-
281
Moe li se precizno povui linija razdva-janja izmeu nauke i
filozofije? Moe li svaki ovaj poredak samostalno da stoji, ili oni
posto-je u relaciji moi odnosno nemoi, gospodare-nja ili
subordinacije, gde bi onda jedan poredak imao premo nad drugim, bio
paradigmatian za drugi? Da li jedan od ovih poredaka milje-nja moe
pretendovati na univerzalnost i ap-solutno znanje? Ili se ipak radi
o preplitanju, o figuri hijazme, pa ak i onda kada filozofska
hegemonija ne razabire da je zbog fascinaci-je, zbog dubokog
naklona za (prirodno)nauna postignua, hvata vrtoglavica i opsena?
To ne mora znaiti puko preuzimanje naune metode, ve potraga za
svojevrsnom filozofskom nau-nou u dobu njenog dekreenda, kao i
prizna-nje plurifikacije istine.
Utoliko i sam Huserlov zahtev za strogona-unim utemeljenjem
jeste krik umirue filozo-fije i velikih metafizikih sistema, govora
sub specie totius. U eri pozitivistikog inaugurira-nja nauke kao
kulminacije ljudskog znanja i opadanja znaaja filozofije, takva
jedna odbrana apsolutnog umskog znanja, pokuaja sistemat-skog
zasnivanja filozofije na sigurnim principi-ma, podseanje na samo
izvorite nauka i nji-hov dug filozofiji, zaista se ini kao vitetvo.
No i sam Huserl se udi zato se pokuaji ozbiljnog imanentnog
istraivanja osuuju kao sholasti-ki. Samodiscipliniranost,
otvorenost, strpljivost i mogunost korekture fenomenolokog
putee-stvija, od samog poetka odreeno je obrisom vlastitog programa
konanosti. Tako i Huserlov govor o filozofskoj nadmoi, tokom
njegove misli - utihnuo je priznavanjem istoznanog sta-
tusa svih formi naunosti (istoznaje nije jedno-znaje, istoznaje
podrazumeva razliku). Same oscilacije fenomenologije onda ne mogu
se re-cipirati kao nekonsekventnosti, jer i ne radi se o
akinetino-logiko-aksiomatsko-egzaktnoj na-unosti, ve znanju koje je
uvek poetno, usme-reno na same stvari kako se one nadaju, sa svim
svojim horizontskim senkama. Fenomenolog je veiti viator,
pokuavajui da opie (in)direktne neposredne datosti zajedno sa
sa-istraivaima, pribliavajui se zvezdi vodilji u beskonanost. Takvo
mukotrpno istraivanje ne moe imati si-zifovsku kob, jer i pored
rekursa i diskontinui-teta, ono gradira korak po korak, ne bi li
opisalo (barem u ocrtu) iskustvo kakvo se pojavljuje samo u
granicama u kojima se pojavljuje. Uto-liko, zajednika nit vodilja
protkana je kroz sve mnogoobline fenomenoloke studije.
Tkivo hrvatskog izdanja Huserlovih istrai-vanja ine spisi:
Filozofija kao stroga znanost, Analiza sadraja, Vilhelma
Silaija,Pogovor njemakom izdanju, Vilhelma
Silaija, Znanost o realitetu i idealiziranje,Prirodnoznanstveni
i duhovnoznanstveni
stav,Kriza europskog ljudstva i filozofija,O izvoru
geometrije,Povijest i sjeanje,Teleologija u povijesti filozofije i
Pogovor hrvatskom izdanju, Ante Paanina.
Filozofija kao stroga znanost pojavila se u dobu procvata
pozitivizma, antimetafizikog
PRILOZI
OSVRTI, PRIKAZI, RECENZIjE, LETOPISNE bELEKE
MAjA SOLARNovi Sad
FILOZOFIjA STROGE NAUKE(Edmund Huserl, Filozofija kao stroga
znanost i druge rasprave,
Naklada Ljevak, Zagreb, 2003.)
-
282
raspoloenja, influence nauka i utnje filozofije. Kao takva
predstavlja samu objavu izbavljenja filozofije iz njene nemogunosti
da odri vlasti-to polje propitivanja i pijedestal umskog
samo-razumevanja. Zahtev za novim utemeljenjem fi-lozofije na
naunim bedrima (a da nije samo-potirue dirigovanje egzaktno-naune
metodo-logije), ini se, delovao je kao ponovni gromo-glas starice
Hekube to prognana je i naputena iz vlastite slave. Da je to i
pored poplave poziti-vistikih/psihologijskih/svetonazornih
publika-cija izazvalo takvu potresenost, kao to belei Silai, oituje
se i razgranatou fenomenolo-kog manira. A sadnice su baene upravo
Huser-lovom smelom upitanou, smelom s obzirom na pozituru
filozofije u savremenom diskursu. Programsko gravitiranje ka
novovrsnom fundi-ranju filozofije provodi se kroz itav Huserlov
rad, iako Silai stie utisak da je pozni Huserl rezignirao i
ustuknuo pred samoimperativom potrage za prvim principima. U
movarama dis-paratnih filozofija (ili mimikrija filozofije), te-ko
da se mogao dati odgovor o ta-bitku neka-danje kraljice nauka.
inilo se da se kantov-ska slutnja o nemogunosti poduavanja
filozo-fiji, ve samo o mogunosti poduavanja filozo-firanju,
oprozirila u difuziji samozvanih filozo-fa, savetnika, reformatora,
kateheta, profeta... U takvoj situaciji nagon za uspostavom
stringen-tne filozofske znanosti je ili doiveo kolaps ili je
falsificiran naivnim naturalistikim i histori-cistikim soivima.
Huserlovo smiono pitanje glasi, zato se zapravo od filozofije ne bi
mo-gla napraviti neka tako egzaktna znanost kakva je na primjer
fizika; neko podruje znanja koje sadri openito obavezna naela,
unutar kojega razliita mnijenja, osobna uvjerenja, proizvolj-na
postavljanja pitanja nemaju mjesta, te koje podruje prua
univerzalno tlo za svaku raspra-vu s openitim obvezujuim
evidencijama. On je svojom ivotnom zadaom uinio da prona-e ovu
'strogu znanost' i da je prikae bar u ocr-tu1 kae Silai. Tendenca
filozofije kao stroge znanosti je uvek i postojala, iako to
filozofija ni u jednoj epohi nije postigla. Huserl govori o
razliitosti nesavrenosti filozofije i nauka. Eg-zaktne znanosti su
spoljanje-nesavrene zbog
1 Huserl, Filozofija kao stroga znanost i druge rasprave, str.
85-8.
otvorenosti beskonanog horizonta problema i unutranje-nesavrene,
zbog ve postojeih ne-dostataka i upljina u sistemu. Nesavrenost
fi-lozofije je, meutim, u tome to ona nema nika-kav znanstveni
sistem, u njenoj placenti je sve sporno i sve se moe dovesti u
pitanje. No ta-kav deficit ne moe se ukinuti pukim preuzi-manjem
prirodno-naunog istraivanja, utoli-ko kritika nauturalizma
(prevashodno psiholo-kog) mora biti pozitivna. Radi se o afinitetu
fe-nomenologije i psihologije, ali ne sme se zabo-raviti da
psihologija ima posla sa 'empirijskom svijeu', sa svijeu u
iskustvenom stavu, kao biem u povezanosti s prirodom;
fenomenolo-gija naprotiv sa 'istom' svijeu, tj. sa svijeu u
fenomenolokom stavu.2 Svest nije stvar, no to nisu ni dva realiteta
u aneksu. Jedinstvo psi-hikog nema nieg zajednikog sa prirodom, sa
prostor-vremenou, supstancijalnou i kau-zalnou. Jedinstvo svesti je
(Heraklitova) reka, oblikovana pomou prolaznog intencionalnog
smera. Fenomenologija je znanost o svesti koja nije naturalizirana,
ve je sfera istih fenomena. Utoliko eksperimentalno-egzaktna
psihologija moe biti statistiki dragocena, ali samo zbiljski
radikalna i sistematska fenomenologija moe biti istinski put ka
naunoj teoriji uma i sami fundament zadovoljavajuoj psihologiji.
Pra-vo otkrie onog temeljnog, trajnog, fundamen-ta duha, ne pripada
niti istoricizmu. Iako Huserl priznaje vrednost povesti za samu
filozofiju, od-bacuje istoricizam i filozofiju pogleda na svet,
koja je edo istoricistikog skepticizma. Ako je svako saznanje
zavisno od motiva i kulture, ne moe se doi do znanja o istinama
koje su bez-vremene. Iako se prihvata vaenje oblika kultu-re, mora
se luiti odnos izmeu tekueg vae-nja i objektivne valjanosti, izmeu
znanosti kao kulturne pojave i znanosti kao sistema valjane
teorije.3 Svetonazor je ogranien na personal-ni ivot (za svako doba
vai drugi svetonazor), a ideja znanosti je nadvremena,
impersonalna. Mudrost, dubokoumnost i svetonazor su habi-tualna
vrsnoa u odnosu na sve mogue smero-ve ljudskog zauzimanja stava
(saznajni, vredno-sni, voljni), asimptota ka idealu savrene vrline.
No nauniku nije potrebna mudrost, ve teorij-
2 Ibid, str. 23.
3 Ibid, str. 49.
-
283
ski dar. Dubokoumnost je znak kaosa to ga prava znanost eli
preobraziti u kozmos, u jed-nostavni, potpuno jasni, razrijeeni
poredak.4 Nepodnoljivost duhovne nude Huserlovog doba, neznatna mo
filozofije i bolesti skepti-cizma iziskuju filozofiju
kartezijanskog korena iz kojeg se razgranavaju sva znanja. Potrebna
je znanost o prapoecima, znanost koja poinje odozdo, temelji se na
sigurnim fundamentima i napreduje prema strogoj metodi. Takva
stro-gonauna smernica za filozofiju ini se jedinim reenjem u
pozitivistiko/skeptikom vremenu, koje eli verovati samo u realitete
i injeni-ce. Sada je njegov najjai realitet znanost, te je tako
filozofska znanost ono to je naem vreme-nu najpotrebnije.5 No
uvoenjem istorijske di-menzije u diskusioni tok poznijeg Huserla,
kao da su olabavljene (mada ne i naputene) karte-zijanske
smernice.
U spisu Kriza europskog ljudstva i filozofija ispituje se
kriznost nauke/filozofije/Evrope, sa-obrazno odreenju naunosti kao
grko-evrop-ske naunosti. Evropa je u krizi zbog zabora-va njezine
istinske umske teleologije i svih im-plikacija gubitka smisla.
Zaborav je zasnovan pod prirodnonaunom zastavom objektiviz-ma (u
njegovim multiplikacijama kao natura-lizma, materijalizma,
psihologizma, fiziologiz-ma...) Pitanje se postavlja unatrag, gde
se poka-zuje kako je rodilite uma filozofija. Ona nasta-je
preinakom prvog, prirodno-spontanog stava, kao prvog historiciteta.
Taj stav se ne transfor-mira u mitsko-praktini, mitsko-religijski
stav, ve u isto theoria kao duhovno gledanje razre-eno od svih
naivno-nereflektovanih vektora u svet ivota. Ako je zauzimanje
stava radikalna nuda (jer je sami ivot zauzimanje stava), onda je
vorite stava kao mnogolike habitualnosti thaumazein, koji po
Paaninu treba razumeti i kao izvor iste teorije, ali i politike i
umetnosti. Poetni teoretski interes kao onaj thaumazein oito je
promjena radoznalosti, koja u prirod-nom ivotu ima svoje izvorno
mjesto kao pro-dor u tijek 'ozbiljnog ivota', kao uinkovitost
izvorno izgraenog ivotnog interesa ili kao ra-zigrano promatranje,
kada su upravo zadovolje-ne aktualne ivotne potrebe ili kada je
isteklo
4 Ibid, str. 4.
5 Ibid, str. 5.
profesionalno vrijeme. Novovrsni stav kao te-orijski, drugaiji
od sve dotadanje prednaune habitualnosti i njenih situacionih,
prolaznih, ko-nanih i verovatnih istina, jeste nastanak filozo-fije
kao svemira idealiteta. Filozofija je i dalje nad-dimenzija,
hegemon u kome se sabiru sve nauke u pluralu, ona treba stalno
vriti svoju funkciju kao arhontsku funkciju itavog ovje-anstva.7 To
to filozofija kao zdrava evropska duhovnost pokazuje simptome
razorne i opake bolesti manifestovane kao kriza nauke (filozofi-je,
uma, Evrope) nije poraz njenog logon ec-hon humaniteta,ve poraz
zabludelog, izopae-nog, pervertiranog uma. A istoriari filozofije
to ne mogu otkriti pukim istoriografskim istrai-vanjem, ve
pitanje-unatrag trasira u latentne uzroke preobraaja smisla, koji
izrasta iz teze objektivizma. Zadatak razumevanja specifiku-ma
duhovnih znanosti i samoosveenja duha je alarmantan, postavljen u
disjunkciji varvar-stva izopaenog uma ili heroizma iskonske um-ske
teleologije.
Amplifikacija problematike u studiji O izvoru geometrije ogleda
se u povlaenju pred postavkom o filozofskoj suprematiji nad
nau-kama. Ovde pojmovi filozofije, nauke i nau-nosti nisu
mumificirani hijerarhijskom logikom moi/nemoi, u osnovi su
jednakopravni. Kao egzemplar za ispitivanje povesnosti nauke
iza-brana je ona koja je najvei krivac za njeno po-meranje u
metodski (kao logificirani, tehnifici-rani, formalizovani,
simboliki, aritmetizova-ni...) smisao. Svako znanje (nauka) kao
prevas-hodno ljudska tvorevina, zasniva se na struk-turi
horizontnosti, upuivanja, transgredijenci-je, vidokruga onog
moi-videti-dalje-od-najbli-eg. U tom smislu ono nije petrificirana
tekovi-na, ve jedinstvo dinaminog nastavljanja, kon-tinuirana
sinteza u kojoj sve tekovine formiraju totalitet, u svakoj
sadanjosti totalna steevina je takorei totalna premisa za stjecanja
novog stupnja.8 U monumentalnoj duhovnoj graevi-ni nijedan beoug
logikog lanca nije samosta-lan (i ne moe se kao takav neposredno
reakti-virati), jer je nauka sinteza smislova, gde sva-ki raniji
smisao prenosi neto kasnijem smislu
Ibid, str. 15.
7 Ibid, str. 10.
8 Ibid, str. 177.
-
284
i na izvestan nain prelazi u njega. Utoliko je nauka i tradicija
i ono tradirajue, a eksplikaci-ja kao prelaenje u evidentiranje,
jeste istorij-sko razotkrivanje. Intencionalna struktura sve-sti,
kao iva sadanjost, zapoinje pasivnou. Ljudska konanost implicira
topos Urdoxa-e u kojoj naunik ve jeste, ali i nemogunost pot-punog
odmotavanja lanca idealiteta sve do pra-geometriarevog
prazasnivanja, ne bi li se celi-na reaktivirala. No moderni
geometriar moe prevladati pasivne retencionalne limite i
uspo-staviti vezu sa dubljim smislom preko sedimen-tiranih
tvorevina (kao jezikih - koje su konsti-tutivne za idealne
tvorevine). Samo reaktivira-nje smisla pokazuje se kao svojevrsna
dijalek-tika proimanja izvornog formiranja smisla i sedimentiranja
smisla. ini se da klju proble-matike figurira u (a)produktivitetu
horizontno-sti, u, gadamerovskim slovom, Izmeu kao vre-menskom
odstojanju. No Huserl, iako uviajui prisnu prepletenost i
nerazdruivost smisla isti-ne i njene mogunosti u povesti (kao
jezikoj mogunosti), kao da je ustuknuo pred dvosmi-slenou jezike
koketarije i utoite ipak pro-naao u logocentrizmu istorijskog
apriorija.
Pokazalo se da dovesti geometriju (bilo koju nauku ili
filozofiju) do evidencije, znai razotkriti njezinu istorijsku
tradiciju. To je jo pregnantnije izraeno u studiji Teleologija u
po-vijesti filozofije, gde se i dalje razvija problema-tika rekursa
na istorijski apriori kao nepresu-no izvorite koje stalno izvire,
kao invarijantno osvedoavanje svih naunih istina, u varijaci-jama
sveta ivota. Povest injenica u sebi nosi drugu, dublju i znaajniju
povest, kao put tran-scendentalne subjektivne povesnosti kao
je-dino izvorno prave povesnosti. Utoliko najve-i filozofski
problem i dalje ostaje problem ra-zjanjenja zbiljske smislenosti
filozofije i njene metode poetka i daljnjeg tijeka kao
philosop-hiae perennis.9 Povest filozofije ne ini juksta-pozicija
sistema, koji bi onda filoloko-istorij-
9 Ibid, str. 271.
sko-faktografskom slovu davali za pravo u de-skripciji
filozofija u pluralu, ve dublje prodira-nje i osveenje iznosi na
videlo skriveni telos jedne jedinstvene filozofije. No poto je
nemo-gue obuhvatiti sve filozofske sisteme u kritici, preferiraju
se prekretnice, prelomna mesta u po-vesti filozofije (poput
Dekartovog i Kantovog prautemeljenja). Takav cilj za filozofa
predstav-lja osveenje iz unutarnje apodiktike pozva-nosti,
kategoriki imperativ kao njegov najvla-stitiji cilj ivota (u emu se
ogleda samoodgo-vornost i praktiko-emancipatorska relevancija
fenomenologije).
ak i u ovom poznom Huserlovom spisu (iz 1937. godine) se vidi da
i pored istorijskih metodskih smernica, strogonauno utemelje-nje
kartezijanske provenijencije se ne naputa. Iza svih
povesno-tradicionalno-kulturalnih alu-vija nauke (eo ipso
filozofije), radi se o istorij-skoj meditaciji koja bi razotkrila i
dovela do ja-snosti onaj veni, nepomini, apriorni definiens njene
sutine. Naime, nije nuno izriito histo-rijski ii natrag na
Descartesa, jer ga mi takore-i nosimo u sebi samima a da ne moramo
zna-ti.10 Utoliko problem radikalnog utemeljenja znanosti, ostaje
besmrtan problem dokle god njemu nije naeno primjereno razjanjenje
i is-punjenje11. Fenomenologija povesti se u ka-snog Huserla ne
pokazuje kao genetika feno-menologija, ve je kormilo istraivanja
pojam izvora. Ali to nije ni puko istorijsko-faktograf-sko
istraivanje, gde bi se opisivao hronoloki redosled onoga kako je
bilo, pronalaenje izvo-rita u pogledu mesta, vremena, okolnosti. To
je istorijska meditacija koja otvara dubinske pro-bleme sasvim
strane uobiajenoj istoriji, ne bi li se dolo do
subjektivno-konstituiueg izvori-ta koji daje smisao. Pitanje izvora
jo jednom se pokazalo u svojoj udovinosti ili kako je to Hajdeger
naslutio - ono oslonivo u osnovu nije oslonivo, ono je
neoslonivo12, nepouzdano, ali i neuveno, udovino...
10 Ibid, str. 252.
11 Ibid, str. 254.
12 Hajdeger, O izvoru umjetnikog djela, u Uvod u Hajdegera,
Zagreb, str. 30.
-
285
DRAGAN PROLE
Filozofski fakultet, Novi Sad
RESPONZIVNOST: FENOMENOLOKI ODGOVOR NA SAVREMENOST
(Bernhard Valdenfes, Topografija stranog. Studije o
fenomenologiji stranog I, Stylos,
Novi Sad 2005, prev. Dragan Prole)
Tematizujui anegdotu o Talesu i trakoj sluavki u kontekstu
istorije filozofije1, Hans Blumenberg je doao do zakljuka da se
njeni sredinji likovi mogu okarakterisati kao sluge daljine.
Nezavisno od toga da li se filozofski interes usmeravao prvenstveno
ka problemima filozofije prirode ili ka etiko-politikoj sferi,
fi-lozofi su veoma ttoga su se radije bavili meta-fizikim poelima i
razlozima koji su od sveta svakidanje pojavnosti bili razdvojeni
itavim lancom posredovanja. Jedini izuzetak u tom pogledu
predstavljaju filozofi fenomenoloke orijentacije. Prema
Blumenbergu, u njima va-lja prepoznati vrstu filozofa koja je
odustala od bavljenja najdaljim stvarima, neprestano po-kuavajui da
bude to blie svakidanjici.
Uprkos svojoj dopadljivosti, interpretativni domet dihotomija
koje diferenciraju orijentaci-je povesti filozofije prema ovom ili
onom krite-rijumu mora ostati skroman. Prodor u tradiciju
filozofije na niti vodilji razlike izmeu blieg i daljeg, spoljanjeg
i unutranjeg mora pokazati znaajna ogranienja, ali ne zato to sa
vremen-sko-povesnom dimenzijom filozofije nastoji da komunicira
oslanjajui se na prostorna odree-nja, ve stoga to malo toga
objanjava. Razlog zbog kojeg bismo se danas obraali filozofiji bio
bi krajnje upitan da je ona morala da eka dve i po hiljade godina
da bi na scenu umesto sluga daljine konano stupile sluge blizine;
odnosno da bi filozofija napokon bila u stanju da se suoi sa
problemima koji su bliski svaki-danjem ljudskom postojanju.
Meutim, tek kada se sa Blumenbergovog tumaenja skine veo smelog
istorijsko-filozof-skog pristupa i kada se ono posmatra kao
me-taforini iskaz, pokazuje se da ono nije u pot-
1 Hans Blumenberg, Das Lacheln der Thrakerin, Hans Blumenberg,
Das Lacheln der Thrakerin,Hans Blumenberg, Das Lacheln der
Thrakerin, Frankfurt am Main 1987.
punosti bez osnova. Zajedniki imenitelj feno-menolokog pokreta,
bez obzira na svu njego-vu unutranju diferenciranost, mogao bi se
pro-nai upravu u filozofskoj privilegovanosti sva-kidanjice u
odnosu na sve ostale miljee u ko-jima boravi ovek.
Argumenti sa kojima je fenomenologija pledirala za potenciranje
svakidanjeg bitka-u-svetu u najveem delu predstavljaju rezultat
fi-lozofskog programa Edmunda Huserla. U nji-ma se moe prepoznati
svojevrsno srednje re-enje na temelju kojeg je Huserl pokuao da se
suprotstavi dominatnim modelima filozofira-nja na kraju
devetnaestog i poetku dvadesetog veka. Suoen sa zamahom pozitivizma
i njego-vim psihologistikim i antropologistikim vari-jetetima to su
u znaajnoj meri deformisali po-jam filozofskog znanja sa jedne
strane, i tradi-cionalne filozofske boljke koja je idealne
sklo-pove miljenja razreivala njihove povezano-sti sa datim stanjem
stvari, sa druge strane Huserl je naao reenje u fenomenolokoj
ana-lizi intencionalnosti. Noetiku analizu misao-nih akata ona e
provoditi zajedno sa neoma-tikom analizom naina datosti na koje se
mi-ljenje odnosi.2
Okret ka svetu svakidanjice morao je, da-kle izbei obe zamke: i
bezgranino, nemisaono poverenje u kojem poslednju re imaju
zate-
2 Pod objektivnom povezanou koja se ideel-no provlai kroz nauno
miljenje, moe se razume-ti dvostrukost: povezanost stvari na koju
se intencio-nalno odnose doivljaju miljenja (stvarni i mogui) i na
drugoj strani povezanost istina, u kojem stvarno jedinstvo kao ono,
to jeste, dolazi do objektivnog vaenja. I jedno i drugo je apriorno
dato jedno sa drugim i neodvojivo je jedno od drugog. Edmund
EdmundEdmund Husserl, Logische Untersuchungen. Erster Band.
Prolegomena zur reinen Logik, zweite Auflage, Hal-le, 1913, S.
228.
-
28
ene datosti, ali i konstruktivni pristup to sve-tu ivota okree
lea u nameri da utvrdi ta je u njemu istinsko, a ta patvoreno. U
svojoj prvo-bitnoj fenomenolokoj verziji, taj okret je filo-zofski
osnaen sa pojmom kategorijalnog zora koji omoguuje ideaciju
neposredne datosti i uenjem o horizontskoj uslovljenosti naeg
sa-znanja koje svoj ekvivalent ima u stavu o viku mnjenja, prema
kojem se u predmetnosti uvek krije neto vie od onoga to smo o njoj
spozna-li. Negacijski momenat koji proistie iz susre-ta horizonta
same stvari i horizonta naeg obu-hvatanja stvari predstavljao je
pogonski motiv fenomenolokog miljenja. On je fenomenolo-giji jednim
potezom osigurao dvostruki uinak: kako naputanje drske predstave o
filozofskom saznanju koje spoznavanjem ono spoznato stav-lja ad
acta, tako i unutranju nit vodilju koja pri celokupnom variranju
intencionalnih sadraja obezbeuje jedinstvo fenomenolokom uvidu.
Preimustvo fenomenolokog susreta sa svaki-danjicom sastoji se u
upravo u uenju o zrenju sutina, jer se u njemu ne radi o rascepu
izme-u invarijantne sutine u odnosu sa varijabilne i kontingentne
datosti, stoga to se varijacija-ma na osnovu kojih se dolazi do
sutinskog ne pripisuje sekundarna funkcija, budui da suti-na nije
nita drugo nego jedinstveni odraz fluid-nih raznolikosti onog
variranog koji ne naputa bliskost sa tlom iz kojeg se generisao.
Odrica-nje od hipostaziranja pojedinih saznajnih moi u korist
jedinstvenog praenja fenomenolokih datosti,3 to ne naputa vremenitu
imanenciju unutranje svesti - samo je zaokruilo pretpo-stavke koje
je od fenomenologije iziskivala am-bicija da do rei dovede svet
svakidanjice.
Meutim, bilo bi pogreno verovati da se
3 Ono to nas interesuje su fenomenoloki po- Ono to nas
interesuje su fenomenoloki po-daci... taj kompleks, bilo izvornih,
bilo steenih dis-pozicija nije nita fenomenoloko. Fenomenoloka
sfera je ona istinski datog, adekvatno zateenog i ona njegovih
realnih sastavnih delova. Dispozici-ja je pojam ije objektiviranje
prelazi preko prave imanentne sfere. Edmund Husserl, Phantasie und
Edmund Husserl, Phantasie und Edmund Husserl, Phantasie und
Bildbewutsein (1904-1905), u: Phantasie, Bild-bewutsein,
Erinnerung. Zur Phnomenologie der anschaulichen Vergegenwrtigungen.
Husserliana Band XXIII, Texte aus dem Nachlass (1898-1925), Hrsg.
Eduard Marbach, The Hague/Boston/London 1980, S. 2-3.
fenomenoloki okret ka svakidanjici dogodio preko noi, ili da je
ustanovljen nekom vrstom filozofskog dekreta. Pozicioniranju
svakida-njice u sredite filozofskih razmatranja pretho-dio je
proces mukotrpnog sazrevanja u kojem je odluujuu ulogu imala
transformacija filozof-skog pojmovnika i njegovog problemskog
fo-kusa koji bi trebao da usledi nakon priznava-nja filozofske
relevantnosti svakidanjeg sveta. Taj proces se najpre odigrao u
miljenju osni-vaa fenomenologije. Fenomenologija saznaj-nih
postignua sa uporitem u istoj logici naj-pre je obuhvatala ideju
nauke uopte, odnosno filozofsku, strogu pranauku svih nauka.
Unu-tar kritike logikog uma postepeno se stvarao prostor za sferu
primordijalne vlastitosti, odno-sno iskustvo sveta kao ovekove prve
prirode prema kojoj on nije usamljeni, solipsistiki ego, ve se u
njoj, kao sakonstituiui, pojavljuju i sopstva koja su tom iskustvu
strana.4
I pored injenice da da je Huserl dao zna-ajne direkcije za
potonja istraivanja stranog, ne moe se porei da se njegov okret ka
sva-kidanjici odvijao u saznajno-teorijskoj name-ri, na koju ga je
prisililo pitanje o intersubjek-tivnom objektivitetu principijelno
subjektiv-nih fenomenolokih saznanja. Povlaenje kon-sekvenci iz
njegovih zakljuaka o odnosu vla-stitog i stranog, zaviajnog i tueg,
svakida-njeg i nesvakidanjeg, koje e biti osloboe-no limitiranosti
saznajno-teorijskim interesi-ma, bilo je preputeno misliocima koji
su sle-dili osnovne pretpostavke fenomenologije. Ista-knuto mesto
meu njima svakako pripada Ber-nhardu Valdenfelsu, profesoru na
poslediplom-skim studijama na Rur univerzitetu u Bohumu
4 Ta prva priroda, ili svet, taj prvi jo ne intersu-bjektivni
objektivitet konstituisan je u mom ego kao moj vlastiti, ukoliko u
sebi jo ne skriva nita stra-no onom Ja, nita to prekorauje stvarno
originar-no iskustvo putem konstitutivnog unoenja stranog Ja. U
sferi primordijalne vlastitosti mog transcen-dentalnog ego mora
leati fundament motivacije za konstituciju pravih transcendencija
koje prekorau-ju vlastitost i koje, pre svega, proistiu kao
drugi... i time posredovani ine moguom konstituciju objek-tivnog
sveta u svakidanjem smislu: sveta Ne-Ja, stranog samom Ja. Edmund
Husserl, Formale und transzendentale Logik. Versuch einer Kritik
der lo-gischen Vernunft. Halle, 1929, S. 213.
-
287
i predavau ija delatnost see od univerziteta u Japanu i
Hong-Kongu, do Sjedinjenih Ame-rikih Drava.
Polazna taka Valdenfelsovog filozofskog stava predstavlja uvid
da konsekventno razvi-janje Huserlove deskripcije iskustva stranog
(Fremderfahrung) ne moe biti provedeno uz pomo povrnih korekcija
jer ono zahteva kon-stituisanje nove vrste fenomenologije -
respon-zivnu fenomenologiju.
Pojam responzivnosti, prema Valdenfelsu, misli vie od pukog
intendiranja ili razumeva-nja. Njegova osnovna funkcija pokazuje da
Val-denfels spada u uzak krug onih mislilaca iji na-por se sastojao
u reformisanju fenomenologije s ciljem da ona uspostavi vrstu vezu
sa savre-menou i bude kadra da odgovori na zahteve duha vremena na
razmei izmeu dva mile-nijuma. Kljunu re u tom poslu Vladenfels je
pronaao u fenomenu stranog.
Njegovo preimustvo u odnosu na osta-le pojmove fenomenolokog
vokabulara pred-stavlja injenica da on omoguava naputanje
jednostranosti intencionalnosti svesti i norma-tivne
konceptualizacije. Usmeravajui pogled ka fenomenu stranog,
fenomenologija postaje svojevrsna ksenologija, budui da njen vodei
cilj vie nije ideja naunog saznanja, niti pojam sveta, ve
istraivanje znaenja, uloge i grani-ca odnosa u kojem se prepliu
vlastito i strano. Fenomenologija koja bi nastojala da poprimi crte
genuine ksenologije morala bi pomou jed-ne vrste responzivne epoch
da prodre u objek-tivno iskustvo i odreenje stranog i da pokae kako
iskustvo stranog vrhuni u tome, da isku-stvo i fenomeni postaju
strani. (Topografija stranog, str. 123-124)
Umreenost ivotnih svetova Valdenfelsa navodi na
kontekstualizaciju stranog mi ne moemo o njemu jednostavno
govoriti, to bi bio oevidan paradoks. Polazie u iskuavanju stranog
ne moe se dovesti u pitanje, ali to po-lazite ne znai ni temelj, ni
poslednji beoug poretka, ni prvi fundament. Odluno oponiranje
tradiciji utemeljenja i centriranja ne treba po-smatrati kao
pomodno pristajanje uz credo pos-tmoderne misli, ve kao
konsekventnu posledi-cu stavljanja stranog u sredite filozofskih
istra-ivanja. Nastojimo li utemeljiti ili stabilno cen-trirati nae
znanje o stranom, onda inimo ono,
to je filozofska tradicija najee inila neu-traliemo ga u ovoj
ili onoj formi prisvajanja: U naoj novovekovnoj tradiciji to
prisvajanje krui oko dva pola, oko vlastitog ego i oko jed-nog
sveopteg logosa. Strano je ugroeno pu-tem svoenja na vlastito i
putem uklapanja u jednu celinu, a pritom obe instance, ego i logos,
bivaju razliito povezane.5
Imajui u vidu ambiciozna oekivanja od raskrinkavanja razliitih
formi prisvajanja, mo-glo bi se postaviti pitanje da li iskustvo
stranog moe uspeno odoleti svim zamkama evrocen-trizma i
logocentrizma? Takav ishod bi ipak pre-vaziao i Valdenfelsove smele
procene. Meu-tim, povesni novum fenomenologije qua kse-nologije ije
posledice ne bismo smeli prevideti ogleda se u novom pristupu pojmu
logosa. Val-denfelsovo lucidno itanje Deride pokazalo je da
rastanak od logocentrizma ne znai i defini-tivno rastakanje logosa,
ve naputanje postup-ka koji u logosu traga za suverenim osloncem i
temeljom. Umesto toga, Valdenfels se odluuje da osavremeni
filozofski pojmovnik unutar in-terdiskurzivnosti i fukoovski
miljenog pojma poretka. Stoga e Valdenfels rei: Ovde sam ja
fenomenolog: kada se nalazim u ogranie-nom poretku i o njemu
govorim, ja ga moram na izvesan nain prekoraiti.
Kako je sugerisao jo Alfred ic, stranost i poznatost nisu
ogranieni sa socijalno polje, ve su opte kategorije naeg izlaganja
sveta.7 U Valdenfelsovoj reviziji fenomenologije, oba-vezujui
odgovor na zahteve stranog ne vodi samo ka transformaciji etike i
politike mi-sli, ve i ka sugestiji o fiktivnom karakteru puke
5 Bernhard Waldenfels, Deutsch-Franzsische Gedankengnge,
Frankfurt am Main 1995, S. 52.
Gesprch mit Bernhard Waldenfels, ...jeder Gesprch mit Bernhard
Waldenfels, ...jederGesprch mit Bernhard Waldenfels, ...jederch mit
Bernhard Waldenfels, ...jeder philosophische Satz ist eigentlich in
Unordnung, in Bewegung., objavljeno u: Vernunft im Zeichen des
Fremden, Hg. Matthias Fischer, Hans-Dieter Gon-dek, Burkhard
Liebsch, Frankfurt am Main, 2000, (408-459) S. 433. (Razgovor sa
Valdenfelsom vodi-(Razgovor sa Valdenfelsom vodi-li su Petra Gering
i Matijas Fier u Minhenu 21. XII 1999.).
7 Alfred Schtz, Der Fremde, u: Pe- Alfred Schtz, Der Fremde, u:
Pe-Alfred Schtz, Der Fremde, u: Pe-ter-Ulrich Marz-Benz, Gerhard
Wagner (Hrsg.) Der Fremde als sozialer Typus. Klasische
soziologis-che Texte zu einem aktuellen Phnomen, Konstanz 2002, S.
91.
-
288
anonimnosti pojavljivanja i neutralnom znanju o fenomenima, koje
se razotkriva kao vetaka i samodopadljiva naivnost. Za samu
fenomeno-logiju to znai da sve ono to nam se pojavlju-je mora biti
eksponirano u odnosu na iskoeni pogled stranog. Podsticajna uloga
Topografije
stranog lei u mnogim znaajnim putokazima u tom pravcu. Oni je
preporuuju kao nezaobila-zno tivo koje nee biti interesantno samo
filo-zofski orijentisanim itaocima, ve svima oni-ma to u
multidisciplinarnosti vide neto vie od istroene floskule.
PETAR BOJANIInstitut za filozofiju i drutvene nauke, Beograd
Society for the Humanities, Cornell University
OD HUSERLA DO VALDENFELSA: STOGODINjI PUT UVEK NEIZVESNE
FENOMENOLOGIjE PANjE
(bernhard Waldenfels, Phnomenologie der Aufmerksamkeit,
Frankfurt am Main, Suhrkamp Taschenbuch Wissenschaft, 2004, str.
304)
Knjiga Fenomenologija panje, nedav-no penzionisanog profesora
Rur-Univerzite-ta iz Bohuma i jednog od najuticajnijih filo-zofa
danas, objavljena je u poslednjim mese-cima 2004 godine. Ona je
dvostruko znaaj-na i obavezujua: i zbog svoje sasvim neizve-sne i
sloene tematike Huserlova sintagma Phnomenologie der Aufmerksamkeit
obele-ava u isti mah stogodinji napor konstituisa-nja i
tematizovanja fenomena panje, i zbog vrlo neobinog znaaja koji ova
knjiga pred-stavlja u okviru Valdenfelsovih radova posve-enih pojmu
drugoga i filozofiji-fenomenolo-giji stranoga i stranca. Ve u svom
drugom po redu objavljenom radu, programskom i habi-litacionom
spisu iz 197 godine iji je naslov Das Zwischenreich des Dialogs, u
poglavlju Otvorenost Ja i njegovog sveta, Bernhard Valdenfels (roen
1934 u Minhenu gde i da-nas ivi) otkriva tekou prilikom
tematizacije objekta i razlikovanja interesa i panje, odno-sno
razlikovanja izmeu panje kao bitno psi-holoke pojave i panje kao
fenomena koji po-seduje transcendentalno znaenje1. Dugotrajni
1 B. Waldenfels, B. Waldenfels, Das Zwischenreich des Dialo-gs,
Sozialphilosophische Untersuchungen in Ansc-hluss an Edmund
Husserl, Den Haag, Martinus Ni-jhoff, 1971. Poglavlje II Offenheit
des Ich und sei-ner Welt, strane 90 i 91. Valdenfelsova prva
knjiga
Valdenfelsov rad u Huserlovom arhivu u Lu-venu koji je prethodio
pisanju ove knjige i na-voenje poznatog 92 Huserlovih Ideja2,
tre-bali bi da odmah uklone jednu vrlo vanu ne-doumicu koja se sada
pojavljuje prilikom i-tanja poslednje Valdenfelsove knjige
Fenome-nologija panje: bez obzira to nigde ne ana-lizira i ne
navodi Huserlove spise i predava-nja o opaanju i panji, koji se
igrom sluaja pojavljuju u isto vreme kada i nova Valdenfel-sova
knjiga (Edmund Husserl, Wahrnehmung und Aufmerksamkeit, Texte aus
dem Nachla-ss /1893-1912/, Husserliana, Band 38, Dor-drecht,
Springer, 2004, str. 548, u redakciji R. Bernet i U. Melle), sasvim
je sigurno da ih je on poznavao3; bez obzira to nigde u novoj
Das sokratische Fragen. Aporie, elenchos, Anamne-sis, objavljena
je 191 godine kod malog izdavaa A. Hain-a (Meisenheim am Glan).
2 Ideje za jednu istu fenomenologiju i fenomeno-loku filozofiju
/Ideen zu einer reinen Phnomeno-logie und phnomenologishen
Philosophie/. U pita-nju je 92 (Die attentionalen Wandlungen in
noe-tischer und noematischer Hinsicht) prvog toma iji je naslov
Opti uvod u istu fenomenologiju i koji je objavljen 1913 godine (3.
izdanje Halle, Max Ni-emeyer, 1928, S. 189-193.). Radi se o fusnoti
88 na strani 90 knjige Das Zwischenreich des Dialogs.
3 Na to pre svega ukazuju Huserlova detalj-
arhe 4 281arhe 4 282arhe 4 283arhe 4 284arhe 4 285arhe 4 286arhe
4 287arhe 4 288
