Ni ravnoanđelski Arsenije nije mogao da to izbegne, iako je više od drugih zavoleo tihovanje. Ne postoji mogućnost da ne srećemo oce i braću koji žive sa nama; taj susret se dešava neočekivano: kada neko ide u crkvu ili u kakvo drugo mesto. Kada je taj blaženstva dostojni muž (prepodobni Arsenije) video sve to, da, pošto živi blizu ljudskog naselja (mada je on živeo u egipatskom Skitu, punom besprekornih monaha), najčešće ne postoji mogućnost da se izbegne zbližavanje sa ljudima ovoga sveta i monasima koji obitavaju u tim mestima, tada ga je blagodat naučila ovom načinu - neprestanom ćutanju. Ako je zbog preke potrebe nekima otvarao vrata svoje kelije, njih bi utešilo jedino to što su ga videli svojim očima: beseda i potreba za njom ostajala je izlišna."[11] Isti taj sveti Isak govori: "Više od svega zavoli ćutanje: ono te približava plodu. Jezik nije dovoljan da iznese ta blaga koja se rađaju iz ćutanja. Prvo ćemo prinuditi sebe na ćutanje: tada se iz ćutanja rađa u nama nešto što nas uči ćutanju, koje je njega rodilo. Neka ti Bog podari da osetiš nešto što je plod ćutanja.

Počneš li takav život da provodiš, ne umem ti ni reći kolika će ti svetlost zasijati iz toga. I ne pomisli, brate, da je divni Arsenije - taj što je, kažu, oce i braću, kad bi dolazili da ga vide, primao bez reči i otpuštao bez reči - postupao tako samo zato što je on to hteo: postupao je tako zato što je u početku primorao sebe na to delanje. Neka sladost rađa se vremenom u srcu od obučavanja ovom delanju, i sa prinudom poučava telo da prebiva u tihovanju. U tom životu rađa nam se mnoštvo suza i divno viđenje."[12] Sveti Isak u 75. slovu govori: "Dugo vremena iskušavan desnim i levim, u više navrata sam sebe iskušavši u dva sledeća obrasca života, zadobivši od protivnika (đavola) nebrojene rane, udostojivši se velikih tajanstvenih pomoći, poučen blagodaću Božijom, stekao sam mnogim godinama i opitima sledeće opitno poznanje. Osnova svih vrlina, pozivanje duše iz robovanja neprijatelju, put koji vodi prema Božijoj svetlosti i životu sadržani su u ova dva načina života: u tome da u jednom mestu sabereš sebe u sebe, i da neprestano postiš. To znači postaviti sebi premudro i razumno pravilo uzdržanja u jelu, prebivajući na istom mestu, bez izlaženja, i neprestano se vežbati i poučavati u Bogu. Iz ovoga proizilazi pokornost osećanja, iz ovoga trezvenost uma, iz ovoga ukroćavanje svirepih strasti koje se podižu u telu, iz ovoga krotost pomisli, iz ovoga kretanje svetlih misli, iz ovoga revnost prema delanju vrlina, iz ovoga visoka i tanana razumevanja, iz ovoga neizmerne suze u svako vreme i sećanje na smrt; iz ovoga ona čista celomudrenost, daleka od svakog maštanja koje iskušava um; iz ovoga brzo uočavanje i oštrina razumevanja onoga što je daleko (tj. dobra i zla, i znanje da i jedno i drugo mogu biti daleke posledice svakog delanja); iz ovoga najdublja

tajanstvena razumevanja, koja um dokučuje silom Reči Božije, i najdublje unutrašnje kretnje u duši, i razlikovanje duhova od svetih sila, i istinskih viđenja od jalovih maštanja, i razmišljanje o njima; iz ovoga strah od puteva i staza u moru misli, strah koji odseca lenjost i nemar, iz ovoga plamen revnosti koji satire svaku nesreću i uzdiže iznad svakog straha - ona vatrenost koja prezire svaku požudu i istrebljuje je iz misli, briše sećanje na sve prolazno i sve što pripada ovom svetu i veku. Kraće rečeno: iz ovoga proizilazi sloboda istinskog čoveka, radost i vaskrsenje duše, njen odmor sa Hristom u Carstvu nebeskom. Ako neko bude nemaran prema ova dva načina života, neka zna da je sebe lišio svega gore rečenog, i da, sem toga, preziranjem ovih dveju vrlina potresa osnovu svih vrlina. Kao što su ove dve vrline početak i suština Božijeg delanja u duši, vrata i put prema Hristu za one koji ih zadrže i pretrpe u njima, tako, suprotno ovome, onaj koji ih ostavi i odstupi od njih dolazi do dva njima suprotna načina života, to jest do telesnog lutanja i bestidnog prejedanja. To su počeci suprotnog gore rečenom; oni u duši prave mesto za strasti."

"Prvi od ovih početaka skida lance pre svega sa onih osećanja koja su već dovedena u poslušnost. A šta se dešava kada se sa osećanja poskidaju lanci koji su ih zauzdavali? Nedolični i neočekivani slučajevi bliski padu,[13] podizanje silnih talasa, žestoko raspaljivanje izazvano gledanjem, koje ovladava telom i drži ga u svojoj vlasti, laka spoticanja u takvom (za tome sklone ljude pobožnom) načinu mišljenja, burne pomisli koje vuku ka padu, hlađenje prema Božijim delima i postepeno malaksavanje u ljubavi prema tihovanju, napokon, potpuno ostavljanje početog načina života; obnavljanje zaboravljenih zala i učenje novim, dotle nepoznatim, zbog neprestanih novih susreta, koja i mimo volje i mnogoliko iskrsavaju pred očima pri prelaženju iz kleti u klet, iz mesta u druto mesto. Strasti, Božijom blagodaću već umrtvljene u duši i istrebljene iz uma brisanjem sećanja na njih, opet počinju da se pokreću i primoravaju dušu da radi što one hoće. Eto šta se sve (ne navodim detaljno sve ostalo) otvara u monahu zbog prvog početka, to jest zbog lutanja tela, zbog odbacivanja strpljivog podnošenja nevolja u tihovanju. Šta se dešava zbog drugog početka, to jest kada svinja otpočne svoj posao? U čemu se sastoji posao svinja, ako ne u ostavlja nju stomaka bez njegove brane, ako ne u neprestanom punjenju stomaka, bez određenog vremena za obavljanje te potrebe, su protno običaju razumnih bića? Šta sledi nakon toga? Teška glava, znatno otežalo telo, oslabela ramena. Zbog ovoga nemar u Božijoj službi postaje neizbežan; javlja se lenjost, koja ne dopušta čoveku da čini poklone tokom molitvenog pravila; nemar prema uobičajenom preklanjanju kolena; pomračenje i hladnoća misli, telesnost uma, gubitak njegove sposobnosti za rasuđivanje zbog uzburkanosti i naročitog pomračenja misli; debeli i gusti sloj mraka prostrt na celu dušu; obilno uninije pri svakom Božijem delu, i pri čitanju, zbog nesposobnosti da se proba sladost reči Božije; ostavljanje najnužnijih vežbanja; um koji nezaustavljivo luta po celoj zemlji; nakupljanje obilne vlage u svim udovima, nečista maštanja noću, koja iznose pred dušu stidne i nepotrebne slike, a one, ispunjene požudom, ispunjavaju u samoj duši svoju nečistu želju. Postelja tog jadnika izloženog takvom prokletstvu,

njegovo odelo i samo telo - sve je to opoganjeno mnoštvom stidnih istečenja, koja ističu iz njega kao iz izvora. To se s njim dešava i noću i danju; telo neprestano toči nečistote i pogani misao, i time se čovek lišava nade da će sačuvati celomudrenost pošto sladost čulnog, grešnog uzbuđivanja deluje u celom njegovom telu i pri tome se neprestano i nestrpljivo raspaljuje, pa pred njim iskrsavaju sablažnjive, u mislima stvorene slike lepote, i razdražuju ga u svako doba, i privlače um da se spaja sa sobom (sa tim u mislima stvorenim slikama lepote). Nema sumnje da se on spaja sa njima samim tim što razmišlja o njima i strasno ih želi, a sve zato što je njegova moć rasuđivanja potpuno pomračena. To i jeste ono o čemu je prorok rekao: 'Takva je plata sestre tvoje Sodoma, koja se naslađivala tako što je uzimala hleb do sitosti, i ostalo.'[14] Jedan veliki mudrac je rekao i sledeće: 'Ako ko hrani svoje telo nasladama, taj silom ubacuje svoju dušu u veliku bitku (borbu). Ako takav čovek nekad i dođe sebi, poželeće da sebe nekako prisili i zaustavi, no neće moći (to da učini) zato što je njegovo telo previše raspaljeno, ali i zato što razdraženo i sablažnjeno telo nasilno i snažno zarobljava dušu svojim požudama.1 Vidiš li na ovome kako su bezbožne sile prepredene? Opet isti ovaj mudrac govori: 'Naslađivanje tela, njegova mladalačka mekoća i vlažnost - to su uzroci zbog kojih duša brzo stiče strasti; nju obuzima smrt, i tako ona potpada pod sud Božiji. Suprotno ovome, ako se duša neprestano poučava u sećanju na svoje obaveze, onda ona počiva u svojoj slobodi; njene brige su umanjene; ona ne vodi brigu ni o čemu što je prolazno, već se brine o vrlini tako što obuzdava strasti i čuva vrline; nalazi se u stanju postepenog napredovanja, u radosti jer je ostavila brige o ovome svetu, u dobrom životu i sigurnoj luci. Telesno naslađivanje pak jača strasti i podiže ih protiv duše, i, što je još gore, iskorenjuje samu dušu iz njenih osnova. Pri tome one pobuđuju utrobu na neuzdržanost i bludna nepristojna osećanja. One podstiču na prevremeno uzimanje hrane. Onaj koji se zauzima za njih, taj neće da trpi malu glad da bi ovladao sobom, jer je rob strasti.'" Slično razmišljaju i svi sveti oci, no nećemo ih navoditi jer bi naše slovo predugo trajalo.

Kada spolja ogradimo svoj život uzdržavanjem od suvišnog uzimanja hrane i pića i od naslađivanja njima, kada svoj život ogradimo onim što je u našim rukama, dakle samovanjem, odnosno stalnim prebivanjem u manastiru i udaljavanjem od poznanstva i u manastiru i izvan njega, tada obratimo svoju pažnju na duševne strasti. Obratimo pažnju pre svega na zapovesti Gospodnje, na gnev,[15] čija je osnova gordost.[16]

Oprostimo našim ocima i našoj braći, koji obitavaju blizu nas ili daleko od nas, živim i otišlim, sva poniženja i uvrede koje su nam naneli, koliko god te uvrede bile teške. Gospod nam je zapovedio: I kada stojite na molitvi, praštajte ako šta imate protiv koga; da i Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama sagrešenja vaša. Ako li pak vi ne opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti vama sagrješenja vaša.[17] Pomoli se, pre svega, za svoje neprijatelje i blagoslovi ih[18] kao oruđa Božijeg promisla kroz koja ti je vraćeno za tvoje grehove za vreme kratkotrajnog zemaljskog života, pomoli se za njih da bi se oslobodio plate koju si zaslužio, dakle večnih muka u paklu. Kada budeš tako postupao, kada zavoliš svoje neprijatelje i budeš molio da im budu darovana sva

blaga, prolazna i večna - tek tada će ti sići Bog u pomoć, i satrćeš svojom molitvom sve svoje neprijatelje, stupićeš umom u hram srca da se poklanjaš Ocu u duhu i istini.[19] Na ako dopustiš svom srcu da otvrdne u zlopamćenju, i ako opravdavaš svoj gnev svojom gordošću, znaj da će se okrenuti od tebe Gospod Bog tvoj, i bićeš bačen pred satanu da te zgazi svojim nogama. Za sve nečiste pomisli i osećanja on će te gaziti, a ti nećeš moći da mu se odupreš.[20] A ako te Bog udostoji i stavi u osnovu tvog molitvenog podviga bezazlenost, ljubav, neosuđivanje bližnjih, milostivo praštanje, tada ćeš posebno lako i brzo pobediti svoje protivnike i dostignuti čistu molitvu.

Znaj da se sve strasti i svi pali duhovi nalaze u veoma bliskom međusobnom srodstvu i savezu. To srodstvo, taj savez je greh. Ako te je pokorila jedna strast, onda su te kroz pokoravanje toj jednoj strasti pokorile sve ostale strasti. Ako si dopustio da te pokori jedan duh zlobe tako što si razgovarao sa pomislima koje on ulaže u tebe, i onda se potpuno predao tim pomislima ili maštanjima, ti si postao rob svih duhova. Kada te pobede, oni će te predavati jedan drugome, kao roba.[21] Tome nas poučavaju sveti oci, tome nas poučava sam opit. Obraćaj pažnju na sebe, i shvatićeš sledeće: čim dragovoljno dopustiš da u nečemu budeš pobeđen, odmah ćeš nakon toga biti pobeđen mimo svoje volje i u nečemu sasvim drugom, u čemu i ne bi dopustio da te pobede, i to će trajati dotle dok revnosnim pokajanjem ponovo ne uspostaviš svoju slobodu. U osnovu molitvenog podviga položi bezgnevlje, ljubav i milost prema bližnjima, jer ih je Jevanđelje zapovedilo; odlučno odbaci svaki razgovor sa pomislima i svako maštanje. Sve pomisli i maštanja predusreći rečima: "Celog sebe predao sam volji Boga moga, i zato nemam nikakve potrebe da naklapam, nagađam, predviđam, jer Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što - zapoveda Sveti Duh meni i svima koji veruju Hrista - nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše"[22] Budite, dakle, cjelomudreni - to jest odbacite presitost i naslađivanje, odbacite obmanljive pomisli i maštanja - i trezveni u molitvama; sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas.[23] Hoću da se muževi, to jest hrišćani koji su se usavršili u molitvenom podvigu, mole na svakom mjestu, podižući svete ruke, um i srce, očišćene od strasti, ispunjene smirenjem i ljubavlju, bez gnjeva i dvoumljenja, jer su se, dakle, klonili svake zlobe na bližnjega, slaganja sa pomislima i naslađivanja maštanjima.[24] Kada omrzneš svaki put nepravedan, upravićeš se po svima zapovestima Gospodnjim.[25] Put nepravedan je razgovor sa pomislima i maštanje. Onaj ko je odbacio takav razgovor i maštanje, taj može da sledi sve Božije zapovesti, može da učini volju Božiju u svojoj utrobi,[26] i da se neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda tako što će svojoj molitvi davati krila smirenjem i ljubavlju. Koji ljubiše Gospoda, mrzite na zlo,[27] opominje nas Sveti Duh.

Trudbenik molitve mora da sazna i uvidi dejstvo strasti i duhova na njegovu krv. Sveto pismo sa razlogom govori da tijelo i krv ne mogu naslijediti Carstva Božijega.[28] Bog je odbacio i gruba telesna osećanja starog čoveka, ali i tanana osećanja, ponekad sasvim tanana, izazvana kretnjama krvi. Podvižnikovu pažnju u tome čini još potrebnijom činjenica da tanano dejstvo strasti i duhova na krv postaje jasno tek tada kada srce

oseti u sebi dejstvo Svetog Duha. Osećanje se objašnjava osećanjem. Kada stekne duhovno osećanje, podvižnik najednom potpuno jasno uviđa dejstvo krvi na dušu, uviđa na koji način strasti i duhovi, dejstvujući posredstvom krvi na najtananiji način na dušu, zarobljavaju dušu i drže je takvu, zarobljenu, pod svojom kontrolom. Tako će on shvatiti i uveriti se da je svako dejstvo krvi na dušu - i grubo i tanano - mrsko pred Bogom, da predstavlja žrtvu opoganjenu grehom, da nije dostojno da bude u duhovnoj oblasti, da nije dostojno da se ubroji u duhovna dejstva i osećanja. Do pojavljivanja dejstva Duha u srcu tanano dejstvo krvi ostaje ili potpuno neshvaćeno ili malo shvaćeno, čak može biti smatrano dejstvom blagodati, ako ne bude preduzet potreban oprez. Ta predostrožnost sastoji se u tome da do očišćenja i obnovljenja Duhom nikakvo osećanje srca ne treba smatrati pravilnim, osim osećanja pokajanja, spasonosnog žaljenja zbog grehova, razblaženog nadom pomilovanja. Od pale prirode Bog prima jedino žrtvu srca, jedino osećanje srca, jedino njegovo stanje: Žrtva je Bogu duh skrušen; srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[29]

Dejstvo krvi na dušu očigledno je pri dejstvu strasti gneva i gnevnih pomisli na krv, naročito u ljudima koji su skloni gnevu. U kakav samo pomamni zanos pada čovek kada u njemu bukne bes! On tada gubi celokupnu vlast nad sobom, pada pod vlast strasti, u vlast duhova koji žarko žele njegovu propast samim tim što su upravo njega uzeli za oruđe zlodela; on govori i postupa kao da je lišen razuma. Dejstvo krvi na dušu očigledno je takođe i onda kada strast za bludom uspali krv. Dejstvo ostalih strasti na krv manje je očito, ali postoji. Šta je tuga? Šta je uninije? Šta je lenjost? To su razna dejstva na krv raznih grešnih pomisli. Srebroljublje i koristoljublje neizostavno utiču na krv: šta je naslađivanje koje rađa u čoveku maštanje o obogaćenju ako ne sablažnjivo, obmanjivo, grešno igranje krvi? Duhovi zlobe, neprestano i neutoljivo žedni čovekove propasti, dejstvuju na nas i pomislima, i maštanjima, ali i raznim doticajima, tako što dotiču naše telo, našu krv, naše srce, naš um, i nastoje na sve načine i svim sredstvima da ubrizgaju u nas svoj otrov.[30] Neophodan je oprez, neophodna je budnost, neophodno je jasno i tanano poznavanje misaonog puta koji vodi Bogu. Na tom putu ima mnoštvo lopova, razbojnika, ubica. Suočeni sa bezbrojnim opasnostima plačimo pred Gospodom našim i molimo Njega neprestanim plačem da nas On sam vodi uskim i nevoljama ispunjenim putem koji vodi u život. Razna uspaljivanja krvi od dejstva raznih demonskih pomisli i maštanja nisu ništa drugo do ono plameno oružje koje je prilikom našeg pada dato palom heruvimu da se njime vrti u nama i zabranjuje nam da uđemo u tajanstveni Božiji raj duhovnih pomisli i osećanja.[31]

Posebnu pažnju moramo obratiti na dejstvo slavoljublja zato što njegovo dejstvo na krv veoma teško možemo da opazimo i razumemo. Slavoljublje skoro uvek dejstvuje zajedno sa istančanim sladostrašćem i pruža čoveku veoma istančane grešne naslade. Otrov tog naslađivanja deluje toliko polako i neprimetno da naslađivanje u slavoljublju i sladostrašću mnogi smatraju tešenjem savesti, čak dejstvom Božije blagodati. Obmanut tim naslađivanjem, podvižnik malo-pomalo dolazi u stanje samoobmane, a pošto samoobmanu smatra blagodatnim stanjem,

on postepeno pada u potpunu vlast palog anđela, stalno zaogrnutog u plašt svetlog anđela, i postaje oruđe, apostol odbačenih duhova. Iz tog stanja napisane su cele knjige koje zaslepljeni svet slavi, i koje s nasladom i ushićenjem čitaju ljudi neočišćeni od strasti. To prividno duhovno naslađivanje nije ništa drugo do naslađivanje u istančanom slavoljublju, gordoumlju i sladostrašću. Naslađivanje nije osobina grešnika; njegova osobina je plač i pokajanje. Slavoljublje kvari dušu isto onako kako strast za bludom kvari dušu i telo. Slavoljublje čini dušu nesposobnom za duhovne kretnje, a one počinju onda kada prestanu kretnje duševnih strasti, kada ih smirenje zaustavi. Upravo zato monasima, posebno onima koji se zanimaju molitvom i žele da napreduju u njoj, sveti oci predlažu sveto pokajanje, koje dejstvuje direktno protiv slavoljublja, i tako donosi duši siromaštvo duhom. Da slavoljublje dejstvuje na dušu, i da je to dejstvo veoma slično dejstvu bluda - to može da se zapazi tek nakon velikog vežbanja u pokajanju. Strast za bludom uči težnji za nedozvoljenim spajanjem sa drugim telom, a u onima koji se njoj povinuju - koji joj se povinuju čak samo time što se naslađuju nečistim pomislima i maštanjima - ona menja sva osećanja srca, menja ustrojstvo duše i tela; slavoljublje teži ka protivzakonitom učestvovanju u ljudskoj slavi, i, čim dotakne srce, izaziva nepravilne sladosne kretnje krvi, a te kretnje menjaju čovekov sastav, menjaju celokupnu smesu (raspoloženje) čoveka time što ubace u nju i smešaju sa njom grubi i mračni duh sveta, i tako otuđuju čoveka od Duha Božijeg. U odnosu na istinsku slavu, slavoljublje je blud. "Bludnim očima ono gleda na prirodu stvari", kaže sveti Isak Sirijski.[32] Koliko ono pomračuje čoveka, kada približavanje Bogu i usvajanje Boga čini teškim, posvedočuje Spasitelj: Kako vi možete verovati - rekao je On slavoljubivim farisejima, koji su tražili pohvalu i odobravanje jedan od drugoga i od zaslepljenog ljudskog društva - kada primate slavu jedan od drugoga, a slavu koja je od jedinoga Boga ne tražite?[33]

Takvu gordu revnost, po rečima prepodobnog Jovana Lestvičnika i Nila Sorskog,[34] prema preuranjenom iskanju onoga što dolazi u svoje vreme možemo nepogrešivo svrstati u strasti slavoljublja pri neprestanom sadejstvu krvi; krv raspaljuje i pokreće slavoljubive pomisli, a slavoljublje, obrnuto, gaji i razmnožava sablažnjiva maštanja i nadmeno mišljenje o sebi, koje je apostol nazvao uzaludnim nadimanjem tjelesnim umom svojim.[35]

Iz svega što smo gore rekli može se zaključiti i životno doba koje priliči molitvi uma i molitvi srca. Takvoj molitvi priliči zreli uzrast, u kome se porivi u čoveku već prirodno ukroćuju. Mladost se ne odbacuje, ako ima svojstva zrelosti, naročito ako ima vođu. Ali za zrelost nije dovoljan samo određeni broj godina od rođenja, ili broj godina od stupanja u manastir; zrelost mora najviše da proizilazi iz dugotrajnog prethodnog razmatranja sebe, ne proizvoljnog razmatranja, nego u Gospodu Isusu Hristu, uz svetlost Jevanđelja, u kome je prikazan novi čovek, a i sve nijanse bolesti starog, i uz izučavanje svetih otaca pravoslavne, Istočne crkve, koji nepogrešivo poučavaju da se koristimo svetlošću Jevanđelja. Što se čovek više udubljuje u sebe, što više poznaje sebe, što više poznaje svoje strasti, njihovo raznovrsno dejstvo, sredstva za borbu, svoju nemoć,

što se više stara da istrebi u sebi grešna svojstva koja je pad usadio i stiče svojstva na koja ukazuje Jevanđelje, time će temelj za zgradu molitve biti tvrđi. Ne treba žuriti pri izvođenju temelja: naprotiv, treba se pobrinuti da on bude dovoljno dubok i čvrst. Malo je izučiti strasti i njihove veoma isprepletene grane u čitanju otačkih knjiga; treba ih pročitati u živoj knjizi duše, i sticati o njima opitno znanje. Očigledno je da su potrebne mnoge godine da bi takvo vežbanje bilo plodonosno, naročito u naše vreme, kada se bez truda retko dobija bilo koje duhovno znanje, kada se svakog takvog znanja moramo dokopavati u knjigama, i zatim uvideti u knjigama red, postepenost duhovnih znanja, delanja, stanja. Oni koji nisu vodili dovoljno računa o čvrstini temelja videli su u svojoj kući mnoge nedostatke i neudobnosti, velike pukotine i druga oštećenja, a često su videli i žalosno rušenje same kuće. Braćo! Ne žurimo: to nas i Jevanđelje savetuje[36], iskopajmo, produbimo, položimo u temelje teško kamenje. Kopanje i produbljivanje je detaljnno ispitivanje srca, a tvrdo kamenje su navike utvrđene dugotrajnim delanjem u jevanđelskim zapovestima.

Kada Hristov podvižnik, saobrazno svojim snagama, ovlada kretnjama krvi i oslabi njena dejstva na dušu, tada u duši malopomalo počinju da nastaju duhovni pokreti; u umu počinju da se javljaju tanana Božija mišljenja, privlače ga da ih razmatra, odvlače od lutanja i čine da se sabere u sebi;[37] srce počinje da podržava um obilnim umiljenjem. Od duhovnih dejstava potpuno oslabljuju dejstva krvi na dušu: krv počinje da vrši svoj prirodni posao u telu, vraća se svom prirodnom određenju, i time prestaje da bude oruđe greha i demona. Sveti Duh zagreva čoveka duhovno, i ujedno orošava i osvežava dušu koja je do tada bila upoznata jedino sa raznim raspaljivanjem krvi.[38] Kada se pojavi unutrašnje Sunce pravde, tada odlaze unutrašnje zveri u svoje jazbine i podvižnik izlazi iz mraka i robovanja u kojima su ga držali greh i pali duhovi, izlazi na svoje duhovno delo i napredovanje do same večeri zemaljskog života, do preseljenja u večni, nevečernji život.[39] Od blaženog dejstva Svetog Duha u čoveku, u njemu najpre počinje da zrači neobična tišina, pojavljuje se umrtvljenost prema svetu, prema naslađivanju njegovom sujetnošću i grešnošću, prema služenjima u tom svetu. Hrišćanin se pomiruje sa svime i svima posredstvom neobičnog, smirenog i ujedno uzvišenog duhovnog rasuđivanja, nepoznatog i nedostupnog telesnom i duševnom stanju. On počinje da oseća sažaljenje prema celom čovečanstvu i prema svakom čoveku pojedinačno. Sažaljenje prelazi u ljubav. Zatim počinje da se udvostručuje njegova pažnja u molitvi: reči molitve počinju da stvaraju snažan, neobičan utisak na dušu, potresaju je. Na kraju, malopomalo, srce i cela duša kreću u sjedinjavanje sa umom, a za dušom se upućuje u to sjedinjenje i samo telo. Takva molitva naziva se:

- molitvom uma kada je izgovara um uz duboku pažnju i podršku srca;

- molitvom srca kada je izgovaraju sjedinjeni um i srce,pri čemu um, takoreći, silazi u srce i iz dubine srca šalje molitvu;

- molitvom duše kada se čini iz cele duše, uz učešće samog tela, kada se čini iz celokupnog bića, pri čemu celo biće postaje sama usta koja izgovaraju molitvu.

Molitvu uma, i molitvu srca, i molitvu duše sveti oci u svojim delima često obuhvataju jednim nazivom, a ponekad ih razlikuju. Tako je prepodobni Grigorije Sinajski rekao: "Uvek ih zovi molitvama uma ili molitvama duše." Ali danas, kada se učenje iz njihovih živih usta o tome krajnje umanjilo, veoma je korisno znati razlike koje ih određuju. Kod jednih bolje dejstvuje molitva uma, kod drugih molitva srca, a kod trećih molitva duše, sve u zavisnosti od toga kako je Onaj koji razdeljuje sva blaga, i prirodna i blagodatna, obdario svakoga;[40] ponekad u jednom istom podvižniku dejstvuje čas jedna, čas druga molitva. Takvu molitvu veoma često prate suze. Čovek tada donekle saznaje šta znači blaženo bestrašće. On počinje da oseća čistotu, a od čistote živi strah Božiji, a strah Božiji jede ogrubelost tela neobičnim, čoveku do tada nepoznatim užasom, tom posledicom jasnog osećanja da stoji pred Bogom. Hrišćanin stupa u novi život i novi podvig, dakle u ono što odgovara obnovljenom stanju njegove duše: više ne uzima mleko za ishranu. Sva njegova dela slivaju se u jedno, "u blaženo neprestano pokajanje." Neka razume ko može da razume: rečeno je najnužnije, za dušu najspasonosnije, najvažnije znanje za istinskog delatelja, koliko god te reči bile jednostavne. To stanje iskazao je Pimen Veliki u svom odgovoru na pitanje kako pažljivi tihovatelj mora da se ponaša. Veliki je odgovorio: "Slično čoveku koji je do guše upao u blato, i viče Bogu: 'Pomiluj me."[41] Duboki plač, plač čovečijeg duha kojeg je Duh Božiji podigao u plač, neodvojivi je saputnik molitve srca; duhovno osećanje straha Božijeg, pobožnosti i umiljenja prati molitvu duše. U savršenim hrišćanima oba ova osećanja prelaze u ljubav. Ali i ta osećanja spadaju u blagodatna. Ta osećanja su darovi Božiji, i daju se u svoje vreme, a ne može da ih razume čak ni onaj podvižnik koji se podvizava u njihovoj oblasti, makar njegovo podvizavanje i bilo pravilno. Molitva srca dejstvuje najviše ako se molimo imenom Gospoda Isusa; molitvom duše mole se oni koji su dobili molitvu srca kada se zanimaju molitvoslovljem i psalmopevanjem.

Bog je i u Novom i u Starom zavetu zapovedio čoveku da se moli i u umu, i u srcu, i u duši. I ljubi Gospoda Boga svojega - zapoveda Bog - svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovo je prva zapovijest.[42] Očigledno je da se najveća, najuzvišenija zapovest ne može drugačije ispuniti nego molitvom uma, srca i duše, jer moliti se istinski njome znači odvajati se od celokupne tvari, i svim svojim bićem ustremljivati se ka Bogu. Nalazeći se u toj ustremljenosti ka Bogu, onaj koji se moli najednom se sjedinjuje sam sa sobom i vidi da ga je prst Božiji iscelio svojim dodirom. Um, srce, duša, telo, do tada rasečeni mačem greha, najednom se sjedinjuju u jedno u Gospodu. A pošto se sjedinjenje dogodilo u Gospodu, i pošto ga je Gospod učinio, onda je ono ujedno i sjedinjenje čoveka sa samim sobom, i njegovo sjedinjenje sa Gospodom. Nakon sjedinjenja, ili zajedno sa sjedinjenjem, uslediće pojavljivanje duhovnih darova. Pravilnije: sjedinjavanje je dar Duha. Prvi duhovni dar, koji i vrši čudesno sjedinjenje, jeste mir Hristov.[43] Nakon Hristovog mira sledi ceo skup Hristovih darova i plodova Svetog Duha, koje apostol ovako navodi: ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vjera, krotost, uzdržanje.[44] Molitva čoveka koji je isceljen, sjedinjen, pomiren u sebi i sa sobom daleka je od

demonskih pomisli i maštanja. Plameno oružje palog heruvima prestaje da dejstvuje: krv, koju je zadržala sila odozgo, prestaje da kipti i da se uznemiruje. To more postaje nepomično; vetrovi - demonske pomisli i maštanja - više ne utiču na njega. Molitva koja je daleka od pomisli i maštanja naziva se čistom,[45] pribranom. Podvižnik koji je dostigao čistu molitvu počinje da posvećuje vežbanju u njoj mnogo vremena i često to sam i ne primećuje. Sav njegov život, sva delatnost pretvara se u molitvu. Sadržina molitve, kažu sveti oci, nužno određuje njenu dužinu. Kada molitva obuhvati čoveka, ona ga postepeno menja, čini duhovnim zbog sjedinjenja sa Svetim Duhom, kako govori apostol: A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je Duh s njime.[46] Naprsniku Duha otkrivaju se tajne hrišćanstva.

Blagodatni mir Hristov, koji podvižnika uvodi u čistu molitvu, potpuno je različit od čovekovog uobičajenog, spokojnog, prijatnog raspoloženja: čim se useli u srce, on okiva uznemirujuće kretnje strasti, oduzima strast, ali ne udaljavanjem strašnog, nego blaženim, srčanim stanjem u Hristu, pri kome strašno nije strašno, kako je Gospod rekao: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što ga svijet daje. Neka se ne zbunjuje srce vaše i neka se ne boji.[47] U miru Hristovom skriveno živi takva duhovna sila da on njome satire svaku zemaljsku žalost i svako iskušenje. Ta sila pozajmljuje se od samog Hrista: U meni mir imate. U svijetu ćete imati žalost; ali ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[48]

Prizivan molitvom srca, Hristos šalje u srce duhovnu silu koja se zove mir Hristov, nepojmljivu umom, neiskazivu rečima, nedokučivo dokučivanu jedino blaženim opitom. Mir Božiji - govori apostol hrišćanima - koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[49] Takva je sila Hristovog mira. On prevazilazi svaki um. To znači: on je iznad uma sazdanih stvorenja - i ljudskog uma, i uma anđela svetlosti, i uma palih anđela. Kao dejstvo Božije, on se sa vlašću božanstveno raspoređuje pomislima i osećanjima srca. Čim se on pojavi, sve demonske pomisli i od njih zavisna osećanja počinju da beže, a čovečije pomisli, zajedno sa srcem, dolaze pod njegovo svesveto upravljanje i vođstvo. Od sada on postaje njihov car, i pazi ih, to jest čuva ih nepovredivim za greh, u Hristu Isusu. To znači: on drži pomisli u jevanđelskom učenju tako što im ne da da iz njega izađu, prosvetljuje um tajanstvenim tumačenjem tog učenja, a srce hrani hlebom nasušnim koji silazi s neba i daje život svima koji se pričešćuju njime.[50] Svojim obilnim dejstvom sveti mir navodi ćutanje na um i vuče i dušu i telo na to da ga blaženo probaju. Tada se prekida svaka kretnja krvi, svaki njen uticaj na stanje duše: nastaje velika tišina. U celom čoveku struji neka nežna svežina, i čuje se tajanstveno učenje. Upravo zato što ga sveti mir održava i hrani, hrišćanin postaje nedostupan za neprijatelje: prilepljen je za naslađivanje Hristovim mirom, zanet je njime, i zato zaboravlja i grešne, a i sve zemaljske i telesne i duševne naslade. Kakav lekovit napitak! Kakav božanstveni lek! Kakav blaženi zanos! I zaista: šta drugo može biti početak obnavljanja čoveka ako ne blagodatno osećanje tog mira koji čovekove sastavne delove razdvojene grehom ponovo sjedinjuje u jedno? Može li čovek bez tog prethodnog dara, bez tog sjedinjenja sa samim sobom, biti sposoban za

bilo kakvo duhovno, božansko stanje, koje stvara sveblagi Sveti Duh? Može li razbijeni sasud pre nego što ponovo bude sastavljen da primi bilo šta u sebe?

Osećanje mira u Hristu, kao i svi blagodatni darovi uopšte, počinje pre svega da se javlja tokom molitve, jer je to ono delanje u kome pobožnost i paženje najbolje pripremaju podvižnika za primanje Božijih utisaka. Kasnije sveti mir postaje osobina hrišćanina, stalno ga prati, stalno i svuda podstiče da se moli u kleti svoje duše, ukazuje, još izdaleka, na unutrašnje neprijatelje i podmukle zlobnike, odbija ih i pobeđuje svojom svemoćnom desnicom.

Ovako je opisao sveti prorok Ilija veličinu duhovnog dara, Hristovog mira, njegovo pojavljivanje u izabranom narodu Božijem, novom Izrailju, hrišćanima, njegovu silu da isceljuje duše, da podržava zdravlje duša, činjenicu da taj dar potiče od Bogočoveka, da ga daje Bogočovek: Bog silni - govori prorok o očovečenom Gospodu - otac vječni, knez mirni: navešće mir na knezove, na uznapredovale hrišćane, koji su pobedili strasti i zato zaslužili naziv knezova, mir i zdravlje Njegovo.[51] Bez kraja će rasti vlast i mir na prijestolu Davidovu i u carstvu njegovu da se uredi i utvrdi sudom i pravdom odsada dovijeka. To će učiniti revnost Gospoda nad vojskama.[52] Zasijaće u dane njegove pravda i mnoštvo mira;[53] Gospod će blagosloviti narod Svoj - hrišćane - mirom,[54] a krotki će naslediti zemlju, i uživaće u mnoštvu mira.[55] Kao što Sveti Duh objavljuje Sina,[56] tako dejstvo Svetog Duha u čoveku, mir Hristov, objavljuje da su čovekove pomisli ušle u svesvetu oblast Božije pravde i istine, da je jevanđelje primljeno njegovim srcem: Milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se.[57] Dejstvo Hristovog mira u čoveku je znak da u njemu prebivaju Hristove zapovesti, da je on izvan zablude i samoobmanjivanja: suprotno ovome, i najmanje primetna zbunjenost, kakvim god opravdanjima se prikrivala, pouzdan je znak da je čovek skrenuo sa uskog Hristovog puta na široki put koji vodi u propast.[58] Ne osuđuj ni bezbožnog ni nesumnjivog zlotvora: Svojemu Gospodaru on stoji ili pada.[59] Ne mrzi ni svog klevetnika, ni rugača, ni pljačkaša, ni ubicu: oni te raspinju sa desne strane Gospoda po nedokučivom uređenju Božijih sudova da bi u iskrenom saznanju i ubeđenju mogao u svojoj molitvi da kažeš Gospodu: "Da, primam po svojim delima kao što sam zaslužio, seti me se Gospode u Carstvu svome." Nevolje koje se dopuštaju na tebe shvati kao svoju neiskazivu dobrobit, kao svoju izabranost pred Bogom, i pomoli se najtoplijom molitvom za te svoje dobročinitelje kroz koje ti se pruža dobrobit, uz pomoć čijih ruku se istržeš iz sveta i umrtvljavaš se za njega, na čijim se rukama uznosiš Bogu. Oseti prema njima onakvu milost kakvu prema nesrećnom i u grehu zaglibljenom čovečanstvu oseća Bog, koji je svog Sina predao na žrtvu da bi iskupio delo neprijateljsko Tvorcu, znajući da će se to delo u većini narugati i toj žrtvi, da će je prenebreći. Takva milost seže do ljubavi prema neprijateljima, izliva se u usrdnim molitvama za njih, i dovodi do opitnog poznanja Istine. Istina je reč Božija, Jevanđelje; Istina je Hristos. Poznanje Istine uvodi u dušu Božiju istinu tako što izgoni iz duše palu i grehom oskrnavljenu čovečiju istinu: svoj ulazak u dušu Božija istina posvedočuje Hristovim mirom. Hristov mir čini čoveka i hramom i sveštenikom Boga živoga: I bi u miru mesto

Njegovo (Božije), i obitalište Njegovo na Sionu; tamo skrši moći strela, oružje i mač i rat.[60]

O blaženom sjedinjavanju čoveka sa samim sobom zbog dejstva Hristovog mira svedoče najveći učitelji monaštva. Sveti Jovan Lestvičnik govori: "Zavapih svim srcem mojim, to jest telom, dušom i duhom: Jer gde su dva u ovom poslednjem sjedinjeni, tamo je i Bog sa njima."[61] Prepodobni Isaija Otšelnik govori: "Ako i ti, kao i mudre devojke, znaš da je tvoja svetiljka puna ulja, i ti ćeš moći da uđeš u ložnicu, i nećeš morati da ostaneš izvan nje; ako si osetio da su se tvoj duh, duša i telo neporočno sjedinili i ustali čisti u dan Gospoda našeg Isusa Hrista; ako te savest ne razobličava i ne osuđuje; ako si postao dete, po rečima Spasitelja, koji je rekao: Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k meni, jer je takvih Carstvo nebesko,[62] onda si zaista postao nevesta (Hristova); Sveti Duh je počinuo na tebi, iako si još u telu."[63] Sveti Isak Sirijski govori: "Ne poredi one koji čine znamenja, čuda i sile u svetu sa onima koji razumno tihuju. Zavoli prazninu tihovanja više nego sitost gladnih u svetu i obraćanje mnogih neznabožaca ka poklanjanju Bogu. Bolje ti je da se oslobodiš okova greha nego da oslobodiš robove od rada. Bolje ti je da se umiriš sa svojom dušom u jednodušnosti trojice koja je u tebi - a mislim na telo, dušu i duh - nego da svojim učenjem umiruješ one koji drugačije misle."[64] Sveti mir je ono nekretanje uma koje je posledica ispunjenja jevanđelskih zapovesti; to nekretanje sveti Isak Sirijski pominje u 55. slovu, a sveti Grigorije Bogoslov i sveti Vasilije Veliki su se udaljili u pustinju čim su ga osetili. Tamo su se zauzeli oko svog unutrašnjeg čoveka, i kada su ga konačno uredili pomoću Jevanđelja, postali su gledaoci tajanstvenih viđenja Duha. Očigledno je da nekretanje, ili sabranost (uništenje rasejanosti), um stiče tek onda kada se sjedini sa dušom. Bez toga on ne može da se suzdrži od lebdenja i lutanja kuda god stigne. Kada se um, dejstvom Božije blagodati, sjedini sa srcem, tada on dobija molitvenu silu, o kojoj prepodobni Grigorije Sinajski govori: "Da Mojsije nije primio od Boga štap sile, ne bi Bog kroz njega pobedio faraona i Egipat. Tako je i sa umom: ako ne bude imao u ruci molitvenu silu, on neće moći da satre greh i neprijateljske sile."[65] U duhovnim poukama jeromonaha Serafima Sarovskog neobično jasno i prostodušno izneto je učenje o Hristovom miru i pokazana visina i važnost tog dara; tamo je sve skinuto neposredno iz svetog opita srca: "Kada um i srce budu sjedinjeni u molitvi, i pomisli duše nerasejane, tada će srce zagrevati duhovna toplina u kojoj sija Hristova svetlost i celog unutrašnjeg čoveka ispunjava mirom i radošću.[66] Ništa nije bolje od mira u Hristu, zato što se u njemu osujećuje svaka bitka duhova, živeli oni na zemlji ili u vazduhu. Kada čovek pogružava um u sebe i ima delanje u svom srcu, onda je to znak da je njegova duša razumna. Tada ga Božija blagodat osenjuje, i on obitava u mirnom, a posredstvom toga i u blaženom uređenju: u mirnom jer ima mirnu savest; a u blaženom zato što um sagledava u sebi blagodat Svetog Duha, po reči Božijoj: I bi u miru mesto Njegovo.[67] Kada ko hodi u mirnom uređenju, taj kašikom zahvata duhovne darove. Kada čovek dospe u mirno uređenje, tada može svetlost svog razuma da isijava i na ostale. Ovaj svet, kao neku bescenu riznicu, ostavio je Gospod naš Isus Hristos svojim učenicima pred svoju smrt, i

rekao im: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam.[68] Naša je obaveza da sve svoje snage, želje i dejstva usredsredimo na to da dobijemo mir Božiji i da sa Crkvom uvek govorimo: Gospode Bože naš! Nama ćeš dati mir.'"[69] Na svaki dobri način moramo nastojati da sačuvamo duševni mir i da nas ne uznemiruju uvrede drugih: zbog ovoga se moramo na svaki način starati da zadržimo gnev i da posredstvom paženja sačuvamo um i srce od nepristojnih pokreta. Uvrede od drugih treba podnositi ravnodušno i priučavati se takvom raspoloženju duha kao da se njihove uvrede ne odnose na nas nego na nekoga nama tuđeg. Takvo vežbanje može da donese tišinu ljudskom srcu i učini ga obitalištem samog Boga. Iz žitija Pajsija Velikog može se videti kako treba pobeđivati gnev.

On je molio Gospoda Isusa Hrista, koji mu se javio, da ga oslobodi od gneva. A Hristos mu je rekao: "Ako želiš da pobediš zajedno gnev i jarost, ništa ne poželi, nikoga ne mrzi, ne ponizi."[70] Da bi sačuvao duševni mir, moraš da udaljavaš od sebe uninije, i da nastojiš da imaš radostan, a ne tužan duh, po Sirahovim rečima: "Tuga je mnoge ubila, a koristi u njoj nema.[71] Zbog očuvanja duševnog mira treba na sve načine izbegavati osuđivanje drugih. Neosuđivanje i ćutanje čuva duševni mir: čovek u takvom uređenju dobija Božija otkrivenja."[72] Carstvo Božije je pravednost i mir i radost u Duhu Svetome. Jer koji ovim služi Hristu, ugodan je Bogu.[73]

Hristov mir je izvor neprestane molitve uma, srca i duše, blagodatne, duhovne molitve, molitve koja se, dejstvom Svetog Duha, prinosi iz celokupnog čovekovog bića; Hristov mir je neprestani izvor blagodatnog smirenja Hristovog, koje prevazilazi ljudski um. Neće pogrešiti onaj koji kaže da blagodatna molitva jeste blagodatno smirenje, i da blagodatno smirenje jeste neprestana molitva. Smatramo neophodnim da ovde izložimo veoma tesnu vezu molitve i smirenja. Šta je smirenje? "Smirenje je" - rekli su oci - "božanstveno i nepojmljivo."[74] Ne znači li to isto ono što znače i reči apostolske: Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um?.[75] Nepogrešivo ćemo odrediti smirenje ako kažemo: smirenje je nepojmljivo dejstvo nepojmljivog mira Božijeg, a nepojmljivo se poima jedino samim blaženim opitom. Ka ovakvom određenju smirenja vodi nas sam Gospod. Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni - rekao je Gospod - i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe i naučite se odmene; jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim.[76] Objašnjavajući ove Spasiteljeve reči, prepodobni Jovan Lestvičnik govori: "Naučite se ne od anđela, ne od čoveka, ne iz knjiga, nego od mene, to jest od toga što ja u vama prebivam, što vas ozarujem, delam u vama, jer sam ja krotak i smiren srcem, i pomislima i usvojenim načinom mišljenja naći ćete pokoj od bitaka i olakšanje od strasnih pomisli dušama svojim."[77] Kako je ova pouka delatna, opitna, blagodatna! Dalje u Pouci o smirenju sveti Jovan Lestvičnik navodi razne znake smirenja, koji mogu biti poznati i razumljivi ne samo posedniku ovog duhovnog blaga nego i njegovim bližnjima i prijateljima u Gospodu, a onda dodaje: "Za posednika ovog velikog bogatstva (smirenja) postoje u njegovoj duši i drugi znaci, viši od svih gore navedenih, (po kojima on može da pozna da je postao posednik smirenja). Svi navedeni znaci su vidljivi, osim sledećeg. Znaćeš, i nećeš se prevariti, da je ovo prepodobno (smirenje) prisutno u tebi po

tome što će te celog ispuniti neopisiva svetlost i neizmerna ljubav prema molitvi."[78] Na pitanje: "Koji su tipični znaci smirenja?" sveti Isak Sirijski je odgovorio: "Kao što nadmenost duše nije ništa drugo do njeno rasipanje, koje je primorava da lebdi (posredstvom maštanja, kao posledice nadmenosti), i ne sprečava da leti na oblacima svojih pomisli, na kojima obilazi svu tvorevinu, tako (suprotno nadmenosti) smirenje sabira dušu u tihovanje; posredstvom smirenja duša se usredsređuje u samu sebe. Kao što se duša ne poznaje i ne vidi telesnim očima, tako se smirenoumni ne poznaje ni kada se nalazi među ljudima. Kao što je duša skrivena u unutrašnjosti tela od ljudskih pogleda i od opštenja sa ljudima, tako i istinski smirenoumni ne želi da ga ljudi vide i razumeju: on se udaljio od svega i odrekao se svega - on bi čak želeo da se i od samog sebe pogruzi u sebe, da živi i prebiva u tihovanju, da potpuno zaboravi svoje prethodne misli i osećanja, da postane neko ko ne postoji, i ko nije počeo da postoji, da bude čak nepoznat samoj svojoj duši. Koliko je takav čovek skriven i odvojen od sveta, toliko je on sav u svom Gospodu."[79]

Kakvo je to stanje, ako nije stanje u koje dovodi blagodatna molitva uma, srca i duše? Kako možemo da prebivamo u Gospodu, ako ne spajanjem sa Njim posredstvom čiste molitve? Upravo u toj reči sadržan je odgovor svetog Isaka na pitanje: "Šta je molitva?" Sveti je odgovorio: "Molitva je čišćenje i praznina misli od svega ovdašnjeg i srce potpuno okrenuto budućnosti kojoj se nada." Nisu li, dakle, istinska molitva i istinsko smirenje jedno te isto, i po dejstvima i po posledicama? Molitva je majka vrlina i vrata prema svim duhovnim darovima. Usredsređenom i revnosnom molitvom, punom strpljenja i primoravanja sebe, zadobijamo i blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje. Blagodatnu molitvu i blagodatno smirenje donosi Sveti Duh; donosi ih Hristos: i kako da ne budu toliko slični kada im je izvor isti? Kako takav izvor da ne donese divnu slogu i divan međusobni odnos svih vrlina? One se najednom pojavljuju u onom hrišćaninu u čiju je unutrašnju klet ušao Hristos da bi uslišio plač onoga koji je zaključan u klet i oduzeo mu razloge za plač. "Molitva je majka vrlina" - rekao je prepodobni Marko Podvižnik - "ona ih rađa kroz sjedinjenje sa Hristom."[80] Sveti Jovan Lestvičnik je nazvao molitvu majkom vrlina, a smirenje rušiteljem strasti.[81]

Treba da objasnimo i učinimo bar donekle razumljivim spajanje uma, duše i tela onima koji ga nisu osetili, a sve zato da bi ga poznali kada, po Božijoj milosti, počne u njima. To spajanje je potpuno očito, sasvim primetno - ono nije plod nikakvog maštanja niti sablažnjivog mišljenja. Ono se može donekle objasniti iz suprotnog stanja, u kome se obično svi nalazimo. To suprotno stanje, razdvojenost uma, duše i tela, njihovo neusaglašeno delovanje, često pretvoreno u međusobno protivljenje, žalosna je posledica našeg pada u našim praroditeljima.[82] Ko ne vidi u sebi to neusaglašeno delovanje? Ko ne oseća unutrašnju borbu i mučenje koje ona donosi? Ko smatra da ta borba, to mučenje - često nepodnošljivo - samim tim nije i naša bolest, znak, ubedljiv dokaz pada? Naš um se moli, ili razmišlja i ima pobožnu nameru, a srce i telo pokreću razne poročne želje, razne strasne težnje, nasilno vuku um od vežbanja, i najčešće uspevaju da ga odvuku! I dejstvo samih čula, naročito vida i sluha, protivno je umu: ta čula mu stalno pružaju utiske o materijalnom svetu, i

tako ga dovode u rasejanost. Kada um, po neizrecivoj Božijoj milosti, počne da se sjedinjuje u molitvi sa srcem i dušom, tada duša, najpre malo-pomalo, a zatim i sasvim počne da se zajedno sa umom ustremljuje u molitvu. U molitvu se, napokon, ustremljuje i samo naše smrtno telo, to delo Božije, od pada zaraženo životinjskom žarkom željom. Tada telesna osećanja postaju nedelatna: oči gledaju, a ne vide; uši slušaju, a ne čuju.[83] Tada molitva obuzima celog čoveka: same njegove ruke, noge i prsti, neiskazivo, ali potpuno očigledno i primetno učestvuju u molitvi i postaju ispunjeni silom koja se rečima ne može objasniti. Dok se zbog Hrista i molitve nalazi u stanju mira, čovek je nedostupan za sve grešne pomisli - nedostupan im je upravo onaj čovek za koga je ranije svaka borba protiv grešnih pomisli značila siguran poraz. Duša oseća da joj se približava neprijatelj, ali molitvena sila koja je ispunjava ne dopušta neprijatelju da se približi i oskrnavi hram Božiji. Onaj ko se moli zna da mu je prilazio neprijatelj, ali ne zna sa kojom pomišlju, sa kojom vrstom greha. Sveti Jovan Lestvičnik je rekao: ,J1ukavoga koji se uklanja od mene ne poznah[84] ni kako, ni radi čega dođe, ni kako ode! Naprotiv, potpuno sam ravnodušan prema svemu tome, pošto jesam, i biću sav sjedinjen sa Bogom."[85]

Najpovoljnije vreme za sećanje na Boga, naročito za Isusovu molitvu, jeste ono vreme u kome su um i duša sjedinjeni; tada telesna osećanja postaju nedelatna, a ta njihova nedelatnost najviše doprinosi najdubljoj pažnji i svemu onome što ona sa sobom donosi. Tada je molitveno čitanje psalama i ostalih molitava čak i preko potrebno, upravo zato što veoma doprinosi paženju. No tokom pojanja psalama pred um izlaze razne misli, i zato on tokom pojanja psalama ne može da bude čist od rasejanosti onoliko koliko je čist od rasejanosti tokom kratke, jednoobrazne molitve. Um i dušu takođe moramo sjedinjavati i za vreme čitanja Svetog pisma i svetootačkih knjiga: tada će to čitanje biti mnogo plodonosnije. "Od svakog uma" - govori sveti Jovan Lestvičnik - "Bog u svakoj molitvi (dakle i tokom čitanja, kojim se molitva hrani i koje predstavlja samo jedan ogranak molitve i umnog delanja) traži da pokaže silu koju je dobio od Njega: zato treba paziti."[86]

Brate! Ako još nisi osetio jedinstvo uma, duše i tela, zanimaj se pažljivom molitvom, i sjedinjuj molitvu ustima, i povremeno glasom, sa umom. Prebivaj u jevanđelskim zapovestima, uporno i dugotrpeljivo bori se protiv strasti, ne padaj u uninije i beznađe ako te pobede grešne pomisli i osećanja; uostalom, ne pristaj na poraz. Čim padneš, ustaj; ako opet padneš, opet ustaj - dok se ne naučiš da hodiš bez spoticanja. Čaša slabosti je i korisna: Božiji promisao dopušta da podvižnik ispija izvesno vreme tu čašu da bi se oslobodio gordosti, gneva, zlopamćenja, osuđivanja, gordoumlja i slavoljublja. Neobično je važno da čovek uvidi u sebi slavoljublje i da ga obuzda. Dok ono deluje, dotle je čovek nesposoban da uđe u zemlju duhovnog života, budući da u takav život ulazi kroz bestrašće, koje dobija na dar onda kada Hristov mir zavlada u njemu.

Ako si pak osetio da se tvoj um sjedinio sa dušom i telom, da više nisi nožem greha rasečen na delove, već da si nešto jedno i celo, ako u sebi osećaš strujanje svetog Hristovog mira, tada sa najvećom mogućom

revnošću čuvaj taj Božiji dar. Neka tvoja glavna dela budu molitva i čitanje svetih knjiga; ostalim delima daj drugostepeni značaj, a prema zemaljskim delima budi hladan, i, ako možeš, kloni ih se. Sveti mir, kao strujanje Svetog Duha, jeste osetljiv on odmah odstupa od duše koja se nepažljivo ponaša u njegovom prisustvu, koja narušava pobožnost, narušava vernost time što popušta grehu, dozvoljava da bude nemarna. Zajedno sa Hristovim mirom i blagodatna molitva odstupa od nedostojne duše: strasti upadaju u dušu kao gladne zveri, počinju da raskidaju samopredatu žrtvu od koje je Bog odstupio i prepustio je samoj sebi.[87] Ako se prejedeš, a naročito ako se opiješ, sveti mir će prestati da dejstvuje u tebi. Ako se razgneviš, njegovo dejstvo će zadugo prestati u tebi. Ako sebi dozvoliš drskost, on će prestati da dejstvuje. Ako zavoliš bilo šta zemaljsko, ako se zaraziš strašću prema stvarima, prema bilo kakvom rukodelju, ili posebnim raspoloženjem prema čoveku, sveti mir će neizostavno odstupiti od tebe. Ako dopustiš da se naslađuješ pomislima o bludu, on će te dugo, veoma dugo ostaviti, jer ne trpi nikakav smrad greha, naročito smrad bluda i slavoljublja. Tražićeš ga, i nećeš ga naći. Plakaćeš kada shvatiš da si ga izgubio, ali on neće obratiti ni trunku pažnje na tvoj plač, a sve zato da bi se ti naučio da Božijem daru daješ odgovarajuću cenu i da ga čuvaš onako kako dolikuje: revnosno i pobožno.

Omrzni sve što te vuče dole, u rasejanost, u greh. Raspni sebe na krstu jevanđelskih zapovesti; neprestano drži sebe prikovanim za krst. Hrabro i bodro odbacuj sve grešne pomisli i želje; odsecaj brige o ovome svetu; nastoj da oživiš u sebi Jevanđelje time što ćeš revnosno ispunjavati sve njegove zapovesti. Za vreme molitve ponovo se raspinji, raspinji se na krstu molitve. Odbacuj od sebe sva sećanja, čak i veoma važna sećanja koja ti dođu za vreme molitve - zanemaruj ih. Ne slovi o Bogu, ne unosi se u razmatranje blistavih, novih, dubokih misli, ako počnu nenadano da se roje u tebi. Sveto ćutanje, koje osećanje Božije veličine navodi na um tokom molitve, govori o Bogu više i dublje od svake reči. "Ako se istinski moliš" rekli su sveti oci, "ti si bogoslov."[88]

Imaš blago! Vide to nevidljivi lopovi: oni to pogađaju na osnovu gubitka svog uticaja na tebe.[89] Oni jedva čekaju da otmu Božiji dar od tebe! Oni su vešti, puni iskustva i zle dovitljivosti. Budi pažljiv i oprezan. Čuvaj i gaji u sebi osećanje pokajanja; ne divi se svome stanju; shvati ga kao sredstvo za sticanje istinskog pokajanja. Siromaštvo duhom sačuvaće u tebi dar blagodati i ogradiće te od svih neprijateljskih mučkih napada i obmana: srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti,[90] neće ga predati neprijatelju ni lišiti spasenja i blagodati. Amin.

  SLOVO O ISUSOVOJ MOLITVI[1]  Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i odmah prizivam sveblagog i

svemogućeg Isusa da pritekne u pomoć mom ograničenom umu. Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i sećam se Simeonovih reči o Gospodu: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti. Kao što je Gospod bio i jeste istinski znak, znak protiv koga

će se govoriti, predmet neslaganja i sporenja između onih koji su poznali i onih koji nisu poznali Gospoda, tako i moljenje Njegovim svesvetim imenom predstavlja u pravom smislu veliki i divni znak, i kao takvo ono je od određenog vremena postalo predmet neslaganja i sporenja između onih koji se takvim moljenjem zanimaju i onih koji se njime ne zanimaju. Sa pravom jedan otac[2] primećuje da taj način moljenja odbacuju jedino oni koji ne poznaju takav način moljenja, a razlog odbacivanja su predubeđenja i lažna mišljenja o njemu. Ne obazirući se na povike predubeđenja i neznanja, u nadi na Božiju milost i pomoć, predlažemo ljubljenim ocima i braći naše ubogo slovo o Isusovoj molitvi na osnovu Svetog pisma, crkvenog predanja i svetootačkih dela, u kojima je izloženo učenje o toj svesvetoj i svesilnoj molitvi. Neka budu neme usne lažljive, koje govore na pravednika i na veličanstveno ime njegovo bezakonje, u oholosti svojoj, svojim velikim neznanjem i sa njim sjedinjenom porugom nad čudom Božijim. Razmotrivši veličinu Isusovog imena i spasonosnu silu moljenja njime, uzviknimo u duhovnoj radosti i divljenju: Kako je veliko mnoštvo dobrote Tvoje, Gospode, koju si pripremio onima koji Te se boje, koju činiš onima koji se uzdaju u Tebe, pred sinovima čovečijim.[3] Jedni (se hvale) kolima, a drugi konjima - na telesnom i sujetnom umovanju svome - a mi ćemo se prostodušno i sa dečijom verom veličati Imenom Gospoda Boga našega.[4]

Isusova molitva se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ona se prvobitno izgovarala bez reči grešnog; ta reč je kasnije dodata. "Ta reč sadrži u sebi priznanje i ispovedanje pada" napominje prepodobni Nil Sorski, "ta reč nama priliči, a Bogu prija zato što On zapoveda da mu molitve upućujemo iz priznanja i ispovedanja svoje grešnosti."[5] Pokazujući blagost prema slabosti onih koji tek počinju da se zanimaju Isusovom molitvom, sveti oci dozvoljavaju početnicima da nekad govore: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, a nekad: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Uostalom, ovo je samo dopuštenje i znak milosti, a nikako ne naredba ili uredba koju treba neizostavno ispunjavati. Mnogo je bolje da izgovaramo uvek jednoobraznu, celovitu, nepromenjenu molitvu, jer tada promene i vođenje računa o promenama neće zauzimati um i odvlačiti njegovu pažnju. Čak ni onaj koji radi sopstvene slabosti ima potrebu za promenom ne sme to često da dopusti sebi. Na primer: do ručka može da se moli rečima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, a posle ručka rečima: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Prepodobni Grigorije Sinait zabranjuje čestu promenu, i zato govori: "Ne može da pusti korenje drveće koje se često presađuje."[6]

Moljenje Isusovom molitvom je uredba Božija. Nju nisu ustanovili ni proroci, ni apostoli, ni anđeli - nju je ustanovio sam Sin Božiji i Bog. Posle Tajne večere, Gospod Isus Hristos je, pored ostalih najuzvišenijih, konačnih zapovesti, ustanovio da se molimo Njegovim imenom, dao nam je taj način moljenja kao novi, neobični, besceni dar. Apostoli su već donekle znali silu Isusovog imena: tim imenom isceljivali su neisceljive bolesti, a demone pokoravali, pobeđivali, vezivali, progonili. Gospod zapoveda da u molitvama upotrebljavamo to najmoćnije, najdivnije ime, i obećava da će ono molitvu učiniti naročito delotvornom. I što god zaištete

(od Oca) u ime moje - rekao je On apostolima - to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Iako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.[7] Zaista, zaista vam kažem da što god zašitete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena.[8] O, kakav dar! On je zalog neprolaznih, nemerljivih blaga! On je istekao iz usta neograničenog Boga koji se obukao u ograničenu čovekovu prirodu i uzeo čovečije ime - Spasitelj.[9] To ime po svojoj spoljašnjosti jeste ograničeno, ali izobražava neograničeni predmet, Boga, pozajmljuje od Njega neograničeno, božansko dostojanstvo, Božija svojstva i silu. Davaoče bescenog, neprolaznog blaga! Kako mi ništavni, smrtni, grešni da primimo dar? Nisu za to sposobne ni naše ruke, ni um, ni srce. Nauči nas da poznamo, koliko možemo, i veličinu dara, i njegov značaj, i način primanja, i način upotrebe, da ne bismo pogrešno pristupili daru, da ne bismo bili izloženi kazni zbog bezumlja i drskosti, i da bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebe dara primili od Tebe druge, jedino Tebi poznate darove koje si obećao.

Iz Jevanđelja, Dela apostolskih i poslanica vidimo da su sveti apostoli imali neograničenu veru u ime Gospoda Isusa i neograničeno strahopoštovanje prema tom imenu. Imenom Gospoda Isusa oni su činili najneobičnija čuda. Nema primera iz koga bi se moglo naučiti kako su se oni molili imenom Gospoda, ali su se sigurno njime molili. Kako su mogli da se ne mole njime kada im je sam Gospod predao i zapovedio to moljenje, kada je zapovest dva puta ponovio i potvrdio? Ako Pismo ne govori o ovome, onda ne govori jedino zato što je to moljenje bilo u opštoj upotrebi i nije bilo potrebe da bude posebno uneto u Pismo upravo zato što je bilo poznato i uobičajeno. Tvrdnja da Isusova molitva jeste bila u opštoj upotrebi i opštepoznata jasno proizilazi iz odluke Crkve kojom se neukima nalaže da Isusovu molitvu koriste umesto svih drugih molitava.[10] Drevnost te uredbe je nesumnjiva. Kasnije je ona dopunjavana onako kako su se u Crkvi pojavljivale nove molitve. Sveti Vasilije Veliki je pismeno izložio molitveno pravilo za svoju pastvu, zbog čega neki upravo njemu pripisuju i samo uvođenje pravila. Ono ni u kom slučaju nije ni izum ni uredba velikog svetitelja; svetitelj je usmeno predanje samo zamenio pismenim, isto onako kako je liturgiju, najveći sveti čin - savršavan u Kesariji od apostolskih vremena, prenošen usmeno i po prejemstvu - napisao da bi ga zaštitio od neznabožačkog bogohuljenja. Monaško pravilo se sastoji najviše u Isusovoj molitvi. To pravilo se predaje u tom obliku svim monasima Pravoslavne Crkve;[11] u tom obliku anđeo ga je predao prepodobnom Pahomiju Velikom i monasima njegovog opštežića. Prepodobni je živeo u IV veku; u pravilu se govori o Isusovoj molitvi isto onako kako se govori o Molitvi Gospodnjoj, o pedesetom psalmu i o Simvolu vere - kao o onom što je opštepoznato i opšteprihvaćeno. Prepodobni Antonije Veliki, otac iz III i IV veka, nalaže svojim učenicima najrevnosnije vežbanje u Isusovoj molitvi, i govori o njoj kao o nečemu za šta nije potrebno nikakvo objašnjenje. Objašnjenje ove molitve počelo je da se pojavljuje kasnije u onoj meri u kojoj je živo poznanje o njoj postajalo sve oskudnije. Podrobnije učenje o Isusovoj molitvi izložili su oci XIV i XV veka, kada je vežbanje u njoj počelo skoro da pada u zaborav čak i među monasima.

Nama poznati istorijski spomenici ranog hrišćanstva ne govore posebno o molitvi imenom Gospodnjim: pominju je jedino u izlaganju nečeg drugog. Životopis svetog Ignjatija Bogonosca, episkopa antiohijskog, koji je završio svoj život mučeničkom smrću u Rimu, za vreme cara Trajana, beleži sledeće: "Dok su bezbožnici izvodili svetog pred zveri, da ga zveri pojedu, primetili su da on neprestano ima na ustima ime Isusa Hrista, pa su ga zapitali zašto neprestano pominje to ime. Sveti je odgovorio da je u njegovom u srcu napisano ime Isusa Hrista, i da ispoveda ustima Onoga kojeg uvek nosi u srcu. Zveri su pojele svetog: ostale su njegove kosti, a njegovo srce je, po Božijoj volji, ostalo netaknuto. Čim su nevernici našli srce, setili su se reči svetog Ignjatija, pa su, u želji da saznaju je li tačno ono što je svetitelj rekao, razrezali to srce na dva jednaka dela. Na oba dela razrezanog srca našli su natpis zlatnim slovima: Isus Hristos. Tako je sveti mučenik Ignjatije imenom i delom bio bogonosac, jer je uvek nosio u svom srcu Hrista Boga, čije je ime, kao prutićem, um ispisao razmišljanjem o Bogu." Bogonosac je bio učenik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova, i bio je udostojen da u svom detinjstvu vidi samog Gospoda Isusa Hrista. To je ono blaženo dete za koje Jevanđelje kaže da ga je Gospod postavio među apostole, koji su raspravljali o tome ko je najveći u Carstvu nebeskom, a zatim zagrlio, i rekao: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom.[12] Naravno, sveti Ignjatije je učio od svetog jevanđeliste i naučio se Isusovoj molitvi, i zanimao se njome u tom vremenu procvata hrišćanstva, kao i svi ostali hrišćani. Tada su se Isusovoj molitvi obučavali svi hrišćani, prvenstveno zato što je ta molitva izuzetno značajna, zatim zato što su rukopisne svete knjige retke i skupocene, zato što je mali broj ljudi bio pismen (većina apostola je bila neuka), zato što je Isusova molitva pogodna, dovoljna, i što ima neobično dejstvo i silu. "Veliko je i neizmerno ime Sina Božijeg", rekao je anđeo svetom Jermi, neposrednom učeniku apostola, "ono drži ceo svet." Čim je čuo ovo učenje, Jerma je upitao anđela: "Ako Sin Božiji drži sve stvoreno, podržava li one koji, otkako ih je On prizvao, nose Njegovo ime i hode u Njegovim zapovestima?" Anđeo je odgovorio: "On podržava one koji od sveg srca nose Njegovo ime. On sam je njihova osnova, i drži ih sa ljubavlju, zato što se oni ne stide da nose Njegovo ime."[13] U crkvenoj istoriji čitamo ovakvu priču: "Vojnik Neokora, Kartaginjanin, služio je u rimskom odredu zaduženom da brani Jerusalim u vreme kada je Gospod naš Isus Hristos dragovoljno pretrpeo stradanja i smrt radi iskupljenja ljudskog roda. Kada je video čuda koja su se dogodila za vreme smrti i vaskrsenja Gospoda, Neokora je poverovao u Gospoda i apostoli su ga krstili. Po završetku vojne službe, Neokora se vratio u Kartaginu i blago vere predao celoj svojoj porodici. Hrišćanstvo je primio i Kalistrat, unuk Neokorin. Kada je napunio potreban broj godina, Kalistrat je stupio u vojsku. Vojni odred u kome je služio činili su idolopoklonici. Oni su počeli da obraćaju naročitu pažnju na Kalistrata čim su primetili da se ne poklanja kumirima i da se noću, usamljen, dugo moli. Jednom prilikom su ga prisluškivali dok se molio, i kada su čuli da neprestano ponavlja ime Gospoda Isusa Hrista, izvestili su o tome svog zapovednika. Ispovedao je Isusa sveti Kalistrat nasamo i noću i danju, pred svima, i svoje

ispovedanje zapečatio krvlju."[14] Pisac V veka, prepodobni Isihije Jerusalimski, već se žali da je vežbanje u Isusovoj molitvi veoma retko među monasima.[15] Vremenom je vežbanje u Isusovoj molitvi postajalo sve ređe, i zato su sveti oci nastojali da ga podrže. Poslednji pisac o ovoj molitvi bio je blaženi starac, jeromonah Serafim Sarovski. Pouke ukrašene njegovim imenom nije pisao samo starac: u njima su zapisane i reči jednog monaha kojeg je starac poučavao; one su obeležene blagodatnim pomazanjem.[16] Danas su monasi gotovo prestali da se vežbaju u Isusovoj molitvi. Razlog ostavljanja je nemar, smatra prepodobni Isihije. Mora se priznati da je ova optužba istinita.

Blagodatna sila Isusove molitve sadržana je u samom božanskom imenu Bogočoveka, Gospoda našeg, Isusa Hrista. Iako nam brojna svedočanstva Svetog pisma javljaju veličinu Božijeg imena, značenje tog imena neobično jasno objasnio je sveti apostol Petar pred judejskim Sinedrionom, kada je Sinedrion ispitivao apostola kakvom silom ili u čije ime im je darovano da iscele hromog od rođenja? Tada Petar, ispunivši se Duha Svetoga, reče im: Knezovi narodni i starješine Izrailjeve, ako nas danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čovjeku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugome spasenja. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti.[17] Ovo svedočenje je svedočenje Svetog Duha: usta, jezik, glas apostola bili su samo oruđa Duha. I drugo oruđe Svetog Duha, apostol neznabožaca, proglašava sličnu objavu. Svaki - govori on - koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.[18] Isus Hristos je unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime kojeje iznad svakoga imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom.[19]

Čim je predvideo dalju budućnost, David, Isusov praotac po telu, opevao je veličinu Isusovog imena, živopisno izobrazio dejstvo tog imena, borbu posredstvom tog imena protiv vlasti greha, silu koju ono daje pri oslobađanju iz robovanja strastima i demonima, blagodatni trijumf onih koji su pobedu odneli pomoću Isusovog imena. Poslušajmo, poslušajmo bogonadahnutog Davida!

Car prorok neobično jasno opisuje ono što će se zbiti za hiljadu godina: uspostavljanje duhovnog Hristovog carstva na zemlji, i govori da će se vlast Bogočoveka prostirati od mora do mora i od reka do krajeva vaseljene. I pokloniće se njemu svi carevi zemaljski, svi narodi njemu će služiti. I dragoceno je ime njegovo pred njima, i moliće se za njega svagda, vasceli dan njega će blagosiljati. Neka bude ime njegovo blagosloveno u vekove, pre sunca prebivaće ime njegovo; i blagosloviće se u njemu sva plemena zemaljska, svi narodi nazivaće ga blaženim. I blagosloveno Ime slave Njegove doveka i u vek veka, i ispuniće se slave Njegove sva zemlja.[20] Veliko služenje molitve, koja uvodi čoveka u najbliže zajedničarenje sa Bogom, pojavilo se na zemlji u najširim razmerama onda kada je Bogočovek pomirio čoveka sa Bogom. To služenje je obuhvatilo zemlju: nastanilo se u gradovima i selima,

procvetalo u bezljudnim, dotad nenaseljenim pustinjama, zasijalo u mračnim pećinama, u klisurama, u provalijama i na planinskim vrhovima, u čestarima neprohodnih šuma. Ime Bogočoveka dobilo je u molitvenom služenju najvažniji značaj zato što to ime jeste ime Spasitelja ljudi, Tvorca ljudi i anđela, ime očovečenog Boga, Pobednika pobunjenih slugu i stvorenja - demona. Pred njim - našim Gospodom i Iskupiteljem - pred njim će pripasti Etiopljani, demoni, i neprijatelji njegovi, pali duhovi, prah će lizati.[21] Gospode, Gospode naš, kako je divno Ime Tvoje po svoj zemlji! Jer se uzdiže veličanstvenost Tvoja iznad nebesa. Iz usta dece i odojčadi načinio si (Sebi) hvalu, nasuprot neprijatelja Tvojih, da satreš neprijatelja i osvetnika.[22] I zaista! veličina Isusovog imena nadmašuje moć razumevanja koju poseduju razumna bića na zemlji i na nebu: ono se nepojmljivo poima dečijom prostodušnošću i verom. Sa takvom istom nesebičnom nastrojenošću moramo pristupati moljenju Isusovim imenom i prebivati u tom moljenju; neprestano i revnosno moljenje mora biti slično neprestanoj težnji deteta za majčinim grudima: tada moljenje Isusovim imenom može da se završi potpunim uspehom, tada nevidljivi neprijatelji mogu biti zgaženi, konačno može biti slomljen neprijatelj i osvetnik. Neprijatelj je nazvan osvetnikom zato što on povremeno, a ne stalno nastoji da od onih koji se mole oduzme posle molitve ono što su stekli tokom molitve.[23] Za odlučujuću pobedu neophodna je neprestana molitva i neprekidna budnost nad sobom. Zbog takvog značaja moljenja Isusovim imenom, David poziva sve hrišćane na to moljenje. Hvalite, sluge, Gospoda; hvalite Ime Gospodnje. Neka je Ime Gospodnje blagosloveno od sada i doveka. Od istoka sunca do zapada hvaljeno je Ime Gospodnje.[24] Prinesite Gospodu slavu Imenu Njegovom; poklonite se Gospodu u dvoru svetom Njegovom;[25] molite se tako da se u vašim molitvama pokaže veličina Isusovog imena, i da vi Njegovom silom uđete u nerukotvoreni hram srca radi poklanjanja u duhu i istini; molite se revnosno i bez prestanka, molite se u strahu i drhtanju pred veličinom Isusovog imena, i neka se uzdaju u Tebe, svemogućeg i sveblagog Isusa, svi koji znaju Ime Tvoje, iz svog blaženog opita, jer nisi ostavio one koji Te traže, Gospode.[26] Veličinu Isusovog imena sposoban je da otkrije u sebi jedino onaj koji je siromašan duhom, jedino onaj koji se zbog neprestanog osećanja svoje ništavnosti neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda. Da se ne vrati uniženi postiđen sa stajanja na svojoj molitvi, već da je prinese potpuno Bogu, nepokradenu zbog rasejanosti: siromah i ubogi hvaliće Ime Tvoje.[27] Blažen je čovek kome je Ime Gospodnje nada njegova, i koji ne gleda na sujetnosti (idolske) i na manije lažne:[28] on neće pri svome moljenju obratiti pažnju na sablažnjivo dejstvo sujetnih briga i strasti koje pokušavaju da opogane i obeščaste molitvu. Zbog svoje tišine i mraka, noć naročito doprinosi vežbanju u Isusovoj molitvi; noću se zanimao sećanjem na Boga veliki podvižnik molitve David: Opomenuh se u noći Imena Tvoga, Gospode, govori on; noću sam podešavao svoju dušu na božansko raspoloženje, i, stekavši to raspoloženje u delatnosti narednog dana, sačuvah zakon Tvoj.[29] "Noću mnogo vremena posvećuj molitvi, a malo pojanju psalama", savetuje prepodobni Grigorije Sinait, pozivajući se na svetog Jovana Lestvičnika.[30]

U teškoj borbi protiv nevidljivih neprijatelja našeg spasenja najjače oružje je Isusova molitva. Svi narodi - narodima su nazvani glagoljivi i prefrigani demoni - okružiše me, govori David, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkolivši opkoliše me, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkoliše me kao pčele saće, i planuše kao oganj u trnju, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.[31] "Isusovim imenom bij neprijatelje: jačeg oružja ni na nebu ni na zemlji nema."[32] Tobom ćemo, Gospode Isuse, neprijatelj naše izbosti rogovima, i Imenom Tvojim uništićemo one koji ustaju na nas. Jer se ne uzdam u luk svoj, i mač moj neće me spasiti. Jer si nas (Ti) spasao od tlačitelja naših, i mrzitelje naše posramio si. Bogom ćemo se hvaliti sav dan, i Ime ćemo Tvoje ispovedati i hvaliti doveka.[33] Kada Isusovim imenom pobedi i rastera neprijatelje, um se priključuje blaženim duhovima, ulazi radi istinskog bogosluženja u hram srca, koji je do sada bio zatvoren za njega, pojući novu, duhovnu pesmu, pojući tajanstveno: Ispovedaću i slaviti Tebe, Gospode, svim srcem svojim, jer si uslišio sve reči usta mojih, i pred anđelima psalmopevaću Ti. Pokloniću se hramu svetome Tvome, i ispovedaću i slaviti Ime Tvoje radi milosti Tvoje i istine Tvoje, jer si uzveličao iznad svega Ime sveto Tvoje. U dan u koji Te prizovem, brzo me usliši; umnožićeš me (i ohrabriti) u duši mojoj silom Tvojom.[34] Sveti David nabraja čudesna delovanja svetog i strašnog Imena[35] Isusovog. Ono deluje kao prijatni lek, čiji način delovanja bolesnik ne poznaje i ne razume, ali je samo delovanje očigledno na osnovu stvarnog isceljenja. Radi Isusovog imena, uzimanog u molitvi, silazi čoveku pomoć od Boga i daruje mu otpuštenje grehova; zato sveti David, iznoseći pred Boga pustoš i jadno stanje duše svakog čoveka, nužnu posledicu grešnog života, traži u ime svih ljudi pomilovanje i govori: Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš; radi slave Imena Tvoga, Gospode, izbavi nas; i očisti grehe naše radi Imena Tvoga.[36] Radi imena Gospodnjeg naša molitva biva uslišena, daruje nam se spasenje; ubeđen u to, David se opet moli: Bože, u Ime Tvoje spasi me, i silom Tvojom sudi mi. Bože, usliši molitvu moju, čuj reči usta mojih.[37] Silom Isusovog imena um se oslobađa od kolebanja, volja jača, a ostala svojstva duše dobijaju pravilnost revnosti; jedino se bogougodnim mislima i osećanjima, tim svojstvima čovekove neporočne prirode, dozvoljava da obitavaju u duši; nema u njoj mesta za tuđe misli i osećanja jer će Bog spasiti Sion, i izgradiće se gradovi Judeje. I nastaniće se tamo, i naslediće je (narod Tvoj); i seme slugu Tvojih posedovaćeje (= Judeju), i koji ljube Ime Tvoje nastaniće se u njoj.[38] U ime Gospoda Isusa daruje se oživljenje duše koju je greh umrtvio. Gospod Isus Hristos je život,[39] i Njegovo ime je živo: ono oživotvorava one koji tim imenom vapiju izvoru života, Gospodu Isusu Hristu. Imena Tvoga radi, Gospode, oživi me pravdom Tvojom;[40] i nećemo odstupiti od Tebe, oživećeš nas, i Ime Tvoje prizivaćemo.[41] Kada silom i dejstvom Isusovog imena molitva bude uslišena, kada Božija pomoć siđe čoveku, kada neprijatelji budu odbijeni, i kada odstupe od njega, kada bude udostojen otpuštanja grehova, kada bude isceljen i vraćen u neporočno prirodno stanje, kada njegov duh bude obnovljen u svojoj sili, tada će nakon pokajanja, u ime Gospoda, uslediti blagodatni darovi, duhovno imanje i blago, zalog blažene večnosti, jer si Ti, Bože, uslišio molitve moje; dao si nasleđe onima koji se boje Imena Tvoga. Dane na dane cara dodaćeš, Godine

njegove kroz dane naraštaja i naraštaja. Ostaće (car) doveka pred Bogom.[42] Tada će čovek postati slobodan da peva Gospodu pesmu novu: on se isključuje iz onih koji su telesni i duševni, priključuje se onima koji su duhovni i hvali Gospodau crkvi prepodobnih. Do sada ga je Sveti Duh prizivao i poticao jedino na plač i pokajanje, a sada ga priziva: Neka se uzveseli Izrailj Stvoritelju svome, i sinovi Sionovi obradovaće se Caru svome. Neka hvale Ime Njegovo u horu, uz bubanj i psaltir neka mu psalmopoju,[43] zato što nakon obnovljenja duše sve njene sile, dovedene u čudesni sklad i saglasje, postaju sposobne da, čim ih dotakne Božija blagodat, proizvode Bogu prijatne duhovne zvuke i glasove koji odlaze na nebo, pred presto Božiji. Da se obraduje srce moje, da se boji imena Tvoga. Ispovedaću Te i hvaliti, Gospode Bože moj, svim srcem svojim, i slaviću Ime Tvoje doveka, jer je milost Tvoja velika na meni, i izbavio si dušu moju od pakla najdubljega.[44] Pravedni će ispovedati i slaviti Ime Tvoje, i pravi će se nastaniti pred licem Tvojim,[45] zato što um, čim otera neprijatelje, koji izazivaju rasejanost, slabe i pogane molitvu, ulazi u mrak i ne vidi ništa, i stoji pred licem Božijim bez ikakve pomoći. Mrak u mislima je onaj veo, ona zavesa kojom je pokriveno lice Božije. Taj veo je nedokučivost Boga za sve stvorene umove. Umiljenje u srcu postaje tada toliko snažno da je nazvano ispovedanjem. Blagodatno dejstvo Isusove molitve u hrišćaninu koji napreduje David prikazuje ovako: Blagoslovi dušo moja Gospoda, i sve što je u meni Ime sveto Njegovo.[46] Upravo tako! Pri obilnom dejstvu Isusove molitve u njoj učestvuju sve sile duše i samo telo. Vežbanje u Isusovoj molitvi sveti David, tačnije Sveti Duh ustima Davidovim, predlaže svim hrišćanima, bez izuzetka: Carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije zemaljske, momci i devojke, starci sa decom, neka hvale Ime Gospodnje, jer se uznese Ime Njega jedinoga.[47] Bukvalno razumevanje stanja navedenih u ovim stihovima biće potpuno tačno, ali njihovo suštinsko značenje je duhovno. Reči ovih stihova imaju sledeće značenje: narodi su svi hrišćani, carevi su oni hrišćani koji su udostojeni da dobiju savršenstvo, knezovi su oni koji su dostigli značajno napredovanje, sudije su oni koji još nisu zadobili vlast nad sobom, ali su upoznati sa Božijim zakonom i mogu da razlikuju dobro od zla i da po uredbi i pravilu Božijeg zakona prebivaju u dobru i odbacuju zlo, devojke su pravedno srce, toliko spremno za molitvu, starci sa decom su stepen delatnog napredovanja, koje se veoma razlikuje od blagodatnog napredovanja, mada i prvo ima svoju veoma značajnu cenu; onaj koji je dostigao savršenstvo u pobožnom delanju nazvan je starcem, a onaj koji je uznet u blagodatno savršenstvo nazvan je carem.

Isusovo ime ima, između ostalih nepojmljivih, čudesnih svojstava, svojstvo i silu da izgoni demone. To svojstvo objavio je sam Gospod. "Imenom mojim izgoniće demone[48] oni koji veruju u Gospoda", rekao je Isus. Na ovo svojstvo Isusovog imena moramo obratiti naročitu pažnju zato što ono ima izuzetno važan značaj za one koji se vežbaju u Isusovoj molitvi. Najpre moramo reći nekoliko reči o prebivanju demona u ljudima. To prebivanje je dvojako: jedno možemo nazvati čulnim, a drugo moralnim. Satana prebiva čulno u čoveku onda kada se nastani u njegovom telu, i muči i dušu i telo. Tako u čoveku može da živi jedan demon, ali i mnogi demoni. Tada se čovek naziva besomučnim. Iz

Jevanđelja vidimo da je Gospod isceljivao besomučne; i Hristovi učenici isceljivali su besomučne tako što su izgonili demone imenom Gospodnjim. Satana moralno prebiva u čovek onda kada čovek postane izvršilac volje đavola. Tako je u Judu Iskariotskoga ušao satana,[49] to jest ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom su stanju bili i u tom se stanju nalaze svi koji ne veruju u Hrista: i sveti apostol Pavle to govori hrišćanima koji su iz neznaboštva prešli u hrišćanstvo: I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živjesmo nekada po željama tijela svoga, čineći volju tijela i pomisli, i bijasmo po prirodi djeca gnjeva kao i ostali.[50] U tom stanju nalaze se manje ili više, shodno stepenu grešnosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se otuđili od Njega kroz sagrešenja. Tako sveti oci razumeju Hristove reči o tome da se đavo, sa sedam drugih duhova gorih od sebe, vratio u duševni dom iz koga se Sveti Duh udaljio.[51] Takvi duhovi, koji su ponovo ušli, ponovo se izgone Isusovom molitvom, uz uslov da se život provodi u neprestanom i revnosnom pokajanju. Preduzmimo za nas spasonosni podvig! Potrudimo se da Isusovom molitvom izgnamo duhove koji su ušli u nas zahvaljujući našem nemaru.[52] Ona ima svojstvo da oživljava one koje je greh umrtvio, ona ima svojstvo da izgoni demone. Ja sam - rekao je Spasitelj - vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće.[53] A znaci onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojim izgoniće demone.[54] Isusova molitva i otkriva prisustvo demona u čoveku, i izgoni ih iz čoveka. Pri tome se dešava nešto slično onome što se desilo pri izgonjenju nečistog duha iz dečaka, posle preobražaja Gospodnjeg. Kada je dečak video pred sobom Gospoda, nečisti duh ha odmah stade lomiti; i padnuvši na zemlju dečak se valjaše i bacajući penu. Kada je Gospod zapretio nečistom duhu, i zapovedio mu da iziđe iz dečaka, duh je, od zlobe i žestine sa kojom je izašao, povikao, a zatim tako snažno i dugo lomio dečaka da je dečak posle toga izgledao kao mrtav.[55] U čoveku koji vodi rasejan život sila satane prebiva neprimećena i neshvaćena, no čim čuje da čovek u molitvi priziva ime Gospoda Isusa, ona postaje zbunjena. Ona podiže sve strasti u čoveku, posredstvom njih dovodi celog čoveka u strašno kolebanje, izaziva u telu razne, neobične bolesti. U tom smislu treba razumeti reči prepodobnog Jovana Proroka: "Nama nemoćnima ostaje jedino da pribegavamo Isusovom imenu, jer, kako rekosmo, strasti sudemoni, i izlaze iz nas od prizivanja ovog imena."[56] To znači da strasti i demoni deluju zajednički: demoni deluju posredstvom strasti. Kada prilikom Isusove molitve primetimo da su strasti posebno uzrujane i uzavrele, ne padnimo zbog toga u uninije i nedoumicu, već se, naprotiv, ohrabrimo i spremimo za podvig, za revnosno moljenje imenom Gospoda Isusa, jer smo dobili jasan znak da je Isusova molitva počela da deluje u nama. Sveti Jovan Zlatousti govori: "Sećanje na ime Gospoda našeg Isusa Hrista razdražuje neprijatelja na bitku, jer duša koja primorava sebe na Isusovu molitvu može da stekne tom molitvom sve, i zlo, i dobro. Ona može da ugleda najpre zlo u unutrašnjosti svog srca, a zatim i dobro. Ta molitva može da pokrene zmiju, a može i da je smiri. Ta molitva može da izobliči greh koji živi u nama, ta molitva može i da ga istrebi. Ta molitva može da pokrene svu silu neprijatelja u srcu, ta molitva može, malo-pomalo, da je

pobedi i iskoreni. Silazeći u dubinu srca, ime Gospoda Isusa Hrista će smiriti zmiju koja gospodari na poljima srca, a dušuće spasiti i oživotvoriti. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce proguta Gospoda, i neka Gospod proguta srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Ovo delo se, uostalom, i ne čini za jedan dan, ni za dva dana - potrebne su godine i mnogo vremena; potrebno je mnogo vremena i podviga da bi bio izgnan neprijatelj i da bi se nastanio Hristos."[57] Ovde je očito opisano ono delanje, i jasno ukazano na oruđe delanja, o kome govori i na koje poziva prepodobni Makarije Veliki u svom Prvom slovu: "Posredstvom pomisli, koje neprestano rastu u tebi, uđi, ko god ti bio, u svoju zarobljenu dušu, robinju i slugu greha, i razmotri do dna svoje misli i ispituj dubinu svojih pomisli: i ugledaćeš u nedrima svoje duše zmiju kako puže i gnezdi se i ubija otrovom delove tvoje duše. Srce je neizmerni bezdan. Ako ubiješ zmiju, pohvali se pred Bogom svojom čistotom; a ako je ne ubiješ, smiri sebe tako što ćeš se, slab i grešan, moliti Bogu za svoje tajne."[58] Isti ovaj veliki Božiji ugodnik govori: "Carstvo tame, to jest zli knez duhova, koji odiskona zarobljava čoveka, obložio je i obukao njegovu dušu vlašću tame. Taj zli gospodar obukao je u greh dušu, celokupno njeno biće, svu ju je opoganio, celu ju je zarobio u svoje carstvo; on nije ostavio na slobodi ni pomisli, ni razum, ni telo, nijedan njen deo - svu ju je zaodenuo u plašt tame. Taj zli neprijatelj je celog čoveka oskrnavio i izobličio dušu i telo; obukao je čoveka u starog čoveka, opoganjenog, nečistog, Bogu neprijateljskog, nepokornog Božijem zakonu, to jest obukao ga je u sam greh da čovek više ne bi video kako hoće, nego da bi video strasno, da bi čuo strasno, da bi njegove noge bile upravljene prema zlim delima, ruke prema činjenju bezakonja, srce prema zlim pomislima. Pomolimo se zato Bogu da svuče sa nas starog čoveka, jer On jedini može da oduzme od nas greh, pomolimo se Bogu pogotovu zato što su oni koji su nas zarobili i koji nas drže u svojoj vlasti jači od nas, a On je obećao da će nas osloboditi iz tog ropstva."[59] Na osnovu ovakvih razmišljanja sveti oci daju onom koji se moli Isusovom molitvom sledeću, za dušu spasonosnu pouku: "Duša neće moći dovoljno da se raduje dobru pravednosti ako ne postrada mnogo zato što se nije oslobodila greha. Ako želiš da očistiš svoje srce, razbuktavaj ga stalno sećanjem na Gospoda Isusa, i neka ti to bude jedino neprekinuto poučavanje i delo. Ako neko želi da odbaci starog čoveka u sebi, neka zna da to ne može učiniti tako da se nekad moli, a nekad ne moli: on mora neprestano da prebiva u molitvi tako što će čuvati um, makar se nalazio i izvan molitvenog hrama. Ako nameravamo da prečistimo zlato, pa i zakratko dozvolimo da zgasne vatra u peći, ponovo ćemo dobiti stvrdnut i neprečišćen materijal: ako se nekad opominjemo Boga, a nekad ne opominjemo, onda neradom uništavamo ono što mislimo da ćemo dobiti molitvom. Čoveku koji voli vrline svojstveno je da sećanjem na Boga stalno istrebljuje zemljanost srca, da bi tako, malo-pomalo, zlo sagorelo u vatri sećanja na dobro, i da bi se duša potpuno vratila u svoju prirodnu svetlost sa velikom slavom. Prema tome, um se čisto i neoprelešćeno moli ako prebiva u srcu. Tako je isti taj sveti (Dijadoh) rekao: 'Molitva je istinska i neoprelešćena onda kada je um tokom molitve sjedinjen sa srcem.'"[60] Ne bojte se, trudbenici Isusove molitve, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima nazivam demonske pomisli i maštanja, a talasima metež strasti nadraženih

pomislima i maštanjima. Iz oluje koja besni mi ćemo postojano, hrabro i sa suzama vapiti Gospodu Isusu Hristu: On će zapretiti vetrovima i talasima, a tako ćemo opitno saznati Isusovu svemoć, i zato odati dužno božansko poštovanje govoreći: Vaistinu si Ti Sin Božiji.[61] Mi se borimo za naše spasenje. Od naše pobede ili našeg poraza zavisi naša večna sudbina. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kaže da se "bitka vodi tokom vežbanja u Isusovoj molitvi; lukavi demoni ratuju i stvaraju veliko uznemirenje, posredstvom strasti izazivaju metež i buru u srcu, ali se Isusovim imenom troše i rastapaju, kao vosak u vatri. No demoni ne odustaju od bitke ni onda kada budu prognani i odstupe od srca: tada oni počnu da uzbunjuju um spolja, posredstvom spoljašnjih osećanja. Umu je potrebno dosta vremena da počne da oseća tišinu i tihovanje u sebi zato što demoni, čim vide da nemaju snagu da uzbune um u dubini, počinju da ga uzbunjuju izvana, posredstvom maštanja. Zato čovek ne može potpuno da se oslobodi bitke, ne može da ne ratuje protiv lukavih duhova. To je svojstveno savršenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i stalno prebivaju u paženju srca."[62] Može na početku izgledati da je i samo delanje neobično suvo, da ne obećava nikakvog ploda. Ulažući napore da se sjedini sa srcem, um najpre nailazi na neprozirni mrak, na ogrubelost i zamrlost srca koje je nespremno da odmah podrži um.[63] Trudbenik ne sme zbog ovoga da pada u uninije ili malodušnost; ovo smo pomenuli da bismo ga upozorili i pozvali na oprez. Strpljivi i revnosni trudbenik će sigurno naći zadovoljenje i utehu: obradovaće se bezmernom obilju takvih duhovnih darova koje u svom telesnom i duševnom stanju ne može čak ni da zamisli. Isusova molitva deluje postepeno: ona najpre deluje na sami um, dovodi ga u stanje tišine i paženja, zatim počinje da prodire prema srcu tako što ga budi iz smrtnog sna, a oživljavanje srca obeležava tako što se u njemu pojavljuje osećanje umiljenja i plača. Prodirući sve dublje, ona, malo-pomalo, počinje da deluje u svim delovima duše i tela, da odasvud izgoni greh, da svuda uništava vladavinu, uticaj i otrov demona. Zato je u tom početnom delovanju Isusove molitve duša "neiskazivo slomljena i neizrecivo bolesna", kaže prepodobni Grigorije Sinait. Duša tada boluje zato što je, kaže Pismo[64], bolesna, i zato što rađa: jer je riječ Božija živa i djelotvorna, oštrija od svakoga dvosjekloga mača, to jest Isus prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca,[65] prodire tako što istrebljuje grešnost iz svih delova duše i tela.[66]

Kada su sedamdesetorica malih apostola, koji su po volji Božijoj bili poslani na propoved, izvršili svoje služenje, oni su se vratili i radosno saopštili Gospodu: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje.[67] O, kako je ta radost bila istinska! Kako je bila osnovana! Više od pet hiljada godina vladao je đavo nad ljudima tako što ih je posredstvom greha učinio svojim robovima i svojim srodnicima, a sada čuje Isusovo ime - i pokorava se ljudima, a oni su se do sada pokoravali njemu, vežu ga oni koje je on bio vezao, satiru ga oni koje je on satirao. Učenicima, radosnim što su zbacili vlast demona nad ljudima i što su ljudi zadobili vlast nad demonima, Gospod je rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi.[68] Data im je vlast, ali im je ujedno ostavljena sloboda da pravilno upotrebljavaju

tu vlast, da staju na zmije i na skorpije, ili da, sasvim suprotno, zanemare dar, i da im se dragovoljno pokore. Rečju zmije sveti oci označavaju nesumnjivo grešne poduhvate, a rečju skorpije poduhvate spolja prikrivene neporočnošću, čak i dobrim. Vlast koju je Gospod dao sedamdesetorici svojih učenika data je i svim hrišćanima.[69] Upotrebljavaj pravilno tu vlast, hrišćanine! Posecaj Isusovim imenom glave, to jest začetke greha u pomislima, maštanjima i osećanjima; uništi u sebi vlast đavola nad sobom; uništi sve njegove uticaje na tebe; stiči duhovnu slobodu. Osnova tvog podviga je blagodat svetog krštenja, a oružje moljenje Isusovim imenom. Čim je svojim učenicima darovao vlast da staju na zmije i skorpije, Gospod je dodao: Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima. "Radujte se", govori blaženi Teofilakt, "ali ne tome što vam se demoni pokoravaju: radujte se tome što vaša imena nisu napisana na nebu mastilom, nego Božijom blagodaću i sećanjem na Boga", Isusovom molitvom. Isusova molitva uznosi sa zemlje na nebo svog trudbenika i pridružuje ga žiteljima neba. Prebivanje umom i srcem na nebu i u Bogu - to je glavni plod, to je cilj molitve; odbijanje i satiranje neprijatelja, koji se suprotstavljaju ostvarenju cilja, tek je drugostepena stvar, i ne treba to da privlači na sebe svu pažnju, jer kroz saznanje i razmišljanje o pobedi mogu da uđu u nas gordoumlje i uobraženost, a time bismo povodom same pobede doživeli strašni poraz. Jevanđelje dalje govori: U taj čas obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oče,jer je tako bila volja tvoja. I okrenuvši se učenicima reče: Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna koje Sin osim Oca.[70] Raduje se Gospod nedostižnom Božijom radošću kada vidi da ljudi napreduju; objavljuje da se tajne hrišćanske vere ne otkrivaju mudrima i onima koje svet uzdiže već onima koje svet za decu drži, a takvi su bili Hristovi učenici, uzeti iz običnog naroda, neuki, neobrazovani. Da bismo bili Hristovi učenici, moramo biti deca, i sa dečijom prostodušnošću i ljubavlju primiti Njegovo učenje. Onima koji su već postali Njegovi učenici Gospod se obraća tako što im izlaže najveće tajne učenja, otkriva da je Sin, i da nezavisno od toga da li ga čovečanstvo prihvata ostaje iznad poimanja svih razumnih bića. Iznad ljudskog poimanja je i Njegovo svesveto ime. Kao deca prostodušno i puni poverenja primimo učenje o molitvi Isusovim imenom; kao deca prostodušno i puni poverenja pristupimo vežbanju u toj molitvi: jedino Bog potpuno zna njenu tajnu i poučiće nas vežbanju u njoj, u nama dostupnoj meri. Obradujmo Boga trudom i napredovanjem u služenju kojem nas je poučio i koje nam je zapovedio.

Već smo rekli da je Isusova molitva bila opšteprihvaćena u prvim vekovima hrišćanstva. Drukčije nije moglo ni biti. Imenom Gospoda Isusa Hrista zbila su se zapanjujuća čuda pred očima celog hrišćanskog sveta, što je podsticalo da se u celoj hrišćanskoj zajednici gaji vera u neograničenu silu Isusovog imena. Hrišćani koji su napredovali shvatali su tu silu na osnovu svog napredovanja. O toj sili, koja se veoma razvijala u Božijim svetiteljima, prepodobni Varsanufije iznosi ovakvo mišljenje: "Znam jednog slugu Božijeg u našem rodu, u našem vremenu, i u ovom blagoslovenom mestu koji i mrtve može da vaskrsava u ime Gospoda

našeg Isusa Hrista, i demone da izgoni, i neizlečive bolesti da leči, i da čini druga čuda, ne manja od apostolskih, kako svedoči Onaj koji mu je dao dar, ili, tačnije, darove. A i šta je to u poređenju sa onim šta se može učiniti Isusovim imenom!"[71] Verujući rane Crkve imali su pred očima čuda, u sećanju zavet Božiji, u srcu plamenu ljubav prema Gospodu, i zato su se neprestano, marljivo i sa ognjenom revnošću heruvima i serafima vežbali u moljenju Isusovim imenom. Takva je ljubav! Ona se neprestano seća voljenog, ona se neprestano naslađuje imenom voljenog, ona ga čuva u srcu, ima u umu i na usnama. Ime Gospodnje je više od svakog imena; ono je izvor naslađivanja, izvor radosti, izvor života; ono je Duh, ono daje život, menja, pretapa, obožuje. Neukima ono potpuno nadomešta molitve i pevanje psalama; učeni, čim napreduju u Isusovoj molitvi, ostavljaju razna psalmopojanja i počinju prvenstveno da se vežbaju u Isusovoj molitvi radi sile i hrane, koje u njoj ima preizobilno. Sve je to očito iz dela i odluka svetih otaca. Sveta, istočna, Pravoslavna crkva predlaže svim neukima Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava,[72] predlaže je, ali ne kao nešto novouvedeno, nego kao opštepoznato vežbanje. Ta odluka, zajedno sa drugim predanjšuga Istočne crkve, prešla je iz Grčke u Rusiju, i mnogi obični ljudi, veoma malo učeni, čak i potpuno neuki, napojili su se silom Isusove molitve za spasenje i večni život, a mnogi su znatno duhovno napredovali. Savetujući revnosno i neprestano vežbanje u Isusovoj molitvi, naročito monasima, sveti Jovan Zlatousti govori o njoj kao o nečemu što je opštepoznato. "I mi", govori on, "imamo duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i silu krsnu. To zaklinjanje izgoni aždaju iz njene jazbine i baca je u vatru, a čak isceljuje rane koje ona nanosi. Ako su mnogi izgovarali to zaklinjanje i nisu se iscelili, onda je to zbog njihovog maloverja, a ne zbog nedelotvornosti izgovorenog. Mnogi su neumorno hodili za Hristom i bili uz Njega, ali nisu dobili koristi, a žena koja je dugo bolovala od točenja krvi isceljena je iako nije dodirnula njegovo telo već samo skute njegove haljine. Isusovo ime je strašno za demone, za duševne strasti i bolesti. Njime se ukrasimo, Njime se ogradimo. Njime je i apostol Pavle postao velik, iako je imao prirodu koju i mi imamo."[73] Anđeo Božiji je predao molitveno pravilo prepodobnom Pahomiju Velikom radi brojnog monaštva koje je njemu bilo dato na upravljanje. Monasi potčinjeni duhovnom rukovođenju prepodobnog Pahomija morali su svakog časa da savršavaju pravilo; od ispunjenja pravila bili su oslobođeni oni koji su dostigli savršenstvo i s njim sjedinjenu neprestanu molitvu. Pravilo koje su mu anđeli predali sastojalo se od Trisvete pesme, Molitve Gospodnje, pedesetog psalma, Simvola vere i sto Isusovih molitava.[74] I Isusovu molitvu i Molitvu Gospodnju pravilo smatra opštepoznatim molitvama, koje su ušle u opštu upotrebu. Prepodobni Varsanufije Veliki kazuje da su se monasi egipatskog Skita prvenstveno zanimali molitvom, što se vidi i iz žitija prepodobnog Pamva, monaha i ave Nitrijske gore, koja se nalazila nedaleko od Skita, u kojoj su, slično kao u Skitu, monasi provodili život u tihovanju.[75] Od Božijih ugodnika pomenutih u tom Slovu, koji su se vežbali u Isusovoj molitvi ili pisali o njoj, sveti Ignjatije Bogonosac je živeo u Antiohiji, a Bogu se prestavio u Rimu; sveti mučenik Kalistrat je rođen u Kartagini i živeo je u svom rodnom gradu; prepodobni Pahomije Veliki je živeo u Gornjem Egiptu; skitski i nitrijski monasi, isto kao i prepodobni

Isaija, živeli su u Donjem Egiptu; sveti Jovan Zlatousti je živeo u Antiohiji i u Konstantinopolju; sveti Vasilije Veliki u istočnom delu Male Azije, u Kapadokiji; sveti Varsanufije Veliki u okolini Jerusalima; sveti Jovan Lestvičnik na Sinajskoj gori i jedno vreme u Donjem Egiptu, blizu Aleksandrije. Iz ovoga se vidi da je moljenje Isusovom molitvom bilo u opštoj upotrebi u svim mestima vaseljenske Crkve. Osim pomenutih otaca, o Isusovoj molitvi su pisali i sledeći: prepodobni Isihije, jerusalimski prezviter, učenik svetog Grigorija Bogoslova, pisac iz V veka, koji se već žali da monasi ostavljaju vežbanje u Isusovoj molitvi i trezvenost; prepodobni Filotej Sinait, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, Teolipt Filadelfijski, Grigorije Palama, Kalist i Ignjatije Ksantopul i mnogi drugi. Njihova dela su uglavnom smeštena u opširni zbornik asketskih pisaca, u Dobrotoljublje. Od ruskih otaca o ovoj molitvi su pisali prepodobni Nil Sorski, jeromonah Dorotej, arhimandrit Pajsije Veličkovski, shimonah Vasilije Poljanomeruljski i jeromonah Serafim Sarovski. Sva dela pomenutih otaca dostojna su velikog uvažavanja zbog toga što sva žive i odišu obiljem blagodati i duhovnog znanja, ali su nam dela ruskih otaca, zbog naročite jasnosti i jednostavnosti izlaganja, zbog velike bliskosti sa vremenom u kome mi živimo, dostupnija nego dela grčkih svetila. Naročito dela starca Vasilija možemo i moramo smatrati prvom knjigom kojoj bi se u naše dane morao da obrati svaki onaj koji želi da se uspešno zanima Isusovom molitvom.[76] Takva je i njena namena. Starac je nazvao svoja dela prethodnicom, predgovorom, ili pripremom za čitanje grčkih otaca. Izvanredna je knjiga prepodobnog Nila Sorskog. Dobro bi bilo da čitanje ove knjige bude uvod u čitanje grčkih pisaca; ona se stalno poziva na njih i objašnjava ih, priprema za čitanje i pravilno razumevanje tih dubokomisaonih, svetih učitelja, neretko govornika, filosofa, pesnika. Sva dela svetih otaca o monaškom životu, naročito o Isusovoj molitvi, predstavljaju za nas, današnje monahe, neprocenjivo blago. U doba prepodobnog Nila Sorskog, tri veka pre nas, živi sasudi Božije blagodati bili su krajnje retki, veoma retki, kako on kaže; danas su oni toliko retki da bez suzdržavanja i straha da ćemo pogrešiti možemo reći da njih nema. Naročitom milošću Božijom smatra se ako neko, iscrpivši se dušom i telom u monaškom životu, pred kraj tog života neočekivano nađe negde u zabačenom mestu sasud koji je izabrao pravedni Bog, kojeg su ljudi ponizili, a Bog uzveličao i uzneo. Tako je Zosima, izvan svakog očekivanja, našao u zajordanskoj bezljudnoj pustinji veliku Mariju.[77] Zbog takve potpune oskudice duhonosnih učitelja otačke knjige predstavljaju jedinstven izvor kome se glađu i žeđu izmučena duša može obratiti radi sticanja suštinski potrebnih znanja u duhovnom podvigu. Te knjige su najdragocenije nasleđe koje su sveti oci ostavili monaškom potomstvu, nama ništavnima. Te knjige su mrve koje su pale nama i čine naš deo, mrve sa duhovne trpeze otaca, bogatih duhovnim darovima. Upadljivo je da se vreme u kome je napisana većina tih knjiga o umnom delanju podudara sa vremenom velike oskudice umnog delanja u monaštvu. Stigavši na Atonsku goru, prepodobni Grigorije Sinait, monah iz XIV veka, našao je tamo, među hiljadama monaha, samo trojicu koji su imali neko znanje o umnom delanju. U XIV i XV vek spada većina dela o Isusovoj molitvi. "Potaknuti tajnim božanskim nadahnućem", govori Pajsije Veličkovski, "mnogi oci su izložili u knjigama

sveto učenje, puno premudrosti Svetog Duha, o toj božanskoj molitvi uma na osnovu Svetog pisma Starog i Novog zaveta. To je uređeno po naročitom Božijem promislu da božansko delanje ne bi palo u potpuni zaborav. Mnoge od tih knjiga su, po Božijem dopuštenju, zbog naših grehova uništili muhamedanci kad su osvojili Grčku; neke su Božijim nadgledanjem sačuvane da naših dana."[78] Za primanje najuzvišenijeg umnog delanja potrebna je dečija prostodušnost i vera, ali mi smo postali toliko složeni da je ta prostodušnost za nas neosvojiva i nedostupna. A mi hoćemo da budemo umni, hoćemo da oživimo svoje ja, ne podnosimo samoodbacivanje, ne želimo da delujemo verom. Zato nam je potreban učitelj koji bi nas izveo iz naše složenosti, iz našeg lukavstva, iz naše prevejanosti, iz našeg slavoljublja i naše uobraženosti u širinu i prostotu vere. Eto zašto na poprištu umnog delanja dete dostiže neobično napredovanje, a mudrac skreće sa puta i survava se u mračnu provaliju prelesti. "U drevnim vremenima" govori Pajsije Veličkovski, "svesveto delanje molitve uma sijalo je na mnogim mestima u kojima su prebivali sveti oci, i mnogo je tada bilo učitelja tog duhovnog podviga: zato su sveti oci tih vremena pišući o njemu objašnjavali samo neizrecivu duhovnu korist koju taj podvig donosi i nisu imali, po mom mišljenju, potrebu da pišu o onom delu delanja koji priliči početnicima. Pisali su oni donekle i o tome, što je jasno onima koji imaju opitno znanje o podvigu, ali za one koji ga nemaju taj deo ostaje prikriven. Kada su neki oci videli da tih istinskih i neprelešćenih učitelja tog delanja ima sve manje, onda su, podignuti Božijim Duhom i u nameri da istinsko učenje o početku te unutrašnje molitve ne presahne, izložili pismeno svoje mišljenje o samom načelu i o tome kako valja obučavati početnika, kako um ulazi u srce, kako se u njemu istinski i neprelešćeno moli."[79]

Videli smo da sveti prorok David poziva sve Božije ljude bez izuzetka na moljenje Isusovim imenom; videli smo takođe da je sveta Crkva donela odluku da svi neuki i svi oni koji ne znaju Sveto pismo napamet mogu da koriste Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava i psalmopojanja. Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i daje savet arhijerejima i sveštenicima, svim monasima i mirjanima da u svako vreme i svakog časa izgovaraju tu svetu molitvu, i da im ona bude kao disanje;[80] pri postriženju u monaštvo, kada se novopostriženom daju brojanice, onaj koji vrši postriženje govori: "Primi, brate, mač duhovni, jer ovo je reč Božija: nju nosi na ustima svojim, a u umu i srcu govori neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.'"[81] No prepodobni Nil Sorski poučava da je "sećanje na Boga, to jest molitva uma, iznad svih delanja, glava vrlina, kao ljubav Božija. Onoga koji bestidno i drsko hoće da stupi ka Bogu i besedi sa Njim čisto, koji se primorava da Boga nalazi u sebi, toga lako umrtvljavaju demoni, ako bude dopušteno, zato što to traži drsko i gordo, mnogo više nego što zaslužuje po svom dostojanstvu i stepenu svoje uređenosti."[82] Površnom pogledu može izgledati da zavet prepodobnog Nila protivureči zakonodavstvu Svetog pisma, svetih otaca i predanju Crkve. Ali tu nema protivurečja: tu se govori o najvišem stepenu Isusove molitve. Svi hrišćani mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom radi pokajanja i prizivanja Gospoda u pomoć, da se zanimaju sa strahom Božijim i verom, sa najvećim paženjem na misli i reči molitve,

skrušenog duha; no ne dozvoljava se svima da pristupe molitvenom svetom činu umom u kleti srca. Na prvi način mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom i mirjani, a ne samo monasi koji žive u manastirima ili su zauzeti poslušanjima. Takvu pažljivu molitvu možemo da nazovemo i molitvom uma i molitvom srca, zato što se ona često tvori samim umom, i u revnosnim trudbenicima uvek uz učešće srca, koje se, zbog umiljenja, pokazuje osećanjem plača i suzama. Molitveno sveto dejstvo uma u srcu zahteva prethodno vežbanje u prvom načinu moljenja i zadovoljavajuće napredovanje u tom moljenju. Božija blagodat sama po sebi, u njoj poznato vreme, po njenoj dobroj volji prevodi podvižnika molitve iz prvog načina moljenja u drugi. Ako je Bogu blagougodno da ostavi podvižnika pri molitvi pokajanja, neka on i ostane pri njoj, neka ne traži više stanje, neka ga ne traži, čvrsto ubeđen da se ono i ne zadobija čovekovim naporom, već da ga daruje Bog. Prebivanje u pokajanju je zalog spasenja. Budimo zadovoljni tim stanjem; ne tražimo više stanje. Takvo traženje je pouzdan znak gordosti i uobraženosti; takvo traženje ne dovodi do napredovanja već do spoticanja i propasti. Oslanjajući se na učenje svih svetih otaca, sveti Nil zabranjuje da preuranjeno težimo uvođenju uma u srce, spoljašnjem i unutrašnjem tihovanju, osećanju sladosti i ostalih visokih molitvenih stanja, koja se otkrivaju tada kada Bog primi molitvu pokajanja, a neprijatelji odstupe od duše. Psalmist je rekao: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer usliša Gospod glas plača mojega. Usliša Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi.[83] Uteha, radost, naslađivanje, davanje darova su posledice pomirenja. Nerazumno je tražiti ih pre pomirenja.

Za zadobijanje duboke molitve srca potrebna je značajna priprema: ona obavezno podrazumeva dovoljno opitno izučavanje monaškog života, navikavanje na postupanje po jevanđelskim zapovestima: sveta molitva se zasniva na uređivanju duše, i to postupanjem po zapovestima, molitva počiva na tom uređivanju i ne može da ostane u duši ako se ne nalazi u takvom uređivanju. Priprema mora da podrazumeva zadovoljavajuće izučavanje Novog zaveta i svetootačkih delao molitvi. Ova poslednja priprema je tim potrebnija zbog činjenice da u nedostatku duhonosnih vođa naš jedini vođa moraju biti otačka dela i molitveni plač pred Bogom.Žarko želimo molitvu srca, žarko želimo tihovanje u srcu, žarko želimo kelijno tihovanje bez izlaženja i životu bezljudnoj pustinji, jer to naročito doprinosi razvoju molitve srca i tihovanja u srcu. "No i sama ta dobra i divna delanja" govori prepodobni Nil Sorski, "moramo činiti razborito, u pravo vreme, nakon dostizanja potrebnog stepena napredovanja, kako govori Vasilije Veliki: 'Svakom delanju mora da prethodi rasuđivanje: bez rasuđivanja se i dobro delanje pretvara u zlo zato što je preuranjeno i neumereno. A kada se rasuđivanjem odredi vreme i mera dobrog delanja, tada ćemo imati neobičnu korist.' I Lestvičnik, navodeći reči iz Pisma, govori: Svakom poslu pod nebom ima vrijeme;[84] i u našem svetom životu svakom poslu ima vreme: i tihovanju ima vreme, postoji i vreme mirnog govorenja; i neprestanoj molitvi ima vreme, i vreme nelicemernom služenju. Neće nas prelešćivati gordo usrđe, nećemo pre vremena tražiti ono što dolazi u određeno vreme. U suprotnom, nećemo dobiti ništa ni u pravo vreme. Ima vreme i setvi

trudova, i vreme žetvi klasova neizrecive blagodati."[85] Naročito prepodobni Nil zabranjuje nerazumnu težnju ka otšelništvu, a takva težnja se skoro uvek javlja u ličnostima koje ne razumeju ni sebe ni monaštvo: upravo zato takav život prate najteža spoticanja i samoobmanjivanja. Ako se monasima zabranjuje preuranjena težnja prema molitvi koju um prinosi u domu srca, tim više se ona zabranjuje mirjanima. Veoma duboku molitvu srca imali su sveti Andrej jurodivi i neki drugi, veoma retki mirjani: to je izuzetak, i izuzetna retkost, koja nikako ne može da bude pravilo za sve. Uvrštavanje sebe u red tih izuzetnih ličnosti nije ništa drugo do samoobmanjivanje uobraženošću, skrivena prelest pre otvorene prelesti. U pismu starcu Teodosiju, Pajsije Veličkovski govori: "Otačke knjige, naročito one koje poučavaju istinskom poslušanju, trezvenosti uma i tihovanju, paženju i molitvi uma, to jest onoj molitvi koja se tvori umom u srcu, isključivo priliče jedino monasima, a ne svim pravoslavnim hrišćanima. Izlažući učenje o ovoj molitvi, bogonosni oci tvrde da njen početak i nepokolebiva osnova jeste istinska poslušnost, da poslušnost rađa istinsko smirenje, a smirenje čuva podvižnika u molitvi od svih prelesti, koje čekaju samovoljne. Mirjani nikako ne mogu da zadobiju istinsku monašku poslušnost i potpuno odsecanje svoje volje i razuma. Kako mogu mirjani bez ikakvog poučavanja, bez poslušnosti, samo svojom voljom, nakon koje sledi prelest, da primoravaju sebe na tako strašno i užasno delo, to jest na takvu molitvu? Kako da izbegavaju mnoge i razne neprijateljske prelesti, lukavo usmerene na njene trudbenike? Tako je strašna ta stvar, to jest molitva - kako molitva uma, to jest molitva koju um tvori neumetnički, tako i molitva koju um umetnički tvori u srcu - da se i istinski poslušnici, ne samo oni koji su odsekli nego i oni koji su potpuno umrtvili svoju volju i rasuđivanje pred svojim ocima, istinskim i iskusnim učiteljima tvorenja te molitve, uvek nalaze u strahu i trepetu zato što se boje i strepe da u takvoj molitvi ne postanu žrtva neke prelesti, mada ih Bog uvek čuva od nje, radi njihovog istinskog smirenja, koje su zadobijali Božijom blagodaću posredstvom svoje istinske poslušnosti. Još veća opasnost preti mirjanima, dakle ljudima bez poslušnosti: ako jedino na osnovu samog čitanja takvih knjiga primoraju sebe na molitvu, oni će upasti u prelest, jer u nju upadaju svi koji samovoljno počinju podvig te molitve. Tu molitvu sveti oci su nazvali umetnošću nad umetnostima, a ko se njoj može naučiti bez umetnika, to jest bez iskusnog učitelja? Ta molitva je duhovni mač: Bog nam je darovao taj mač da njime posečemo neprijatelja naših duša. Ta molitva je kao sunce zasijala jedino među monasima, posebno među onima u Egiptu, u Jerusalimu, na Sinajskoj i Nitrijskoj gori, u mnogim mestima u Palestini, i na mnogim drugim mestima, ali ne svuda, što je očito iz žitija svetog Grigorija Sinaita. On je obišao svu Svetu (Atonsku) goru, i nije našao na njoj nijednog koji je bar nešto znao o ovoj molitvi.[86] Iz ovoga je jasno sledeće: ako na tako Svetom mestu prepodobni Grigorije nije našao nijednog trudbenika molitve, onda to znači da za tvorenje te molitve nisu znali ni monasi na mnogim drugim mestima. A tamo gde su i tvorili tu molitvu, tamo gde je ona poput sunca sijala monasima, tamo je tvorenje te molitve čuvano kao velika i neizreciva tajna, poznata jedino Bogu i njenim trudbenicima. Tvorenje ove molitve je bilo potpuno nepoznato mirjanima. No sada, nakon štampanja otačkih knjiga, za molitvu su saznali i monasi,

ali i svi hrišćani. Zato se bojim i strepim da će zbog pomenutog razloga oni koji samovoljno, bez učitelja stupaju u podvig te molitve upasti u prelest: neka Hristos Spasitelj svojom blagodaću izbavi od prelesti sve koje hoće da spasi."[87]

Smatram svojom obavezom da ovde, shodno svom oskudnom znanju i oskudnoj opitnosti, izložim učenje svetih otaca o umetnosti tvorenja Isusove molitve, i da jasno naznačim kakav način vežbanja u molitvi i koji oblik molitve uma i molitve srca priliči svim hrišćanima, bez izuzetka, i monasima početnicima, i kakav je način tvorenja svojstven onima koji su napredovali, dakle onima koje su Božija dobra volja i Božija blagodat uvele u napredovanje.

Najbolji je, bez imalo sumnje, onaj način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, a najbolji je zato što je veoma pogodan, potpuno bezopasan, potreban, čak neophodan za istinsku molitvu, doličnu svim hrišćanima koji su pobožni i traže spasenje, i mirjanima i monasima. Veliki učitelj monaštva na dva mesta govori o tom načinu u svojoj Lestvici, kojom se uspinjemo sa zemlje na nebo: u Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti i u Pouci o molitvi. Već sama činjenica da on izlaže svoj način u učenju o poslušnosti opštežiteljnih monaha očigledno pokazuje da se taj način određuje i za monahe početnike. Taj način on iznosi još jednom u zasebnom, opširnijem učenju o molitvi, posle Pouke o sveštenom tihovanju tela i duše, s tim što ga ovaj put iznosi monasima koji su napredovali, a to jasno pokazuje da je taj način veoma dobar i za tihovatelje i za monahe koji su napredovali. Ponavljamo: najveća vrednost ovog načina je u tome što je pored sve svoje dovoljnosti i potpuno bezbedan. U Pouci o svetoj i blaženoj molitvi sveti Jovan Lestvičnik govori: "Bori se da zaključaš svoju misao u reči molitve. I ako se desi da se usled detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali Onaj koji može sve da učvrsti može i um naš da učini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će i tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskog uma i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći.[88] Duh je nemoguće vezati, a gde je Sazdatelj duha, tamo se Njemu sve pokorava."[89] "Početak molitve je odbijanje pomisli u samom njihovom začetku; sredina je kada um prebiva u samim rečima, izgovaranim glasno ili umom; završetak molitve je otimanje uma ka Bogu."[90] U Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti sveti Jovan Lestvičnik govori: "Neprekidno se bori sa mislima - kada odlete, vraćaj ih sebi: Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi neraspoložen kada osetiš da si pokraden, ali se dobro osećaj kada ustrajno vraćaš um samom sebi."[91] Ovde je saopšten način kako se treba pažljivo moliti, kako se treba moliti i glasno i samim umom. U pažljivoj molitvi srce ne može ni da učestvuje, kaže prepodobni Marko. "Um koji se pribrano moli ograničava slobodu srcu."[92] Prema tome, onaj koji se bude molio na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će se moliti i ustima, i umom, i srcem; taj će napredovati u molitvi i zato će zadobiti molitvu uma i srca, privući će u sebe Božiju blagodat, što se i vidi iz navedenih reči velikog učitelja monaha. Šta više da poželimo? Ništa. Ako se na taj način vežbamo u molitvi, kakva može biti prelest? Jedino samo uvlačenje u rasejanost, a

to je očigledna i kod početnika neizbežna greška, no ona se može odmah ispraviti vraćanjem misli u reči. Tu grešku uništava milost i pomoć Božija, u svoje vreme, uz neprestani podvig. Neko će zapitati: "Zar tako veliki otac, koji je živeo u vreme u kome je umno delanje procvetalo, ništa ne govori o molitvi koja se tvori umom u srcu?" Govori, ali toliko prikriveno da jedino oni koji su opitno upoznati sa delanjem molitve mogu da shvate o čemu je reč. Tako je postupio sveti jer ga je vodila duhovna mudrost, koja je i napisala celu njegovu knjigu. Kada je izložio potpuno tačno učenje, koje može da ispuni i najstrože zahteve, pa i da uznese trudbenika u blagodatno stanje, Lestvičnik se alegorijski izrazio o tome šta se dešava nakon što blagodat oseni molitvu. "Jedno je", kaže on, "često se obraćati srcu, a drugo je posredstvom uma biti nadzornik srca, njegov knez i arhijerej, koji prinosi Hristu slovesne žrtve."[93] Jedno je moliti se pažljivo, uz učešće srca, drugo je uvoditi um u dom srca, i otuda prinositi tajanstvenu molitvu, ispunjenu Božijom silom i blagodaću. Druto proizilazi iz prvog. Paženje uma pri molitvi privlači srce da saoseća sa njim; kada se paženje pojačava, tada se saosećanje srca sa umom pretvara u sjedinjenje srca sa umom; napokon, tokom paženja koje je molitva usvojila um silazi u srce radi najdubljeg svetog služenja. Sve se to dešava pod vođstvom Božije blagodati, po njenoj dobroj volji i sudu. Težnja ka drugom pre sticanja prvog je nekorisna, a može biti i uzrok veoma velike štete; a da bi se ta šteta sprečila, molitvena tajna je prikrivena od radoznalosti i lakomislenosti u knjizi namenjenoj monasima. U tim blaženim vremenima, u kojima je postojalo obilje živih sasuda blagodati, mogli su da pribegavaju savetu monaha svi oni kojima je savet bio potreban.

Među raitskim monasima, za koje je blaženi Jovan i napisao "Lestvicu", procvetala je molitva uma pod rukovodstvom opitne, duhovne pouke. O tome sveti pisac govori opet alegorijski i prikriveno u Pouci o pastiru[94]. On govori ovako: "Pre svega, časni oče, potrebna nam je duhovna sila da bismo one koje smo želeli da uvedemo u svetinju svetih i pokažemo im Hrista, koji počiva na njihovoj tajanstvenoj i skrivenoj trpezi - naročito dok stoje tu, u predvorju, kraj tog ulaza, i čim primetimo da ih narod potiskuje i stiska sa ciljem da im zabrani da uđu tamo gde žele - mogli da uzmemo za ruku, kao decu, i oslobodimo od namera naroda. A ako su deca sasvim gola i nemoćna, onda moramo da ih podignemo na ramena, da ih nosimo na ramenima dok ne prođu kroz ulazna vrata, jer dobro znam da je tamo obično najveća navala i gužva. Zato je neko i rekao o toj navali: I bi preda mnom trud (i muka), dok ne uđoh u Svetilište Božije,[95] i trud seže samo do ulaza."[96] "Onaj koji želi da vidi Gospoda u sebi, taj nastoji da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga. Misaona zemlja čoveka čiste duše nalazi se unutra, u njemu. Sunce koje sija u toj zemlji jeste svetlost Svete Trojice. Vazduh koji udišu njeni stanovnici jeste Svesveti Duh. Život, radost i veselje te zemlje je Hristos, Svetlost od Svetlosti - Oca; to je Jerusalim i Carstvo Božije, skriveno unutra u vama[97]. Ta zemlja je oblak slave Božije: čisti srcem će ući u nju da bi videli lice svog Gospoda i da bi njihove umove obasjala zraka Njegove svetlosti.[98] Potrudi se da uđeš u klet koja je u tebi i videćeš nebesku klet. Prva i druga su jedno: jednim ulaskom stupićeš u obe. Lestvica prema Carstvu nebeskom je u tebi: ona je tajanstveno podignuta

u tvojoj duši. Pogruzi sebe u sebe od greha, i naći ćeš tamo stepenike kojima se možeš uspeti na nebo."[99] Prepodobni Varsanufije, monah koji je dostigao najviši stepen duhovnog napredovanja, uvodio je svoje učenike u svetilište blagodatne molitve srca i u stanja koja ona stvara. Čitamo sledeću njegovu pouku, datu nekom tihovatelju koji je bio pod njegovim rukovodstvom: "Jedino bezgrešni Bog, Spasitelj onih koje se uzdaju u Njega, neka učvrsti tvoju ljubav da služiš Njemu u svetosti i u pravdi u sve dane života svoga, u hramu i na žrtveniku unutrašnjeg čoveka, gde se prinose duhovne žrtve Bogu, zlato, tamjan i smirna, gde se prinosi ugojeno tele, gde se proliva časna krv jagnjeta, neporočnog i bezazlenog, gde se razležu jednodušna klicanja svetih anđela: Tada će prineti na žrtvenik Tvoj teoce.[100] A kada je to tada? Tada kada dođe Gospod naš, taj veliki Arhijerej, koji prinosi i prima beskrvnu žrtvu, kada, u ime Njegovo, hromi koji seđaše pred Krasnim vratima hrama bude udostojen da čuje radosni glas: Ustani i hodi.[101] Tada hromi ulazi u svetilište, hodi i skače, i hvali Boga. Tada se čovek budi iz sna nemara i neznanja, tada pospanost uninija i lenjosti silazi sa očiju, tada mudre devojke pale svoje svetiljke[102] i likuju sa ženikom u svetoj ložnici pevajući jednodušno, tiho: Okusite i vidite da je dobar Gospod. Blago čoveku koji se nada u Njega,[103] tada prestaju i bitke, i kretnje tela koje prljaju čoveka, tada se u njega nastanjuje sveti mir Svete Trojice, pečati se riznica i više niko ne može da ukrade blago iz nje. Pomoli se da to razumemo i dostignemo i obradujemo se u Isusu Hristu, Gospodu našem."[104] Na najveće strahopoštovanje pred molitvenom svetom službom srca opominje nas njen veličanstveni opis iznet u delima svetih otaca. To strahopoštovanje i sama razboritost zahtevaju od nas da se odreknemo preuranjenog, samovoljnog, gordog, nerazumnog naprezanja da uđemo u tajanstveno svetilište. I pobožnost i razboritost uče nas da prebivamo u pažljivoj molitvi, molitvi pokajanja, pred vratima hrama. Paženje i skrušen duh je ona klet koja je data grešnicima pokajnicima da bude njihovo pristanište. Ona je predvorje svetilišta. U nju ćemo se sklanjati i zaključavati od greha. Neka se saberu u tu Vitezdu svi moralno hromi, gubavi, slepi i suvi - rečju, svi koji boluju od greha, svi koji čekaju da se voda zatalasa,[105] da se izlije na njih milost i blagodat Božija. Samo Gospod, i jedino On, u vreme koje samo On zna, daruje isceljenje i uvodi u svetilište, jedinstveno po svojoj nepojmljivoj milosti. Ja znam koje izabrah,[106] govori Spasitelj. Ne izabraste vi mene - govori On svojim izabranicima - nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite; da što god zaištete od Oca u ime moje da vam da.[107]

Sasvim je dobar način obučavanja Isusovoj molitvi koji predlaže jeromonah Dorotej, ruski podvižnik i asketski pisac. "Ko se moli ustima", govori jeromonah, "a za dušu ne haje i srce ne čuva, taj se moli vazduhu, a ne Bogu, i sav njegov trud je uzaludan zato što Bog sluša um i revnost, a ne mnogogovorljivost. Moliti se moramo svim svojim usrđem: iz svoje duše, i svog uma, i svog srca, sa strahom Božijim, svom svojom snagom. Molitva uma ne dozvoljava nepribranim i nečistim mislima da uđu u unutrašnju klet. Hoćeš li da se naučiš molitvi uma i srca? Ja ću te naučiti. Pazi revnosno i razumno, poslušaj me, voljeni moj. Najpre treba da tvoriš Isusovu molitvu glasom, to jest ustima, jezikom i govorom, naglas, sebi

samome. Kada se usta, jezik i osećanja nasite glasno izgovarane molitve, tada se molitva glasom prekida i ona počinje da se izgovara šapatom. Posle toga moraš da se poučavaš umom, da se pribijaš i uvek budeš uz ono što grkljan oseća. Tada molitva uma i srca počinje na mig,[108] neprinuđeno, neprestano se obnavlja, prelazi u naviku i dejstvuje u svako doba, pri svakom poslu, na svakom mestu."[109]

Blaženi starac jeromonah Serafim Sarovski zavetuje početnika da se, po ranijem zajedničkom običaju u Sarovskoj pustinji, neprestano moli rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. "Tokom molitve" poučava starac, "pazi na sebe, to jest sabiraj um i sjedinjuj ga sa dušom. Na početku, dan-dva, ili više, izgovaraj ovu molitvu samim umom, odvojeno, i pazi na svaku reč posebno. Kada Gospod zagreje tvoje srce toplotom Svoje blagodati i kada te sjedini u jedan duh, tada će ta molitva početi da teče u tebi bez prestanka i uvek će biti sa tobom, naslađivaće te i hraniti.[110] Upravo to znače reči proroka Isaije: Probudite se i pjevajte, koji počivate u prahu, jer je rosa svjetlosti Tvoja rosa. Zemlja povraća sjene.[111] A kada budeš imao u sebi tu duševnu hranu, to jest razgovor sa Gospodom, zašto onda da ideš po kelijama kod braće, čak i kada te neki brat pozove? Zaista ti kažem da praznoslovlje nije ništa drugo do lenjost. Ako ne razumeš samog sebe, možeš li onda da rasuđuješ o nečemu drugom, i da učiš druge? Ćuti, neprestano ćuti, sećaj se uvek prisustva Boga i Njegovog imena. Ni sa kim ne započinji razgovor, ali ujedno pazi da ne osuđuješ one koji razgovaraju ili one koji se smeju. U tom slučaju budi gluv i nem. Šta god o tebi govorili, ponašaj se kao da to nisi ni čuo. Kao primer može da ti posluži Stefan Novi: njegova molitva je bila neprestana, narav krotka, usta ćutljiva, srce smireno, duh milostiv, telo i duša čisti, devstvenost neporočna, siromaštvo istinsko i negramzivost pustinjačka; njegova poslušnost bila je bespogovorna, delanje strpljivo, trud revnostan. Dok sediš za trpezom ne gledaj koliko ko jede i ne osuđuj, već pazi na sebe i hrani dušu molitvom."[112] Starac je ovu pouku dao monahu početniku koji provodi život u manastirskim trudovima, poučio ga vežbanju u molitvi koja priliči delatnom životu, a onda mu zabranio da preuranjeno i nerazumno teži teorijskom životu i molitvi saobraznoj takvom životu. "Ako želiš da prođeš duhovni život, moraš početi od delatnog života pa tek onda preći na teorijski: bez delatnog života ne možeš ući u teorijski. Delatni život čisti od grešnih strasti i podiže na stepen delatnog savršenstva, a samim tim probija put ka teorijskom životu. U teorijski život mogu da stupe jedino oni koji su se očistili od strasti i potpuno obučili u delatnom životu, što se može videti iz Svetog pisma: Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti,[113] i iz reči svetog Grigorija Bogoslova: u teorijski život mogu da stupe jedino oni koji su savršeni po svojoj opitnosti (u delatnom životu). U teorijski život treba stupati sa strahom i trepetom, skrušenog srca i smireno, uz veliko ispitivanje Svetog pisma i pod rukovodstvom iskusnog starca, ako se takav može naći, a ne drsko i samovoljno. Pošto zbog svojih vrednosti nije tražio (uzvišeno duhovno stanje), onaj koji je drzak i gord se - kaže Grigorije Sinait - oholo napreže da ga dostigne pre vremena. Ponavljamo: ako neko uobražava da će dostići uzvišeno stanje teorijskim životom, a nalazi satansku, a ne istinsku želju, neka zna da ga đavo hvata u svoje

mreže i da je postao njegov sluga."[114] Starac, dakle, najpre odvraća od gordog stremljenja ka uzvišenim molitvenim stanjima, a onda istrajava na zahtevu da su pažljivi život i neprestana molitva neophodni svim monasima, pa i samim poslušnicima početnicima. Zapaženo je da usmerenje koje monah primi pri stupanju u manastir najčešće ostaje preovlađujuće u njemu tokom celog njegovog života. "Blagodatne darove", potvrđuje Serafim, "dobijaju jedino oni koji imaju unutrašnje delanje i koji bdiju nad svojim dušama.[115] Ako smo istinski odlučili da služimo Bogu, onda moramo da se vežbamo u sećanju na Boga i u neprestanoj molitvi Gospodu Isusu Hristu tako što ćemo govoriti umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Takvim vežbanjem možemo se približiti Bogu i sjediniti se sa Njim ako ne upadnemo u rasejanost i ako sačuvamo mirnu savest. Isak Sirijski kaže da nema drugog načina da se približimo Bogu osim kroz Neprestanu molitvu."[116] Monasima i poslušnicima koji se dragovoljno zanimaju Isusovom molitvom, a u cilju najlakšeg izbegavanja rasejanosti i očuvanja pribranosti tokom molitve, Serafim savetuje da tokom molitve u crkvi zatvore oči, i da ih otvaraju jedino onda kada osete da su ih san i dremanje opteretili. A tada, savetuje on, treba upravljati pogled u svete monahe, jer i to čuva od rasejanosti i podstiče na molitvu.[117] Duge molitve u manastiru su veoma prikladne za privikavanje početnika na Isusovu molitvu. Ako već prisustvuje molitvama, zašto da dozvoli svojim mislima da besplodno lutaju kuda stignu i nanose štetu duši? A to se ne može izbeći ako um nije privezan za nešto. Sav se predaj Isusovoj molitvi: ona će zadržati um da ne luta; postaćeš znatno usredsređeniji, dublji; mnogo bolje ćeš paziti na ono što se čita i poje u crkvi, a ujedno ćeš se neprimetno i postepeno obučiti u molitvi uma. Onome koji želi da provodi pažljivi život Serafim zapoveda da ne obraća pažnju na glasove sa strane, zbog kojih glava postaje puna praznih i sujetnih pomisli i sećanja; zapoveda da ne obraća pažnju na ono što rade drugi, da ne sudi, ne govori i ne misli o njima; zapoveda da izbegava raspravljanja, da se ponaša kao stranac, da ocima i braći koje sretne ukazuje poštovanje naklonima, bez reči, da ne gleda pažljivo u njih,[118] zato što takvo gledanje neizbežno ostavlja u duši neki utisak koji će izazivati rasejanost tako što će privlačiti pažnju na sebe i odvlačiti od molitve. Ako provodiš pažljivi život, onda ne gledaj ni na šta uporno i dugo, ništa ne slušaj naročito brižno, gledaj kao da nisi ni video, slušaj kao da si u prolazu, a sve zato da bi tvoje sećanje i tvoja sila paženja uvek bili slobodni, daleki od utisaka sveta, sposobni i spremni da prime božanske utiske.

Način koji je predložio jeromonah Dorotej i način koji je predložio starac Serafim očigledno su isti kao i način koji je preložio sveti Jovan Lestvičnik. Jedina razlika je u tome što je sveti Jovan Lestvičnik jasnije i određenije izložio svoj način. Sveti Jovan pripada najstarijim i najvećim učiteljima monaštva, i vaseljenska Crkva smatra da on jeste takav; kasniji sveti pisci se pozivaju na njega kao na najpouzdanijeg učitelja, kao na živi sasud Svetog Duha: na osnovu toga, i uvereni u to, mi predlažemo njegov način ljubljenim ocima i braći, kako onima koji žive u manastiru, tako i onima koji žive u svetu, svima koji iskreno žele da se nelicemerno, uspešno i bogougodno mole. Taj način i ne može biti odbačen: odbaciti

ovaj način moljenja značilo bi odbaciti iz molitve paženje, a bez paženja molitva nije molitva. Molitva bez paženja je mrtva! Takva molitva je beskorisno, po dušu štetno, za Boga uvredljivo praznoslovlje! Onaj ko se pažljivo moli neizostavno se moli, manje ili više, na ovaj način. Ako se pažnja umnoži i pojača tokom molitve, neizostavno će se pojaviti način moljenja koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik. "Išti suzama" - govori on - "traži poslušnošću, kucaj dugotrpljenjem: jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi, i koji kuca, otvoriće mu se".[119]

Opit je odmah pokazao da ovaj način moljenja, posebno na početku, zahteva da reči izgovaramo lagano, da bi um uspevao da se smešta u reči, kao u svoje forme; to ne možemo dostići pri brzom čitanju. Način svetog Jovana je veoma podesan i pri vežbanju u Isusovoj molitvi i pri kelijnom čitanju molitava, čak i pri čitanju Pisma i otačkih knjiga. Tom načinu moramo se priučavati kao da čitamo lagano, po slogovima. Onaj ko se priučio takvom načinu, taj je stekao molitvu usta, uma i srca, svojstvenu svakome koji provodi delatni život. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, ovako razmišlja o molitvi: "Neprestana molitva se sastoji u neprestanom prizivanju imena Božijeg. I kada razgovaraš, i kada sediš, i kada ideš, i kada nešto radiš, i kada jedeš, i kada se baviš bilo čim drugim, moraš uvek i na svakom mestu da prizivaš ime Božije, po zapovesti Pisma: Molite se bez prestanka.[120] Tako propadaju neprijateljevi napadi na nas. Moliti se m<l>amo srcem, moliti se moramo ustima, kada smo sami. Ako se ko nalazi na trgu, ili u društvu sa drugima, taj ne mora da se moli ustima već samo mislima. Moramo čuvati oči, i uvek moramo gledati dole da bismo se sačuvali od rasejanosti i od neprijateljskih mreža. Molitva je savršena onda kada je izgovaramo Bogu a naš um pri tome ne skreće u rasejanost, kada se sve čovekove misli i osećanja sabiraju u jedno moljenje. Molitvu i psalmopojanje moramo činiti i umom i ustima, kako govori prorok David: Gospode, otvori usne moje, i usta moja kazivaće hvalu Tvoju.[121] I apostol je, pokazujući da su usta potrebna, rekao: Prinosimo Bogu žrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju Ime njegovo".[122] Jeromonahu koji ga je pitao kako se moramo moliti prepodobni Varsanufije Veliki je odgovorio: "Moramo se donekle vežbati u psalmopojanju, donekle se moliti ustima; treba vremena i za to da bismo ispitivali i čuvali svoje pomisli. Ko za trpezom ima mnogo raznih jela, taj jede mnogo i sa naslađivanjem, a ko svaki dan uzima jednu te istu hranu, taj je ne jede sa nasladom, već ponekad možda oseća i odvratnost prema njoj. Tako je i u našem slučaju. U psalmopojanju i u molitvi ustima ne sputavaj sebe, već delaj onoliko koliko ti Gospod daje. Ne ostavljaj takođe ni čitanje, ni unutrašnju molitvu. Malo jedno, malo drugo - i tako ćeš dan provesti ugađajući Bogu. Naši savršeni oci nisu imali određena pravila, već su tokom celog dana izvršavali svoje pravilo: malo su se vežbali u psalmopojanju, malo su ustima čitali molitve, malo su ispitivali pomisli, čak su se, povrh toga, i o hrani starali, a sve su to činili sa strahom Božijim."[123] Prepodobni otac je tako razmišljao i poučavao brata baš zato što je bio u velikom molitvenom napredovanju. Opit će naučiti svakoga ko se vežba u molitvi da tiho izgovaranje Isusove molitve, i uopšte svih molitava, u velikoj meri čuva um od rasejanosti, koja svakog časa vreba da ga pokrade. Molitva glasom je preko potrebna baš onda

kada neprijatelj pojača svoj napad, kada oseti da naša volja slabi i da nastupa pomračenje uma. Pažljiva molitva glasom je ujedno i molitva uma i molitva srca.

Našim ubogim slovom ne skrećemo i ne udaljavamo naše ljubljene oce i braću od molitvenog, uzvišenog napredovanja - naprotiv, želimo od sveg srca da napreduju. Neka svi monasi budu slični anđelima i arhanđelima, i neka, kao i oni, nemaju počinka ni danju ni noću od božanske ljubavi koja ih pokreće i zbog koje se bez prestanka i nezasito hrane slavoslovljenjem Boga. Odvraćanje od preuranjenog, pogrešnog, drskog delovanja daje se upravo zato da bi se neizrecivo bogatstvo molitve srca dobilo u svoje vreme. Zabranjuje se nerazumna, vatrena težnja da se u sebi otkrije blagodatna molitva srca; zabranjuje se ta težnja zato što je njen uzrok neznanje ili nedovoljno znanje, i zato što čovek gordo misli da je sposoban za blagodatnu molitvu i da je dostojan nje; zabranjuje se ta težnja zato što se blagodatna molitva ne može otkriti u sebi isključivo sopstvenim naporima; zabranjuje se ta težnja, koja pomahnitalo navaljuje na vrata tajanstvenog Božijeg hrama, da ne bi sprečavala Božiju blagost da se nekada smiluje nad nama, da proglasi nedostojne dostojnima, da da dar onima što ne očekuju dara, onima koji su osudili sebe na večne kazne i tamnice pakla. Dar se daje onome ko se smirio i ponizio pred veličinom dara; dar se daje onome ko se odrekao svoje volje i prepustio se Božijoj volji; dar se daje onome ko stišava i umrtvljava u sebi telo i krv, koji jevanđelskim zapovestima obuzdava i umrtvljava u sebi telesno mudrovanje. Život će sijati onoliko koliki je stepen umrtvljavanja. A kada život stigne, neočekivano i jedino po svojoj milosti, on dovršava i zaključuje dobrovoljno započeto umrtvljavanje. Neoprezni, neobično uporni tražitelji uzvišenog molitvenog stanja, vođeni gordošću i samovoljom, uvek budu obeleženi pečatom odbačenosti, koji im i sledi po odredbama duhovnog zakona.[124] Taj pečat se veoma teško skida - najčešće se i ne može skinuti. Zašto? Zato što gordost i uobraženost, koje vode u samoobmanu, u opštenje sa demonima i u robovanje njima, ne daju čoveku da vidi nepravilnosti i opasnosti svog položaja, ne daju mu da dopre do svesti o svom žalosnom opštenju sa demonima, a ni o činjenici da im jadno, ubistveno robuje. "Zaodeni se najpre lišćem, a kasnije ćeš, kada Bog zapovedi, doneti i rod", rekli su oci.[125] Najpre stiči pažljivu molitvu: a Bog, svemilostivi Bog, darovaće blagodatnu molitvu onome ko je sebe pažljivom molitvom očistio i pripremio, na jevanđelskim zapovestima u svoje vreme utemeljio, uredio i učvrstio.

Učitelj molitve je Bog; istinska molitva je dar Božiji.[126] Onome ko se moli skrušenog duha, neprestano, sa strahom Božijim, sa paženjem, tome sam Bog daje postepeno napredovanje u molitvi. Pažljiva i smirena molitva donosi duhovno dejstvo i duhovnu toplotu, a to dvoje oživljava srce. Oživljeno srce privlači sebi um, postaje hram blagodatne molitve[127] i riznica duhovnih darova, koje ona donosi po samoj svojoj prirodi. "Potrudi se", govore veliki podvižnici i učitelji molitve, "da bolnim srcem zadobiješ toplinu i molitvu, i Bog će ti dati da ih uvek imaš. Zaborav ih izgoni, a sam zaborav nastaje zbog nemara.[128] Ako hoćeš da se izbaviš iz zaborava i robovanja, to možeš dostići jedino ako stekneš u

sebi duhovni oganj: zaborav i robovanje iščezavaju jedino od njegove toplote. A taj oganj se stiče težnjom ka Bogu. Brate! Ako tvoje srce ne bude danju i noću stradanjem tražilo Gospoda, onda ne možeš napredovati. A ako ostaviš sve ostalo i zauzmeš se time, dostignućeš ono stanje koje Pismo određuje rečima: Otpočinite i poznajte da sam ja Bog.[129] Brate! Izmoli blagost Onoga koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine,[130] da bi ti On darovao duhovnu budnost koja pali duhovni oganj. Gospod, gospodar neba i zemlje, došao je na zemlju da bi spustio na nju taj oganj.[131] Zajedno sa tobom, po sili mojoj, moliću se i ja da ti Bog daruje tu budnost, jer On daje blagodat svima koji je traže sa trudom i usrđem. Čim dođe, ona će te naučiti istini. Ona prosvetljuje oči, ispravlja um, progoni san slabosti i nemara, vraća sjaj oružju zarđalom na zemlji lenjosti, vraća svetlost odeždama isprljanim pri robovanju varvarima, ulaže mržnju prema odvratnim strvinama kojima se varvari hrane, ulaže želju za nasićenjem velikom žrtvom koju je prineo naš veliki Arhijerej. Upravo ta žrtva, o kojoj je proroku otkriveno da ona čisti grehove i uzima bezakonja,[132] oprašta onima koji plaču, krotkima daje milost,[133] pojavljuje se u dostojnima i kroz nju oni nasleđuju večni život, u ime Oca i Sina i Svetog Duha."[134] "Duhovna budnost ili trezvenost je duhovna umetnost, koja, kada traje dugo i usrdno, uz Božiju pomoć potpuno izbavlja čoveka od grešnih dela i strasnih pomisli i reči. Duhovna budnost je tihovanje srca, ona je čuvanje uma, ona je paženje na sebe koje, daleko od svake pomisli, uvek i bez prekida i neprestano priziva Isusa Hrista, Sina Božijeg i Boga; ona Njime diše, Njime hrabro ustaje na neprijatelje, Njemu se ispoveda." Tako je duhovnu budnost odredio sveti Isihije Jerusalimski.[135] I ostali oci se slažu sa njime.[136]

"Čim je oganj došao u srce, on je obnovio molitvu. A kada je ona ustala i uznela se na nebo, tada je oganj sišao u odaju duše."[137] Ove reči pripadaju sinajskoj svetiljci, Jovanu Lestvičniku. Očigledno je da sveti govori na osnovu svog blaženog iskustva. Slično se desilo i sa prepodobnim Maksimo Kapsokalivitom. "Od svoje mladosti", poveravao je on prepodobnom Grigoriju Sinaitu, "imao sam veliku veru u moju Gospođu, Majku Božiju, i molio sam joj se sa suzama da mi da blagodat molitve uma. Jednom prilikom došao sam, po običaju, u Njen hram i revnosno sam joj se molio za to. Pristupio sam njenoj ikoni, počeo da celivam njen lik sa strahopoštovanjem, i najednom sam osetio da je u moje grudi upala toplota, i to ona koja nije opržila unutrašnjost, već je nasladila i orosila moju dušu i pobudila u njoj umiljenje. Od tada je moje srce počelo da prebiva u molitvi, i moj um je počeo da se naslađuje sećanjem na mog Isusa i Majku Božiju, i sećanjem da Njega, Gospoda Isusa, imam neprestano u sebi. Od tada se molitva nikada nije prekidala u mom srcu".[138] Blagodatna molitva se pojavila iznenada, neočekivano, kao dar od Boga; duša prepodobnog bila je pripremljena za dobijanje dara molitve posredstvom revnosne, pažljive, smirene, neprestane molitve. Blagodatna molitva nije ostala u prepodobnom bez svojih uobičajenih posledica, potpuno nepoznatih i nesvojstvenih telesnom i duševnom stanju. Obilno pojavljivanje duhovnog ognja u srcu, ognja božanske ljubavi, opisao je zatvornik Grigorije Zadonski na osnovu sopstvenog opita.[139] No pre toga njemu je bio poslan Božiji dar pokajanja, koji je

unapred očistio srce za ljubav, dar koji je dejstvovao kao oganj i istrebio sve što pogani dvorište svetog i silnog Gospoda,[140] a samo telo bacio u iznemoglost. "Sveti i nadnebesni oganj", govori sveti Jovan Lestvičnik, "jedne spaljuje zato što nisu dovoljno čisti, a druge, naprotiv, prosvećuje zato što su dostigli savršenstvo. Jedan te isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje i svetlošću koja obasjava. Stoga jedni odlaze sa molitve kao da izlaze iz užarene peći, i osećaju da su se rasteretili od neke prljavštine i veštastva, a drugi izlaze obasjani svetlošću i obučeni u dvostruku odeću, odeću smirenja i radosti. A oni koji odlaze sa molitve bez ijednoga od ova dva dejstva molili su se u stvari telesno, a ne duhovno."[141] Duhovnom molitvom nazvana je ovde molitva koju pokreće Božija blagodat, a telesnom molitvom molitva koju čovek tvori sopstvenim naporom, bez vidljivog sadejstva blagodati. Neophodna je molitva druge vrste, kako tvrdi isti taj Jovan Lestvičnik, da bi u svoje vreme bila darovana blagodatna molitva.[142] Čime blagodatna molitva obeležava svoj dolazak? Svoj dolazak ona obeležava natprirodnim plačem, i čovek ulazi na vrata Božijeg svetilišta, svog srca, u neiskazivom ispovedanju.

Pre prelaska na opisivanje onog načina koji sveti oci predlažu skoro isključivo tihovateljima, osećamo potrebu da malo pripremimo čitaoca. Dela svetih otaca možemo uporediti sa apotekom: u njoj ima mnogo lekova, ali bolesniku neupućenom u veštinu lečenja i bez rukovodstva lekara biće veoma teško da izabere lek za svoju bolest. Ako je bolesnik lakomislen, i ako se uzda u samog sebe, i ako se još, budući da nema lekara, ne upozna dobro sa onim što piše u lekarskim knjigama, on će na brzinu doneti odluku da sam izabere i uzima lek, ali taj izbor može biti poguban. Lek je sam po sebi lekovit, lek može biti i nekoristan, ali i veoma štetan. U položaj sličan položaju tih bolesnika dovedeni smo i mi zato što nemamo duhovne rukovodioce koji bi nas vodili kroz dela svetih otaca o tajnom dejstvu molitve srca i o njenim posledicama. Učenje o molitvi u otačkim knjigama koje su do nas došle jeste izloženo i celovito i jasno, ali se mi, zbog našeg neznanja, pred tim knjigama, u kojima su izneta razna delanja i stanja početnika, srednjih i savršenih, nalazimo u veoma teškom položaju kada treba da odaberemo ona delanja i stanja koja nama odgovaraju. Neizrecivo je srećan onaj koji ovu teškoću shvati i oseti. Mnogi tu teškoću nisu shvatili zato što su površno čitali dela svetih otaca, i površno se upoznali sa predloženim delanjima, pa su onda primili na sebe delanje koje njima nije svojstveno i tako naneli sebi štetu. U svom delu, napisanom za veoma naprednog tihovatelja Longina,[143] sveti Grigorije Sinait govori: "Jedna stvar je tihovanje, a druta opštežiće. Svako ko živi onaj život na koji je prizvan biće spasen. Zbog slabih se i bojim da pišem, kada vidim da živiš među njima, jer svako ko zbog slušanja ili učenja prolazi kroz preteški podvig molitve - propada, budući da ne nalazi rukovodioca."[144] Sveti oci opominju da su mnogi obmanuli sami sebe i ozledili svoj um upravo zato što su se od samog početka molili nepravilno, na načine za koje nisu ni sazreli ni sposobni. Veoma veliku štetu nanosi i samo čitanje otačkih knjiga ako taj koji čita ne razume to što čita, veliku štetu nanosi i opštenje sa najvećim ugodnicima Božijim ako taj koji sluša njihovo sveto učenje ne razume to što sluša. To se desilo sirijskom monahu Malpatu. On je bio učenik prepodobnog Julijana. Prateći starca,

Malpat je posetio prepodobnog Antonija Velikog i bio udostojen da čuje od njega najuzvišenije učenje o monaškom životu: o samoumrtvljavanju, o molitvi uma, o čistoti duše, o viđenju. To učenje Malpat nije razumeo kako valja, pa je, ponet materijalnim žarom, preuzeo na sebe izuzetno strogi podvig da prebiva u zatvoru, bez izlaženja, a sve u nadi daće dostići ono uzvišeno duhovno stanje o kome je čuo od Velikog Antonija, koje je video i osetio u Velikom Antoniju. Posledica toga bila je užasna samoobmana. Veliki poduhvat doneo je veliku prelest, a uobraženost koja je obuzela nesrećnikovu dušu učinila je tu dušu nepristupnom za pokajanje,a samim tim i za isceljenje: Malpat je osnivač i glava jeresi evhita.[145] Kakav žalostan događaj! Kakva žalosna pojava! Učenik velikog svetitelja je čuo učenje najvećeg među svetima,a onda propao zato što je to učenje nepravilno primenio u svom delovanju. Propao je u vreme u kojem je, upravo zato što je bilo mnogo svetih, sposobnih da rukovode i isceljuju, bilo veoma malo onih koji su propali od prelesti. Ovo je rečeno da nas opomene. I dok su sijala nebrojena svetila, znalo se da je put unutrašnjeg monaštva - tajanstvenog, molitvenog samovanja i tihovanja uma u srcu - okružen opasnostima: taj put je tim opasniji kada nastupi tamna noć. Magla i gusti oblaci su skrili nebeska svetila. Zato se tim putem mora ići sasvim lagano, pipajući. Izučavanje otačkih knjiga koje je Božiji promisao dao savremenom monaštvu da mu služe kao moralno rukovodstvo ni u kom slučaju nije neznačajan podvig. Da bismo izveli taj podvig, moramo odbaciti same sebe, moramo ostaviti životne brige, da i ne govorim o zabavama, veseljima i nasladama; moramo živeti po jevanđelskim zapovestima, moramo imati čistotu uma i srca, jer jedino pomoću nje, a saobrazno stepenu očišćenja, možemo primećivati i razumevati duhovno, sveto, tajanstveno učenje Duha. Onaj ko je saznao da je u današnjem vremenu blago spasenja i hrišćanskog savršenstva sakriveno u rečima koje je izgovorio Sveti Duh, ili neko drugi pod Njegovim uticajem, to jest u Svetom pismu i delima svetih otaca, neka se duhovno raduje zato što je dobio suštinski korisno znanje, neka se potpuno sakrije od sveta u pobožni život i otide i sve što ima proda i kupi polje ono[146] na kome je skriveno spasenje i savršenstvo. Ako želimo temeljno da izučimo Pismo, za to je, uz odgovarajuću delatnost, potrebno dosta vremena. Nakon temeljnog izučavanja Pisma, uz veliki oprez, izmoljavajući neprestano Božiju pomoć molitvom i plačem, zbog siromaštva duhom, možemo se prihvatati i onih delanja koja vode savršenstvu. Jedan sveti monah je pričao da je dvadeset godina izučavao dela svetih otaca i da je pri tome vodio uobičajeni monaški život u opštežiću; nakon tih dvadeset godina odlučio je da delatno upozna duboko monaško delanje, da, dakle, delatno upozna ono što je teorijski upoznavao čitanjem i, verovatno, iz onoga što mu je samo to vreme omogućavalo, dakle iz beseda sa ocima koji su napredovali.[147] Ako je čitanje ono što vodi monaha, onda on napreduje neuporedivo sporije nego pod vođstvom duhonosnog učitelja.

Svaki svetitelj je napisao svoja dela iz svog blagodatnog uređenja, i iz svoje delatnosti, saobrazno svom uređenju i svojoj delatnosti. Na to moramo obratiti posebnu pažnju. Ne zanosimo se i ne oduševljavajmo se knjigom koju je napisao gotovo sam zanos, knjigom koja govori o visokim, nama potpuno nesvojstvenim delanjima i stanjima. Ona može, dok je

čitamo, da raspali našu maštu, može da nam naškodi time što će nam saopštiti da treba da poznamo i poželimo za nas preuranjene i nemoguće podvige. Okrenimo se knjizi onog svetog oca koji je po umerenosti svog napredovanja najbliži našem stanju. Sa takvim stavom o otačkim knjigama, predlažemo monahu koji želi da upozna unutrašnji molitveni podvig da prva njegova lektira budu pouke Serafima Sarovskog, dela Pajsija Njameckog i dela njegovog prijatelja, shimonaha Vasilija. Svetost ovih ličnosti i pravilnost njihovog učenja su nesumnjivi. Nakon izučavanja ovih dela može se preći na knjigu prepodobnog Nila Sorskog. Ta knjiga, spolja gledano, jeste mala, ali je duhovno neobično velika. Teško je naći pitanje o umnom delanju koje ona nije rešila. Sve je u njoj izloženo neobično jednostavno, jasno i sasvim dovoljno. Tako je izložen i način vežbanja u Isusovoj molitvi. Uostalom, kao i sam taj način, i cela knjiga je namenjena monasima već spremnim za tihovanje.

Prepodobni Nil zapoveda da ćutimo mislima, da sebi ne dopuštamo da mislimo o bilo čemu grešnom i sujetnom, čak ni o korisnom, ni o duhovnom. On zapoveda da, umesto bilo kakve misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Možemo se moliti i stojeći, i sedeći, i ležeći; oni krepkog zdravlja i snage mogu se moliti stojeći i sedeći, nemoćni mogu da se mole i ležeći, zato što u toj molitvi nije presudno važan podvig tela nego podvig duha. Važno je da telo zauzima onaj položaj koji pruža duhu svu slobodu za ono dejstvo koje je njemu svojstveno. Ne treba smetati s uma da je ovde reč o delanju monaha koji su uverljivim telesnim podvigom doveli svoje telesne želje u potrebni red, pa su zahvaljujući svom duhovnom napredovanju prešli sa telesnog podviga na duševni. Prepodobni Nil zapoveda da zatvaramo um u srce, i da, po mogućnosti, zadržavamo disanje, da disanje ne bude često. To znači da treba disati veoma tiho. Uopšte, sve kretnje krvi treba zadržavati, a telo i dušu treba držati u mirnom položaju, u položaju tišine, pobožnosti i straha Božijeg. Bez ovoga duhovno dejstvo ne može se pojaviti u nama: ono se pojavljuje tada kada utihnu sve kretnje i navale krvi. Opit će nas brzo naučiti da zadržavanje disanja, to jest nečesto i lagano disanje, znatno pomaže da dovedemo sebe u stanje tišine i da saberemo um da ne luta. "Postoji celo mnoštvo vrlinskih delanja", govori sveti Nil, "no sva su ona posebna; molitva srca je izvor svih blaga; ona napaja dušu, kao vrtove. Ona je sadržana u držanju uma u srcu, izvan svih pomisli, i krajnje je teška za one koji se još nisu obučili za nju. No nisu početnici jedini kojima je molitva srca teška: ona je teška i za one koji se dugo trude i još nisu primili i zadržali u srcu molitvenu sladost, taj plod dejstva blagodati. Opit pokazuje da je za slabe držanje uma u srcu veoma teško i neprikladno. A kada neko zadobije blagodat, on se tada moli bez truda i sa ljubavlju, baš zato što mu blagodat daje utehu. Kada počne dejstvo molitve, tada ono privlači um sebi, veseli se i postaje pribrano."[148] Da bismo se priučili načinu moljenja prepodobnog Nila Sorskog, veoma je dobro da taj način sjedinimo sa načinom svetog Jovana Lestvičnika, i da se molimo sasvim lagano. U predavanju svog načina prepodobni Nil se poziva na mnoge oce istočne i vaseljenske Crkve, prvenstveno na prepodobnog Grigorija Sinaita.

Dela prepodobnog Grigorija Sinaita imaju punu duhovnu vrednost, ali nisu tako razumljiva i jasna kao dela prepodobnog Nila Sorskog. Razlozi za to su način izlaganja, zatim shvatanja tog vremena o raznim stvarima, nama danas daleka, a naročito duhovna naprednost pisca knjige, a i onoga kome je knjiga napisana. Način moljenja koji predlaže Sinait i način koji predlaže Nil gotovo su potpuno isti: prepodobni Nil iznosi učenje o molitvi na osnovu onoga što je čitao i učio iz Opgaitove knjige o molitvi, a i na osnovu razgovora sa Sinaitovim učenicima, vođenim prilikom posete Istoku. "Izjutra sij" - govori prepodobni Grigorije, pozivajući se na premudrog Solomona - "sjeme svoje, to jest molitve, i uveče nemoj da ti počivaju ruke, da se stalna, a tako prekidana molitva ne bi lišila onog časa u kome bi mogla biti uslišena: Jer ne znaš šta će biti bolje, ovo ili ono.[149] Od jutra, čim sedneš na stoličicu, visoku pedalj, svedi um iz glave u srce i drži ga u njemu, savij se u bolni položaj, pa sa velikim bolom u grudima, ramenima i vratu neprestano moli umom ili dušom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Zadržavaj donekle i disanje, da disanje ne bi bilo nepažljivo."[150] U svome učenju o tome da treba zadržavati disanje Sinait se poziva na prepodobnog Isaiju Otšelnika, Jovana Lestvičnika i Simeona Novog Bogoslova. "Ako želimo da nepogrešivo nađemo istinu, i da je poznamo", govori Sinait, "onda se potrudimo da jedino što imamo bude dejstvo srca, potpuno nevidljivo, i nikako ne dopuštajmo mašti da bude slobodna, ne dozvoljavajmo mašti da ona izobrazi lik nekog svetog ili pak samu svetlost, zato što prelesti, naročito na početku podviga, obično prelešćuju um neiskusnih takvim lažnim maštanjima. Postarajmo se da u srcu bude delotvorno jedino dejstvo molitve, jer ono zagreva i veseli um, raspaljuje dušu na neizrecivu ljubav, Božiju i čovečiju. Tada molitva donosi značajno smirenje i skrušenost zato što molitva u početnicima jeste stalno pokretno umno dejstvo Svetog Duha. U početku je to dejstvo slično ognju koji izbija iz srca, a na kraju je slično miomirisnoj svetlosti."[151] Pod početnicima ovde se podrazumevaju početnici u tihovanju; cela knjiga prepodobnog Grigorija Sinaita je za poučavanje tihovatelja. Na drugom mestu sveti Sinait kaže: "Jedni učitelji molitve predlažu da se molimo ustima, a drugi samim umom: ja predlažem i jedno i drugo. Nekada um klone i nema snage za molitvu, nekada i usta klonu: zato se moramo moliti i jednim i drugim, i ustima i umom. Uza sve to, valja se moliti bezglasno i pribrano, da glas ne bi pomutio osećanja i pažnju uma i tako omeo molitvu. Kada se um privikne na delanje, on napreduje i dobija od Duha snagu da se moli krepko i na sve načine. Tada on ne primorava sebe na molitvu ustima i ne jača, zato što je potpuno zadovoljan molitvom uma."[152] Predlažući povremeno moljenje i ustima, sveti Grigorije sjedinjuje svoj način sa načinom svetog Jovana Lestvičnika. U suštini, to je jedan te isti način, s tim što sveti Grigorije govori o njemu tako što ima u vidu određenu meru napredovanja. Onaj ko se revnosno moli na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će, u svoje vreme, dostići ono molitveno stanje o kome govori Sinait. Potpuno je opravdano i praktično Sinaitovo mišljenje da trpljenje mora posebno da doprinosi molitvi. "Na molitvi tihovatelj mora većinom da sedi, jednostavno zato što je taj podvig težak, ponekad treba čak i da legne, da bi se telo malo odmorilo. A tvoje sedenje mora da protekne u trpljenju radi ispunjenja zaveta, kao što i u molitvi moraš biti

istrajan,[153] i ne treba odmah da ustaješ čim kloneš duhom zbog velikih bolova, moljenja umom i stalnog udubljivanja uma u srce. Prorok ovako govori: 'Spopašće nas bolovi kao porodilju.'[154] Obori glavu k zemlji i um sabiraj u srce - ako se tvoje srce otvorilo - i prizivaj u pomoć Gospoda Isusa. Nepokolebivo i revnosno trpi bolove u ramenima, često i u glavi, i traži u srcu Gospoda: Carstvo nebesko naslediće oni koji sebe primoravaju, Carstvo nebesko zadobijaju[155] samo oni koji sebe primoravaju i znaju da se ono s naporom osvaja. Gospod je ukazao da se istinska revnost sastoji u trpljenju tih i njima sličnih bolova. Trpljenje i ostajanje u svakom delanju su roditelji duševnih i telesnih bolova."[156] Pod bolovima se ovde podrazumevaju pre svega skrušenost duha, plač duha, podnošenje bolova i stradanje zbog osećaja svoje grešnosti, zbog osećaja večne smrti, zbog osećaja robovanja palim duhovima. Stradanje duha prenosi se srcu i telu samim tim što su i srce i telo neraskidivo povezani sa duhom i prirodno i nužno učestvuju u stanjima duha. Kod ljudi slabog tela skrušenost duha i plač potpuno zamenjuju telesni trud;[157] ali ljudi snažnog telesnog sastava neizostavno moraju da pritesne svoje telo: ako ne pritesne svoje telo, samo srce u njima ne zadobija blaženu žalost; dok nemoćni imaju tu žalost zbog samog osećanja i saznanja nemoći. "Nijedno delanje" govori prepodobni Grigorije, "ni telesno ni duhovno, u kome nema trpljenja bola ili truda nikada ne donosi ploda onome koji prolazi kroz njega, jer Carstvo nebesko se s naporom osvaja, rekao je Gospod, i podvižnici ga zadobijaju.[158] Pod rečima: s naporom razumej telesno trpljenje bola u svemu. Mnogi su mnogo godina delali ili delaju ne trpeći bol, ali pošto se trude bez bola i toplog usrđa srca, odbacivši težinu trpljenja bolova, oni ostaju nepričasnici čistote i Svetog Duha. Oni čije delanje odlikuje nemar i slabost očito misle da se mnogo trude, ali neće požnjeti roda za netrpljenje bola. Svedok toga je onaj koji govori: 'Koliko god velike podvige činili u svom životu, ako nemamo i srce koje trpi bol - svi su ti podvizi lažni i nekorisni.'[159] Posvedočuje to i veliki Jefrem, kada govori: 'Trudi se, trudi se trpeći bol, da bi uklonio od sebe bolove sujetnih trudova.' Ako, po proroku,[160] naša bedra ne iznemažu iscrpljena u podvigu posta, i ako ne začnemo trpeći bolove, kao žena kada rađa dete, i ako ne utvrdimo srce u bolu, onda nećemo roditi Duha spasenja na zemlji srca, kako si čuo, već ćemo se samo (a to je dostojno sažaljenja i smeha) hvaliti, misleći da ćemo biti nešto zato što smo u beskorisnoj pustinji i što u njoj slabo tihujemo. Kada budemo odlazili iz ovog života, svi ćemo, nema sumnje, okusiti ceo plod."[161] Učenje prepodobnog Sinaita o trpljenju bola i o tome da ono prati istinsko tihovateljevo delanje molitve uma može izgledati čudno, a i izgleda, telesnom i duševnom razumu, zato što on nije upoznat sa opitima monaškog života. Pozivajući takve da obrate pažnju na znanja stečena u opitima, mi potvrđujemo da bolove u glavi ne stvara samo tvorenje molitve uma, već i pažljivo čitanje dubokih otačkih spisa o molitvi. Zbog onoga što molitva otkriva, dakle zbog grešnosti, robovanja grehu i smrti, srce postaje toliko skrušeno da to izaziva u telu stradanja i bolove, a onaj ko ne poznaje molitveni podvig, taj i ne zna da stradanja i bolovi postoje i da mogu da postoje. Kada se srce ispoveda Gospodu u svojoj grešnosti i u svom jadnom stanju, tada se telo raspinje. Postradah - govori David, muž opitni u molitvenom podvigu - i skruših sedo kraja, savdan postiđen hodih.

Jer se slabine moje ispuniše porugama, i nema isceljenja telu mome; rikah od uzdisanja srca moga.[162] U učenju svetog Grigorija o molitvi primetna je njegova osobenost: on upravlja um da se usredsređuje u srce. Sveti oci to nazivaju umetnošću tvorenja molitve, i zabranjuju je monasima početnicima i mirjanima zato što je za nju neophodno veliko pripremno obučavanje, toliko veliko da joj i pripremljeni monasi moraju pristupati sa velikom pobožnošću, strahom Božijim i oprezom. Čim je zapovedio da usredsređujemo um u srce, prepodobni je dodao: Ako se tvoje srce otvorilo. To znači: sjedinjenje uma i srca je dar Božije blagodati, i daje se u svoje vreme, po Božijem sudu, a ne preuranjeno, i ne po sudu samog podvižnika. Dar pažljive molitve obično prethodi naročitim nevoljama i duševnim potresima, koji svode naš duh u dubinu saznanja o svom siromaštvu i ništavnosti.[163] Dar Božiji privlačimo smirenjem i vernošću Bogu, a vernost Bogu pokazujemo revnosnim odbacivanjem svih grešnih pomisli, čim se one pojave. Vernost je uzrok čistote. Čistota i smirenje uručuju darove Duha.

Umetnost tvorenja molitve uma izložio je neobično jasno i potpuno blaženi Nikifor, monah koji je tihovao na svetoj Atonskoj gori. On sa pravom naziva molitveno delanje umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama, zato što pruža umu i srcu znanja i utiske koji izviru iz Božijeg Duha dok sve ostale nauke pružaju tek ljudska znanja i utiske. Umno delanje je najviša škola bogoslovlja.[164] "To najviše od najviših delanja", govori veliki učitelj tihovanja, "zadobijaju mnogi, čak i svi, tako što ga nauče. Retki su nenaučeni koji pojačanim delanjem i vrelinom vere dobiju to delanje od Boga: ali retkost nije zakon. Istinskog učitelja moramo da tražimo da bismo se njegovim poukama učili i poučavali u onome što se dešava prilikom vežbanja u paženju, u onome što lukavi uvodi svojim zlim spletkama, da bismo se, dakle, poučavali u desnim i levim umanjenjima i preuznošenjima, koja nam učitelj razobličava jer ih poznaje iz sopstvenog opita. On pouzdano pokazuje taj umni put, i mi pod njegovim rukovodstvom mnogo zgodnije idemo tim putem. Ako nema nama poznatog učitelja, moramo svesrdno da ga tražimo. Ako ni nakon takvog traženja ne nađeš učitelja, ti najpre prizovi Boga, takav, siromašan, skrušenog duha i sa suzama, a onda se pomoli Bogu i postupaj onako kako ti kažem. Znaš da udišemo vazduh; a dišemo srcem, ne nečim drugim. Ono je oruđe života i telesne toplote. Srce uvlači u sebe vazduh da bi disanjem ispustilo iz sebe svoju toplotu, a u sebe uvuklo svežinu. Pokretač ovog mehanizma, ili, tačnije, sluga, jesu pluća: Bog ih je stvorio retkim, i zato ona lako uvlače i izvlače svoj sadržaj. Srce uvlači u sebe disanjem sveži vazduh i izbacuje topli: tako ono stalno održava sistem u koji je postavljeno da bi održalo život. I tako, čim sedneš i sabereš svoj um, uvedi svoj um u put kojim vazduh ulazi kroz nozdrve u srce; dovedi disanje u izuzetno tihe kretnje i prisili svoj um da siđe sa udahnutim vazduhom u srce. Kada um uđe tamo, tada će ono što zatim sledi biti ispunjeno veseljem i radošću. Kao što čoveka koji se nakon dugog odsustva vratio svojoj kući ispunjava radost što vidi ženu i decu, tako i um ispunjava neizreciva sladost i veselje čim se sjedini sa dušom. Brate, nauči svoj um da ne izlazi brzo otuda: on je u početku veoma potišten zato što je tamo zatvoren i stešnjen. Kada se pak navikne na zatvorenost i

teskobu, on neće poželeti da luta vani, zato što je Carstvo nebesko unutra u nama. A dok razgleda to Carstvo tamo, i traži ga čistom molitvom, um uviđa da je sve spoljašnje odvratno i mrsko. Ako odmah nakon toga, kako rekosmo, uđeš umom u ono mesto u srcu koje sam ti pokazao, odaj blagodarnost Bogu, i proslavi, i igraj, i uvek se drži toga delanja, a ono će te naučiti onome što ne znaš. Moraš da znaš i to da tvoj um ne treba da ćuti i besposliči dok se nalazi tamo: njegovo neprestano delanje i poučenje mora biti molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Ova molitva ne da umu da se uzdigne, čini ga nepristupnim i nedodirljivim za napade neprijatelja, vodi ga u svakodnevno napredovanje u ljubavi i želji prema Bogu. A ako i nakon mnogog truda, o brate, ne uđeš u klet srca, kako smo ti zapovedili, onda čini ovo što ti kažem, i znaj da ćeš, uz sadejstvo Božije, naći ono što tražiš. Znaš da se slovesnost svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. U grudima, dok naša usta ćute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve, psalmopojanje. Toj slovesnosti, čim joj oduzmeš svaku pomisao - to možeš da učiniš, ako hoćeš - prepusti da govori: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. I primoraj sebe da u grudima izgovaraš upravo to, a ne nešto drugo. Postupaj tako neko vreme i time ćeš sigurno otvoriti sebi ulaz u srce, kako smo i napisali, baš zato što smo to saznali iz opita. A pristupiće ti, sa mnogo željenim i sladosnim paženjem, i ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir i ostale: pomoću njih će ono ispuniti sve tvoje prozbe Hristu Isusu, Gospodu našem."[165] Ovde prvo moramo obratiti pažnju na uređenje blaženog oca i na uređenje koje je on video u monahu kojeg je poučavao. To je jasno iz onih članaka njegovog slova koji prethode izlaganju umetnosti tvorenja molitve: iz njih se, na osnovu pozivanja na žitije svetog Save, vidi da poučavanje tihovanju srca - radi koga se i saobrazno kome se daje i spoljašnje tihovanje po telu - priliči onim monasima koji su potpuno izučili pravilo monaškog života, monasima koji mogu da se bore protiv neprijateljskih pomisli i čuvaju svoj um. Blaženi Nikifor ovako poučava tog monaha: "Znaš da se slovesnost svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. Tamo, dok usta ćute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve i psalmopojanje." Jasan osećaj sile slovesnosti u grudima, osećaj da se tamo mogu tvoriti molitve i psalmopoji, imaju veoma retki, oni koji su veoma napredovali, koji su se dugo vremena zanimali moljenjem na način svetog Jovana Lestvičnika, dakle oni koji su u znatnoj meri zadobili pribranost i veoma pažljivom molitvom pobudili duh, ovde nazvan slovesnošću, da obilno pomaže umu. Duh onih ljudi koji ostaju u svom običnom stanju, poražen padom, spava tako duboko da ne može da se probudi iz tog sna, dakle iz sna koji je skoro isto što i smrt: takav duh nije sposoban za duhovna vežbanja koja smo ovde naveli, i budi se za njih jedino onda kada se um trajno i pojačano zauzme da ga pobuđuje životvornim Isusovim imenom. Izvanredan je način koji predlaže blaženi Nikifor. Onaj ko razume stvar, taj vidi u njegovom izlaganju i onu postepenost s kojom moramo da ushodimo i to da zadobijanje tog načina jeste dar Božiji. Pošto su Kalist i Ignjatije Ksantopul veoma detaljno objasnili taj način u delu o molitvi i tihovanju, prelazimo na to delo.

Sveti Kalist Ksantopul je bio učenik prepodobnog Grigorija Sinaita. Monahovao je na Atonskoj gori; u početku se obučavao monaškom životu

u opštežiću. Život u tihovanju počeo je da provodi kasnije, kada je sazreo za takav život. Molitvi uma naučio se dok je bio u poslušanju manastirskog kuvara. Posedovao je i obrazovanje ovoga sveta, što se jasno vidi iz njegove knjige. Tek u poodmaklim godinama sveti Kalist je unapređen u čin konstantinopoljskog patrijarha. Sveti Ignjatije je bio njegov najbliži prijatelj i učesnik u monaškim podvizima. Obojica su dostigli veliko molitveno napredovanje. Njihova knjiga je namenjena isključivo tihovateljima. Mehanizmu blaženog Nikifora oni dodaju da u ovom načinu moljenja usta moraju biti zatvorena. Onaj ko počinje da provodi život u tihovanju, kažu oni, taj treba da se zanima Isusovom molitvom onako kako predlaže blaženi Nikifor: tihim, neprestanim uvođenjem Isusove molitve u srce, posredstvom isto toliko tihog disanja, kroz nozdrve, i zatvorenih usta.[166] Veoma je važno da znamo značenje koje sveti učitelji molitve uma daju predloženom mehanizmu: on je materijalno, pomoćno sredstvo, i nikako ga ne treba mešati sa samim dejstvom molitve, niti mu pridavati posebnu važnost, kao da iz njega proizilazi celokupno napredovanje molitve. U molitvenom napredovanju dejstvuju sila i blagodat Božija; one čine sve: pomoćna sredstva ostaju pomoćna sredstva, i koliko god nam bila potrebna zbog naše nemoći, mi ih odbacujemo čim zadobijemo napredovanje, jer su nepotrebna i suvišna. Polaganje nade u ta pomoćna sredstva veoma je opasno: to survava u materijalističko, nepravilno shvatanje molitve i odvlači od razumevanja onoga što je duhovno, a time i jedino istinsko. Lažno razumevanje molitve uvek donosi ili neplodnost ili ono vežbanje u njoj koje je veoma štetno po dušu. Sveta braća Ksantopul govore: "I ovo znaj, brate: svaka umetnost i svako pravilo, a ako hoćeš i razno delanje, unapred su određeni i pravilno ustanovljeni zato što još nismo dostigli stanje u kome možemo da se molimo u srcu čisto i pribrano. A kada se to desi, milošću i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, tada ostavljamo mnogo i različito, i raznovrsno, i sjedinjujemo se neposredno, iznad reči, sa Jedinim, sa Jedinstvenim i Onim koji sjedinjuje.[167] Od prebivanja u izloženoj umetnosti srca, čistoj i pribranoj molitvi - koja, uostalom, delimično može biti nečista i rasejana zbog pomisli i sećanja koji su ustali protiv njoj postavljene zabrane da misli o ranije učinjenom i da se seća ranije učinjenog - podvižnik stiče naviku da se moli bez prisile, pribrano, čisto i istinski, to jest da doseže takvo stanje u kome um prebiva u srcu (i tako prevazilazi ono stanje u kome se um uvodi u srce prisilno, malodušno, posredstvom udisanja, a onda opet odleti), dakle stanje u kome se sam um stalno obraća sebi, sa ljubavlju prebiva u srcu, i neprestano se moli."[168] Podvig molitve uma i srca "ispravlja se umom kojeg je osenila Božija blagodat, i jednodušnim,[169] srdačnim, čistim, pribranim, i vere punim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista, a ne samim, prostim, prirodnim umećem disanja na nos ili sedenjem tokom vežbanja u molitvi na tihom i mračnom mestu. Sveti oci su to izumeli samo kao neko pomoćno sredstvo za sabiranje misli iz uobičajene nepribranosti, za vraćanje misli samoj sebi i pažnji."[170] Pre svih blagodatnih darova, Gospod naš Isus Hristos i prizivanje u srce Njegovog svetog imena sa verom daruju pribranost umu. Tome donekle pomaže i prirodno umeće; ono pomaže da se um uvodi u srce disanjem kroz nos; tome pomaže i sedenje u tihom i neosvetljenom mestu, i drugo slično tome.[171] Sveta braća Ksantopul strogo zabranjuju

preuranjeno stremljenje ka onome što, po duhovnom sistemu monaškog života, ima da se dogodi u svoje određeno vreme. Oni žele da monah deluje po ustanovljenom monaškom poretku, po zakonima koje je predala Božija blagodat. "Ako i ti", govore oni, "želiš da se obučiš tihovanju, koje vodi ka nebu, onda sledi mudro ustanovljene zakone, i najpre radosno zavoli poslušnost, a zatim tihovanje. Delanje je ushođenje ka viđenju, a poslušnost je ushođenje ka tihovanju. Ne pomiči stare međe - kaže Pismo - koje su postavili oci tvoji;[172] teško jednomu.[173] Ako postaviš dobar temelj na početku, onda ćeš vremenom staviti slavni krov na započetu građevinu duha. Sve je, kako rekosmo, odbačeno kod onoga kod koga sam temelj nije dobro postavljen, i suprotno ovome: sve je lepo i dobro uređeno kod onoga koji je dobro postavio temelj, mada nekad ima i slučajeva suprotnih ovome."[174] Uglavnom se smatra da je do sticanja pribranosti, istinske ili kratkotrajne, ali čvrste i suštinske, korisno vežbati se u Isusovoj molitvi u monaškoj zajednici, i pri tome to vežbanje u molitvi pomagati delatnim ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, ili, što je isto, smirenjem. A nakon dobijanja dara pribranosti dozvoljeno je spominjati i tihovanje. Tako su postupili sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Bogoslov. Oni su se - kaže sveti Isak Sirijski - najpre zanimali ispunjavanjem onih zapovesti koje se odnose na one koji žive u ljudskoj zajednici, s tim što su prolazili i molitvu saobraznu tom stanju; od tog života njihov um je počeo da oseća nekretanje ili pribranost: tada su se oni udaljili u samoću pustinje, a tamo su se bavili delanjem u unutrašnjem čoveku i dostigli viđenje umom.[175] Potpuno tihovanje u naše vreme sasvim je teško, skoro nemoguće. Serafim Sarovski, Ignjatije Nikoforovski, Nikandar Babajevski, monasi koji su veoma napredovali u molitvi uma, prebivali su povremeno čas u tihovanju, čas u monaškoj zajednici. Naročito se poslednji nikada nije usamljivao u tihovanje primetno ljudima, baš zato što je u duši bio veliki tihovatelj. Način tihovanja kojim se rukovodio prepodobni Arsenije Veliki uvek je bio odličan - a danas mora biti priznat za najbolji. Taj otac je stalno čuvao ćutanje, nije išao po kelijama kod braće, u svoju keliju primao je jedino u krajnjoj nuždi, u crkvi je stajao iza stuba, nije pisao i nije primao pisma, udaljavao se od svih odnosa koji su mogli da naruše njegovo paženje, cilj njegovog života i svih njegovih delanja bio je čuvanje paženja.[176] Sveti Isak Sirijski veoma pohvaljuje način života i tihovanja kojim je prepodobni Arsenije dostigao veliko napredovanje i predlaže da podražavamo taj veoma podesni, mudri i veoma plodni način.[177] U zaključku naših izvoda iz dela Kalista i Ignjatija Ksantopula navešćemo njihovo opitno mišljenje, saglasno sa mišljenjem ostalih svetih otaca, da je za dostizanje pribrane molitve srca potrebno i mnogo vremena i mnogo napora. "Stalno moljenje u srcu" govore oni, "ne postiže se ni jednostavno, ni kako bilo, ni sa malo truda i vremena, mada se i to retko dešava po nedokučivom proviđenju Božijem: ono zahteva i mnogo vremena, i mnogo truda, duševnog i telesnog podviga. Prevashodstvu dara i blagodati, čiji ćemo, nadamo se, biti pričasnici, moraju biti, po sili, jednaki i saobrazni podvizi, da bi, po tajanstvenom svetom učenju, neprijatelj bio izgnan sa polja srca, i da bi se u njemu nastanio Hristos. Sveti Isak govori: 'Onaj koji želi da vidi Gospoda, taj se trudi da umešno očisti svoje srce sećanjem na Boga, i tako će svetlošću svojih misli svakoga časa videti Boga.' Sveti Varsanufije

govori: Ako unutrašnje delanje ne pomogne čoveku, onda je njegov spoljašnji trud uzaludan. Unutrašnje delanje, sjedinjeno sa bolom srca, donosi čistotu, a čistota istinsko tihovanje srca; takvo tihovanje donosi smirenje, a smirenje čini čoveka stanom Božijim. A kada se useli Bog, tada On izgoni demone i strasti, i čovek postaje hram Božiji, osvećen i osvetljen, pun čistote i blagodati. Blažen je onaj koji gleda Gospoda u unutrašnjoj riznici srca, kao u ogledalu, i sa suzama izliva svoje moljenje pred Njegovom dobrotom.' Prepodobni Jovan Karpatski govori: 'Treba mnogo vremena i podviga u molitvama da bi se u nepomutivom ustrojstvu uma našlo neko drugo nebo srca, gde živi Hristos, kako govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani."'[178]

Mislimo da ovi izvodi iz dela svetih otaca dovoljno objašnjavaju delanje Isusove molitve. U ostalim svetootačkim delima izloženo je isto ovo učenje. Smatramo preko potrebnim da našim ljubljenim ocima i braći ponovimo upozorenje da ne teže čitanju otačkih dela o monaškim uzvišenim delanjima i stanjima, iako ih radoznalost vuče da čitaju ta dela, iako to čitanje stvara nasladu, ushićenje. Naša sloboda, zbog ovakvog današnjeg vremena, mora biti posebno ograničena. Dok je bilo blagodatnih učitelja, dotle su zanosi početnika lako zapažani i lečeni. No danas nema ko ni da zapazi zanose, ni da ih leči. Pogubni zanos neopitni učitelji često smatraju velikim napredovanjem; onoga koji je pao u zanos podstiču na još veći zanos. Ako zanos ne bude primećen, i ako nastavi da deluje na monaha, on ga sve više skreće sa istinskog pravca. Možemo potpuno tačno reći da se većina nalazi u raznom zanosu, da je veoma malo onih koji su odbacili svoj zanos, i da onih koji nisu padali u zanos naprosto nema. Zbog toga otačke knjige, danas jedino preostalo sredstvo rukovođenja, moramo da čitamo sa posebnim oprezom i razborito, da se to sada jedino sredstvo rukovođenja ne bi pretvorilo u sredstvo nepravilne delatnosti i iz nje proisteklog rastrojstva. "Ne treba", govori sveti Jovan Lestvičnik o izboru učitelja, "da tražimo učitelje koji imaju dar proroštva, ili prozorljivosti, već pre svega istinski smirenoumne podvižnike koji po načinu i mestu podviga odgovaraju našoj bolesti."[179] Isto moramo da kažemo i o knjigama: nikako ne treba da biramo knjige koje su najuzvišenije, nego one koji su najbliže našem stanju i izlažu delanje koje nama odgovara. "Veliko je zlo", rekao je sveti Isak Sirijski, "prenositi bilo koje uzvišeno učenje nekome ko je još početnik i ko je po duhovnom uzrastu dete."[180] I kada sluša duhovno slovo, telesni i duševni čovek ga razume onako kako odgovara njegovom stanju, iskrivljuje ga, izopačuje, sledi njegov izopačeni smisao, dobija lažni pravac, drži se uporno tog pravca kao da je baš taj pravac dat svetim slovom. Neki starac je dostigao hrišćansko savršenstvo, po naročitom proviđenju Božijem, tako što je, uprkos pravilima, stupio u tihovanje od svoje mladosti. Najpre je tihovao u Rusiji, u šumi, u zemunici, a zatim na Atonskoj gori. Kada se vratio u Rusiju nastanio se u privremeni opštežiteljni manastir. Mnoga braća su videla u starcu nesumnjive znake svetosti pa su mu se obratila za savet. Starac je davao savete iz svog uređenja i ozleđivao duše braće. Jedan monah koga je starac dobro poznavao mu je govorio: "Oče, ti govoriš braći o delanjima i stanjima koja nisu dostupna njihovom shvatanju i

uređenju, onda oni objasne sebi tvoje reči na svoj način, zatim postupaju po tom objašnjenju, i tako nanose sebi štetu." Starac je odgovorio sa svetom prostotom: "I sam vidim! A šta da radim? Za mene su svi viši od mene, i kada me pitaju, odgovaram iz svog stanja." Starcu je bio nepoznat opšti monaški put. Nije greh samo ono što je pogubno: pogubno je i samo dobro kada ga činimo u nevreme i u pogrešnoj meri; nije pogubna samo glad: poguban je i višak hrane, i kvalitet hrane koji ne odgovara uzrastu i telesnom sastavu. Niti se sipa vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, a vino se prolije, i mjehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mjehove nove, i oboje se sačuva.[181] Gospod je ovo rekao o delanjima vrline, koja obavezno moraju biti usklađena sa stanjem delatelja: u protivnom, ona će pogubiti delatnika, i sama će propasti, to jest biće besplodna, na štetu i propast duše, suprotno svojoj nameni.

Osim pomenutih pomoćnih sredstava, postoje i razna druga pomoćna sredstva koja pomažu početnicima u vežbanju u Isusovoj molitvi. Navešćemo glavne.

1) Brojanice ili lestvica. Brojanice obično imaju sto zrna, a lestvica sto stupnjeva, pošto pravilo tvorenja Isusove molitve podrazumeva sto molitava. Brojanicama se broje pokloni; monasi koriste brojanice i dok se, sedeći, vežbaju u Isusovoj molitvi. A kada dostigne veliki stepen paženja na molitvi, monah više ne mora da brojanicama broji koliko je izgovorio molitava jer tada sva pažnja prelazi na molitvu.

2) Veoma je korisno da se Isusovoj molitvi učimo uz velike i male poklone, lagane, ispunjene osećanjem pokajanja, kakve je činio blaženi mladić Georgije o kome govori sveti Simeon Novi Bogoslov u Slovu o veri.[182]

3) Korisno je da u crkvi i uopšte tokom Isusove molitve oči budu zatvorene.

4) Držanje leve ruke na grudima, malo iznad leve sise, doprinosi osećanju sile slovesnosti, koja se nalazi u grudima.

5) Monasi savetuju tihovatelje da im kelija bude donekle tamna, da njeni prozori budu zatvoreni, jer to čuva um od rasejanosti i pomaže umu da se usredsređuje u srce.

6) Tihovatelje savetuju da sede na niskoj stolici, prvo, zato što pažljiva molitva zahteva miran položaj, a drugo, da bi se ugledali na slepog siromaha iz Jevanđelja, koji je sedeo kraj puta i vikao Gospodu: Sine Davidov Isuse, pomiluj me![183], i bio uslišan i pomilovan. Niska stolica takođe izobražava đubrište, izvan grada, na kome je sedeo Jov kada ga je sotona udario zlim prištom od pete do temena.[184] Monah mora da vidi da je zbog greha obogaljen, unakažen, izmučen, izbačen iz prirodnog stanja, bačen u protivprirodno stanje, i da iz tog jadnog stanja vapi svemilostivom i svemogućem Isusu, obnovitelju ljudske prirode: pomiluj me. Niska stolica je veoma podesna za vežbanje u Isusovoj molitvi. Time se ne odbacuje stajanje; ali pošto skoro celokupno vreme istinski podvižnik posvećuje molitvi, odobreno mu je da se njome bavi i sedeći, a ponekad i ležeći. Naročito bolesni i veoma stari moraju da paze da njihov telesni podvig ne bude prekomeran, da ne iscrpljuje njihovu snagu i da im ne oduzima mogućnost da se bave duševnim podvigom. Suština delanja je u Gospodu i u Njegovom imenu. To posvedočuje i

jevanđelska priča o isceljenju uzetoga: pošto nisu mogli da se približe Hristu od okupljenog naroda, probili su krov kuće u kojoj je bio Hristos, spustili odar na kome je uzeti ležao, i uzeti je isceljen.[185] Isceljenje se zadobija smirenjem i verom.

7) Podvižnici umnog delanja ponekad imaju potrebu da pomognu sebi tako što se polivaju hladnom vodom ili tako što nakvašene peškire stavljaju na mesto priliva krvi. Voda mora biti mlaka, nikako ne sme biti hladna, zato što hladna voda povećava vrelinu. Uopšte, umna delanja izazivaju vrelinu kod ljudi određene telesne građe. Takvu vrelinu osećao je prepodobni ava Dorotej dok se bavio naukama i zato se rashlađivao vodom.[186] Takvu vrelinu sigurno će osećati oni koji budu veoma prisiljavali sebe da sjedine um i srce materijalnim pomoćnim sredstvima, ako im budu pridavali prekomerni značaj, i ako ne budu davali potrebni značaj duhovnim pomoćnim sredstvima. Toplota počinje da dejstvuje u srcu ako molitvu srca želimo da pojačamo na neki naročit materijalni način. Ta toplota je direktna posledica takvog podviga:[187] svaki deo ljudskog tela se zagreva kada ga trljamo; i srce se zagreva ako se neprestano i dugo napreže. Toplota koja je izazvana pojačanim materijalnim podvigom takođe je materijalna. To je telesna toplota, toplota krvi, toplota pale prirode.[188] Čim oseti tu toplotu, neopitni podvižnik će sigurno pomisliti nešto o njoj, naći će u njoj prijatnost, nasladu, a to je početak samoobmanjivanja.[189] Ništa posebno ne treba misliti o toj toploti; naprotiv, treba preduzeti posebne mere predostrožnosti čim se ona pojavi. Predostrožnost je neophodna zato što ta toplota, koja je zapravo toplota krvi, šireći se svim delovima grudi veoma lako može da se spusti i zagreje donji deo utrobe. Tada se pojavljuje telesna želja, svojstvena tim delovima tela u stanju zagrevanja. Opit pokazuje da su se neki, čim su došli u to stanje, i ne shvatajući šta se dešava sa njima, dali u zbunjenost, u uninije, u očajanje. Svesni svog jadnog stanja, oni su pribegli znamenitim starcima da bi tražili od njih savete kako da leče svoje duše rastrzane nevoljom i nedoumicom. Starci su bili užasnuti lukavstvima đavola kada su čuli da se pri prizivanju Isusovog imena pojavilo veliko raspaljivanje, čak i želja. Oni su u tome prepoznali strašnu prelest, pa su tim stradalnicima zabranili vežbanje u Isusovoj molitvi, misleći da je ona uzrok tog zla, a mnogim drugim podvižnicima pričali su taj slučaj kao očiglednu tešku posledicu vežbanja u Isusovoj molitvi. Mnogi su poverovali u to samo zato što su uvažavali znamenito ime staraca, poverovali su u to mišljenje misleći da je ono rezultat samog opita. Međutim, ta strašna prelest nije ništa drugo do priliv krvi, do kojeg dolazi usled pojačane, neuke upotrebe materijalnih pomoćnih sredstava. Taj priliv možemo lako isceliti za dva-tri dana tako što na upaljenim mestima držimo peškire natopljene mlakom vodom. Mnogo je opasnije, mnogo je bliže prelesti kada podvižnik osetivši u srcu ili u grudima toplotu od krvi pomisli o njoj, a zato i o sebi, nešto, pa počne da stvara sebi nasladu, da sebe pomračuje, obmanjuje, upetljava, uništava uobražavanjem. Što podvižnik više prisiljava i napreže svoje telo, time se toplota krvi povećava. Tako i mora da bude. Da bi se ta toplota smanjila, dovela na meru, a i da bi se sprečio njen prekomerni pad, ne treba vršiti preveliki pritisak na um da uđe u srce, ne treba mučiti srce, ne treba

izazivati u njemu vrelinu preteranim zadržavanjem disanja i naprezanjem srca, već, naprotiv, treba tiho zadržati disanje, truditi se da molitva dejstvuje u samom vrhu srca, gde, po učenju otaca, prebiva slovesna sila, i gde, zbog toga, treba da se vrši bogosluženje. Kada Božija blagodat oseni molitveni podvig i počne da sjedinjuje um i srce, tada će materijalna toplota krvi potpuno da iščezne. Tada se i sam molitveni čin potpuno menja: molitva postaje prirodna, potpuno slobodna i laka. Tada se u srcu pojavljuje druga toplota, tanana, nematerijalna, duhovna, toplota koja ne izaziva nikakvo raspaljivanje, već, naprotiv, osvežava, orošava, deluje kao lekovito, duhovno pomazanje, vuče nas da neizrecivo ljubimo Boga i ljude - tako o toj molitvi govori prepodobni Maksim Kapsokalivit na osnovu sopstvenog opita.[190] Predlažem ocima i braći ubogi savet i molim ih da ne odbace moj ubogi savet: ne prisiljavajte sebe da pre vremena otkrijete u sebi molitveno dejstvo srca. Potreban je, veoma je potreban razboriti oprez, naročito danas kada je gotovo nemoguće sresti dobrog učitelja tih predmeta, kada podvižniku nema druge nego da se sam, pipajući, rukovođen delima svetih otaca, probija u riznicu duhovnih znanja, i da sam, pipajući, izabere od njih ono što njemu odgovara.

Živite po jevanđelskim zapovestima, bavite se pažljivo Isusovom molitvom na način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, sjedinjujte molitvu sa suzama, i neka cilj vaše molitve bude pokajanje. Dejstvo molitve srca otkriće vam se samo po sebi, ali u vreme koje je poznato jedino Bogu. To dejstvo, koje nam sam prst Božiji otkriva svojim dodirom, dostižemo prevashodno tako što materijalnim pomoćnim sredstvima pojačano prisiljavamo sebe. Ono je bolje od svih drugih dejstava u svakom smislu: ono je mnogo obilnije, ono je potpuno sigurno od prelesti i drugih ozleđivanja; onaj koji ga tako zadobije vidi u dobijanju jedino Božiju milost, Božiji dar, a onaj koji ga je dostigao uz pojačanu upotrebu materijalnih pomoćnih sredstava vidi dar Božiji, ali ne može da ne vidi svoj podvig, ne može da ne vidi sam mehanički način koji je upotrebio, ne može da mu ne pridaje naročitu važnost. To je na osetljivom unutrašnjem putu značajan nedostatak, značajno spoticanje, značajna prepreka za razvoj duhovnog napredovanja. Duhovno napredovanje nema ni kraja ni granice. Ništavno, beznačajno nadanje u bilo šta izvan Boga može da zaustavi napredovanje, u kome je vera u Boga i vođa, i noge, i krila. "Hristos je za vernika sve", rekao je sveti Marko.1 Od onih koji su sa velikom revnošću koristili materijalna pomoćna sredstva napredovanje su dostigli retki, a rastrojili su se i ozledili mnogi. Ako uz sebe imamo opitnog učitelja, onda je upotreba materijalnih pomoćnih sredstava malo opasna; a ako se rukovodimo jedino knjigama, onda je ona veoma opasna: zbog neznanja i nerazboritosti ona nosi u sebi veliku mogućnost pada u prelest i u druge vrste duševnog i telesnog rastrojstva. Čim su videli štetne posledice nerazboritog podviga, neki su te posledice pripisali samoj svesvetoj Isusovoj molitvi, a ne neznanju i nerazboritosti, a sve zato što su imali samo površno i nejasno mišljenje o Isusovoj molitvi i o okolnostima koje su je pratile. Može li šta biti žalosnije, jadnije od ove hule, ove prelesti?

Sveti oci su učili molitvi srca, ali nisu dali preciznu pouku u kom delu srca ona treba da se vrši, verovatno zato što tada nije postojala potreba

za takvom poukom. Sveti Nikifor govori o slovesnosti kao o nečem poznatom: kada se slovesnost, inače smeštena u grudima, pokrene da učestvuje u molitvi, odmah za njom pokreće se i srce da i ono učestvuje u molitvi. Oni koji poseduju neka znanja teško mogu da detaljno i temeljno predvide i odgovorima preduhitre sva pitanja potpunog neznanja: u čemu neznanje vidi mrak, u tome za znanje nema ničeg nejasnog. Neodređena ukazivanja na srce, prisutna u otačkim delima, kasnije su poslužila kao uzrok značajne nedoumice i pogrešnog vežbanja u molitvi kod onih koji, nemajući učitelja, nisu temeljno izučili otačka dela, pa su na osnovu površnog i na brzinu i čitanjem formiranog mišljen>a odlučili da se zanimaju umetnošću molitve srca, s tim što su svu nadu položili na materijalna pomoćna sredstva za molitvu. Jasno objašnjenje ovoga postalo je preka potreba. Čovečije srce ima oblik dutuljaste kesice, koja se pri vrhu širi, a pri dnu sužava. Njegov gornji deo je smešten naspram leve sise i pričvršćen je, njegov donji deo se spušta do krajeva rebara i slobodan je; treperenja tog dela nazivamo kucanjem srca. Mnogi nemaju nikakvog znanja o ustrojstvu srca, i zato misle da se srce nalazi tamo gde čuju njegove otkucaje. Oni samovoljno pristupaju vežbanju u molitvi srca - usmeravaju dah, uvode ga u srce, u taj deo srca, dovode taj deo do telesne uzrujanosti, a time otkucaji srca postaju jači - ne znajući da time prizivaju i sebi nameću nepravilno stanje i prelest. Shimonah Vasilije i starac Pajsije Veličkovski pričaju da su mnogi njihovi savremenici ozledili sebe zato što su zloupotrebljavali materijalna pomoćna sredstva.[191] I kasnije često srećemo primere rastrojstva zbog takvog postupanja; ima ih i danas, iako se raspoloženje za vežbanje u Isusovoj molitvi potpuno smanjilo. Takvi primeri nužno postoje zato što su neizbežna posledica neznanja, samovolje, uobraženosti, preuranjene i gorde revnosti, napokon, potpune oskudice opitnih učitelja. Pozivajući se na svetog Teofilakta i druge oce, shimonah Vasilije tvrdi da su tri sile duše, slovesna sila, sila revnosti i sila želje, ovako raspoređene: u grudima i u gornjem delu srca nalazi se slovesna sila, ili duh čovekov, u srednjem delu je sila revnosti, u donjem je sila želje, ili prirodna požuda. Onaj ko nastoji da pokrene i uzbudi donji deo srca, taj pokreće silu požude, a ona, samim tim što se nalazi blizu polnih organa, a i sama po sebi, pokreće te organe. Posledica neuke upotrebe materijalnog pomoćnog sredstva je veoma snažno raspaljivanje telesne želje. Kakva čudna pojava! Podvižnik se naoko zanima molitvom, a to zanimanje izaziva pohotu, koju bi moralo da umrtvljava, pa onda neznanje zloupotrebi materijalno pomoćno sredstvo, a Isusovoj molitvi pripiše ono što se mora pripisati zloupotrebi. Molitva srca je rezultat sjedinjenja uma i duha, koje je razjedinio pad, a sjedinjuje ih blagodat iskupljenja. U čovečijem duhu skupljena su osećanja savesti, smirenja, krotosti, ljubavi prema Bogu i bližnjem, i druga slična svojstva: potrebno je da se dejstva ovih svojstava sjedine sa dejstvom uma. Svu svoju pažnju trudbenik molitve mora da obrati na ovo. Sjedinjenje je delo prsta Božijeg, jedinog koji može da isceli ranu pada; a iskrenost svoje dobre volje trudbenik dokazuje time što će isceljenje dobiti neprestanim prebivanjem u molitvi, zaključavanjem uma u reči molitve, spoljašnjom i unutrašnjom delatnošću po jevanđelskim zapovestima, a ona čini duh sposobnim da se sjedini sa umom koji se moli. Tome donekle doprinosi i umetnost upućivanja uma ka slovesnosti i ka gornjim delovima srca.

Suvišno naprezanje pri upotrebi tog materijalnog pomoćnog sredstva je štetno zato što izaziva materijalnu toplotu: za toplotu tela i krvi nema mesta u molitvi.

Upražnjavanje Isusove molitve je naročito mrsko đavolu zato što molitva najspasonosnije deluje na našu dušu, i zato što sećanje na Boga, Isusova molitva naročito, predstavlja sredstvo za prebivanje u neprestanom jedinstvu sa Bogom i za neprestano odbijanje neprijateljskih napada. Đavo naročito proganja one koji se vežbaju u moljenju imenom Gospoda Isusa. "Sav podvig i sva revnost našeg neprijatelja" govori prepodobni Makarije Veliki, "sadržana je u njegovom nastojanju da našu misao odvrati od sećanja na Boga i od ljubavi prema Njemu; za to on upotrebljava prelesti sveta i odvlači od istinskog dobra ka prividnim, nesuštinskim dobrima."[192] Zato svako ko je posvetio sebe istinskom služenju Bogu neprestanom Isusovom molitvom mora naročito da čuva sebe od rasejanosti misli, i nikako ne sme da dozvoljava sebi misaono praznoslovlje, ne sme da obraća pažnju na misli i maštanja koji se pojavljuju, i stalno mora da se vraća moljenju Isusovim imenom, kao u pristanište, verujući da se Isus neumorno stara o onom svom slugi koji svojim neumornim sećanjem na Hrista dokazuje da se neprestano nalazi uz Njega. "Lukavi demoni", govori prepodobni Nil Sinajski, "noću nastoje da uzbunjuju duhovnog delatnika kroz same sebe, a danju kroz ljude, tako što ga okružuju klevetama, napastima, i nesrećama."[193] Svaki delatnik molitve brzo će opitno upoznati da demoni vode bitku baš tim redom. Demoni iskušavaju pomislima, maštanjima, sećanjem na najpotrebnije predmete, naizgled duhovnim razmišljanjima, izazivanjem brige, raznih bojazni i drugim oblicima neverovanja.[194] U svim demonskim bitkama osećaj zbunjenosti uvek je siguran znak približavanja palih duhova, čak i onda kada njihovo dejstvo izgleda sasvim pravedno.[195] Podvižnicima koji se usamljeno i pojačano mole demoni se pojavljuju u obliku čudovišta, u obliku sablažnjivih predmeta, ponekad u obliku svetlih anđela, mučenika, prepodobnih i samog Hrista: ne treba se bojati demonskih pretnji, a prema svim pojavama uopšte treba biti sumnjičav. U takvim slučajevima, ipak retkim, naša prva obaveza je da pribegnemo Bogu, da se potpuno predamo Njegovoj volji i molimo za Njegovu pomoć: na takve pojave ne treba da obraćamo pažnju, ne treba da ulazimo u odnos i razgovor sa njima, već treba da smatramo da smo nemoćni za odnose sa neprijateljskim duhovima i nedostojni za odnose sa svetim duhovima.

Posebnim nevoljama i gonjenjima istinskog, bogougodnog podvižnika molitve izlažu njegova braća, ljudi. I u tome su, kako smo već rekli, glavni delatnici demoni: oni koriste kao svoje oruđe kako one ljude čija se delatnost ni u čemu ne razlikuje od demonske, tako i one koji ne shvataju demonske bitke i zato lako postaju oruđa demona, a čak i one oprezne koji shvataju lukavstva neprijatelja, ali nisu dovoljno pažljivi prema sebi, pa time dozvoljavaju da budu obmanuti. Najužasniji primer kakvom strašnom mržnjom prema Bogu, prema Reči Božijoj, prema Duhu Božijem mogu da se zaraze ljudi čija se nastrojenost ni u čemu ne razlikuje od nastrojenosti demona predstavljaju judejski prvosveštenici, starci, književnici i fariseji, koji su učinili zločin nad zločinima - bogoubistvo. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da po nagovoru demona monasi koji

provode licemerni život zavide istinskim podvižnicima pobožnosti i čine sve da ih rastroje i isteraju iz obitelji.[196] Čak se i oni monasi koji su dobronamerni, no koji provode spoljašnji život i ne poznaju duhovni, sablažnjuju na duhovne delatnike, nalaze da je njihovo ponašanje neobično, osuđuju ih i kude, priređuju im razne uvrede i mučenja. Veliki trudbenik Isusove molitve, blaženi starac Serafim Sarovski, pretrpeo je mnoge neprijatnosti zbog neznanja i telesnog pogleda na monaštvo svoje sabraće: oni koji telesno čitaju Zakon Božiji misle da ga treba ispunjavati spoljašnjim delima, bez unutrašnjeg podviga, a ne razumiju ni šta govore ni šta tvrde.[197] "Dok prolazimo put unutrašnjeg misaonog života", poučava i teši Serafim, crpeći pouku i utehu iz svog duhovnog opita, "ne smemo da slabimo, ne smemo da ga napuštamo čak ni onda kada nas ljudi, prilepljeni uz spoljašnjost i čulnost, pogađaju svojim suprotnim mišljenjem u samo srce i na svaki način se trude da nas odvuku od prolaženja unutrašnjeg puta tako što nam postavljaju na njemu razne prepreke. Nikakva suprotna mišljenja ni otpori na tom putu ne smeju da nas pokolebaju: u tom slučaju treba da se utvrdimo u Reči Božijoj: I ne bojte se čega se on boji, i ne plašite se, jer sa nama je Bog Gospoda Boga našega svetite u srdačnom sećanju na Njegovo božansko ime, i On neka vam je strah i bojazan".[198] Božiji promisao je upotrebio prepodobnog Grigorija Sinaita u XIV veku kao oruđe za obnavljanje umnog delanja, skoro zaboravljenog među monasima, i poslao ga na Atonsku goru da svoje znanje, koje mu je darovao, prenosi doduše pobožnim, revnosnim i razumnim podvižnicima, ali ubeđenim da se Bogu služi jedino telesno; a pošto su takvi podvižnici pridali telesnom podvigu značaj koji mu inače ne pripada, onda je jasno zašto im je učenje prepodobnog o duhovnom podvigu bilo veoma čudno, i zašto su se u početku snažno usprotivili takvom učenju. Telesnom i duševnom razumu, naročito onom zaraženom uobraženošću i otrovom jeresi, još čudnije izgleda samo umno delanje. A pošto je stupio u opštenje sa satanom, čovečiji duh upravo tada potpuno pomahnitalo pokazuje mržnju prema Duhu Božijem. Da bismo to objasnili, i da bismo jasno pokazali kako telesni i duševni razum nepravilno shvata sve duhovno, kako ga, bez obzira na svoju zemaljsku učenost, izopačuje zbog mraka pada u kome se nalazi, iznećemo ovde ukratko klevete i zle reči o umnom delanju koje su izneli latinski monah Varlaam i neki zapadni pisci. Preosvećeni Inokentije u svojoj Crkvenoj istoriji priča da je kalabrijski monah Varlaam u XV veku stigao u Solun, grad na istoku Grčkog carstva. Da bi učinio nešto u korist Zapadne crkve, a pod velom pravoslavlja, on se odrekao latinstva. Napisao je nekoliko dela u kojima je dokazivao ispravnost Istočne Crkve, i time zaslužio pohvalu i poverenje cara Kantakuzena; a pošto je znao da je grčko monaštvo glavno pojačanje Crkve, hteo je da ga oslabi, čak da ga sruši, da bi pokolebao celu Crkvu. Da bi to i ostvario, izrazio je želju da provodi najstroži monaški život, a onda je lukavo naveo jednog atonskog pustinjaka da mu otkrije umetnost vežbanja u Isusovoj molitvi. Kada je dobio što je želeo, i površno, bez pravilne upotrebe razuma shvatio otkriveno, Varlaam je uobrazio da materijalno, pomoćno sredstvo, koje oci, kako smo videli, nazivaju samo jednim pomoćnim sredstvom, čini samu suštinu stvari, i da duhovna viđenja nisu ništa drugo do materijalna viđenja, vidljiva samim telesnim očima. Izvestio je cara o tome da je otkrio jednu veliku zabludu. U

Konstantinopolju je povodom toga sazvan sabor. Sveti Grigorije Palama, atonski monah i veliki trudbenik umne molitve, poveo je raspravu sa Varlaamom i silom Božije blagodati pobedio ga. Varlaam i njegove hule predate su anatemi. Varlaam se vratio u Kalabriju i latinstvo, ostavio u mnogim Grcima koji su bili površni hrišćani poverenje u svoje učenje, preneo ga na Zapad, a tamo su njegove hule i besmislene klevete prihvaćene kao ispovedanje istine.[199] Opisujući Varlaamovo delovanje, istoričar Fleri, kao i Varlaam, usredsređuje celokupno delanje umne molitve u materijalno pomoćno sredstvo, i tako izopačuje to delanje. Fleri pravi izvode o mehanizmu iz Slova o tri načina moljenja svetog Simeona Novog Bogoslova, koje se nalazi u Dobrotoljublju, i tvrdi da Simeon, sedeći u uglu kelije, tobože poučava da svoje oči i svoju misao okrenemo prema sredini stomaka, tojest prema pupku, da zadržavamo disanje, čak nosom, i tako dalje. Teško bi bilo poverovati da je umni i učeni Fleri napisao ovakvu besmislicu da ona nije zapisana na stranicama njegove istorije.[200] Berže, drugi veoma umni i učeni pisac, govori da su grčki monasi sagledatelji od silnih naprezanja u sagledavanju pomerili pameću i upali u fanatizam (prelest). Da bi došli u stanje ushićenja, oni su upravljali oči u pupak i pri tome zadržavali disanje, a tada im se činilo da vide blistavu svetlost, i tako dalje.[201] Izopačujući način moljenja umnih delatelja Istočne crkve i huleći na njega, latini ne prežu da hule i na blagodatna stanja izazvana molitvom, ne prežu da hule i na dejstvo Svetog Duha. Prepustimo Božijem sudu klevete i hule jeretika; sa osećanjem plača, a ne osuđivanja odvratimo pažnju od njihovih besmislica; poslušajmo šta o viđenju Hristove svetlosti govori naš blaženi trudbenik Isusove molitve, Serafim Sarovski: "Da bismo primili i ugledali u srcu Hristovu svetlost, moramo, koliko možemo,da odvučemo sebe od vidljivih predmeta; moramo da očistimo dušu pokajanjem, dobrim delima i verom u Onoga koji je raspet radi nas, moramo da zatvorimo telesne oči, da pogruzimo um u srce, i tamo da prizivamo ime Gospoda našeg Isusa Hrista; tada, po meri revnosti i vreline duha prema Ljubljenome, čovek nalazi u imenu koje priziva nasladu, a ona stvara želju da traži najvišu svetlost. Kada takvim vežbanjem zadržimo um u srcu, tada će zasijati Hristova svetlost i obasjati hram duše svojim božanskim sijanjem, kako govori prorok Malahija: A vama koji se bojite imena mojega, granuće sunce pravde.[202] Ta svetlost je ujedno i život po jevanđelskim rečima: U njemu bješe život, i život bješe svjetlost u ljudima."[203] Iz ovoga se vidi da je ta svetlost, suprotno shvatanju Varlaama Kalabrijskog i latina, duhovna, a ne materijalna, da ona otvara duševne oči da sagledavamo njima, mada ujedno deluje na telesne oči, što se i desilo svetom apostolu Pavlu.[204] Prepodobni Makarije Veliki detaljno i veoma jasno izlaže učenje o toj svetlosti u Sedmom slovu i kaže: "Ta svetlost je suštinsko sijanje sile Svetog Duha u duši; kroz nju se otkriva svako znanje, i istinski poznaje Bog dušom dostojnom i koja ljubi."[205] Ovo učenje Makarija Velikog potvrđuju i svi sveti oci Istočne crkve, koji su opitno poznali hrišćansko savršenstvo i prikazali ga u svojim delima svojstvenim toj neizrecivoj tajni tako što su ga izobrazili u materijalnom svetu.Veoma je korisno da znamo da plod čiste pribrane molitve uvek bude obnavljanje prirode, da se obnovljena priroda snabdeva i ukrašava darovima Božije blagodati, a da je težnja ka preuranjenom zadobijanju tih darova krajnje

štetna i vodi jedino ka prelesti, zato što, na poticaj uobraženosti, odvraća od nas Božiju milost. Zato svi oci veoma kratko govore o darovima blagodati, a veoma podrobno o sticanju čiste molitve, koja donosi blagodatne darove. Podvig molitve zahteva temeljnu obuku, a blagodatni darovi dolaze sami po sebi, kao svojstva obnovljene prirode, očišćene pokajanjem i osvetljene sijanjem Duha.

Starac Pajsije Veličkovski je krajem prošlog, XVIII stoleća napisao svitak o molitvi uma, i u njemu opovrgao sve ono što je jedan sujetni filosof, monah, iz Mošenskih gora, Pajsijev savremenik, hulio na nju.[206] "Ovih dana", govori Pajsije u pismu starcu Teodosiju, "jedan monah, sujetni filosof, video je da su neki revnitelji nakon te molitve upali u neku prelest zbog svoje samovolje, a i zato što ih je vodio neuki i toj molitvi neiskusni učitelj, ali on nije za to okrivio samovolju i neiskusno poučavanje: ne, on je hulio na tu svetu molitvu, toliko je, na podsticaje samog đavola, hulio da je prevazišao i stare tri puta proklete jeretike Varlaama i Akindina, poznate po tome što su hulili na tu molitvu. Ne bojeći se Boga, i ne stideći se ljudi, on je podigao strašna i sramna huljenja na tu svetu molitvu, na njene revnitelje i delatelje, huljenja koja celomudreno ljudsko uho ne može da podnese. Povrh toga, on je pokrenuo tako neobično velike progone revnitelja te molitve da su neki od njih ostavili sve i prebegli kod nas, i ovde bogougodno provode pustinjski život. Drugi, slaboumni, zbog filosofovih razvratnih reči došli su do takvog bezumlja da su otačke knjige koje su imali privezali za cigle i bacili u reku. Njegove hule su postale toliko snažne da su neki starci zabranili čitanje otačkih knjiga i zapretili da neće dati blagoslov za čitanje. Filosofu nije bilo dosta da huli samo usmeno, pa se namerio da izloži te hule pismeno, no tada je oslepeo, pogođen Božijom kaznom, i to je preseklo njegov bogoborački poduhvat." Koliko god telesni i duševni razum bio bogat premudrošću sveta, on veoma divlje i nedobronamerno gleda na molitvu uma. Ona je sredstvo sjedinjenja čovekovog duha sa Božijim duhom, i zato je naročito čudna i mrska onima koji su skloni tome da njihov duh prebiva u zboru palih, odbačenih, Bogu neprijateljskih duhova, nesvesnih svog pada, onima koji stanje pada proglašavaju i uzdižu u stanje najvišeg napredovanja. Riječ o krstu, objavljena svim ljudima kroz usta apostola, ludost je onima koji ginu, ona ostaje ludost kada je um javlja srcu i celokupnom biću starog čoveka, a sila Božija nama koji se spasavamo.[207] Jelini koji nisu poznali hrišćanstvo i Jelini koji su se vratili od hrišćanstva ka jelinstvu traže u molitvi uma mudrost saobraznu svom nastrojenju i nalaze ludost; ali istinski hrišćani naizgled slabim i maloznačnim podvigom molitve uma zadobijaju Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi.[208] Ludost je što su naši učenjaci, nemajući pojma o molitvi uma po predanju Pravoslavne Crkve, a pročitavši o toj molitvi jedino u delima zapadnih pisaca, ponovili hule i besmislice tih pisaca.[209] Duhovni prijatelj starca Pajsija Veličkovskog pominje i druge njemu savremene monahe koji su odbacivali vežbanje u Isusovoj molitvi iz tri razloga: prvo, zato što su smatrali da je to vežbanje svojstveno jedino svetim i bestrasnim ljudima; drugo, zbog potpune oskudice učitelja tog delanja; treće, zbog prelesti koja ponekad usledi nakon umnog podviga.

Neosnovanost ovih dokaza razmotrili smo na odgovarajućem mestu.[210] Ovde je dovoljno da kažemo da se oni koji iz tih razloga odbacuju vežbanje u Isusovoj molitvi zanimaju isključivo molitvom usta, ne dostižući ni u njoj potrebno napredovanje. Čim odbacuju opitno poznanje umne molitve, oni ni u molitvi ustima ne mogu da zadobiju potrebnu pažnju, a ona se dobija prvenstveno od molitve uma. Ako u psalmopojanju koje se vrši glasno, ustima, nema pažnje, ako je ono rasejano, što je neodvojivo od telesnih delatnika koji ne vode računa o umu, onda ono deluje na dušu veoma slabo, površno, i donosi rod saobrazan tom delovanju. Stalno i mnogo psalmopojanje veoma često rađa sumnju i sve što uz nju ide. "Mnogi", govori shimonah Vasilije, "bez opitnog umnog delanja, pogrešno misle da umno delanje priliči jedino bestrasnim i svetim ljudima. Zbog toga, a i zbog toga što se, po spoljašnjoj navici, drže samog psalmopojanja, tropara i kanona, oni počivaju u tom svom spoljašnjem moljenju. Oni ne shvataju da su nam takvo moljenje pevanjem oci predali samo za jedno određeno vreme, zbog nemoći i detinjske slabosti našeg uma, da se malopomalo obučavamo i ushodimo na stepen umnog delanja, a ne da do smrti ostajemo u psalmopojanju. Ima li šta detinjastije od onoga kada pročitamo ustima našu spoljašnju molitvu, i onda se potpuno predamo našem radosnom mišljenju da radimo nešto veliko i tešimo sebe samim brojem molitava, i time hranimo unutrašnjeg fariseja!"[211]

Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje,[212] zapoveda apostol. Ova zapovest se odnosi na sve hrišćane, a naročito na one koji su se namerili da se vežbaju u neprestanom moljenju imenom Gospoda Isusa. Prečisto Isusovo ime ne podnosi da ostaje u nečistoti: ono zahteva da se iz duševnog sasuda izbaci i da bude izbacivano sve nečisto. Ulazeći u sasud po meri njegove čistote, ono samo počinje da dejstvuje u njemu i vrši ono dalje čišćenje za koje sopstveni čovekovi napori nisu dovoljni, a potrebni su zato da bi sasud postao dostojan stan duhovnog blaga, svesvete svetinje. Povucimo se od prezasićenja, čak i od nasićenja; neka nam pravilo bude da se umereno i stalno uzdržavamo u hrani i piću; odrecimo se naslađivanja ukusnim jelima i pićima, spavajmo onoliko koliko je potrebno, ne previše, odbacimo praznoslovlje, smeh, šale, hule; prekinimo nepotrebne izlaske iz kelije kod braće i primanje braće u keliju pod izgovorom ljubavi, pod kojom prikrivamo prazne besede i zanimanja koja pustoše dušu. Odbacimo maštanja i sujetne pomisli, nastale u nama zbog našeg neverovanja, zbog nerazumne brige, zbog slavoljublja, zlopamćenja, razdražljivosti i drugih naših strasti. Sa punoćom vere položimo sve na Gospoda, a naše mnoštvo misli, naša prazna maštanja zamenimo neprekidnom molitvom Gospodu Isusu. Ako su neprijatelji još oko nas, silno plačimo, vapimo Caru careva onako kako vapiju uvređeni i ugnjeteni iz mase naroda; a ako nam bude dopušteno da uđemo u unutrašnju Carevu odaju, prinosimo mu žalbe i molimo za Njegovu milost u najvećoj tišini i smirenju, iz same dubine duše. Takva molitva ima neobičnu silu: ona je potpuno duhovna, izgovara se neposredno na samo Carevo uho, samom Njegovom srcu.

Neophodni, suštinski uslov napredovanja u Isusovoj molitvi je prebivanje u zapovestima Gospoda Isusa. Ostanite u ljubavi mojoj,[213] rekao je On svojim učenicima. Šta znači ostajati u ljubavi prema

Gospodu? To znači: neprestano se sećati Boga, neprestano ostajati u jedinstvu sa Njim po duhu. Prvo bez poslednjeg je mrtvo, čak ne može ni da se ostvari. Ako zapovijesti moje držite, ostaćete u ljubavi mojoj;[214] ako budemo nepokolebivo ispunjavali zapovesti Gospodnje, onda ćemo se našim duhom sjediniti sa Njim. Ako se duhom sjedinimo sa Njim, onda ćemo se ustremiti prema Njemu celim našim bićem, neprestano ćemo se sećati Njega. Upravi sve svoje postupke, celokupno svoje ponašanje po zapovestima Gospoda Isusa, upravi po njima svoje reči, upravi po njima svoje misli i svoja osećanja - i poznaćeš Hristova svojstva. Kada osetiš u sebi ta svojstva dejstvom Božije blagodati, i kada ih iz toga osećanja opitno upoznaš, nasladićeš se onom neprolaznom sladošću koja ne pripada ovome svetu i veku, onom tihom, ali silnom sladošću koja uništava raspoloženje srca prema svim zemaljskim nasladama. Kada se nasladiš Isusovim svojstvima zavolećeš Hrista i poželećeš da On potpuno obitava u tebi; bez Njega u sebi smatraćeš da propadaš i da si propao. Tada ćeš neprestano vapiti, vapiti iz punoće ubeđenja, iz sve duše: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Isusova molitva zameniće ti sve ostale molitve. I sve one, kakvu mogu da prime i iznesu misao obuhvatniju od misli o Hristovom pomilovanju grešnih? Postavi sebi za jedini cilj života ispunjenje Isusove volje u svakoj okolnosti, koliko god ona bila važna ili beznačajna; nastoj da činiš jedino ona dela koja su blagougodna Isusu, i sva tvoja dela biće podjednako dostojna neba. Zavoli Isusovu volju više od želja svoga tela, više od svog spokojstva i svoje udobnosti, više od života, više od svoje duše. Jevanđelje čitaj što je moguće češće, izučavaj u njemu volju Gospoda i Spasa svoga. Ne ostavljaj bez pažnje ni najmanju crtu iz Jevanđelja, nikakvu zapovest, koliko god ona spolja izgledala malo važna. Obuzdavaj i umrtvljuj sve svoje kretnje svojstvene paloj čovekovoj prirodi, ne samo grešne nego i one naizgled dobre, koje su često veoma razvijene kod neznabožaca i jeretika, a koje su udaljene od jevanđelskih vrlina onoliko koliko je zapad udaljen od istoka. Neka ćuti u tebi sve tvoje staro! Neka dejstvuje u tebi jedino Isus svojim najsvetijim zapovestima, pomislima i osećanjima koji izviru iz tih zapovesti. Ako budeš živeo na taj način, neizostavno će procvetati u tebi Isusova molitva, nezavisno od toga da li prebivaš u bezljudnoj pustinji ili u vrevi društvene zajednice, zato što ta molitva stanuje i počiva u umu i srcu, ali samo u onom umu i srcu koji su obnovljeni tako što su poznali, probali i ispunili dobru i ugodnu i savršenu volju Božiju.[215] Život po jevanđelskim zapovestima je jedini istinski izvor duhovnog napredovanja, izvor dostupan svakome ko iskreno želi da napreduje, u kakve god spoljašnje okolnosti ga stavio nedokučivi Božiji promisao.

Vežbanje u Isusovoj molitvi, po samom svojstvu tog vežbanja, zahteva neprekidno straženje nad sobom. "Pobožna opreznost", govori starac Serafim, "ovde je potrebna zato što je ovo more, to jest srce sa svojim pomislima i željama, koje se mora očistiti posredstvom paženja, veliko i prostrano: tamo su gmizavci kojima broja nema,[216] to jest mnoge sujetne, nepravilne i nečiste pomisli, plodovi zlih duhova."[217] Neprestano moramo paziti na sebe da se kojim slučajem ne potkrade greh i opustoši dušu. To nije sve: neprestano moramo da pazimo da um i srce prebivaju u Isusovoj volji i da slede Njegove svete zapovesti, da telesno

mudrovanje posredstvom neke zle zamisli ne istisne duhovno mudrovanje, da ga ne zanese neka raspaljenost krvi, da, po mogućnosti, prebiva u neprestanoj umrtvljenosti, u nekom tihom i tankom glasu.[218] Kada se javi osećanje tog tihog i tankog glasa, tada se iz njega jasnije zapaža i jasnije ispunjava Božija volja, tada se posebno snažno budi glad i žeđ za Božijom pravdom, tada podvižnik postaje potpuno svestan svoje ništavnosti i sa suzama i novim naporom nastoji da otkrije u sebi tu istinu najpažljivijom i najpobožnijom molitvom. "Kao što je ta božanska molitva", govori starac Pajsije, "najviši monaški podvig, po određenju otaca, i vrhunac ispravljanja, izvor vrlina, najtananije i nevidljivo delanje uma u dubini srca, tako saobrazno tome nevidljivi neprijatelj razapinje protiv nje nevidljive, tanane, ljudskom umu jedva shvatljive mreže mnogolikih prelesti i maštanja."[219]

Drugi osnov za moljenje Isusovim imenom umesto ovog postavljenog ne može se postaviti: taj osnov je sam Gospod naš Isus Hristos, Bogočovek, koji je neograničenu Božiju prirodu nepojmljivo prikrio ograničenom čovečijom prirodom, i koji iz ograničene čovečije prirode projavljuje dejstva neograničenog Boga. Zbog naše detinjaste slabosti sveti oci saopštavaju neka pomoćna sredstva, kao što smo ranije rekli, da bismo se lakše priučili Isusovoj molitvi. Ta pomoćna sredstva nisu ništa drugo do pomoćna sredstva, i ne sadrže u sebi ništa naročito. Na njima ne treba zadržavati posebnu pažnju, njima ne treba pridavati prekomerni značaj. Sva sila i sve dejstvo Isusove molitve izviru iz svemogućeg Isusovog imena, kome se poklanjamo, imena, jedinog pod nebom koje treba da nas spasi. Da bismo postali sposobni za otkrivanje tog dejstva u nama, moramo biti obrađeni jevanđelskim zapovestima, kako je Gospod i rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, ni u ono koje nas očekuje po blaženom upokojenju, ni u ono koje se otkriva u nama za vreme našeg zemaljskog života - tamo će ući onaj koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima[220]

Za one koji su napredovali nisu potrebna nikakva spoljašnja pomoćna sredstva: usred bučnog mnoštva sveta oni prebivaju u tihovanju. Sve prepreke za duhovno napredovanje nalaze se u nama, u nama samima! A ako nešto izvana dejstvuje kao prepreka, onda to samo pokazuje da je naša dobra volja slaba, da smo dvodušni, da nas je greh ozledio. Nikakva spoljašnja pomoćna sredstva ne bi bila potrebna da smo živeli onako kako treba živeti. Naš život je oslabljen: dobra volja je klimava, ništavna, i zato su nam preko potrebna spoljašnja pomoćna sredstva, kao što su onima koje bole noge potrebne štake ili štap. Milostivi oci vide da želim da se zauzmem Isusovom molitvom, vide da sam potpuno živ za svet, da on snažno deluje na mene kroz moja osećanja, i zato mi savetuju da uđem u samotnu, mračnu keliju u kojoj ću se moliti, da bi tako mojaosećanja došla u nedejstvo, da bi moja veza sa svetom bila prekinuta, i da bi mi udubljivanje u sebe bilo olakšano. Oni savetuju da za vreme vežbanja u Isusovoj molitvi sedim na niskoj stolici da bih time svoje telo doveo u položaj siromašnog čoveka koji traži milostinju i da bih lakše osetio ništavnost svog života. Kada prisustvujem bogosluženju, i kada se za vreme bogosluženja zanimam Isusovom molitvom, oci savetuju da zatvorim oči da bih se sačuvao od rasejanosti, jer su moje oči žive za

stvari, i one će me odvući od molitve čim ih otvorim i čim predmeti koje vidim istog časa počnu da ostavljaju trag na mom umu. Delatnici molitve su našli i mnoga druga spoljašnja pomoćna sredstva koja materijalno pomažu duhovni podvig. Ta pomoćna sredstva mogu biti upotrebljena na korist, ali pri tome moraju biti prilagođena duševnim i telesnim svojstvima svakog pojedinca: neki mehanički način koji veoma dobro odgovara jednom podvižniku drugome može biti nekoristan, čak štetan. Oni koji su napredovali odbacuju materijalna pomoćna sredstva baš kao što čovek odbacuje štake čim prestane da hramlje, kao što dete odbacuje pelene čim poodraste, kao što se sa izgrađene kuće skidaju skele pomoću kojih je ona pravljena.

Svima i svakome suštinski je korisno da obučavanje u moljenju imenom Gospoda Isusa počne izgovaranjem Isusove molitve ustima, i da pri tome um zaključava u reči molitve. Zaključavanjem uma u reči molitve pokazujemo da na te reči pazimo najviše što možemo, a bez paženja molitva je kao telo bez duše. Prepustimo samom Gospodu da našu pažljivu molitvu ustima pretvori u molitvu uma, srca i duše. On će to svakako i učiniti čim vidi da smo se ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti kolikotoliko očistili, odnegovali, vratili. Razboriti roditelj neće dati oštri mač detetu, svome sinu. Dete nije u stanju da upotrebi mač protiv neprijatelja; ono će se igrati sa groznim mačem i njime lako probosti samo sebe. Dete je zbog svog duhovnog uzrasta nesposobno za duhovne darove; ono neće upotrebiti te darove ni u slavu Božiju, ni na korist svoju i svojih bližnjih, ni da porazi nevidljive neprijatelje: ne, ono će ih upotrebiti da porazi samo sebe, da ga zanesu maštanja o sebi, i tako će ispuniti sebe pogubnim preuznošenjem, pogubnim prezirom prema bližnjima. Daleki od duhovnih darova, ispunjeni smrdljivim strastima, postajemo gordi, veličamo sami sebe, ne prestajemo da osuđujemo i ponižavamo bližnje, iako su po svemu bolji od nas. A šta bi tek bilo da nam je povereno neko duhovno bogatstvo, neki duhovni dar koji nas, sad već posednike tog dara, izdvaja od naše braće i posvedočuje da smo baš mi izabranici Božiji? Ne bi li taj dar za nas postao uzrok strašne duševne nesreće? Potrudimo se da se usavršimo u smirenju, koje se sastoji u naročitom blaženom nastrojenju srca, i nastaje u srcu od ispunjenja jevanđelskih zapovesti. Smirenje je onaj jedini žrtvenik na kome nam je duhovnim zakonom dozvoljeno da prinosimo žrtvu molitve, na kome prineta žrtva molitve ushodi Bogu, dolazi pred Njega. Smirenje je onaj jedini sasud u koji prst Božiji stavlja blagodatne darove. Zauzmimo se Isusovom molitvom i neka to zauzimanje prožme nesebičnost, jednostavna i iskrena namera, cilj da se pokajemo, vera u Boga, potpuna predanost Božijoj volji, nada u premudrost, blagost, svemoć te svete volje. Kada biramo mehaničke načine, potrudimo se da postupimo krajnje oprezno i razborito, da nas ne zanosi prazna radoznalost, neodređena revnost koja se neopitnima predstavlja kao vrlina, a koju su sveti oci nazvali gordom drskošću, bezumnim raspaljivanjem. Obraćaćemo se pre svega najjednostavnijim i najsmirenijim načinima zato što su najbezbedniji. Ponavljamo: moramo znati da sva mehanička pomoćna sredstva nisu ništa drugo do pomoćna sredstva koja su nam postala korisna zbog naše slabosti. Ne položimo našu nadu ni na njih ni na količinu našeg delanja, da nam tako ne bi bila

pokradena nada u Gospoda, da se ne bi ispostavilo da svu nadu polažemo na sebe ili na bilo šta drugo materijalno i sujetno. Ne tražimo naslade, viđenja: mi smo grešnici, nedostojni duhovnih naslada i viđenja, nesposobni za njih zbog toga što u nama još živi stari čovek. Pažljivom molitvom tražimo da okrenemo poglede uma na same sebe da bismo otkrili u sebi svoju grešnost. Kada je otkrijemo, stanimo u mislima pred Gospoda našeg Isusa Hrista kao gubavi, slepi, gluvi, hromi, oduzeti, besomučni; plačni molitveni vapaj počnimo pred Njim iz siromaštva našeg duha, iz srca kojeg je slomila bolest zbog naše grešnosti. Neka taj vapaj bude beskrajno obiman! Neka se pokaže da nijedna mnogorečitost i nijedna raznovrsnost reči nije sposobna da ga izrazi. Takav, obiman i neiskaziv, neka se neprestano oblači, neka se oblači u kratku ali mnogoznačnu molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Amin.

   STRANAC[1]  Odakle ideš? Gde je tvoj stalni stan? Gde si bio do sada? Zašto si me

do sada ostavljao u samoći, u sirotovanju, u siromaštvu, u užasnoj smrti? Kada sam poznao Tebe, poznao sam da je bez Tebe takvo bilo moje stanje. Tako je ono bilo jadno! Stajao sam u predvorju mračnog pakla, bio sam bačen u duboku, bezizlaznu provaliju. Ne ostavljaj me! Ne mogu bez Tebe! Ako me ostaviš, opet sam pred vratima pakla, opet u provaliji, opet u nepodnošljivoj i neiskazivoj nesreći.

Ti dolaziš! Ne vidim kako dolaziš, ali vidim Tvoj dolazak, osećam ga, iako ga ne vidim telesnim očima. Ne daješ ni vremena ni načina da razmislim o tome ko si Ti? Neočekivano se javljaš u duši, Nevidljivi i Nepojmljivi! Javljaš se neiskazivo tiho i tanano, ujedno sa vlašću i silom Tvorca, zato što menjaš celokupnog čoveka: menjaš, preobražavaš, presazdaješ, obnavljaš i um i srce i telo! Ti si Silni - ulaziš u dom, vezuješ snažnog, otimaš sasude doma, otimaš ih u spasenje, ne u propast! I dom i sasudi bili su pre Tvoji; stvorio si ih za sebe, a oni su sami otišli u žalosno ropstvo otimaču. Do sada su i moj um i moja duša i moje telo bili pod vlašću ljutog vlastodršca, dejstvovali su pod njegovim uticajem. Ti dolaziš: od sada su Tebi potčinjeni, počinju da dejstvuju pod Tvojim svetim, blaženim uticajem.

Kako da Te nazovem? Kako da kažem svojoj braći o Tebi? Kako da im saopštim ime Stranca koji se sklonio pod krov moje duše, pod trošni, potpuno razrušeni krov, razjapljen za žestoke vetrove, za kišu i sneg - pod krov podesan jedino za to da se za pod njega uvuku beslovesna stvorenja? Šta si našao u mom srcu, u koje su naizmenično dolazile različite grešne pomisli, ulazile u njega bez smetnji, nalazili u njemu, kao u jaslama, kao u svinjskom koritu, nezasitu hranu raznih strasnih osećanja? Čini mi se da znam ime mog Gosta! Ali čim pogledam na moju nečistotu plašim se da ga izgovorim. I samo nepobožno izgovaranje velikog i svesvetog imena može da izloži osudi! A koliko je tek strašnije samo prisustvo Imenovanog!

No Ti me predusrećeš pozdravom! Tvoja bezmerna blagost privela Te je ka nečistom grešniku, da bi grešnik, čim pozna čovekovo dostojanstvo i naznačenje, čim okusi samim opitom, čim oseti da je dobar Gospod[2], ostavio puteve bezakonja, ostavio omiljeno blato smrdljivih strasti, pobrinuo se da zadobije čistotu pokajanjem i postao Tvoj hram i stan.

Kako da nazovem Stranca koji gostuje kod mene, koji gostuje u meni? Kako da nazovem neobičnog gosta koji je došao da me uteši u mom izgnanstvu, da me isceli od neisceljive bolesti, da me izvuče iz mračne provalije, da me izvede na Gospodnje žitorodno polje, da me postavi na prave i svete staze, da ispred mojih očiju skine neprozirnu zavesu koja je do sada zaklanjala od mene veličanstvenu večnost i moga Boga? Kako da nazovem Učitelja koji mi javlja učenje o Bogu, novo i ujedno staro učenje, božansko, a ne ljudsko učenje? Da li da nazovem Učitelja svetlošću? Ne vidim svetlost, ali ona obasjava moj um i moje srce više od svih reči, više od svakog zemaljskog učenja, bez reči, neiskazivom brzinom, nekim neobičnim - tako ću iskazati neiskazivo - doticanjem uma, ili dejstvom unutar samog uma. Da li da ga nazovem ognjem? Ali On ne spaljuje, već, naprotiv, prijatno orošava i osvežava. On je neki glas tih i tanak2, ali od Njega, kao od ognja, beži svaka strast, svaka grešna pomisao. On ne izgovara nijednu reč, ne izgovara i ujedno izgovara, uči, peva čudesno, tajanstveno, neiskazivo tiho, tanano, i pri tome menja, obnavlja um i srce koji ga osluškuju u tihovanju, u kleti svoje duše. On nema nikakvog lika, ni izgleda: ničeg čulnog nema u Njemu. On je potpuno nematerijalan, nevidljiv, krajnje tanan: najednom, neočekivano, neizrecivo tiho javlja se u umu, u srcu, postepeno se razliva u celoj duši, u celom telu, ovladava njima, udaljava iz njih sve grešno, zaustavlja kretnje tela i krvi, sjedinjuje čovekove rasečene delove u jedno, pokazuje da je naša priroda celina, da se zbog strašnog pada razasula onako kako se razaspe zemljani sud. Ko, kada vidi presazdanje, ne poznaje ruke Sazdatelja, jedinog koji ima vlast da sazdaje i presazdaje?

Do sada sam govorio samo o dejstvu, i nisam rekao ko dejstvuje. Strašno mi je da Njemu dam ime! Pogledajte me, braćo! Razgledajte ono što se dešava u meni! Recite mi šta se u meni dešava? Recite mi ko je taj koji to čini? Osećam, primećujem u sebi prisustvo Stranca. Ne znam otkuda je došao, kako se u meni javio. Javio se, i sada prebiva nevidljiv, potpuno nepojmljiv. Ali On je tu, i to znam po tome što dejstvuje u meni, što ovladava mojim bićem, a pri tome ne uništava moju slobodnu volju tako što je odvlači u svoju volju neiskazivom svetošću svoje volje. Nevidljivom rukom uzeo je moj um, uzeo je srce, uzeo je dušu, uzeo je moje telo. Čim su osetili tu ruku, oživeli su! U njima se javilo novo osećanje, nova kretnja - duhovno osećanje i duhovna kretnja! Do sada nisam poznavao ta osećanja i kretnje, nisam čak znao, nisam pretpostavljao da postoje. Javila su se, i od njih su se skrila ili su bačena u okove telesna i duševna osećanja i kretnje, javila su se kao život, i prethodno stanje je iščezlo, kao smrt. Od samog dodira te ruke naš um, srce i telo su se sjedinili, sastavili u nešto celo, jedno, zatim su se pogruzili u Boga, tamo prebivaju dok ih tamo drži nevidljiva, nedostižna, svemoguća ruka. A kakvo osećanje me obuzima tamo? Celo moje biće

obuzima duboko, tajanstveno ćutanje, izvan svake misli, izvan svakog maštanja, izvan svakog onog pokreta duše kojeg je izazvala krv; celo moje biće subotuje i ujedno dejstvuje pod upravom Svetog Duha. To upravljanje nije moguće objasniti rečima. Obitavam kao u zanosu, zaboravljam sve, hranim se nepostižnom, nepropadljivom hranom, nalazim se izvan svega čulnog, u sferi nematerijalnog, iznad materije, ali i iznad svake misli, iznad svakog mišljenja, tako da ne osećam ni samo telo. Moje oči gledaju i ne gledaju, vide i ne vide; uši čuju i ne čuju; svi moji udovi su u zanosu - zanosim se dok stojim na nogama, držim se za nešto rukama da ne padnem, ili ležem bačen na postelju kao da sam bezbolno bolestan i oduzet zbog preizobilja snage. Čaša Gospodnja, čaša Duha napaja najjače.[3] Tako provodim dane, sedmice!... I skraćuje se vreme!... Divno ćutanje obuzima um, srce, dušu onih koji su se svom svojom snagom ustremili ka Bogu, koji su se, uslovno rečeno, izgubili u tom beskonačnom kretanju ka beskrajnom; to divno ćutanje ujedno je i razgovor, ali razgovor bez reči, bez ikakve raznolikosti, bez misli, iznad misli. Stranac koji čini sve to ima tako neobičan glas i tako neobičnu reč da taj glas i ta reč tajanstveno govore i tajanstveno se čuju iako su i bez reči i bez zvuka. Tražim mesto u Pismu koje govori o takvim dejstvima u želji da poznam neobičnog Stranca, i nehotice se zaustavljam pred Spasiteljevim rečima: Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha.[4] A kako da nazovem samo dejstvo? Ono pomiruje, sjedinjuje čoveka sa samim sobom, a zatim i sa Bogom: nemoguće je ne opaziti da u tom dejstvu struji Božiji blagodatni mir koji prevazilazi svaki um, i koji će sačuvati srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[5] Taj mir daje Sveti Duh dok prilazi čoveku i tim mirom obnavlja čoveka. I zaista! Pri tom dejstvu um i srce postaju jevanđelski, postaju Hristovi: čovek vidi Jevanđelje napisano u sebi, na tablicama duše, i zna da ga je napisao prst Duha.

Božanstveni Stranac odlazi, skriva se isto onako neprimetno kao što neprimetno dolazi i javlja se. Ali On ostavlja u celokupnom mom biću miris besmrtnosti, nematerijalni miris, kao što je i On sam nematerijalan; taj duhovni, životvorni miris osećam novim osećanjem koje je On posadio ili vaskrsao u meni. Oživljavan i hranjen tim miomirisom pišem i govorim reč života mojoj braći. Kada taj miomiris nestane, kada se u mojoj duši proširi smrtni miris strasti, tada je moja reč bez života, tada je zaražena smradom i truljenjem!...

Onoga koga koleba neverovanje i zbunjuje misao čim čuje iz usta grešnika veliku reč o dejstvu Duha, jer smatra da javljeno dejstvo nije ništa drugo do dejstvo demonske prelesti, savetujemo da odbaci takve hulne pomisli. Ne, ne! Ne dejstvuje tako prelest, nisu takva njena svojstva! Kaži: da li je svojstveno đavolu, neprijatelju, ubici ljudi, da postane onaj koji ih leči? Da li je đavolu svojstveno da sjedinjuje grehom rasečene čovekove delove i snage, da ih izvodi iz robovanja grehu na slobodu, da ih izvodi iz stanja protivljenja i međusobne borbe u stanje svetog mira u Gospodu? Da li je đavolu svojstveno da iz duboke provalije nepoznanja Boga izvlači i pruža živo, opitno bogopoznanje, kome višu nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi? Da li je đavolu svojstveno da propoveda i podrobno objašnjava Iskupitelja, da propoveda i objašnjava

približavanje Iskupitelju pokajanjem? Da li je đavolu svojstveno da vaspostavlja pali lik u čoveku, da dovodi u red rastrojeno podobije? Da li je svojstveno da prinosi krajnju duhovnu bedu i ujedno vaskrsenje, obnovljenje i sjedinjenje sa Bogom? Da li je svojstveno đavolu da uznosi na visinu bogoslovlja, na kojoj čovek bude kao ništa, bez misli, bez želja, sav pogružen u neobično ćutanje? Takvo ćutanje je presahnjivanje svih snaga čovečijeg bića koje su se ustremile ka Bogu i koje, uslovno rečeno, iščezavaju pred beskonačnom veličinom Boga.[6] Drugačije dejstvuje prelest, a drugačije Bog, neograničeni Vladika ljudi, koji je bio a i sada jeste njihov Tvorac. Onaj koji je sazdao i presazdaje, nije li Sazdatelj? Čuj, dakle, ljubljeni brate, čuj u čemu se razlikuje dejstvo prelesti od Božijeg dejstva! Prelest pristupa čoveku kroz misao, ili maštanje, ili tanano mišljenje, ili kroz neku pojavu vidljivu čulnim očima, ili kroz glas sa zemlje čujan čulnim ušima, ali je važno znati da nikada ne pristupa kao neograničena gospodarica, već uvek kao zavodnica koja traži čovekovu saglasnost, i na osnovu te saglasnosti dobija vlast nad njim. I kada dejstvuje u čoveku, i kada dejstvuje izvan čoveka, prelest uvek dejstvuje izvana, i zato čovek može da je odbaci. Prelest uvek nailazi najpre na određenu sumnju srca: u prelest ne sumnjaju oni kojima je ona potpuno ovladala. Prelest nikada ne sjedinjuje čoveka kojeg je greh rasekao, ne zaustavlja kretanje krvi, ne uči podvižnika pokajanju, ne unižava ga pred njim samim, već, naprotiv, pobuđuje u njemu maštanje, pokreće krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu nasladu, tanano ga laže, uliva mu uobraženost, uspostavlja u njegovoj duši idolja.

Božije dejstvo je nematerijalno: ne vidimo ga, ne čujemo, ne očekujemo, ne možemo da ga shvatimo, ne možemo da ga objasnimo ni posredstvom svih poređenja ovoga veka; ono dolazi tajanstveno i dejstvuje tajanstveno. Ono najpre pokazuje čoveku greh, podiže u čovekovim očima njegov greh, dovodi u dušu samoosuđivanje, javlja joj da smo pali, pokazuje joj užasnu, mračnu, duboku provaliju pogibije u koju je naš rod pao zbog greha našeg praoca, zatim nam, malopomalo, daruje da na molitvi imamo veliku pažnju i skrušeno srce. Čim tako pripremi sasud, ono iznenada, neočekivano, nematerijalno dotiče rasečene delove, i oni se sjedinjuju u jedno. Kako dotiče? Ne mogu da objasnim: ništa nisam video, ništa nisam čuo, ali vidim da sam izmenjen, najednom sam osetio da me je to neograničeno dejstvo učinilo takvim. Tvorac je dejstvovao pri presazdanju kao i pri stvaranju. Zamisli da Adamovo telo, izvajano od zemlje, leži bez života, bez duše, pred Tvorcem, i kaži: da li je ono moglo da zna nešto o životu, da ga oseća? Da li je moglo pre trenutka u kome mu je udahnuta duša da razmisli, da primi dušu ili da je odbaci? Stvoreni Adam je najednom osetio da je živ, da misli, da želi! I presazdanje je isto tako nenadano. Tvorac je bio i ostaje neograničeni Gospod - On dejstvuje neograničeno, natprirodno, iznad svakog mišljenja, svakog poimanja, beskrajno tanano, potpuno duhovno, nematerijalno.

A ti se još kolebaš, sumnjaš! Gledaš u mene, i kad vidiš pred sobom tolikog grešnika, nehotice pitaš: "Zar u ovom grešniku, u kome je dejstvo strasti tako otvoreno i tako snažno, zar u njemu dejstvuje Sveti Duh?"

Pitanje je sasvim opravdano. I mene ono dovodi u nedoumicu, u užas. Strasno se predajem, grešim; čineći greh varam, izdajem moga Boga,

prodajem ga za odvratnu cenu greha. Ali On ostaje neizmenjen bez obzira na moju stalnu izdaju, na moje izdajničko, verolomno ponašanje. Nezlobiv, On dugo i strpljivo čeka moje pokajanje, svim sredstvima privlači me da se pokajem, da se ispravim. Jesi li čuo šta Sin Božiji govori u Jevanđelju? Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[7] Tako je govorio Spasitelj, tako je i dejstvovao. Sedeo je On i sa carinicima i sa grešnicima, obraćao ih prema veri i vrlini, i tako ih uvodio u duhovno srodstvo sa Avramom i ostalim pravednicima. Iznenađuje te, čudi te beskonačna blagost Sina Božijega? Znaj da je isto toliko blag i svesveti Duh; isto toliko želi spasenje ljudi, isto toliko je krotak, nezlobiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv Duh - jedno od tri lica svesvete Trojice, jedno, ali dostojno jednakog poštovanja kao i druga dva lica sa kojima nesliveno i nerazdeljivo čini jedno Božije biće upravo zato što ima istu prirodu kao i druga dva lica.

I upravo je greh ono što privlači Svetog Duha čoveku! Svetog Duha ne privlači greh kome se još predajemo - ne, Svetog Duha privlači greh kojeg gledamo u sebi, priznajemo, oplakujemo! Što se čovek više zagleda u svoj greh, tim više se daje u plač zbog sebe, time je prijatniji, dostupniji Svetom Duhu, a Sveti Duh, kao lekar, prilazi jedino onima koji su shvatili da su bolesni. Suprotno od ovoga, Sveti Duh se okreće od bogatih zato što to njihovo bogatstvo nije ništa drugo do njihova prazna gordost.[8] Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj oči sa njega! Odreci se sebe, i ne mari za svoj život![9] Sav se daj u viđenje svog greha, u plač zbog njega. Tada ćeš, u svoje vreme, uvideti da je tvoje presazdanje nepojmljivo, neobjašnjivo dejstvo Svetog Duha. On će ti prići kada ga ne očekuješ, počeće da dejstvuje u tebi kada uvidiš da si potpuno nedostojan Njega.

No ako potajno očekuješ blagodat, čuvaj se, i znaj da si u opasnoj situaciji. Takvo očekivanje potvrđuje da si potajno udostojio sebe časti, a to pokazuje da si potajno uobražen, dakle gord. A posle gordosti dolazi prelest. Prelest se lako lepi za gordost. Prelest je udaljavanje od Istine i od Svetog Duha, koji je u sadejstvu sa Istinom. Prelest je skretanje prema laži i prema odbačenim duhovima koji su u sadejstvu sa laži. Prelest postoji već u uobraženosti, u tome da si udostojio sebe onoga čega nisi dostojan, postoji u samom očekivanju blagodati. To su njeni prvi oblici, kao što su pupoljak, cvet, zametak prvi oblici zrelog ploda. Lažno mišljenje izaziva lažna osećanja. Lažno mišljenje i lažna osećanja spajaju se u samoobmanu. Dejstvu samoobmane pridružuje se sablažnjujuće dejstvo demona. Demoni su prvi u laži; oni o svemu odlučuju u laži. Čim se čovek dragovoljno pokori demonima, on potpada pod njihov nasilnički uticaj. Čim smatra da je laž istina, ta laž ga pomrači i obmane, i on gubi vlast nad sobom, a ne primećuje to. Takvo stanje je stanje prelesti. U njega ulazimo, u njega padamo zbog naše gordosti i uobraženosti. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni.[10] Amin.

  TAJANSTVENO OBJAŠNjENjE 99. PSALMA  

Uskliknite Gospodu [Bogu] sva zemljo.[1] Zemljom je ovde nazvan čovek. Taj naziv čoveku je dao sam njegov Tvorac, Bog. Bog je rekao Adamu: Zemlja si.[2] Oživeo sam, ali sam zemlja: mrtva duša me je oživela. Za vreme zemaljskog života mrtva duša je pogrebena u zemlju, to jest zaključana je u strasno telo, kao u tamnicu, kao u okove, i potčinjena je telu, a nakon razdvajanja od tela, ona silazi u utrobu zemlje. Nema spasenja bez oživljenja.

Da bi zemlja oživela, i da bi uskliknula Gospodu, mora se pre toga ukloniti razdvojenost koja postoji u njoj zbog pada, zemlja se mora sjediniti sa sobom i u sebi. Jedino sva zemlja može da usklikne Gospodu: svim svojim silama može da se ustremi prema Bogu jedino celovito čovekovo biće, ponovo sjedinjeno sa samim sobom i u sebi, rukovođeno umom, i to umom kojeg tuđe pomisli ne pokradaju u molitvi, ne dovode u nedoumicu; jedino sve kosti mogu da se obrate Bogu živim rečima istinske molitve. Svim kostima nazvani su u Pismu svi čovekovi sastavni delovi, koje je Gospod sakupio, presazdao, sjedinio i jedne sa drugima i sa samim Sobom.[3] Tada će čovek na osnovu unutrašnjeg opita shvatiti da je oživeo duhovno, da je do tada bio u zarobljeništvu, u okovima, u smrti. Na osnovu tog blaženog opita prepodobni Jefrem je rekao: "Umnožila se na meni, Gospode, blagodat Tvoja, utolila moju glad i žeđ, obasjala moj pomračeni um, sabrala moje misli skitnice, ispunila moje srce. Sada se poklanjam, sada pripadam i sada se molim Tebi, i ispovedam svoju slabost: radi Tvog čovekoljublja prestani da me zapljuskuješ valovima blagodati Tvoje, i sačuvaj je za mene da bi je opet dao u strašnom danu (Tvog drugog dolaska, ili na dan moje smrti). Nemoj se razljutiti na mene, Čovekoljupče! Ne podnosim da postojim bez nje, i zato se, odbacivši svaku sumnju, obraćam Tebi molitvom. Više nego što treba umnožila se u meni blagodat Tvoja, i moj jezik je iznemogao, jer nema načina da je izrazi; moj um je došao u nedoumicu, jer ne može da izdrži mnoštvo njenih valova. Liku i svetlosti blagoslovenog Oca! Ukroti u meni sada njene valove, jer će spržiti moje delove i moje srce; ukroti je ovde, da bi mi je tamo opet dao. Spasi me, Gospode, i učini me dostojnim carstva Tvoga. Ne pomeni bezakonja moja, ne razljuti se na drskost molitve moje. Daruj mi ono što molim, i nastani se u meni, kao u svom obitalištu,[4] sa blagoslovenim Ocem Tvojim, u dan javljanja Tvoga.[5] Daruj mi, Hriste, molitvu moju, jer Ti si jedini davalac života. Sakrij moja bezakonja od mojih prijatelja! Primi ove moje suze! Neka izađe pred Tebe plač moj!"[6] Ova reč, reč napojenog milošću Božijom, ona je klicanje.

Služite Gospodu u veselju, uđite pred Njega u radosti.[7] Dokle molitvu pokradaju tuđe pomisli, dotle će se podvig molitve činiti sa trudom, sa bolom, sa primoravanjem sebe i nasiljem nad sobom, dotle se niko ko se tako moli ne pušta pred lice Božije. A kada molitva počne da se izgovara iz celog bića, tada se njen podvig preispunjava duhovnim naslađivanjem. To naslađivanje vuče podvižnika ka podvigu, hrabri ga, osnažuje, zadržava u podvigu; podvig molitve postaje najvažniji, neprestan, jedini podvig podvižnika. U neizrecivoj radosti delatelji neprestane molitve stupaju duhom prema nevidljivom licu Božijem, i staju pred lice Božije. Oni stoje pred tim licem zato što je neprozirna zavesa (tuđe pomisli i maštanja) skinuta. Nema nikakve prepreke za gledanje! No

Bog, koji se neobjašnjivo vidi čistotom srca, ostaje nevidljiv: Boga niko nije video nikad[8] zato što je On beskrajno tanan, duhovan. Savršenstvo Boga je uzrok Njegove nepristupnosti[9], ne samo u smislu da li ljudi mogu da ga vide, nego i da li mogu da ga pojme: Primrak je pod nogama Njegovim; Bog postavi tamu na skrovište Svoje, i prikloni nebesa i siđe, i usede na Heruvime i polete, polete na krilu vetrova.[10] Priklanjanjem nebesa i silaženjem sa njih nazvana je ovde kenoza, samoumanjenje Božije veličine, Njegovo prilagođavanje svojstvima tvari, a sve po Njegovoj svemoći i neizrecivoj blagosti. Bog silazi sa visine svog savršenstva, kao da se umanjuje, da bi učinio primetnim svoje svesveto dejstvo heruvimima i onim ljudima koji su, kao i heruvimi, sposobni za bogonošenje. Dejstvo Božijeg Duha uporediću sa kretanjem vetra ili sa kretanjem na krilima vetra da bih pokazao da je to dejstvo nematerijalno, dakle potpuno duhovno.

Duši je svojstveno da se raduje i veseli čim oseti da je oživela, da je izbavljena iz robovanja u kome su je držali greh i pali duhovi, da ju je osenila Božija blagodat, da ju je dejstvo te blagodati stavilo pred lice Božije, da je uzdignuta u neporočno i blaženo služenje Bogu. Radost i veselje su tako silni da Sveti Duh poziva one koji su ih osetili da uskliknu. Kako da ne usklikne od radosti čovek koji je oslobođen, oživeo, dobio krila, vazneo se sa zemlje na nebo? Usklik je svojstven ljudskom duhu. Usklik je silan, ali duhovno: telo i krv nemaju i ne mogu imati u njemu učešća. Njihovo samovoljno dejstvo iščezava; telo i krv postaju potčinjeni Božijoj blagodati koja dejstvuje, služe kao oruđa u istinskom podvigu, i više ne odvlače čoveka u nepravilna stanja i dejstva.

Poznajte da je Gospod, On je Bog naš, On na je stvorio, a ne mi; a mi smo narod Njegov i ovce paše Njegove.[11] Onaj koji se moli Bogu nečistom molitvom, taj ima mrtvo mišljenje o Bogu, kao o Bogu nepoznatom i nevidljivom. A kada se oslobodi od pomisli koje ga otimaju i zarobljavaju, biće mu dopušteno da stane pred nevidljivo lice Božije, i tada će poznati Boga živim, opitnim poznanjem. On poznaje Boga kao Boga.[12] Tada čovek okreće oči uma na sebe i vidi da je delo, a ne samobitno biće, kako ljudi lažno vide sami sebe zato što se nalaze u pomračenju i samoobmani; tada on postavlja sebe u onaj odnos prema Bogu u kome mora biti Njegovo delo, i saznaje da je obavezan da se pobožno pokorava Božijoj volji i da je svesrdno ispunjava. Paša Njegova je volja Božija, otkrivena za ovce Njegove u Svetom pismu, i javljana u Njegovim nedokučivim sudovima.

Uđite na vrata Njegova u hvaljenju, u dvorove Njegove u himnama. Ispovedajte se Njemu, hvalite Ime Njegovo.[13] Sredstvo za dobijanje pristupa pred lice Božije je smirenje. Smirenje su vrata Božija, vrata u dvorove Božije, u nerukotvorenu odaju i hram Božiji, u dom srca, u koji se Bog nastanio posredstvom tajne krštenja. To su vrata Njegova; njih otvara jedino prst Božiji. Pre otvaranja vrata daruje se ispovedanje, ispovedanje srca, ispovedanje iz sve duše. Ispovedanje je dejstvo smirenja. Ispovedanje je čovekov izraz njegovog saznanja pred Bogom. To saznanje se javlja kada otvorimo svoje oči i pogledamo na sebe same zato što je blagodat dotakla oči duše, pri čemu um raskida sa slepilom koje ga je do tada mračilo i lišavalo pravilnog, Bogu ugodnog gledanja samog sebe. Mi

ispovedamo, ispovedamo od punoće ubeđenja - od takve punoće ubeđenja kakvom se izgovara i ispoveda Simvol vere - da smo pala bića, pritisnuta i onim grehom koji pripada celom ljudskom rodu i onim koji pripada svakom od nas pojedinačno. Mi slavimo Božiju pravednost, koja je izbacila naš prestupni rod iz raja na zemlju, osudila sve čovečanstvo na trud i nevolju, i kažnjava svakog čoveka pojedinačno za njegova pojedinačna sagrešenja. Odmah nakon ispovedanja javlja se pribrana molitva. Ona je dar Božiji. Desnica tog dara uzima onoga koji se moli iz rasejanosti koja okružuje i zarobljava, stavlja ga, bez imalo rasejanosti, pred lice Božije u nerukotvorenom Božijem hramu. Iz savršenog smirenja i iz savršene pokornosti Božijoj volji rađa se najčistija, sveta molitva. Ona ne može drukčije da se rodi; ona ne može da se rodi ni iz drugih delanja: tako grožđe raste na lozi, a ne na nekom drugom drvetu. Ta molitva je nazvana pevanjem zato što je molitva duha sveta, tajanstvena pesma kojom se slavi Bog. Veliki Pavle je rekao: Ispunjavajte se Duhom, govoreći među sobomu psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome.[14] "Prosveti moje duhovne oči, otvori usta moja da se nauče rečima Tvojim i razumevanju zapovesti Tvojih, da čine volju Tvoju, da Ti pevaju u srdačnoj ispovesti i da slave presveto ime Tvoje!"[15]

Jer je dobar Gospod, doveka je milost Njegova, i do naraštaja i naraštaja istina Njegova.[16] Kada pozna i ispovedi Božiju pravednost, kada proslavi sudove Božije,[17] podvižnik molitve stupa u poznanje beskonačne blagosti Božije, nerazdvojne od Njegove pravednosti. U savezu Božije blagosti i Božije pravednosti otkriva se Njegova svesveta istina: milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se. U molitvu onoga koji se moli čistom molitvom[18] izliva se iz osećanja Božije blagosti duhovna sladost koja pogružava čovečiji duh u bezdan smirenja i ujedno ga uznosi sa zemlje na nebo. Takav molitvenik je i najusamljeniji tihovatelj. Taj tihovatelj neprestano ostaje uz Boga zbog dejstva Boga u njemu, ostaje izvan sveta, izvan pomisli o prolaznom, izvan saosećanja prema prolaznom. Čim srce oseti Boga, čim oseti sve što pripada Bogu, ono oživi, a time i umre za svet, umre za sve što je neprijateljsko Bogu i za sve što je daleko od Boga. U toj smrti je život, i u toj pogibiji je spasenje. Amin.

SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU  Mnogi govore o spasenju, mnogi žele da se spasu, ali ako ih upitate u

čemu se sastoji spasenje, teško da će umeti da daju odgovor. Nije nimalo strašno kada bi se stvar završila samo time što ne umeju da nađu odgovor. Ne: štetna posledica koja proizilazi iz ovoga veoma je važna. Neznanje u čemu se sastoji spasenje daje našim dejstvima na poprištu vrline neodređenost, nepravilnost. Mi verovatno činimo mnogo dobrih dela, ali u suštini činimo veoma malo dela spasenja. Zašto? Odgovor je veoma jednostavan: zato što ne znamo u čemu se sastoji naše spasenje.

Da bismo znali u čemu se sastoji naše spasenje, treba unapred da znamo u čemu se sastoji naša propast, zato što je spasenje neophodno

jedino onima koji su propali. Onaj ko traži spasenje samim tim nužno priznaje da je propao: da je drutačije, zbog čega bi tražio spasenje?

Propali smo tako što smo uništili naše zajedničarenje sa Bogom i stupili u opštenje sa palim i odbačenim duhovima. Naše spasenje se sastoji u raskidanju opštenja sa satanom i u obnavljanju zajedničarenja sa Bogom.[1]

 PRVI DEO  Celokupni ljudski rod nalazi se u propadanju, u padu. Lišili smo se

zajedničarenja sa Bogom, u samom našem korenu i izvoru: u našim praroditeljima, posredstvom njihovog dragovoljnog sagrešenja. Oni su bili stvoreni neporočni, nepričasni grehu i propadljivosti; od samog svog stvaranja postali su pričasnici Svetog Duha; kada Šo dobili ljudsku prirodu, ujedno smo dobili i ono natprirodno zbog sjedinjenja sa Božijom prirodom. Kada su dragovoljno odbacili da se potčine Bogu, kada su dragovoljno krenuli da se pokore đavolu, oni su izgubili zajedničarenje sa Bogom, svoju slobodu i dostojanstvo, predali su sebe u potčinjenost i robovanje palom duhu. Dragovoljno su odbacili život, prizvali u sebe smrt; dragovoljno su narušili celinu onoga što im je darovano prilikom stvaranja dobra, otrovali su sebe grehom.[2] Kao počeci ljudskog roda, preneli su, i ne prestaju da prenose svoju zarazu, svoju propast, svoju smrt celom čovečanstvu. Adam je stvoren po svesvetom liku i obličju Božijem, i imao je obavezu da stvori odgovarajuće potomstvo, ali je oskrnavio lik, uništio obličje, stvorio potomstvo po meri tog oskrnavljenog lika i uništenog obličja. Sveto pismo, koje je posvedočilo da je čovek stvoren po liku Božijem,[3] već lišava tog svedočanstva Adamovu decu. Pismo govori da su se rodili po Adamovom obličju,[4] to jest onakvi kakav je Adam postao nakon pada. Zbog gubitka obličja lik je postao nepotreban.[5] Od svakog čoveka, koji ulazi u život pada, Pismo donosi žalosnu ispovest: U bezakonjima se začeh, i u gresima rodi me mati moja.[6] Ljudi su postali neprijatelji Boga, svog Tvorca.[7]

Bog je, po neizrecivoj milosti Svojoj, ponovo prizvao ljudski rod u zajedničarenje sa Sobom. To je učinio na najčudesniji i potpuno nepojmljiv način. Jednim od svoja tri Lica, svesvetom Rečju, On je primio čovečanstvo tako što se začeo u utrobi Presvete Djeve dejstvom Svesvetog Duha, bez uobičajenog ljudskog začeća od muškog semena, bez začeća koje je svim ljudima prenelo grešnu zarazu. Tako se pojavio u ljudskom rodu neporočni čovek, a takvim je sazdan i praotac. Taj neporočni čovek je, kao i prvosazdani, bio pričasnik Božije prirode, ali u neuporedivo većoj meri: prvosazdani je bio sveti čovek po blagodati, a očovečeni Bog je postao Bogočovek. Sve ljudske grehove On je uzeo na sebe. On je mogao to da učini zato što je, iako čovek, bio i svemogući, svesavršeni Bog. Uzevši sve čovečije grehe na sebe, On je prineo sebe na iskupiteljsku žrtvu pravednosti Božijoj za grešno čovečanstvo: On je učinio iskupljenje zato što je mogao to da učini. Neograničeno i beskonačno Sveti iskupio je svojim stradanjima i smrću mnogobrojne, ali ograničene ljudske grehove - i Sveto pismo potpuno opravdano svedoči o Njemu: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta.[8] Bogočovek

zamenjuje pred Bogom ceo svet i svakog čoveka. I društvene i pojedinačne vrline pale ljudske prirode izgubile su značenje u očovečenju Boga: zamenilo ih je veliko delo Božije - da vjerujete u Onoga koga On posla.[9] U tom velikom Božijem delu sastoji se i spasenje, što je posvedočio sam Spasitelj: A ovo je vječni život (spasenje) da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.[10] Vrline hrišćanina moraju da proizilaze iz Hrista, iz čovečije prirode koju je On obnovio, a ne iz pale prirode. Pošto naš pad nije sadržan u istrebljenju dobra iz naše prirode - to je karakteristična odlika pada odbačenih anđela - nego u mešanju našeg prirodnog dobra sa neprirodnim zlom u nama, onda naša pala priroda ima njoj svojstvena dobra dela i vrline. Ta dobra dela čine i neznabošci, i muslimani, i svi koji su daleko od Hrista. Ta dobra dela i vrline, oskrnavljeni primesom zla, nedostojni Boga, sprečavaju zajedničarenje sa Bogom, sprečavaju naše spasenje. Odbacimo to prividno dobro, ili, pravilnije, to najveće zlo! Odbacimo delatnost pale prirode! Predajmo se delatnosti koju nam nalaže vera u Hrista! Prestanimo da provodimo život po uputama našeg palog razuma, po težnjama našeg palog srca! Počnimo da provodimo život po jevanđelskim zapovestima, po zahtevima Božije volje. Ako budemo tako živeli, bićemo spaseni.

Oni koji dobrim delima pale prirode daju nezasluženo visoku cenu, ti upadaju u najveću i po dušu štetnu grešku. Oni upadaju, ne shvatajući to, u ponižavanje i odbacivanje Hrista. Često pitaju: "Zašto ne bi bili spaseni neznabošci, muslimani, luterani, i svi slični, otvoreni i skriveni neprijatelji hrišćanstva? Pa i među njima ima mnogo veoma vrlinskih ljudi." Očigledno je da pitanje i prigovor proizilaze iz potpunog neznanja, u čemu se i sastoji ljudska propast i spasenje. Očigledno je da se takvim pitanjem i prigovorom ponižava Hristos i iznosi misao da iskupljenje i Iskupitelj nisu bili neophodni ljudima, da ljudi mogu da se spasu i sopstvenim sredstvima. Kraće rečeno: tim pitanjem i prigovorom odbacuje se hrišćanstvo. Vrline pale čovečije prirode imale su svoju cenu, kao i starozavetna pravila, do Hristovog dolaska, jer su privodile čoveka u stanje u kome on postaje sposoban da primi Spasitelja. Svjetlost je došla na svijet, rekao je Bogočovek o svom dolasku ljudima, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova,jer su Bogu učinjena.[11] Onima koji su zavoleli greh svojstveno je da odbacuju Hrista zato što Hristos zapoveda grešnicima da ostave greh koji su zavoleli. Ljubiteljima vrline je svojstveno da pritiču Hristu i prilepljuju se uz Hrista zato što je Hristos ispunjenje (punoća) dobra kojeg vole.

Bog ne gleda koje ko, nego je u svakom narodu mio njemu onaj koji ga se boji i tvori pravdu.[12] Ove reči izgovorio je sveti apostol Petar o neznabošcu, kapetanu Korniliju, kojeg je Bog prizvao ka veri. Težnja ka istinskoj vrlini pripremila je Kornilija i učinila ga sposobnim da primi spasenje.

Tako treba razumeti reč mio, objašnjava sveti Jovan Zlatousti, veliki učitelj Crkve;[13] tako tu reč objašnjava i sveti jevanđelista Luka u

Delima apostolskim. Kornilije jeste bio neznabožac, ali je ostavio idole i molio se priležno jedinom istinitom Bogu, i činio mnoge milostinje narodu. Jednom prilikom, za vreme molitve, javio mu se anđeo Gospodnji i rekao mu: Kornilije! Molitve tvoje i milostinje tvoje uziđoše na spomen pred Bogom. I sad pošalji ljude u Jopu i dozovi Simona prozvanoga Petra (apostola); on će ti kazati riječi kojima ćeš se spasti ti i sav dom tvoj.[14] Kornilijeve molitve i milostinje bile su toliko uverljive da je milosrdni Gospod pogledao na njih, ali one same po sebi nisu donele spasenje Korniliju. One su ga osposobile da poveruje u Hrista, a spasenje mu je donela vera u Hrista. To je tačna ocena dobra pale prirode! To dobro ima cenu onda kada privodi Hristu. A kada se ono zadovoljava sobom i time odvaja od Hrista, tada ono postaje najveće zlo, oduzima od nas spasenje, dakle, ono što daruje Hristos, i što to dobro samo po sebi nikako ne može doneti.

Dejstvu prirodnog dobra slično je dejstvo Starog zaveta. Do Hristovog dolaska odvajanje od prirodnog dobra smatrano je odstupanjem od Boga, a nakon Hristovog dolaska, želja da se ostane uz njega postala je odstupanje od Boga.[15] Stari zavet je bio služitelj spasenja, jer je pripremao ljude za veru u Hrista, koja daruje spasenje, ali za Judejce, koji su hteli da zauvek ostanu pri Starom zavetu, on je postao posrednik, oruđe propasti. Kobna greška Judejaca sastoji se u tome što su, zbog svoje gordosti i uobraženosti, Starom zavetu, njima od Boga datom zavetu, dali potpuno drukčije značenje od onoga koje mu je dao Bog, i tako, radi Starog zaveta, te izražajne senke Istine - Novog zaveta, odbacili Novi zavet, što su radi senke odbacili ono što je ta senka predizobražavala, što su radi privremenog rukovodstva ka spasenju odbacili samo spasenje, i time odbacili Iskupljenje i Iskupitelja.

Jednako pogubna je i greška onih koji, zaslepljeni zbog svoje gordosti i uobraženosti, daju svojim dobrim delima, delima pale prirode, vrednost koju ta dela realno nemaju. Prepodobni Makarije Veliki govori: "Razbojnik i lopov je onaj koji ne ulazi na vrata, nego prelazi na drugom mjestu,[16] takav je i onaj koji sam sebe opravdava, bez Hrista, jedinog koji opravdava.[17] Svi sveti su ostavljali svoju pravdu, tražili Božiju pravdu, i u njoj zadobili (svetu) ljubav, skrivenu od prirode,"[18] oskrnavljene padom. A pošto pad zaista jeste oskrnavio prirodu, onda to znači da priroda ima oskrnavljenu pravdu. Svi bijasmo kao nečisti, i sva naša pravda kao nečista haljina.[19] Od pete do glave na palom čoveku nema ničega zdravog.[20] Objašnjavajući ove reči proroka, sveti oci kažu da zlo koje nas je pogodilo nije zahvatilo samo jedan deo: ne, ono je zahvatilo celo telo, obuzelo celu dušu, ovladalo svim njenim silama.[21] Nije ostao u našoj prirodi nijedan delić kojeg greh nije ozledio, zarazio: sve što činimo ima u sebi primese zla. Kada je voda pomešana sa vinom ili sirćetom, onda svaka njena kap sadrži u sebi primesu; tako i naša priroda, zaražena zlom, sadrži primese zla u svemu što čini. Celokupno naše nasledstvo i dostojanstvo je u Iskupitelju.[22] Čovjek se ne opravdava djelima zakona nego vjerom u Isusa Hrista.[23] Da bismo usvojili Iskupitelja živom verom, moramo potpuno da se odreknemo svog života,[24] to jest, ne samo grešnosti nego i pravednosti naše prirode. Težnja da se zadrži pravda naše grehom oskrnavljene prirode u suštini je delatno odbacivanje

Iskupitelja. Odvojiste se od Hrista (otuđili ste se od Hrista) vi koji sebe zakonom Mojsijevim ili prirodnim opravdavate, i od blagodati otpadoste,[25] govori apostol. Ako pravednost kroz zakon biva, onda Hristos uzalud umrije.[26] To znači da u mišljenju (mudrovanju) koje dopušta da nakon pojave hrišćanstva čovečija pravda ima vrednost pred Bogom sigurno postoji bogohulni stav koji kvari celo to mišljenje, kvari stav da je Hristos neophodan za spasenje, a takvo mišljenje je jednako odbacivanju Hrista. Kada je video fariseje kako se naprežu da zadrže svoju pravdu, Gospod im je rekao: A sada kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje.[27] Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[28] To znači: oni koji ne smatraju svoje grehe gresima, a svoju pravdu dronjcima, isprljanim i iscepanim kroz opštenje sa grehom i satanom, otuđuju se od Iskupitelja, jer i kada ga ispovedaju, možda ustima, oni ga svojom delatnošću i u svom duhu odbacuju. Sveti apostol Pavle, neporočan i pravedan po prirodnom i Mojsijevom zakonu, smatrao je da njegova pravednost nije ništa drugo do šteta prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda. On se odrekao svoje pravednosti: Sve za trice smatrah, da bih Hrista dobio, govori veliki Pavle, ne sa svojom pravednošću, koja je od zakona, nego onom koja je po vjeri u Hrista, pravednošću od Boga na osnovu vjere.[29] Tražimo da se opravdamo u Hristu, a nađe se da smo i sami grješnici:[30] ne možemo da pristupimo Hristu ni da ga usvojimo ako iskrenog srca ne priznamo da smo grešnici, propali grešnici, koji nemaju nikakvog ličnog opravdanja, nikakvog ličnog dostojanstva. Jer djelima zakona nijedno tijelo neće se opravdati pred Njim. A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka. I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije. A opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje, koje je u Hristu Isusu.[31]

Po neizmenljivom zakonu podvižništva, obilno saznanje i osećanje svoje grešnosti, darovano od strane Božije blagodati, prethodi svim ostalim blagodatnim darovima. Ono priprema dušu za primanje tih darova. Duša nije sposobna da ih primi ako pre toga ne dođe u stanje blaženog siromaštva duhom. "Kada um uvidi svoja sagrešenja i shvati da ih ima onoliko koliko ima zrna peska u moru, onda je to znak da je duša počela da se prosvetljuje, da je zdrava."[32] Kada je došao u to stanje, sveti Tihon Voronješki je rekao: "Poznajem svoje grehe: to je početak pokajanja.[33] Pokajmo se, priznajmo da ničega nismo dostojni. Blagi i milosrdni Bog udostojava Božije ugodnike onoliko koliko shvate da su nedostojni.[34] Šta je, zaista, naše? Slabost, truležnost, tama, zloba, grehovi."[35] Čuvajmo se smrtonosne zablude! Plašimo se odricanja od Hrista, i ne zaboravimo da je ono obično spojeno sa zabludom! Plašimo se sigurnog gubitka spasenja zbog usvajanja lažnog, veri neprijateljskog mišljenja! Opreznost je danas još potrebnija zato što se danas neobično snažno širi propoved o visini vrlina i uspeha palog čovečanstva, i pri tome se uopšte ne skriva cilj da se svi primame na poprište tih vrlina i tog napredovanja. Ta propoved ismejava svesveto dobro hrišćanstva i nastoji da prema njemu ulije prezir i mržnju.

Dela spasenja su dela vere, dela Novog zaveta. Tim delima ne ispunjavamo svoje shvatanje, svoju volju, već volju svesvetog Boga, koja

nam je otkrivena u jevanđelskim zapovestima. Ako želi da nasledi spasenje, hrišćanin mora da učini sledeća dela:

1. Da poveruje u Boga onako kako Bog zapoveda da se veruje u Njega, to jest da prihvati od Boga otkriveno učenje o Bogu, da prihvati hrišćanstvo i da zna da se ono čuva u svoj čistoti i punoći u okrilju Pravoslavne crkve, da je tu Crkvu Bog zasadio na istoku, da se ona proširila sa istoka po celom svetu, ali da do sada prebiva u celosti samo na istoku, i da sadrži od Boga predano hrišćansko učenje u neizopačenom obliku, bez izmena i bez primesa ljudskih i demonskih učenja.[36] Onaj koji prilazi Bogu, govori apostol, taj treba da vjeruje da Bog postoji i da On nagrađuje one koji ga traže.[37] Hrišćansko učenje je objavljeno celom svetu kroz propoved, a primljeno je verom. Ono je božansko učenje, bogootkriveno učenje, ono prevazilazi ljudski razum i zato i ne može biti prihvaćeno drugačije nego osećanjem srca, verom. Vera je po svom prirodnom svojstvu sposobna da u um primi i u srcu usvoji ono što je za um nepojmljivo i što uobičajena ljudska moć rasuđivanja nije u stanju da primi. Koji povjeruje i krsti se, rekao je Gospod, biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.[38]

2. Kada čovek poveruje, on mora da prinese pokajanje za svoj prethodni dragovoljno grešni život, i čvrsto da reši da provodi bogougodni život. Po Svetome koji vas je pozvao, zapoveda sveti apostol Petar hrišćanima, budite i sami sveti u svome življenju, kao čeda poslušnosti ne povodite se za pređašnjim željama iz vremena vašega neznanja.[39] Niko ne može ni usvojiti Boga, ni prebivati u usvajanju Boga, a pri tome dragovoljno ostajati i prebivati u grešnom životu. Svima koji pristupaju Bogu Novi zavet javlja da je pokajanje prvi uslov pristupa Bogu. Propovednik koji je počeo propoved Novog zaveta, veliki Jovan Preteča, preteča Gospodnji, počeo je svoju propoved pozivom na pokajanje. Pokajte se, govorio je on odbačenim ljudima, ponovo pozvanim na zajedničarenje sa Bogom, približilo se Carstvo nebesko.[40] Ovim rečima počeo je svoju propoved sam Bogočovek: Od tada poče Isus propovijedati i Govoriti: Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko.[41] Reč Božija je zapovedala svojim svetim apostolima da tim rečima počinju propoved kada ih je poslala da idu najpre izgubljenim ovcama doma Izrailjeva, odavno zaostalim u propasti, iako im je darovana praslika zajedničarenja sa Bogom. I hodeći propovijedajte i kazujte da se približilo Carstvo nebesko.[42] Bog nas poziva na veru i pokajanje. Taj poziv moramo poslušati radi spasenja: takva poslušnost je ispunjenje svesvete Božije volje.

3. Oni koji su poverovali u Boga i odbacili grešni život radi stupanja u zajedničarenje sa Bogom stupaju u to zajedničarenje kroz prvu hrišćansku tajnu, kroz sveto krštenje. Krštenje je rođenje za Božiji život. Ne možemo ući u prirodno postojanje ako se ne rodimo po zakonu prirode; ne možemo stupiti u zajedničarenje sa Bogom - a u tome se i sastoji naš istinski život, ili naše spasenje - ako ne stupimo u hrišćanstvo kroz sveto krštenje. Takva je Božija uredba. Krštenjem stupamo u banju novoga rođenja,[43] to jest u onaj sveti život koji je Adam dobio prilikom stvaranja, i padom izgubio, a Gospod naš Isus Hristos nama vratio. Ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega. Ako se ko ne rodi

vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.[44] Mi se rađamo u telu i time smo potomci našeg praoca po telu, Adama, koji nam daje život zajedno sa večnom smrću, no posredstvom svetog krštenja mi prelazimo u duhovno potomstvo Bogočoveka, a po svedočenju proroka On je BOG silni, otac vječni, knez mirni,[45] On nas rađa duhovno i uništava u nama početak smrti, zasađen rođenjem po telu, i daruje nam večni život, spasenje, blaženstvo u Bogu. O onima koji su poverovali u Boga i onima koji su preporođeni svetim krštenjem sveti Jovan Bogoslov govori: A onima koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija, onima koji vjeruju u ime njegovo, koji se ne rodiše od krvi, ni od želje tjelesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga.[46] Sveto krštenje nas čini decom Božijom, i time vaspostavlja našu slobodu (koja nam je data prilikom stvaranja, ali smo je izgubili prilikom pada), vaspostavlja snagu volje, prepušta našoj vlasti da ostanemo deca Božija ili da odbacimo usinovljenje.[47] Tako je u raju Gospod prepustio slobodnoj volji naših praroditelja da večno prebivaju u blaženstvu ili da ga izgube. Zbog toga moramo veoma paziti, to jest moramo veoma revnosno paziti na sebe, da ne skrenemo.[48] Sveto krštenje pečati druga sveta tajna, koja sledi neposredno posle njega, a to je sveto miropomazanje. Sa razlogom smo rekli da se ta tajna pečati, zato što sveto krštenje sa pravom možemo nazvati uslovom, zavetom između Boga i čoveka. Miropomazanje je pečat koji pečati taj uslov.

4. Prebivanje u usinovljenju Bogu, dobijenom na svetom krštenju, održavamo životom po jevanđelskim zapovestima;prebivanje u usinovljenju gubimo odstupanjem od života po jevanđelskim zapovestima. I jedno i drugo posvedočio je sam Gospod: Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.[49] Da bi bio spasen, neophodno je da onaj koji je kršten u Hrista živi po Hristovim zakonima.

5. Kada nas Bogočovek svetim krštenjem rodi za spasenje,On nas zatim uvodi u veoma blisko zajedničarenje sa Sobom posredstvom druge velike, nedokučive tajne, tajne Evharistije, a posredstvom nje sjedinjujemo i mešamo[50] svoje telo i svoju krv sa telom i krvlju Bogočoveka. Koji jede moje tijelo, rekao je Gospod, i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni. Ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.[51] Posredstvom ove tajne Bogočovek nas je potpuno otrgnuo od srodstva sa starim Adamom i uveo u najbliže srodstvo, u jedinstvo sa Sobom. Kako neće biti spaseni oni koji sa Bogočovekom čine jedno? Gdje je trup ondje će se i orlovi sabrati,[52] koji se hrane tim telom, svedoči sveto Jevanđelje. Dostojnim i učestalim uzimanjem duhovne hrane, koja je sišla sa neba i daje život svetu, postaćemo duhovni orlovi, vinućemo se iz nizija telesnog stanja u visine duhovnog stanja, uzletećemo tamo gde je svoju čovečiju prirodu i svoje telo vazneo Bogočovek, koji je po svojoj Božijoj prirodi odiskona bio u Bogu Ocu, i nakon iskupljenja ljudskog roda svojom čovečijom prirodom seo sa desne strane Oca.

6. Da bi nam pomogao u našoj nemoći, da bi izlečio rane greha dobijene posle krštenja, da bi podržao svetinju kojom smo u celosti

zapečaćeni na svetom krštenju, Bog nam je darovao tajnu ispovesti. Ova tajna obnavlja i vaspostavlja stanje dobijeno na svetom krštenju.[53] Tajni ispovesti treba da pribegavamo često, ako je to moguće: duša čoveka koji ima običaj da često ispoveda svoja sagrešenja uzdržava se od greha zato što stalno misli na predstojeću ispovest. Suprotno od ovoga, grehove koje ne ispovedamo lako ponavljamo, bez ikakve bojazni.[54]

 SLOVO O SPASENjU I O HRIŠĆANSKOM SAVRŠENSTVU  DRUGI DEO  Jevanđelje navodi dva blažena stanja: stanje spasenja i stanje

hrišćanskog savršenstva. Jedan bogati i uvaženi judejski mladić je pristupio Bogočoveku i zamolio ga da mu kaže koje dobro treba da učini da bi imao večni život, odnosno spasenje. Judejcu, to jest onome koji pravilno veruje u Boga, Gospod je odgovorio: Ako želiš ući u život, drži zapovijesti.[1] Na mladićevo pitanje koje su to zapovesti, Gospod je ukazao samo na one zapovesti koje određuju Bogu ugodne odnose svakog pravovernog prema bližnjem, ali nije spomenuo zapovesti koje određuju čovekov odnos prema Bogu: one su bile poznate mladom Judejcu, i mladić ih je sve sačuvao, barem po spoljašnjosti. Moralna i religiozna bolest Judejaca za vreme dolaska na zemlju očovečenog Boga se izmenila.

Bolest je promenila samo svoju spoljašnjost, ali je u suštini ostala isto ono što je bila i pre: težnja ka otpadništvu od Boga. Judejci nisu pokazivali onu neodoljivu sklonost ka idolopoklonstvu koja je celi milenijum, od njihovog izlaska iz Egipta do preseljenja u Vavilon, plela zamke da razruši njihovo duhovno i građansko blagostanje. Satana jeste vukao Judejce ka tome da mu se poklone i odstupe od Boga, ali ne posredstvom idola kojima bi se oni klanjali: ne, on je za njih smislio i pripremio drugo, delotvornije lukavstvo, drugu, pogibeljnu provaliju, neuporedivo dublju i mračniju. Satana je ostavio Judejce da samo po spoljašnjosti budu služitelji istinskog Boga. I više od toga: satana ih je odvukao ka pojačanom i nepravilnom uvažavanju obrednih pravila i drevnih predanja, a u isti mah ukrao poštovanje Božijih zapovesti; uvukao ih u veoma detaljno i složeno izučavanje Božijeg zakona po slovu, a u isti mah ukrao od njih izučavanje Božijeg zakona životom; poznavanje Božijeg zakona po slovu satana je upotrebio kao sredstvo za uvlačenje u najužasniju gordost, u najužasniju uobraženost, zbog koje su oni sebe nazivali decom Božijom, i predstavljali se drugima kao deca Božija, a u suštini su bili neprijatelji Boga i deca đavola.[2] Pod izgovorom da ostaju verni Bogu, oni su odbacili Boga; pod izgovorom da zajedničare sa Bogom, oni su odbacili zajedničarenje sa Bogom, zarazili se satanskom mržnjom prema Bogu i zapečatili tu mržnju bogoubistvom.[3] Sve se to desilo zato što su ostavili Bogu ugodni život. Sve se to desilo zato što su ostavili one odnose prema bližnjem koje je Gospod zapovedio, pri čemu, spolja gledano, sačuvani odnosi prema Bogu postaju mrtvi. Zato Judejca koji je pitao kako da ima život večni Gospod uznosi u od Boga zapoveđene odnose sa bližnjima. Tako i svaki pravoslavni hrišćanin, ako želi da pređe iz nemarnog života u život ispunjen pažnjom, ako želi da se bavi svojim spasenjem, mora prvo

da obrati pažnju na svoje odnose sa bližnjima. U tim odnosima on mora da ispravi ono što podleže ispravljanju, da prinese iskreno pokajanje pred Bogom zbog toga što već ne podleže ispravljanju, i unapred odredi sebi delatnost blagougodnu Bogu. Pola imanja svoga, rekao je Gospodu carinik Zakhej, daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko. Zatim je čuo najradosniju odluku sveblagog i svemogućeg Boga, koji je i sada isto toliko blag i isto toliko svemoguć: Danas dođe spasenje domu ovome;jer i ovo je sin Avraamov. Jer Sin Božiji dođe da potraži i spase izgubljeno.[4] Avramovog potomka po telu Bog je priznao za potomka onda kada je odlučio da vodi Bogu ugodni život: iz ovoga sledi da do tada on nije bio priznat, bez obzira na pravo po telu. Isto važi i za hrišćanina: dok provodi dragovoljni grešni život, protivan jevanđelskim zapovestima, on i nije hrišćanin, iako ima pravo da se tako zove, jer se krštenjem priključio svetom hrišćanskom plemenu. Kakva je korist od ispovesti rečima, ako se odbacuje ispovest delima? I tada ću im javno kazati, obećao je Gospod onima koji ne haju za ispunjenje jevanđelskih zapovesti: Nikad vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje.[5]

Ko hoće da se spase, taj mora da ispuni sve jevanđelske zapovesti, čiju potrebnu celovitost čuva jedino sveta Pravoslavna crkva.

Čim je čuo odgovor Gospodnji da je za spasenje potreban život po jevanđelskim zapovestima, pomenuti mladić je rekao: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje: šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, i dođi, uzmi krst svoj i hajde za mnom.[6] Čovek može da se spase i življenjem u svetu, i uz očuvanje imanja; da bi zadobio savršenstvo, on mora pre toga da se odrekne od sveta. Svi ljudi treba da budu spaseni; zadobijanje savršenstva prepušteno je onima koji to sami hoće. Obrazac hrišćanskog savršenstva vidimo u svetim apostolima: tako je sveti apostol Pavle posvedočio o sebi i o njima: Mi, dakle, koji smo savršeni, ovako da mislimo:[7] hrišćansko savršenstvo je život u Bogu, beskonačno poprište napredovanja, kao što je beskonačan Bog.[8] "To savršeno savršenstvo savršenih, čijem usavršavanju nema kraja (kako mi reče jedan čovek koji ga je doživeo)" govori sveti Jovan Lestvičnik, "tako osvećuje um i otrže ga iz materijalnog sveta da ga često, razume se, posle stizanja u ovo nebesko pristanište, odvaja od života u telu i podiže na nebeske visine, do sagledavanja. O tome na jednom mestu govori i psalmist, koji je, možda, to i sam iskusio: Božiji moćnici zemlje veoma se uzdigoše'.[9] O tome je rekao onaj koji je podignut do trećeg neba i ostao da živi tamo osećanjima srca i pomislima: Naše življenje je na nebesima.[10] Savršenstvo se sastoji u očiglednom učešću Svetog Duha, dakle u tome da se On nastani u hrišćaninu i prenosi sve njegove želje i celokupno razmišljanje u večnost. Takvo stanje svoje duše ispovedao je sveti David, kada je posvedočio o sebi: Duh Gospodnji govori preko mene, i besjeda njegova bi na mome jeziku.[11] Zbog dejstva Svetog Duha David je mogao da kaže: Kako su mila naselja Tvoja, Gospode nad vojskama. Žedni i topi se duša moja za dvorima Gospodnjim. Srce moje i telo moje obradovaše se Bogu živome.[12] Kao što čezne jelen za izvorima voda, tako čezne duša moja Tebi, Bože. Žedna je duša moja za Bogom Živim; kad ću doći i javiti se licu Božijem?[13] Avaj meni! Jer se boravak moj produži!"[14] Neprirodna je

čoveku u običnom stanju ovakva plamena želja za preseljenjem u večnost: ona je svojstvena jedino duhonosnom čoveku, kako je i duhonosni Pavle rekao o sebi: Jer je meni život Hristos i smrt dobitak. Imam želju umrijeti i sa Hristom biti.[15]

"Kada trgovac", govori sveti Isak Sirijski, "proda svoju robu i dobije odgovarajuću dobit, on žuri da se vrati svojoj kući. Tako je i sa monahom: dok ne obavi svoj posao, on neće da se odvoji od tela. A kada oseti u svojoj duši da je obavio svoj posao, i kada dobije zalog, on tada počinje da želi budući vek... Kada um zadobije premudrost Duha, onda je on sličan čoveku koji je našao brod na moru. Čim uđe u taj brod, on odmah otplovi na tom brodu iz mora prolaznog sveta i doplovi na ostrvo koje pripada budućem veku. Osećanje budućeg veka u ovom svetu možemo uporediti sa malim ostrvom na moru: onaj koji je pristao na to ostrvo ne muči se više u talasima maštanja ovoga veka."[16] Prepodobni Makarije Veliki oslikava hrišćansko savršenstvo sledećim crtama: "Čovek mora da prođe dvanaest stepenika do savršenstva. Ako je neko dostigao dvanaesti stepenik, taj je dostigao savršenstvo. No kada blagodat počne da dejstvuje slabije, tada on silazi za jedan stepenik, i nalazi se na jedanaestom. Onaj drugi, koji je bogat i izobiluje blagodaću, uvek, i dan i noć, stoji na stepeniku savršenstva zato što je slobodan i čist od svega, uvek zanet i ushićen nebeskim. Kada bi to natprirodno, otkriveno i lično doživljeno stanje uvek bilo u čoveku, on ne bi mogao ni da uzme na sebe služenje Logosu, ni da ponese bilo kakve trudove, ni da čuje šta, ni da se u potrebnim slučajevima pobrine o sebi ili o nastupajućem danu: ne, on bi sedeo u jednom uglu, ushićen i opijen. Puna mera savršenstva i nije data čoveku baš zato da bi on mogao da ima brigu o braći, da bi se vežbao u služenju Logosu. Ali zid je već srušen, i smrt je pobeđena. Ovo treba shvatiti ovako: kao što na nekom mestu na kome sija zapaljena sveća u isti mah može da se nalazi i neka mračna sila koja zatamnjuje to mesto, tako se i pri duhovnoj svetlosti nalazi neki veo. Zbog toga čovek koji se nalazi u toj svetlosti ispoveda da još nije potpuno savršen i slobodan od greha. Srušen je i razoren pregradni zid, ali samo delimično, a ne sasvim i zauvek, zato što blagodat ponekad snažnije poučava i učvršćuje čoveka, a ponekad kao da slabi i umanjuje se, i sve to prilagođava tako da to bude korisno za čoveka. Ko je dostigao u ovom životu savršeni stepenik, i samim opitom otkrio budući vek? Još nisam video ni jednog čoveka koji je potpuno dostigao hrišćansko savršenstvo, potpuno slobodnog od svakog poroka. Greh, ipak, obitava i u onome koji nalazi mira u blagodati, razumeva tajne i otkrivenja, proba neiskazivu sladost blagodati... Još nisam video nekoga ko je potpuno slobodan: i ja sam nekada ushodio delimično do tog stepena, i saznao sam da nijedan čovek nije (potpuno) savršen."[17] Upravo zato su, kako smo već videli, i sveti Jovan Lestvičnik a slično njemu i mnogi sveti oci nazvali čovečije savršenstvo u hrišćanstvu nesavršenim savršenstvom, a tako je i sveti apostol Pavle rekao: Ne kao da to već postigoh ili se već usavrših, nego stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže Hristos Isus. Braćo, ja za sebe ne mislim još da sam to dostigao; jedno pak činim: što je za mnom zaboravljam, a stremim za onim što je preda mnom. I trčim prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja Božijega - hrišćanskog savršenstva - u Hristu Isusu.[18]

Hrišćansko savršenstvo je dar Božiji, a ne plod čovekovog truda i podviga. Podvigom se dokazuje samo delotvornost i iskrenost želje da se dobkje dar, podvigom, koji obuzdava i ukroćuje strasti, čovekova priroda postaje spremna i priprema se za primanje dara. Od čoveka zavisi hoće li u sebi, i to sa Božijom pomoći, očistiti i ukrasiti stan za Boga, a dolazak Boga u taj stan zavisi isključivo od Božije milosti.[19]

Dobrovoljno siromaštvo i odricanje od sveta su neophodni uslovi za dostizanje savršenstva. Um i srce moraju biti potpuno ustremljeni ka Bogu; sve prepreke, svi povodi za rasejanost moraju biti uklonjeni; svaki od vas koji se ne odriče svega što ima, ne može biti moj učenik.[20] Umesto nade u propadljivo imanje imajmo nadu u Boga, a umesto samog imanja imajmo obećanje Boga, koji je rekao: Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.[21] Usred svih lišavanja, usred teškog položaja, u koji dovodi samog sebe time što se odrekao imanja i svih povlastica koje mu svet pruža, hrišćanin, uz sadejstvo Božije blagodati, stavlja samog sebe u najdostojniji položaj, u položaj koji svet nikada ne može dati svojim slugama. Taj položaj je sveti apostol Pavle ovako opisao: Nego se u svemu pokazujemo kao sluge Božije: u trpljenju mnogom, u nevoljama, u bijedama, u tjeskobama; u ranama, u tamnicama, u bunama, u trudovima, u bdijenjima, u postovima, u čistoti, u znanju, u dugotrpljenju, u blagosti, u Duhu Svetome, u ljubavi nelicemjernoj, u riječi istine, u sili Božijoj, sa oružjem pravednosti desnim i lijevim, u slavi i sramoti, u grdnji i pohvali, kao varalice i istiniti, kao neznani i poznati, kao oni koji umiru a evo živimo, kao kažnjavani ali ne ubijani, kao žalošćeni a uvijek radosni, kao siromašni a mnoge bogateći, kao oni koji ništa nemaju a sve posjeduju.[22] U takvom položaju bili su svi sveti apostoli, jer su sve ostavili i išli za Gospodom.[23] Oni nisu imali materijalno imanje, ali su celom svetu, zaglibljenom u propasti, davali neprocenjivo duhovno bogatstvo - bogopoznanje i spasenje. Oni nisu imali materijalno imanje, ali njihov je bio ceo svet: u svakom gradu, u svakom selu kroz koje su prolazili Božiji promisao im je pripremio i stan i sve što im trebalo, pošto svi, koji veruju u Hrista, koji imađahu njive ili kuće, prodavahu i donošahu novce od prodanoga, i polagahu pred noge apostola.[24] U takvom položaju bili su sveti mučenici. Pre stupanja u podvig oni su obično davali slobodu robovima, a svoje imanje razdavali siromašnima.[25] Čim bi raskinuli sve veze sa svetom, oni su svlačili sa sebe samu odeću - telo - začetu u bezakonju, i oblačili se u odeću Svetog Duha, u samog Gospoda našeg Isusa Hrista, pretvarali svoju odeću - telo - iz telesne u duhovnu, iz truležne u netruležnu, iz grešne u svetu, iz zemaljske u nebesku. Stradanja svetih mučenika bila su naročita: oni nisu stradali kao deca starog Adama, nego kao Hristovi udovi. Sveta mučenica Felicitata bila je trudna tada kada su je zbog nepokolebivog ispovedanja vere zatvorili u mračnu i zagušljivu tamnicu. U tamnici se porodila. Za vreme porođaja, koji je bio težak, Felicitata nije mogla da se uzdrži od jauka. Jedan zatvorski stražar joj je rekao: "Sada tako vrištiš: šta li će tek biti sa tobom kada te predaju zverima da te pojedu?" Ona je odgovorila: "Sada ja

stradam, a tada će Drugi u meni stradati za mene zato što ja stradam za Njega."[26] Mučeništvo ni u kom slučaju nije bilo čovečiji izum ili posledica samog čovekovog htenja: ono je bilo Božiji dar čovečanstvu, i zato je bilo natprirodno, što je rekao i sveti apostol Pavle: Vama je darovano za Hrista, ne samo da vjerujete u Njega, nego i da stradate za Njega.[27] I monaštvo je, kao i mučeništvo, dar Božiji. Monaštvo je natprirodni podvig. I ono je u suštini mučeništvo. Samo površnom i neukom mišljenju ono može izgledati kao nešto drugo, neodređeno. I monaštvo, kao i mučeništvo, zahteva prethodno odricanje od sveta. Kao što podvig mučeništva počinje raznim mučenjima tela, a završava se smrću tela, tako i podvig monaštva počinje odsecanjem svoje volje i svojih shvatanja, odricanjem od telesnog naslađivanja, a završava se umrtvljavanjem duše i tela za greh i njihovim oživljavanjem za Boga. Ustavši protiv greha do smrti, kupivši pobedu nad njim neštedenjem tela u napregnutim, natprirodnim podvizima, mnogi monasi su na najprikladniji mogući način prešli od monaškog podviga ka mučeničkom podvigu zbog međusobnog srodstva tih dvaju podviga, sadržanih u odricanju od sveta i od sebe. Gordi čovek, služeći propadljivosti sveta, ne razume podvig mučeništva i smatra ga ludošću; gordi čovek, isto tako, ne razume ni monaški podvig i smatra ga čudaštvom. Mučenici su, po meri podviga, počinjali da primećuju obilje blagodatnih darova; tako je i u monasima Božija blagodat počinjala da dejstvuje čim su se umrtvili za greh, a zatim je pojačavala to dejstvo u meri u kojoj se u monasima povećavala njihova sveta umrtvljenost. Podvig svakog monaha je natprirodan. On neizostavno podrazumeva pobedu nad životinjskim svojstvom tela, svojstvom koje je nakon pada postalo svojina svakog čoveka. Podvig nekih svetih monaha je po svojoj natprirodnosti viši od podviga mučenika. U to se možemo uveriti ako pročitamo žitije prepodobnog Marka Tračkog, Onufrija Velikog, Makarija Egipatskog i drugih. Zašto sluge greha i sveta misle da mučeništvo i monaštvo nisu ništa drugo do ludost i besmislica? Očigledno zato što dobrom smatraju isključivo dobro pale prirode i što hrišćanstvo ne poznaju i ne razumeju.

Onaj ko želi da dostigne savršenstvo neka razda sve što ima siromašnima i neka odmah zatim uzme krst svoj.[28] A čim razda imanje, on mora da se odrekne i samog sebe, a u tome se i sastoji uzimanje krsta, to jest dragovoljno i neprestano uzimanje dvojakih nevolja na sebe, jer one čine krst, one su ta dva spojena drveta koja se međusobno presecaju. Neke od tih nevolja dopušta Božiji promisao radi našeg duhovnog napredovanja, a neke mi moramo dragovoljno da uzimamo na sebe da bismo tako obuzdali i umrtvili svoje strasti, da bismo umrtvili u sebi svoju palu prirodu. O nevoljama koje dopušta Božiji promisao sveti apostol Pavle govori: Koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara?Ako li ste bez karanja, koje su svi (tj. istinske sluge Božije) iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi. Dalje, kad su nas naši tjelesni oci karali, mi smo ih slušali. Zar se nećemo mnogo više pokoravati Ocu duhova i živjeti?[29] Sveti apostol Petar nas vodi ka duhovnom razumevanju nevolja i ovako teši one koji su njima izloženi: Ljubljeni, ne čudite se ognju koji vam biva radi kušanja vašeg, kao da vam

se nešto neobično događa, nego se radujte što učestvujete u stradanjima Hristovim, da biste se i u otkrivenju slave njegove radovali i veselili. Ako vas ruže za Ime Hristovo, blaženi ste, jer Duh Božiji, Duh slave i sile počiva na vama; oni, dakle, hule na njega, a vi Ga proslavljate. Samo da niko od vas ne postrada kao ubica ili lopov ili zločinac, ili kao onaj koji se miješa u tuđe poslove. No ako li kao hrišćanin, neka se ne stidi, već neka slavi Boga zbog tog udjela. Jer je vrijeme da počne sud od doma Božijeg; ako li prvo počne od nas, kakav li će tek biti kraj onima što se protive jevanđelju Božijem? I ako se pravednik jedva spasava, bezbožnik i grješnik gdje će se javiti? Zato i oni koji stradaju po volji Božijoj, neka njemu kao vjernome Sazdatelju povjere duše svoje u dobročinstvu.[30] Apostol Pavle poučava da nevolje dopuštene Božijim promislom moramo da prihvatamo sa najvećom pokornošću Bogu, jer je i apostol tako primao iskušenja koja su na njega dopuštena: Zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u nevoljama, u gonjenima, u tjeskobama za Hrista.[31] Sveti apostol Petar poučava da se pri nailasku nevolja predajemo svesvetoj volji Božijoj i naročito trezveno i čvrsto držimo Božijih zapovesti, pošto neprijatelj nastoji da nas za vreme nevolje otrgne od njih pomoću pomisli brige, beznadežnosti, roptanja, gneva, hule. Sve svoje brage položite na Njega, jer se On stara za vas.[32] Nama dolikuje da imamo svaku radost, to jest najveću radost, kada padnemo u različna iskušenja[33]: iskušenja su znak da nas je Bog prizvao, znak izabranosti, znak usinovljenja. Usred nevolja uznosimo slavoslovlje Bogu onako kako ga je uznosio mnogostradalni Jov usred raznih nesreća koje su ga spopadale sa svih strana.[34] Usred nevolja prinosićemo blagodarenje Bogu, koje ispunjava srce duhovnom utehom i silom trpljenja, dakle blagodarenje koje je zapovedio sami Bog. Na svemu zahvaljujte, zapoveda apostol, jer je ovo volja Božija za nas u Hristu Isusu.[35] Sveti Petar Damaskin govori: "Kao što roditelji, potaknuti ljubavlju prema deci, ponekad koriste i pretnje da svoju decu, čim počnu da se nerazumno ponašaju, upute prema razumnom ponašanju, tako i Bog dopušta iskušenja, i ona služe kao štap koji okreće dostojne od đavolskog zlog saveta. Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ljubi, kara ga za vremena.[36] Bolje je trpljenjem iskušenja koja dolaze (koja su dopuštena) pribegavati Bogu, nego iz straha od nesreća biti odbačen, padati u ruke đavola i navući na sebe večnu odbačenost i muku. Jedno od ovo dvoje nas neminovno čeka: ili moramo pretrpeti prvo, prolazno, ili se podvrgnuti drugom, večnom. Pravednike ne dotiču ni jedne ni druge nesreće zato što vole događaje koje mi smatramo nesrećama, i raduju se njima, ljube iskušenja kao nešto što su našli, kao vreme u kome dobijaju duhovnu korist, i tako ostaju neranjeni. Ne umire onaj koga strela jeste udarila, ali nije smrtno pogodila; gine onaj kome ona zada smrtnu ranu. Da li je iskušenje nanelo štetu Jovu? Nije li ga ono, naprotiv, proslavilo? Jesu li apostole i mučenike muke dovele u užas? Pismo govori da su se oni radovali što se udostojiše da podnesu sramotu za Ime njegovo.[37] Pobednik dobija više venaca i oseća više radosti ako se više bori. Kada čuje glas trube, on ne pada u strah u koji bi pao od glasa koji poziva na klanje; suprotno ovome, raduje se, kao da mu unapred javljaju da će dobiti venac i nagradu. Ništa ne donosi tako laku pobedu kao hrabrost sa potvrđenom verom. Ništa ne donosi sa

takvom lakoćom poraz kao samoljublje i bojazan, rođeni iz neverovanja."[38]

Gospod je obećao svojim sledbenicima da će imati nevolje za sve vreme svog zemaljskog stranstvovanja, obećao im je zemaljski život sličan svom, provedenom u lišavanjima i gonjenjima, ali im je ujedno zapovedio hrabrost i dobru nadu. "Ako vas mrzi svijet, znajte da je mene omrznuo prije vas. Kad biste bili od svijeta, svijet bi svoje ljubio, a kako niste od svijeta nego vas a izabrah od svijeta, zato vas mrzi svijet.[39] U svijetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, ja sam pobijedio svijet:[40] nikakva nevolja, nikakvo iskušenje neće moći ni da vas pobede ni da vas slome ako budete verovali u mene i prebivali u meni ispunjavanjem mojih zapovesti." Vjeranje Bog, govorio je apostol, koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete podnijeti.[41] I na drugom mestu Pisma Sveti Duh svedoči: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbaviće ih Gospod. Čuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih neće se satrti.[42] Poverujmo Božijem obećanju, ne uplašimo se uzburkanog mora nevolja, i preplivaćemo ga mirno, jer nas drži nevidljiva, ali svesilna desnica Božija.

Drugi deo krsta čine dragovoljni, od Boga ustanovljeni i zapoveđeni duhovni podvizi, koji obuzdavaju grešne želje tela, a time i duše. O njima je sveti apostol Pavle rekao: Iznuravam tijelo svoje i savlađujem ga, da propovijedajući drugima ne budem sam odbačen,[43] a sveti apostol Petar: Kada, dakle, Hristos postrada za nas tijelom, i vi se tom misli naoružajte, jer ko postrada tijelom, prestao je da griješi.[44] A koji su Hristovi, raspeše tijelo sa strastima i željama[45] telo koje ne raspinjemo, već ga gojimo i pružamo mu zadovoljstvo obilnom ishranom, naslađivanjem i odmaranjem mora da sudeluje u grehu i naslađuje se u njemu, mora biti nesposobno za primanje Svetog Duha, mora biti tuđe i neprijateljsko Hristu. Prava udovica i usamljenica, to jest onaj koji se istinski odrekao sveta, za njega umrlog sveta, i odvojio se od svih i od svega da bi služio Bogu, nada se u Boga i provodi u molitvama i moljenjima noć i dan. A ona koja se odala nasladama, koliko god je, spolja gledano, ostavila svet i razdala što je imala siromašnima, živa je umrla,[46] jer koji sije u tijelo svoje, od tijela će požnjeti trulež, a ko sije u duh, od Duha će požnjeti život vječni.[47] Raspeće tela je neophodno, potpuno neophodno za Hristovog podvižnika. Neophodno je da se on potčini blagom jarmu podviga da bi obuzdao životinjske nagone tela, a ne da bi mu oduzeo zdravlje i snagu, preko potrebne za samo podvižništvo. "Naučili smo da budemo ubice strasti, a ne tela," govori Pimen Veliki.[48] Narušavanje uzdržavanja je veoma štetno čak i za telesno slabe i bolesne zato što ono pojačava bolest, ne jača, već upropaštava slabog i bolesnog. Razborita umerenost naročito podržava i čuva telesne snage i zdravlje i u ljudima snažne telesne građe i u ljudima krhke i bolešljikave telesne građe.

Čim razda sve što ima siromašnima i raskine veze sa svetom, prvo delo Hristovog podvižnika mora biti udaljavanje iz sredine sablazni u usamljeno monaško obitalište. Takvim udaljavanjem brišu se ranije dobijeni grešni utisci i odbacuje se mogućnost dobijanja zaraze od novih utisaka. Sam Sveti Duh poziva istinske Božije sluge na takvo udaljavanje: Zato iziđite iz njihove sredine i odvojite se, govori Gospod, i ne dohvatajte

se nečistog i ja ću vas primiti. I biću vam otac, i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj.[49] I u samom svetom obitalištu monah mora da se čuva od poznanstava, od hodanja po kelijama braće i od primanja braće kod sebe, a sve zato da bi duša postala spremna da se na njoj poseje Reč Božija i da u svoje vreme donese duhovni rod. I materijalnu njivu pripremamo za veliki rod žita tako što plugom usitnimo i uklonimo sve drugo što na njoj raste. Kada je prepodobni Simeon Novi Bogoslov stupao u manastir, njegov učitelj, prepodobni Simeon Pobožni, zapovedio mu je: "Pazi, čedo: ako hoćeš da budeš spasen, onda nikako ne besedi na kraju služenja u crkvi, i ne hodi po kelijama. Nemoj da se nekome slobodno obraćaš. Čuvaj svoj um da ne skita tamo i ovamo - neka neprestano gleda na tvoje grehe i na večnu muku."[50] U keliji valja imati samo najnužnije stvari, po mogućnosti sasvim jednostavne: suvišne i lepe stvari odmah izazivaju strast u srcu, a um zbog njih postaje sklon maštanju i rasejanosti, što je veoma štetno.

Drugi podvig sastoji se u umerenom postu. Post za početnike određuje manastirska trpezarija. U trpezariji treba uzimati umerenu količinu hrane, tačnije, onoliko koliko je potrebno da telo bude sposobno za poslušanja: otačko predanje i manastirski tipik zabranjuju da se hrana uzima izvan trpezarije. Oni monasi koje je Bog priveo tihovateljskom životu i neprestanom vežbanju u molitvi i razmišljanju o Bogu treba da uzimaju hranu jednom dnevno,[51] ne smeju da se prejedu, a mogu da uzimaju sva jela koja su dozvoljena monaštvu, shodno tome šta im je poslao Bog. Pri takvoj slobodi strogo treba paziti da ona ne da povoda za naslađivanje ili višak. Istinsko naslađivanje očekuje nas u budućem veku, a ovde, na putu ka njemu, zabranimo sebi nasladu i zadovoljavajmo jedino prirodnu potrebu, a ne strasne prohteve. Samovanje i post su toliko suštinske osobine monaškog života da su na osnovu njih monasi dobili u drevnosti svoj naziv: monah (???????, solitarius, od grčke reči ?????, latinskog solus - sam) znači usamljen; monasima su takođe nazivani i isposnici.

Treći podvig su bdenija. Monah početnik se dovoljno vežba u tom podvigu tada kada prisustvuje svim crkvenim službama. Podvig bdenija je posebno važan za onoga koji provodi tihovateljski život. Monaha podiže u taj podvig živo sećanje, gotovo predosećanje smrti i pravednog suda Božijeg koji će uslediti za njom. Monah se trudi da predupredi strašno stanje na tom sudu pobožnim i trepetnim stajanjem na molitvi, kao pred licem i očima samog Boga. On se nada da će ovde izmoliti i dobiti oproštaj grehova da bi nakon izlaska duše iz tela prešao put od zemlje ka nebu bez ikakvog straha: zato neumorno stoji na vratima Božije milosti tokom svoje usamljeničke molitve u keliji, kuca na ta vrata plačem, kuca teškim uzdasima, smirenim rečima iz dubine srca, bolnog zbog greha. Podvig bdenija se pojačava u onoj meri u kojoj se pojačava duhovno osećanje straha Božijeg. Na početku, ipak, treba primoravati sebe na taj podvig, bez koga nema konačne i potpune pobede nad strastima. Treba doći u stanje koje je Gospod zapovedio: Neka budu bedra vaša opasana i svjetiljke zapaljene. A vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne. Zaista vam

kažem da ćete se opasati, i posadiće ih, i pristupiće te će im služiti. I ako dođe u drugu stražu, i u treću stražu dođe, i nađe ih tako, blago slugama onim. Ali ovo znajte: kad bi znao domaćin u koji će čas doći lopov, bdio bi, i ne bi pustio da mu potkopaju kuću. I vi, dakle, budite spremni; jer u koji čas ne mislite, doći će Sin Čovječiji.[52] Takvo stanje donosi osećanje straha Božijeg. Posednici tog straha žive na zemlji kao putnici u gostoprimnici: svakog časa očekuju da odu iz nje. Vreme zemaljskog života skraćuje se pred njihovim očima kada se pred njima otkrije neobuhvatna, veličanstvena večnost. Misao da ih Gospod može iznenada pozvati drži ih u neprestanoj budnosti, na neprestanoj straži od greha, koji neprestano preti. Noći oni provode isto kao i dane, i spavaju jedino onoliko koliko moraju, i nikako ne dopuštaju sebi da duboko utonu u san i da ih san razneži. Na svoj grubi ležaj oni ležu obučeni i opasani da bi ustali istog časa čim zatreba. Podvig bdenija mora biti usklađen sa čovekovim telesnim snagama. Taj podvig se, kao i samovanje i post, pojačava postepenim prelaženjem podvižnika iz telesnog i duševnog stanja u duhovno ili blagodatno stanje. Duhovni čovek, makar i slab po telu, izdrži neuporedivo veći podvig od podviga za koji je sposoban telesni i duševni čovek. Prvog pokreće na podvig Božija blagodat; on nailazi na manji otpor svog tela, koje pri stupanju u takvo stanje obično odlaže znatan deo svoje otupelosti.

Da bismo napravili vidljivi krst, potrebno je da poprečno spojimo dva komada drveta; da bismo sastavili nevidljivi krst, potrebne su nam dragovoljne nevolje - podvizi, da drže telo u raspeću, i nevolje izvana, da obuzdavaju i smiruju čovekov duh, koji je uvek spreman za gordost zato što je ozleđen prilikom pada. Od obe ove vrste nevolja sastavljamo taj krst, i znamo da nam je zapoveđeno da ga uzmemo na sebe i pođemo za Hristom, jer bez krsta ne možemo da idemo za Hristom. Oni koji nisu raspeli svoje telo, ni obuzdali u njemu grešne žarke želje i stremljenja, oni koji se predaju sladostrasnim osećanjima i pomislima, ti ne mogu da zajedničare sa Hristom zato što posredstvom naslađivanja i zanetosti grehom opšte sa satanom. Koji su po tijelu, rekao je sveti apostol Pavle, to jest, oni koji provode telesni život, koji žive za svoje telo, izobilno ga hrane, odmaraju, i ugađaju mu, ne mogu ugoditi Bogu.[53] Koji su po tijelu tjelesno misle,[54] to jest, oni koji provode telesni život neizostavno imaju telesni način mišljenja, ne sećaju se večnosti i ne brinu o njoj, imaju lažno zaveštanje o zemaljskom životu, smatraju da je on beskonačan, rade jedino za njega, visoko cene zemaljske prolazne prilike i povlastice, ne mogu da prihvate Novi zavet, ne mogu da odbace palu prirodu, već je, naprotiv, razvijaju, uvažavaju njeno dostojanstvo i napredovanje. Tjelesno mudrovanje je smrt, a duhovno mudrovanje je život i mir. Tjelesno mudrovanje je neprijateljstvo Bogu, pošto se ne pokorava Božijem zakonu, niti pak može da se pokorava.[55] Ta sveta pokornost njemu nije svojstvena; za njega ona čak nije ni moguća. Nikakvu korist neće nam doneti ostavljanje imanja i sveta, udaljavanje u manastir, ako budemo ugađali ćudljivim željama našeg tela, ako ga ne podignemo na krst tako što ćemo ga lišiti svega prekomernog i svakog naslađivanja, i ostaviti mu jedino ono preko potrebno za postojanje. Prva zapovest koju je Bog dao čoveku bila je zapovest da posti. Tu zapovest Bog je dao u raju, a potvrdio

ju je i u Jevanđelju. Čovek je narušio zapovest, i sveti raj nije mogao da ga sačuva od propasti; kada narušimo zapovest, iskupljenje koje nam je Bogočovek darovao ne može da nas sačuva od propasti. Mnogi, govori apostol Pavle, za koje vam mnogo puta govorih, a sad i plačući govorim, vladaju se kao neprijatelji krsta Hristova; njihov je kraj pogibao, njihov bog je trbuh, i spava u sramoti njihovoj, oni misle ono što je zemaljsko.[56] Dok je ovo govorio hrišćanima, apostol ih je molio da se ugledaju na njegov život, koji je on provodio u trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima, u zimi i golotinji.[57] Post je osnova svih monaških podviga. Bez njega monah ne može ni da očuva samovanje, ni da obuzda jezik, ni da provodi trezveni, pažljivi život, ni da napreduje u molitvi i bdeniju, ni da zadobija sećanje na smrt, ni da sagleda mnoštvo svojih sagrešenja i slabosti. Monah koji je nemaran u postu potresa iz temelja celokupnu zgradu svojih vrlina; ta zgrada neće izdržati ako se graditelj ne opameti i na vreme ne pobrine da učvrsti temelje. Sveti Jovan Lestvičnik govori: "Knez demona je pali denica. Knez strasti je proždrljivost.[58] Ne varaj se! Nećeš se osloboditi faraona, i nećeš ugledati Pashu ako ne budeš uvek jeo gorko zelje i beskvasni hleb. Gorko zelje označava napor i trud posta, a beskvasni hleb označava misao bez nadmenosti. Neka se sa tvojim disanjem sjedini reč onoga koji kaže: A ja, kada mi demoni dosađivahu, odevah se u vreću [žalosti] i postom smirivah dušu moju, i molitva moja u nedra moja prodiraše dublje.[59] Ako si obećao Hristu da ćeš ići tesnim i uskim putem, onda sužavaj svoj stomak. Jer ako ga hraniš i širiš, ti narušavaš to obećanje. Obrati pažnju, i čućeš reči: 'Prostran je i širok put pomamnog stomakougađanja, što vodi u propast bluda, i mnogo ih ima koji njime idu. Uska su, međutim, vrata i tesan put posta, što vodiuživot čistote, i malo ih je koji ga nalaze!"[60]

"Prodaj sve što imaš, uzmi krst svoj i hajde za mnom." Šta znače Hristove reči: Hajde za mnom?[61] Ići za Hristom znači provoditi zemaljski život jedino radi neba, onako kako je Bogočovek provodio svoj zemaljski život. Oni koji u svetu žive pobožno, po jevanđelskim zapovestima, već blagim ponašanjem i nastrojenjem duše postaju slični Sinu Božijem; no oni koji su se odrekli sveta, koji su raspeli svoje telo podvižništvom, koji su privukli u sebe blagodat Svetog Duha zato što su učinili da njihovo telo postane mrtvo za greh[62] zadobijaju naročitu sličnost sa Bogočovekom. Njih vodi Duh Božiji, oni su Sinovi Božiji[63] po blagodati zato što su uredili sebe po liku nebeskog Čoveka, drugog Čoveka, Bogočoveka.[64] Oni su deca Božija, ali im to ne posvedočuje ni slovo, ni površno, pred Bogom potpuno beznačajno znanje po slovu, već sam svesveti Božiji Duh, koji se nastanio u njima i sjedinio sa njihovim duhom.[65] A kad smo djeca, onda smo i nasljednici. Nasljednici, dakle, Božiji, a sunasljednici Hristovi.[66] Iz čega je mogla da iznikne takva slava za jadna, pala stvorenja - ljude? Iz žive vere u Hrista, Boga, Tvorca i Spasitelja našeg, iz žive vere koja je naučila izabranike Božije da prepoznaju Iskupitelja srcem, i da Njega, što je još važnije, ispovedaju samim životom, odricanjem od sveta, uzimanjem dvostrukog krsta, sastavljenog od voljnih i nevoljnih nevolja, i najpodrobnijim ispunjavanjem dobre i ugodne i savršene volje Božije.[67] Pošto s njim stradavamo, govori apostol celom zboru Hristovih podvižnika, da se s njim i

proslavimo.[68] Večnu, nebesku slavu, pripremljenu onima koji su stradali Hrista radi, koju je i sam lično iskusio, sveti apostol Pavle ovako poredi sa kratkotrajnim nevoljama kojima se ta slava zadobija: Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti.[69] Nimalo nisu važne te nevolje! Naš svemogući i sveblagi načelnik i sudija podviga uložio je u same nevolje toliku duhovnu utehu da nevolje Hrista radi već po sebi jesu izvor radosti. "Ova telesna mučenja" rekao je velikomučenik Evstratije u svojoj predsmrtnoj molitvi Bogu, tako nazvavši svoja pretrpljena natprirodna stradanja, "nisu ništa drugo do veselja Tvojim slugama."[70] Isto to svojstvo veselja sadrže u sebi i monaške nevolje: u njihovim nedrima izbija i vri izvor duhovne sladosti i radosti, vremenski početak blaženstva u večnosti. Krst je oružje pobede, počasno znamenje hrišćanina: A ja,govori apostol, Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu."[71]

Veza između čovekovog tela i duha je dostojna dubokog razmatranja i divljenja. Od stanja tela mnogo zavisi i čovekovo mišljenje i osećanja srca. "Kada stomak gladuje", opominje sveti Jovan Lestvičnik, "srce postaje smireno. A kada se stomaku ugađa, misao postaje ohola."[72] "Duša ne može doći u smirenje drugačije no davanjem manje količine hrane telu" - rekao je Pimen Veliki. Nastojatelj jednog manastira upitao je Velikog: "Zašto ne osećam u sebi strah Božiji?" "Kako da osećaš strah Božiji", odgovorio je Veliki, "kada je tvoj stomak pun hleba i sira?"[73] Kada je telo sito, tada srce ne može da ne stvara osećanja koja navode na blud, a um pomisli i maštanja o bludu, a to dvoje su u stanju da svojom silom i zavodljivošću promene i najodlučniju dobru volju i skrenu je ka naslađivanju u grehu. Upravo zato je sveti Jovan Lestvičnik rekao: "Ko ugađa sopstvenom stomaku i ujedno hoće da pobedi duha bluda, taj liči na čoveka koji uljem hoće da ugasi požar."[74] Sveti Isak Sirijski govori: "Zavoli siromašna odela da bi uništio pomisli koje u tebi klijaju: gordoumlje srca. Onaj koji voli sjaj, taj ne može da zadobija smirene pomisli, zato što duhom svojim, štoje u meni, tražim Te."[75] Navodeći telesna dela, sveti apostol Pavle pominje među njima i neprijateljstva, svađe, pakosti, gnjev, prkos, razdore, jeresi[76] - u stvari nedostatke čovekovog duha. Zašto? Zato što vrsta greha razotkriva čovekovo telesno mudrovanje, a telesno mudrovanje razotkriva život po telu, odbacivanje Hristovog krsta.[77] Iz istorije Crkve vidimo da su takvi bili osnivači svake jeresi.

Ovo ubogo slovo napisao sam ja, mnogogrešni Ignjatije, da podstaknem sebe, da poučim podvižničkom životu. Primetio sam da one teme duhovnog učenja koje ću izložiti pismeno postaju jasne pre svega meni samom, a ponekad su, zbog aktuelnosti samih tema, korisne i mojoj ljubljenoj braći. Ako neko pročita ovo slovo, neka mi oprosti nedostatke mog znanja i govora. Ako ko pročita ovo slovo, i nađe u njemu nešto korisno za svoju dušu, molim ga da obrati pažnju na ovo ubogo slovo i da povodom mišljenja koja nađe u njemu dobro razmisli o sebi.

Potrebno je, veoma potrebno da svi hrišćani u dlaku ispune zavete Spasitelja, koji je rekao: Ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i jevanđelja onaj će ga sačuvati.[78] Koji voli

život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni.[79]

Šta znači voleti svoj život? To znači voleti svoju palu prirodu, njena svojstva oskrnavljena padom, njeno lažno nazvano znanje, njene želje i strasti, njenu pravdu. Šta znači spasavati svoj život u ovom svetu? To znači razvijati svojstva pale prirode, slediti svoja shvatanja i svoju volju, stvarati svoju pravednost od prividno dobrih dela pale prirode. Šta znači izgubiti svoj život radi Hrista i Jevanđelja, šta znači mrzeti svoj život? To znači poznati i priznati da je priroda pala zbog greha i da ju je greh rastrojio; to znači mrzeti stanje koje je pad stvorio u nama, i umrtvljavati to stanje odbacivanjem ponašanja po svojim shvatanjima, po svojoj volji, po svojim strastima; to znači nasilno kalemiti na svoju prirodu razum i volju Hristom obnovljene prirode, i svoje ponašanje postavljati prema svesvetom Božijem učenju i prema svesvetoj Božijoj volji, što nam je sam Bog otkrio u Jevanđelju. Naša pala priroda je neprijateljska Bogu; slediti shvatanja i težnje pale prirode znači težiti ka sigurnoj i večnoj propasti. Zato su sveti oci pustinjaci, učitelji monaštva i celog hrišćanstva, izgovorili toliko strašnih izreka protiv povođenja za svojom voljom i svojim shvatanjima. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: Čovekova volja je metalni zid između Boga i čoveka, kamen koji udara protiv Božije volje. Ako je čovek ostavi, onda i on može da kaže: Sa Bogom mojim preći ću zid visoki. Bog moj, neporočan je put Njegov.[80] A ako se opravdanje sjedini sa voljom, onda se čovek predaje razvratu i gubi svoj život."[81] Pod rečju opravdanje treba razumeti naše shvatanje da je da je delatnost po svojoj volji opravdana i pravedna, a to je pouzdan znak duševnog rastrojstva i skretanja sa puta spasenja. Prepodobni ava Dorotej govori: "Ja ne znam koji je drugi razlog pada monaha, ako nije povođenje za svojom voljom i za težnjama svog srca. Kažu da čovek pada zbog ovoga ili zbog onoga, a ja, kako sam već rekao, ne znam drugi razlog osim ovoga. Jesi li video nekoga ko je pao? Znaj da je sledio sebe." Dalje prepodobni Dorotej kazuje da se nalazio u opštežiću ave Serida, da se u svemu rukovodio poukama duhonosnog starca Jovana, da je potpuno odbacivao shvatanja i težnje srca. Kad bi učenom i umnom Doroteju došla neka njegova misao o nečem duhovnom, on bi govorio sebi: "Anatema na te, i na rasuđivanje tvoje, i na razum tvoj, i na znanje tvoje."[82] Eto obrasca blažene mržnje prema svom životu, mržnje koju je zapovedio Spasitelj duša i tela naših! Eto obrasca blaženog gubljenja života radi Hrista i Jevanđelja, a sve radi spasenja duše! Eto obrasca odnosa svetih prema paloj prirodi!

Sledimo, braćo, Hristovo učenje! Sledimo život, ponašanje, način mišljenja svetih Božijih ugodnika! Neka nas ništa ne zaustavi da se radi svog spasenja odreknemo svoje pale prirode, da radi istinske ljubavi prema sebi odbacimo lažnu ljubav prema sebi, svoje samoljublje, da radi spasonosne delatnosti po jevanđelskim zapovestima odgurnemo od sebe delatnost po zakonima pale prirode, omiljene svetu, neprijateljske Bogu! Omrznimo prividna dobra dela, koja nastaju iz lažno nazvanog znanja, iz kretnji krvi, iz osećanja srca, koliko god nam izgledalo da su naša osećanja i mišljenja uzvišena, neporočna, sveta. Ta dela mogu da razviju u nama jedino pogubnu uobraženost, gordost, samoobmanu. Nijedno od tih dela ne prosvetljuje oči duše, kao što ih prosvetljuje zapovest Gospodnja;

[83] naprotiv, ta dela povećavaju slepilo duše, čine to slepilo neizlečivim. Oni koji čine ta dela otići će u večnu muku jer čine dobro pale prirode, dobro koje je uvek pomešano sa zlom, oskrnavljeno dobro, od koga Gospod, kao od satanske odvratnosti, odvraća svoje svesvete poglede. Da bi neko činio dobra dela pale prirode, on ne mora biti hrišćanin, zato što ta dela pripadaju celom palom čovečanstvu. Tamo gde se čine dobra dela pale prirode, tamo gde ih prati grmljavina pohvala od sveta, tamo je isključen, odbačen Spasitelj sveta. Dela vere, dela spasenja, ili, što je isto, ispunjavanje jevanđelskih zapovesti, pripadaju jedino hrišćanima. Prepodobni Marko Podvižnik je rekao da "u istinsko dobro možemo verovati i da istinsko dobro možemo činiti jedino u Hristu Isusu i Svetom Duhu."[84] Ispunjavanje jevanđelskih zapovesti uvodi čoveka u istinsko bogopoznanje i samopoznanje, u istinsku ljubav prema sebi, prema bližnjem, prema Bogu, u zajedničarenje sa Bogom, koje se više razvija ako se usrdnije i tačnije ispunjavaju jevanđelske zapovesti. Zajedničarenje sa Bogom, koje hrišćanin dobija na dar još dok stranstvuje na zemlji, predstavlja istinski zalog nebeskog i večnog blaženstva. Taj zalog sam svedoči da je pouzdan - svedoči tako jasno i snažno da su mnogi odlučili da ga sačuvaju, i zato su pokorno primili najveće nevolje i zavoleli ih više od prolaznog života. Žalosna, jadna zaslepljenost sa kojom gordi svet prezrivo gleda na dela hrišćanske vere i iznosi o njima bezumno mišljenje i osudu ubistvena je za svet. Kako se samo ništavnim svetu čine dela vere u poređenju sa gromkim i živopisnim delima sveta! Kakvo je to dobro delo saznanje svoje grešnosti, za koje se Božija milost izlila na carinika?[85] Kakvo je to dobro delo pokajanje, posredstvom koga su se najveći grešnici pomirili sa Bogom i nasledili večno blaženstvo? Kakvo je to dobro delo ispovedanje Hrista, ispovedanje izgovoreno u nekoliko veoma jednostavnih reči? I ko ih je izgovorio? Izgovorio ih je osuđeni razbojnik. Tih nekoliko veoma jednostavnih reči uvelo je razbojnika u raj i učinilo ono što nisu mogle i neće moći da učine sve blistave vrline celog čovečanstva. Riječ o krstu je ludost onima koji ginu; njima je isto toliko besmislena i delatnost po Jevanđelju. A nama koji se spasavamo i reč krsna i delatnost po Jevanđelju jesu sila Božija,[86] koja isceljuje i spasava naše duše.

Sveti oci svih vremena stalno su izražavali svoj odnos prema otkrivenom Božijem učenju rečju: verujem. U savremenom društvu, koje se hvali da je pre svega obrazovano i hrišćansko, srdačni odnos, zalog božanskom otkrivenju, stalno se čuje u reči: mislim. Odakle su se pojavili taj zalog i ta reč? Iz nepoznavanja hrišćanstva. Žalosna je pojava kada sin Istočne crkve razmišlja o hrišćanskoj veri izvan učenja svoje Crkve, protivno njenom božanstvenom učenju, razmišlja svojevoljno, neuko, bogohulno. Nije li takvo razmišljanje odricanje od Crkve, od hrišćanstva? Uplašimo se naše neukosti, koja nas vuče u večnu propast; izučimo hrišćanstvo; zavolimo poslušnost svetoj Crkvi, omiljenu svima koji imaju znanje hrišćanske vere. Postanimo revnosni izvršioci jevanđelskih zapovesti; ispunjavajmo ih kao sluge nepotrebne,[87] koje imaju obavezu da ispunjavaju svoj dug, ali ga stalno ispunjavaju ili pogrešno ili veoma nedovoljno. Neka nas Jevanđelje vodi prema dobrim delima, a ne kretnja krvi i nerava. Naučimo se da činimo vrline sa smirenjem, a ne sa

raspaljivanjem, zato što raspaljivanje uvek prate i potpomažu slavoljublje i gordoumlje, ili oholost. Kada Gospod izlije u nas sveti i prijatni vazduh smirenja, i kada zbog njegovog dejstva prestanu talasi osećanja srca, tada ćemo poznati da raspaljenost, koja izvršava veoma uzvišene i gromke čovečije vrline, jeste telo i krv, a telo i krv ne mogu da naslede Carstvo nebesko.[88]

Spasite se, ljubljena braćo, spasite se! Spasite se od ovoga pokvarenoga roda,[89] govorio je sveti apostol Petar onim njemu savremenim Judejcima koji su iz naroda neprijateljskog hrišćanstvu prelazili da prime hrišćanstvo. Svoju dušu će spasiti onaj koji se spasava, govorili su drevni veliki monasi o istinskim hrišćanima poslednjeg vremena. To znači: spasenje će za njih biti veoma teško zato što će se neobično mnogo umnožiti grešne sablazni, a i zato što će neobično mnogo ljudi skrenuti prema grehu.

Za spasenje su potrebni neobično veliki napori, neobično velika revnost, neobično veliki oprez i čuvanje sebe, neobično velika razboritost, neobično veliko trpljenje. Zato nam je naš svemogući vođa i učitelj, naš život, naša sila, naše spasenje, Gospod Isus Hristos, unapred javio: U svijetu ćete imati žalost, ali nas je ujedno i ohrabrio rečima: Ne bojte se,ja sam pobijedio svijet.[90] Ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin.[91]